Odbrojavanje- World cup 2014

[Vasili Zaitsev]

"O Kare, Kare, Kare, tira la bomba, tira la bomba..."
SPASOJE VESELINOVIĆ
On je uspeo da napuni stadion Sao Paolo 1999. godine, kada je Napoli bio osrednji drugoligaš bez gotovo ikakvih izgleda da ponovi šampionsku prošlost. Jedini razlog prisustva preko 50.000 Napolitanaca je želja da poslednji put zapevaju "O Carè, Carè, Carè, tira la bomba, tira la bomba..."

Tog 23. februara 1999. godine Napoli se prisetio najlepših dana, dana kada je trio MA-GI-CA dominirao najvažnijom sporednom stvari na svetu na „Čizmi“.

O Dijegu Maradoni se gotovo sve zna, čak i da je njegov sin sa identičnim imenom bio na korak od transfera u Novi Pazar, Bruna Đordana su za razliku od imenjaka iz 16. veka protivnici sasvim jasno shvatali dok je Antonio de Oliveira Filjo mešavini dodao neophodan brazilski začin za osvajanje Skudeta 1987. godine.

Pod imenom koje mu piše u krštenici ga znaju verovatno samo najokoreliji fudbalski fanatici, ali kada se za sinonim uzme njegov nadimak, stvari postaju mnogo jasnije. Kareka (ćelavac) je ime koje ga je proslavio dobio u ranom detinjstvu, obožavao je lokalnog klovna sa tim nazivom, te je odlučio da u ozbiljnu priču, kao što je svetski fudbal, uđe sa komičnim predznakom.

"Fudbal je sve za mene, ceo život sam proveo sa loptom, to je postala moja rutina. Odustao sam od školovanja, nije me to zanimalo, želeo sam samo da igram fudbal", rekao je Kareka.

Ipak, defanzivcima protivničkih timova nije bilo ništa smešno u trenucima kada ih napada trio u sastavu Maradona, Đordano, Kareka. Opasnost je stizala sa svih strana, a Brazilac je uglavnom bio zadužen za dalekometnu paljbu, što je i inspirisalo navijače Napolija da mu posvete već pomenutu pesmu, koju možete čuti na ovom linku.

Njegov put do Evrope popločan je brojnim uspesima u matičnoj državi, već sa 16 godina postao je prvotimac Guaranija i u kratkom roku je pokazao zašto je smatran jednim od najtalentovanijih mladih napadača, a ta konkurencija je u Brazilu sve samo ne mala.

Gužva u ofanzivi matičnog kluba prolongirala je njegovo potpuno uključenje u akciju do 1981. godine, a da je to bio pravi potez stručnog štaba govori i činjenica da je u toj sezoni Guarani trijumfovao u drugoj ligi i izborio plasman u elitu.

Posle toga je odigrao svega jednu sezonu u dresu Guaranija, potencijal i torpeda u nogama, tada 22-godišnjeg momka, nije mogao da promakne Sao Paulu, tadašnjem dvostrukom prvaku Paulista šampionata.

U tom periodu je skrenuo pažnju i selektora reprezentacije Brazila, već je bio upisan u sastav koji je trebalo da se nađe na Svetskom prvenstvu 1982. godine, međutim povreda ga je omela, te se umesto njega u Španiji pojavio Roberto Dinamite.



"Baš nisam imao sreće, četiri dana pre Mundijala sam se povredio i morao sam da odem kući. Kada igra reprezentacije Brazila to prati ceo svet, uvek se očekuje spektakl i pred nama je bila velika odgovornost".

To, međutim nije obeshrabrilo Kareku, u sezoni 1982/83 na 20 utakmica sa Sao Paulo postigao je 17 golova, što se može smatrati prekretnicom u njegovoj karijeri, odnosno momentom kada je nezadrživo krenuo u osvajanje fudbalskog sveta.

Na Mundijalu u Meksiku malo mu je nedostajalo, Brazil je posle izvođenja jedanaesteraca eliminisan u četvrtfinalu, Francuska je imala više sreće, a Kareka je ostao bez mogućnosti da odigra još dve utakmice na šampionatu. Trofej prvog strelca takmičenja izmakao mu je za jedan gol, postigao je pet, jedan manje od, tada fenomenalnog, Gerija Linekera, reprezentativca Engleske.

"Nešto najveće što fudbaler može da uradi u životu je postizanje gola na Svetskom prvenstvu. To je prava eksplozija emocija i ja sam veoma srećan što mi je to pošlo za rukom".

Kako se kolo sreće uvek na kraju okrene na pravu stranu Kareka je već sledeće sezone stigao do zenita, bio je apsolutno prva zvezda Sao Paula, koji je najviše zahvaljujući njemu stigao do trijumfa u nacionalnom šampionatu i to posle izvođenja penala u finalu, ironično, protiv Karekinog matičnog kluba, Guaranija.

Zlatna lopta, odnosno priznanje za najboljeg fudbalera Brazilskog fudbala u toj godini nije mu izmakla, posle čega je bio spreman za dalek put, pravo u Italiju, odnosno Napoli gde ga sačekali El Pibe i Đordano.

„Šta da kažem o Dijegu što se već ne zna? Čujemo se povremeno, ostali smo u kontaktu. Kakav smo mi tim bili... Kada vraćam sećanja čini mi se kao nismo bili trofejna generacija, a kada se bolje pogleda osvojili smo sve što se u tom trenutku dalo osvojiti“, naveo je Kareka.

Ipak, Ma-Gi-Ca nije odmah uspostavljena, odbrana šampionske titule pokazala se kao veoma težak zadatak, ali je Kareka u sezoni postigao 13 golova i imao priliku da zaigra u Kupu šampiona (sadašnjoj Ligi šampiona) i to protiv Real Madrida.

„U Napoli sam otišao zbog Maradone... Moj tadašnji klub je pregovarao sa Espanjolom, ali ja nisam želeo da idem tamo, želeo sam da igram sa najboljim fudbalerom na svetu u tom momentu. I nije mi bilo lako, morao sam da se prilagođavam, bio je apsolutna zvezda i sve je bilo podređeno njemu, ali sam veoma srećan što sam imao priliku da budem njegov saigrač“, objasnio je Kareka.

Fudbalski put je Đordana odveo u Askoli, a Kareka je ostao verni pratilac Maradone sa kojim je u tandemu doneo u klupski muzej Napolija trofej osvajača Kupa UEFA. Bio je strelac u obe utakmice finala sa Štutgartom, a pogotovo je važan pogodak koji je postigao u finišu prvog duela na stadionu San Paolo, u 87. minutu, pri rezultatu 1:1, kada je doneo neizmernu radost 81.000 navijača. I to sa temperaturom od 39 stepeni zbog koje na kraju utakmice bukvalno nije mogao samostalno da stoji na nogama.

„Mnogo mi nedostaje njihovo navijanje, onaj trenutak kad ulazimo na teren, a ceo stadion San Paulo je na nogama i daje nam podršku“, prisetio se Kareka.

Pored toga, navijače je kupio terorisanjem velikog rivala Juventusa, u sred Torina je postigao het-trik, a potom i dva gola u finalu Superkupa.

Zlatan period Napolija trajao je samo do 1990. godine, u grad je stigao drugi Skudeto, a ispostavilo se da je to poslednja efektivna Maradonina sezona, njegov ponor pratio je i sunovrat kluba, koji Kareka u potonjim sezonama u duetu sa Đanfrankom Zolom nije uspeo da zaustavi.

U istoriji Napolija ostaće upisan kao šesti najbolji strelac u istoriji sa 95 golova na 221 utakmici, u proseku je tresao mrežu na skoro svakom drugom meču.

Antonio de Oliveira Filjo se 1993. godine odlučio za otkrivanje novih fudbalskih teritorija, japanskoj Kašivi je pomogao da stigne do elitnog nacionalnog takmičenja, a povratak u domovinu je usledio četiri godine kasnije, da bi karijeru, pre već pomenutog spektakla na San Paolu, priveo kraju u nižerazrednom Sao Žozeu. Ostaće upisano da je 2005. godine na nagovor predsednika nižerazrednog engleskog Garfort Tauna odigrao prijateljsku utakmicu u dresu tog kluba protiv Gizlija.



Penzionerske dane provodi sa porodicom, ali je i dalje aktivan u društvenom životu, kroz zanimljiv poduhvat u saradnji sa Edmarom, nekadašnjim saigračem. Naime, njih dvojica su osnovali sportski centar u kom organizuju časove portugalskog jezika za inostrane državljane, a ukoliko žele od dvojice bivših fudbalera mogu da saznaju i tajne fudbalske veštine.

„Volim da radim sa mladima, u svakom trenutku u sportskom centru je nešto manje od stotinu dece, pokušavam da ih naučim onome što je najbitnije u fudbalu, a i u životu, taktičkoj disciplini. Ja sam u Evropu otišao kao kompletan igrač, a sada menadžeri sa Starog kontinenta dolaze ovde i odvode decu koja praktično da nemaju stvarnog pojma ni šta je fudbal ni šta je život“, rekao je Karekajednom prilikom.

