Priče

[erinija]

Nevidljivi stvor

Ljudi koji žive po selima duž obala reke Kovali često spominju stvorenje koje zovu Nevidljivim. Priča se da se ono po ceo dan krije u senci velikog drveća i čeka noć. A kad se sasvim smrkne, napušta skrovište i nečujno, kao leopard, kreće prema selu.

-Lovili su ga naši najbolji lovci- pričaju ljudi.
-Postavljali su klopke i na stazama i na pojilu, ali sve je bilo uzalud, jer je Nevidljivi najneprimetnije biće u džungli. Svake noći šunja se oko naših kuća, ali ga niko nikada nije video.
-Šta taj stvor radi, zašto se moramo čuvati njega?- pitaju mladići.
-On je lopov- odgovaraju starci. - Krade ljudima mozak i do sledećeg jutra niko ne zna za sebe. Recimo, svi sede i lepo pričaju, a Nevidljivi im se prišunja i svima oduzme razum. Posle toga niko više ne razgovara, ne smeje se, ne razmišlja, svi popadaju i leže bez svesti dok ne izađe sunce.

- A zašto držimo pse, zašto oni ne laju na njega?- pitaju deca.

- Ni oni ne mogu da ga osete, jer čim dođe, ukrade i njihov razum. Nevdljivi ima i drugo ime, zove se san.

Afrička bajka

 

[sendi]

Kutija

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju kćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bilo je božićno vreme. Sledećeg jutra je devojčica donela mali poklon i rekla: “Tata, to je za tebe”
Tati je bilo vrlo neprijatno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio.
Kćerkicu je prekorio: “Ne znaš, ako nešto pokloniš, očekuje se, da se u kutiji nešto nađe?”
Devojčica ga je žalosno pogledala i sa suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila s poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred kćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio i iz nje uzeo jedan navidljivi poljubac i setio se ljubavi, koju je kćerka spremila unutra.
Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju prijatelji, deca, Bog…
Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti.

 

[Andjela 7]

Indijanska Legenda

Jednom davno sve boje sveta su zapocele svadju,
svaka je tvrdila da je bas ona :najbolja, najvaznija, najkorisnija, najomiljenija.

Zelena rece: «Jasno je da sam ja najvaznija. Ja sam znak zivota i nade. Izabrana sam za travu, drvece, lisce, bez mene uginule bi sve zivotinje. Bacite pogled na prirodu i videcete da mene ima najvise.»

Plava je prekine: «Ti samo mislis na zemlju, ali uzmi u obzir nebo i more. Voda je izvor zivota, pomocu oblaka iz plavog mora. Nebo daje prostor, mir i vedrinu (spokojsto). Bez mog mira vi biste bili mahnita tela.

Zuta se zakikota: «Vi ste tako ozbiljne. Ja donosim smeh, radost i toplinu u svet. Sunce je zuto, mesec je zut, zvezde su zute. Svaki put kada pogledas suncokret, celi svet pocinje da se smesi... Bez mene nebi bilo zabave.»

Narancasta je bila sledeca koja je zasvirala svoju pesmu:
«Ja sam boja snage i zdravlja. Mozda sam retka, ali sam dragocena, jer sluzim unutrasnjim potrebama ljudskog zivota. Ja nosim sve najvaznije vitamine. Setite se samo sargarepe, narandzi, dinja, ploda manga... Ja se ne povlacim celo vreme okolo, ali kada ispunim nebo za izlaska ili zalaska sunca, moja lepota toliko bljesti da niko ni na jednu od vas ne pomisli.»

Crvena vise nije mogla da izdrzi. Viknula je:
«Ja sam vladar svih vas, krv zivota. Ja sam boja opasnosti i hrabrosti. Voljna sam boriti se s razlogom. Mogu zapaliti krv. Bez mene bi zemlja bila pusta kao mesec. Ja sam boja strasti i ljubavi, crvene ruze i maka.»

Purpurna se digla do svoje pune visine. Bila je visoka i govorila je sa velikom pompom: «Ja sam boja vladanja i moci. Kraljevi, celnici, vladike - uvek su me birali, jer ja sam boja autoriteta i mudrosti. Ljudi me ne pitaju, nego slusaju i pokoravaju se.»

Indigo je govorila najtise od svih, ali vrlo odlucno:
«Zamislite mene. Ja sam boja tisine. Jedva da me primete, ali bez mene sve ste vi suvisne. Ja zracim refleksiju i misao, sumrak i dubine. Trebate me za ravnotezu i kontrast, za molitvu i unutrasnji mir.»

