Odbrojavanje- World cup 2014

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Tuđi grb na grudima, balkanski Švajcarci i svetski Belgijanci

Igrati za reprezentaciju svoje zemlje i predstavljati svoj narod na takmičenju kao što je Svetsko prvenstvo nešto je što svaki fudbaler od početka karijere istinski želi, a takvu priliku i poštovanje malobrojni na kraju dobiju. Ipak, postoje i oni koji su spremni da brane boje druge selekcije, da poštuju drugu zastavu i prave uspehe pod tuđim grbom, zbog raznih razloga, pa to neće biti izuzetak ni u Brazilu 2014. godine.

Najnoviji primer među "preletačima" (nazovimo ih tako), desio se u redovima šampiona sveta Španije čiji će dres na najvećoj fudbalskoj smotri nositi napadač Atletiko Madrida Dijego da Silva Košta, inače rođen u Lagartu u Brazilu.







E sad, pretežno se, u situaciji kakvoj je bio Košta, ljudi odlučuju da zaigraju za domovinu, jer je ofanzivcu "jorgandžija" bio namenjen poziv "karioka", ali on je uradio nešto što je, verujemo, njegovom srcu draže.


Dijego je rekao da će ga Brazilci shvatiti, jer je njemu Španija sve dala, te da će njegova nacija imati razumevanja, ali postoji strah da neće biti baš tako, jer su iz matične zemlje najavljivali da će mu biti oduzet možda i pasoš, ali na njegovu sreću, sve je ostalo na pretnjama.


U drugoj fudblaskoj velesili Italiji postoje tri primera, ali sva tri su mnogo jasnija i razumljivija nego u Španiji.


"Azuri" u selekciji imaju nestašnog člana Milana Marija Balotelija, Tijaga Motu iz PSŽ-a i defanzivca Parme Gabrijela Alehandra Paletu. Baloteli je rođen u Palermu u porodici emigranata iz Gane, a usvojila ga je italijanska porodica Baloteli, dok je državljanstvo dobio tek 2008. godine.


"Ja sam Italijan... Osećam se kao Italijan. Zauvek ću igrati za reprezentaciju Italije", rekao je "Super Mario" nakon što je pravno postao građanin Italije.

Primer Balotelija je više nego jasan, a pitanje Palete isto nije enigma, jer su njegovi roditelji Argentinci italijanskog porekla, dok je Mota rođen u Brazilu, ali i njegovi koreni vuku iz Italije, pa je shodno tome relativno prirodno da igraju za tim sa čizme.


Tu je još i Pablo Osvaldo koji ima argentinsko poreklo, ali još uvek nije sigurno da li će on biti pozvan na put za Brazil.


Da je pravilo da ljudi iz jedne zemlje ili pripadnici jedne nacije mogu da igraju samo za svoju reprezentaciju, sigurno da Belgija u skorije vreme ne bi videla neko jače takmičenje.


Sa igračima kao što su počevši od Maruana Felainija, preko Aksela Vicela, Muse Dembelea, Nasera Čadlija, Kristijana Bentekea, Romelua Lukakua, Rađe Naingolana do Kevina Miraljasa, Belgijanci, skoro pa, nisu Belgijanci, a mogli bi se takmičiti i pod zastvom Ujedinjenih nacija koliko fudbalera iz drugih zemalja igra za njih.


Švajcarci, nemojte ništa da se smejete, da postoji zastava Balkana, sigurno bi umesto vaše stajala na stadionima gde igrate u Brazilu. Čak osam fudbalera te selekcije dolaze iz "bureta punog baruta", pet Albanaca (Valon Behrami, Blerim Džemaili, Džerdan Šaćiri, Granit Džaka, Admir Mehmedi), dva Hrvata (Mario Gavranović i Josip Drmić) i jedan Bosanac (Haris Seferović), a možemo da dodamo i Filipa Senderosa čija je majka Zorica iz Srbije.



Tu su još Rikardo Rodrigez, Trankvilo Barneta, Gohan Inler, Želson Fernandes, Johan Đuru, Dijego Benaljo koji takođe nisu Švajcarci, a brane boje Švajcarske, pa se zapitamo zašto smo nabrajali sve njih, kad je bilo bolje da nabrojimo one koji stvarno potiču iz zemlje časovnika i čokolade, lakše bi makar tri puta bilo.



Najmanji, nazovimo ga, problem po tom pitanju imaće reprezentacije iz Afrike koje su velikom većinom sastavljene od ljudi koji su rođeni u državi za koju igraju, a verovatno bi bili i jači da neki nisu odlučili da igraju za drugu selekciju, kao na primer Žerom Boateng koji brani boje Nemačke.



Situaciju u ekipi "pancera" u poslednjoj deceniji na šaljiv, ili neki mogu protumačiti uvredljiv način, objasnio je jedan komentator koji je jednom prilikom prokomentarisao: "I u igru ulazi Džerald Asamoa, prvi tamnoputi igrač koji igra za Nemačku, joj da ga Hitler vidi!"

Hvala Bogu, Hitler više nije živ, ali jeste zato fudbal u Nemačkoj koji je dobio u strancima koji su obukli dres još veću stabilnost u veznoj liniji i agilnost u napadu. Ostaće veliko pitanje, pogotovo kod srpskog naroda, da li bi stranac trebalo da igra za "orlove" i da li bi to popravilo bilans našeg nacionalnog tima, ali svakako, iz gorenavedenog smo shvatili da nekima to i te kako odgovora.

Bilo bi interesantno jednom prilikom, čisto iz šale, na jednom takmičenju, videti sve reprezentacije bez "preletača", da se osmotre prave snage i ko bi gde u ovom trenutku bio.

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Mundijal na koji se išlo bacanjem novčića

Jedan od najčudnijih šampionata planete održan je u Švajcarskoj 1954, i baš na njega došao je red u našem, Blicsport Odbrojavanju do Mundijala.

Na prvenstvu sveta te 1954. postavljen je i danas važeći rekord efikasnosti, kako ukupnoj tako i po onoj koja je „mađarska laka konjica“ postavila sa 27 pogodaka a onda na opšte zaprepaštenje poražena od Nemaca u velikom finalu. Ali, da krenemo redom, da nešto ne bismo slučajno preskočili.

