Odbrojavanje- World cup 2014

[Vasili Zaitsev]

Roberto Karlos - čovek koji je pobedio fiziku
VLADIMIR ANDONOV
Najbolja fudbalska nacija na svetu iznedrila je mnogo talentovanih igrača. U ovoj sekciji čitate o onima koji će se večno pamtiti. Jedan od njih, igrao je više od 100 utakmica u Ligi šampiona, što je uspelo još samo nekolicini igrača.

Мельников Александр
FIFA ga je 1997. proglasila drugim na svetu, odmah iza Ronalda. Njegovo ime je Robert Karlos da Silva Roša, za nas, ljubitelje fudbala, dovoljno je Roberto Karlos.

Fudbalskoj publici širom sveta poznat je po golu koji je oborio sve zakone fizike.

Na Tournoi de France 1997. Karlos je izveo slobodan udarac sa 35m koji je pri brzini od 100 km na čas završio iza leđa (u mreži) Barteza.



U dresu Karioka odigrao je 125 utakmica i upisao 11 golova. Predstavljao je Brazil na tri Prvenstva sveta, pomogavši timu da 1998. stigne do finala, a 2002. i da budu šampioni sveta.

Učestvovao je i na četiri kupa Južne Amerike, kupu konfederacija i Olimpijskim igrama 1996 u Vašingtonu.

Karlos je imao zapaženu klupsku karijeru. U dresu Real Madrida proveo je 11 sezona, odigravši 584 utakmice uz 71 postignut pogodak. U Primeri je za Galaktikose nastupao čak 370 puta, što ga čini stranim igračem sa najviše odigranih mečeva za Madriđane.

Nesportske situacije nisu ga zaobišle: u Rusiji je bio meta rasističkih navijača Zenita, koji su ga na terenu gađali bananom.









Na drugoj strani, sâm Karlos je, moglo bi se reći, vrlo kosmopolitskog duha – ima osmoro dece sa šest žena koje su sa svih kontinenata.

Ni u rodnom Brazilu, nije uvek slavno prolazio: dok je govorio uživo za jednu radijsku emisiju, automobil u kojem se nalazio napala su dva naoružana mladića. Na njegovu sreću, lopovi ga nisu prepoznali, pa su opljačkali novinara koji je bio sa njim u kolima.

Sa Realom ima tri titule Lige šampiona i četiri titule šampiona Španije.

U svojoj karijeri dugoj više od 20 godina nastupao je za Palmeiras, Inter iz Milana, Real Madrid, Fenerbahče, Korintijans i Anži iz Mahačkale. Trenutno je trener turskog kluba Sivaspor.

Sebe opisuje sledećim rečima: “Moja prolaznost su automobili, satovi i žene. Stalno ih menjam.” Možda ne pohvalno, ali ono trajno zbog čega ga volimo, ipak je vrhunski fudbal.

P.S. Ukoliko u nekom od golova ne vidite loptu, nemojte da mislite da je nešto do vas. Nije, nego Karlos loptu šutira neverovatnom brzinom.

 

[Vasili Zaitsev]

Nelson Pike – šampion kojem nije bilo stalo do slave
JELENA TRAJKOVIĆ
Rivali su za njega govorili da je više od svega voleo da vreba iz prikrajka i na taj način ih je pobeđivao. Mnogi su govorili da nije prava legenda, pošto nije voleo slavu. Međutim, o njegovim uspesima dovoljno govore tri titule šampiona Formule 1, koje su ga zajedno sa izvanrednim vožnjama smestile među velikane.

Nelson Pike je bio drugi brazilski svetski šampion, palicu je preuzeo od Emersona Fitipaldija, a potom ju je predao Aertonu Seni. Utisak je da je njegova priča puna kontradiktornosti, ali je istina da je najviše od svega voleo trkanje i pobede, i da je baš tada ispoljavao strast svojstvenu za brazilski narod…

Beta/AP Photo
Za sebe je uvek govorio da je lenj, ali je na svojim bolidima voleo da radi. Mnogi su ga smatrali hladnim, ali je za druge bio pristupačan i otvoren. Isticao je da mrzi što je poznata ličnost, međutim, bio je plejboj, o čemu svedoči bezbroj žena i sedmoro dece.

Po popularnosti nikada nije mogao da priđe Fitipaldiju i Seni, ali njemu jednostavno nije bilo stalo. Jedino što mu je bilo u glavi je trkanje, koje je kod njega budilo neverovatnu strast, posebno kada je bio na vrhu. A ako je negde bio to je bilo upravo među najboljima.

“Ne želim da budem ničiji prijatelj. Boli me d**e za slavu. Samo želim da pobedim”, govorio je Pike.

Pike je rođen 17. avgusta 1952. godine kao Nelson Suto Major, a majčino prezime je uzeo da bi se sakrio od roditelja koji nisu odobravali njegove trkačke ambicije. Otac mu je bio ministar u Vladi Brazila i bivši teniser, a pošto je Nelson kao klinac obećavao dobre rezultate u tom sportu, želeo je da krene njegovim putem. Nekoliko godina Nelson se pridržavao tog plana, čak su ga roditelji poslali u Kaliforniju da bi usavršio svoje teniske veštine, međutim, tada se pojavio Emerson Fitipaldi.

Fitipaldi je nizao sve bolje rezultate na međunarodnom nivou, a Nelson je započeo svoju trkačku karijeru u Braziliji. Postao je šampion Brazila u kartingu i sportskim automobilima i naišao na neodobravanje svojih roditelja. Oni su mislili da će ga fakultet naterati da zaboravi na trkanje, ali se desilo upravo suprotno. Posle samo godinu dana studija, Nelson je odlučio da to nije za njega, prodao je svoj automobil i kupio Formulu Vi i 1997. godine osvojio titulu šampiona Brazila.

© Renault F1 Team
Tada već nije bilo povratka, a veliku pomoć u razvoju svoje karijere Pike duguje Fitipaldiju, čijim savetima se vodio. Prvi brazilski šampion Formule 1 mu je poručio da se preseli u Evropu, što je Pike i učinio 1977. godine i pridružio se Formuli 3. Već sledeće godine nagovestio je veliku karijeru, ostvario je 13 trijumfa na 26 trka u britanskoj Formuli 3, gde je u jednoj seriji postao šampion, a u drugoj vicešampion.

Posle toga niko u Formuli 1 nije ostao ravnodušan, a iste godine je već dobio priliku. Debitovao je na trci u Nemačkoj za Insajn, da bi potom na tri runde vozio za privatni Meklaren i Brebam, a na kraju je došao poziv Bernija Eklstona.

Eklston je tada vodio Brebam i želeo je da Pike bude ‘pripravnik’ Nikiju Laudi naredne sezone. Tokom te sezone osvojio je tri boda, najbolji rezultat bilo mu je četvrto mesto u Holandiji, a kada je Austrijanac odlučio da se povuče iz Formule 1 postao je vođa tima. Kockanje se isplatilo, a iako je još bio početnik, iz trke u trku je napredovao i stigla je i ta prva pobeda.

Trijumfovao je u Long Biču, tako što je iza sebe ostavio Rikarda Patrezea i Fitipaldija, a te 1980. godine ostvario je još dve pobede i bio vicešampion, iza Alana Džonsa. Očekivano, već naredne sezone je napravio korak napred i u svojoj trećoj punoj sezoni postao svetski šampion, a za to su mu bile dovoljne tri pobede i još četiri podijuma.

