Priče

[dumspirospero]

У Ж Е


Ово је прича о планинару који се желeо успети на највишу планину. У ту је пустоловину кренуо након дугих година припрема. Но како је сву славу желeо за себе, одлучио се попети на планину сам.

Почео се пењати. Време је одмицало и постало је касно. Уместо да припреми логор за ноћ, наставио се пењати све док се није смрачило.

Густа је ноћ обавила планинске врхове. Око човека све је било црно. Небо и месец прекрили су тешки облаци и ништа се није видело.

И док се тако пењао, тек неколико корака од врха, оклизнуо се и почео падати великом брзином. Могао је видети само црне тaчке и осећати силу теже која га страшно вуче доле. У тим тренуцима ужаснога страха пред очима су му се одигравали сви лепи и ружни тренуци његова живота.

Тело му је висило у зраку... само га је уже држало. У том је тренутку могао само узвикнути: Боже, помози ми!

Мислећи о томе како је близу смрти, изненада је осетио како га снажно повлачи уже којим је био везан.

Изненада се с неба зачу дубоки глас:

«Што желиш да учиним?»

Спаси ме, Боже!

“Стварно верујеш да те ја могу спасити?”

Наравно да верујем!

ТАДА ПРЕРЕЖИ УЖЕ КОЈИМ СИ ВЕЗАН...

Наступио је тренутак тишине. Човек одлучи држати се ужета свом снагом.

Спасилачка екипа прича како су идућег дана планинара нашли мртва и смрзнута. Његово је тиело висило о ужету за које се грчевито држао...
САМО ТРИ МЕТРА ОД ЗЕМЉЕ...

ПОУЧНЕ ПРИЧЕ

 

[sendi]

...Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.
Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje....

 

[nency2]

RAZGOVOR S BOGOM

Usnio sam da razgovaram s Bogom.

"Dakle, ti bi želeo razgovarati sa mnom", reče Bog.

"Ako imaš vremena", rekoh.

Bog se nasmeši.

"Moje je vreme večnost.Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi"?


Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno.
Žure da odrastu,a potom bi opet želeli da postanu deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac,pa potom troše novac da bi vratili zdravlje".

Što razmisljaju teskobno o budućnosti,
zaboravljajuci sadašnjost.Na taj nacin ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.


Što žive kao da nikada nece umreti,a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah:

"Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.

Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego KO SU u svom životu.

Da nauče kako se nije dobro uporedjivati se s drugima.

Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najvise ima,nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno biće,a potom su potrebne godine da se izleči.

Da nauče opraštati tako da sami opraštaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole,
ali to neznaju reći niti pokazati.

Da nauče da se novcem moze kupiti sve. Osim sreće.

Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je različito.

Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.

Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste.Moraju i sami sebi opraštati."

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio.

 

[zjovan29]

Beskrajna ljubavna priča

PRE SVEGA

Vreme u kojem započinje ova priča više niko ne pamti. Sva sećanja su pokopana zajedno sa onima koji su ih nosili. Tako su i pripovedaču ove priče poznati samo oni događaji iz tog vremena koje je slušao od njihovih savremenika, dok su još prebivali na ovom svetu. Imajući u vidu da se ova priča proteže do današnjih dana, a to znači čitav jedan vek, i da je i sam pripovedač njen savremenik poslednih pola veka, mnogim događajima je i sam bio svedok, a u nekima čak i sam učestvovao. To govori da su temelji i skelet ove priče istiniti događaji .
Pripovedač je, zarad diskrecije učesnika u ovoj predstavi, uzeo sebi za pravo da promeni njihova imena, kao i da doda malo pripovedačke slobode svom svedočenju, kako priča ne bi bila samo puko nabrajanje događaja. Ali, isto tako, ta pripovedačka sloboda neće nikako uticati na istinitost fabule koju želi ovde predstaviti. Ona samo ima za cilj da oporu relanost, budućem znatiželjnom čitaocu, učini što pitkijom i ukusnijom, kako bi njegovu pažnju, od početka pa do samog ktaja, zadržao dovoljno budnom da do tog kraja i dođe.
Iako je pripovedač ovom pričom, kao čašom crvenog vina, nazdravio ljubavi, vernom čitaocu će biti dato da u svojoj zanesenosti doživi još mnoga druga dešavanja, da proputuje mnoga vremena i krajeve, da upozna razne ljude i njihove naravi i osećanja i još mnoge druge impresije da doživi. Ostaje nada pripovedaču da će pažljivi čitalac, usput, ili na kraju, ipak shvatiti da je ljubav nit koja povezuje sva događanja i sve voljne i nevoljne aktere ove drame.
I dok upravo ti akteri, nestrpljivo čekaju da se zavesa podigne, pripovedač pali sveću i uzima pero da ih polako jednog po jednog izvede na scenu.
Predstava može da počne…