Svetsko prvenstvo 1954.
Domaćin: Švajcarska, četvrtina finala
Šampion: SR Nemačka (prva titula)
Finale: SR Nemačka - Mađarska 3:2 (2:2)
Najbolji strelac: Kočiš (Mađarska) 11 golova
Ukupno golova: 140 (26 meča, prosek 5,38)
Najefikasnija selekcija: Mađarska, 27 golova
Gledanost: 889.500 (prosečno 34.211 po meču)

Bio je to prvi Mundijal na kome su igrači počeli da razmenjuju dresove posle odigrane utakmice, a i prvi u istoriji šampionata sveta čiju je ceremoniju svečanog otvaranja mogao da prati i TV auditorijum. Ujedno, prvi put je jedan od učesnika Svetskog prvenstva određen bacanjem novčića. Stvarno.

Turci i Španci ni posle majstorice nisu rešili pitanje pobednika pa je o mestu koje vodi u Švajcarsku odlučivao žreb. Pojedini tvde da je on obavljen bacanjem novčića, pojedini da su se izvlačile slamčice, no u svakom slučaju bilo bi zanimljivo videti kako bi se u ova moderna vremena neko pomirio sa sudbinom da na Mundijal ne ide samo zato što je „bilo pismo, a ne glava“, ili obrnuto.

Da se nešto čudno sprema najavio je i neobični format takmičenja, u kome je 16 reprezentacija bilo svrstano u četiri grupe s tim što su u svakoj postavljena dva nosioca - koja međusobno nisu igrala.



I ne samo to. Nisu tada važila pravila o međusobnim duelima koji odlučuju o konačnom plasmanu dva tima sa istim brojem bodova, već se igrao dodatni meč baraža, a upravo je tim putem Nemačka krenula do titule.

Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Jugoslavije je posle minimalne pobede nad nosicima iz Francuske, zahvaljujući golu Miloša Milutinovića, prošla dalje uz nerešeni rezultat sa Brazilom (1:1, nakon što je Didi odgovorio na pogodak Zebeca). “Plavi” su eliminisani od Nemaca u četvrtfinalu i to uz autogol Horvata i pogodak Rana, koji je “pancerima” doneo i titulu prvaka u meču za trofej.

Pažnja je, međutim, bila usmerena na dominantne Mađare i njihov četvrtfinalni duel sa sjajnim Brazilom, koji je posle poraza od 4:2 teško podneo eliminaciju pa je došlo do sveopšte makljaže u svlačionici posle koje su selektor “lake konjice” Sebeš i reprezentativac Brazila Pinjeiro morali da potraže pomoć u bolnici.

U drugom planu ostao je zbog toga i najefikasniji duel na Mondijalu ikada, u kome je Austrija savladala domaćina Švajcarsku sa 7:5 iako je gubila sa 3:0 na poluvremenu. Četvrtfinale je bio poslednji stepenik i za Jugoslaviju, koja je sa 2:0 izgubila od potonjih šampiona iz Savezne republike Nemačke, ali i za Engleze koji su poraženi od branioca trofeja Urugvaja sa 4:2.

Hroničari fudbala tvrde da je duel Mađarska - Urugvaj u polufinalu jedan od najboljih ikada viđenih na šampionatu planete, a “laka konjica” je pobedom od 4:2 nanela urugvjaskim fudbalerima prvi mondijalski poraz u njihovoj istoriji. Sa druge strane, Nemci su pregazili Austrijance (6:1) i sve je bilo spremno za finale u kome se očekivala laka pobeda Mađara. Očekivala, jer su u grupi deklasirali Nemce sa 8:3, a u finalu poveli sa 2:0 za samo osam uvodnih minuta.

Ipak, “panceri” su uspeli da naprave preokret, a trijumf od 3:2 za titulu naveo je odlazećeg predsednika FIFA Žila Rimea da izgovori antologijsku rečenicu “Nikada ne otpisujte Nemce”.



Nećemo. Ali, idemo dalje.

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Kolumbija: Od Valderamine ekipe do Falkaove mašinerije

Kako se bliži fudbalsko Prvenstvo sveta sve više se razgovara o tome ko je prvi favorit za titulu a ko „od malih” reprezentacija može da pomrsi račune „velikima”. I nekako ni jedna priča ne može da prođe bez „Falkaove” Kolumbije. Čak i ako sjajni napadač Monaka ne bude uspeo da se oporavi od povrede zbog koje od januara ne trenira, Kolumbija ima sjajan i kompaktan tim, možda i po prvi put u svojoj istoriji. Zato i ne iznenađuje što ih „Vilijam Hil” svrstava kao sedme favorite sa kvotom 22/1 (na svaku uloženu funtu dobijaju se 22 ako Kolumbija bude šampion), ispred finalista iz Južne Afrike Holanđana, kao i Italije, Urugvaja, Portugala...

Ovo je „Trikolorima” tek peti put da nastupaju na završnom turniru, prvi posle 16 godina pauze i Mundijala u Francuskoj.
Svoj prvi nastup Kolumbija je zabeležila 1962. godine na Svetskom prvenstvu u Čileu. Mogli su da se nađu Mundijalu i ranije, ali su 1938. godine odustali od takmičenja u Francuskoj, da bi za Prvenstvo sveta koje se 1954. održalo u Švajcarskoj bili suspendovani zbog slučaja „El Dorado” od 1949. do 1954. kada je Kolumbijska liga istupila iz FIFE i internacionalnog fudbala.

U Čileanskom gradu Arika Kolumbija se takmičila u grupi sa Urugvajem (1:2), Jugoslavijom (0:5) i Sovjetskim savezom protiv kojeg je osvojila svoj prvi i jedini bod na šampionatu odigravši nerešeno 4:4.
Lična karta
Fudbalska federacija Kolumbije
Broj učešća na Mundijalima: 4 (1962, 1990, 1994, 1998)
Najveći uspeh: Osmina finala (1990)
Zvezda ekipe: Radamel Falkao (49 utakmica, 20 golova)
Rivali na Mundijalu 2014
(grupa C):
Grčka, Ovala Slonovače, Japan

Usledila je dugačka pauza, čak 38 godina bez elitnog reprezentativnog fudbala, da bi 1990. Kolumbija konačno skockala dobar tim koji je uspeo da se plasira na Svetsko prvenstvo. Ekipa koju su predvodili kapiten Karlos Valderama, „ludi” golman Rene Igita i kasnije vezista Real Madrida Fredi Rinkon našla se ponovo u grupi sa Jugoslavijom kao i Zapadnom Nemačkom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U prvom kolu „Trikolori” su savladali Emirate sa 2:0, a posle novog poraza od Jugoslavije (0:1) remijem sa Zapadnom Nemačkom overili su plasman u osminu finala što je za sada njihov najveći uspeh. Tamo ih je čekao Kamerun i strašni napadač Rože Mila koji je sa dva gola u produžecima eliminisao Kolumbiju iz daljeg takmičenja.

Kolumbijska javnost mnogo je očekivala od svoje reprezentacije 1994. godine, verovatno i više nego sada. Prvenstvo koje se igralo Sjedinjenim Američkim Državama donelo je Kolumbiji naizgled laku grupu sa Rumunijom, Švajcarskom i domaćinom. Ipak, već u prvom kolu šokirali su ih Rumuni predvođeni Georgom Hađijem (1:3), da bi potom 22. juna izgubili i od SAD sa 1:2. Ta utakmica zauvek će biti zabeležena u fudbalskoj istoriji po mračnom događaju: Naime, vođstvo domaćim fudbalerima autogolom je doneo defanzivac Atletiko Nacionala Andreas Eskobar.

Kolumbijci su krivili isključivo njega za debakl na turniru, a kada se nacionalni tim dve nedelje kasnije vratio u domovinu, na 27-godišnjeg Eskobara je izvršen atentat. U Medaljinu ispred bara u pola 4 ujutru prišao mu je Humberto Munjoz, nezadovoljni navijač, i uz reči „hvala na autogolu kučkin sine” ispalio šest metaka u grudi nesrećnog Eskobara. Iako nikada to nije dokazano, veruje se da ubistvo bilo naručeno od strane narko bosa koji je izgubio velike pare kladeći se na reprezentaciju.

Na tu tragediju Kolumbijci su pokušali da zaborave 1998. godine kada su poslednji put učestvovali na Svetskom prvenstvu. Jedine bodove osvojili su pobedom nad Tunisom (1:0) dok su ih porazi od Rumunije i Engleske ponovo sprečili da prođu grupnu fazu.

Posle 16 godina država sa severa Južne Amerike ponovo ima respektabilan tim i srazmerno tome očekivanja nacije su ogromna. Imena rivala iz grupe - Obala Slonovače, Japan i Grčka ne odaju utisak velike pretnje i već mnogi razmišljaju o osmini finala i meču sa Urugvajem ili Italijom.

Kolumbijska reprezentacija je zaista dobro selektirana, na svim pozicijama ima igrače koji standardno igraju u jakim svetskim klubovima i po prvi put ne zavise od raspoloženja jednog igrača.

Golman je odlični David Ospina a bedem koji mu pomaže u odbrani gola čine brzi štoperi Kristijan Zapata (Milan) i nekadašnji igrač Atletiko Madrida Luis Perea, a tu je i iskusni Mario Jepes i Pablo Armero (Vest Hem).
Sredinom terena gospodari 45 miliona evra vredno pojačanje Monaka, Džejms Rodrigez, dok su mu saigrači Fredi Guarin (Inter), Huan Kuadrado (Fiorentina) i talentovani fudbaler Porta Huan Fernando Kvintero.
Delovalo je da Radamel Falkao neće moći da pomogne saigračima, međutim prema poslednjim prognozama napadačev oporavak od povrede kolena odlično napreduje i vrlo je realno da se nađe među putnicima za Brazil.
Ali i bez njega napad Kolumbije je izuzetno opasan jer tu su strelac 28 pogodaka ove sezone za Porto, Džekson Martinez i novo pojačanje Borusije iz Dortmunda Adrian Ramos

Siguran putnik je i napadač Rivera Teofilo Gutierez kome će učešće na Mundijalu biti velika nagrada posle teškog života u kome ga je malo delilo da umesto svetski poznatog fudbalera postane kriminalac

„Ulice Barankilje su veoma teško mesto za život, jer su prepune kriminala i straha. Tamo se živi na ivici i tu sam naučio da cenim život i kako da budem jaka osoba. Ipak, zahvaljujući roditeljima koji su me izveli na pravi put, spoznao sam fudbal i naučio da budem dobra osoba", izjavio je nedavno Gutierez za sajt FIFE.

Pritisak na reprezentativcima Kolumbije je tu kao i te 1994. godine. Eventualni neuspeh bi sigurno bio ravan katastrofi. Ipak, Džekson Martinez je samouveren.
„Ova reprezentacija stvara istoriju. Mislim da imamo raznovrsniji tim i više talenta nego na Svetskom prvenstvu 1994.", rekao je napadač Porta.

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Grčka, pirati koji bi da pobegnu iz naše drevne izreke

Postojbina drame, ali i demokratije, matematike i filozofije, predstavila se svetu ne tako davno i kao dovoljno mudra, proračunata i usaglašena ekipa da pokori čitavu Evropu. Ali, od te 2004, pa sve do sada, Grci su posmatrani samo kao da su pobegli iz naše izreke "svakog čuda za tri dana dosta", jer nisu ponovili ni delić svog pohoda na evropski tron. Kažu da će smisliti novu izreku o sebi, baš u Brazilu. Da vidimo i zašto.

Grci nisu nikada bili na Mundijalu sve do 1994, a 12 puta su do tad bezuspešno pokušavali da prebrode kvalifikacije. A onda su te 1994. u SAD pretrpeli tri poraza u tri odigrana meča, sa gol-razlikom 0:10. Prvi mundijalski meč su dobili tek 2010, ali uz dva prateća poraza vratili su se kući brže nego što su planirali. Što bi sada bilo drugačije, pitaju se verovatno mnogi, ali, ovo su neki novi Grci, sa starim borbenim duhom Helena i strpljenjem bez kog nema uspeha.

Lična karta
Fudbalska federacija Grčke(HFF)
Osnovana: 1926. godine
Broju ušešća na SP: 3
Najveći uspeh na SP: Plasman
Zvezda ekipe: Kostas Mitroglu (Panatinaikos)
Rivali na Mundijalu: Kolumbija, Obala Slonovače, Japan






Nešto slično je bilo i kada ih je vodio "Rehakle", čuvene 2004. Otp Rehagel je tada postao najomiljeniji Nemac u istoriji Grka, jer je od tima sastavljenog od igrača prosečnog kvaliteta stvorio tim koji sluša, koji ne igra lepo, nema zvezdu i - osvaja prvenstvo Evrope. Nije taj uspeh ponovio sa novom generacijom, pa ni sledećom, te je dirigentski štap poveren Portugalcu Fernandu Santošu, koji je uneo trenesku svežinu, a neke nove momke počeo da fudbalski vaspitava u duhu helenske tradicije: čvrsto, čak i protiv mnogo jačih od sebe.


Ono što je Rehagel uradio 2004. svojom ultra-defanzivnom taktikom i "krađom" pobeda (od po 1:0), bilo je dovoljno da u Grčkoj svoje heroje nazovu "piratima", koji su otimali ono što su svi mislili da je tuđe. Trijumfe. Ali, ti pirati su se raspali, čovek koji ih je okupio otišao, pa se od Santoša očekivalo da bar malo popravi situaciju.

A on je uspeo ne samo to, već je Grke odveo do četvrtfinala na EURO2012, tamo "dao" dva gola Nemcima, ali zbog dvostruko više primljenih, povratak kući postao je neminovnost. U kvalifikacijama za ovaj Mundijal, Grci su se vratili starim vrednostima: granitna odbrana, dobar zadnji vezni (Ciolis), a u napadu dva igrača koja znaju sa loptom (Samaras, Salpingidis), no najvažnije je da lopta dođe do velike zvezde, Kostasa Mitroglua. I, taj recept počeo je da daje rezultate.


Istina, nisu ti rezultati bili senzacionalni, u deset kvalifikacionih mečeva postigli su samo 12 golova, a dvaput su igrali i sa Lihtenštajnom, no na kraju su imali isti broj bodova kao Bosna i Hercegovina. No, zbog gol-razlike, a primili su Grci svega četiri pogotka u tom ciklusu, morali su u baraž, u kome su konačno počeli da plešu i u napadu: Rumune su dobili najpre sa 3:1, a onda uz 1:1 u revanšu počeli da vade karte za put u Brazil.

Od Grka ne treba očekivati golgeterske rapsodije, ne treba ni da vas začudi ako su njihovi prekidi bezopasni, a suparnički "pola gola", ali tim koji 93% mečeva dobija kada povede, a pritom u Brazil stiže kao druga najbolja odbrana u kvalifikacijama, može da se razmahne baš na najvećoj sceni. Na njoj su joj prvi rivali Kolumbija, Obala Slonovače i Japan, vrlo poletne ekipe koje vole da se nadigravaju, no zaustave li Heleni te napade, makar se zbili kao 300 Spartanaca u uskom Termopilskom klancu, nemojte ni najmanje da sumnjate da će nova generacija steći i bolji nadimak od pirata, a u tom slučaju - svakako će pobeći iz naše drevne izreke.

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Selektori B grupe: Profesori, ranjenik i Vengerov obožavalac

Odbrojavajući dane do početka Mundijala, predstavili smo vam u četiri prethodna timove B grupe, a sada je red došao na jednu zajedničku priču o njihova četiri selektora. Ovoga puta pred vama su kraće priče o selektorima Španije, Holandije, Čilea i Australije.

Velika igračka karijera koja je trajala punih 15 godina, pretvorila jeVisentea Del Boske u jednog od najboljih selektora današnjice. Igrajući za Real Madrid na 312 utakmica postigao je 14 golova i ostaće jedan od najzapaženijih veznih igrača u "kraljevskom klubu". Pa opet, svet je osvojio tek kao strateg.


Od kada je nasledio Lusia Aragonesa na klupi Španije 2008. godine, napravio je jedinstveni fudbalski uspeh: Španija je postala šampion sveta 2010, da bi samo dve godine kasnije "overila" evropsku krunu.


Ono što ga čini još neverovatnijim, jeste činjenica da je sve te uspehe ostvario bez klasičnog "špica". Imao je glumce na tom mestu, glumce u vidu sjajnih fudbalera, ali sada više ne mora tome da pribegava. Problem, ako su ga Španci uopšte smatrali problemom, sada jer rešen, jer se sjajni Dijego Košta, poreklom Brazilac, odlučio da igra za "furiju". Kako Del Boske na raspolaganju ima i pred protivničkim golom vrlo konkretnog Alvara Negreda, svoj ofanzivni arsenal je dodatno uvećao, a u Brazil ovaj pravi profesor fudbalske taktike stiže i kao jedini čovek koji je kao trener osvojio i Ligu šampiona (sa Realom) i titule evropskog i svetskog prvaka.

Taktika 4-5-1 koju će pripremati za svoje rivale nije ništa novo u svetu fudbala, ali ma koliko ljudi govorili "nisu Španci ono što su do skora bili", Visente Del Boske stiže sa dodatnim iskustvom i rešenošću da pokaže da na njegovim časovima fudbala itekako ima šta još da se nauči, čim sudija označi početak duela.

Luj van Gal je pravi profesor. I to fizičkog vaspitanja. Mada, holandski stručnjak koji je imao solidnu fudbalsku karijeru nastupajući za pet timova od kojih je najzvučnije ime Ajaks, u trenerskom poslu je uz rezultatske, često držao i lekcije novinarima. Prosto, smatrao ih je, neretko, "zanovetalima koji misle da previše znaju", pa ni mi nećemo mnogo da mu se zameramo ovom prilikom. Šalu na stranu, kako je reč o vrhunskom strategu koji gaji najbolje odlike holandskog "totalnog fudbala", daleko više od njegovog ponekad arogantnog stava kada se mečevi završe, pažnju zaslužuje potpuna posvećenost poslu u koji se itekako razume.

Počeo je kao asistent u AZ Alkmaru, da bi prvi samostalni posao dobio u Ajaksu 1991. godine, sa kojim je do 1997. osvojio tri šampionata Holandije, a što je još bitnije Ligu šampiona u sezoni 1994/1995. Kako se u poslednje vreme u medijima pominje kao naslednik Dejvida Mojesa na klupi Mančester Junajteda, misli su mu pored Mundijala usmerene ka "ostrvu", ali ne treba sumnjati da će dati sve od sebe da - nadmaši sebe. A pored jednog osvojenog, iza sebe ima i jedno izgubljeno finale (takođe Lige šampiona, i to sa Bajernom).

Ovo mu je drugi put da sedi na klupi nacionalnog tima sa kojim nije uspeo da se plasira na svetsko prvenstvo 2002., pa su ovoga puta očekivanja velika. I od njega, i od ekipe kojom raspolaže, a i od opredeljnosti za formaciju 4-2-3-1, sa Van Persijem kao jedinim napadačem.

Horhe Sampaoli, Argentinac na klupi Čilea, nastavio je da radi ono što je čileanska javnost navikla da radi selektor, ali ne u poslednje dve, tri godine: da gaji ofanzivan stil, koji pritom nije bezglavo jurenje u napad, kao što je to neretko činio njegov prethodnik, Borgi. Sadašnji trener mnogo više podseća na onog pretprošlog, Marsela Bijelsu, upravo po lukavom smišljanju ofanzive koja ne ostavlja rivalu mnogo mesta za ubojite kontre.

No, pre nego što je postao to što jeste, a Sampaoli je više nego uspešan trener, ovaj Argentinac je jako želeo da bude mnogo uspešan fudbaler. Ipak, teška, baš teška povreda okončala je prerano njegovu karijeru, pa je "ranjenik" otišao u trenerske vode i u njima se odlično snašao. Sa čileanskim Univerzidadom osvojio je Kupa Sudamerikana i tri titule, pa ga je tamošnji Savez postavio za selektora, zamolivši ga, prećutno, da se odustane od Borgijeve 3-4-1-2 taktike u kojoj je središnji deo ekipe igrao bez "zadnjeg veznog" i bio previše ofanzivan, što su Argentinci i Urugvajci umeli da kazne sa po četiri lako data gola.

I, Sampaoli je jedva dočekao da pokaže šta zna. Ekipu je samo malo korigovao, od središnja dva vezna igrača jednog je ostavio da igra kao zadnji vezni (Marselo Dijaz, mozak ekipe), tri najisturenija igrača su u liniji, s tim što je onaj središnji zapravo "lažni centarfor" i neretko ga igra Barsin Aleksis Sančez, dok su za najopasnije napade zapravo zadužena dva spoljna vezna igrača i onaj preostali centralni, a najčešće je to lucidni Arturo Vidal iz Juventusa. Čilenci su ga odmah prihvatili kao velikog stratega, igrači su se razleteli po terenu, izgubili samo prvi od osam kvalifikacionih mečeva za Mundijal koji su odigrali pod njim, a u sklopu priprema za prvenstvo sveta - namučili su Nemce kao retko ko: "ranjenikova" ekipa jeste izgubila od "pancera" sa 0:1, ali je imala više nego trostruko više šuteva (17:5), jednu pogođenu prečku, tri promašena zicera i jedno nemačko spasavanje sopstvene mreže intervencijom defanzivca na gol-liniji. Ne zvuči loše, zar ne? Čekajte tek da ih vidimo u Brazilu.

O Angeu Postečogluu, selektoru Australije rođenom u Grčkoj, iz koje je sa roditeljima emigrirao kao petogodišnjak, svetska fudbalska javnost ne zna mnogo toga. Mogla je u poslednje vreme i da se raspita, pa bi saznala da je u pitanju najuspešniji trener u istoriji australijskog klupskog fudbala, zbog četiri osvojena prvenstva i jednog kontinentalnog kupa, te da je imao i prilično uspešnu karijeru, u istoj toj državi, u kojoj je igrao za Južni Melburn.

No, Postečoglu je i veliki navijač. I to Arsena Vengera. Bio je pre desetak godina gost londonskog Arsenala, gledao i učio od "profesora" iz Francuske i oduševio se. Ne toliko taktikom, mada je i sam potpuno ofanzivno orjentisan strateg, koliko Vengerovom insistiranju da tim, pre svega, ima svoj identitet. Reći će sada mnogi "baš mu je taj identitet pomogao da se domogne silnih trofeja sa tobdžijama...", ali Australijanac grčkog porekla o kome je ovde reč zaista insistira na ljudskim, pa tek onda igračkim kvalitetima. Disciplina, smatra, dolazi iz razumevanja svrhe, svoje i ekipne, a rezultati stižu kao plod zajedničkog truda. I, tu je najveća snaga australijske reprezentacije, koju uopšte ne odlikuju svetske zvezde, ali timski duh i posvećenost zajedničkim ciljevima, itekako.

A do tih ciljeva Postečoglu sa svojim timovima, od početka trenerske karijere, stiže uz relativno jednostavan recept: 4-2-3-1 postavka, sa "milion" kratkih dodavanja, dugim posedom lopte u odnosu na rivala i - razvoj mladih igrača. Mundijal možda i nije najbolje mesto za učenje, tamo mnogi dolaze da bi držali časove, a đaci često prolaze uz debakle umesto upisanih ocena. Ipak, optimista po prirodi, a veran svojoj metodi rada, Ange Postečoglu preti da bi od potpunog autsajdera, i ovaj tim koji mu je poveren - mogao do neočekivanih visina.

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Australija: "Kengurov" skok do Brazila i za tren zaborav na kriket

Predstavljanje Grupe B zatvaramo sa „azijskom” državom, Australijom. Azijska, zato što je do Mondijala došla preko Jordana, Omana i Iraka u kvalifikacionoj grupi B. Ali Australija nije iz Azije, ona je kontinent za sebe, kultura za sebe.

Najveći kontinent je poslužio za lakši put do svetskog prvenstva, ali sada kada su tamo, pokušaće da dokažu svetu da je Okeanija godinama neopravdano potcenjivana, te je do najveće fudbalske predstave morala preko baraža.


Posle Svetskog prvenstva 2006. godine, kada su izbacili u baražu Urugvaj (1:1, 4:2 posle penala) i dokazali sebi i svetu da se i „tamo dole” igra fudbal, odlučili su

Lična karta
Fudbalska Federacija Australije
Osnovana: 1922. godine
Broj učešća na Mondijalima:3 (1974, 2006, 2010)
Najveći uspesi: Osmina finala
Zvezda ekipe: Tim Kejhil 67 mečeva, 31 gol
Rivali na SP 2014: Čile, Holandija, Španija

da im je dosta i priključili su fudbalski savez kontinentu koji ima pet mesta na završnom turniru a ne samo jedno (koje se praktično deli sa Južnoamerikancima). Od tada nisu propustili Prvenstvo sveta ni jednom.

Prvi put na završnom turniru Australija je se našla 1974. godine u Zapadnoj Nemačkoj (odnosno zapadnom Berlinu). U grupi sa domaćinom i Istočnom Nemačkom nije imala šanse i oba tima su je lako savladali, ali do istorijskog prvog boda došli su posle 0:0 sa Čileom u poslednjem kolu.


Nacija kojoj je fudbal bio tek sporadičan sport, po značaju ni blizu ragbiju, kriketu i konjičkim sportovima, bila je zadovoljna ostvarenim rezultatom uprkos tome što Australijanci nisu ni jednom zatresli protivničku mrežu. Da će na priliku za popravni čekati 32 godine, odnosno da će čak sedam turnira proći bez njih, nisu sigurno očekivali.

U međuvremenu popularnost fudbala porasla je, kako u ostatku sveta, tako i na „najmlađem” kontinentu, pa je 2004. osnovana i profesionalna fudbalska liga, takozvana „A Liga”. Većina postojećih klubova su rasformirani, a na njihovom mestu su napravljeni novi, profitabilniji. Liga je počela sa 8 timova, a u međuvremenu je broj učesnika porastao na deset.


O kvalitetu tog prvenstva dovoljno svedoče neka od imena koji tamo „zarađuju hleb”, poput Alesandra Del Pjera, Emila Heskija, Vilijama Galasa, Alberta Rijere, Šinđija Ona, Pabla Kontrerasa... I Srbija ima svoje predstavnike - Nebojša Marinković, Ranko Despotović, i bivši igrači Crvene zvezde Nikola Petković i Miloš Dimitrijević.

Kvalitetno domaće prvenstvo unapredilo je i kvalitet reprezentacije pa je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, posle pomenutog baraža sa Urugvajem, konačno zaigrala i Australija.

U grupi F startovali su silovito, pobedivši Japan sa 3:1. Poraz od Brazila nije mnogo smetao Australijancima jer su znali da im je dovoljan i nerešen rezultat u poslednjem kolu sa Hrvatskom za plasman u narednu fazu takmičenja. U Štutgartu, 22. juna Hrvatska je dva puta vodila, ali apsolutni autsajderi su oba puta stizali tu prednost, prvo preko Mura sa bele tačke, da bi iznenađujuću eliminaciju Hrvata odnosno još šokantniji prolaz Australije doneo Hari Kjuel u 79. minutu tog meča.

Možda su „kenguri” mogli i dalje od osmine finala, samo da u tom 95. minutu sudija Luis Medina Kantaleho nije Italijanima dodelio penal koji je potom Toti realizovao, time rasprsnuvši sve snove Australijancima. Podsećanja radi, Italija je postala šampion planete te 2006. godine.

Četiri godine kasnije red je došao na svetsko prvenstvo u Južnoj africi, a sudbina (a malo i Bekam, koji je izvlačio kugle na žrebu) svrstala je Australiju u grupu sa Srbijom, Nemačkom i Ganom.


Startovali su očajno, porazom od Nemačke sa 4:0. Posle 1:1 sa Ganom čiji je selektor bio naš Milovan Rajevac, postalo je jasno da neće ponoviti uspeh sa prethodnog turnira. Ipak, daleko od toga da poslednja utakmica u toj grupi nije imala rezultatski značaj, jer rezultati su se poklopili tako da je Srbiji nerešen rezultat bio potreban za prolaz u osminu finala.

Bila je to jedna neverovatna utakmica jer Srbija je imala više od igre, stvarala šanse koje nije uspevala da realizuje - Krasić je promašio prazan gol a Jovanović nije iskoristio situaciju „1 na 1” sa golmanom Švarcerom. I onda je Kejhil, ubacivši se iz drugog plana, glavom matirao Stojkovića i šokirao Srbe. Još su se fudbaleri u crvenim dresovima oporavljali kada je Holman šutem sa velike udaljenosti duplirao prednost i, ispostaviće se, pečatirao sudbinu Srbije - uspeo je Pantelić da smanji rezultat, ali nije bilo vremena za više.

Ove godine Australiju čeka gotovo nemoguć zadatak da dođe do osmine finala, jer se nalazi u grupi sa Španijom, Holandijom i veoma opasnim Čileom. Uz to, dosta je podmladila sastav, ali za razliku od Srbije to je uradila planski, pa će mladi igrači imati ispomoć iskusnih Kejhila, Vilšira i Holmana, dok će gol čuvati rezervni golman Liverpula Bred Džons.
Od mlađih snaga Australijanci se najviše uzdaju u napadača Frankfurta Metjua Lekija, vezistu Austrije Džejmsa Holanda, Džejsona Dejvidsona iz Heraklesa i Toma Rogića, 21-godišnjeg vezistu Melburn Viktorija poreklom iz Srbije.

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Čile: Himna poput grmljavine za bekrije i kavgadžije VIDEO

"Sa razlogom ili sa silom" - moto je čileanske zemlje i nacije koji će voditi reprezentaciju kroz Svetsko prvenstvo. Hrabri Čile, sa obale duž Južne Amerike, doputovaće u Brazil kako bi pomrsio velikanima račune i ponovio ono što je generacija pre 54 godine uradila. Imaju oružje, imaju igrače i imaju srce, samo fali još rezultat.

Čile je kao velika nepoznanica doputovao u Južnu Afriku i zauzeo svoje mesto u grupi H pored, sada već, aktuelnog šampiona sveta Španije. Kako i neće biti nepoznanica kada nisu uspeli da se kvalifikuju na dva Svetska prvenstva, 2002. i 2006. godine, ali je svima bilo jasno da srčanost pojedinaca u timu mogu pogurati kolektiv do uspeha.



Tako je i bilo - Čile je na otvaranju svoje grupe igrao protiv najslabije karike,

Hondurasa, i dobio meč golom Žana Bosežura koji će i u Brazilu činiti okosnicu veznog reda. Tvrda, zbijena odbrana, napravila je i u narednom meču velike probleme Švajcarcima koji nisu uspeli da probiju bedem, ali zato selekcija iz Južne Amerike jeste. Mark Gonzales je u 75. minutu pogodio za 1:0 i dao dodatnu snagu pred okršaj sa Španijom.


Lična karta

Fudbalska federacija Čilea
Broj učešća na Mundijalima: 8 (1930, 1950, 1962, 1966, 1974, 1982, 1998, 2010)
Najveći uspeh: treće mesto (1962)
Zvezda ekipe: Arturo Vidal (53 meča, 8 golova)
Rivali na Mundijalu 2014, grupa B:
Španija, Holandija, Australija

Svima je bilo jasno da su Čileanci zadovoljni i prolazom dalje, što su već obezbedili pre duela sa "crvenom furijom", ali su želeli da se dokažu. Nije im to uspelo, jer su od 37. minuta igrali sa igračem manje, a golovi Vilje i Inijeste bili su dovoljni da ih odvedu direktno na domaćina svetske fudbalske smotre 2014. godine - Brazil.