I tako su se boje nastavile hvaliti, svaka uverena da je ona najbolja.

Njihova svadja postajala je sve glasnija i glasnija.
Odjednom bljesne sjajna bela svetlost, zacuo se grom i prasak.
Pocela je jaka kisa. Sve su se boje skupike od straha i stisnule jedna uz drugu.

Kisa progovori: «Vi glupe boje, borite se medju sobom, svaka pokusava vladati nad ostalim
Zar ne znate da vas je sve Bog stvorio? Svaku za svoju posebnu svrhu, jedinstvenu i razlicitu. On voli sve vas. Uhvatite se za ruke i podjite sa mnom. On ce vas prostrti preko neba u velikom luku boja kao podsetnik da vas sve voli i da mozete ziveti zajedno i u miru.»
I obecava da je On sa vama, znak nade za sutra.

I tako svaki put kada Bog koristi jaku kisu da opere svet, on stavlja na nebo dugu. Kada je vidimo, setimo se da trebamo ceniti jedni druge.

 

[sendi]

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osjetio povrijedjen, ali bez rijeci napisao je ovo na pijesku...
"Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga"
Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gdje su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:
"Danas mi je najbolji drug spasio zivot"
Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
"Kad sam te udario ti si napisao na pijesku, a sad graviras na kamen, zasto?"
Drugar mu je odgovorio:
"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pijesku da bi vjetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da nista ne moze da ga izbrise!"

 

[erinija]

Žuta roda

Priča se da je u Kini nekada davno živeo jedan siromašan student. Zvao se Mi. Bio je toliko siromašan da nije mogao da plati šolju čaja i sigurno bi umro od gladi da ne beše vlasnika neke čajdžinice koji se sažali i poče da mu daje hranu. Jednog dana Mi dođe vlasniku čajdžinice i reče:

- Odlazim. Novca nemam i ne mogu da platim sve ono što sam ovde pojeo i popio. Ipak, ne želim da budem nezahvalan. Evo, gledaj!

Mi izvadi iz džepa komad žute krede i na zidu čajdžinice nacrta rodu. Bila je kao živa, samo žuta.

-Ova roda-reče on-doneće deset puta više novca no što ti dugujem. Svaki put kad se okupe ljudi i tri puta udare dlanom o dlan, ona će sići sa zida i zaigraće. Ali upamti, nemoj je nikad terati da igra samo za jednog čoveka. A sad zbogom!

Reče to student Mi i ode. Vlasnik čajdžinice nije poveravao u priču, ali ipak reši da proba. Kad se sledeć dana okupi mnogo gostiju, on ih zamoli da triput udare dlanom o dlan. I istog trena žuta roda siđe sa zida i odigra nekoliko igara. Igrala je veselo i veoma neobično, a zatim se vrati na zid. Gosti su bili oduševljeni, čudili su se, klicali ne verujući rođenim očima. I tako je bilo svaki put.

Glas o žutoj rodi proneo se na sve četiri strane. Ljudi su hrlili u čajdžinicu i vlasnik se brzo obogatio. Obećanje studenta se obistinilo. Ali, jednom u čajdžinicu svrati neki bogataš. Razljuti se kad vide da je puna seljaka i zanatlija, te naredi da se svi isteraju. Skočiše sluge sa štapovima, ljudi se razbežaše. Kad ostade sam, bogataš istrese omilu para i zatraži da vidi rodu. Ugledavši silno bogatstvo, vlasnik čajdžinice zaboravi sve na svetu i trput udari dlanom o dlan. Kao da je tužna ili bolesna, roda mrzovoljno siđe, reda radi odigra jednu igru, pa se brže-bolje vrati na zid. Bogataš je besneo, pretio, ali ona se više nije pomerala.

Noću neko zalupa na vrata čajdžinice. Vlasnik požuri da otvori i ugleda studenta Mija. Stajao je pred vratima i ćutao, onda se okrenu, izvadi iz džepa sviralu, zasvira i pođe ne osvrnuvši se nijednom. Roda se trže, skoči sa zida i požuri za njima. Od tada niko više nije video ni Mija ni njegovu čarobnu žutu rodu.

Stari ljudi vele da, ako se negde i pojavi takvo čudo, ono je namenjeno svima. A ako ga se dočepa samo jedan čovek, čudo će nestati.


