Priče

[zjovan29]

Poslednji pozdrav


Alo, brate, kako je? – E, slušaj, treba mi pomoć da prevučemo neke kutije iz podruma, kad možeš da svratiš? – Ne, nije frka, kad god ti odgovara samo moram da raskrčim neke stvari. – Ma jok, nemam pojma šta ću naći. Ali ako hoćeš možeš da pomogneš i da nosiš ako nađeš nešto što ti treba.
Prošlo je dovoljno da se već osećam skučeno. Hoću da oslobodim prostor i da probam da nastavim svoj život. Tata je otišao brzo i neočekivano. Gomilice stvari koje sam napravila ne pomažu da se oslobodim osećaja da će svakog trenutka naići. Očekujem da ćemo nastaviti naš zadnji razgovor. Možda raspraviti kupovinu novih kola, useljenje sa dečkom ili našu predstojeću svadbu. Sve je još uvek u vazduhu, moram da spustim stvari na zemlju i pomirim se sa situacijom.
Čudno je to! Uvek sam se osećala da nije bio tu za mene, a sad kad ga zaista nema, ne mogu da shvatim da je otišao.



izvor:blondgonewild

 

[blondyna]

Gde da se sakrijem?


"Jednog dana, Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali, trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko vreme.Skupio je svoje savetnike i upitao ih: "Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?" Jedan mu je odgovorio : "Na vrh najvise planine na svetu", drugi je rekao:" Na dno okeana, tamo te nikada nece pronaci", treci je: "Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca; to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?" Na kraju Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:"Gde da se sakrijem?"
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu: "Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze."

 

[macula]

Oni koji veruju

Presušili su bunari.Zavladala je glad. Živi su trazili oblake.

Umesto njih, dolazili su prodavci vode, vračevi i trgovci čudima.

U predvečerje, na kraju nade, stigao je čovek skromniji od svih.

- Sutra ujutru, pre izlaska sunca, kod porušene crkve

neka dodju oni koji veruju da će pasti kiša - rekao je.

- Svi ćemo doći - rece poglavar.

- Ne svi! Samo oni koji veruju.

Jutro je.

Ispred porušenog hrama, zadubljen u molitvu, stajao je došljak, a oko njega ljudi.

Došli su svi...

…samo je jedan dečak poneo svoju glinenu posudu za vodu.

 

[Andjela 7]

Ljubav, ludost, mudrost...

Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je dosada zevnula treći put, ludost je, uvijek tako luda, predložila: "Hajdemo se igrati skrivača! Tko se najbolje sakrije, pobednik je među osećajima." Intriga je podigla desnu obrvu, a radoznalost je, ne mogavši prećuteti, zapitala: "Skrivača? Kakva je to igra?"

"To je jedna igra", započela je objašnjavati ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronađem, taj je pobednik." Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila sumnju i apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.

"Jedan, dva, tri..." počela je brojati ludost.

Prva se sakrila lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, zavist se sakrila u senu uspeha koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepote je uskočila u kristalno č sto jezero, a sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a sloboda u dahu vetra. sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!

Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a požuda i strast u krater vulkana. Zavorav se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je ludost izbrojala 999.999, ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", zavikala je ludost i započela svoju potragu. Prvu je pronašla lenjost, iza najbližeg kamena.

Ubrzo je začula veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a strast i požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i zavist, i naravno uspeh, a sebicnost se nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla lepotu . Sa sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu. Tako jeludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.

Talent u zlatnom klasju sita, teskobu u izgoreloj travi, laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ruzičnjak. Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo ljubavi oči. ludost nije znala što učiniti. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila ljubav da joj oprosti i naposletku odlučila zauvek ostati uz ljubav i pomagati joj. Tako je ljubav ispala pobednik nad osećajima, ali je ostala slepa, a ludost, ludost je prati gde god ide.