KAZIVANJE PRVO

Na levoj obali Velike reke, koja će biti i pozornica ove naše predstave, u prostranoj ravnici, živi selo neobičnog imena, čije značenje pripovedač ove priče nigde nije pronašao i nikada nije saznao.
Ta reka je mnogo vremena unazad delila dva velika carstva – jedno istočno i jedno zapadno. U davna vremena to Istočnjačko Carstvo je, u svom silovitom pohodu, prešlo Veliku reku i dospelo čak do praga na dvoru Velikog cara Velikog Zapadnog Carstva. Ali pre nego što je prešlo Veliku reku, Istočnjačko Carstvo je moralo da pokori mnoga manja carstva. Jeno takvo carstvo postojalo je na desnoj obali Velike reke i pružalo se čak do Južnih mora. Iako je narod bio junačan, nije bio jedinstven, pa je lako pokoren od silnog Istočnjačkog cara. Bežeći od zuluma koji je činila vojska Velikog sultana Istočnjačkog Carstva, jedan starac sive brade, sa štapom u ruci, kao pastir, poveo je deo svoga stada preko Velike reke i poklonio se Velikom caru Velikog Zapadnog Carstva. Kad se iscrpljeno i oslabljeno Istočnjačko Carstvo povuklo na desnu obalu Velike reke, narod koji je pobegao sa svojim pastirom, ostao je i dalje na levoj obali, u Velikoj ravnici, da živi, služi i ratuje za Velikog kajzera Velikog Zapadnog Carstva. Veliki kajzer se pokazao kao mnogo blagosloveniji gospodar od Velikog sultana, pa je mali narod na granici njegovog carstva, uz Veliku reku, tu našao svoj Dom.
U pozno leto 1913. godine, kada ova priča počinje, Velikog Istočnjačkog Carstva više nema. Povuklo se kao reka posle poplave u svoje korito. Velika reka je sada granica Velikog zapadnog carstva i jedne Male Kraljevine, u kojoj sada žive oni koji nisu pre nekliko vekova pošli u bežaniju za pastirom sede brade i sa štapom u ruci. Taj mali narod je velkovima trpeo zulume Velikog Istočnjačkog Carstva, množio se, ratovao i preživeo. Ono što ga nije ubilo, ojačalo ga je, jer tako nalažu zakoni prirode, pa sada jak, još uvek ratuje sa ostacima tog Velikog Istočnjačkog carstva, da stvori sebi prostor za život koji mu pripada.
I kao što je već rečeno, Velika reka je i dalje ostala granica, a na obe njene obale živeo je isti narod, isti poreklom, ali nasleđem veoma različit. Još uvek je govorio istim jezikom i molio se u istoj crkvi, ali vekovni sluga dva različita gospodara načinio je da bude i veoma različit.
Na kraju sela neobičnog imena, tamo prema Velikoj reci, zgomilalo se nekoliko kuća od blata i slame u kojima su živeli Cigani. Uvek potiskivani na margine, živeli su u svom svetu, životom koji ništa nije moglo da promeni. Zato su ih i terali što dalje od sebe, oni koji su svoje živote prilagođavali novim tekovinama civilizacije. Nekako u sredini tog malog sveta, našla se blatnjara porodice Avramović koja nije bila ciganskog porekla. Možda zato što verni pratioci civilizacijskih tekovina, isto tako kao i Cigane, nisu trpeli ni sirotinju u svom „zdravom tkivu“. A oni, Avramovići, bili su baš uboga sirotinja.
Blo ih je sedmoro i svi su bili nadničari. Nisu imali ni zemlje, ni stoke, osim par kokošaka koje su se same hranile, kljucajući po dvorištu i okolnim baštama.
Osim Stevana, drugorođenog u porodici Avramović, koji je sudbinski rodonačelnik ove naše priče, ostali njeni ubogi članovi nemaju bitnog uticaja na njeno dalje pripovedanje.
Stevan Avramović je u vreme početka ove priče bio mladić od devetnaest godina, suvonjav i prilično visok. Ispod starog iskrzanog slamenog šešira štrčala je kao zift crna kosa, oko lepuškastog, isto tako tamnog lica. Obzirom da je jako ličio na majku, po selu se šaputalo da su u njegovom dolaženju na svet možda malo pripomogle i prve komšije. Stevanov otac je samo ćutao i u sebi gušio svoj sirotinjski bes na takva govorkanja, ali ga je iskaljivao na, možda nedužnu ženu. Kažem, možda, jer to samo ona zna. Nepoznato je da li je to bio i razlog što je Stevan i po naravi bio drugačiji od odstale dece u svojoj ubogoj porodici. Retko je govorio, i kada bi ga se malo duže posmatralo, moglo se pomisliti kako živi u nekom svom svetu, kako stalno po glavi kotrlja nekakve misli do kojih niko do sada nije uspeo da dopre, osim možda Janike-Ciganina, njegovog vršnjaka iz jedne od susednih kuća, sa kojim je jedino provodio vreme u priči, i to samo kada bi se kupali ili lovili ribu na Velikoj reci. Zbog stalnog nadničenja, ti trenuci druženja bili su jako retki. Gde god da je nadničio, Stevan je vredno radio, možda baš zato što ni sa kim nije traćio vreme u razgovorima. Gazde u selu su ga zbog nemih usta i vrednih ruku, i pored svih priča, ipak jako cenile i rado su mu davali poslove. Možda zbog takve naravi, kod Stevana se razvila velika radoznalost za sve što ga je okruživalo. Posmatrao je sve oko sebe, pa i ljude i pokušavao da svojom neukom pameću razume sve pojave koje je ta radoznalost doticala.
U selu gde je živeo, a verovatno i u svim ostalim selima Velikog Zapadnog Carstva, vesti, naredbe, proglasi, pozivanja i sve što je bilo od opšteg značaja za celo selo, izvikovao je seoski dobošar. Sa starim dobošem, okačenim oko vrata, išao je glavnom ulicom i na svakih stotinak metara stao, zadobošario po zategnutoj koži doboša, jako i brzo udarajući dvema palicama i proderao se „Daje se na znanje… daje se na znanje…“. Onda bi napravio malu pauzu, ponovo zadobošario, pa to ponovio na još dva jezika kojima se u selu govorilo. Zatim bi, sav zvaničan i važan iz džepa izvadio parče papira i nadmeno kao ćuran kada se šepuri, počeo da čita ono što je trebalo objaviti. Narod bi izlazio na ulicu i okupljao se da čuje šta se to daje na znanje, pa posle dugo ostajao tako zgomilan, komentarišući ili dodatno jedni drugima tumačeći ono što su primili na znanje
Bila je nedelja, dan kada dobošar inače dolazi sa novim vestima, kada je, tražeći da lično dođe do njega, ćutljivom Stevanu uručio poziv Ministarstva vojnog i Njegovog carskog visočanstva, da se prvog dana meseca septembra, javi na trogodišnje služenje i odanost caru i carevini, kao regrut-soldat, u n-ti pešadijski puk u Velikom gradu koji se nalazio tamo gde se njegova Velika reka ulivala u jednu još veću. Dobošar je Stevanu sve potanko objasnio šta je u tom pozivu pisalo, jer je mladić bio nepismen. Baš ta nepismenost mu je gorela u grudima kao baklja, već jako dugo.
Imao je osam godina kada je sa ocem otišao prvi put u Veliki grad da nekom gospodinu profesoru odnesu nekakve namirnice koje mu je slao seoski gazda, kod koga je Stevanov otac nadničio. Prilika je zahtevala da se uđe u kuću gospodina profesora i da se namirnice, najkraćim putem odnesu do kuhinje, kuda ih je vodila debela kuvarica, ostavljajući iza sebe prijatan miris jela koje je spremala svom gospodinu. U hodniku ispred kuhinje, Stevanu je rečeno da tu sačeka dok otac obavi isporuku. I baš odatle, kroz poluotvorena vrata, Stevan je video devojčicu od desetak godina, zavaljenu na divan, sa knjigom u rukama. Iza nje se uzdizao zid prepun knjiga. Stevan je ubrzo zaboravio kako je izgledala devojčica, ali taj zid sa knjigama, tako nedostižan za njega, nikada nije zaboravio. Tada se sam sebi zarekao da će kad-tad naučiti slova i da će svoju radoznalu narav hraniti čitajući knjige. Sada znamo da je od tog dana prošlo deset godina, a da jadni momak nije ni slova naučio. Ne zato što je zaboravio zakletvu datu samom sebi, već jednostavno zato što u selu nije bilo nikoga ko bi hteo da jednog nadničara uči slovima.
Presavio je poziv, zadenuo ga u obod slamenog šešira i pošao kući. Bio je 20. avgust 1913. godine. Tih desetak dana do polaska u Veliki grad da, kao soldat služi Velikom caru i njegovoj carevini, niko ga nije video, ni znao gde se nalazi, niti je kome nedostajao, osim možda Janiki Ciganinu. Prvog dana meseca septembra, sa prvim rumenilom na istoku, mogao se videti kako korača prašnjavim drumom u pravcu Sunca, gde se nalazio Veliki grad. Ali, osim laveža ciganskog šarova, niko ga nije ispratio, niti video kako odlazi.

***​

O samom soldatovanju Stevanovom, pripovedaču ove priče, malo toga je poznato. Kao i većini vas, i njemu je mnogo više znanja prisutno o vremenu u kome se to soldatovanje dešavalo. I samo radi nastavka naše priče, pomenućemo da je to bilo vreme do tada najvećeg ratovanja u svetu. Koliko je sam rat bio veliki, sada znamo iz samog imena koje mu je dato – Svetski rat. Bio je prvi takav od kada se pominje ljudski rod, ali na žalost ne i poslednji. Ono što je interesantno pomenuti za našu priču jeste to, da je to veliko zlo započelo baš na našoj pozornici, na Velikoj reci. Svi sada znamo i razlog i povod zbog kojeg je započeo, ali moramo to i reći ovde, jer nam se upliće u priču.
Veliko Zapadno Carstvo je početkom leta godine 1914. objavilo rat, i sa Velike reke ispalilo prve granate sa svojih rečnih monitora, na veliki i glavni grad Male Kraljevine na njenoj desnoj obali. Povod za to je bio što je Veliko Zapadno Carstvo optužilo Malo Kraljevstvo da je spremalo zaveru i ustanak protiv njega, kako bi osvojilo i oslobodilo zemlje gde su živeli oni koji su govorili istim jezikom kao i oni i molili se u istim crkvama kao i oni. Kao dokaz svojoj tvrdnji i sam povod za rat, naveli su atentat na prestolonaslednika Velikog Zapadnog Carstva, koji je izvršio neko ko se zvao imenom kakva su se davala onima koji se rode u Malom Kraljevstvu, na drugoj obali Velike reke.
Možda je baš ta specifična situacija, što je Stevan isto tako nosio ime kakvo se davalo onima koji se rode u Malom Kraljevstvu, a u trenutku kada je rat počeo, našao se u soldateski Velikog Zapadnog Carstva, razlog što o tom vremenu, pripovedaču ove priče nije dato da zna šta se sa rodonačelnikom njegove priče dešavalo, osim nekoliko pojedinosti koje su se retko pominjale.
Ono što je poznato iz Stevanovog nesrećnog soldatovanja je da se to soldatovanje pretvprilo u ratovanje i da je trajalo skoro šest, umesto tri godine. Da li je Stevan nosio oružje, i da li je pucao u koga sa imenom koje se davalo onima koji se rode u Maloj Kraljevini, ili u nekog sa drugačijim imenima, nije nam dato da znamo. Moguće je, i vrlo je verovatno, da nije. Zna se da je dopao zarobljeništva, i to, ako pripovedača pamćenje dobro služi, na samom početku ratovanja. Činjenica da je bio zarobljen od strane jedne od najvećih sila na zapadu, dodatno govori, da se u toku rata nije ni nalazio na mestu odakle bi mogao, ili morao, da puca na one kojima je bio sličan po jeziku i molitvi.
Iz rata se vratio zjedno sa rodama 1919. godine, u odrpanom plavom šinjelu poraženog i propalog Velikog Zapadnog Carstva i sa sobom doneo nekoliko knjiga. Prvo što se po izgledu moglo zaključiti je da je tamo gde je svo ovo vreme bio, naučio slova i tako ispunio davnašnju želju. Ali kada malo bolje pogledmo knjige koje je nosio, videćemo da su na dva, njemu i nama strana jezika. Prva pomisao bi mogla razočarati, da Stevan, ustvari nije naučio slova i da mi ne možemo baš da dokučimo čemu knjige koje je nosio, kada se i do hleba jedva dolazilo. Ali, Stevan nije samo slova naučio…