Kineska bajka

 

[nency2]

DOK ANDJELI SPAVAJU

Upoznali smo se sasvim slucajno. Pruzio mi je ruku, nasmejao se podigavsi obrve,
odmerio me od glave do pete i, valjda zadovoljan onim sto vidi, naklonio se i
seo pored mene. Bilo mi je neprijatno. Nije mi se svidjao njegov ispitivacki
nastup, ni njegove oci koje su prodirale u srce. O njemu sam cula razne price.
Kontradiktorne. Prijatelji su ga voleli i govorili da je divan, oni drugi su ga
se plasili i izbegavali sukobe sa njim. Ja sam pripadala nekooj trecoj grupi i
nije me bilo briga.
Jos uvek sam bila "tatina princeza" a on "bitanga" kako bi rekla svaka mama.
Verovala sam da ce se nase poznanstvo zavrsiti samo na tom razgovoru. A pricao
je zanimljive price, bio je duhovit, opusten, zabavan. Vece je proletelo.
Sutradan me je pozvao telefonom, kaze "samo da me cuje", cekao me pred skolom
"samo da me vidi". Moju najbolju drugaricu je stalno zivkao telefonom, isao kod
nje. Sve sto je znala o meni, ispricala mu je. Bukvalno sve. Nisam mogla da se
otkacim od njega. Isao je za mnom, ispracao me kuci, non-stop me zvao, kupovao
cokolade.
Bolesna sam. On to saznaje od Ane, zove me tlefonom i kaze da izadjem na terasu
samo na sekund. Izadjem i vidim paketic. U njemu sve ono sto obozavam: sladoled,
"milka", banane, i plisani meda plave boje. Pa on je stvarno lud, ali dzabe mu
sve, jer nisam odusevljena ni da budemo drugovi, a kamoli nesto vise! Stalno
govorim sebi da nije za mene i da ne smem ni da razmisljam o njemu, ali on je
bio tliko uporan da sam stalno hvatala sebe kako razmisljam o njemu. Nervirao me
je, a sa druge strane mi je bio simpatican.
Vracam se iz grada. On izlazi iz parka i nosi buket cveca. Kazem mu kroz smeh:
--Pa to je drustvena svojina!
Odgovara savim ozbiljan.
--Bas zato. Ti si moje drustvo, a iskreno se nadam da ces biti i moja svojina.
Poljubio me u ruku i nestane. Ne signem nista da mu kazem. Odavno sam vec
shvatila da se sa njim ne vredi raspravljati. Toliko je tvrdoglav da ono sto
naumi mora da uradi pa bilo to pogresno sto puta. Mislila sam: "Sa mnom nece
moci tako. Ostajem pri svome. Koliko je on tvrdoglav, toliko sam i ja. Priznajem
da je simpatican, i nista vise od toga."
Ana se samo smeskala:
--Kazes da je simpatican? a nisi mogla da ga smislis. Bice tu nesto sigurno.
Ljutito sam odgovorila:
--Ti si luda! Nemoj molim te da mi ga spominjes vise! On mi je nocna mora.
--Ma kako da nije! A zasto onda uzimas sve sto ti kupi, zasto cuvas omote od
cokolada? Mene ne mozes da slazes.
--Ana, odvratna si, umesto da me branis, ti me napadas. Ista si kao on.
Tvrdoglava i uporna. Pa kome bi rekla ako ne tebi?
Onda smo se smejale i smisljale kako da ga otkacim. Stalno se pojavljivao onda
kad ga najmanje ocekujem. Izrnoi iz mraka, poljubi me u kosu i ispari. Vise
nisam sigurna da li mi nedostaje ili me nervira. Zove me ujutru u cetri, u pet,
javi se moja mama i on se onda zbuni:
--Izvinite, mogu li da cujem svoju princezu?
Ni ona ne zna da li da se ljuti ili da se smeje. Kaze da je sasav sto ja
potvrdjujem.
Jedne veceri se penje na drvo u parku. Drugovi ga pitaju sta radi a on mrtav
ozbbiljan:
--Pa skidam zvezde za moju princezu da joj stavim u kosu, posto je krunu
zaboravila.
Donosi nekoliko srebrnih listica i stavlja ih u moju kosu. Ljubi mi ruku i kaze:
--Draga princezo, dozvoli da budem tvoj vitez i da se uvek borim za tebe.
Izgubicu i zivot ako treba kao sto sam i srce. A kad smo vec kod srca da ga nisi
mozda nasla u nekom dzepu?
--Tvoje srce nosim na lancicu kao amajliju.
--Kakva cast i sreca, princezo. Sad mogu mirno da umrem.. Prekidam ga:
--Ako umres ko ce onda da me cuva?
--Moj duh, princezo. Bice svake noci na tvojoj terasi i bdece nad tobom.
Na trenutak zaboravim da zivimo u XX veku i osecam se stvarno kao princeza pred
kojom kleci neki vitez. Nastavlja sa pricom:
--Princezo, ti si moj andjeo. Volim te vise od sladoleda, auta, od svega na
svetu. Praticu te i cuvati od svega. Ali nikada necu biti s tobom jer BITANGA i
PRINCEZA par-to ne ide bas kao u pesmi. A sad 'ajde kuci jer je vec kasno da se
iz bitange ne pretvorim u azdaju i pojedem te!
Srecna sam i zbunjena. Ne znam ni sta osecam. Razmisljam o njemu. Pocela sam i
da se raspitujem za njega. Mislim da sam nesvesno pripala onoj prvoj grupi ljudi
koji su mu se divili i obozavali ga. Cvrsto sam resila da to ostane tajna. Nisam
zelela ni Ani da kazem, mada sam dobro znala da od nje nista ne mogu da
sakrijem. Zelela sam da svaki slobodan trenutak provedem sa njim. Kad nije pored
mene, osecam da mi uzasno nedostaje. Ana kapira da sam se zaljubila a ja i dalje
ne priznajem!
--Ne moras ti da priznas. Kad mu budem rekla, priznaces i te kako.
--Ana, budes li mu rekla jednu jedinu rec, necu da progovorim vise sa tobom. U
redu priznajem da mi se ipak malo svidja, ali necu da on to sazna. Pusti molim
te da sve ide svojim tokom. Jos nisam dovoljno sigurna.
Obozavam njegovu zelenu trenerku i bele patike, njegov auto poznajem u hiljadu.
Veceri sa njim su posebne. Postao mi je najbolji prijatelj. Mogla sam da mu se
poverim, da se naljutim na njega. Uvek me razume. Zeljno sam iscekivala svaki
susret sa njim, ali sam se istovremeno i plasila. Kad bih ga videla, srce bi mi
zaigralo, noge otkazale a jezik bi se vezao u cvor. Zelela sam da nikad ne sazna
koliko sam se zaljubila. On se i dalje ponasao isto. Pojavljivao se niotkud,
uvek nasmejan, svakoga dana sve lepsi. Uvek je imao zanimljivu pricu, neobican
poklon, ludu poruku. Svima je pricao kako je zaljubljen u princezu. Brinuo je o
meni kao moja mama: da ne pokisnem, da idem u skolu, redovno jedem i dovoljno
spavam. Njegovi prijatelji su govorili da se skroz promenio, da je postao mek i
rasejan....
Secam se, bila je subota. Sedeli smo u nasem omiljenom kaficu i cekali Anu. Ona
kao da je znala, kasnije je vec pola sata. Nas dvoje smo pricali o skoli. Imala
sam par jedinica koje sam morala da popravim sto pre. Naslonila sam glavu na
njegovo rame dok me je on ubedjivao da ce sve biti u redu. Podigla sam glavu i
pogleda ga pravo u oci. Cinilo mi se da sve zna sta osecam i bila sam spremna
sve da mu ispricam.
--Sta je sa tobom? U poslednje vrme si mnogo zamisljena? --Ja...pa ne znam, pa
mozda zato sto....Ja te volim!
Sta je ovo sa mnom, zar sam ovo ja rekla? Obecala sam sebi da on to nikada nece
saznati....Jos hiljadu stvari mi je proletelo kroz glavu. On je bio sav
izgubljen.
Razmisljala sam da li da ostanem ili da bezim daleko, sto dalje od njega. Jos
uvek me je izgubljeno gledao i ocigledno nije mogao da poveruje u ono sto sam
rekla. --Jesi li sigurna u to sto si rekla?
--Sasvim! Ne mogu vise da krijem. Lagal sam te, a pokusala sam i sebe. Nije mi
uspelo. Voim te i tu je kraj. Imas li nesto da kazes?
--Da li to znaci da si sada konacno moja?
--Otprilike tako.
Poljubio me je bas kad je naisla Ana.
--Sta ja to vidim? Jao, izvinite, zaboravila sam da ste samo drugovi! Dobro,
ajde, nema veze, oprastam vam. Nego ja cu da vam budem kuma zar ne?
--Naravno, Ana. Pa ko bi to mogao da bude sem tebe?
Svaki slobodan trenutak smo provodili zajedno. Nije mi dozvoljavao da bezim sa
