Priče

Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
4690.gif


POTRAGA ZA SRECOM.


Ziveo jednom jedan mnogo tuzan covek. Toilko je bio tuzan da su u njegovoj kuci boravili samo tuga, ocajanje i zelja.
Jednog dana covek pita svoja tri gosta: „Zasto vi uvek boravite kod mene? Zasto nekad ne dodju sreca ili radost?“
“Tvoja kuca je mnogo ruzna i ti si mnogo jadan covek, zato te niko i ne voli“, rece mu tuga. Zelja se samo nasmeja i rece: „Zasto se brines? Ja cu uvek biti pored tebe“.
Covek se zamisli: "Nemoguce da je bas tako. Ako one nece doci kod mene, idem ja da ih potrazim."
Tada ga ocaj poce moliti: „Nemoj se upustati u to! Sigurno neces uspeti, samo ces se jos vise vratiti u moj zagrljaj i ja te tada vise nikad necu ostaviti“. Zelja je kao malo dete pocela dovikivati: „Ni ja, ni ja“.
Covek se uplasi i htede ostati, ali ipak resi da krene.
Prvo je posao kod mudrosti. „Ona sigurno zna gde zive moja sreca i radost“, pomisli.
Dok je hodao ka kuci gde je zivela mudrost, poce ga pratiti strah. Isao je za njim, skakao na njega i vukao u stranu, dok ga jednog trenutka nije oborio na zemlju .
Covek je poceo moliti i vikati, ali nista nije pomoglo. Taman je pomislio da ce tu ostati zauvek i da mu nema spasa, kad ugleda iz daljine dve siluete kako trce ka njemu. To su bile hrabrost i nada. Brzo su odgurnule strah i podigle coveka sa zemlje.
“Kuda si krenuo jadni covece“, upitase ga. „Posao sam da pronadjem moju srecu i radost, ali mislim da cu se vratiti jer to je nemoguce“.
“Nemoj se vracati! Pomoci cemo ti hrabrost i ja“, rece nada, „dok god budes isao uz nas, nikad neces odustati“.
Covek se malo opusti i svi zajedno krenuse kod mudrosti.
Stigli su do jedne obicne stare kuce koja je pre licila na kolibu. U njoj je zivela mudrost sa velikom belom bradom i ocima u kojima se ogledalo nebo. Covek nije ni stigao da bilo sta kaze, a mudrost mu rece: „Znam zasto si ovde. Vidim ti po licu da trazis srecu i radost. Reci cu ti gde da ih pronadjes, samo moras da pazis - na tom putu ima mnogo prepreka i opasnosti i samo ako si siguran u sebe mozes da krenes“.
“Ne plasim se ja, tu su dva moja prijatelja koji ce ici uz mene - nada i hrabrost“.
“Dobro“, rece mudrost, „ako hoces da nadjes srecu i radost moras prvo da predjes veliki put do kuce vremena, ono ce ti pokazati gde je tvoja sreca i radost. Moram da te upozorim - pre nego sto dodjete do kuce vremena naici cete na kucu lepote. Ona je mnogo opasna i lako coveka odvuce i zaslepi. Ko pogleda u lepotu nikad nece uspeti da pronadje srecu i radost“.
Covek uzdahnu i krenu dalje. Dok je hodao dugim putem do kuce vremena u jednoj ulici pridruzi im se neizvesnost i poce govoriti coveku: „Znas li gde si posao? Otkud znas da kuca vremena postoji? A i da postoji, otkud bi vreme znalo gde je tvoja sreca i radost?“
Covek je samo slusao neizvesnost, a ona mu pruzi ruku da se vrati sa njom kuci. „Ne“, povika nada, „ne slusaj je. Ja ti ne dozvoljavam da se vratis!“. Hrabrost tada pritrca i odgurnu neizvesnost od njih.
Nastavili su put dalje sami. Nisu se mnogo udaljili kad im se pridruzila laz i poce im govoriti: „Kuca vremena je porusena i vreme se odselilo, vise ne zivi tamo. Hajdete sa mnom nazad“. Svi tako tuzni poceli su se vracati kuci.
Iako je nada tesila coveka, on je sve vise mastao o svom prijatelju ocaju. U jednom trenutku videse da im neko ide u susret. Svi su se pitali ko je to. Kad su prisli blize, laz je sva uplasena pocela bezati a kroz maglu pojavi se lice istine. „Kako vas je lako obmanula laz. Trebali ste me odmah pozvati. Idite dalje“, rece im istina, „idite dalje, bili ste blizu kuce vremena“.
Nada je onda uzela coveka za ruku i povela ga dalje. Hodali su dugo dok nisu ugledali jednu kucu svu u neredu. Stvari su bile razbacane svuda, a kuca cak ni stakla na prozorima nije imala.
Na polomljenim prozorima pojavi se silueta necega sto je oduzimalo dah. „To je sigurno lepota“, rece covek. Brzo su svi okrenuli glavu i potrcali dalje. Iza njih su culi lake korake lepote koja ih prati. U jednom trenu, neko je spotakao coveka i poce da ga gura u nazad. Bila je to strast, najveci prijatelj lepote. Taman je pomislio da je sve gotovo, kad se iza ulice pojavi kuca vremena. A lepota i strast se trgnuse i vratise se nazad, jer je vreme njihov najveci neprijatelj.
Zadihani, stigli su do kuce vremena. Vreme ih je docekalo na pragu svoje kuce.
Covek se zacudi: „Otkud si znalo da smo posli kod tebe?“
Vreme se samo nasmejalo i rece: „Moj najveci prijatelj je istina, ona je u meni uvek i sve mi govori. Reci, covec,e zasto si dosao?“
„Dosao sam da te pitam gde je moja sreca i radost“.
Vreme se zamisli pa rece: „Ja ne znam gde su, ali znam ko moze da ti pomogne. Ako si spreman idi do kuce smirenosti i strpljenja, oni su najbolji prijatelji srece i radosti. Samo, moram da te upozorim, put je veoma tezak i naporan“.
“Nista se ja ne plasim“, rece covek, „sa mnom su moji prijatelji nada i hrabrost“.
Krenuli su dalje, put je bio prelep dok jednog trenutka nisu videli da je neko poceo da ih prati u stopu. To je bio umor. Kad im se dovoljno priblizio, uhvatio je coveka za noge. Nada i hrabrost su uzalud pokusavale da oslobode coveka, ali ga je umor i dalje cvrsto drzao.
Tada se nada setila i pozvala svoju najbolju prijateljicu – upornost, koja je za tili cas oslobodila coveka.
Tada su vec stigli do kuce smirenosti i strpljenja. Kad su se malo odmorili resili su da udju u kucu.
Kuca je bila ogromna i prelepa, a na terasi su sedeli smirenost i strpljenje.
Covek im je odmah rekao razlog svoje posete, a oni su odmah poceli da se smeju. Zbunjen, covek upita za razlog.
Smirenost mu odgovori: „Uzalud si presao ovoliki put, tvoja sreca i radost se nalaze u tvojoj kuci“.
Zbunjen covek upita: „Pa kako ih ja nisam video?“
“Tu su one“, rece strpljenje, „duboko u tvom srcu sakrila ih je tvoja zelja. Ona je jako ljubomorna i zeli da vecno bude sa tobom. Ako hoces da ih nadjes, moras prvo iz svoje kuce isterati zelje. Tada ce sreca sama da dodje kod tebe“.
Covek pogleda tuzno i vrati se kuci nezadovoljan, iako su ga hrabrost i nada tesili svo vreme. On je dobro znao da nece nikad moci da istera zelje iz svoje kuce.



