Narode, ja nisam nikakav stručnjak za temu religije, nego sam se uzgred zainteresovao kad sam naišao na vašu temu i dobio sam ovaj stručni tekst o Enohu. Pa možda vam bude zanimljivo da ga pročitate. Tekst je malo opširniji, ali takav je, ne mogu da ga skraćujem.
ИмеЕнох се јавља први пут у Пост 4,17, где се вели да је Каин родио Еноха и поњему назвао један град. Према Пост 5,24, „Енох је једнако живео по вољи Божјој,и нестаде га, јер га узе Бог“ (реч „Бог“,
елохим,могла би се протумачити као „анђели“). У каснијем предању овај загонетни исказје схватан у смислу да је Енох узет жив на небо, где су му показане таблиценеба и откривене тајне иначе скривене од других смртника. Енох тако подсећа налегендарног сумерског цара Енмедуранки-а или Енмендурана-а, који се наводи каоседми цар на неколико месопотамских спискова предпотопских владара, а био јеузет у савет богова где је био посађен на златни престо и показани му сви начиниобожења и таблица богова. Исказ о томе да је Енох „узет на небо“ подсећа и набога Утнапиштима из времена вавилонског потопа, који је на искрајку свогаживота био узет да живи с боговима. За Јевреје у вавилонском ропству Енох би могао бити парњак како сумерском јунаку-цару, тако и вавилонском потопском хероју. У јудејству из времена Другога храма развило се богато предање са разматрањима о Еноховом узнесењу на небо.Ово је настављено и у јеврејском мистичком предању, а сачувано у неколико постојећих књига о Еноху.
1.
Прва књига Енохова
2.
Друга књига Енохова
3.
Tрећа књига Енохова или
Сефер Хекалот
4. Статус еноховских списа
1. Прва књига Енохова
1.1.Састав књиге. Најстарији списи приписивани Еноху налазе се у зборнику познатом као
Прва књига Енохова, која је сачувана уцелости на етиопском језику, а постала позната западном свету преко превода Р.Лоренса (R. Laurence) 1821. г. Фрагменти ове књиге постоје нагрчком, док су арамејски фрагменти неколицине
одељака пронађени међу свицима с Мртвог мора. Ова књига обухвата барем пет изразитиходсека: Књига о палим анђелима – Ангелолошка књига (1 Енох 1-36), Књига говора у сликама (12 Енох 37-71),Астрономска књига (1 Енох 72-82), Књига виђења у сновима (1 Енох 83-90) иПосланица Енохова (1 Енох 81-105). Унутар Књиге виђења у сновима, Апокалипсаседмина (1 Енох 93,1-10; 91,11-17) издваја се као посебна јединица. Углавном сеприхвата да су фрагменти
Књиге о Нојутакође очувани у 1 Еноховој (Garcia Martinez; уп. 1 Енох10,1-3; 54,5 – 55,2; 60,7-10.24; 106-107). Поређења су једини одсек књиге чијифрагменти нису пронађени међу свицима на Мртвом мору.
1.2.Књига о анђелима. Као самосвојна књига, овај одељак Еноховекњиге добио је своје име по извештају о палим анђелима или Стражарима из Пост6, о којима се шире говори у 1 Енох 6-16. Ј. Т. Милик је држао да се овајприповедачки облик налази у Постању, но већина данашњих стручњака сматрадаје то проширење библијског текста. Најстарији арамејски фрагменти овога списамеђу свицима с Мртвога мора потичу из прве пловине 2. века пре Хр. Приповест о анђелима Стражаримапретпоставља се и у другим одељцима 1 Енохове, који би се по садржини моглидовести у време макавејског устанка. Овакњига је добила свој облик у 3. или почетком 2. века пре Хр.
Главе 1-5 служе као увод у књигу. Уводнаглава описује теофанију (богојављање) у судни дан, док главе 2-5 имају карактерсавета о стицању мудрости. Главе 6-16 излажу приповест о анђелима, при чему сечини да су две приче испреплетене у једну. У једној, вођа палих анђела носи имеАсаел (Азазел у етиопском тексту), а првородни грех је неваљало откривење; удругој књизи је вођа Шелихаза, а првородни грех је брак с људским бићима ирађање дивова! Ова приповедања се могу схватити плаузибилно као алегорија радиуплива на блискоисточну јелинистичку културу, са њеним новим ставом према знањуи сексуалности, мада представљају начин објашњења настанка греха и зла каопроизвода демонских сила. Пали анђели су рађали дивове на земљи својимсједињењем с људским женама. Од ових дивова потичу зли дуси који заводе људскирод (1 Енох 15,11-12; овај мотив је разрађен у Књизи о јубилејима). Укратко,ствар са палим анђелима је разрешена када је Бог послао Потоп да очисти земљу.