Pre nekoliko godina tadašnji trener Napolija Valter Macari je dao izjavu koja u najkraćem govori o tome kakav je fudbaler bio Kareka i koliko je, na neki način, bio revolucionaran i ispred svog vremena.

„Pitali su me koga bih voleo da imam u timu... Maradona je tu svakako prvi izbor, ali nikako bez Antonija Kareke. Svetskom fudbalu veoma nedostaje igrač sa tehničkim karakteristikama koje je on svojevremeno imao“.

Ako se do sada niste uverili, pogledajte na šta je Macari mislio.

 

[Vasili Zaitsev]

"Odred smrti" – B.O.P.E.
NEMANJA ĐORĐEVIĆ
“Rio de Žaneiro ima preko sedam stotina predgrađa. U skoro svakom od njih vlast drže dileri droge, naoružani do zuba. Crnci sa kalašnjikovima, uzijima, heklerima… U ostatku sveta ovim oružjem se ratuje – a u Riju se koristi za zločine. Hitac iz 7.62 prolazi kroz automobil kao da je napravljen od papira, pa je glupo pomisliti da bi panduri ušli u predgrađe samo da bi sproveli zakon. I oni imaju prijatelje, porodice – i oni se plaše smrti”, kapetan Roberto Neto Nasimento B.O.P.E.

Tekst pred vama tiče se zapleta i razvoja radnje filma.

Legenda kaže, Brazil je predivna zemlja, Rio de Žaneiro grad od koga zastaje dah. Spoj moderne metropole, prelepih plaža, urbanosti i ruralnosti, dom nekoliko velikih fudbalskih klubova, a tu je i nadaleko čuveni karneval…

Isto tako, kažu da će sa vama sve biti savršeno u redu, dokle god se ne odlučite da odete na sever, u brda – u favele. Zloglasna predgrađa poznata su širom sveta kao jedno od najopasnijih mesta za život. Mesto gde vlada bezakonje, mesto u kom sve počinje I završava mecima i kilogramima droge, mesto u kom pozdraviš dan, ali ne znaš da li ćeš dočekati noć.

Tropa de Elite (Elitni Odred) još jedan je u nizu sjajnih filmova iz najveće zemlje Latiske Amerike, a priča koja je spojila kapetana Nasimenta i najbolji drugove Andreu Matijasa (Andre Ramiro) i Neta Guvija (Kajo Junkeira) ostaviće vas bez dana, šokirati, preneraziti, ali možda i naterati da pustite poneku suzu.

U sklopu našeg specijala za Mundijal imali ste priliku da pročitate tekst o još jedno brazilskom ostvarenju, koji, za razliku od Trope, pokazuje kako sve to izgleda s druge strane zakona – prošetajte "Gradom Boga"

Film nas vodi u 1997. godinu, u opšti haos Rija. Grad ogrezao u kriminalu i korupciji, koja je zahvatila sve sfere društva. Situacija se dodatno komplikuje odlukom Pape da poseti Brazil, zahtevajući da prenoći u episkopiji – nedaleko od jedne od najopasnijih favela. Kapetan dobija zadatak da za kratko vreme očisti četvrt i obezbedi poglavaru miran san, dok Andrea i Neto tek postaju članovi policije, odlučni u nameri da pomognu svom gradu.

Roberto Nasimetno, koga je maestralno odglumio Vanger Mura, nalazi se na poziciji kapetanaBatalhão de Operações Policiais Especiais (B.O.P.E), specijalne jedinice koja je ovlašćena da interveniše kada god obična policija to nije u stanju. Neto je predstavljen kao nemilosrdi komandant, neusrašiv, beskrupulozan, nasilan, surov, neuravnotežen, ali pre svega pravičan i uvek potpuno koncentrisan na prvo pravilo B.O.P.E – strategijom do rešenja. Jedinu stvar koju mrži više od dilera su korumpirani policajci.

“Teoretski, mi I jesmo deo policije, ali praktično – totalno smo drugačiji. Što vam I sami simboli govore, a ni uniforme nam nisu plave, crne su. Mi intervenišemo kada oni ne mogu – nažalost u Riju je tako stalno”.



Iako je predan svom poslu Nasimento dolazi do stadijuma da želi da napusti jedinicu. Čekajući sina prvenca, shvata da bi zadatak “Papa” mogao da ga košta gubitka porodice, odlučuje se da se povuče i bavi se treningom novih regruta – ali to je neostvarivo dok ne pronađe dostojnu zamenu.

Za to vreme, dvojica najboljih prijatelja pristupaju policiji, spremni da daju sve od sebe kako bi doprineli promeni svog okruženja. Međutim, već na samom početku počinju da shvataju da je razmera problema nepojmljiva.

Matijas, promućuran, oprezan i inteligentan momak, biva raspoređen u kadrovski sektor, dok srčani, lukavi i neustrašivi Neto doživljava još veće razočaranje, saznavši da će rukovoditi sektorom za održavanje vozila. Ubrzo shvataju da je upravo korupcijom pogođena najviše policija, pa njihov san da postanu pošteni i časni ostaje samo – san.



Generali koji su usko povezani sa šefovima brda, upleteni u kockanje, prostituciju i još niz kriminalnih radnji… Sistem je bio toliko dobro organizovan da su se znali tačni dani kada je policija primala mito ili prodavala oružje odmetnicima, a svako od glavnokomandujućih imao je svoj ‘korupcioni sektor".

Uprkos svemu tome, entuzijazam ih nije napuštao, Matijas je uporedo sa radom u policiji pohađao i pravni fakultet, dok je Neto počeo da radi stvari na svoju ruku. A upravo ih je jedan nepromišljen potez doveo u bezizlaznu situaciju.

Neto, pošto je ‘provalio’ sistem, uspeva da se domogne para od ilegalnog klađenja komandanta stanice, sve u iskrenoj nameri da osposobi vozni park, neznajući kroji sudbinu sebi i najboljem prijatelju.

S druge strane, Matijas je taj koji se prvi susreće sa 'živim' kriminalom, i to na 'uglednom pravnom fakultetu u južnom delu grada. Prikrivajući da je policajac pokušava da se što pre uklopi, ali prvi konflikt sa samim sobom ima na pojavu prvog džointa (što je realno treća scena). I, da, pravi još jednu kardinalnu grešku - zaljubljuje se.

Sticajem okolnosti njih dvojica završavaju opkoljeni na brdu Babilonija, ali kapetan i njegova jedinica stižu u pravi čas i uspevaju da spasu Matijasa i Neta od sigurne smrti. Iste večeri, Nasimento postaje otac.

Njih dvojica od tog trenutka odlučuju da pokušaju da postanu članovi B.O.P.E, a Nasimento u ‘simbiozi’ njih dvojice vidi idealnog naslednika. Nekolicina korumpiranih policajaca odlučuje se na isti korak, a kapetan to koristi za ‘isterivanje’ pravde.

“Kada ste policajac u Riju imate tri opcije – bićete korumpirani, okrenuti glavu ili ratovati. Kad pošten i čestit policajac zađe u favele – dešavaju se strašne stvari".



Neto gotovo sâm rešava operaciju ‘Papa’ i postaje pravi kandidat za mesto kapetana, dok Matijas upada u velike probleme, kada kolege sa fakulteta shvate da je policajac. Što izaziva opštu uzbunu na ‘brdu’.

Konačno, kako se bližila odluka o novom kapetanu, priča dobija neverovatan obrt, Neto, ne znajući, spasava život svom prijatelju i gine. Harizmatični i ćutljivi Matijas sveti prijatelja, odelo i akten-tašnu menja automaskom puškom i debelim pancirom, postajući neustrašivi vođa B.O.P.E.

Ostvarenje Žozea Padilje izazvalo je priličnu kontoverzu u Brazilu, kao pretežno desničarski film, a u centru pažnje bio je način na koji B.O.P.E. dolaze do potrebnih infromacija – brutalnim mučenjem i prebijanjem. Dugo se vodila rasprava da li film prikazuje stvarnu sliku onoga što se dešava u brdima Rija.

Ni oficijelna muzika nije mogla da prođe bet osude javnosti, a vlasti su zahtevale da se pesma “Rap das Armas” ukloni iz filma, jer navodno raspiruje mržnju i poziva na nasilje.

To nije sprečilo “Tropa de Elite” da na prestižnom Berlinskom festivalu 2008. godine pokupi “Zlatnog medveda” za najbolji film.

Cela priča je, inače, zasnovana na istinitim pričama, jer je Padilja inspiraciju za scenario imao u knjizi dvojice bivših članova jedinice – Andrea Batiste i Rodriga Pimentela.



Posle velikog uspeha prvog dela filma, tri godine kasnije, ista ekipa snima nastavak "Elitni odred - neprijatelj među nama". Drugi deo takođe postiže veliki uspeh, baveći se još dublje problemima društva i prodire u političku srž problema, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom...

 

[Vasili Zaitsev]

Oskar koji je ostao bez krune
ALEKSA GUTOVIĆ
Ne, to nije sjajni fudbaler Čelsija i uzdanica Žozea Murinja. Ovaj Oskar je bio u sastavu Brazila na tri Svetska prvenstva, a 1982. u Španiji je čak bio i kapiten ‘karioka’. To je Hose Oskar Bernardi, legendardni centarhalf slavnog Sao Paula.

