Učenje PC je sledeće i o istom više ima na temi
Cistiliste.
....Bogootkriveno učenje o Spasiteljevom silasku u ad najpotpunije izražava vrhovni Apostol govoreći:
Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, umrtvljen bivši telom, no oživevši duhom, kojim sišavši propoveda duhovima u tamnici (έν ω και τοις έν φυλακή πνεΰμασι πορευθείς έκήρυξεν), koji nekad ne poslušaše, kad Božije trpljenje čekaše u vreme Nojevo, kad se gradio kovčeg, u kome se malo, to jest osam duša spasoše pomoću vode. I dopunjujući ovu blagovest, isti Apostol malo dalje veli:
Radi toga se i mrtvima propovedi evanđelje (εις τούτο γαρ και νεκροϊς εύηγγελίσθη), da prime sud po čoveku telom, a da žive po Bogu duhom. A hristonosni Pavle, navodeći reči Psalmopevca:
Izišavši na visinu zaplenio si plen, i dade dare ljudima (Ps. 67, 19), dodaje kao objašnjenje: A „izišavši“ šta je osim da i siđe u najdonja mesta zemlje (εις τα κατώτερα μέρη τής γης)?
Koji siđe to je onaj koji i iziđe više svih nebesa, da ispuni sve. A hristoljubljenom učeniku sam Spasitelj objavljuje u potresnoj apokaliptičkoj viziji:
Ja imam ključeve od ada i smrti.
U ovom bogootkrivenom apostolskom učenju ističu se dve stvari:
1) vreme i način Spasiteljevog silaska u ad, i
2) Spasiteljeva propoved u adu, i posledice njegovog silaska u adi tamošnje propovedi njegove.
Kako u životu svome tako i u smrti svojoj Gospod Hristos se javlja kao istinski čovek.
Njegova se smrt, kao i smrt svakog čoveka uopšte, sastojala u rastavljanju duše od tela. Samo sa jednom značajnom razlikom: i u smrti Hristovoj duša njegova, iako rastavljena od tela, ostala je ipostasno sjedinjena sa njegovim Božanstvom; isto tako i telo njegovo, iako rastavljeno od duše, ostalo je ipostasno sjedinjeno sa njegovim Božanstvom. Jer, po rečima svetog Atanasija Velikog, niti je Božanstvo napustilo telo u grobu, niti se odvojilo od duše u adu (μήτε της φυχής έν τω αδη χωριζόμενης). Α molitveno bogoslovlje blagovesti:
U grobu telesno, a u adu s dušom kao Bog, u raju pak s razbojnikom, i na prestolu bio si Hriste, sa Ocem i Duhom Svetim, neopisani.
Apostolove reči: Hristos, umrtvljen bivši telom, no oživevši duhom, kojim sišavši propoveda i duhovima u tamnici, pokazuju: da je Gospod sišao u ad za vreme svoje trodnevne smrti („umrtvljen bivši telom“), i to sišao svojim čovečanskim duhom, odnosno dušom („no oživevši duhom“). Ovde je za duh rečeno: „oživevši“, ne u tom smislu da je duša umrla, jer duša ne umire za vreme odvajanja od tela, nego kao antiteza rečima i faktu: „umrtvljen bivši telom“. Znači:
Gospod je dušom sišao u ad, dok je telom bio mrtav. Da je tako, potvrđuje i mesijanski psalam, na koji se apostol Petar poziva u svojoj prvoj apostolskoj propovedi na dan svete Pedesetnice, navodeći Mesijine reči:
Nećeš ostaviti duše moje u adu (ούκ εγκαταλείψεις την ψυχη’ν μου εις αδου),
niti ćeš dati da Svetac tvoj vidi truljenje. To pokazuje da je
Gospod Hristos sišao u ad svojom čovečanskom dušom, i to sišao dok je telo njegovo ležalo u grobu mrtvo.
Vođeno Duhom Svetim, Sveto Predanje nam potvrđuje ovo i ovakvo učenje Svetoga Pisma.
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
ODELJAK TREĆI Soteriologija glava 5
Da bi se lakše shvatilo napisno ovo su neka osnovna učenja o ipostasima Svete Trojice.
Ipostas (grč.- lice), izraz kojim se u Pravoslavnoj Crkvi određuje osobenost svakog lica u Svetoj Trojici - Oca, Sina i Svetog Duha
Izraz ουσία (suština), označava ono što je zajedničko za sva tri lica Svete Trojice, a izraz ύπόστασις (lice), ono što je trojično u suštini.
Crkva veruje u jednoga Boga (u jednu suštinu), koji je u trima savršenim ipostasima (trima savršenim licima). Dakle, sva tri lica - Otac, Sin i Sveti Duh - u Svetoj Trojici imaju jednu istu suštinu, pa Pravoslavna teologija postavlja jedinstvo i trojičnost Božiju na isti nivo. Razlika među božanskim licima (ipostasima) zasniva se samo na razlici njihovih ličnih svojstava. Lična svojstva ipostasi treba shvatiti u perihorezi ( kretanje u ljubavi i međuprožimanje ipostasi u unutrašnjosti trojičnoga života Svete Trojice) svojstava.
Otac
Lično svojstvo Oca jeste nerođenost. "Pod nerođenim razume se ono što je bez porekla" (Sv. Grigorije Niski), tj. Otac je načelo jedinstva u Svetoj Trojici, izvor i načelo iz kojeg ipostasi dobijaju svoj određeni karakter. On je, kao jedna od ipostasi Svete Trojice, po svom ličnom svojstvu: bespočetan, bezuzročan, nestvoren, nerođen, nesazdan, dok Sin i Sveti Duh proizlaze bespočetno i večno od Oca - jedinstvo Svete Trojice održava monarhija Oca.
Sin
Lično svojstvo Sina jeste rađanje, tj. Sin je druga ipostas koja proizlazi od Oca kao rođeni. Otac večno rađa Sina i Sin se rađa u večnosti, tj. Sin se rađa večno od večnog Oca, tokom jednog procesa koji pripada kategoriji Božije suštine. Sin nije proizvod Očeve volje, već je Sin po svojoj suštini, kao Jedini od Jedinoga, kao Bog istiniti od Boga istinitog, pa na taj način ima sve osobine večnosti. Sam pojam ο večnom Ocu sadrži u sebi pojam ο večnom Sinu, i obratno.
U Hristu postoji samo jedno, i to božansko lice koje je primilo ljudsku prirodu, ali ljudska priroda nije nestala u božanskoj, nego obe prirode postoje u ipostasnom sjedinjenju, nerazdeljivo i nerazlučno, neizmenljivo ili nepreložno.
Ipostas (ύπόστασις) označava subjekt (lice, ličnost), a uipostaziranje (ενυπόστατον) označava ljudsku prirodu unutar ipostasi, koju je prilikom Ovaploćenja primio prevečni Logos. Ljudska priroda je uipostazirana, dakle usredištena u ipostasi Logosa, primljena u Njegov subjekt, ne apsorbujući se.
Sveti Duh
Lično svojstvo treće ipostasi, Duha Svetog, jeste Njegovo ishođenje od Oca, što je otkrio sam Gospod Isus Hristos, kao jednu od najvećih tajni (Jn 15,26). Ali, Duh Sveti biva poslan u svet i od Oca i od Sina (Jn 14,26), a njegovo poslanje je prisutnost u svetu, u kojoj učestvuju sve tri ipostasi Svete Trojice. Duh Sveti počiva na Sinu, učestvuje i produžava njegovo delo spasenja.