casova, cak sam i one ocene sredila. Kada bih se uvece negde zadrzavala, ljutio
se na mene i govorio da moram da idem da spavam, jer su andjeli vec u krevetu.
Pitala sam ga:
--Izvini, ali sta ti radis dok andjeli spavaju?
--Ja? Pa cuvam ih. U stvari, cuvam jednog!
Tako je bilo. Cele noci se vozio kroz moju ulicu.
Ujutru me saceka, odvez do skole i ode da spava.
Osecala sam se fantasticno. Bila sam na nebu, kao pravi andjeo. Vikend smo
proveli zajedno na jednom jezeru. Ana, njegov najbolji drug Milos, on i ja.
Smejao se i bio je veseo. U ponedeljak mi Milos donosi paketic. Unutra ceduljce
i kljuc od njegovog stana. Osecam strah, groznicu. Milos je sagnuo gglavu. Cuti.
--Milos, sta je ovo? Ne odgovara.
Na papiru pise:"Princezo morao sam da otputujem. Javicu ti se. Nisam ti rekao
jer suze ne bih podneo....Volim te."
Veceri sam provodila u njegovom stanu. Sa Milosem, Anom i suzama. Citav svet mi
se srusio. Proklinjala sam dana kad sam mu rekla da ga volim, mrzela sam ga.
Jedanaeste veceri od njegovog odlaska, zazvonio je telefon:"Princezo ne placi
molim te. Nisam otisao ato sto sam hteo, vec zato sto sam morao. Nadam se da se
brzo vracam."
Dani su prolazili. Malo sam tugovala, malo plakala. Smejala sam se vrlo retko.
Trideset prvi dan od njegovog odlaska. Po navici svracam po Anu i krecemo kod
njega u stan. Ulazim unutra i osecam njegov miris. Tu je! Znam da je tu! Osecam!
Ana me gleda zacudjeno i proverava sve sobe. Na zalost, od njega ni traga ni
glasa. Placem jer ga nema. Poludecu. Neko zvoni.
--Ana, molim te otvori, ne zelim nikoga da vidim.
Zvonjava ne prestaje. Prvo dugo, uporno pa onda sve krace nervozno, Ana otvara i
vristi. Tricim prema vratima i vidim njega-moju bitangu! Grlim ga i placem!
--Obecaj mi da nikada vise neces da me ostavis samu! --Obecavam!
Sve je bilo kao pre. Sate i sate smo provodili zajedno. Cinilo mi se da sam
najsrecnija na svetu. Sve dok nije rekao da mora ponovo da ide.
--Pa zar opet? Kako cu ja bez tebe?
--Isto kao i proslog puta. Sedecs kod mene sa Anom i Milosem. Sve sto ti bude
potrebno, obratices se Milosu. On je tu da te cuva i da pazi na tebe. Ostacu
duze nego provg puta, ali nemam drugog izbora. Nadam se da me razumes.
--Ma kako te ne bih razumela! Briga tebe za mene. Salim se, znam sve.
Nisam se salila, nisam ni razumela. Bilo mi je svejedno da li je moram ili je
hteo. U svakom slucaju, on je odlazio i razlog mi nije bio nimalo vazan.
Pokusala sam da se ponasam normalno. Uspela sam citava dava dana. Onda sam
plakala i plakala....Nisam ni sa kim razgovarla sem sa Anom.
Treceg dana se konacno javio. Zvao je svakog dana pa onda sve redje i redje.
Rekao mi je da mu je jedan prijatelj poginuo i da ima velikih problema tako da
ne moze cesto da zove. On je bio daleko, nisam ni znala tacno gde, on je imao
problema, a ja nisam mogla da mu pomognem. To me je ubijalo. Sve mi je licio ne
na ruzan san, nego na kosmar. Javjao se samo ponekad. Razgovori su nam bili
kraci, drugaciji. U njegovom galsu se nije osecala toplina. To vise nije bio on.
Cinilo mi se da pokusava da me zaboravi, i to me je mnogo bolelo.
Moja patnja, trajala je od jeseni do leta. Sunce je malo ublazilo moj bol i
uspelo da mi izmami poneki osmeh. I dalje sam ga volela ali sam naucila da zivim
bez njega. Svaki put kad telefon zazvoni u meni se probudi nova nada. Uzalud,
moja bitanga se vise i ne javlja. Kljuc od stana je jos uvek kod mene, mada vrlo
retko odlazim tamo. Secanja me jos uvek bole.
Odrasla sam. Shvatila sam da princeze ne postoje. Jedna bitanga luta svetom i
niko vise sem mene ne veruje da ce se on vratiti kao princ.

