Priče

[djenadija]

Ovim putem u visine

Avelj i Kain se susretoše posle Aveljeve smrti. Hodahu pustinjom i
prepoznaše se iz daljine, jer obojica behu vrlo visoki. Braca sedoše na
zemlju, založiše vatru i obedovaše. Cutahu kako cine umorni ljudi na
izmaku dana. Na nebu se pomaljaše zvezda koja još ne beše dobila ime.
Pri svetlosti plamena Kain primeti na Aveljevom celu beleg od kamena,
ispusti hleb koji prinosaše ustima i zamoli da mu bude oprošten zlocin.
Avelj odgovori:
-Jesi li ti ubio mene ili sam ja ubio tebe? Ne secam se više; opet smo ovde zajedno, kao nekada.
- Sada znam da si mi istinski oprostio, jer zaboraviti znaci oprostiti. I ja cu pokušati da zaboravim.
Avelj rece sporo:
- Tako je. Dok traje griža savesti, traje i krivica.

 

[djenadija]

Sad nosim u sebi zraku tebe

Dve zvezde. Ona i on.
Svaka na svom delicu neba, na svojoj zivotnoj stazi zivele su mirno ne
znajuci jedna za drugu.Sjale su svaka svojim sjajemvere, ljubavi, nade,
dobrote i prastanja. Svaka svojim sjjem u mnostvu ostalih, stvarale su
nebeski hram mira i svetlosti.
Jednog dana nad nebeski hram mira svetla nadvilo se zlo tame koje je
gusilo njiovo svetlo ostavljajuci za sobom beskrajno ledeno hladni mrak
i pustos.
U hladnoci i pustosi nasla se ona, izvan svoje zivotne staze.
Vlastita svetlost vise nije bila dovoljna za sigurnost i spas. Bez
sjaja svetla drugih ostajal je u nemilosti ledenoga zla, nesretna i
napustena.
Njen vapaj nije dopirao do mase.
Tonula je sve vise u hladnocu tame. Imala je jednu jedinu slabasnu
zraku svetlosti. Ispustila ju je kao poslednji vapaj, ostavsi bez mrve
snage, misleci na kraj.
Ali, gotovo neverujuci ugledala je jednu ispruzenu zraku koja ju je dodirnula, potom jos jednu, dve..
Cinile su siguran, topao zivotom nadahnut zvezdani lezaj.
Osetila je ponovo dah zivota u sebi.
Zracila je beskrajnom zahvalnoscu za razumevanje, pozrtvovanje.
Bezbroj reci hvala, u znak zahvalnosti.
Kako se jos vise, jace zahvaliti?
- Gledati i slusati – rekao je ON - i najtoplije i najjasnije zvezde
bez svoje volje mogu biti zarobljene mrakom, kad vidis da koja gubi
sjaj ispruzi prema njoj zraku topline i svetlosti. Ne cekaj!
- Kako je prepoznati , kako znati?
- Znat ces! Osetices!
Sada nosis u sebi zraku mene.

 

[Jurivaka]

Prvi dan u jednoj američkoj srednjoj školi...
Nastavnica istorije predstavlja novog učenika Takira Suzukija iz Japana. Kada je završila sa formalnostima, nastavnica se okrenula prema odelenju i rekla:
- Hajde da malo proverimo koliko poznajete američku istoriju. Ko je rekao - sloboda ili smrt?
U razredu nastade mrtva tišina. Samo Suzuku podiže ruku:
- Patrik Henri, godine 1775. u Filadelfiji.
-Vrlo dobro, Suzuki! A ko je rekao - država je narod i kao takva nikada ne sme umreti? Suzuki odmah ustade:
- Abraham Linkoln, 1863, u Vašingtonu.
Nastavnica strogo pogleda ostale učenike, pa prokomentarisa:
- Stidite se! Suzuki je Japanac, a poznaje američku istoriju mnogo bolje od vas.
Neko tiho iz poslednje klupe reče:
- Je*ite se, usrani Japanci!
- Ko je to rekao? - viknu nastavnica. Suzuki podiže ruku i reče:
- General Mek Artur, 1942. za vreme bitke u Gvadalkanalu.
Svi se ućutaše, samo se iz pozadine začu:
- Puši mi ku*ac!
Nastavnica sva izvan sebe, prodera se na sav glas:
- E, sad je dosta! Ko je to rekao?
Suzuki će:
- Bil Klinton Moniki Levinski u ovalnom kabinetu 1997. u Vašingronu.
Drugi učenik se prodere:
- Suzuki je sranje!
Suzuki odmah skoči:
- Valentino Rosi u Rio de Ženeiru, na moto trci Gran Pri Brazila, 2002.
Svi u razredu počinju histerično da se smeju, nastavnica pada u nesvest i baš u tom trenutku u učionicu ulazi direktor škole. Zatečen onim što je video, pluglasno procedi:
- U pi*ku materinu, nikad nisam video takav haos!
Suzuki:
- Premijer Srbije ministru finansija, prilikom predstavljanja rebalansa državnog budžeta, Beograd 2009.