Iako je imao skromnu tehniku uspeo je da se izbori za status legende, što je neshvatljivo za Brazil, čak i za odbrambenog igrača. Pa šta je to izdvajalo Oskara Bernardija a da nisu driblinzi?

“Njegova sposobnost da oduzme rivalu loptu bez faula je neverovatna”, pisali su svojevremeno brazilski mediji za Oskara.

Karijeru je počeo u mlađim kategorijama Guaranija, ali je njegov prvi profesionalni klub bio Ponte Preta. Tamo se zadržao šest godina i tamo je postao reprezentativac Brazila. U nekoliko navrata bio je na korak od prelaska u Palmeiras, ali je ostao u Ponte Preti sve do 1979. godine.

Prvi poziv u seniorski tim Brazila dobio je u maju 1977. godine tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Argentini, a debitovao je za nacionalni tim 1. aprila 1978. u prijateljskoj protiv Francuske.

Ubrzo se ustalio u državnom timu i pred šampionat sveta 1978. bio je predstavljen kao jedna od najvećih uzdanica Brazila.

“Kada sam dobio poziv, nisam očekivao mnogo. Put u Argentinu je bio veoma dobar. Ali za igrača iz unutrašnjosti, to je bilo previše. Kao igrač Ponte Prete, ne očekujete poziv da igrate za Selesao”,izjavio je nakon šampionata sveta 1978.

Brazilci su u Argentinu otišli sa velikim nadama, ali su na kraju morali da se zadovolje ‘samo’ sa trećom pozicijom. Brazil se sa domaćinom borio za prvu poziciju i mesto u finalu. U poslednjem duelu u grupi Brazil je pobedio Poljsku sa 3:1 i preuzeo prvu poziciju sa gol razlikom +5. Argentina je imala +2, ali je u kontroverznom duelu pobedila Peru sa 6:0 i prošla u finale u kojem je bila bolja od Holandije. Brazilci i Oskar morali su da se zadovolje trećom pozicijom pobedivši Italiju sa 2:1.

Oskarova karijera dobila je nakon Svetskog prvenstva novi tok. Iako su ga želeli Palmeiras i Korintijans, on je 1979. godine završio u Kosmosu iz Njujorka. Transfer je obavljen kako bi Ponte Preta pokrila finansijske probleme koje je imal u tom periodu.

“Da se ja pitam, ostao bih u Ponte Preti”, rekao je tada Oskar.

I kao da je znao. Nije se dugo zadržao u Njujorku, nije se adaptirao, nije govorio engleski jezik i već se u julu 1980. godine vratio u domovinu, ali ne u Ponte Pretu, već u Sao Paulo.

Postao je jedan od najplaćenijih igrača u brazilskom fudbalu, a debitovao je u velikom stilu. Odmah je dobio kapitensku traku, a u prvoj utakmici Sao Pulo je razbio velikog rivala Korintijans sa 4:0 i već tada najavio da će biti legenda kluba.

U Sao Paulu ostao je do 1987. godine, osvojio je za to vreme pet titula, a sve trofeje je podigao kao kapiten.

Vrhunac karijere doživeo je 1982. na Svetskom prvenstvu u Španiji gde je bio kapiten Selesaa. Ispostaviće se da će to biti gorko iskustvo i za njega i za Brazil.



Jer, to je bio prema opštem utisku najbolji tim u istoriji koji nije osvojio Svetsko prvenstvo. Sokrates, Ziko, Falkao, Eder… i kapiten Oskar. I nisu osvojili titulu. Nisu čak stigli ni do polufinala.

Najveći krivac za to je svakako selektor Tele Santana. Brazil je prvu fazu završio ubedljivo u grupi 6, a u drugoj rundi odlučujući meč za prolaz u polufinale igrao je protiv Italije. ‘Kariokama’ je i bod igrao, Italijani su dva puta vodili, ali je Falkao doneo dovoljnih 2:2 u 68. minutu.

Potpuno neočekivano, Brazil je krenuo u napad u tom trenutku, a Paolo Rosi je u 74. minutu kompletirao het-trik i odveo Italiju u polufinale, a kasnije i do trona.

“Bili smo mnogo bolji od Italije”, govorio je Oskar, koji je mogao da bude i heroj te utakmice. Mogao je, ali je u poslednjem minutu njegov udarac glavom zaustavio Dino Zof na gol liniji.

To je bilo praktično i poslednje Oskarovo iskustvo u dresu reprezentacije, iako je bio član i selekcije koja je nastupila četiri godine kasnije u Meksiku. Bio je član, ali nije igrao.

Posle 294 utakmice u dreus Sao Paula otisnuo se na daleki istok, igrao je tri godine za Nisan Motors, tamo je takođe ostavio ozbiljan trag i povukao se 1990. godine. Gde god da je igrao bio je voljen i bio je legenda i to dovoljno govori kakav je bio igrač, ali i kakav čovek.

Odkar Bernardi se nakon igračke karijere posvetio trenerskom poslu. Oskar Bernardi je bio na korak od božanstva te 1982. ali i ovako će ostati upamćen kao jedan od najboljih odbrambenih igrača u istoriji Brazila.

 

[Vasili Zaitsev]

Kaipirinja – od leka do nacionalnog pića
MAJA NIKOLIĆ
Brazilci su topao i druželjubiv narod koji voli da se zabavlja. Ne treba im mnogo, samo dobro raspoloženje, muzika, slobodan prostor za ples, neizostavna kaipirinja i žurka može da počne.

Uz prve taktove sambe podijum je njihov, a tokom plesa u vrelim letnjim danima najbolje rešenje za osveženje je kaipirinja.

Foto: Wikipedia, Christian "VisualBeo" Horvat
Recept za ovaj koktel je vrlo jednostavan - potrebna vam je limeta, šećer, led i kašasa - alkoholno piće slično rumu. U široku čašu ubacite pola limete isečene na četiri dela, pospete kašičicom šećera i izgnječite. Dodate dosta leda i prelijete kašasom. Gorčinu limete ublažiće šećer i idealna kombinacija je spremna za degustaciju.

Kašasa je jedno najpoznatijih pića Brazila za koje postoji oko 5.000 brenodva. Stoga se ne može sa sigurnošću reći koja kašasa je najbolja. To bi bilo isto kao kada biste Nemca pitali koje je najbolje pivo, dobili biste na desetine različitih odgovora.

Ali, da se vratimo kaipirinji. Pored spomenutog originalnog recepta, postoji još dosta varijanti ovog koktela. Ukoliko umesto kašase stavite rum, dobićete kaipirisimu, ako sipate vodku nastaće kaipiroska, a italijanska verzija je grapirinja.

Foto: Wikipedia, Schermann
Postoje mnoge priče o tome kako je nastala kaipirinja. Svi se slažu se da je izmišljena u Sao Paulu. Prema jednoj od verzija, izmislio ju je gospodin Paulo Vieira, kada su se njegovi radnici razboleli od španskog gripa. Limeta je pomešana sa belim lukom i medom, a kasnije je, kako bi se ubrzalo delovanje, dodavan alkohol, tačnije kašasa. Onda je neko jednom odlučio da izbaci luk i med, a dodao šećer i tako je nastalo nezvanično nacionalno piće Brazila.

Ukoliko se nađete na nekoj brazilskoj žurci, sve će učiniti da i vama bude dobro koliko i njima, a uz čašu kaipirnje sigurno će biti mnogo lakše, posebno ako niste vešti u plesu. Neće se naljutiti ako im se ne pridružite, ali im baš i neće biti pravo.

I dok uz naše tekstove odbrojavate dane do početka Mundijala, lepite sličice u album, ili uživate na nekom lepom mestu, osvežite se kaipirinjom. Saúde!

 

[Vasili Zaitsev]

Enciklopedija zvana Nilton Santos ili obrnuto...
MILOŠ ŠARANOVIĆ
Lizarazu, Kamačo, Breme, Brajtner, Faketi, Maldini, Krol... Pa čak i Roberto Karlos, ili, za one mlađe, Lam, Evra, Kolarov... Sve su to levi bekovi od kojih je bolji bio Nilton Santos.

Najbolji. Drugo vreme je bilo, moglo bi i tako da se kaže, ali je Nílton Reis dos Santos osvojio dve titule prvaka sveta, drugu sa punih 37, a u vreme kada se fudbal igrao jednostavnije, prolazilo se po krilima i tako napadalo, bio je prosto neprelazan bek. Uz par izuzetaka, ruku na srce, ali savršen levi bek.

Ali, da krenemo redom...

Nilton Santos rođen je u srcu srca Rio de Žaneira, na ostrvu Governador, kao prvo od sedmoro dece. Počeo je da igra sa 14, za lokalni tim Flešeiras. Sa nepune 23 godine, da, ne ranije, upravo sa 23, postao je ozbiljan fudbaler, član Botafoga. Sa pune 23 debitovao je za prvi tim i krenulo je dobro. Te 1948. godine je sa Botafogom postao šampion Rija, a sledeće godine debitovao u reprezentaciji Brazila.