Problemi sa nepouzdanošću BMW turbo motorom onemogućili su njegov pohod na odbranu titule. U prilog tome ide činjenica da imao devet odustajanja i jednu diskvalifikaciju, a jedini svetao trenutak te sezone bila je pobeda u Kanadi, za koju kaže da mu je najbolja tokom cele karijere. Tokom trke na stazi “Žil Vilnev” Pikeu ja stopala curilo vrelo ulje, zbog čega je sve vreme vrištao od bolova. Ali, po sopstvenom priznanju, svaki trijumf je bio vredan svih žrtava i bolova.

“Osećaj kada trijumfujete ne može da opišete rečima. Ponekad bih se u****o u gaće prilikom kruga za hlađenje”, rekao je jednom prilikom Pike.

Zbog svojih komentara više puta je upadao u nevolje, ali u njegovom timu nikoga za to nije bilo briga, voleli su njegov humor i podržavali su ga u svemu. Srećom po njega, problemi sa motorom za Brebam su ostali u 1982. godini, a Pike je tokom cele sezone vodio neverovatnu borbu sa Alanom Prostom u Renou. Na kraju je Brazilac izašao kao pobednik i osvojio je svoju drugu titulu, posle tri pobede i još pet podijuma te sezone.

Posle osvajanja druge titule Pike je razmišljao o povlačenju, ne zato što mu je trkanje dozlogrdilo, već putovanja. Sve je, međutim, rešio Lauda, koji ga je ubedio da bi privatni avion mogao da reši sve njegove muke. Brazilac se nije zaustavio na tome, kupio je i jahtu, koja je bila usidrena u Monte Karlu, a prilagođen na novi, lagodniji način života, shvatio je da zaslužuje mnogo više od onoga što mu Brebam daje.

Pike i Brebam u naredne dve sezone nisu bili ni blizu titule, Brazilac je do tada primao oko million dolara godišnje, a sada je tražio duplo više, a Eklston je oklevao. Priliku je ugrabio Vilijams, koji mu je ponudio tri miliona da se pridruži Najdželu Menselu u timu. U kombinaciji sa Hondom, britanski tim je već imao pobednički bolid, a Pikeu nije bilo teško da donese odluku i pređe kod Frenka Vilijamsa.

Međutim, stariji ljubitelji Formule 1 se vrlo dobro sećaju šta se tada desilo. Iako je izgledalo da će Pike i Mensel predstavljati postavu iz snova, oni su bili sve samo ne to. Njihova međusobna mržnja je sada već legendarna, a problem je što su i na stazi dozvoljavali da ih ona preokupira i ništa drugo ih nije zanimalo. Tako je Alan Prost 1986. godine iskoristio njihove razmirice i osvojio svoju drugu od četiri titule.

Brazilac je tada optužio tim da favorizuje Mensela, a čak ga je u javnosti vređao i iznosio niz uvreda na račun supruge britanskog vozača. Britanac se nije poneo na isti način, već je samo rekao da je Pike veoma zao čovek. Iako se činilo da bi pred sezonu 1987. godine neko od njih dvojice mogao da napusti tim, njihova borba unutar Vilijamsa se nastavila. Mensel je slavio u pobedama, sa 6:3, ali je Brazilac bio taj koji se poslednji smejao, pošto je na ostalim trkama bio konstantniji, što mu je donelo treću i njegovu poslednju titulu.

“Bili smo dobri zajedno. Ponekad je moj bolid stradao, ponekad njega. Ali, mislim da sam ja zaslužio više pobeda 1986. godine, a on godinu dana kasnije. Verujem da smo mogli i titule da osvojimo tih godina, ali…”, rekao je Pike.

Ta titula je označila i kraj njegove karijere u Vilijamsu, pošto je prešao u Lotus, u kojem se zadržao dve godine, a potom je još dve sezone branio boje Benetona. U tim timovima nije prikazao ni izbliza ono po čemu je bio poznat u Brebamu i Vilijamsu, a do kraja karijere u Formuli 1 ostvario je još samo tri pobede, 1990. godine u Japanu i Australiji, i sezonu kasnije u Kanadi. Po njegovim rečima, sve je promenio udes u Imoli 1987. godine, posle kojeg više nije bio isti.

“Više nisam bio toliko dobar posle tog udesa. Izgubio sam dubinu u svojim shvatanjima. Nisam to smeo nikome da kažem jer sam znao da mi više niko neće dati priliku. Ali, od tada sam vozio stalno iza”, rekao je Pike, “Kada sam se povukao iz Formule 1 za mene je to bio kraj, posle toga sam samo o novcu razmišljao”.

Iako je karijera u Formuli 1 bila gotova za njega, auto-moto sport nije ostavio iza sebe. Pokušao je da se kvalifikuje za legendarnu trku “Indijanapolis 500” 1992. godine, ali je doživeo najtežu nesreću u svojoj karijeri i povrede donjih ekstremiteta. Od tada se nikada više nije takmičio na visokom nivou, ali je postao uspešan biznismen u Brazilu.

Promenio je niz žena, sa kojima ima sedmoro dece, među kojima je i Nelson Pike junior, koji je imao izlet u Formulu 1, ali je ostao upamćen po tome što je rekao da mu je naređeno da na Velikoj nagradi Singapura 2008. godine udari u zid da bi pomogao timskom kolegi iz Renoa Fernandu Alonsu da pobedi. Te optužbe izneo je kada je ostao bez mesta u francuskoj ekipi, a od tada je vozio NASCAR i neke druge serije, ali se interesovanje za njega izgubilo. Njegov otac se zato više ni ne pojavljuje na trkama Formule 1 i uživa u svojim milionima.

 

[Vasili Zaitsev]

Zito, pravi vođa, mnogo trofeja, malo naslovnih strana
MILOŠ ŠARANOVIĆ
I tako, na primer, najtalentovaniji igrač nekog od ovdašnjih klubova počne da igra sa 19 za prvi tim, produži ugovor, potpiše novi, osvoji svetsko prvenstvo, pa produži ugovor sa svojim klubom, osvoji još jedno svetsko prvenstvo i postigne gol u finalu, pa još jedan ugovor sa svojim klubom...

Naravno da je besmisleno, tako stvari više ne funkcionišu nigde, Maldinija, Bergomija, Tonija Adamsa, Skolsa nema na terenima, Toti, Gigs, Pujol, Džerard polako privode karijere kraju.

Žoze Eli de Miranda, za ovo govorno područje Zito, za Brazilce Zitu, odigrao je 733 utakmice za Santos, 52 za reprezentaciju Brazila, postigao 60 golova u karijeri.

I da, pobedio na svetskim prvenstvima u Švedskoj 1958. i u Čileu četiri godine kasnije, sa Santosom dva puta osvajao Kopa Libertadores, ima devet titula u Kampeonatu Paulista i četiri Kupa Brazila.

Danas je predsednik Santosa, svog jedinog kluba.

Bio je 'volante', igrač sredine terena koji bi se danas zvao centralnim veznim, preteča onoga što su kasnije, mnogo kasnije, igrali Žilberto Silva, Gago ili Vijera. Pametan, savršeno organizovan u svakom trenutku, smiren ali spreman da pomogne napadu i povuče akciju svog tima.