NEMI DECAK

Osvanuo je najlepsi dan jedne porodice.Dobili su prelepog decaka.Bilo je to najlepse dete na svetu,cela porodica je bila presrecna.
Medjutim kako je vreme prolazilo ,decak nije izgovarao ni jednu rec .Proslo je dosta vremena a decak je i dalje samo cutao.
Porodica je pala u ocaj ,zvali su doktore ,davali mu razne lekove ,pazili su na svaki njegov pokret.
Sve je bilo uzaludno .Poceli su da se mire sa sudbinom da njihov decak nikad nece progovoriti.
Jednog dana dok je majka sedela na terasi .Iz sobe gde se decak igrao zacula je glas .Mama ja sam gladan.Od velikog uzbudjenja maka se umalo nije srucila na pod.
Utrcala je u sobu a u sebi strahovala da joj se mozda nije ucinilo.
Decak je ponovio "mama ja sam gladan"
Suze su joj posle na lice: pa ti govoris.Zgrabila ga je u narucje i cvrsto grlila.
Zasto si cutao zasto pre nisi nesto reko.
Decak je zbunjeno odgovorio :pa nije mi nista trebalo!

Najboli nacin da svoje dete pretvoris u nista jeste da mu poklonis sve.

4680.gif


izvor: Hrišćanstvo zauvek
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
28.09.2009
Poruka
856
Tri žene sretnu se kod bunara gdje su došle po vodu. Zapričaju se o svojim sinovima. „Trebali biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno pjeva, kao slavuj!“ Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“
Treća žena samo šuti.
Na to je druge dvije počnu provocirati: „A tvoj sin?”. „Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi“.
Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje šutjela osjećajući se neugodno pored dvije žene.
Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina. „Počujte kako moj sin lijepo pjeva!“, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sjedio na zidiću i zaneseno pjevao.
„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga „kako visoko baca kamen. Divota!“.
Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave.
Izvor: Malemudrosti
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
angelar6.jpg


Sreca


Dosla sam k vama da vas pozdravim.
Moje je ime Sreca i sastavni sam deo zivota, zivota onih koji veruju u snagu ljubavi i zivota, onih koji veruju da je ljubav beskonacna.
A znate da sam u braku?
Davno sam se vencala za Vreme i ono vam je odgovorno za resenje mnogih problema koji vam na pocetku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono izgradjuje srca i licnost, leci rane i pobedjuje tugu. Vreme i ja zajedno imamo troje dece. Nasa su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav.
Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano. Zblizava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava vec utesi svakoga kome se priblizi drzeci ga za ruku.
Mudrost je nase drugo dete. Ona je pametna, sa cvrstim principima i neprekidno uci i sve je zanima. Najslicnija je svom ocu Vremenu. Mozete zamisliti kako je to kad njih dvoje koracaju zajedno – Mudrost i Vreme.
Najmladja je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i prevrtljiva tako ponekad zeli ziveti na samo jednom mjestu a onda se nakon nekog vremena seti i kaze da je stvorena da bi zivela u dva srca, a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo slozena i zapletena osoba, tako da zna i pokoju nesmotrenost pociniti i to samo kakvu!
Kada do toga dodje na scenu moram pozvati njenoga oca. Vreme dodje i pokusa pokrpiti rane koje je njegova kci Ljubav izazvala, a cesto u pomoc priskoci i Mudrost, mada nije u svim slucajevima od velike koristi sa svom svojom pamecu.
Jednom mi je jedna osoba rekla:
- " Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj nacin. Ako se stvari jos nisu sredile i poslozile znaci da jos nismo na nasem pravom putu."
Zato, kazem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi.
Budete li imali poverenja u njih, znajte, da cu i ja,
Sreca jednog dana svakako pokucati na vasa vrata.
I nikad se ne zaboravite smesiti!


