Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
POTRAGA ZA SRECOM.
Ziveo jednom jedan mnogo tuzan covek. Toilko je bio tuzan da su u njegovoj kuci boravili samo tuga, ocajanje i zelja.
Jednog dana covek pita svoja tri gosta: „Zasto vi uvek boravite kod mene? Zasto nekad ne dodju sreca ili radost?“
“Tvoja kuca je mnogo ruzna i ti si mnogo jadan covek, zato te niko i ne voli“, rece mu tuga. Zelja se samo nasmeja i rece: „Zasto se brines? Ja cu uvek biti pored tebe“.
Covek se zamisli: "Nemoguce da je bas tako. Ako one nece doci kod mene, idem ja da ih potrazim."
Tada ga ocaj poce moliti: „Nemoj se upustati u to! Sigurno neces uspeti, samo ces se jos vise vratiti u moj zagrljaj i ja te tada vise nikad necu ostaviti“. Zelja je kao malo dete pocela dovikivati: „Ni ja, ni ja“.
Covek se uplasi i htede ostati, ali ipak resi da krene.
Prvo je posao kod mudrosti. „Ona sigurno zna gde zive moja sreca i radost“, pomisli.
Dok je hodao ka kuci gde je zivela mudrost, poce ga pratiti strah. Isao je za njim, skakao na njega i vukao u stranu, dok ga jednog trenutka nije oborio na zemlju .
Covek je poceo moliti i vikati, ali nista nije pomoglo. Taman je pomislio da ce tu ostati zauvek i da mu nema spasa, kad ugleda iz daljine dve siluete kako trce ka njemu. To su bile hrabrost i nada. Brzo su odgurnule strah i podigle coveka sa zemlje.
“Kuda si krenuo jadni covece“, upitase ga. „Posao sam da pronadjem moju srecu i radost, ali mislim da cu se vratiti jer to je nemoguce“.
“Nemoj se vracati! Pomoci cemo ti hrabrost i ja“, rece nada, „dok god budes isao uz nas, nikad neces odustati“.
Covek se malo opusti i svi zajedno krenuse kod mudrosti.
Stigli su do jedne obicne stare kuce koja je pre licila na kolibu. U njoj je zivela mudrost sa velikom belom bradom i ocima u kojima se ogledalo nebo. Covek nije ni stigao da bilo sta kaze, a mudrost mu rece: „Znam zasto si ovde. Vidim ti po licu da trazis srecu i radost. Reci cu ti gde da ih pronadjes, samo moras da pazis - na tom putu ima mnogo prepreka i opasnosti i samo ako si siguran u sebe mozes da krenes“.
“Ne plasim se ja, tu su dva moja prijatelja koji ce ici uz mene - nada i hrabrost“.
“Dobro“, rece mudrost, „ako hoces da nadjes srecu i radost moras prvo da predjes veliki put do kuce vremena, ono ce ti pokazati gde je tvoja sreca i radost. Moram da te upozorim - pre nego sto dodjete do kuce vremena naici cete na kucu lepote. Ona je mnogo opasna i lako coveka odvuce i zaslepi. Ko pogleda u lepotu nikad nece uspeti da pronadje srecu i radost“.
Covek uzdahnu i krenu dalje. Dok je hodao dugim putem do kuce vremena u jednoj ulici pridruzi im se neizvesnost i poce govoriti coveku: „Znas li gde si posao? Otkud znas da kuca vremena postoji? A i da postoji, otkud bi vreme znalo gde je tvoja sreca i radost?“
Covek je samo slusao neizvesnost, a ona mu pruzi ruku da se vrati sa njom kuci. „Ne“, povika nada, „ne slusaj je. Ja ti ne dozvoljavam da se vratis!“. Hrabrost tada pritrca i odgurnu neizvesnost od njih.
Nastavili su put dalje sami. Nisu se mnogo udaljili kad im se pridruzila laz i poce im govoriti: „Kuca vremena je porusena i vreme se odselilo, vise ne zivi tamo. Hajdete sa mnom nazad“. Svi tako tuzni poceli su se vracati kuci.
Iako je nada tesila coveka, on je sve vise mastao o svom prijatelju ocaju. U jednom trenutku videse da im neko ide u susret. Svi su se pitali ko je to. Kad su prisli blize, laz je sva uplasena pocela bezati a kroz maglu pojavi se lice istine. „Kako vas je lako obmanula laz. Trebali ste me odmah pozvati. Idite dalje“, rece im istina, „idite dalje, bili ste blizu kuce vremena“.