A igrao je sa velemajstorima, ne samo igrao nego ih i učio, razvijao, vaspitavao. Tako je, na primer, u Švedsku došao kao standardni reprezentativac koji je bio podrška mlađem klupskom drugu, Peleu.

"Bio je najmlađi reprezentativac i putovao je kao rezerva. Ali je već od druge utakmice bilo jasno koliko je važan. Nisam bio iznenađen, sa 16 se priključio prvom timu, već je na treninzima i utakmicama u Paulisti pokazao šta može," pričao je kasnije Zito.

Kada je Pele stupao na scenu Zito je bio igrač Santosa, kao potpredsednik tog kluba imao je sreću da sa navijačima izgradi poseban odnos. Divili su mu se, obožavali ga ali i imali slobodu da svrate i popričaju sa njim.

Jedan, po pričama izvesni Alemao, je došao i rekao mu da je video najtalentovanijeg klinca ikada. Nagovorio ga je da odu da ga gledaju.

"Oči su mi bile pune, on je bio čist fudbal. Potpuno savršenstvo. Vratio sam se u klub i rekao Marselu Tekšeiri (tadašnjem predsedniku) da bi trebalo da se povuče a da Alemao preuzme klub, bolji je od nas kada je našao takvog dečaka," kaže Zito.

Dečak kojeg je Alemao preporučio je Nejmar, rastao je i napredovao u klubu koji je svetu dao Pelea, doneo bar 60 miliona evra...



Uskoro je postao predsednik kluba, u godinama u kojima ne putuje previše i verovatno neće otkrivati nove talente. Ali je pružio ruku klincu koji je postao, po mnogima, najveći igrač sveta svih vremena, a u ozbiljan klub, svoj jedini, doveo klinca koji je velika zvezda ovog vremena.

"Veliki asovi su igrali za Brazil, samo neki od njih bili su pravi lideri. I 1958. i 1962. godine imali smo Zita, on je bio pravi vođa," objašnjavao je nedavno 'tajnu brazilskih reprezentacija' Mario Lobo Zagalo, možda najveći brazilski trener svih vremena.

Nije nikada bio 'superzvezda', nisu mu klicali, nije ga volela estrada, nije bio lice za naslovne strane... A Zito je osvojio ta dva svetska prvenstva, jedan je od ukupno 55 fudbalera koji su postizali gol u finalu i, da ne ponavljam, uzeo je još neke trofeje...

Za jedan život nije malo.

 

[Vasili Zaitsev]

Ipanema – sunce, more, pesak, elita, zabava
MAJA NIKOLIĆ
Pesak, sunce, more, elita, luksuz, karneval. Jednom rečju - Ipanema.

Kada se na to dodaju noćni život, restorani, kulturni sadržaji, hoteli i šoping, jasno je da je Ipanema jedan od glavnih centara svih aktivnosti u Rio de Žaneiru. Ali, život u ovom delu grada sebi mogu da priušte samo najbogatiji.

Beta/Ap Photo/Felipe Dana
Ipanema je poznata po svojim avangardnim galerijama, knjižarama i bioskopima, stoga je mnogi smatraju malim Parizom Rija. Ukoliko ste u mogućnosti, svratite u H. Stern, jednu od najpopularnijih prodavnica nakita u toj oblasti. Obiđite njihov muzej i dobićete malu kutiju poludragog i dragog kamenja kao poklon.

Ipanema je, između ostalog postala poznata i po bosa nova pesmi Devojka iz Ipaneme. Kompozitor Antonio Karloš Žobin, i pesnik Vinisius de Moraeš insipraciju su pronašli u prelepoj devojci koja je svakog dana prolazila pored bara u Ipanemi u kojem su njih dvojica sedeli.

Reč ipanema znači opasna voda, zbog velikih talasa. Najbolji talasi su zimi. To je i idealan period za sufere, jer leti zbog velikih gužvi za njih nema dovoljno mesta. Plaža je dugačka oko dva kilometra, a ističe se da je pesak mnogo belji i čistiji nego na drugim plažama, uključujući i Kopakabanu.

Foto: Wikipedia, chensiyuan
Svaki deo plaže je jedinstven i privlači različite vrste ljudi. Od mladih, preko onih sa "dubljim džepom“ ili koji žele da "budu viđeni“, ali prostora ima i za one opuštenije i ljubitelje sporta. Spasilačke kućice okupljaju različitu ekipu, a neka od zanimljivih mesta su Garsija Teišeira , Ipanema Farme, Kap Fera, Kantri.

Elita se okuplja u Kantri klubu, ali tamo ne može da uđe svako, već je potrebna dozvola. Postoji posebna procedura da bi neko bio primljen u to "visoko društvo“. Ime se pojavljuje na bilbordu, a članovi odlučuju. Ukoliko daju tri crne kugle, potencijalni član ispada, što je razočaravajuć rezultat za one koji su mislili da su deo Kantri elite.

Ipanema Farme je plaža na koju pretežno dolaze homoseksualci, ali to je mesto gde su svi dobrodošli, pa je posećuju i mnoge poznate ličnosti, heteroseksualni parovi i porodice. Oblast poznata kao Posto 9 je Semeterio dos Elefantes, mesto gde se okuplaju umetnici. Kod Kule 8 druže se deca iz favela.

Pivo i kašasa prodaju se svuda po plaži. Uvek postoje ekipe onih koji igraju fudbal, odbojku ifootvolley – sport koji je kombinacija odbojke i fudbala. Popularan je i freskobol - igra slična tenisu, koja se igra drvenim reketima. Ne postoji mreža, a cilj je da se odigra što više udaraca, a da lopta ne padne.

Travel Channel proglasio je Ipanemu za najseksepilniju plažu na svetu, jer žene nose mini bikinije, što zovu 'fio dental,' a muškarci oblače najmanje kupaće gaće.

Ipanema živi 24 sata, noću zabava dostiže vrhunac, a barovi i klubovi su prepuni. Događaj koji se nikako ne sme propustiti je karneval, o kom će biti reči u narednim danima.

 

[Vasili Zaitsev]

Bosa nova - spoj džeza i sambe
ALEKSA GUTOVIĆ
Spoj Nju Orleansa i Rio de Žaneira, odnosno spoj džeza i sambe. To je u najkraćim crtama bosa nova.

Istorija kaže da je ovaj muzički pravac nastao na plažama Rio de Žaneira kada se grupa mladih studenata srednje klase (muzičari i umetnici) sakupila kako bi osmislila novi zvuk. Nežna samba bazirana na tradicionalnoj brazilskoj muzici i ritmu, američki džez i portugalska poezija. Ovaj spoj doneo je bosa novu.

Ipanema (foto: Beta/AP)
Talentovani kompozitor Antonio Karlos Žobim i pevač i gitarista Žoao Žilberto su najzaslužniji za razvitak bosa nove. Najpoznatija pesma ovog pravca je Devojka sa Ipaneme (Girl from Ipanema, Garota de Ipanema) koju je mnogo godina od njenog pojavljivanja obradila legendarna Ejmi Vajnhaus.