 

[nency2]

Jednom je jedna žena zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom. Nije ih poznavala, no svejedno im je rekla:
" Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite što god. "
Starci su je upitali: " Je li Vaš muž kući? "
"Ne ", odgovorila je, nije."
"Onda moramo otići, " rekli su.
Uveče kada joj se muž vratio, žena mu ispriča što se dogodilo.
" Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih natrag, unutra ",
rekao je muž, i žena je otišla da pozove starce na večeru.
" Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv."
Rekli su joj starci. " Zašto ne ?"
Upitala je iznenađena žena. Jedan od staraca pokaza na jednog i reče:
" Njegovo ime je Bogastvo."
Potom pokaza na drugoga i reče:
" Ovomu je ime Uspjeh."
" Meni je ime Ljubav."
" Sada pođi k mužu i skupa odlučite kojega biste od nas 3 pozvali unutra."
Žena se je vratila u kuću i sve ispričala mužu.
Muž presretan reče:
" Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!"
na pak nije bila zadovoljna s njegovim prijedlogom:
" Zašto radije ne bih pozvala Uspjeh ?"
Razgovor između njih je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla:
" Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju !"
Poslušavši savjet njihove kćeri, muž je rekao ženi:
" Pođi i zamoli Ljubav neka bude naš gost. "
Žena je pošla i upitala:
" Ko je od vas Ljubav ? Molim neka dođe i bude naš dragi gost."
Ljubav je sjedila u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću.
Druga dva starca su krenula za njom.
Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspjeh, kada je ona pozvala samo Ljubav ?
Starci su u jedan glas odgovorili:
" Da si pozvala Bogatstvo ili Uspjeh, druga dva bi otišli. No, ti si pozvala Ljubav i gdje god Ona ide, nas dvoje je slijedimo !"
Tamo gdje ima Ljubavi, tamo uvijek dolaze Bogatstvo i Uspjeh.

 

[nency2]

SMIJEH, BRIGA I PLAČ



Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.
Putevi su nam bili različiti.
Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima.
Ono ja što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi: njega je mučilo što se zemlja drugače ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.
Ono ja što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo ljubavi kao i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granica, dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo . . .
A kad je prošlo šest punih decenija — vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.
Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:
— Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!
— A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?
— Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
— A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
- Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.
Uze reč zatim onaj što je plakao:
— Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!
— A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
— Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
— A jesi li bar poznao i video život taj?
— Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.
Uze reč i onaj treći, što se smejao:
— Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!
Tome trećem, koji je smejući se kroz život i u životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.

Branislav Nušić, „Autobiografija"

mudremisli.com

 

[Andjela 7]

Indijska narodna bajka

Nekada davno sva ljudska bica bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje bozansko da je vrhovni bog Brama, odlucio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gde ga niko nikada vise nece pronaci. Ali, osnovno pitanje je bilo gde je moguce sakriti njihovo bozansko?
Zato je Brama sazvao savet bogova da bi mu oni pomogli da odluci.
Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju - rekose bogovi.
Brama odgovori: Ne to ne valja, jer ce ljudi kopati zemlju i pronacice ga.
Onda bogovi predlozise: Da ga potopimo u najdublji okean.
Brama se nije slozio: Ne, ni tamo, jer oni ce nauciti da zarone u okean i pronacice ga.
Bogovi ce na to: A da ga odnesemo na vrh najvise planine i da ga tamo sakrijemo?
Ali, Brama je i ovog puta odgovorio: Ne, ni to nije dobro, jer ce se oni vremenom popeti na svaku planinu i opet ce preuzeti svoje bozansko.
Onda bogovi odustase i rekose: Zaista ne znamo gde da sakrijemo, posto izgleda ni na zemlji, ni na nebu, ni u moru nema mesta do koga ljudska bica nece stici.
Brama je dugo, dugo razmisljao i onda je smislio: Evo sta cemo, sakricemo njihovo bozansko u najdublji deo njihovog sopstvenog bica, jer ljudi se nikada nece setiti da ga traze bas tu, duboko u sebi samima.
Svi bogovi su se slozili da je to savrseno skroviste, te tako i ucinise.

I zaista vremenom ljudi su stekli mnoga znanja, usavrsavali sebe, nauku, tehniku, izmislili mnoga cudesa, probili zemlju uzduz i popreko, kopali, ronili, peli se i istrazivali po zemlji i kosmosu trazeci 'nesto', sto nikada i nigde ne mogu promaci vec samo u sebi samima i u spoju dva bica u jednom....