Autor nepoznat

 

[sendi]

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, suosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

 

[macula]

PRLJAVA GNEZDA

Jedan golub stalno menjao gnezda. Ostar vonj koji su gnezda s vremenom dobijala bio je za njega nepodnosljiv. Jednom se zbog toga pozali nekom mudrom, starom, iskusnom golubu. Ovaj vise puta klimne glavom i rekne : "Stalnim menjanjem gnezda ti ne menjas nista. Vonj koji ti smesta ne dolazi od gnezda, nego od tebe samog".

 

[nency2]

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.

Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

 

[erinija]

Vukovi

Topla avgustovska noć, jedva uočljivo žmirkanje zvezda na oblačnom nebu. Mek, od duboke prašine nečujan poljski put po kome se kotrljaju taljige s dva mlada putnika - ovdašnjom gospođicom i gimnazistom. Blesak munje osvetljava na trenutak par konja u ravnomernom kasu, zamršenu grivu, kačket i lepršavu košulju sluge na sedištu kočijaša. Nakratko se vide i široka polja opustela nakon žetve i udaljena sumorna šumica. Sinoć je u selu izbila prava uzbuna: dok se u izbama već večeralo, vuk je zaklao i zamalo odvukao ovcu. Seljaci su istrčali na ulašeno lajanje i cviljenje kerova i oteli je već skočanjenu, raskidanog boka. I sada se evo gospođica nervozno kikoće, kreše i baca u mrak šibice, veselo uzvikujući:

-Bojim se vukova!

Šibice osvetljavaju suvonjavo, koščato lice gimnaziste i njeno uzbuđeno lice širokih jagodica. Ona je okruglasto, na maloruski način povezana maramom, izrez crvene cicane haljine otkriva joj čvrst, obao vrat. Njišući se u ritmu vožnje, ona pali i baca šibice u tamu, kao da ne primjećuje da je gimnazista grli i ljubi čas u vrat, čas u obraz, sve u potrazi za usnama. Ona ga odgurkuje laktom, on joj se obraća preglasno, ali običnim tonom, imajući u vidu vozara:

-Dajte mi te šibice. Nemam čime da pripalim.
-Sad ću, odmah! - Uzvraća ona, pa iznova blesne šibica, a potom i munja.

Tama oko njih od toga postaje još dublja, i čini se kao da taljige voze unatraške. Odjednom, baš kad mu se predala dugim poljupcem u usta, taljige uz tresak kao da naleteše na nešto - sluga naglo zaustavi konje.

-Evo vukova! - poviče.

U oči im udara rumenilo udaljenog požara. Kočije stoje naspram buktavog sjaja, dok na nebu sve učestalije seva. Šumica postaje crna i treperava, baš kao i celo polje u mračno-crvenim odblescima što dopiru do neba razgorevajući se sve jače, zahvatajući ceo vidik. Bez obzira na udaljenost od nekoliko vrsta, čini se da im jara dospeva do lica, do ruku. Jedan užareni krov rasklapa se poput korica knjige. A tik uz ivicu šume, kao ispred nekakvog zida, stoje tri zagasita vuka, posjajkujući očima čas zelenim, čas crvenim sjajem - providnim i blistavim poput vrelog sirupa od crvene ribizle. Konji glasno zanjištaše i jurnuše u stranu, po oranju, sluga se zabaci unazad, držeći dizgine, a taljige, uz bučnu lomljavu, zavrludaše po grumenovima...

Kad se kod jaruge konji uplašeno propeše, ona uspe da otme dizgine iz ruku uplašenog sluge, pa sama srčano zauze njegovo mesto rasekavši obraz na nešto gvozdeno. Posle je celog života imala mali ožiljak u uglu usana i kad bi je pitali otkuda joj to, ona se razdragano osmehivala.

-Bilo je to davno - govorila je setivši se sušnih dana i tamnih noći tog avgusta, vršidbe na gumnu i neobrijanog gimnaziste s kojim je večerima ležela na novom mirišljavom senu, gledajući u nebo prošarano odblescima munja i zvezda padalica.

-Napali nas vukovi, otrgli se konji - govorila je. A ja onako vatrena, žustra, jurnem da ih zaustavim...

Za one koje je još mnogo puta volela u svom životu, nije bilo ništa draže od tog ožiljka, nalik na stalnu blagu osmehnutost.


Ivan Bunjin