Iako je Sao Paulo imao značajnu scenu, rodno tlo bosa nove je najpoznatiji brazilski grad Rio de Žaneiro. Sa jedne strane, mirne plaže, sa druge, džez barovi, najpoznatiji Bottles Bar.

Ako je verovati legendi, upravo u jednom od takvih klubova je i otkrivena bosa nova. Najzaslužniji za to bio je jedan američki lovac na talente koji je čuo Toma Žobima i Žoaa Žilberta kako sviraju. Druga legenda kaže da su američki džezeri u kombinaciji sa lokalnim muzičarima zapravo tvorci bosa nove.

Ludilo zvano bosa nova zahvatilo je Sjedinjene Američke Drževe početkom šezdesetih godina prošlog veka. Prvi koncerti održavani su u Njujorku, snimljena je pesma Devojka sa Ipaneme 1964. godine. Istoimeni album je 96 nedelje bio među najslušanijim na severnoameričkom kontinentu, a pesma druga najslušanija odmah iza Yesterday čuvenih Bitlsa.

Pre pet godina bosa nova je proglašena za kulturnu baštinu Rio de Žaneira po odluci gradonačenika Sezara Majaa. Odluka je doneta godinu uoči proslave 50. godišnjice objavljivanja ploče "Šega đi saudađi" Žoaoa Žilberta.

Žoao Žilberto – tvorac bosa nove

Kralj bosa nove, mit, maestro. Ogovaran tokom cele karijere. Slavljen kao genije, označavan kao povučeni ekscentrik, verovatno najzagonetniji živi Brazulac. Žoao Žilberto nastavlja da zbunjuje sunarodnike više od 40 godina.

Očev poklon za 14. rođendan promenio mu je život. On je promenio brazilsku muziku. Zauvek.

Od gitare se više nije razdvajao. Godinu kasnije je sa grupom drugara svako veče svirao pod krošnjom drveta u centru rodnog grada u Baiji. Sa 18 godina preselio se u Salvador, sa 19 je bio stanovnik Rio de Žaneira. Da je želeo solo karijeru moglo se naslutiti već na samom početku. Kašnjenje na nastupe, potom i prečesti izostanci primorali su Momke iz Lua da ga otpuste godinu nakon dolaska u Rio, ali su ostali prijatelji čak i cimeri.

Usledile su izgubljene godine, godine depresije. Ostavila ga je devojka, gotovo svi prijatelji, marihuana je bila sastavni deo svakodnevice. Pevač Luiz Teles je pokušao da ga spase odvođenjem u Porto Alegre.

Zabrinut za njegovo psihičko zdravlje, Žoaov otac ga smešta u psihijatrijsku bolnicu.

„Pogledajte vetar kako depilira drveće“, rekao je Žoao.
„Ali drveće nema dlake“, rekao je psiholog.
„Postoje ljudi koji nemaju poeziju“, odgovorio je Žoao.

Nedelju kasnije pušten je iz bolnice.



Naredne godine vratio se u Rio de Žaneiro i stupio u kontakt sa starim poznanicima, pre svih Antonijom Karlosom Žobimom i tako počinje jedna od najvećih muzičkih karijera.

„Svira. Peva. Bez prestanka. Dan i noć. On je veoma, veoma čudan. Ali je i najfascinantnije stvorenje, najfascinantnija osoba koju sam srela na kugli zemaljskoj. Žoao, on je misterija. Hipnotizira“, rekla je Žoaova sestra, mužička zvezda Marija Betanija.

Ljubav prema muzici preneo je i na kćerku Babel Žilberto koju je i publika u Beogradu imala priliku da čuje i koja je sarađivala sa muzičarima sa prostora bivše Jugoslavije.

 

[Vasili Zaitsev]

Zbog njega smo "ljuljali bebu" kada damo gol
ALEKSANDAR KOVAČEVIĆ
Ako ste jednom u životu igrali fudbal, makar i na školskom igralištu, i postigli gol, morali ste da ga proslavite "ljuljajući bebu".

Za to je zaslužan jedan čovek, Žoze Roberto Gama de Oliveira, poznatiji kao Bebeto.

​

Beta/AP Photo
Međutim, Bebeto nije bio samo čovek koji je smislio legendarni I jedan od najčešće kopiranih načina za proslavu gola, on je bio jedan od najboljih napadača svog vremena.

Peti je najbolji strelac u istoriji reprezentacije Brazila, sa 39 golova, a to nije lako uraditi u selekciji koja u svakoj generaciji ima bar jednu svetsku zvezdu. Ispred njega su samo Pele, Ronaldo, Romario i Ziko.

Bebeto je bio poznat i kao deo jednog od najboljih napadačkih tandema u istoriji ove igre, sa legendarnim Romariom. Bili su "Smrtonosno oružje 1 i 2".

Romario, koji mu je od najvećeg konkurenta postao najbolji prijatelj, prozvao ga je "Čorao" (Plačljivko), jer se stalno bunio kod sudija.

Rođen je u Salvadoru pre pola veka, karijeru je počeo 1983. u Vitoriji, a vrhunac je doživeo u prvoj polovini 90-ih u dresu Deportiva iz La Korunje.

Nepredvidiv i nezadržvi u prodorima, elegantan na terenu, koristan i u napadu i u veznom redu, koristeći obe noge jednako kvalitetno, Bebeto je postao jedan od najboljih igrača Deportiva svih vremena.



Postizao je skoro gol po meču (118 na 131 utakmici) i bio predvodnik Superdepora tokom četiri blistave sezone, ali je titula izostala. La Korunja mu nije zaboravila te lepe dane, pa mu je tačno deset godina nakon odlaska iz kluba priredila spektakl 2006.

Dao je tada dva gola na proslavi 100. godišnjice Deportiva, a navijači, koji su ga prethodno tokom parade ulicama grada nosili na ramenima, su pevali: "Bebeto je Bog".

Najteži trenutak u karijeri sigurno mu je bilo poslednje kolo u Primeri u sezoni 1993/1994. Deportivo je igrao sa Valensijom i bila mu je potrebna pobeda za titulu prvu titulu u istoriji. Nekoliko minuta pre kraja Deportivo je dobio penal. Redovni izvođač jedanaesteraca Donato je zamenjen nekoliko minuta kasnije, pa se očekivalo da odgovrnost preuzme upravo Bebeto.

Međutim, on je nekoliko nedelja ranije promašio penal, pa je bio suviše nervozan. Loptu je uzeo Miroslav Đukić. Titulu je osvojila Barselona.

Beta/AP Photo
Iako je delovao krhko i bezopasno na terenu, Bebeto je bio ubitačan u šesnaestercu. Bilo mu je dovoljno samo nekoliko centimetara prostora da postigne gol. Fantastično je koristio svoju brzinu u tandemu sa savršenom tehnikom za briljantne driblinge.

Čuvare je izluđivao svojevrsnim "autopasovima" koje je koristio da im pobegne, kao i savršenim "štiklama" kojima je ili postizao golove, ili pronalazio saigrače pored sluđenih rivala. Golmani su od njega strepeli i kada je izvodio slobodne udarce, jer je znao da savršeno 'zavrne' loptu i pošalje je pored živog zida u mrežu.

Iako je 1993. izabran za najboljeg fudbalera Južne Amerike, vrhunac karijere svakako je doživeo na Svetskom prvenstvu u SAD godinu dana kasnije. On i Romario su nosili "Selesao" do četvrte titule najboljeg na planeti sa osam pogodaka zajedno, a on je postao legenda već u četvrtfinalu.