У гл. 12 о Еноху се говори као описару кога Стражари моле да посредује за њих. Енох се узноси на небо у облакуи долази пред небески престо у гл. 14, у одељаку значајном за историјујеврејске мистике. Међутим, његово посредовање је одбијено. Анђели Стражаринапуштају небо будући привучени телесним. Енох, пак, представља супротан смер: он је људско биће узнето на небо да би обитаваоса анђелима.
У главама 17-36 анђели узимајуЕноха на путовање, до крајева земаљских. Он гледа космолошке тајне, као што су скровишта с ветровима и елементима, али много од онога што види има есхатолошки значај. Угл. 22 он посматра места где се духови мртвих чувају у планини. Овај одељакније сачуван на арамејском језику, и текст је искварен. Духови се деле на тридела: праведни, затим, зли који нису кажњени на земљи, и грешници који супобијени. Гл. 25 описује мирисно дрво које ће се дати праведнима када Бог „сиђе у посету земљи заувек“, а гл. 26-27 описују геену. У гл. 32 Енох види Едемскиврт и дрво с којег је Адам окусио. Премда Енохова књига зна о Адамовом греху,она му не приписује значај који би се могао упоредити с грехом палих анђела.
1.3 Астрономска књига. 1 Енох 72-82 можда је пореклом старији одКњиге о анђелима. Најстарији арамејски фрагменти датирају се у 3. век пре Хр.Ова књига се првенствено занима за кретање звезда. Астрономска посматрања супримитивна у поређењу са сувременом вавилонском и грчком астрономијом. Небесасу насељена анђелима. За Урила, вођу небеских светила, вели се да је Еноховводич. Једна већа сврха овог текста јесте да покаже да „година износи тристотине и шездесет четири дана“ (1 Енох 72,32). Тако, она подржава календаркоји је био другачији од календара са 354 дана, иначе прихватан у рабинском јудејству и мождабио у употреби у време Другога храма. Календар са 364 дана подржава и Књига ојубилејима, а претпоставља се и у свицима заједнице на Мртвом мору. Астрономскакњига се завршава с неколико есхатолошких предвиђања. Према гл. 80, „у данегрешних дани ће постати краћи ... а многе главе водећих звезда залутаће“. Овоће на крају одвести уништењу. Глава 81, која је можда додатак Астрономскојкњизи, говори о смрти праведника и као да претпоставља неку врсту загробногживота.
1.4. Књига виђења у сновима. 1 Енох 83-90 састоји се од двеапокалипсе. Прва, у гл. 83-84, јесте једноставна визија о космичком разорењу.Друга, позната као Анимална (Животињска) апокалипса, јесте сложена алегорија у којој животињепредстављају људе. Адам је бели бик. Каин и Авељ су јунци, а Израиљци су овце.У постегзилском добу, овце су предане седамдесеторици пастира, који представљајуанђеле чуваре народа. Владавина ових пастира је раздељена на четири периода,којима је придодано по дванаест, двадесет три, двадесет три, и дванаестпастира. Каже нам се да се крајем трећега периода „мали јагањци родише од овихбелих оваца, и отпочеше отварати своје очи“ (1 Енох 90,6). Угавном се узима дасе ово односи на хасидиме који су били уз Јуду Макавејца. Јуду представљавелики рог израстао из главе једне овце. Најзад Бог силази и поставља својпресто ради суђења. Стражари и седамдесет пастира побијени су, а исто тако и„слепе овце“ или отпали Јевреји. Они побијени повраћени су у живот, претпоставитије васкрсењем, и сви се преображавају у „беле бикове“ – у стање Адама и првихпатријараха. Ову апокалипсу су писаливероватно у време Макавејског устанка људи који су помагали Макавејце.