V.T.

 

[Andjela 7]

...Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

 

[dumspirospero]

Čuangce i Hueitce šetali su mostom iznad reke Hao,kad Čuangce primijeti:"Vidiš kako se ribice praćakaju u rijeci!To je njihova sreća."

"Kako možeš znati u čemu je sreća riba kad i sam nisi riba?"upita Hueitce.

"A otkud ti znaš da ja to ne znam kad ti nisi ja",odgovori Čuangce.

 

[djenadija]

Pogled s one strane...


Mladi par se doselio u ulicu.
Sledeceg jutra, kada su doruckovali, žena je opazila svoju komšinicu kako širi veš.

"Kako joj je prljav taj veš..." – rekla je.
"Možda treba nov prašak za pranje, kako bi bolje oprala. Uopšte ne zna prati! "

Muž je cutke posmatrao dogadaj, ali nije ništa rekao.

Svaki put kada bi komšinica širila veš, komentar bi bio isti…

Mesec dana kasnije, žena je bila u cudu,
kada je jedno jutro videla kako je komšinicin veš cist,
rekla je mužu:
"Pogledaj! Konacno je naucila dobro oprati veš. Ko li ju je naucio?"

Muž joj odgovori:

"Niko. Ja sam danas ustao ranije i oprao prozore

 

[zjovan29]

Otok osećaja !!!

Jednom davno bijaše neki otok gdje su živjeli svi osjećaji: Sreća, Tuga, i mnogi drugi, uključujući i Ljubav.

Jednog dana osjećajima je nagoviješteno da će otok potonuti, tako da su oni svi uzeli svoje čamce i otišli.
Ljubav je bila jedina koja je ostala. Htjela je ostati s otokom dok ne počne tonuti.
Kad je Ljubav gotovo potonula, odlučila je moliti za pomoć. Raskoš dođe do Ljubavi u prelijepom čamcu.
Ljubav reče:
• Raskoši, možeš li me povest sa sobom?Raskoš odgovori:
• Ne, ne mogu. Ima puno zlata i srebra u mome čamcu. Ovdje nema mjesta za tebe.
Ljubav odluci upitati Taštinu:
• Taštino, molim te, pomozi mi!
• Ne mogu ti pomoći, Ljubavi. Sva si mokra i uništit ces mi čamac – odgovori Taština.
Tuga je bila blizu, pa je Ljubav ponovno zatražila pomoć:
• Tugo, dopusti mi da pođem s tobom.
• Oh… Ljubavi, jako sam tužna pa više volim ići sama!Sreća je prolazila kraj Ljubavi također,
ali bijaše toliko sretna da nije čula kad ju je Ljubav zvala!Iznenada se začu glas:
• Dođi, Ljubavi, ja ću te povesti.Bio je to jedan starac.
Ljubav posta tako sretna da čak zaboravi upitati starca za ime.
Kad su stigli na suho, starac ode svojim putem.Ljubav upita Znanje, drugog starca, za ime starca koji joj je pomogao
.• Bilo je to Vrijeme – odgovori Znanje.
• Vrijeme? Ali zašto mi je Vrijeme pomoglo? – upita Ljubav.
• Zato jer je jedino Vrijeme sposobno razumjeti kako je Ljubav velika – odgovori Znanje...
Izvor: index.hr/forum/

 

[djenadija]

Zovem se Ljubav

Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu,
postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije
nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim
sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet
koji sam htela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna
polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u
kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da
zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna
bajka ravna nije.
Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova,
ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne
kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima,
niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne
postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da
prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.
Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da
vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala,
nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam
se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali
i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam
suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na
smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada
kada biste se zarekli na vecno cutanje.
Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite
sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa
molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne
cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada
ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim
cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.
Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.
Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

 

[Andjela 7]

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali, trazeci od Njega sve i svasta. Zato je rjesio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savjetnike i upitao ih:
- Gdje da se sakrijem? Koje je najbolje mjesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svijetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Mjeseca, to je najbolje mjesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmjesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mjesto u koje nikad ne zalaze.

 

[djenadija]

Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice, ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona
ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga
prodavnice modne obuce…
I onda ce znati…
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od
posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta
u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuce, predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Bice sama, nadam se?
Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i
kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima
nasih tisina…
Da…
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Stedeci se…
Uceci se kako cu najbolje voleti nju…
Kada je konacno nadjem…