Držala je čileanska selekcija bedem sve do 34. minuta kada ga je razbio štoper Žuan, a zatim i Luis Fabijano četiri minuta kasnije. Tačku na "i" stavio je u Robinjo u drugom poluvremenu (3:0), ali je selektor Brazila Dunga bio oduševljen željom i borbom protivnika.

"Moram da priznam da mi nije bilo drago što igramo sa Čileom, jer je to ekipa u čiju sam se igru zaljubio tokom turnira. Igraju lep fudbal, imali su i neke šanse da daju gol, ali smo mi bili na nivou tokom svih 90 minuta što nam je jako bitno", rekao je tada Dunga.


Sada, ekiima sve šrafove, solidnu odbranu i veznu liniju, dok napad nije isti bez dva šmekera i legende, koje su nekada žarile i palile po Evropi sa zalizanom frizurom i manirima Kazanove - Marselo Salas i Ivan Zamorano. Ako mlađe generacije pitaju ko su oni, nemojte da im kažete, neka sami vide, pronađu poteze i golove koje su ta dva igrača servirala.

Upravo njih dvojica zauzimaju vrh čileanskog fudbala što se tiče golova, jer je Salas u 70 nastupa postigao 37 golova, dok je Zamorano iz utakmice manje 34 puta zatresao mrežu Oni su i bili akteri izvođenja himne koja je grmela, što među Čileancima na tribini, što među onima što se nalaze na igralištu.



Neki novi klinci sada drže palicu Čilea, a imaju šta da kažu, jer znaju kako sa njom da upravljaju. Perjanica Juventusa Arturo Vidal biće centralna figura tima u Brazilu, iako je povređen, biće spreman za predstojeće okršaje. Među odbranom sve bekrije i kavgadžije, to sada da bude svima jasno u grupi. Gari Medel je igrač koji više voli da se posvađa i zaradi žuti ili crveni karton nego da postigne gol, ali daleko od toga da ne želi najbolje svojoj ekipi.



Ostali su mnogo slični, od Hosea Rohasa, preko Maurisija Isle i Gonzala Hare, do Markosa Gonzalesa, ali taj žar upravo i plaši protivnike. Nije tajna da su reprezentavci ove zemlje spremni i da popiju i da se provesele za šta su kažnjavani već veoma rigorozno, a stožer takvih situacija i veselja upravo je ova poslednja linija do gola.

Selektor Horhe Sampaoli svestan je da na raspolaganju ima konja za trku, lepog, snažnog i konkurentnog, ali je potrebno da obuzda uzavrelu krv u njemu i usmeri ga na stazu kako bi se Čileanci, makar, još jednom dokopali trećeg mesta na prvenstvu sveta kao davne 1962. godine...

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Holandija: Duhovi Kempesa i Inijeste teraju "lale" na uspeh

Ostalo je još 44 dana do početka Svetskog prvenstva u Brazilu, a u našem nizu predstavljanja ekipa došlo je i do grupe B i vicešampiona sveta iz Južne Afrike. Poznat je po neverovatnoj ofanzivi i, mora se priznati, relativno slaboj defanzivi, koja ga je koštala "zlatne boginje". Holandija. Zemlja fudbalskih legendi i vetrenjača spremna je ove godine da ode korak dalje od 2010. godine i postane prvi put u istoriji šampion i vladar planete.

Da li "lale" imaju snage za podvig i da li su spremne da naprave slalom kao i pre četiri godine, to ćemo tek videti, ali evidentno je da nemaju onaj isti naboj koji su demonstrirali kroz grupu u Južnoj Africi. Pobede protiv Japana, Danske i Kameruna bile su, više-manje, rutinske uz samo jedan primljeni gol. Ni Slovaci ništa nisu mogli protiv čvrste Holandije, ali se snaga čete prepoznala tek nakon što je na travnatom bojnom polju potukla favorite Brazlice u četvrtfinalu sa 2:1.

Lična Karta

Holandska fudbalska asocijacija
Nadimak: Oranje
Broj učešća na Mundijalima:9 (1934, 1938, 1974, 1978, 1990, 1994, 1998, 2006, 2010)
Najveći uspeh: Finale 1974, 1978 i 2010. godine

Zvezda ekipe: Robin van Persi (82 meča i 41 pogodak)

Rivali na Mundijalu 2014. godine

Grupa B:

Španija, Čile, Australija

Došlo je i do najvećeg ispita protiv Urugvaja, do tada velike nepoznanice i selekcije za koju se nije znalo dokle su joj limiti. Pa je na poluvremenu bilo 1:1, ali su Snajder i Roben samo u tri minuta doneli dva gola prednosti i tako izbegli neizvesnu završnicu (3:2).

Činilo se da je to upravo to i da se šampion pojavio u uniformi boje narandže, ali je pored vetrenjača projurila "crvena furija" i u 116. minutu ubrala sve plodove i odnela "zlatnu boginju". Andres Inijesta iskoristio je priliku da Španiji donese najvredniji trofej, onaj koji Holandija traži svake četiri godine, a tada se upravo videla najveća boljka zemlje iz nizije - konfuzna odbrana sa veoma malo iskustva i tendecijom da popusti kada je najpotrebnije.

Ista će se, verovatno, priča voditi i 2014. godine, jer Holanđani, nakon namrgođene stene i srcu odbrane Japa Stama, nemaju pravog lidera poslednjeg bastijona pred golmanom. Navijači su se nadali da će selektor Lui van Gal pozvati Jorisa Matajsena, bivšeg člana Malage, Hamburga i AZ Alkmara, koji je, iako ne najpouzdaniji, makar najpoznatiji odbranbeni igrač reprezentacije.

Njegovu poziciju će zauzeti štoper Ron Vlar iz Aston Vile, takođe jedan od fudbalera koji znaju da odigraju bez greške, ali takođe znaju da prave greške koje se često prave u mlađim kategorijama. Tu je još i bek PSŽ-a Gregori van der Vil, ali je on više ofanzivan nego što brani svoj okvir gola, tako da će Van Gal morati dobro da se zapita da li je bedem dovoljno veliki i za osrednje ekipe.