Iako je prethodno u osmini finala Brazil njegovim golom eliminisao domaćina SAD, oni kojima je ime Bebeta bilo do tada nepoznato, zapamtili su ga za sva vremena nakon što je pola sata pre kraja pogodio za 2:0 protiv Holandije.

Iskoristio je grešku odbrane rivala i predriblao golmana. Usledila je legendarna proslava gola sa Romariom i Mazinjom.

Stali su jedan pored drugog i ljuljali imaginarnu bebu. Bebeto je na taj način proslavio rođenje svog sima, Mateusa (ime dobio po legendarnom nemcu Lotaru), koji je 18 godina kasnije postao mladi reprezentativac Brazila.



"Nakon što sam dao gol prva stvar koja mi je pala na pamet bio je moj sin. On je jedino moje dete čije sam rođenje propustio, a jer sam igrao na Svetskom prvenstvu. Kada sam dao gol, to me inspirisalo da napravim gest kao da ga držim u rukama. Dok sam to radio, video sam da Mazinjo i Romario rade isto. Čak i sada kada pričam o tome naježim se", opisao je legendarni trenutak iz SAD Bebeto.

Igrao je i na Mundijalu četiri godine kasnije u Francuskoj, ovaj put bez Romarija, ali sa supertalentovanim Ronaldom u tandemu. Nažalost, nije ponovio uspeh iz SAD.

U međuvremenu je sa Ernanom Krespom iz Argentine podelio titulu najboljeg strelca Olimpijskih igara 1996. u Atlanti, gde je stigao do bronze sa Brazilom.

Pored Vitorije i Deportiva, igrao je još za Flamengo, Vasko da Gamu, Kruzeiro i Botafogo u Brazilu, te Sevilju u Primeri, a okušao se i u Meksiku i Japanu.

Karijeri je okončao 2002. nakon što je na nekoliko utakmica pokazao Saudijcima kako se igra fudbal.

Okušao se i kao trener, ali je brzo odustao. U decembru 2009. je preuzeo Ameriku iz Rio de Žaneira. Međutim, samo tri meseca kasnije i osam utakmica, otpustio ga je niko drugi do Romario.

Beta/AP Photo
Njih dvojica su imala burnu zajedničku istoriju, moglo bi se reći da su se mrzeli. Romario je čak sazvao konferenciju za medije pre Mundijala u SAD na kojoj je rekao da neće da sedi pored Bebeta u avionu.

"Mi smo različita vrsta ljudi. Bebeto je tip koji ostaje kod kuće, ja sam ulična mačka", opisao je njihove razlike Romario.

Međutim, selektor Karlos Alberto Pereira je sjajnom psihologijom uspeo da dvojici golgetera usadi goruću želju da donesu Brazilu prvu titulu prvaka sveta nakon 24 godine. Tako je stvoren jedan od najboljih napadačkih tandema svih vremena.

"U fudbalu uvek ima neslaganja među igračima. Ali toga nije bilo između nas dvojice. Odlično smo se razumeli. To je došli prirodno, čini mi se da sam uvek znao gde se on nalazi na terenu, a on je uvek znao gde da nađe mene. Bilo je savršeno", objasnio je Bebeto svoju saradnju sa Romariom.



Nakon otkaza u Americi napustio fudbal i iste godine se okušao u politici. Izabran je u parlament države Rio de Žaneiro, opet u tandemu sa Romariom.

U karijeri je na 316 utakmica postigao 217 golova. Jedan je od amabasadora Mundijala u svojoj domovini.

Za sjajniju karijeru nedostajalo je samo više trofeja, jer je osim titule svetskog šampona sa Brazilom, osvojio još samo Kopa Ameriku i Kup Kralja sa Deportivom.

 

[Vasili Zaitsev]

Žerson – "Papagaj sa zlatnom levicom"
ALEKSA RADOSAVLJEVIĆ
Plejmejker sa postignutih preko 200 golova u karijeri, srce i duša zlatne reprezentacije Brazila 1970, majstor fudbala koga pamte sve generacije od Drugog svetskog rata do danas, “papagaj sa zlatnom levicom”, Žerson.

Ovaj fudbalski umetnik rođen je u gradu Niteroj, u državi Rio de Žaneiro 1941. godine. To je deo Rija u kome su glavni proizvodi riba i morski plodovi, a u to vreme je bio i prestonica regiona.

Žerson nije imao teško detinjstvo poput mnogo brazilskih fudbalera, pošto su njegov otac i ujak bili profesionalni fudbaleri. “Papagajev” tata bio je dobar prijatelj sa Zizinjom, jednim od najboljih brazilskih igrača pre Peleove ere. Kada je rekao porodici da će postati profesionalni sportista, nije im bilo mnogo teško da to prihvate.

Njegova seniorska karijera počela je u Flamengu. Debitovao je protiv Fluminenzea, najljućeg rivala svog tima, kada je imao samo 17 godina. Ušao je sa klupe i odmah postigao gol. Ironično, upravo je Fluminenze klub za koji je navijao od malih nogu.

Na terenu je odmah prikazao talenat i pre svega, koliko je pametan fudbaler sredine terena. Svojom razornom levicom savlađivao je golmane odakle je stigao - iz blizine, sa 30 metara, iz slobodnjaka.

Kada je došao u Flamengo prognozirano mu je da bi mogao da bude novi Didi. Takve priče nisu ga uplašile, već su ga još više motivisale, pa je u dresu "crveno-crnih" postigao čak 80 golova na 153 utakmice.

Na taj način pomogao je svom timu da 1961. godine dođe do trofeja na turniru Rio – Sao Paulo, tadašnjem neslužbenom prvenstvu Brazila.

Njegova glavna karakteristika nije bila postizanje golova, već pas koji je „sekao“ odbrane. Ono što danas radi Pirlo i slični igrači, od pedesetih do sedamdesetih radio je „papagaj“.

Bio je jedan od najbitnijih igrača na terenu, nezaobilazan u gotovo svakom napadu, jer su saigrači najčešće od njega očekivali lucidno rešenje.

Nadimak „papagaj“ dobio je još u školi, prirastao mu je za srce, pa ga prijatelji i dan danas tako nazivaju, dok je imenom „zlatna levica“ okićen tek kada je postao priznat fudbaler.

Iz Flamenga je otišao nakon poraza od Botafoga u finalu šampionata Rija 1962, kada mu je bio dodeljen nemoguć zadatak – da igra flastera na Garinči.

Kao razlog odlaska, pored toga što ne voli da gubi, navodi se činjenica da je tadašnji trener Flamenga Flavio Kosta insistirao na tome da nosi dres sa brojem 10. "Papagaju" se to nije svidelo, pošto je taj broj u brazilskom nacionalnom timu bio rezervisan za Pelea, pa nije hteo da ga pamte kao njegovu zamenu, već je sa svojim brojem 8 želeo sam da piše istoriju. Ispalo je tako da je upravo u saradnji sa njim, jednim od najboljih napadača svih vremena, to i uspeo.