Nada je onda uzela coveka za ruku i povela ga dalje. Hodali su dugo dok nisu ugledali jednu kucu svu u neredu. Stvari su bile razbacane svuda, a kuca cak ni stakla na prozorima nije imala.
Na polomljenim prozorima pojavi se silueta necega sto je oduzimalo dah. „To je sigurno lepota“, rece covek. Brzo su svi okrenuli glavu i potrcali dalje. Iza njih su culi lake korake lepote koja ih prati. U jednom trenu, neko je spotakao coveka i poce da ga gura u nazad. Bila je to strast, najveci prijatelj lepote. Taman je pomislio da je sve gotovo, kad se iza ulice pojavi kuca vremena. A lepota i strast se trgnuse i vratise se nazad, jer je vreme njihov najveci neprijatelj.
Zadihani, stigli su do kuce vremena. Vreme ih je docekalo na pragu svoje kuce.
Covek se zacudi: „Otkud si znalo da smo posli kod tebe?“
Vreme se samo nasmejalo i rece: „Moj najveci prijatelj je istina, ona je u meni uvek i sve mi govori. Reci, covec,e zasto si dosao?“
„Dosao sam da te pitam gde je moja sreca i radost“.
Vreme se zamisli pa rece: „Ja ne znam gde su, ali znam ko moze da ti pomogne. Ako si spreman idi do kuce smirenosti i strpljenja, oni su najbolji prijatelji srece i radosti. Samo, moram da te upozorim, put je veoma tezak i naporan“.
“Nista se ja ne plasim“, rece covek, „sa mnom su moji prijatelji nada i hrabrost“.
Krenuli su dalje, put je bio prelep dok jednog trenutka nisu videli da je neko poceo da ih prati u stopu. To je bio umor. Kad im se dovoljno priblizio, uhvatio je coveka za noge. Nada i hrabrost su uzalud pokusavale da oslobode coveka, ali ga je umor i dalje cvrsto drzao.
Tada se nada setila i pozvala svoju najbolju prijateljicu – upornost, koja je za tili cas oslobodila coveka.
Tada su vec stigli do kuce smirenosti i strpljenja. Kad su se malo odmorili resili su da udju u kucu.
Kuca je bila ogromna i prelepa, a na terasi su sedeli smirenost i strpljenje.
Covek im je odmah rekao razlog svoje posete, a oni su odmah poceli da se smeju. Zbunjen, covek upita za razlog.
Smirenost mu odgovori: „Uzalud si presao ovoliki put, tvoja sreca i radost se nalaze u tvojoj kuci“.
Zbunjen covek upita: „Pa kako ih ja nisam video?“
“Tu su one“, rece strpljenje, „duboko u tvom srcu sakrila ih je tvoja zelja. Ona je jako ljubomorna i zeli da vecno bude sa tobom. Ako hoces da ih nadjes, moras prvo iz svoje kuce isterati zelje. Tada ce sreca sama da dodje kod tebe“.
Covek pogleda tuzno i vrati se kuci nezadovoljan, iako su ga hrabrost i nada tesili svo vreme. On je dobro znao da nece nikad moci da istera zelje iz svoje kuce.
NEMI DECAK
Osvanuo je najlepsi dan jedne porodice.Dobili su prelepog decaka.Bilo je to najlepse dete na svetu,cela porodica je bila presrecna.
Medjutim kako je vreme prolazilo ,decak nije izgovarao ni jednu rec .Proslo je dosta vremena a decak je i dalje samo cutao.
Porodica je pala u ocaj ,zvali su doktore ,davali mu razne lekove ,pazili su na svaki njegov pokret.
Sve je bilo uzaludno .Poceli su da se mire sa sudbinom da njihov decak nikad nece progovoriti.
Jednog dana dok je majka sedela na terasi .Iz sobe gde se decak igrao zacula je glas .Mama ja sam gladan.Od velikog uzbudjenja maka se umalo nije srucila na pod.
Utrcala je u sobu a u sebi strahovala da joj se mozda nije ucinilo.
Decak je ponovio "mama ja sam gladan"
Suze su joj posle na lice: pa ti govoris.Zgrabila ga je u narucje i cvrsto grlila.
Zasto si cutao zasto pre nisi nesto reko.
Decak je zbunjeno odgovorio
a nije mi nista trebalo!Najboli nacin da svoje dete pretvoris u nista jeste da mu poklonis sve.
izvor: Hrišćanstvo zauvek
Poslednja izmena:
