Mire, Mire, opet su te iznervirali, a to im i jeste cilj, da u afektu kažemo ili uradimo nešto pa da oni mogu da govore kako je takav naš duh.
Što se tiče biblije, ona nija bila zabranjivana, zabranjivan je bio samo prevod koji bi unosio drugačija tumačenja od Crkvenih. Protestanti, i "protestanti" često tu činjenicu prikrivaju da bi zaštitili svoj "argument" o "zloj" i "otpaloj" Crkvi i njihovu navodnu ispravnost. Čitava ta priča o zabranjivanju biblije, i navodnoj borbi za nju, pada u vodu ako se uzme u obzir činjenica da je veoma malo ljudi bilo pismeno, da su i oni pismeni bili slabi u Latinskom, o Grčkom,Aramejskom i Hebrejskom da i ne govorim, te da je bilo kakav pokušaj prevođenja koji bi za rezultat imao ortodoksnu bibliju bio osuđen na neuspeh. Uostalom koliko prevoda Biblije danas imamo? Na hiljade. Koliko je njih kanonski ispravno? Samo oni koje prihvata Crkva, ostali su upitni, što zbog "osavremenjivanja" jezika same knjige, što zbog tumačenja kojih su prepuni pojedini prevodi. Sama knjiga, tačnije knjige iako je imala veći broj autora, pisana je jasnim jezikom i pravo je čudo da je onih koji samo njoj pridaju autoritet toliki broj, još veće je čudo da se svako od njih razlikuje u tumačenjima iste. Da ne kažem da me to podseća na Vavilon, ili tačnije na BaabEl, što u prevodu znači bog zbrke, tačnije brbljanja. Uz sve ovo, jedna mala digresija, sloveni, tačnije slavjani radom Ćirila i Metodija imali Sveto Pismo, pa i pismenost na svom jeziku, daleko pre nego što je germanima palo na pamet da prevode Bibliju na svoje jezike. Taj prevod je Crkveno kanonski ispravan, i uz manje prekide je koriušćen u liturgiji kako Istoka, gde se još i danas koristi, tako i Zapada, gde se naziva Glagoljaškom misom. Naravfno, sada će dežurni akoliti anti evanđelja da se pobune i da kažu kako to nije istina, ali argumentacija im je sigurna kao vrbov klin, dakle nikakva. Naime, u Crkvenoj liturgiici, svaka Služba Božija - Liturgija - Misa, sadrži već 2000 godina, dva dela, prvi, čitanje Božije reči, i drugi Euharistiju. U prvom se čitalo, i danas se čita Stari Zavet, Psalmi, i Novi zavet, koji započinje poslanicama ili delima Apostolskim, da bi. kruna čitanja bilo samo Evanđelje. I tako svakog dana kroz čitavu godinu.pročita se cela Biblija. I pri tome se ne čita niti na Grčkom, niti na Latinskom, niti na Hebrejskom, niti Aramejskom, nego na narodnom jeziku (u Crkvi zapada je to slučaj tek nakon II Vatikanskog Koncila, dok je na Istoku umesto savremenog narodnog u upotrebi Crkveno Slovenski, tačnije isti onaj jezik na koji su Bibliju uz blagoslov Petrove i Andrijine katedre preveli Ćirilo i Metodije).
Scriptulatori, posebno oni čiji akoliti ovde napadaju i iznose laži, ne misle na to kada govore o prevodima Biblije, nego na mogućnost da je svaki vernik, bez duhovnog vođstva Crkve proučava i tumači pismo. I tu, i leži uzrok Vavilona, tj zbrke od 50.000 zajednica tumača.
Dakle, da li je Pismo samo sebi dovoljno? Zavisi od toga kakav utisak na nekoga Biblija ostavlja i pre svega za šta mu služi. Ako mu je, a većinom jeste cilj da tumači kako mu je drago, stvarajući pri tome sledbenike, onda pismo i jeste više nego dovoljno. Ali, ako se neko odluči da se prepusti Bogu, ako oseti poziv da pripada Njemu i samo Njemu, onda pismo ne samo da je nedovoljno, nego je i svako tumačenje istog bez Duhovnog vođstva One koja je čuvar i garant Istine delom zapisane u tom istom pismu pogubno. Naime, Crkva je starija od Pisma, jer ono u ovom obliku, ili obliku na koji se sledbenici Vavilona tumačenja pozivaju, postoji samo zahvaljujući tome što je Crkva ispunjavala i ispunjava zadatak koji joj je zadala Njena Glava, Sam Bog. Autoritet Onoga Koji Jeste nije prenesen na mrtva slova ljudskom rukom pisana, nego na Apostole, tačnije na Crkvu, koja je svojim autoritetom, Bogom danim, posvetila Bibliju.
Bez Crkve, ali ne onih 50.000 koji sebe tako nazivaju nema ni BIBLIJE, nema ni Svetosti pisma.
O tome da delo Crkve, njeni neprijatelji, sledbenici Vavilona tumačenja, i to ne svi, koriste protiv nje, već je mnogo redaka ovde napisano.