Površan i pravi prijatelj



Površan prijatelj počne razgovor s celim kupom vesti o svome životu.

Pravi prijatelj pita: » Što je novo kod tebe?«

Površan prijatelj misli, da su teškoće, o kojima govoriš, seže.

Pravi prijatelj kaže: » O tome gunđaš već 14 godina. Pokreni se već jednom i učini nešto!«

Površan prijatelj te nikada nije vdeo da places.

Pravi prijatelj ima ramena mokra od tvojih suza.

Površan prijatelj ne zna tvoje roditelje po imenu.

Pravi prijatelj ima njihov telefonski broj u adresaru.

Površan prijatelj donese već skuvano jelo na tvoju zabavu.

Pravi prijatelj dođe ranije, da ti pomogne skuvati i ostane dugo, da ti pomogne dapospremis.

Površan prijatelj ne voli da ga zoves, kada je već legao u krevet.

Pravi prijatelj pita: » Šta te je zadržalo, da nisi i ranije pozvao?«

Površan prijatelj bi s tobom razgovarao o tvojim problemima.

Pravi prijatelj bi ti voleo pomoći da ih rešiš.

Površan prijatelj se kada te poseti ponaša kao gost.

Pravi prijatelj otvori tvoj frižider i sam se posluži.

Površan prijatelj misli, da je s prijateljstvom gotovo, kada se prvi put posvađate.

Pravi prijatelj zna, da nakon svađe pravo prijateljstvo tek počinje.

Površan prijatelj očekuje, da ćeš mu uvek biti na raspolaganju.

Pravi prijatelj zna da će uvijek biti tu kada tebi zatreba!


ZAPAMTITE



Zapamtite da naslaga prašine štiti drvo koje se nalazi ispod.


Kuća postaje dom kada na namještaju možete ispisati - Volim te.


Znala sam svakog vikenda provesti minimalno 8 sati čisteći jer sam

htela da sve bude savršeno - za slučaj da neko navrati do mene.

Konačno sam shvatila jednog dana da niko nije došao - svi su bili

napoljui živeći i zabavljajući se.

Sada kada me ljudi posećuju, ne moram im objašnjavati stanje mog

doma, svi žele čuti i zainteresovani su samo da čuju o stvarima koje
sam radila dok živim i zabavljam se.

Ako to još niste shvatile same-i - molim da poslušate ovaj savjet.


Život je kratak. Uživajte ga.

Čistite ako morate....
ali ne bi li bilo bolje da naslikate sliku, ili napišete pismo, ili
ispečete kolače ili tortu i poližete žličicu, ili zasadite sjeme,
naučite razliku između želim i moram?
Čistite ako morate..................... ali nemate previše vremena...........
sa pivom koje možete ispiti, rijekama koje možete preplivati,
planinama na koje se želite popeti, muzikom koju želite čuti i
knjigama koje želite pročitati, prijateljstvima koja želite zadržati iživotom koji želite živjeti.....
Čistite ako morate,ali život je tamo vani sa suncem u vašim očima, vjetrom u vašoj kosi,pahuljama sniega na vašem licu, kapima kiša.

Ovaj dan se neće ponoviti.


Čistite ako morate,

ali imajte na umu........... Starost će doći i ona nije ljubazna........

A kada umrete, a umreti morate........... vi sami ćete napraviti

samo još više prašine.
izvor:Hrišćanstvo zauvek

xmas_candle.gif
 
Učlanjen(a)
10.07.2010
Poruka
2.773
Bio jednom jedan učenik kojemu je učitelj, glasoviti grčki filozof, povjerio čudan zadatak. Zapovjedio mu je da dadne novac svakome tko ga uvrijedi u razdoblju od tri godine. Silno čeznući za prosvjetljenjem, učenik je činio točno onako kako mu učitelj zapovjedi.
Kad je ova poprilično duga kušnja bila završena, gospodar pozva mladića k sebi i reče mu: "Sada možeš ići u Atenu jer si spreman učiti mudrost."
Sav ponosan, učenik se uputi prema Ateni. Prije nego je ušao u veliki grad ugleda, zasigurno, mudra čovjeka kako sjedi na vratima vrijeđajući svakoga tko pristigne. Naravno, kad je ugledao učenika, i njega stade vrijeđati. "Hej", vikao je na učenika. "Kako samo možeš biti tako ružan i glup? Nikad ranije nisam vidio da netko izgleda tako blesavo."
Ali umjesto da se brani ili napada, učenik prasnu u smijeh. "Zašto se smiješ kad te vrijeđam?" upita mudrac.
"Zato", reče učenik, "jer sam pune tri godine plaćao ovakve pogrde, a sad mi ih ti daješ besplatno!"
"Uđi u grad," reče mu mudrac. "Tvoj je!"
 
Član
Učlanjen(a)
28.09.2009
Poruka
856
Stranac
Nekoliko godina nakon što sam došla na svijet, moj tata je upoznao stranca koji je tek došao u naš gradić. Od samog početka tata je bio opčinjen pridošlicom i brzo ga pozvao da živi s našom porodicom. Stranca smo brzo prihvatili i od tada je živio sa nama.
Dok sam odrastala, niti jednom se nisam zapitala o njegovoj ulozi u našoj obitelji. U mom dječjem umu on je imao posebno mjesto. Roditelji su me odgajali komplementarno: majka me učila da razlikujem dobro od zla, a otac me učio da budem poslušna. Ali stranac, on je bio pripovjedač. On bi nas držao opčinjene satima svojim avanturama, misterijama i komedijama.
Kad sam željela saznati nešto o politici, povijesti ili nauci, on je uvijek znao sve odgovore o prošlosti, razumio je sadašnjost i činilo se da je čak u stanju predvidjeti budućnost! Moju obitelj je odveo na prvu veliki nogometnu utakmicu. Nasmijavao me i rastuživao. Stranac nikad nije prestajao pričati, ali tati to izgleda nije smetalo.
Ponekad, mama bi tiho ustajala i odlazila u kuhinju gdje je bilo tiho i mirno, dok smo mi jedni druge stišavali da čujemo što nam ima reći. Danas se pitam je li se ikada molila da stranac ode iz našeg doma.
Tata je upravljao našim domom s određenim moralnim normama, ali stranac nikad nije osjećao obavezu da ih prati.
Naš dugogodišnji posjetilac, s druge strane, glatko bi se provlačio s psovkama koje su parale moje uši i tatu tjerale da pobjesni, a mamu da pocrveni. Tata nije dozvoljavao konzumiranje alkohola, ali nas je stranac poticao da ga redovno pijemo. On je učinio cigarete da izgledaju privlačno, cigare džentlmenski, a muštikle profinjeno.
Slobodno je govorio o seksu, čak i previše. Njegovi komentari su ponekad bili provokativni, ponekad sugestivni, a ponekad jednostavno besramni.
Danas znam da su moja shvaćanja o ljubavnim vezama u velikoj mjeri formirale strančeve priče. Iz dana u dan stranac je proturječio vrijednostima mojih roditelja, ali su ga ipak rijetko ušutkivali. I NIKAD ga nisu zamolili da napusti našu kuću!
Više od 40 godina je prošlo otkad se stranac uselio u život naše obitelji. Jako se brzo uklopio pa danas ni izbliza ne izgleda tako očaravajući kao što je bio s početka. Međutim, čak i ako danas uđete u kuću mojih roditelja i dalje ćete ga pronaći kako sjedi u svom kutu, iščekujući nekoga tko će ga saslušati, da priča s njim dok mu pokazuje svoje slike.
Kako se zvao stranac?
Mi smo ga jednostavno zvali–TV. U međuvremenu je dobio i suprugu. Zovemo je kompjuter.
Njihovo prvo dijete zovemo mobilni telefon.
A njihovo drugo dijete – Facebook.
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Moderna bajka...

mae_599.gif

- Je li, ćerko? Ka’ ćeš ti da se udaš, blago meni?
- Da se udam? Što bih se udavala, nisam luda da se udam!
- Jeeeel?! Znači tako! Ja sam, znači, bila luda što sam se udala? Je l’ to hoćeš da kažeš? Baš ti hvala, ćerko! Znaš li ti, bre, koliko sam ja ovim mojim ručerdama oprala sudova! Koliko sam hlebova umesila! Koliko sam tona veša preturila preko ruke… koliko ručkova sam spremila… znaš li ti to, stoko jedna neotesana! Znači, ja da se udam, a ti da se provodiš, je l’ to znači, a? Svi samo dođete na gotovo… samo pitaju šta ima da se jede, niko te ne pita pošto je luk, pošto paprika, krompir…! Pu, sram te bilo! Ma, pravo imaju oni Indijci, Indijanci, koja li su govna…! Udaju odma’, čim se rodi, i čim malo odvrkne… a u pičku materinu! A kad jedu, jedu svi iz istog korita, k’o prasići! A ne k’o ja… svakom po tanjir, nož, viljušku, kašiku… a posle se ubijem od pranja, ne znam gde mi je glava! A ona tu meni… neću da se udam! Kako da ne! Mene neko pita šta ‘oću, i šta neću!
- Ali, mama… Šta ako nađem neku budalu?
- Ti misliš da je ovaj moj… to jest, tvoj otac… bio pametniji? E, moja ćerko… tebe i mene samo budala i može da zapadne. Što… da neće da nas zapadne neki doktor, advokat, inženjer…? ‘Oće, kurac! Slušaj! Dobro me slušaj šta ću ti reći. Iz ovih stopa da si se udala! Je l’ jasno? Nemoj da se svađamo!
- Ali, mama…?!
- Ništa neću da čujem! Nema, ali! Odmah da si se udala! Odmah!!! ‘Ajde, bogati! Ja da crnčim po ceo dan, a ona da ne pokvasi rukice, kako da ne! Sad izađi napolje, a kad se vratiš, da mi dođeš sa budućim mužem, jesmo li se razumeli?
- A… a… ovaj…
- Jesam li bila dovoljno jasna?
- A… ako me niko ne bude hteo?
- Taj koji ne bude hteo, dovedi ga meni! Da mu ja pokažem!
- Pusti dete, šta ti je skrivila? Šta te je sad spopalo!
- Ti da ćutiš! Ti si najviše kriv! Da je nisi razmazio, danas bi njeno dete išlo bar u prvi razred!
- Ja?! Ja je razmazio?!
- Da, da… baš ti! Šta je… šta blejiš! Dosta je bilo džabalebarenja! Ima da se uda, i tačka! A tebi ću nos da razbijem, ako samo progovoriš nešto protiv toga!
- Nemam ja ništa protiv toga, ali… kad joj se neće. Neće duša i gotovo!
- Ma nemoj mi reći!!! Neće duša! A moja duša je htela da se uda? I to baš tebe izabrala, crna mi duša s tobom? Mene su, bre, za ruku u’vatili i doveli pred oltar… ja te do venčanja nisam ni videla!
Šta ima da me gledaš. Onda su bila druga vremena.
- Druga vremena?! Fala bogu, da su druga vremena! Ona bar može da bira! Eh, da sam ja mogla da biram…
- Opet bi mene izabrala.
- Samo se ti nadaj!
- Koga bi drugo? Ako je takva sudbina…
- Sudbina? Aj, ne seri! Ti si konjina, a ne sudbina! Ja sam, bre, bila takva lepotica, najlepša ženska u selu, da sam mogla da biram između Roberta Redforda i onog, kako se zove onaj… (zastoj nekoliko sekundi) - Žan-Klod Vandam, jeb’o mu pas mater! A pogle’ šta me zapalo!
- Nisi mogla da biraš između te dvojice.
- Zašto?
- Zato što oni tada nisu bili ni rođeni.
- A ti to ‘oćeš da kažeš da sam matora?
- Ne, ne… nego da su oni premladi za tebe.
- Marš u pizdu materinu! ‘Ajde, bogati! Neće da se uda, a ‘oće da jede mufte. Ko da meni s neba pada!
- Šta da ti kažem, ćerko. Mamu treba slušati. Sad… mama je mama, i…
- Jok, nego će tebe da sluša! Vuci se napolje i bez muža mi se ne vraćaj! A ti… onaj tepih da istreseš, umesto što stojiš tu i blejiš k’o neka budaletina!
* * *
I tako se ćerka udala, i živeli su srećno do kraja života!