I igrao, samo za Botafogo i Brazil, do kraja karijere, za 'O Glorioso' je odgirao 723 utakmice i postogao 11 golova, za reprezentaciju svoje zemlje 75 mečeva, uz tri gola.

Na drugoj strani tog bekovskog para igrao je Đalma Santos, nisu bili nikakav rod ali su na terenu delovali savršeno, kao da se znaju od rođenja...

Počeo je 1949, osvojeno je prvenstvo Južne Amerike, našao se u timu za SP 1950. I nije odigrao ni minut, posmatrao je poraz od Urugvaja i možda je za njega ispalo sasvim dobro što je Brazil ostao u suzama. Od tog tima nije ostalo ništa, samo je Karlos Bauer bio reprezentativac 1954. godine, ostali su otišli.

Dobar uvod u Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj, dva trijumfa na Panameričkim igrama, nova formacija 4-2-4 u kojoj je Nilton Santos dobio puno prostora. I koristio ga je, itekako, cela strana bila je njegova pa su samo oni stariji poznavaoci fudbala koji su imali sreće da vide nešto od tog Brazila znali da Robert Jarni 1998. godine u Francuskoj nije bio novost. Tako je, skoro pola veka ranije, igrao i Nilton Santos.

U Švajcarskoj su ga čekali Nemci i mađarska 'Laka konjica' a sve bi bilo drugačije, možda, da se Brazilci nisu silno posvađali pred četvrtfinale. Nervozni su izašli na teren, na terenu delovali upravo tako, a 'kruna' sramne večeri bili su crveni kartoni. Na 3:2 za Mađare Nilton Santos se pobio sa Božikom, čovekom koji je, zanimljivo, bio poslanik u parlamentu Mađarske, a engleski sudija Elis je isključio obojicu. Brazilci su posle toga dobili još jedan crveni i primili još jedan gol. I otišli kući.

Niltonova sudbina bila je i da ser Stenli Metjus baš njemu pokaže šta sve ume, 1956. na Vembliju, prijateljsku utakmicu Englezi su dobili 4:2, a najbolji levi bek sveta svih vremena delovao je izgubljeno.

Dve godine kasnije bio je 'na ivici'. Bilo je onih koji su smatrali da je star za reprezentaciju, imao je pune 33, ali se to nije videlo ni u grupi ni u četvrtfinalu. Brazil nije primio gol, a Nilton Santos vladao je svojom stranom. Jednako kao i Đalma Santos svojom, u talasima su kretali napadi sa strana, a Garinča, Didi, Pele i Zagalo znali su dobro šta sa loptama koje su im dolazile lako i brzo. Uspeo je i da postigne gol, protiv Austrije, spektakularan.



Ni polufinale nije donelo probleme, Brazil jeste primio dva gola, ali su Didi, Pele i Vava postigli pet pa je finale sa Šveđanima ostalo jedina bitka za titulu. Prvu za Brazil, dugo i sa puno strasti čekanu.

Šveđani su, domaćini prvenstva, imali na desnom krilu Kurta Hamrina, momka koji je namučio nemačku odbranu u polufinalu i bio velika zvezda. Sa druge strane čekala ga je 'Enciklopedija fudbala', Nilton Santos, čovek koji nadimak nije dobio zbog fizičkog izgleda niti mesta porekla, neke osobine, detalja iz detinjstva, nadimak je zaradio tako što je "u fudbalu znao sve".

Videlo se to u finalu, Šveđani dva, Didi, Pele i Zagalo pet, Hamrin ništa. Nilton Santos postao je prvak sveta.

I, za Brazil sasvim logično, četiri godine se nije menjalo ništa. Đalma i Nilton bekovi, novo prvenstvo sveta. tada je imao 37 i igrao se sa protivnicima. Brazil je igrao u formaciji 4-3-3, novoj, Pele se povredio ali 'mašina' nije stala do finala. Ni u finalu, Garinča je ekipu doveo do završne predstave, a u finalu su Čehoslovaci pobeđeni, 3:1.



A Garinča je postao reprezentativac zahvaljujući Niltonu Santosu. Legenda kaže da tadašnji selektor Visente Feola nije želeo takvog tipa u timu ali su Nilton Santos i nekolicina starijih igrača prosto primorali trenera da ga pozove. Vratio im je na najlepši način. Bila je to druga titula za Niltona Santosa, znak da je sa 37 dosta.

Povukao se iz reprezentacije, igrao još dve godine za Botafogo i to je bilo sve.



Nije ga puno bilo u fudbalu kasnije, voleo je da peca, objavio autobiografiju krajem XX veka.

Otišao je u novembru 2013. od posledica upale pluća. Za samo godinu dana starost i bolesti odneli su četvoricu šampiona iz 1958, Niltona Santosa, njegovog 'večitog partnera' Đalmu Santosa, Gimlara i De Sordija. Nisu dočekali Mundijal u Brazilu.

 

[Vasili Zaitsev]

Bebel Žilberto: Bosa nova za nove generacije
PATRICIA MENDONCA
Plaža, miris mora, pesak na nogama i talasi. Osećanje mira i zadovoljstva, nenadane sreće ispunjene ljubavlju. Sve to asocira na pesmu „So nice“ koja bez obzira na to gde se nalazite ima tu magičnu moć da vas odvede daleko i učini vam život makar na trenutak lepšim. Njen talenat je neosporan, ali ono što Bebel Žilberto čini posebnom je njena potreba da bosa novu, muziku koja je nastala još sredinom šezdesetih, predstavi mladim generacijama na sasvim novi način.

Gergely Csatari






Čini se da je život ove šarmantne Brazilke toplog glasa već unapred bio predodređen.Odrasla u porodici muzičara, ćerka Žoaa Žilberta, oca bosa nove i pevačice Mijuše, Bebel je već kao vrlo mala počela da peva i učestvuje u nastupima svojih roditelja.

O muzičkoj karijeri i pravcu koji je izabrala, Bebel je jednom prilikom rekla: “Da sam izabrala rokenrol, svi bi pitali 'zar ona ne bi trebalo da se bavi bosa novom'“.


Odrastajući uz zavodljive, opijajuće i katkad melanholične ritmove, Bebel na sreću nije nikad ni pokušala da krene drugim putem. Otac je težio da je nauči perfekcionizmu u muzici, ali individualni izraz, namerne nepravilnosti koje svaku umetnost i umetnika čine posebnim je naučila od majke, sa kojom je Bebel već sa devet godina nastupala u Karnegi holu zajedno sa američkim džez saksofonistom Stenom Getzom.


Iako priznaje da još uvek ima tremu pred nastupe i da zbog toga stiže u poslednjem momentu na svirku, zbog čega joj je jednom čak i Grejs Džons zamerila, Bebel je mešajući “novi trend” fuziju sambe i džeza, odnsono bosa novu sa blagim primesama elektronske muzike, uspela da izgradi sopstveni stil.

Svetsku slavu stiče albumom „Tanto tempo“ iz 2000. Godine, koji postaje najprodavaniji brazilski album van granica zemlje još od šezdesetih godina, a Bebel za njega dobija tri Gremi nagrade.

I baš kao što stihovi uvodne numere albuma “Tanto Tempo”, “Molitvena samba” (Samba da Bençõa)govore da je za dobru sambu potrebno i malo tuge, uspeh ovog albuma se može jednim delom pripisati i Mitru Subotiću Subi, priznatom muzičaru jugoslovenske scene i producentu ovog albuma koji je 1999. godine tragično poginuo u požaru spasavajući upravo njegove master trake. Nije naodmet da se podsetimo da je Suba 1994. godine u Sao Paolu snimio sa Milanom Mladenovićem (EKV) i brojnim gostujućim brazilskim muzičarima album “Angels Breath” koji je u Srbiji stekao gotovo kultni status.

Sedam godina kasnije Bebel dolazi u Beograd, gde je domaću publiku očarala svojim glasom i bar na trenutak odvela u zemlju fudbala i sambe, održavši u Domu sindikata koncert posvećen velikom Subi, kojem je prisustvovala i njegova majka Rosa.











Drugi put je došla u, kako je nazvala, “Subinu zemlju” 2011. godine povodom koncerta koji je održan u Areni u okviru koncertnog ciklusa, "Arena Sessions", kada je publika u klupskoj atmosferi imala priliku da ponovo uz pomoć muzike otputuje u toplije krajeve i oseti svu lepotu i bezbrižnost koju nam sreća pruža.


Još kao dete je navikla na nomadski stil života koji joj je omogućio da prihvati i upozna svu raznolikost koju nam život pruža. To će se osetiti i u njenoj muzici kroz neverovatnu mešavinu tradicije sa muzičkim stilovima devedesetih. Izabel Žilberto de Oliveira, poznatija kao Bebel je rođena 12. maja 1966. godine u Njujorku usred porodične krize izazvane lošim zdravstvenim stanjem njenog oca, kome su doktori rekli da možda nikad više neće moći da svira. Svoje detinjstvo pamti kao možda i previše uzburkano jer je bila u stalnom pokretu .

“Nema mesta gde nismo živeli,a onda su me roditelji ostavili jedan duži period sa mojoj dadiljom Dolores, pa je moj stric Šiko došao po mene i odveo me je kod njih u Meksiko”, rekla je Bebel u jednom razgovoru.

Sedamdesetih je Meksiko bio popularna destinacija za mnoge brazilske muzičare, trombonista Raul de Souza, bend “Tamba Kuatro” i još mnogi drugi su u Meksiku pronašli pogodno tlo za stvaranje svoje umetnosti.

Sa pet godina Bebel se vraća u Brazil da upozna babu i dedu sa očeve strane koji su tom prilikom priredili nezaboravnu žurku na kojoj je bila i čuvena pevačica Gal Košta, jedna od pripadnica umetničkog, odnosno muzičkog pokreta Tropikalija. Zanimljivo je reći da je ovaj pokret kombinovao sambu i zapadnu psihodeličnu rok muziku, a tekstovi su, za razliku od bosa nove, često bili i socijalno angažovani. No, o tropikaliji ćete čitati još pre otvaranja SP.











1979. godine Bebel napušta formalno obrazovanje i skoro sve svoje slobodno vreme provodi na jednoj od popularnih plaža Rija, Ipanemi, u čijoj se blizini nalazi i kulturni centar po imenu “Leteći cirkus” (Circo Voador). Ubrzo se upisuje u pozorišnu trupu “Padobranci” (Para Quedas) u okviru istog centra gde se upoznaje sa pevačem i kompozitorom Kazuzom, sa kojim deli mnoga iskustva, ali i prelepu baladu “Moram da kažem da te volim” (Eu Preciso Dizer que te Amo), jedan od najvećih hitova u karijeri ovog muzičara.

“Bili smo mladi i neobuzdani, puni energije i želje da se izrazimo. Svašta smo radili. Sećam se da je kuća moje majke praktično pretvorena u štab gde smo se okupljali, pevali, igrali i probali nove uloge”.


Svoj prvi EP izdaje 1986. godine, ali srećnim danima se bližio kraj. Kazuza, njen najbolji prijatelj i jedan od najistaknutijih predstavnika brazilske rok scene, umire 1990. godine od side, a Bebel odlazi u rodni Njujork jer više nije videla smisao boravka u Riju.

“Pobegla sam o tuge, i na moju veliku sreću tamo me je dočekala odlična ponuda da učestvujem u jednom šou programu, omažu u čast velike dive Karmen Mirande, u kome su učestvovali između ostalih i Gal Košta, Nana Vaškonseloš, Regina Kase, ali i avangardna umetnica i kasnije supruga Lu Rida, Lori Anderson”.

Povratkom u SAD Bebel je bila odlučna da uspe kao pevačica, nešto što je započela još kao debojčica u Brazilu. Da joj je to pošlo za rukom govore albumi “Tanto Tempo” (2000), “Bebel Gilberto” (2004), “Momento” (2007) i “All in One” (2009), koji njeno ime upisuju na svetsku muzičku scenu. Mešavina različitih i na prvi pogled nespojivih muzičkih pravaca, bosa nove i elektronike, koji se mogu čuti na ovim albumima postaju njena zaštitna marka.

U svojoj bogatoj muzičkoj karijeri Bebel sarađuje sa mnogim poznatim imenima poput Dejvida Birna, dj Tova Teijem, Džodržom Majklom, bendom Thivery Corporation i još mnogima.


Ako se lepota muzike koju Bebel peva ogleda u melodijama i ritmovima nama dalekog i egzotičnog Brazila, onda je ona svakako uspela da ih uhvati i sačuva za večnost.

 

[Vasili Zaitsev]

Brazilska džiju džica - samo je fudbal popularniji
ŽELJKO ČAČIJA
Jedan od borilačkih sportova koji stiče neverovatnu popularnost i ekspanziju, MMA (mešovite borilačke veštine), nezamisliv je bez borbe u parteru. A borbe u parteru ne bi bilo da nije Brazilske džiju džice, popularne i kao BJJ.

www.mmabeograd.org.rs
BJJ se deli na dve grane, sa i bez kimona, gi i no gi. No gi je poznatiji kao grepling, koji je nerazdvojni deo tehnika u MMA. U stojećem stavu najčešće se koriste tehnike boksa, kik boksa i karatea, za obaranje protivnika rvačke i džudo tehnike, a za rad u parteru isključivo grepling.

Kao što joj i ime govori, brazilska džiju džica je nastala u toj zemlji, ali je praktični pokretač nove veštine bio Japanac Micuo Maeda, učenik osnivača džudoa Džigora Kana. Kan je poslao svojih pet učenika da šire džudo po svetu, a jedan od njih Maeda. Kao predstavnik Kodokan insituta za džudo, došao je u Sjedinjene Američke Države da tu širi veštinu.

Kada je na jednoj od demonstracija izgubio borbu od američkog rvača, ostao je u Americi i počeo da organizuje demonstracije i borbe za novac zbog čega je izbačen iz Kodokana, pošto je povredio njegovа etičkа prаvilа.

U toku tаkmičenjа sа borcimа rаznih drugih borilаčkih veštinа i sportovа bio je prinuđen dа promeni i optimizuje svoj borilаčki stil, pošto su u ono vreme borci džudoа polаzili dа zа protivnikа imаju borce jednаkih veštinа. Kаo rvаč postаo je populаrаn posebno u Južnoj Americi. 1915. prvi put dolаzi u Brаzil gde je konаčno i ostаo.

U Brаzilu pomаže jаpаnskim imigrаntimа u nаseljаvаnju te zemlje, smаtrаjući dа je Brаzil bolje mesto zа život u odnosu nа Sjedinjene Američke Držаve. Kаo mnogi jаpаnski mаjstori džijudžicuа i džudoа i on počinje dа predаje svoju borilаčku veštinu, tаko i kаdetimа vojnog koledžа, policiji i privаtnim učenicimа. Nаjpoznаtiji predstаvnik njegove škole postаo je Kаrlos Grejsi.

www.mmabeograd.org.rs
Kаrlos otvаrа svoju školu, gde, vremenom, počinje dа učestvuje i njegov mlаđi brаt Helio. Helio je bio slаbe građe i nije mogаo dа upotrebi mnoge tehnike. Iz tog rаzlogа izmenio je mehаniku i poluge mnogih tehnikа i time ih učinio efektivnijim, te primenljivim i zа ljude slаbije konstitucije.

Pošto su u Brаzilu tuče bile svakodnevne, brаćа Grejsi imаli su prilike dа isprobirаju svoj stil u prаksi i dаlje dа gа rаzvijаju. Nаstаlа je jednа od nаjefektivnijih borilаčkih veštinа i sаmoodbrаmbenih sistemа nаšeg vremenа.

Kаrlos i Helio Grejsi preneli su svoja učenja na naredna pokoljenja i tako je nаstаlа sledećа generаcijа borаcа i učiteljа, isprobаnа i dokаzаnа u rаznim borbаmа i dvobojimа. Sedamdesetih godina 20. veka jedаn od sinovа, Rorion, odlаzi u Sjedinjene Američke Držаve i u jednoj gаrаži otvаrа prvu BJJ školu izvаn Brаzilа.

Početkom devedesetih Rorion Grejsi otvаrа u Los Anđelesu аkаdemiju zа BJJ, a zаjedno sа Artom Dejvijem pokreće Ultimate Fighting Championships (UFC). U tim tаkmičenjimа borci rаzličitih borilаčkih veštinа bore se bez mnogih prаvilа, а cilj je nаdvlаdаti protivnikа nokаutom ili gа nаterаti nа predаju. U prvim tаkmičenjimа jedаn od Helijovih sinovа, Rojs Grejsi, osvаjа uprkos mаnjoj težini i slаbijoj telesnoj konstituciji tri turnirа UFC i jedini je borаc dosаd koji je uspeo dа dobije četiri borbe odjednom.

Tako su nastale takozvane tehnike potčinjavanja ili submission, na zglobovima ruku i nogu, kao i tehnike gušenja.

www.mmabeograd.org.rs
BJJ se svrstava u grupu "rvačkih" sportova. Borba se započinje iz stojećeg stava, a dovođenje protivnika u parter se vrši tehnikama bacanja (kombinacija džudo i rvačkih bacanja). Dalji tok borbe se odvija u parteru, gde se pobednik određuje prema broju osvojenih poena ili završnicom – izvođenjem neke od mnogih tehnika (poluga ili davljenja) koja primorava protivnika da preda borbu. BJJ se ne zasniva na snazi i brzini već prvenstveno na tačkama oslonca, formi tela i realnosti tehnika.

Grepling - način borenja i bodovanja tehnika je isti kao i u sportskom BJJ, samo što se borbe rade bez gornjeg dela kimona ili u specijalnoj opremi za grappling. Ovakav način borenja podrazumeva izvesnu modifikaciju tehnika bacanja i rada u parteru, pa je zbog nedostatka gornjeg dela odeće (kimona) i znatno fizički zahtevniji.

U brazilskoj džijudžici dozvoljene su i neke tehnike davljenja kimonom, čega, naravno, nema u greplingu.