KAZIVANJE DRUGO


Bilo je gluvo doba noći, kada, kako kažu, ni psi ništa ne čuju i ne vide, kada je Stevan Avramović u blagoj izmaglici, po kojoj se hvatala mesečina, prepoznao prve kuće u svom selu neobičnog imena. Išao je glavnom ulicom do raskršća u centru sela, i zaista, nijedan pas nije na njega zalajao. Nije pošao kući. Na raskršću je produžio pravo, najkraćim putem koji je vodio do Velike reke. Od svega, samo mu je ona nedostajala svih tih godina.
Pokrivena tankom izmaglicom vukla se lagano i bešumno kao neka ogromna zmija. Dugo je gledao mutan odsjaj punog meseca na njenim srebrnim leđima. Seo je na obalu, zavio duvan i pušio. Tako ga je i sunce zateklo. Sačekao je da se podigne izmaglica, još jednom pogledom zagrlio svoju, do tada najveću ljubav, i tek onda krenuo kući.
Kada se ispeo na blago uzvišenje koje je delilo selo od reke i odakle se videlo skoro celo selo, stao je. Prizor koji se prosuo pred njim izazva u grudima blagi grč. Tamo gde je nekada bila njegova kuća i kuće seoskih cigana, sada su iz trave štrčali samo nagoreli patrljci onoga što su nekada bili zidovi. Pođe pogledom niz selo i srete još takvih prizora. Pokušavao je da se seti čije su te nagoretine nekada bile kuće, ali nije mu od toga bilo lakše. Znao je da mu se kod kuće niko ne nada niti ga sa željom očekuje i čeka, ali ovo nije bio način na koji je očekivao da će biti dočekan.
Nije hteo da prođe tim putem do sela. Vratio se istim putem kojim je došao do reke i već kod prvih kuća sretao ljude koji su ga čudno gledali, ne prepoznavajući ga, ostarelog, odrpanog, u modrom šinjelu, neobrijanog i iznemoglog. Na raskršću, već je bila otvorena seoska prodavnica koju je, pre nego što je otišao, držao Zoltan Varga. Ušao je koračajući po škripavom patosu. Iza vrata koja su vodila u magacin, pojavio se poznat mu lik Petra Dolovačkog.
„ Zdravo Petre“, – pozdravi Stevan.
Petar ga zagleda nekoliko trenutaka, ne krijući zbunjenost.
„ Zar se mi poznajemo od nekud? – upita.
„ Ja tebe poznajem, a i ti mene. Mada znam da ne ličim na onoga kojeg pamtiš“.
„ Ma, jesi’l to ti Stevane…? Ne mogu… Pa da, ta, to je tvoj glas… po glasu… jao, na šta to ličiš, bogovu ti mater… ta, di si ti to… ne mož’ čoveka prepoznati… – nije se mogao načuditi prizoru Petar.
„ Šta je sa Janikom, je’l živ?“
„Ta, ostavi Janiku, sed’ ovamo, pričaj di si bio, šta s’ radio… auu, bogovu ti mater… jes’ gladan… Bisooo, dođ’ ovamo, da viš’ ko je doš’o, požuri… i pones’ tu rakiještinu. Sedi Stevo, brate rođeni.
Stevan nije voleo navalentne i pomalo priglupe ljude, ali oseti potrebu da odahne i nešto pojede, a pored navalentnosti i prugluposti, baš to mu je Petar nudio. Sede za jedan od dva stola u uglu. Prodavnica je sada bila i birtija, koliko je mogao da zaključi po stolovima. Odmah za njim i Petar se uvali živahno u drugu stolicu naspram njega.
„ Ta, daj pričaj šta te snašlo, bogovu ti mater. Di si do sad? Ta, mi smo te već otpisali, evo pitaj Bisu, ona će t’ reći. Svi koji su o’čli u taj rat, ko prežive, vratio se, ostali sar’anjeni, al’ se zna di su, sam’ tebe nigdi. Nit živ, nit mrtav. Nest’o čovek. Nema ga, a ne zna se dal’ je mrtav. Auu, Stevo, Stevo, baš si me obradov’o što s’ doš’o. De, pričaj, šta sam’ ćutiš. Kake su ti to knjižurine, bogovu ti mater? Laaa…fooo… Ovo na stranskom, bog te vid’o. Kazuj, ajd’ da te slušam.
„ Nemam šta da ti pričam. Rat k’o rat. I sam znaš, vidim i ovde ga je bilo…“
„ Nego, jes’ puc’o, u kog si puc’o božiju ti mater? Pa ti si za Franju ratov’o, sunce ti krvavo“,- namršti se Petar.
„ Nisam ja ni za koga ratov’o. Nisam puške ni video. Odma’ su me zarobili i bio u logoru celo vreme“.
„ Čuješ ovo Biso, bio čovek zarobljen!“- doviknu Petar ženi, koja se pojavi na vratima magacina.
„ Ko je to?“- upita Biserka, stavljajući rakiju na sto.
„ Aj’ pogodi. Neš’ nikad pogoditi. A ti ne govori.“
Biserka se unese Stevanu u lice i začkilji očima.
„ Ta, to je Steva, ko ga ne bi pozno. Vid’ te oči… Živ si mučeniče… E, da te majka sad može videt’… jadnica, bog da joj dušu prosti“
Stevana presekoše ove reči. Slutio je, ali nije hteo da zna. Ne još uvek, bilo je prerano i previše za tako malo vremena. Ipak upita:
„ Šta je sa ostalima?“
Petar se namrači na ovu priču i preseče Biserki glas iz grla koji samo što se rodi:
„ Ajd’ tamo donesi slanine i sira, ne lomotaj bez veze!“
„ Kaži mi ti, kad njoj ne dade.“- Stevan iskapi mali satlik rakije.
„ Tja… šta da ti kažem… Otac, majka i jedna sestra su bili u kući kad su granate pogodile. Ostali su bili kojekud’. To su preživeli, al’ di su se posle razišli niko ne zna. Ti i ne znaš, dobio si još jednog brata i jednu sestru. Ta novorođena je… A brat je imao skoro četir godine. Našli ga posle kod Dacevića u bašti. Odvela ga Živana sa sobom kad je pošla.“
„ I ne zna se gde su otišli?“- iskapi još jedan, pa poče nabadati komade slanine i sira i polako jesti.
„ Ne zna se. Svi su, jedno po jedno, krenuli na istu stranu, prema gradu, a gde su završili, bog sveti zna.“
„ Nisu otišli svi zajedno?“
„ Ma, jok. Nadničili su dok se moglo. Kad se gazde, ovi tuđi, počele kupiti i bežati, ondak i oni… šta će.“
„ Vidim ti si se lepo snaš’o.“
„ Šta ću. Zolika, otiš’o i on, neko je mor’o. A ko će, neg’ ja, radio sam kod njega poslednji’ godina, pa mi ostalo. Ti ga znaš, bio je dobar čovek.“
Zavlada kratka tišina.
„ Nego nismo se baš usrećili.“
„ Kako to milsiš?“
„ Pa, tako… mnogi misle da nas nisu trebali „oslobađati“ ovi geaci od preko. Bilo nam dobro i bez nji’. Čujem po gradovima ih gađali kamenovima i krompirima kroz pendžere… haha… Negdi su se i otvoreno bunili. Ne znam, al’ bilo nam dobro sa onima pre. Bio kulturan narod, znalo se, bre, ko je ko i šta je šta. Ovo sad, jeb’o lud zbunjenog. Doveli tu neku sirotinju od preko i dali im gazdinske kuće. Da vi’š samo šta su od nji’ napravili. Svince… Svinjce, moj Stevo. Svaka čast, sirotinji treba dat’. Al’ ne moš’ rušit’ i pravit’ svinjac… ma pusti.“
„ Jesu svi otišli… milsim ovi…?“
„ Nisu baš svi. Ostali oni koji nisu znali di će, al’ morali da podele i kuću i imanje sa geacima. Sve im skoro uzeli. Više nisu prave gazde.“
„ Šta je sa Janikom?“
„ Tu je, pretek’o nekako i on. Eno ih u kotobanji žive, kod onog Lih… Lihtlaaa…“
„ Lihlajtera.“
„ Da. Ne mogu da prelomim nikako. Obložili kukuruzovinom i izlepili malo blatom, pa naptavili zidove, i tu žive. Ono zimus im se zapalila, al’ srećom nije sva izgorela. Oće Cigane vatra… hahaha…“ – pripito se nasmeja Petar.
Stevan ustade i pođe:
„ Hvala Petre i pozdravi Bisu i decu“.
„ Koju decu, Stevo, to su sad devojke za udaju. Al’ Bog se na mene nešto najedio, ne da mi sina pa to ti je.“- dovikivao je Petar, dok je Stevan izlazio na šor.
Odmah se uputio nekadašnjoj Lihlaterovoj kući da potraži Janiku. Sretao je usput svoje seljake, ali ga ni sada niko nije prepoznao. Samo su se okretali za njim i čudili se njegovom izgledu, došaptavali se, verovatno videvši u njemu nekakvoga ludaka ili zalutalog prosjaka. A sa druge strane sretao je i neka njemu nepoznata lica. Razumeo je da su to oni dođoši od Preka, kako su zvali zemlju na desnoj obali Velike reke. I zaista je iz njih izbijala neka sirovost i primitivizam, ali i neka topla dobrodušnost.
Janiku je zatekao na sred dvorišta kako nešto kuje, sedeći na niskom tronošcu i savijen skoro do zemlje. Kada mu je prišao sasvim blizu, tako da je Janika mogao da vidi samo njegove poderane cokule, ovaj je prestao da kuje i jedan tren se zaustavio u pokretu. Ne dižući glavu progovorio je:
„ Stevane, brate, živ si!“