Karijeru je nastavio u Botafogu. Rođeni pobednik nije mogao da sakrije razočaranje nakon tog poraza, i morao je da ode u najbolji tim Rija i najbolji tim tadašnjeg Brazila uz Peleov Santos.







Tamo je proveo najveći deo klupske karijere, i pomogao timu da dođe do mnogih trofeja. Dva puta su “crno-beli” za njegovo doba osvojili šampionat Karioka, dva puta već pomenuti Rio – Sao Paulo turnir, dok su jednom osvojili i Tasa Brazil, ono što je tada posmatrano kao najprestižniji brazilski fudbalski trofej, pošto do nastanka Brazileiraa nisu imali koherentnu ligu.

Na Mondijalu 1966. selekcija Brazila je igrala loše. Ispali su u grupi, a od njih je bila bolja Mađarska, kao i Euzebiov Portugal.

Nijedno od dostignuća ne može da se meri sa onim iz 1970 - Brazil je osvojio titulu svetskog prvaka sa Žersonom kao standardnim prvotimcem. Ono što je obeležilo njegovu fudbalsku priču, definitivno je pogodak u finalu Mondijala u Meksiku, protiv selekcije Italije.

Pri rezultatu 1:1, Brazilci su se povukli, prepustivši Italijanima terensku inicijativu. Bio je to sjajan taktički potez selektora Marija Zagala, jer je tako nastao prostor za kontranapade. Upravo iz takve situacije Žairzinjo je povukao loptu po dijagonali zdesna na levo, zajedno sa njom i čuvara; doturio je Žersonu, koji je opravdao nadimak “zlatna levica”, postigavši prelep pogodak sa više od 16 metara.

“Potpuna euforija, svi su mi prišli. Koliko god to čudno zvučalo kada već pričamo o ovom pogotku, mnogo više sam voleo da dam pas, nego da postignem gol”, priseća se Žerson.

Nedugo posle vođstva od 2:1, njegova nesebičnost je i presudila već načetim “azurima”. Sa nekih pedesetak metara “papagaj” je pronašao Pelea divnom loptom, ovaj ju je spustio glavom za Žairzinja kome nije bilo teško da sa dva metra pogodi za 3:1 (konačni rezultat bio je 4:1) i za večnu slavu upisanu u fudbaske enciklopedije i srca svih poštovalaca najbitnije sporedne stvari na svetu.

Ceo tadašnji tim Brazila igrao je u domaćim klubovima. Žerson je ostao veran svojoj zemlji do kraja karijere, ne odigravši nijedan meč za strani klub. Karijeru je završio u svom omiljenom timu Fluminenseu, protiv kojeg je debitovao. Postigao je pet pogodaka na 57 odigranih mečeva.



Trenutno živi i radi u rodnom gradu, a pored toga što u slobodno vreme komentariše utakmice na TV i radio stanicama, funkcioner je u lokalnoj vladi. Većinu svog vremena posvetio je “Projektu Žerson”, koji za cilj ima da siromašnoj deci obezbedi besplatne sportske terene i mnoštvo rekreativnih programa.

Jedini kontroverzan momenat koji se dogodio u njegovoj karijeri je detalj sa jedne brazilske TV stanice. Pele je napravio listu od 125 najboljih živih fudbalera u koju nije uvrstio Žersona, pa je ovaj pred kamerama simbolično iscepao papir na kome je bio taj spisak.

“Poštujem njegovo mišljenje, ali se ne slažem. Osim Zidana, Platinija i Fontena nijedan Francuz nije bolji od mene, a ja sam na listi iza 11 Francuza. Pa ljudi, ovo je šala”, ljutito je pričao Žerson.

Kažu da je, dok je igrao za bogati Sao Paulo, iskazivao nezadovoljstvo jer su mu “nedostajale plaže i vrućina Rio de Žaneira”, a u Brazilu je poznato i da je zakasnio 20 minuta na finale Rio – Sao Paulo prvenstva, gde je trebalo da nastupa za Sao Paulo protiv Fluminensea. Opravdao se rekavši da je bio u poseti roditeljima u rodnom Niteroju, pa “nije stigao da se doveze dovoljno brzo”.

Seća li se neko ovog majstora?

 

[Vasili Zaitsev]

SP 1970: "Utakmica veka" i najbolji tim u istoriji
SAŠA OZMO
Četiri godine ranije Brazilci su razočarali svoj narod, kojem je u to teško doba pod vojnom diktaturom fudbal značio više nego uobičajeno. A i obično im je značio mnogo. Zato je 1970. godina i Mundijal u Meksiku bio idealna prilika za iskupljenje, prilika koju nisu smeli da propuste. I nisu, pošto je generacija sa velikanima poput Pelea, Žairzinja, Žersona, Tostaa i Karlosa Alberta donela Brazilu treću titulu najboljeg na planeti. Selekao je bio nezaustavljiv, ostvario je svih šest pobeda, a taj tim mnogi i danas smatraju najboljim u istoriji.

Beta/AP Photo
“Brazilski narod od nas je očekivao da 1966. godine osvojimo trofej, ali nismo bili dovoljno jaki i slabo smo se pripremali. To nas je učinilo odlučnijim da uspemo u Meksiku. Trenirali smo u Riju tri meseca po dva puta dnevno pre nego što smo otišli u Meksiko – ujutru na snazi i kondiciji, a popodne sa loptom“, priseća se Žairzinjo, čovek koji je 1970. postao prvi i za sada jedini igrač u istoriji SP koji je dao bar po gol na svakom meču.

Osim čarobnih Brazilaca, Šampionat u Meksiku obeležili su i Gerd Miler, polufinale koje je kasnije dobilo naziv “utakmica veka“, ali i činjenica da je rekordan broj ljudi mogao da gleda prenose mečeva, i to prvi put na televizorima u boji.

Legendarni Mario Zagalo sada je bio na selektorskoj poziciji, a ključni potez povučen je pre Svetskog prvenstva – ubedio je Pelea, saigrača sa Mundijala 1958, da se vrati u nacionalni tim i da u 30. godini ponovo predvodi Brazil. Ništa manje značajna nije bila ni promena taktike, koja je uključivala trojicu napadača i Rivelina kao jednog od oslonaca ekipe.

Počelo je loše, vođstvom Češke u prvom meču u grupi, ali majstori nisu paničili, pa su do kraja meča rivalu u mrežu isporučili ’četiri laka komada’ za pobednički start u Meksiku.

Usledio je prvi veliki okršaj, derbi sa braniocem titule Engleskom – kapiten Bobi Mur i golman Gordon Benks nekako su se borili sa atacima Brazila, a pamti se neverovatna odbrana engleskog čuvara mreže posle udarca Pelea glavom. Ipak, u 59. minutu spasa nije bilo – Tostao je ušao u kazneni prostor, finom tehnikom zadržao loptu i centrirao, a Pele je savršeno namestio loptu za Žairizinja, koji je šalje u mrežu.

Englezi su do kraja propustili nekoliko šansi, najbolju Džef Astl, a svet je obišla fotografija na kojoj Pele i Mur razmenjuju dresove posle meča.

Albion je otišao dalje, ali je u četvrtfinalu posle produžetaka izgubio od Zapadne Nemačke sa 3:2. Iako su Englezi vodili 2:0, Nemci su po ko zna koji put pokazali svoju čeličnu volju, a odlučujući gol postigao je Gerd Miler, kasnije i najbolji strelac SP sa 10 golova.