1.5. Апокалипса седмина. 1 Енох 93,1-10; 91,11-17 потиче такође измакавејског времена. Поредак овог текста је растурен у етиопским рукописима,али је очуван у арамејским кумранским фрагментима. Апокалипса извештава о томешта је Енох видео у небеској визији и схватио из небеских таблица. Садржинаоткривења тиче се тока историје, која је подељена на „седмине“, претпоставитије на основу седмина година код Дан 9. Наводи се десет седмица, седмина, којесу обележене појавом праведних личности, као што су, на пример, Ноја у Другојседмини, Аврама у трећој. Седмом седмином доминира одступнички нараштај, али нањеном измаку биће одвојени „изабрани праведници из вечног врта праведности“.Одабир ове групе је средишна тачка овога текста. У осмој седмини мач убијагрешнике. У деветој се открива праведни суд целом свету, и „свет је означен заразорење“. У десетој седмини „вечни судбиће извршен над палим анђелима“. Затим ће прво небо нестати и настати новонебо. После овога „биће много седмина без броја свагда у благости иправедности“.
С обзиром на то што се спомиње мач, може се закључити да и ова апокалипса подржава Макавејски устанак. Група људи који се овде називају „изабрани праведници“, вероватно је исто што ијагањци чије очи се отварају у Анималној апокалипси. Ови људи представљајувероватно оне кругове у којима су Енохове књиге писане. Неки библисти ихпоистовећују са хасидима.
1.6. Енохова посланица. 1 Енох 91-105 разликује се од других старијихЕнохових књига, утолико што то није извештај о откривењу, него је упутство иопомена. Енох истиче своје овлашћење формулацијама као што су: „Кажем вам“, или„Заклињем вам се“, и подржава своју власт тврдњом: „Прочитао сам небескетаблице и видео списе светих“ (1 Енох 103,1-2). Главнину посланице захватајупреклињања упућена грешницима и опомињања праведнима. Грешници се осуђујууглавном услед њиховог сагрешења у друштву. Наиме, „граде своје домове грехом“(1 Енох 94,8) и „силом својом газе по скрушенима“ (1 Енох 96,5). Међутим,награда праведних има апсолутно оносветски карактер: „блистаће као светиланебеска и удружиће се с небеским војскама“ (1 Енох 104,2-6). И њима се обећаванешто више овосветске награде: злочестиви ће бити предани у њихове руке, и овиће им пресећи грла (1 Енох 98,12). Неки стручњаци датирају посланицу на почетак1. века по Хр. (Charles, 171). Међутим, новији библисти заступају гледиште даје и овај текст настао кад и други Енохови списи, почетком 2. века пре Хр.
1.7. Говори у сликама. 1 Енох 37-71 јесте једини одељак из 1 Еноховекоји није пронађен међу свицима с Мртвог мора. Време писања није установљено.Ј. Т. Милик је претпостављао да је то позни 3. век по Хр., да је хришћанскисастав (Milik, 89-98), али без јасниххришћанских црта у тексту. Најупечатљивија црта Говора у сликама јесте честопозивање на личност звану „Син човечји“, који се прећутно поистовећује са оним„који је као Син човечји“ у Дан 7. Тешко да би јеврејски аутор дао такав значајовој личности након што је „Син човечји“ међу раним хришћанима био нашироко поистовећиванса Исусом Христом. Најближе паралеле у Новом завету налазе се код Мт 19,28 и25,31 које говоре о престолу славе. Ови одељци можда имају на уму Поређења изЕнохове књиге. Једина изразита историјска референца јесте спомен Парћана иМиђана у 1 Енох 67,5-13, што се узима као алузија на Иродову жељу да се лечи уводама Калирхое (Јосиф,
Старине 17.6.5 §§171-73;
Јуд. рат 1.33.5 §§657-58). Ни из једне ове референце не можесе закључити време писања овог одељка, па ипак највероватнији датум је почетак1. века по Хр., пре 70. године. Када би био ранији датум, било би тешкооправдати изостанак овог одељка у Кумрану.