 

[sendi]

U starim vremenima kralj je naredio da se na sred puta postavi veliki kamen. Sakrio se i posmatrao da li ce neko bar da pokusa da skloni kamen sa puta.
Trgovci i bogati kmetovi su isli putem ali su svi samo zaobilazili kamen i nastavljali put.
Neki su se cak zalili na kralja, zbog loseg odrzavanja puta, ali niko od njih nije ni pokusao da pomeri kamen.
Uskoro je putem prolazio seljak sa teskim bremenom povrca na ramenima. Kada je ugledao kamen, spustio je breme na tlo i pokusao da pomeri kamen sa puta.
Posle poprilicno napora, uspeo je da ga pomeri sa puta.
Kada se vratio po svoj prtljag, na mestu gde je bio kamen pronasao je zamotuljak .
U zamotuljku su bili zlatnici i kraljevo pismo u kome je pisalo da je zlato namenjeno onome ko pomakne kamen s puta.
Seljak je znao nesto sto vecina ne zna: “Sve prepreke su mogucnost za poboljsanje naseg zivota”.

 

[djenadija]

SREĆA


Dosla sam k vama da vas pozdravim.
Moje je ime Sreca i sastavni sam deo zivota, zivota onih koji veruju u
snagu ljubavi i zivota, onih koji veruju da je ljubav beskonacna.
A znate da sam u braku?
Davno sam se vencala za Vreme i ono vam je odgovorno za resenje mnogih
problema koji vam na pocetku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono
izgradjuje srca i licnost, leci rane i pobedjuje tugu. Vreme i ja
zajedno imamo troje dece. Nasa su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav.
Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano.
Zblizava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava vec utesi svakoga kome
se priblizi drzeci ga za ruku.
Mudrost je nase drugo dete. Ona je pametna, sa cvrstim principima i
neprekidno uci i sve je zanima. Najslicnija je svom ocu Vremenu. Mozete
zamisliti kako je to kad njih dvoje koracaju zajedno – Mudrost i Vreme.
Najmladja je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i
prevrtljiva tako ponekad zeli ziveti na samo jednom mjestu a onda se
nakon nekog vremena seti i kaze da je stvorena da bi zivela u dva srca,
a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo slozena i zapletena osoba,
tako da zna i pokoju nesmotrenost pociniti i to samo kakvu!
Kada do toga dodje na scenu moram pozvati njenoga oca. Vreme dodje i
pokusa pokrpiti rane koje je njegova kci Ljubav izazvala, a cesto u
pomoc priskoci i Mudrost, mada nije u svim slucajevima od velike
koristi sa svom svojom pamecu.
Jednom mi je jedna osoba rekla:
- " Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj nacin. Ako se
stvari jos nisu sredile i poslozile znaci da jos nismo na nasem pravom
putu."
Zato, kazem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi.
Budete li imali poverenja u njih, znajte, da cu i ja,
Sreca jednog dana svakako pokucati na vasa vrata.
I nikad se ne zaboravite smesiti!

 

[djenadija]

Jednog dana, jedan dobrostojeci otac odveo je svog sina da provede jedan dan i noc s veoma siromasnom porodicom.

Drugog dana na povratku kuci, otac priupita sina o tome kako je on doziveo taj susret sa siromastvom i šta misli o svemu tome.
Decak odgovori:
Tata, ovo je jedno veliko iskustvo za mene!
Video sam da mi imamo jednog psa a oni imaju cetiri...mi imamo lep
bazen pred nasom kucom, a oni imaju reku i ravnicu kojom ona tece...mi
imamo stakleni krov a oni imaju nebo i mesec i zvezde...mi imamo krasan
trem s velikim vrtom a oni iza kuce imaju citavu sumu.

I dok je sve to sin govorio, otac je od zaprepascenja ostao bez reci.

Na kraju jos sin doda: Hvala ti tata, sto si mi pokazao koliko smo siromasni!