Nenad Živković
izvor:trg-cuda.leonardo
 
Član
Učlanjen(a)
10.05.2010
Poruka
2.064
Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.



"Dakle, ti bi zelio razgovarati sa mnom?" rece Bog.



"Ako imas vremena" rekoh.



Bog se nasmijesi.

"Moje je vrijeme vjecnost.
Sto si me kanio pitati?"



"Sto te najvise iznenadjuje kod ljudi?"



Bog odgovori:



"Sto im je djetinjstvo dosadno.
Zure da odrastu,
a potom bi zeljeli ponovo biti djeca.

Sto trose zdravlje da bi stekli novac,
pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.

Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti,
zaboravljajuci sadasnjost.
Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.

Sto zive kao da nikada nece umrijeti,
a onda umiru kao da nikada nisu zivjeli."



Bog me primi za ruku
Ostadosmo na trenutak u tisini.



Tada upitah:

"Kao roditelj,
koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"



Osmjehujuci se, Bog odgovori:



"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voljeti.

Da nauce da nije navrijednije ono sto posjeduju,
nego tko su u svom zivotu.

Da nauce kako se nije dobro usporedjivati s drugima...

Da nauce kako nije bogat onaj covjek koji najvise ima,
nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povrijedi voljeno bice,
a potom su potrebne godine da se izlijeci.

Da nauce oprastati tako da sami oprastaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole,
ali to neznaju izreci niti pokazati.

Da nauce da se novcem moze kupiti sve. Osim srece.

Da nauce da dvije osobe mogu promatrati istu stvar,
a vidjet je razlicito.

Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.

Da nauce kako nije uvijek dovoljno da im drugi oproste.
Moraju i sami sebi oprastati."





Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osjecaje u njima pobudio.



Mislim na tebe
 
Učlanjen(a)
10.07.2010
Poruka
2.773
ZAŠTO ŽENE PLAČU?

Jedan je dječačić upitao svoju majku:


- "Zašto plačeš?"


- "Zato što sam žena" -odgovorila mu je .


- "Ne razumijem" – rekao je dječak.


Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikad i nećeš"


Kasnije je upitao oca. "Zašto mi se čini da mama uvijek plače bez ikakvog razloga?"


- "Sve žene plaču bez ikakvog razloga" – bilo je jedino što je tata znao reći.



Dječačić je odrastao i postao muškarac, i još uvijek se pitao zašto žene plaču.

Naposljetku je nazvao Boga.
Kad ga je dobio, upitao ga je:

- "Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"


Bog odgovori:


"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.

Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovog svijeta, a opet dovoljno nježna da mogu pružati utjehu. Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njezine djece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kada svi drugi odustanu, i da se brine za svoju obitelj u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osjećajnost da voli svoju djecu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dijete veoma povrijedilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove pogreške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povrijedio svoju ženu, ali povremeno testira njezinu snagu i odlučnost da postojano bude uz njega.
I napokon, dao sam joj suzu da je isplače.
To je samo njezino na korištenje kad god joj zatreba.
Vidiš, sine moj, ljepota nije u odjeći koju nosi, u njezinoj figuri, ili u načinu na koji se češlja.
Ljepota žene mora se vidjeti u njezinim očima, jer to je ulaz u njezino srce - mjesto gdje stanuje ljubav."
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Дечак и виолина

boywithviolinnd0.jpg

(бајка Јелене Потехине)