Говори у сликама се састоје од три„приче“ (1 Енох 38-44, 45-57 и 58-69) и двоструког епилога у 1 Енох 70 и 71.Главна тема је долазак суда, „кад се праведник јави пред изабраним праведницимачија дела мери Господ духова“ (1 Енох 38,2). Затим ће земаљски владари битисвргнути и унижени. Праведником се назива и тај „Син човечји“ који прати„Старог данима“ као код Дан 7 (1 Енох 46,1-2). Каже нам се да је Син човечји добиоиме „чак пре него што су Сунце и сазвежђа били створени“ (1 Енох 48,3), и да је„био изабран и скривен пре стварања света“ (1 Енох 48,6). Не може се известизакључак да је уопште боравио на земљи. Праведници су они који верују у њега иони којима је откривено његово постојање. Цареви и моћници не верују у њега ибиће задивљени када га виде како седи на престолу славе (1 Енох 62,5).
У првом епилогу (1 Енох 70,1) велисе да је Енохово име уздигнуто до присуства тог Сина човечјег и до присустваГоспода духова. Међутим, у другом епилогу Еноха поздравља анђео који му каже:„Ти си Син човечји рођен за праведност“ (1 Енох 71,14). Тешко се Енох може поистоветитиса Сином човечјим у Сликама пошто нема говора о његовом овоземаљском животу, и никад се не представља. Такође, Енох се јасно разликује од Сина човечјег у 1Енох 70,1. Можда анђелски поздрав значи само то да је Енох „Син човечји којиима праведност“, па је тако сродан небеском праведнику. Ако би га требалопоистоветити са небеским Сином човечјим, морали бисмо претпоставити да је овонакнадни додатак Сликама, мада с намером да се омете хришћанска жеља запоистовећењем Сина човечјег са Исусом.
2. Друга књига Енохова
Књига тајни Енохових или
Друга књига Енохова сачувана је у двесловенске рецензије, у једној краћој и у једној дужој. Првобитни језик је биовероватно грчки. Премда је Милик тврдио да је то био позни, хришћански спис (Милик, 107-116), углавном се сви слажу да је то јеврејски спис, услед значајапридаваног жртвовању животиња. Египат је највероватније место његовог настанка, услед паралела са Филоном и алузија на египатску митологију.
Друга књига Енохова пружа много дужи извештај о Еноховом узнесењу на небо неголи Прва Енохова (2 Енох 3-37).Енох се узноси кроз седам небеса. Ово је можда најранији пример мотива о седам небеса у јеврејској и хришћанској апокалипси.
Увиди упрво, четврто и шесто небо углавном су космолошки (нпр. управљање звездама икретања сунца). Друго, треће и пето небо садрже места награде и казне. Рај сеналази на трећем небу. Енох бележи у 360 књига све шта је видео, и оставља ихљудском роду. Главе 38-66 Друге Енохове садрже Енохова упутства његовој деципосле повратка на земљу. Ова упутства су задивљујуће хумана и углавном се тичухрањења гладних, одевања нагих и др. „Ко год вређа лице човеково, вређа лицеБожје“ (2 Енох 44,1; уп. 52,6; 60,1). Оваква етика почива на човековој сазданости:Бог је створио човека по своме обличју. Штавише, веза између човека и животињеустановљена је при стварању, те животињске душе могу оптужити људе на суду (2Енох 58). За разлику од апокалипси у 1 Енох, Друга Енохова показује малозанимања за историју, а њена откривења се могу сматрати поукама из мудрости,премда мудрост почива на ауторитету небеског откривења. Прича о Мелхиседековом рођењупридодана је апокалипси Друге Енохове, мада не изгледа да је првобитно била њенсаставни део, осим утолико што су и Енох и Мелхиседек личности из праскозорјаисторије.
3. Трећа књига Енохова или
Сефер Хекалот
Последњи Енохов спис јесте један јеврејски састав из 5. или 6. века по Хр., који спада у тзв. књижевност
Хекалот или јеврејску мистичкутрадицију. Строго гледано, ово није Енохова књига. Жели да се представи каоизвештај о узнесењу на небо раби Исмаила. Његов небески водич је над-анђеоМетатрон, који се овако представља: „Ја сам Енох, син Јаредов ... Свети, некаје благословен, поставио ме је на висини за кнеза и владара међу служећим анђелима“ (3 Енох 4). Приговоре анђела преиначава Вишњи, који за Еноха правипресто подобан престолу славе, даје му круну и зове га „малим ЈХВХ“ (3 Енох12). Најпре је Метатрон седео и судио небеским бићима, али кад је 'aher(јеретик Елиша /Јелисеј/ бен Абуја) ушао у рај, изјавио је: „Постоје стварнодве силе на небу“. Тад је Метатрон присиљен да стоји на ногама, и дато му је 60млазева ватре (3 Енох 16). Много простора заузимају расправе анђелских јерархија и космичких тајни. Поштоје ово књига настала знатно касније од Прве Енохове и друге Енохове, у некуруку може се сматрати врхунцем предања о Еноховом узнесењу на небо.