Brazilci su sa 3:2 savladali Rumuniju u poslednjem meču grupe, a u četvrtfinalu je blistao Tostao sa dva pogotka u trijumfu nad poletnim Peruom 4:2. Bio je to pravi festival lepih poteza, umeća i tehnike, Peruanci su zaslužili sve pohvale, ali većih fudbalskih umetnika od Brazilaca ipak nema.

Njihovim oružjem Brazil se ne može pobediti, to smo znali, ali u polufinalu je Selekao čekala sasvim drugačija prepreka – čvrsti, na odbranu orijentisani Urugvaj. Iako su jedva prošli dalje iz grupe, Urugvajci su u tvrdom meču savladali SSSR u četvrfinalu i tako je Brazil morao da se suoči sa 20 godina starom noćnom morom – čuveni Marakanaso svima je bio u glavi.

Beta/AP Photo
Mnogi su pomislili da će se istorija ponoviti kada je Urugvaj golom Kubilje stekao prednost u 14. minutu, a sa tribina se čulo “ponavljamo Marakanu“. Brazil se borio, a ključni trenutak desio se u završnici prvog poluvremena, kada je momak sa teškom životnom pričom doneo izjednačenje.

Klodoaldo, najmlađi od desetoro dece, momak čiji su roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, preturio je mnogo toga preko glave, a fudbal ga je spasao bede. Sada je on spasao fudbalski Brazil pogotkom u 44. minutu.

Brazilci su u svlačionici pustili emocijama na volju, bilo je i suza, a na teren su istrčali rešeni da uzmu sudbinu u svoje ruke. Šanse su se ređale, a Žairzinjo u 76. doneo je toliko željenu prednost. Tačku na pobedu stavio je Rivelino, tvorac flip-flap driblinga, na minut do kraja meča.

Drugo polufinale bilo je pravi spektakl – Italija je u produžetku savladala Zapadnu Nemačku sa 4:3 u meču u kojem je u produžecima postignuto čak pet golova.

To je jedini put da se tako nešto dogodilo na svetskim šampionatima, meč je kasnije nazvan “utakmicom veka“, a ispred stadiona stoji i mala ploča kao znak sećanja na fantastičnu utakmicu.

Italija je povela golom Bonisenje i činilo se da će to biti dovoljno za finale, ali onda je u 90. minutu Šnelinger postigao izjednačujući gol.

Kreće prava rafalna paljba u produžetku, Miler je dao dva gola, ali ni to nije bilo dovoljno, pošto je Azurima pobedu u 111. minutu doneo Đani Rivera.

Godine 1994. Brazil i Italija imali su po tri titule svetskog prvaka i igrali su za četvrtu. Tada su u Meksiku po dva puta osvajali planetarni šampionat, a u meču pred više od 100 hiljada gledalaca Brazil je bio superioran.

Poveo je Brazil Peleovim golom glavom nakon Rivelinovog genijalnog centaršuta iz prve, ali su Italijani izjednačili preko Bonisenje posle greške odbrane Selekaa.

U drugom poluvremenu dileme nije bilo – Žerson je levicom doneo prednost, Žairzinjo je na asistenciju Pelea pogodio za 3:1, a posle divne akcije u kojoj su osmorica igrača dotakla loptu kapiten Karlos Alberto stavio je tačku na veliki trijumf Brazila.

Scene haotičnog slavlja stizale su putem ekrana, a Tostao je ostao samo u gaćama pošto su brojni navijači utrčali u teren ne bi li se dokopali suvenira tog istorijskog dana.

Narednog dana tim je otputovao u domovinu i pridružio se nacionalnom veselju koje je počelo prethodnog popodneva i trajalo je tokom cele sedmice.

“Kada smo došli u Rio, put od aerodroma do Kopakabane trajalo je pet sati. Nikada nisam video toliko ljudi. To je bila žurka mog života“, zaključuje Žairzinjo, poznat pod nadimkom ’Uragan’.

Beta/AP Photo
Baš takav bio je i ceo tim Brazila pre 34 godine, pitanje je hoće li fudbal ikada više doživeti sličnu ekipu.

Finale SP 1970:
Estadio Azteca, Meksiko Siti, gledalaca 107.412

Brazil – Italija 4:1
Pele 18, Žerson 66, Žairzinjo 71, Karlos Alberto 86 - Bonisenja 37

Brazil: Feliks, Karlos Alberto (kapiten), Brito, Pjaca, Everaldo, Klodoaldo, Žerson, Žairzinjo, Tostao, Pele, Rivelino.
Italija: Albertosi, Burgnić, Faketi (kapiten), Cera, Rosato, Bertini (Julijano 75’), Domenini, Macola, De Sisti, Riva, Bonisenja (Rivera 84’).

Lista strelaca:
1. Gerd Miler (Nemačka) 10
2. Žairzinjo (Brazil) 7
3. Teofilo Kubiljas (Peru) 5
4. Pele (Brazil) i Anatoli Bišovec (SSSR) 4

 

[Vasili Zaitsev]

Pirana, proždrljiva riba Amazona
ALEKSA GUTOVIĆ
Prožrdljiva riba iz Amazona koja lovi u jatima, mesožderka je i u stanju je da za nekoliko minuta uz pomoć prijateljica pojede čak i celu kravu. Kada oseti krv, voda se uzburka, a od žrtve ostaju samo kosti.

Tako je predstavljena pirana zahvaljujući mitovima i ne preterano kvalitetnom američkom filmu iz 1978. godine, ali da li je baš tako?

Foto: Alexdi/Wikimedia commons
U svakom slučaju sa piranama se ne treba igrati. Iako mogu da narastu najviše do 43 centimetra, pirane, odnosno određene vrste ove ribe, zaista mogu da budu veoma opasne, čak i po ljude. Imaju izuzetno oštre zube u obe vilice i u stanju su da pokidaju sve što im se nađe na putu zahvaljujući snažnoj vilici.



Postoji više od 60 različitih vrsta pirane, a žive isključivo u Južnoj Americi (Amazon, Orinoko, Sao Fransisko).

I dok su nekada predstavljane kao opasni predatori koji napadaju u jatima plen (pa i čoveka), skorašnja istraživanja su međutim pokazala da se pirane kreću u jatima kako bi se zaštitile od riba koje njih napadaju.

U principu, pirane su kao i sve ostale 'obične' ribe, samo imaju veoma oštre zube. Postoji još jedna zabluda u vezi pirana. One nisu isključivo mesožderke, već često jedu i biljke.

Odnos sa ljudima

Pirana ulovljena u Brazilu (foto: Beta/AP)
Oštri zubi pirane često se koriste za pravljenje alata i oružja. Pirana je jestiva i ukusna riba, ali može da se dogodi da je druge pirane napadnu dok je zakačena za udicu.

U nekim delovima sveta pirane mogu da se kupe kao kućni ljubimci, mada su u mnogim delovima SAD zabranjene. U Filipinima je na primer za uvoz pirane kazna od šest meseci pa čak i do četiri godine zatvora.

Ukoliko se ipak odlučite da držite piranu u svom akvarijumu, trebalo bi da se pridržavate nekih pravila. Nikako ih ne treba kupovati u parovima jer su agresivne i slabija od dve neće preživeti.