Живео једном један дечак. Обичан дечак. Весео и живахан. Много је волео да се игра с друговима, волео је да трчи по трави. Али највише на свету је волео слободу. Да, не чудите се. Не сладолед, не чоколаду, не цртане филмове, већ слободу. Ствар је у томе што је дечак имао врло строгу маму. Увече је терала дечака да свира виолину коју он није могао да смисли. Дечак је вредно свирао скале, али од тога му се одвратно ледило у стомаку и вртело му се у глави. Дечак је био послушан и много је волео своју маму. Али је био спреман да разбије ту одвратну виолину због које је морао да седи код куће. Његови другови су трчали на реку, а он је свирао виолину, они су у дворишту правили снежну тврђаву, а он је свирао виолину. Падале су кише, падао је снег, певале су птице, а он је свирао виолину. Једном је дечак скупио храброст и рекао својој мами да не воли да свира виолину и да никада неће постати музичар. Да хоће да учи децу сликању. Али мама није хтела ни да чује за то. Јер она је толико година маштала да ће њен син постати виолиниста.


И тада се дечак разболео. Била је то чудна болест. Сваки пут када би узимао у руке виолину, њему је почињало да отиче грло и он се гушио. Неколико пута је мама позивала хитну помоћ. Након што је лекар забранио дечаку да свира виолину, чудни напади су престали. Али мама није хтела тек тако да се преда. Накуповала је брдо дискова са снимцима виолинских концерта и приморавала сина да сатима слуша музику. Сматрала је да ће то допринети његовом духовном развоју. Али код дечака су поново почели чудни напади. Мама је морала да склони све снимке. А затим, дечак је одрастао и отишао у други град.
Тај град се налазио на обали мора. Ту је било врло топло и лепо. Цветали су кестени, руже су као грмље обавијале куће саграђене од белог камена.
Једном је крај мора срео девојку. Тај сусрет је променио цео његов живот. Сада би често себе ухватио како мисли на њу. Чека тренутак када ће је видети. Она није била лепа оном упадљивом лепотом која је прихваћена у друштву. Али њен искрен поглед, благ глас, нежан осмех изазивали су у његовом срцу талас милине.
Једном су седели крај мора. Било им је лепо заједно, ћутали су, гледали море и ћутали. А затим је она рекла:
- Донела сам ти поклон.
- Велики?
- Велики.
- Дај га онда овамо.
Устала је, отворила спортску торбу и из ње извукла... виолину.
Он се скаменио.
Ево она узима виолину, ставља је на раме, притиска брадом. Сада управо приноси гудало жицама. Ево... Али он то више није могао да поднесе. Страшни грч је притиснуо његово грло. Ухватио је грло рукама, беспомоћно гутајући устима ваздух, и појурио трком.
- Даље одавде, што је могуће пре и што даље, од те виолине, од те жене. Како је могла с њим тако да поступи? Како је смела!

sadviolinsc2.png

А девојка је остала да стоји на обали мора, сама и с виолином у рукама. Губила се у нагађањима.

Три године девојка је долазила до мора и дуго посматрала обалу, гледајући у даљину. А затим се удала.
(Из књиге «Аномалије родитељске љубави», Игуман Евменије)
izvor:pricalica.blog.rs


Мајка?


motherandchildreducedri2.jpg


- Део први –

За сусрет са болницом човек никада није спреман. Нарочито ако је млад. А тога лета, када сам се обрела у Звечанској болници, била сам млада и нисам била спремна, али су околности захтевале наше упознавање. Но како сам одувек била авантуристичког духа и вазда отворена за свет око и унутар себе, то је овај период остао јасно урезан у моје памћење, јер сам одатле понела неколике приче и мени једно надасве пријатно познанство, које је прерасло у дивно пријатељство. Можда у догледно време проговорим нешто и о томе, али сада бих хтела писати о нечем другом: о мајкама које су тако други звали, а оне себе како кад. Поред тога што су - све три - биле из околине Београда, заједничко им је било и још нешто...
Прва мајкаБила је зубарски техничар. У болницу је дошла ради операције тумора. Била је млада мајка, са већ преживљеним траумама, које је доживела због мужевљеве несреће, али из које се извукао и он, као и њихов брак, најпосле. Имали су двоје деце: сина и ћерку. Син је био старији и - мајчин миљеник! Ћерку није волела – то је сама говорила – и стидела се тога, али, ма колико се трудила, да је заволи није могла. Патила је она због тога, али патила је и ћерка. Колико год да је син био одличан у свему, толико је ћерка траљавила.
Имала сам ту радост да је упознам и туга ме нека обузе видећи је прекрасну и послушну, како се труди да угоди мајци. А видела сам и мајку како се обуздава у њеном присуству, премда јој се у очима читало да је довољно да се појави и да је бес преплави. Само пар дана касније изашли су из болнице након успешне операције. Али стрес нико није могао да јој одстрани, нити да јој га одузме; отишла је са њим под руку, свесна да би се могла вратити...
Друга мајка

За њу баш нисам сигурна због чега је била на пластичној хирургији. Јер та жена беше у тешкој депресији. И сама је преко леђа носила трауме из брака, у коме је муж био тешки алкохоличар и насилник. А онда, као да ни то не беше довољно тешко, она паде једном са степеница и повреди кичму, након чега је остала инвалид у колицима.
У браку је изродила два сина. Један од њих је био официр, морнар. Други је привређивао негде за радничку плату. Али не лези враже, догоди се дан, те насред улице, док су се бавили неким послом око аута, наиђе путем неки аутомобил и удари сина у униформи, усмртивши га на месту. Са његовом смрћу, почео је да се гаси и мајчин живот. Њој више нико и ништа није било важно и све време је проводила у кући љубећи униформу свога сина. Волела је она и свог другог сина, али смрт љубимца није могла да прежали.
А добар јој беше овај други синак, долазио је да је обилази. Било је ту и приче и речи, али без неког сјаја у њима, као ни радости велике у очима. Бол је родитељки био идол кога се није хтела одрећи, а син га није могао потиснути. Лежала је на кревету у којој је пре ње била једна неисказана глумица...

Трећа мајка

Она је пристигла неколико дана пре мог изласка. Касније сам сазнала да се, јадница, у болници и упокојила. Имала је једног сина. Примљена је ради неке ране на нози. Кажу да је било од уједа паука, мада су махом тамо лежали сви који су имали рак коже. Елем, за разлику од ове две мајке, овде је било да је син гледао у своју као у идола. А беше много строга жена. Међутим, из приче њеног сина, са којим сам имала прилике да разговарам – будући да је хтео да сазна што више о мајци, која се полако губила и није била за сувисле разговоре, а сестре баш и нису имале времена – сазнала сам да је била изузетно правична жена, али се видело и да је син много воли и цени. Међутим, оженити се није могао никако, јер мајци ниједна девојка није била довољно добра за снају. Ово нам је једном приликом сама нагласила и то са прстом подигнутим у вис! А премашио је четрдесету и, по казивању његове мајке, ретко вредан и радан човек, столар по професији, златних руку.
Сада, док се присећам, могу само да се надам да је, коначно, нашао друга спрам себе...
* * *
32078497ei2.jpg

Прошло је доста годиница од тада. О њима сам често размишљала и о тузи коју су оставиле свету и свет њима. А онда сам једног дана погледала на ТВ-у једну емисију о жени мајци, која је и сама изгубила сина и због губитка упала у тешку депресију. И кад год се сетим ових мајки, ја се присетим и ње. Њеном животном причом желим да, на крају овог првог дела, бар мало одбременим ову започету тему.

Данима није излазила из куће након синовљеве смрти. Нису је никако могли покренути из добровољног мртвила. Све док једног дана не успеше некако да је наговоре да пође са друштвом на пецање. Али то није било обично пецање, будући да се радило о Американцима. Пошли су у лов на сабљарке. Она је седела унутра у кабини. У једном тренутку су је замолили да им скува кафу, како би је бар мало приволели да изађе на зрак. Пристала је и, кад је кафа била готова, изнела је тацну са шољицама на палубу. Још није почела ни да сипа, кад се један од штапова поче дрмусати и то жестоко. Неко је затражио од жене да донесе камеру, како би сликом овековечили призор. И овог их је пута послушала. Но тек што беше додала камеру мужу, кад из воде излете огромна сабљарка и, од свих људи на палуби, она се дохвати несрећне мајке и уједе је за бедро. Жена је пала доле, а око ње се разлила локва крви. Позвали су екипу RISK 911. Неким чудом, жени је дато да преживи.
И од тог тренутка она почиње да се враћа у живот!
Своју тешку несрећу, она је доживела као лек, као средство за препород, чудо од Бога јој послато и сина вољеног. После дуго времена, могла је да дише и дисањем да врати живот својим умртвљеним удима. Радост је поново нашла своје место на њеном мајчинском лицу...
izvor:pricalica.blog.rs


Мајка!



motherchildbf8.jpg


- Део други -


Читајући неке шале, наишла сам и на једну која каже: «Моји родитељи су хероји; морали су то бити, кад су мене оваквог родили!». Смештена у шалама, изазивала је смех. Међутим, данас се ње сећам на један сасвим другачији начин.
Није мајка свака жена која роди. Довољно је да погледамо неке наслове у новинама, где пише «Мајка монструм...». Бити мајка је нешто узвишено, неописиво и дар је непроцењив. Мајка на земљи је биће најсличније Богу. Господ рађа – мајка рађа, Господ трпи – мајка трпи, Господ прашта – мајка прашта. Која год жена пожели да буде Мајка у правом смислу, мора се угледати на Њега. И овај други део ће бити тек покушај, да о Мајци прозборим које слово.

Прва Мајка

Сећање на њу датира још из детињства. Врло рано је остала удовица са двоје мале деце, од које је једно, старије (девојчица), имало Даунов синдром. Ја сам, по годинама, била између ње и њеног млађег брата. Живели смо у стамбеним зградама а, будући деца, време смо проводили под кошем, који је био безмало једнако удаљен од наших улаза. Свакога дана, када је то време дозвољавало, мајка је излазила са децом у двориште. Брат је тражио другаре, а девојчица је већ ишла за својим мислима. Но често смо је сретали, јер је тражила наше друштво.
Била нам је занимљива тако необична. Често нас је псовала, грдила, пљувала, али нисмо јој то замерали. Ако се неко и жалио, брзо смо га смиривали, јер нам је било јасно да тако нешто не би радила, да је знала шта ради. Мислим да смо на тај начин и сами помагали њеној мајци, да се и она негде на клупи са другим женама растерети, јер никада није дошла да због било чега интервенише; бар не да се ја сећам. Тако је малена цурица постала популарна и била једина којој смо дозвољавали да нас критикује.
Наравно, није дуго поживела. Међутим, она је помогла својој мајци да буде Мајка, јер се ње мајка није одрекла. И не само то. О, да сте само могли да видите њеног брата, како је он био пажљив са њом! Од малена се и сам учио стрпљењу и братској љубави и послушности према родитељки. Због њих се и Небеса радују. Јер, кад се и сама загледам у своје детињство, не могу а да не будем радосна што сам познавала једну овакву девојчицу и њену породицу, Мајку најпре. И мој живот је обогаћен њиховим постојањем.