Tehnike slične onim u BJJ su postojale i u džudou, ali se danas ne koriste. U džudou je dozvoljena kraktotrajna borba u parteru, ali ukoliko jedan borac drugog za kratko vreme ne počini, borba se vraća u stojeći stav.

Brazilska džiudžica se u obe svoje discipline gi i no gi munjevito razvija, a na Olimpisjkim igrama u Rio de Žaneiru će biti demonstrativni sport, pa se očekuje da u narednih nekoliko godina kandiduje i za porodicu olimpijskih sportova.

www.mmabeograd.org.rs
Prvo svetsko prvenstvo BJJ-a održano je 1996. godine. Od tada se svake godine održava svetsko prvenstvo, uz učešće takmičara iz čitavog sveta. Najuspešniji borci su bili: Rojler Grejsi - 4 puta za redom šampion; Saulo Ribeiro 5 puta; Mario Speri 3 puta; Fabrio Gurgel, Murilo Bustamante, Rodrigo Medeiroš. Najuspešniji tim je Karlson Grejsi Tim.

U Brazilu je Jiu-Jitsu drugi sport po popularnosti, odmah iza fudbala. Navodi se podatak da samo u Rio de Žaneiru postoji preko 400 škola, međutim početkom 90-tih sa prelaskom većine članova Grejsi familije u SAD, i uzastopnim pobedama Rojsa Grejsija na Ultimate Fight Championship-u, ova veština počinje da se popularizuje i u Americi. U Evropu Brazilski Jiu-Jitsu dolazi sredinom 90-tih, i još uvek je u razvoju. Kao jedini predstavnik familije Grejsi, na starom kontinentu trenutno radi Robin Grejsi, koji drži svoju školu u Barseloni.

U Srbiju je veštinu doneo Jovan Žerjal, jedan od pionira tog sporta u Evropi. Danas postoji veliki broj klubova širom zemlje, a naši borci su veoma uspešni i u svetskim okvirima. BJJ je kao sport prepoznala svetska rvačka federacija FILA, pod čijim se okriljem organizuju velika takmičenja.

 

[Vasili Zaitsev]

Favele, beda i sramota Brazila
NINA KOLUNDŽIJA
Svi žele da ih vide iznutra. Retki smeju da odu. Ogromne su šanse da ukoliko u njih uđete, više nikada nećete izaći. Doslovno progutaće vas mrak. U Rio de Žaneiru ih ima više od sedam stotina. Kažu da se na prste jedne ruke mogu nabrojati one koje su bezbedne za turiste. Ne znam nikog toliko hrabrog da ih poseti, još manje odsedne u njima tokom šampionata sveta.

Favele. Društvene, političke, ljudske margine Brazila. Sveta.

Beta/AP Photo/Felipe Dana
Grad Boga. Ze Mali, okružen članovima bande, prilazi grupi dečaka. Dvojica najmlađih saterani su u ćošak. „Biraj gde hoćeš da pucam“, govori. Puca im u stopala. Jednom pa drugom. Okreće se dečaku koji mu stoji iza leđa. Daje mu pištoj. „Biraj kog ćeš da ubiješ.“

Nikada nisam gledala jeziviju scenu. Prva reakcija je neverica da takav svet postoji. Druga sažaljenje i bes.

​

Beta/AP Photo/Silvia Izquierdo
Favele su nastale krajem 19. veka na obodima velikih gradova, neki kažu da su ih stvorili bivši robovi, drugi tvrde da su to bili ratni veterani. Nekoliko je i teorija o nastanku naziva favele. Najpoznija je ona koja kaže da ime potiče od biljke sa severoistoka Brazila odnosno drveta sa gustim igličastim lišćem koje je uspevalo na neplodnom tlu.

Prava ekspanzija je bila između četrdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka tokom velikih migracija ruralnog stanovništva iz sela u gradove.

„Građevine“ u kojima su stanovnici favela živeli, neki i dalje u istim žive, bile su izgrađene od pruća, drveća i blata. Tek nekoliko decenija kasnije, cigle i kuće, zanemile su straćare. Uslovi u kojima ti ljudi žive, međutim, i dalje su veoma teški.

​

Beta/AP Photo/Felipe Dana
Beda čoveka natera na svašta. Najčešće je plodno tlo za kriminal. U favelama je dostigao svoj vrhunac. Tamo zakone pišu narko bande i njihove vođe. Nestvarno izgledaju scene dece koja trčkaraju i igraju se, a oko njih šetaju članovi „do zuba“ naoružanih kriminalnih grupa ili pripadnici specijalnih policijskih jedinica. Upravo zbog bandi, stanovništvo favela je dugo živelo u nehumanim uslovima.

Komunalna preduzeća, elektrodistribucija i vodovod nisu svoje usluge pružali tim delovima velikih gradova jer nisu mogli da garantuju bezbednost radnika. Zbog toga, čista tekuća voda, struja, kanalizacija za ljude u favelama bile su misaona imenica.

Ni policija nije tamo nije zalazila. Zemlja koja je pre tri godine svrgnula Veliku Britaniju sa šestog mesta liste svetskih ekonomija, nije mogla da se pohvali dobro obučenim i naoružanim policajcima koji će se suprotstaviti ozbiljnim kriminalcima. Tamo samo smeju pripadnici BOPE, elitnih specijalnih jedinica, po kojima je 2007. godine snimljen i film po istoimenoj knjizi. Jedinica, čiji je zaštitni znak lobanja kroz koju je proboden nož, broji 400 pripadnika koji poslednjih godina više nego ranije pokušavaju da razbiju bande i koliko-toliko normalizuju život na marginama gradova.

Santa Marta

​

Na ivici malog trga je bronzana statua Majkla Džeksona. Legendarni pevač na tom mestu snimio je spot za pesmu They don't care about us, kojem su se lokalne vlasti najpre protivile jer su mislile da će prikazati sve negatine strane Rio de Žaneira, a u tom periodu su spremali ponudu da domaćinstvo Svetskog prvenstva u fudbalu i Olimpijskih igara. Dve decenije kasnije, Brazil, domaćin dva najveća takmičenja, više se toliko ne stidi svojih favela. Neke čak nudi kao atraktivne turističke destinacije.



Santa Marta je prva favela koja je 2008. godine ušla u proces pacifikacije koji za cilj ima istrebljenje narko bandi. Od tada, još 34 favele su ušle u isti program.

U međuvremenu, Santa Martu posetile su i svetske zvezde Madona, Ališa Kiz, Bijonse, dok je u Gradu Boga bio predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama. Dolaze da vide promene. Blatnjave staze zamenili su asfaltirani putevi, na mestu straćara sada su kuće.

Umetnost i fudbal

​

Snimajući fil o hip hop kulturi favela u Rio de Žaneiru, holandski umetnici Jerun Kolhas i Dre Urhan oduševili su se optimizmom i kreativnošću ljudi u brazilskim predgrađima. S druge strane, istovremeno su bili šokirani životom unutar njih. 2006. godine pokrenuli su projekat slikanja murala zajedno s lokalnim stanovništvom. Prvi i najpoznatiji „Dečak sa zmajem“ stvaran je tri meseca tokom 2007, prostire se na 150 m2.



Oni koji nisu ogrezli u kriminalu, spas su tražili u fudbalu. To je bio jedini način da pobegnu iz siromašnog i opasnog susedstva. Fudbalski heroji poput Pelea, Ronalda, Romarija, Rivalda su zahvaljujući ogromnom talentu i sreći, izbegli tužnu sudbinu desetina hiljade dece koja su odrasla na marginama brazilskih gradova.

Nekadašnji fudbaler Intera Adrijano odrastao je u malo sobi sa metalnim krevetom na drugom spratu zgrade u jednoj od favela. Čuveni Ronaldinjo je sa porodicom živeo u drvenoj straćari u srcu predgrađa.

 

[Vasili Zaitsev]

Ronaldinho Gauchooooooooooooooo
NEMANJA ĐORĐEVIĆ
Za života nikada neću prežaliti dve stvari. Prvu, što nisam rođen u doba da slušam najboljeg – Džimija Hendriksa, a drugu, da gledam najvećeg – Dijega Armanda Maradonu.

Ovo prvo se nekako i dalo nadomestiti, ali Dijego je Dijego. Od kad znam za sebe ložio sam se na popularne ‘cirkuzante’, lucidne igrače koji osećaju igru, pa im nije strano da kod aut-linije, ni iz čega, prebace dvojicu – petom. Ali, i da isto tako poseduju mogućnost da jednim potezom reše meč i donesu trofej svojoj ekipi – bio to šut sa 30 metara ili slalom kroz odbranu rivala sa rutinskom egzekucijom.

Beta/AP
Moje fudbalsko detinjstvo i mladost bili su ispunjeni majstorijama velikih ‘doktora’ ove igre. Od Žorža Vee i Dragana Stojkovića ‘Piksija’, Džej-Džeja Okoče, Huana Romana Rikelmea, preko Zinedina Zidana, Alesandra Del Pjera, Redonda, pa do Faustina Asprilje, Marsela Salasa, ‘Zube’ Ronalda, ali i mnogih drugih...

Momak zbog kojeg pišem ovaj tekst imao je sve kao i gore navedena gospoda, ali sa jednom bitnom razlikom – uvek je igrao sa osmehom, a tako je i dan danas.

Dribla kao Garinča, pogađa kao Ziko, nalazi kao Bekam, asistira kao Stiv Neš – Ronaldo Asis de Moreira Ronaldinjo.

“Možda sam ružan, ali ono što radim ima šarm”.

Sećam se da smo se skupljali ispred zgrade da igramo 3 na 3 na ‘maliće’, i kako smo čekali šestog ortaka, krene priiča o Svetskom prvenstvu, koje se kroz nekoliko meseci održavalo u Japanu i Južnoj Koreji (2002). Svi ubeđeni da Francuzi, na čelu sa Zizuom, imaju realnu šansu da odbrane “Boginju”, ali, postavljalo se logično pitanje, šta ćemo sa ‘Zubom’ i Brazilcima?

Beta/AP
Posle smene generacija u Aziji očekivao se osveženi, mlađi “Selesao” koji će predvođen nukleusom tima iz Francuske jurišati na petu titulu vladara sveta. U nekom trenutku ortak kaže: “na sve njih, sada imaju i nekog ‘malog’ Ronalda, desetku, kažu da je ‘pakao’, potpisao za PSŽ…”.

“Mislim da nije ni moglo drugačije. Potičem iz fudbalske porodice, otac, stric i brat su mi bili fudbaleri. Moje detinjstvo obeležile su dve stvari – lopta i muzika, što možda i ima uticaja na moj kasniji stil igre”.

I šta ću, vidim igraju Pari Sen Žermen – Monako za vikend. Logično, postao sam vatreni navijač PSŽ, a Ronaldinjo je postao moj ‘DIjego’. Način na koji je varao protivnike, gađao uglove, delio pâsove bio je gotovo nadrealan. Sticali biste utisak kao da gledate opušteni fudbal na plaži, a ne meč nacionalnog šampionata lige ‘petice’. Na sve to, konsantno se smejao, prosto 'đuskao' na terenu. S lakoćom je varao protivnike, a da nekada čak nije bilo ni potrebno da dodirne loptu. S druge strane, činilo se kao da s njom može da uradi sve što poželi – što i nije daleko od istine.



Ipak, uporedo sa igrama na terenu, krenula je priča da lopta nije jedina stvar s kojom voli da se zaigra. A ja sam počeo da sumnjam da nije u pitanju novi Edmundo…Tadašnji trener ‘Svetaca’ Luis Fernandes optužio ga je za nemarno ponašanje, neumeran noćni život, kao i česte izlete u Brazil, zbog kojih je ‘ispadao’ iz forme i nabacio višak kilograma.

Doveo se u red u drugom delu sezone, da bi sjajnim partijama u drugom zaslužio poziv Luisa Filipea Skolarija u nacionalni tim. To mu je bila prilika da pokaže da je igrač za velika dela, uz Ronalda i Rivalda činio je jedan od najboljih i najopasnijih napadačkih trija modernog fudbala, a njegov pogodak u četvrtfinalu protiv Engleza postao je deo večne fudbalske priče.

Beta/AP
“Gordi Albion” je vodio golom Majkla Ovena na poluvremenu, ali je Rivaldo pred odlazak na odmor izjednačio. Posle desetak minuta igre u nastavku, nervozni Pol Skols nepotrebno ruši Klebersona na oko 30 metara poludesno od gola. Igrači se nameštaju na ivici kaznenog, 'Dinjo' hvata zalet, a Dejvid Simen ‘naivno’ stoji tri-četiri koraka van linije. Sudija daje znak, svi očekuju centaršut, ali lopta završava u rakljama gola – tačno tamo gde je Gaučo zamislio.

Samo nekoliko minuta posle vodećeg gola, zbog nesmotrenog starta kod protivničkog gola dobija drugu javnu opomenu i propušta polufinale. Ali, upravo u tom trenutku videla se njegova posebnost – s osmehom je prihvatio crveni i lagano odšetao sa terena.

“Veliki uticaj na mene kao igrača imao je futsal. Tamo se sve odvija brzo i na malom prostoru, pa je tehnika bila presudna. Mislim da se to i danas primećuje u mojoj igri”.

Beta/AP
U polufinalu sa Turcima nije bilo problema da se dođe do trijumfa, a mojoj sreći nije bilo kraja. Ronaldo stavlja tačku na nezaboravan turnir, ubitačnom partijom u finalu sa Nemcima, i sa dva gola prestiže Gerda Milera na večnoj listi, a ‘mali’ Ronaldo stupa na veliku scenu.

I to je bilo to. Dovoljno da 'Dinjo' prelomi u glavi, postane svestan magije koju poseduje u nogama i izraste u jednog od najvećih. Po povratku u Pariz zadužio je ‘desetku’ (koju sam ekspresno nabavio), nesuglasice su brzo zaboravljene, a naredna sezona bila je daleko bolja. Fintama, driblinzima i sebi svojstvenim prodorima i golovima nastavio je da oduševljava fudbalsku javnost. Posebno je bio upečatljiv pogodak protiv Monaka, kada je najpre doneo svojoj ekipi izjednačenje, posle fantastičnog solo prodora, da bi predivnom ‘kiflom’ iz slobodnjaka u potpunosti preokrenuo susret.

"Kada Brazil igra Svetsko prvenstvo ceo svet očekuje da će ga i osvojiti. Pritisak je ogroman, ali to je skroz normalno kada ste Brazilac. Ne mogu da vam opišem šta Boginja predsavlja mom narodu”.

Beta/AP
Ipak, loše stanje u kojem se nalazila ekipa sa "Parka prinčeva” dovela je do neminovnog. Svima je bilo jasno da je vreme za sledeći korak, pa je posle razočaravajućeg desetog mesta bilo vreme za selidbu. Mančester Junajted je nekoliko meseci važio za prvog kupca, ali su čelnici Barselone bili brži, izvdojivši 37 miliona evra za transfer tada najveće zvezde brazilskog fudbala.

Posle nekoliko traumatičnih sezona „Blaugrani” je bio potreban novi vođa, neko ko će povesti mladog Lea Mesija i drugove ka slavi, a svi su videli tog čoveka upravo u Ronaldinju. Smatram da je izlišno pričati o svemu što je simpatični momak iz Porto Alegrea postigao u dresu tima sa „Nou Kampa”. Posle perioda adaptacije nastavio je tamo gde je stao u Parizu. Nadrealnim driblinzima, pâsovima i presudnim golovima nosio je ekipu, a ceo period možda najbolje opisuje i izjava Lea Mesija.

"Igrao sam sa velikim igračima, legendama ove igre, ali, ipak, kada bih bio iskren – morao bih da izdvojim mog brata i velikog prijatelja – Ronaldinja. Način na koji on igra i oseća fudbal je neverovatan. To je prosto nešto što se ne uči, sa tim se rodite, a na vama je koliko ćete to iskoristiti. Jedno je sigurno, zahvajući njemu sam postao ovakav igrač, a veliko je pitanje kako bi se razvio da ga nisam imao kao svog učitelja i mentora”, rekao je četvorostruki osvajač „Zlatne lopte” Lionel Mesi.

Beta/AP
Ako bi ipak morao da izdvojim nešto iz godina provedenih u Kataloniji, to su epske scene sa „Stamford Bridža” i „Santijago Bernabeua”.

U jednom od najvećih derbija sveta "El Klasiku” naterao je svojom genijalnošću navijače mrskog rivala da mu prirede nešto što nijedan igrač Barselone nije doživeo. Pokupio je loptu na centru igrališta, usledio je slalom u stilu Bodija Milera kroz odbranu Reala i lagano smeštanje lopte u mrežu Ikera Kasiljasa. Madristima nije ostalo ništa drugo – već da ustanu i pozdrave ga aplauzom.



A šta tek onda reći za gol u osmini finala Lige šampiona u Londonu? Primio je loptu na kapici šesnesterca i naprosto stao, kada su svi očekivali prodor, ‘elastiko’ ili pâs desila se ‘samba’. Lagano je zaigrao oko lopte, varajući čuvare gde će i šta će, a onda velemajstorski špicem kroz četvoricu igrača smestio u desni ugao gola zbunjenog Petera Čeha.

"Sa Barsom je dva puta pokoravao Primeru i jednom Evropu, a za sve što je uradio na terenu bio je nagrađen i sa tri Zlatne lopte”.

Beta/AP
Posle igračkog sazrevanja u Kataloniji, postao je prva sportska zvezda sveta. Obeležio je jednu eru fudbala, a klub vratio na mesto stare slave. U popularnoj fudbalskoj kulturi Ronaldinjo je sinonim načina igre – Žoga bonito (Igraj predivno).

"Kada igrate fudbal pet sati ne želite non-stop da dajete golove, više bi da driblate, zar ne? Mogao sam da dam mnogo više golova, ali mi je bilo žao da ne iskoristim priliku za dribling”.

Posle četiri sjajne sezone, peta baš i nije bila takva, Ronaldinjo je igrao sa sve manje elana i želje, pa je rastanak bio očigledan. 'Dinjo' se pismom oprostio od tima, kluba i grada, ponovo odbio kišni Mančester, ovoga puta Siti, i postao novi igrač Milana.