Napadi

Čoveku ukazuju pomoć nakon napada pirane (foto: Beta/AP)
Zabeleženo je nekoliko napada ove ribe koji su za epilog imali smrt. 2011. godine pijani 18-godišnjak je napadnut i ubijen u Rosario del Jati u Boliviji. Godinu dana kasnije petogodišnja brazilska devojčica je napadnuta i ubijena od strane jata pirana crvenog stomaka, jedne od najopasnijih vrsta ove ribe.

Na nekim brazilskim rekama čak postoje i znakovi upozorenja o smrtonosnim piranama. 2011. u brazilskoj državi Pjaui oko stotinu ljudi je povređeno zbog brutalnih napada pirane.



U decembru prošle godine zabeležen je i napad na kupače u Argentini. Prema jednom istraživanju napadi pirana su najčešći u sušnoj sezoni, kada nivo vode opadne. Retki su fatalni napadi, obično su to ugrizi za nogu ili ruku. Zapljuskivanje vode zadruje ove ribe, pa su zbog toga meta napada često deca.

Ruzvelt o piranama
Nekadašnji američki predsednik Teodor Ruzvelt je tokom posete Brazilu 1913. bio deo lovačke ekspedicije i prašumama Amazona, a lokalni ribari priredili su mu spektakl o kojem je kasnije često govorio.

Oni su u vodu uacili kravu koja je ubrzo bila rastrgnuta od strane grupe pirana. Ruzvelt je kasnije predstavio pirane kao opasna stvorenja u svojoj knjizi.

„To je najsurovija riba na svetu. Čak i najopasnije ribe, ajkule i barakude, obično napadaju nešto što je manje od njih. Ali pirane napadaju plen koji je mnogo veći od njih. One će bez problema odgristi prst koji slučajno pluta u vodi. U vsakom gradu u Paragvaju postoje ljudi koji su bili napadnuti, a kada osete krv u vodi polude. One su štetočine u vodi i neophodno je da budete veoma pažljivi ukoliko plivate tamo gde i one“, napisao je između ostalog Ruzvelt o piranama.

 

[Vasili Zaitsev]

Tupi: Kolonizovani, asimilovani, ali se i dalje drže
ALEKSA RADOSAVLJEVIĆ
Starosedeoci Brazila sa tendencijom da jedu ratnike, prva linija odbrane od kolonizatora, ali i prvi koji su sa njima stupili u kontakt, narod Tupi.

Agência Brasil
Najpre su naseljavali amazonske prašume, ali su se kasnije raširili po celoj brazilskoj obali Atlantika. Kada su u 16. veku Portugalci krenuli u kolonizatorski poduhvat procenjuje se da je bilo milion Tupija, koliko je tad brojala i ta kolonizatorska nacija.

Bili su podeljeni na plemena koja su brojala od 300 do 2.000 ljudi. Iako su svi govorili istim jezikom, nikada nije postojala svest o zajedništvu među ovim plemenima.

Glavna privredna delatnost bila im je poljoprivreda; gajili su pamuk, kukuruz, krompir...

Tupiji su bili ratoborna etnička grupa, ali to ne opravdava strahote kolonizacije koji su ih pregazili.

Kao što je već pomenuto, bili su podeljeni na mnoga plemena, koja su ratovala međusobno. Uglavnom su nakon borbi pobednici uzimali zarobljenike, kako bi ih ubijali u kanibalističkim ritualima. Razlog za ovu pojavu bio je to što su verovali da ukoliko pojedu dobrog ratnika, dobiće njegovu snagu i tako postati jači za buduća iskušenja.

Zanimljivo je da su slabije i lošije ratnike jednostavno ubijali, kako ne bi dobili deo njihove slabosti putem tog ubistvenog ob(r)eda.

Kanibalizam nisu ispoljavali samo prema ratnicima. Kada im umre neki rođak oni ga pojedu kako bi mu odali počast.

U Evropi se saznalo za te njihove običaje tek 1557. godine kada je nemački vojnik Hans Štaden objavio rad o Tupi indijancima. Njega su zarobili, odneli u jedno selo, gde su mu rekli da će biti pojeden u narednom ritualu. Srećom po njega, sprijateljio se sa poglavicom, izlečio ga od bolesti koja ga je mučila, pa mu je pošteđen život.

To što su pokazali dobrotu i saosećajnost prema jednom „belom čoveku“ nije im se vratilo. Evropljani su odmah počeli da osuđuju njihove rituale, počevši sa nametanjem religije po celoj Americi. To je, naravno, bio samo jedan tok radnje. Paralelno su išli da ubijaju, asimiluju i porobe ova fascinantna plemena. „U ime kralja Španije“ bilo je najčešće opravdanje kolonijalizma iza kojeg su stajale zadnje namere alavih i nezasitih Portugalaca i Španaca.

S obzirom na geografski položaj, Tupiji su se prvi susreli sa najvećim neprijateljem, jedinim koji je bar na kratko naterao sva plemena da se ujedine za potrebe odbrane.

U današnje vreme, sumnja se da su ta svedočenja nemačkog vojnika uopšte bila tačna, jer bi sve priče o kanibalizmu mogle da budu samo povod zbog kojeg su Evropljani mogli da počnu „da upoznaju Tupije sa svojim bogom“.

Najlakši način da se započne kolonizacija bio je scenario gde su portugalski doseljenici pravili decu Tupi ženama. Efikasnost ovog procesa bila je velika, a nije iznenađenje da je jedan od retkih običaja koje su u to vreme Portugalci preuzeli od domorodaca bila poligamija – jedan Portugalac mogao je da oženi više žena, i na taj način izrodi mnogo dece. Kasnije su te srodničke veze (kunjadizmo – na portugalskom kunjado znači šurak, zet, polubrat) koristili kako bi imali jeftinu radnu snagu.

Tupiji su gotovo istrebljeni zbog ropstva, a još više su patili od evropskih bolesti na koje njihov imunitet nije navikao. Ipak, potomci Tupija su zauzeli veliki deo teritorije današnjeg Brazila. Prema brazilskom antropologu Darsi Ribeiru prvi Brazilci su bili više Tupi nego Portugalci, a i jezik nije bio portugalski već Nengatu, što predstavlja spoj portugalskog i domorodačkih jezika. Upravo ti potomci su najzaslužniji za širenje kulture koja je postojala na Pirinejima; od današnje države Sao Paulo proširili su se skoro do samog juga.

Agência Brasil
Ova etnička grupa naziva se Stare Pauliste, baš zbog mesta odakle su počeli da šire tu kulturu, a njihov stil života, kao i jezik bio je sličniji Tupijima nego Portugalcima. Način lova, poljoprivrede, ribolova bili su skoro identični kao kod domorodaca, a jedino je upotreba metalnog oruđa, način oblačenja, korišćenje soli podsećalo na Evropljane.

Tak kada se pojavila tržišna ekonomija karakteristike koje su nasleđene od Tupija počele su da zamiru, portugalski jezik je nadvladao nad gotovo nestalim Nengatuom.

Naravno, mnoge reči koje koriste Brazilci su preuzete od Tupija, jer lingvistički uticaj se ne može izbrisati. Neki gradovi i danas imaju Tupi imena (Ipanema je na Tupiju značilo „voda bez ribe“).