Друга Мајка


Једне године позвали су ме брат и снаја да одемо у посету у манастир Радовашницу. Поред светиње са којом сам се први пут срела, наишла сам и на још једну Мајку, која несумњиво заслужује да се нађе у овој теми.
Она и муж са синчићем стигли су пре нас. И све време док смо били тамо, ја нисам могла да одвојим ни поглед ни мисли од ове Жене. У рукама је држала дете, које је било, веровали или не, смеса костију и меса која се померала. Не знам колико је био стар, да ли две године, три, не верујем више, али није говорио, тек неке неразговетне звуке је испуштао, за које је само Мајка имала слуха и разумевања. А жена беше неописиво весела, радосна; она је горела, пламтела таквом љубављу према свом болном синчићу, да се то речима исказати не може. Мени су сузе ишле на очи, гледајући је. Питала сам се: «Да ли мајка може овако да воли?» Долазило ми је да јој приђем, да је дотакнем, да видим да ли је стварна. А онда сам схватила: «Како да не буде, кад је анђела држала у рукама, који ће, кад буде требало, доћи да понесе њу!»
Из манастира сам отишла препуна утисака, али верујем да је тако била Божија воља...


Трећа Мајка


На њу сам наишла читајући чланак:
„Ми дуго нисмо могли да имамо деце, па смо се најзад одлучили за усвајање. Процедура је била компликована и дуготрајна, али сада коначно имамо своје детенце. Пошто је оно рођено са озбиљном срчаном маном, ја сада путујем да регулишем све што је потребно око операције. Болница је чувена по таквим захватима, доктор је велики стручњак и ми се надамо да ће са једном, евентуално две операције наше дете потпуно оздравити и бити као сва остала деца. Јесте да ће нас то све пуно коштати, али срећни смо што има начина да се наше дете опорави и настави да живи пуним животом, а не да целог века буде инвалид.“
Друга жена ће на то: „Али госпођо, разумела бих да сте Ви родили такво дете, па да се трудите око њега. Али када сте већ могли да бирате, зашто нисте узели здраво дете, свима су потребни родитељи?“
„Па управо зато! Такво дете нико не би узео, а држава нема пара да сирочад шаље на операцију. Оно би целог живота остало инвалид, а помислите само како би то тежак живот био – и без родитеља и без здравља!“ – заврши жена надахнуто и озареног лица.
* * *
Размишљајући како да завршим ову тему, наједном ми, из ко зна које фиоке, искрсну сећање на жену коју је непознати мушкарац силовао. Била је удана но њен муж ју је све време храбрио и тешио, не дозвољавајући да падне у очај. Кривца нису ухватили, али жена остаде бременита. Али муж не да није хтео да побаци, већ је чврсто стао уз њу приволевши је да роди.

Ето колика може да буде снага Љубави! А херојство се у њој огледа...
izvor:pricalica.blog.rs
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Ako ti u magli zarobe snove…


Gledam zamagljen prozor. Napolju nevreme. Crni oblaci pretvaraju nebo u tamni krov iznad mene. Jak vetar razvlači rolnu celofana po dvorištu, a ja na staklu vidim tebe… Odraz tvog lica, tvojih usana, očiju. Tako nestvarno. U jednom trenutku smo blizu, da ti čujem otkucaje srca, a već u sledećem, tako daleko. Brzo sam otvorila prozor u želji da te dodirnem i magla je nestala. Da li je ovo bio još jedan san?

Ako sanjam – pustite me. Ako još jednom na prozoru ispišem njegovo ime – pustite me.

Ionako ne razumete! Kada se dvoje ljudi vole, i kada ta ljubav iz one „vatrene“ pređe u neki novi oblik prijateljstva, kada se jednostavno razumeju, njima ni vreme, ni nejavljanja, ni neviđanja, ne mogu nauditi. Njima, svaki novi razgovor zvuči kao da je poslednji bio juče.

Eto to! To niko ne razume. I svi kao da nešto traže. Traže šta se krije iza tih poziva? A oni su vrlo retki. Jednom u godini ili jednom u tri-četiri godine. Naravno, da oni što traze, ništa ne pronađu. Zato se svaki put svojski potrude da naprave neumesnu šalu. Ne mogu da razumeju i nikada neće moći.

Smejali smo se. Smejemo se i danas, ali ne tako često, na sve komentare, na sve poglede čak i one ispod stolnjaka, iza fasada, iza drveta…

Sedeli smo na jezeru i pričali o nekim danima, o našim porodicama, o našoj budućnosti, o našoj prošlosti. O Marinama. Prvi put sam čula od tebe da svako ima svoju Marinu. Da, baš tako! Čula sam tu rečenicu na filmu, ali nisam slutila i da ćeš je ti jednom izgovoriti, ozbiljno i sa puno nežnosti. Nisam znala u tom trenutku da li da te pogledam u oči ili da pogled sakrijem iza sunčanih naočara i dugih šiški.

Tvoj glas se ne menja. Čini mi se, da danas zvuči jos lepse. Ne znam razlog, možda zbog previše cigareta… Smejao si se mojoj konstataciji i nisi protivrečio… nisi nikada…


Ako ti u magli zarobe snove, ne čekaj, kreni…

izvir:sarahstory
 
Natrag
Top