KAZIVANJE TREĆE


Iako pripovedaču ove priče nije poznato šta se sa njegovim junakom događalo dok je soldatovao u vojsci i u Velikom ratu, po onome kakav se iz tog rata vratio i šta je sa sobom doneo, da se naslutiti da je, makar u nekom periodu morao biti na nekom dobrom mestu blizu obrazovanih i kulturnih ljudi. Možda je stekao poverenje nekog oficira da mu bude posilni, ili su ga veštine spremanja ribljuh specijaliteta dovele blizu neke oficirske kuhinje. Možda je posluživao na poznatim oficirskim balovima. Niko to ne zna, samo se, kažem vam, Stevan jako promenio i postao neko drugi. Ali zaključite i sami iz onoga što sledi.
Janika je primio Stevana pod svoj krov u ono što je nazivao svojom kućom. To se nekako samo po sebi podrazumevalo i nije se o tome ni reč progovorila, osim što je sam Janika samo potvrdio: „Gde ima za pet, ima i za šest“. U tom odnosu ništa se nije promenilo. Isto bi bilo i da se dogodilo obrnuto. Stevan je to znao da ceni i već nakon par dana, koliko mu je bilo potrebno da se okrepi i ponovo užili svoj koren na mestu odakle je bio iskopan, potražio je neki posao u selu. Nije se moglo nadničiti za novac, jer ga još uvek nije bilo, bar ne u selu, ali moglo se dobiti štošta korisno od namirnica, odeće i obuće, duvana, pa čak i soli i šećera. Još uvek je preostalo onih koje rat nije potpuno uništio. A sa druge strane bilo je primetno da više nije bilo mnogo bezemljaša. Jutra i hektare koji su ostali posle odlaska velikih gazda, podelili su nekadašnji nadnčari i sada su se osećali većim gazdama od onih kojima su služili. Neki su to dokazivali dobrim nadnicama, da bi selo pričalo. Naročito su se u tome nadmetali oni koji su došli od Preka i ovde se zagazdili. Do novca Stevan je dolazio prodavanjem svega što je dobijao kao nadnicu, a što se prodati moglo na pijaci u Velikom gradu. To je Stevanu dalo priliku da brzo stvori uslove za ono što je naumio da uradi.
Te godine zima je došla rano. Još ni požutelo lišće nije opalo sa topola pored Velike reke, kada su mrtvaje bivale okovane prvim ledom. Nije više bilo mnogo posla za nadničare, pa su Stevan i Janika više vremena provodili na Velikoj reci, loveći ribu na razne načine.
„Ja sam odlučio da više ne budem nadničar. Biću svoj na svome“,- reče Stevan jednom prilikom dok su, na obali reke ispred kolibe od pruća, pekli ribu koju su ulovili i pijuckali dudovaču.
Janika je ćutao, kao da je prečuo Stevanove reči, prinoseći jedan ugarak vrhu cigarete napravljene od lošeg duvana i novinske hartije.
„Mislim da imam sad dovoljno novca za ono što sam namerio“- nastavljao je Stevan, znajući da ga Janika sluša. „Ostaću kod tebe pod krovom do proleća, ali ću nabaviti ćamac i mreže i radiću ono što najbolje znam – loviću ribu i tako zaraditi još novca“. Janika ga odmeri ispod oka, pa upita: „A od kade ti to najbolje znaš da loviš ribu?“ Stevan mu uzvrati istim pogledom i samo se nasmeja. Nastalo je kratko ćutanje, a onda Stevan dodade: „Sve se da naučiti, kad nešto voliš, a imaš od koga“.
„Znam gde ima dobar čamac“,- reče Janika.
Te zime Stevan je nabavio sve što mu je bilo potrebno da ostvari svoju nameru, a i sreća mu se malo osmehnula. Malo podalje od sela u jednom skrovitom rukavcu, napravio je alove u kojima je čuvao ulov, od prilike do prilike da sa nekim iz sela kolima ode do Velikog grada i tamo je proda na pijaci.
Pošteno je prodavao, ali i plaćao usluge onima koji su mu ih činili. Stekao je među gradskom gospodom i nekoliko stalnih mušterija. Ali to nije bio jedini razlog njegovom uspehu u poslu koji je voleo. Prvo što je pokazao da je doneo iz rata bilo je da uvek izgleda pristojno, lepo odeven i da se ponaša ljubazno i uslužno. Znao je da roba ne prodaje sama sebe, već da je treba „upakovati“ u nešto primamljivo. Dok je čekao da se mreže napune ulovom, nije gubio vreme. Od pruća koje je raslo pored reke, pravio je, brzo i vešto, male korpice u koje je stavljao svoju robu, nekada je dekorisao svim i svačim što je u tu svrhu moglo da posluži, samo da što lepše izgleda. Od tog posla stekao je dovoljno novca da i Janikina porodica ni u čemu ne oskudeva.
Svoju naviku da uvek bude lepo obučen, po gradskoj modi, preneo je i u svakodnevni život. Počeo se pojavljivati u takvom odelu i u vreme kada je prolazio kroz selo na putu do prodavnice ili bircuza. To je kod, uvek prljavih i odrpanih seljaka izazivalo razne reakcije, od podsmeha do potajnog divljenja, pa i nekoliko neuspelih pokušaja imitiranja. Ali kako god da su ispoljavali svoje reakcije, svi su potajno osećali nekakvo strahopoštovanje. Nekako nisu znali gde da ga smeste, među sebi slične ili među gospodu. Kako bilo, Stevan je uspeo u svojoj nameri i već do kraja sledećeg leta imao je svoju blatnjaru, na istom mestu gde je bila i ona koju su sravnili topovi i mauzeri u ratu. Janika je bio desna ruka Stevanu kada je trebalo pomoći mu sa ulovom i u svemu ostalom što Stevan nije mogao sam, ali nije mogao da mu bude ortak. Jednostavno nije bio rođen da bude alas. Stekao je i sam posle rata malo zemlje i zapatio malo živine i stoke i od toga živeo. Ta prijateljska ljubav, koja je sve to podrazumevala, sa druge strane, Stevanove, bila je uzvraćena tako što je pored njegove, za Janiku bila sagrađena nova kuća, pomogao mu je da kupi kola i dobrog konja. Tako su posle nekoliko godina, dva prijatelja čija se ljubav mogla ravnati sa bratskom, ponovo živeli zajedno i na istom mestu kao pre nego što je rat razorio sve lepo što su imali, a toga i nije bilo mnogo, ali je za njih bilo sve što su imali i čemu su se radovali. Možda je to vraćanje na ono što je nekada bilo, bila i neka vrsta pokušaja da se zaboravi sve ružno što se preživelo, sve ono čega je nestalo, ili da se sve to večno pamti. Šta je od toga pravi razlog znaju možda samo naši učesnici u ovoj predstavi. A možda ni sami toga nisu svesni.

Stevan je sa sobom doneo još jednu naviku iz rata, koji je sada već bio prilično potisnut u zaborav. Doneo je pedantnost kojom se odlikovao narod čijim predstavnicima visoke klase, ma ko oni bili, je verovatno tamo služio na neki nepoznat način. Po onome kako je njegova kuća izgledala unutra, nedvosmisleno se moglo zaključiti da je svoj ukus gradio po ugledu na njih, one kojima je služio, samo daleko skromnije. Ali pedantnost kojom je sve bilo namešteno i održavano čistim i urednim, dopunjavala je tu skromnost u posedovanju nameštaja i ostalih kućevnih stvari. Možda je i to bio podsvestan način da pokaže koliko se razlikuje od onih koji su ga okruživali, ali ne može se sporiti da je i sam uživao u svemu tome. Među tim skromnim stvarima koje su ispunjavale prostor, centralno mesto je zauzimala polica sa knjigama, koja se stalno popunjavala novim naslovima. Stevan nije odlazio u knjižare da bi kupovao knjige, već je često od svojih stalnih mušterija – gradske gospode – umesto novca tražio da mu plate nekom knjigom iz svoje bogate biblioteke. I uvek je naglašavao, svojim neodoljivim šarmom, da bi mu bilo jako drago ako bi ta knjiga bila iz te i te oblasti. Tako se na njegovoj polici moglo naći knjiga iz astronomije, botanike, geografij, zoologije, istorije ali i iz matematike, pa čak i fizike. Ako mu nije moglo biti udovoljeno želji, prihvatao je i ono što mu se ponudi. Glad za čitanjem nije marila mnogo za sadržaj, pa se između ostalog tu našlo i romana, poezije, raznih brošura. Sve je bilo za čitanje, jer da nije, ne bi bilo napisano, bila je logika njegovog razmišljanja.
Od dana kada je svoju robu naplatio prvom knjigom, često se moglo videti kako, lepih i toplih popodneva sedi u polumračnoj hladovini svog trema sa knjigom u ruci, zadubljen u čitanje i dalek, nedostupan, nedodirljiv. Da, to je učinilo da je za mnoge u selu postao nedodirljiv. Ne samo zbog svoje ćutljive i gorde naravi, već zbog onog strahopoštovanja koje je sve više raslo u svesti i podsvesti stanovnika sela sa neobičnim imenom. O „običnim“ ljudima koji stalno čitaju nekakve knjige, među isto tako običnim ljudima koji ih poznaju, oduvek je vladalo mišljenje da ih te knjige i to što stalno čitaju tera u neko neobično ludilo, pa svaku različitost u odnosu na većinu, pripisuju tom „ludilu“. Tako su i meštani njegovog sela, to što su Stevana od nekog vremmena , bliskog vremenu u kome su ga viđali sa knjigom, počeli viđati obučenog u štofane pantalone, čistu, najčešće belu košulju i prsluk sa lancom koji je virio iz desnog džepa i nagoveštavao da u džepu nosi sat, pripisivali istom tom „ludilu“. Ne može se reći da su ga izbegavali, ali su počeli sve više da se osećaju neprijatno u njegovoj blizini. U dućanu su se razmicali, praveći mu mesta, dok je svaki razgovor i graja prestajala njegovim pojavljuvanjem. Naravno da su ga, između sebe, najviše ogovarali i podsmevali mu se, posebno u početku, kada su primetili prve negoveštaje te različitosti. „Golja, a izigrava nekak’og gospodina… ‘oće da izgleda k’o da je gazda, a nema kera za šta da ga ujede… eno našega ćurana, opet se šepuri šorom…
Ali, kako to naš mudri narod ume mudro da kaže – svako čudo za tri dana. Stevan je od sebe načinio ono što je želeo da bude, ne obraćajući pažnju ni na koga, a oni koji su na njega obraćali mnogo svoje pažnje kao na čudo koje je došlo niodkuda, nisu se dugo čudili i o njemu prepričavali razne priče, jer su shvatili da time ništa neće promeniti. I nisu. Stevan je ostao to što jeste, a u njima je od svega ostalo još samo neko izbledelo strahopoštovanje, kao prema svima kojima potajno zavidimo, a nemamo načina da im dorastemo, bar ne po onome što mislimo da takvi ljudi imaju u glavi.
izvor:archibald57.