Može se reći da je pad u formi nasledio posle neuspeha nacionalnog tima na Mundijalu u Nemačkoj, kada je upravo on optužen da je pružio nedovoljno i tako razočarao naciju. Sve više se pisalo o tome kako je više na žurkama nego na terenu, a postao je evidentan višak kilograma. Kada se zna da je dobar deo karijere praktikovao trening u zoru na plaži, ni ne čudi koliku je promenu na terenu izazvao raskalašniji način života.

“Svoju igru zasnivam na improvizaciji. Kada ste napadač imate vrlo malo vremena za razmišljanje, pa tako u sekundi morate da odlučite da li ćete dodati, centrirati, šutnuti ili driblati. Instikt je taj koji određuje redosled, a ja se svog držim uvek”.

Iz mog ugla, delovalo mi je da je ovo kraj jedne velike karijere, njen prerani završetak.

Beta/AP
Prva sezona u Italiji nije ni vredna pomena, jer je samo diskoteke Barselone zamenio mIlanskim. Iako nije često bio na terenu, opet je uspevao da ostavi svoj pečat kada je imao priliku, pa je tako debitanski gol postigao u minimalnoj pobedi u gradskom derbiju protiv Intera.

“Dvojica biologa iz Brazila stvorili su osu pod imenom “Eulaema quadragintanovem” – u čast Ronaldinja. On na dresu Mineira nosi broj 49 (quadragintanovem) u čast svoje majke”.

U drugoj sezoni osvaja Skudeto, ali na kraju ipak odlučuje da je najbolje da se vrati u Brazil, kada potpisuje za Flamengo. Preovladala je velika želja da se nađe u timu za Svetsko prvenstvo u domovini, a smatrao je da je povratak kući logićno rešenje. Ali, ni u Rio de Žaneiru se ništa nije značajno promenilo. Opet prosečne partije, nesportski život, da bi ovoga puta sve kulminiralo svađom s navijačima, a kasnije i raskidom ugovora.

Bio sam ubeđen da je to tô, da uskoro kreće druženje sa ‘baždarenim’ Adrijanom, a da od ozbiljnog fudbala nema ništa. Međutim, Ronaldinjo nije mislio tako.

Beta/AP
Na iznenađenje svih postaje novi igrač ‘skromnog’ Atletiko Mineira, posle skoro šest meseci pauze od fudbala. Već na samom početku bilo je i više nego jasno da je ponovo srećan na terenu. Zaigrao je kao u najboljim danima, punio stranice štampe karakterističnim minijaturama, vrlo brzo stigli su trofeji i uspesi, a posle višegodišnje pauze vratio se i u reprezentaciju. Predvodio je klub do titule prvaka Mineira (Minas Žerais), ali i do prve titule Kopa Libertadores. Upravo je taj trofej nedostajao ‘Dinju, kako bi kompletirao svoju – “savršenu karijeru”.

"Pored Ronaldinja, samo su DIda, Kafu, Roke Žunior, Karlos Teves, Valter Samjuel osvajali Ligu šampiona na oba kontinenta".

Preostaje nam da sačekamo još malo i vidimo da li će se Ronaldinjo Gaučo ponovo naći na najvažnijem sportskom događaju. Jedno je sigurno, zvanično najbolji igrač prve decenije XXI veka je svojim ponašanjem i stavom na terenu zaslužio mesto u istoriji fudbala, kao i da se nađe na Mundijalu – ali pitanje je da li to isto mišljenje deli i Luis Filipe Skolari.

"Kada trenirate i igrate s njim, posle nekog vremena, ništa vas ne može začuditi. Stvari koje on radi s loptom su fascinantne, od njegovog umeća zastaje dah. Ne bih se začudio da uskoro natera loptu da progovori", Ejdur Gudjonsen, saigrač iz Barselone.

Poštovani komentatori, kakvo je vase mišljenje? Da li Ronaladinjo zavređuje dres Brazila i mesto na daleko najvažnijem događaju u novom milenijumu?

 

[Vasili Zaitsev]

Pedro Kabral – čovek koji je otkrio Brazil
NEVENA ZDRAVKOVIĆ
Jednog martovskog dana 1500. godine flota od 13 brodova isplovila je iz Lisabona i krenula put Indije. Ne sluteći šta je sve čeka, bežeći od opasnosti, došla je do novih otkrića. Te 1500. godine Evropa je saznala za postojanje još jednog kontinenta – Južne Amerike, a sve zahvaljujući Pedru Alvaresu Kabralu, koji je otkrio ono što ćemo mi pola milenijuma kasnije zvati zemljom fudbala, kafe i sambe – Brazil.

grb porodice Kabral
Portugal je još uvek slavio uspeh Vaska da Game, koji se 1499. godine vratio u Lisabon nakon epohalnog puta u Indiju oko Rta dobre nade, kada je kralj Manuel I počeo da priprema još jedno putovanje. Novi put u Indiju uspostavio bi jake trgovačke odnose, a Portugal bi postao vodeća evropska zemlja. Kralj je za nosioca ekspedicije postavio mladog plemića Pedra Kabrala.

Plan je bio da flota plovi novootkrivenim putem u daleku Indiju, zemlju koja je obezbeđivala slavu i bogatstvo svakom ko kroči na njeno tlo. Ploveći nekoliko nedelja, oluja je primorala posadu da skrene s kursa, a odlučni Kabral se uputio na jugozapad, ploveći duboko u Atlantik. Posle više od mesec dana od polaska, ekspedicija se 22. aprila iskrcala na nepoznato kopno. Kabral je bio ubeđen da je u pitanju bilo samo ostrvo, ali je uvideo da je u pitanju velika teritorija. Mesto gde su se iskrcali nazvali su Porto Seguro ili „sigurna luka“, a zemlja koju su otkrili bio je Brazil.

U zapisima sa putovanja navodi se da je odmah došlo do susreta sa starosedeocima. To je bio nomadski narod, poreklom iz plemena Tupi, kojima kanibalizam nije bio stran, ali su prihvatili zalutale došljake.

Kabralovo otkriće pokreće vekovima niz pitanja. Nakon ranjih velikih otkrića znalo se da postoji još neotkrivenih teritorija. Tako se nikada sa sigurnošću nije odgovorilo da li je ovo otkriće bilo slučajno ili zapravo isplanirano. Postoje tvdnje da se nešto ranije na obalu Brazila iskrcao jedan Španac, ali da tu oblast nije mogao da prisvoji zbog sporazuma u Tordesiljasu. Prema tom sporazumu (1494) papa je podelio Novi svet imeđu dve zemlje sa Pirinejskog poluostrva, Španije i Portugala, a teritorija na kojoj se nalazi Brazil pripadala je Portugalcima. Kabral je zaključio da se kopno nalazi istočno od linije iz Tordesiljasa, pa je novoj zemlji dao naziv Ostrvo pravog krsta (Ilha de Vera Cruz).

​

Decenijama posle sporazuma trajao je spor oko toga kuda protiče linija
Moreplovci su se na ovom kopnu zadržali sve do maja, kada su nastavili put do Indije. Ploveći oko Afrike otkriven je Madagaskar, ali je i nestalo nekoliko brodova. Najveće gubitke Kabralova posada pretrpela je zapadajući u sukob sa arapskim trgovcima, a trgovački sporazumi se sklapaju tek početkom naredne godine.

Kabral se vratio u Portugal 21. jula 1501. godine. Od ukupno 13 brodova, pet se vratilo sa posadom, dva broda su bila prazna, a šest nikada nije pronađeno. U novoj ekspediciji, koju je predvodio Amerigo Vespuči, potvrđeno je da se Kabral tog 22. aprila iskrcao na novu zemlju koja kasnije postaje poznata kao Brazil.

Od slave koja mu je bila obećana, Kabral nije dobio gotovo ništa. Iz nepoznatih razloga izgubio je podršku kralja, a zatim se povukao u ilegalu, prepuštajući drugim moreplovcima da menjaju mape sveta. Umro je pod nerazjašnjenim okolnostima 1520. godine.

Brazil je bio portugalska kolonija sve do 19. veka kada dobija nezavisnost. Ovu zemlju prvo su naselili upravo Portugalci u 16. veku, dok su u narednom veku naselja podigli Francuzi i Holanđani. Glavni grad od 1673. godine bio je Rio de Žaneiro, a ovaj status Brazilija preuzima u 20. veku.

O životu Pedra Kabrala malo se zna. U rodnom Portugalu ostao je u senci svog rivala Vaska da Game, dok u Brazilu važi za nacionalnog heroja. Njegov lik nalazi se na kovanicama od jednog sentava. Prvobitno je bio sahranjen u Portugalu, ali je na želju Brazilaca njegova urna preneta 1903. godine u Rio de Žaneiro.

Iako njegovo otkriće pokreće niz istorijskih pitanja, iako je ostao u pozadini drugih istraživača, Pedro Alvares Kabral ostaće upamćen kao prvi moreplovac koji je dotakao četiri kontinenta i kao vođa ekspedicije koja je ujedinila Evropu, Afriku, Ameriku i Aziju.