5. Статус еноховских списа
Пошто је у Кумрану сачувано многопреписа Прве Енохове књиге, сасвим је могуће да их је заједница на Мртвом морусматрала Писмом. Није сачувана у рабинском јудејству, али је уживала високиуглед у неким хришћанским круговима. Јудина посланица у Новом завету алудира наизвештај о палим анђелимаи као да приповестсматра ауторитативном. Ово је био случај и с Варнавином посланицом. Још крајем2. века Тертулијан цитира Прву Енохову књигу као ауторитативно Писмо и додаједа ауторитет Еноха не признају сви и да неки људи сумњају у то да је књигамогла доспети чак из времена пре Потопа. Тертулијан казује да је Енох био Нојевдеда и да је Ноје очувао ово предање о Еноху. Штавише, Свети Дух је могаосвојим надахнућем васпоставити књигу (VanderKam 1996, 52), каже он. Међутим, Енохове списе је западна Црква одбацила иони су великим делом били загубљени. Ипак, сачувани су у Етиопији, где сесматрају Светим писмом.
Библиографија: P.Alexander, „3 (Hebrew Apocalypse of (Enoch) in
OTP, 1:223-315; F. I. Andersen, “2 (Slavonic Apocalypse of) Enoh,” in
OTP, 1:91-221; M. Black,
The BookofEnochor 1 Enoch (Leiden: E. J. Brill, 1985); G. Boccaccini,
Beyond theEsseneHypothesis; ThePartingoftheWaysBetweenQumranandEnochicJudaism(Grand Rapids, MI; Eedermans,1998); C. Bötrich,
Weltweisheit, Menschheitsethik, Urkult: Studien zum slawischenHenochbuch (Tübingen: Mohr Siebeck, 1992); R. H. Charles, “1 Enoch,” in
TheApocrypha and Pseudepigrapha of the Old Testament, ed. R. H. Charles (2 vols.; Oxford; ClarendonPress, 1913) 163-281; J. J. Collins,
The Apocalyptic Imagination:An Introduction to JewishApocalyptic Literature (2[SUP]nd[/SUP]ed.; Grand Rapids, MI: Eedermans, 1998) 43-84, 177-93, 243-47; G. GarciaMartinez,
“4QMess Ar and the
Book of Noah,”in
Qumranand Apocalyptic (STDJ 9; Leiden:E. J. Brill, 1992) 1-44; M. A. Knibb,
The Ethiopic Book of Enoch: A New Еdition in the Light of the Aramaic Dead SeaFragments (Oxford: Clarendon Press, 1978); R. Laurence,
The Book of Enoch the Prophet (Oxford: Clarendon Press, 1821); J. T.Milik,
TheBooks of Enoch: Aramaic Fragments from Qumran Cave 4 (Oxford: Clarendon Press, 1976); G.W.Nickelsburg, “Enoch, First Book of,”
ABD 2”508-16; P. Sacchi,
Jewish Apocalyptic and Its History(Sheffield: Sheffield Academic Press, 1997; D. Suter,
Tradition and Composition in the Parables ofEnoch (Missoula, MT: ScholarsPress, 1979); P. A. Tiller,
A Commentaryon the Animal Apocalypse of 1 Enoch (Atlanta Scholars Press, 1993); J.C. VanderKam,
Enoch: A Man for All Generations (Columbia: University of South Carolina Press,1995); idem,
Enoch and the Growth of an ApocalypticTradition (Washington, DC: CatholicBiblical Associations, 1984); idem, “The Status of Enochic Literature in EarlyChristianity,” in
The Jewish Apocalyptic Heritage in EarlyChristianity, ed. J. C. VanderKamand W. Adler (Minneapolis: Fortress, 1996) 33-101.
Џ. Џ. Колинс (J. J. Collins)
Из Dictionary of the New Testament Background (editors: CraigA. Evans and Stanley E. Porter), Inter-VarsityPress, Downers Grove, Illinoisand Leicester, England, 2000, pp. 313-318,
превео Предраг Ракић