 

[zjovan29]

POZIVAM ZA SVJEDOKA VREME !!!

Pozivam za svjedoka vrijeme, pocetak i svrsetak svega - da je svaki covjek na gubitku


Ova je sekunda odredila da sam dijete. Uzimam u ruke svoju lutku i polazem je na bijelu posteljinu svoga krevetica. Boje su tako lijepe. Svijetlost stvara toplinu u maloj sobici u potkrovlju. Sekunda prolazi kao vjecnost.
Sljedeci trenutak sam u osnovnoj skoli. Test. Strah. Neugodna tisina u razredu. Nemirne ruke cvrsto stiscu olovku u ruci „a ili b…možda je ipak c…“
Zvjezdana je noc i on je tu. Ohrabruje me zagrljajem. Sutra je novi pocetak, ceka me gimnazija nove borbe, dokazivanja, uspjesi…
Na kavi sam. Zrak je zagusljiv zbog dima cigareta. Ljudi sjede, pricaju, prelistavaju novine. Sjedim sa prijateljicom…sutra se seli u Australiju.
Kazaljke na satu pomaknule su se tocno 6 minuta od zadnjeg puta. 6 minuta za 18 godina. Trebam li biti tuzna? Svaka slicica znacila je mnogo u tom trenu. Doticala je zvijezde, mjesec. Osjecaji su bili intenzivni a sada su samo dio sjecanja. Vrijeme koje je otislo u nepovrat i sada ga samo sjecanje ponovno ozivljava. Ja sam u njima duh koji pasivno djeluje. Promatram bice, pokusavam ga dotaknuti, upozoriti ga na posljedice ali uzalud. Prolazim kroz njegovo djetinjstvo, skolovanje, prve zaljubljenosti, strahove, suze, putovanja i u sadasnjosti se sa njim spaja u jednu osobu.
Svaki nam novi trenutak pruza mogucnosti, nove odluke koje grade cestu zivota-nas sud. Nema povratka samo izgradnja novog puta u drugom smjeru. U njemu cemo ipak nositi oziljke krivih prosuda. Nikada necemo uspjeti nadoknaditi izgubljeno.
Korak vremena nanosi nam bore na lica, umor u ocima i stalnu zudnju za boljim. Ne primjecujemo sitnice, slijepi smo jer nemamo vremena nikada. Obaveze nas pritiscu i mi nestajemo zajedno sa njima. Jurimo za „zivotom“ a da i ne primjecujemo da tkamo ga svake sekunde. Slicice gomilamo kao hram vremena kada nam je bilo lijepo. Tada smo se osjecali ugodno i pohlepa je zarobila razum. Jurili smo naprijed. Zivjeli iz dana u dan. Jos samo da sutra prode, još samo ovaj tjedan, mjesec godina…
Vrijeme ne oprašta pogreske i mi smo stoga uvijek na gubitku. Zbog nemarnosti, brzopletosti i pretjerivanja.

Autor: Ema Cvetinović
Izvir:andjeo-s-greskom.blogspot



Da imam još jedan život…

[FONT=&quot]Razgovori sa starim i neizlje[/FONT]č[FONT=&quot]ivo bolesnim ljudima pokazuju da se
oni uglavnom ne kaju zbog stvari koje su u[/FONT]č[FONT=&quot]inili, nego mnogo više [/FONT]ž[FONT=&quot]ale
zbog svega onoga što nisu u[/FONT]č[FONT=&quot]inili[/FONT].


[FONT=&quot]
[/FONT]

[FONT=&quot]“U drugom [/FONT]ž[FONT=&quot]ivotu usudila bih se u[/FONT]č[FONT=&quot]initi mnogo više pogrešaka.[/FONT][FONT=&quot]
[FONT=&quot]Opustila bih se. Dala bih si oduška.[/FONT]
[FONT=&quot]Na novom putovanju bila bih manje ozbiljna.[/FONT]
[FONT=&quot]Ne bih stvari shva[/FONT]ć[FONT=&quot]ala tako ozbiljno.[/FONT]
[FONT=&quot]Više bih riskirala.[/FONT]
[FONT=&quot]Više bih putovala.[/FONT]
[FONT=&quot]Prešla bih više planina i preplivala više rijeka.[/FONT]
[FONT=&quot]Jela bih više sladoleda, a manje mahuna.[/FONT]
[FONT=&quot]Imala bih više stvarnih nevolja, a manje onih izmišljenih.[/FONT]
[FONT=&quot]Znate, ja [/FONT]ž[FONT=&quot]ivim pametno i zdravo – sat za satom, dan za danom.[/FONT]
[FONT=&quot]Pro[/FONT]ž[FONT=&quot]ivjela sam lijepih trenutaka i kad bih mogla sve iz po[/FONT]č[FONT=&quot]etka,[/FONT]
[FONT=&quot]priuštila bih si još više tih lijepih trenutaka. Zapravo ništa drugo ne[/FONT]
[FONT=&quot]bi mi trebalo. Samo ti trenuci.[/FONT]
[/FONT]Ž[FONT=&quot]ivjela bih u trenutku i ne bih, kao svih ovih godina, išla u susret svakom novom danu.[/FONT]
[FONT=&quot]Ja sam jedna od onih koji nikamo ne idu bez toplomjera, termofora,[/FONT][FONT=&quot]
[FONT=&quot]kišnog ogrta[/FONT]č[FONT=&quot]a i padobrana. Kad bih imala još jedan [/FONT]ž[FONT=&quot]ivot, ne bih se na[/FONT]
[FONT=&quot]putovanjima optere[/FONT]ć[FONT=&quot]ivala tolikom prtljagom.[/FONT]
[FONT=&quot]Kad bih još jedanput [/FONT]ž[FONT=&quot]ivjela, po[/FONT]č[FONT=&quot]ela bih hodati bosa ranije u prolje[/FONT]ć[FONT=&quot]e i u jesen bih kasnije ponovno obula cipele. izvor:malemudrost[/FONT][/FONT]

 

[zjovan29]

Mržnja

Priča o jednom čovjeku i ljubavi njegove majke prema njemu…….
Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je… bila je sramota za nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednoga dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Bilo me jako sram. Kako mi je to mogla učiniti? Ignorirao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje i pobjegao. Kasnije su mi se prijatelji iz razreda podrugivali – Fuj, tvoja majka ima samo jedno oko!



Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane… Kad sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš radila predmet ismijavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila…
Nisam zastao niti trenutka da razmislim o tome što sam joj rekao, bio sam toliko pun ljutnje u sebi. Bio sam nezainteresiran za njene osjećaje… Želio sam otići iz kuće i nikad više ništa imati s njom.
U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako sam dobio priliku da odem u Singapur na studij… Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam kuću i dobio svoju vlastitu djecu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa svojom djecom i svim oko sebe mada sam nastavio živjeti u stranoj zemlji.
Ali jednog dana, moja majka je došla da me posjeti… Ona me nije vidjela godinama niti je ikad vidjela svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja djeca su je počela ismijavati. Ja sam se izderao na nju zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Derao sam se na nju – Kako si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi djecu? Goni se odavde, odmah!
Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogriješila kuću – i nestala…
I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je došlo do moje kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao sam ženi da moram ići na poslovni put. Poslije proslave, iz neke radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me vidjeli, susjedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje…
Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe svo vrijeme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju djecu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspio u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni izići iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvijek bila teret i sramota.
Vidiš, kada si bio dijete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podnijeti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje…
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svijet za mene, s tim okom.
S Ljubavlju, Za Tebe Uvijek…
Tvoja Majka…
izvor:malemudrosti

 

[Andjela 7]

HRAST I TRSKA
​

​

Hrast i Trska razgovarali su o mudrosti. “Besmisleno je što si tako slaba i tanka. Pogledaj mene: krase me mudrost i snaga”, reče ponosno stoljetni hrast. “Moja mudrost me je dovela do toga da shvatim da je sve u snazi. Ona mi pomaže da se svemu oduprem.”
Čuvši to, vjetar odluči ispitati istinitost tih riječi. Započe duvati svom snagom prema hrastu i trsci. Hrast se odupirao svim silama, ali ni vjetar nije popuštao. Napokon hrast više nije mogao izdržati nalete vjetra i njegovo se stablo uz veliki prasak slomi.
Ali kada je vjetar pokušao zahvatiti trsku i polomiti je, ona se je uvijek iznova savijala i izmicala i svi udari vjetra, ma koliko snažni bili, bili su uzaludni.
Tu vjetar odustade i zaključi: “Doista nije sva mudrost samo u snazi. Trska mi se svojom elastičnošću i savitljivošću mudrije odupirala nego hrast koji se je pouzdavao samo u svoju snagu!”

Mudremisli

 

[sendi]

TEGLA OD KISELIH KRASTAVACA I KAFA

Kada vam se ucini da gubite kontrolu nad svojim zivotom, kada 24h na dan nije dovovljno, setite se tegle od kiselih krastavaca i kafe.

Profesor je stajao pred grupom studenata na casu filozofije i drzao neke predmete iza sebe. Kada je cas poceo, bez reci je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamencica i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale supljine u tegli. Pitao je jos jednom da li je tegla puna. Studenti su skruseno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve soljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.

"Sada!", rekao je profesor, dok je smeh zamirao, "hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vas zivot. Teniske loptice su vazne stvari u vasem zivotu: vasa porodica, vasa deca, vase zdravlje, vasa vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vas zivot i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamencici su ostale stvari koje su vazne: vas posao, vasa kuca i vas auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom nema mesta za kamencice i teniske loptice. Isto vazi u zivotu.

Ako potrosite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada necete imati mesta za one vazne stvari. Vodite racuna o stvarima koje su kljucne za vasu srecu. Igrajte se s decom. Nadjite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na veceru. Ponasajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se ocisti kuca i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista vazne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak."

Jedna od studentinja je podigla ruku i upitala sta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. "Drago mi je da ste to pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je zivot pun, uvek ima prostora za soljicu kafe sa prijateljem."

 

[Andjela 7]

Stvari nisu uvijek onakve kakve izgledaju

Dva andjela putnika zaustavila su se da prenoce u kuci jedne vrlo imucne porodice. Porodica je bila netakticna i nije im odobrila da se smeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuce. Dok su raspremali lezajeve na podu, stariji andjeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mladji andjeo upitao zasto je to napravio, stariji mu je odgovorio, “Stvari nisu uvijek onakve kakvima se cine”.

Sledecu noc, andjeli su dosli da prenoce u kucu jednog vrlo siromasnog para, ali muskarac i njegova zena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon sto su sa njima podelili ono malo hrane sto su imali, bracni par je dozvolio andjelima da spavaju u njihovom krevetu gde ce se moci dobro odmoriti. Kada su se sledeci dan probudili, andeli su pronasli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posedovali, cije je mleko bilo njihov jedini izvor prihoda, lezala je mrtva na polju. Mladji andjeo bio je besan i upita starijeg andjela, “Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi covek imao je sve, i ti si mu pomogao popravivsi rupu u njegovom zidu; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podijeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.

“Stvari nisu uvijek onakve kakvima se cine” odgovori stariji andjeo.

“Kada smo bili u podrumu one vile, primetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. S obzirom da je vlasnik bio opsednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogucim da pronadju to zlato.”

“Nocas, dok smo spavali u krevetu siromasne porodice, andjeo smrti dosao je po zenu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu. Dakle, stvari nisu uvijek onakve kakvima se cine”.

 

[sendi]

Sad je vreme

Jednu malu devojcicu cesto su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za veceru. Jednog dana dok je birala krompir, sisao je i njen otac u podrum
"Sta to radis?" - upitao je.
"Pokusavam da nadjem najsitnije krompire koje cemo iskoristiti za veceras. Krupnije i bolje krompire iskoristicemo kasnije."

Otac se smesio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izrucio nartag na gomilu.
"Ako tako postupas uvek cemo jesti samo sitan krompir. Izaberi najveci, najbolji krompir za danas, pa cemo uvek jesti najbolji krompir!"

Ono sto najbolje mozemo da ucinimo svojim bliznjima ne treba da cuvamo za neko buduce vreme. Ta buduca prilika mozda nikada nece doci. Ako se trudimo da sada zivimo najboljim zivotom i sada budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li cemo biti takvi i u buducnosti.
Izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek najbolje.