Za razliku od problematične odbrane, strateg narandžastih imaće slatke muke koga sve da postavi da napada protivnički gol, ali je jasno da su tri najubojitije oštrice Robin van Persi, Arjen Roben i Klas Jan Huntelar. Ako se dodaju ofanzivci iz veznog reda Vesli Snajder i Rafael van der Vart jasno je da bi trebalo svakog protivnika obliti znoj kada čuje imena. Ipak, imena ne igraju, već fudbaleri koji moraju dati sve od sebe da dokažu ono zašta se predstavljaju.

Najbolji aktivni strelac Holandije jeste Van Persi sa 41 golom i spada među najiskusnije u timu, dok je perjanica Dirk Kajt sa 98 nastupa i Snajder sa nastupom manje. Van Persi je u Mančester junajtedu imao nekoliko faza ove sezone, ali se čini da se lagano vraća u najbolju formu i da će pokazati sve što zna i šta je namenio svetskoj fudbalskoj smotri.

Ne može da ne boli Holanđane činjenica da nikada nisu osvojili Svetsko prvenstvo, a da su za takav uspeh imali tri prilike, 1974, 1978. i 2010. godine. Već je poznato šta se desilo u Južnoj Africi, ali i u Nemačkoj, a i u Argentini "lale" su imale skoro sve u svojim rukama, ali su to sve bacile niz vodu, ili u poslednjim trenucima ili na veoma čudan način, i to protiv domaćih reprezentacija.

U Nemačkoj 1974. godine došli su do finala gde su protiv Zapadne Nemačke poveli nakon samo dva minuta igre, ali je u 25. minutu izjednačio legendarni Pol Brajtner, a zatim je i Miler preokrenuo što je bilo dovoljno da se gost vrati u zemlju vetrečnjača sa drugim mestom. U Argentini protiv "gaučosa" su takođe gubili golom Marija Kempersa, ali je Naninga osam minuta pre kraja doneo produžetke sa 1:1. Ipak, Kempes i Bertoni pogađaju za još jednu tugu Holandije.

Nisu Holanđani ni 2010. godine imali najjaču ekipu po imenima, ali su imali srce i složan kolektiv od pojedinih giganata, tako da se i ove godine, ako primene isti recept iz Južne Afrike, uz povećanu dozu sigurnosti, mogu naći u finalu, možda još dalje... Ko zna, vetrenjača se okreće ako vetar duva...

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Španija: Čuvari trona, monopolisti pojačani gol mašinom

Sa klasičnim napadačem, bez njega i "lažnom devetkom", sa majstorima poput Ćavija i Inijeste u sredini i Ikerom Kasiljasom, jednim od najboljih čuvara mreže u istoriji pred golom. To je sjajna generacija fudbalera Španije, koju čine ono najbolje iz Reala i Barselone, naravno bez Mesija i Ronalda, pojačana ostvrskim legionarima i predvođena legendarnim Vinsentom del Boskeom i koja drži monopol nad fudbalom poslednjih šest godina.

"Crvena furija" u Brazil odlazi kao svetski i dvostruki uzastopni evropski šampion. Do tih titula je došla na šampionatima 2008, 2010. i 2012. godine, a pre Španije nijedna reprezentacija nije uspela da napravi takav uspeh. Ovo će joj biti 10. učešće na Svetskom prvenstvu zaredom, a pre trofeja osvojenog u Južnoj Africi, najviće uspeh bio joj je četvrto mesto davne 1950. upravo u Brazilu.

Na putu do ovogodišnjeg Mundijala bila je u petočlanoj kvalifikacionoj grupu I, jedinoj u Evropi sa dva svetska prvaka. Španci su završili prvi na tabeli, isped najjačeg rivala Francuske koga su pobedili u Parizu sa 1:0, uz ukupno šest trijumfa i samo dva remija, 14 datih i svega tri primljena gola, najmanje od svih selekcija u kvalifikacijama.

Lična karta:
Fudbalska federacija Španija
Osnovana: 1909. godine
Broj učešća na Mondijalima: 13 (1934, 1950, 1962, 1966, 1978, 1982, 1986, 1990, 1994, 1998, 2002, 2006, 2010)
Najveći uspeh: prvak sveta (2010)
Zvezda ekipe: Andres Inijesta (94 mečeva, 11 golova)
Rivali na Mundijalu 2014, grupa B:
Holandija, Čile, Australija.

Utisak je da su Ćavi i družina igrali koliko im je bilo dovoljno, pojačavali su gas kada je bilo neophodno, kao da su se čuvali da ova generacija u Brazilu napravi još nešto veliko pod 34-godišnjim dirigentom. Prekaljeni stručnjak Del Boske nastavio je da sprovodi plan pokojnog Luisa Aragonesa, ali i počeo polako da uvodi "svežu krv" u iskusnu ekipu, u vidu Sezara Aspilikuete, koji se nameće kao prve rešenje na desnom beku uz Atletikovog Huanfrana, te Iska i Havija Martineza na sredini.

Odbranom sjajno komanduju ljuti klupski rivali Serhio Ramos i Đerar Pike kao poslednji bedem ispred kapitena Kasiljasa. Problem za njega može da bude nedostatak mečeva, jer prednost u Realu, osim u utakmicama Lige šampiona, ima Dijego Lopez, ali nema sumnje da će iskusan golman poput njega znati da se izbori sa tom situacijom.
Kada u veznom redu imate Ćavija, Inijestu i Davida Silvu, a leđa im čuvaju Ćabi Alonso ili Serhio Buskets, onda strepi svaki protivnik. Upravo je magična sredina sa čuvenom tiki-takom u režiji dva asa Barse i uzdanice Sitija pokretačka snaga "furije", a jedino pitanje ostaje šta će se dešavati u napadu.

Da li će Del Boske i dalje forsirati Fabregasa kao čuvenu "lažnu devetku", ili će šansu dobiti pravi špic, ove sezone neverovatni Dijego Košta, ubojiti napadač Atletiko Madrida koji je odabrao dres Španije ispred Brazila, zemlje u kojoj je rođen? On je odluku objasnio time kako mu je Španija dala sve, a ujedno zakomplikovao reprezentativnu karijeru Fernandu Toresu i Davidu Vilji, za koje će, kao i za "građanina" Alvara Negreda, biti reprezvisana mesta na klupi. Za nekog od njih možda čak ni to, jer ne treba zaboraviti ni Barseloninog Pedra Rodrigeza, a gde je tu Fernando Ljorente, koji u Juventusu igra kao preporođen?

Španci igraju onako kako to čine poslednjih šest godina i kako je radila Barselona do ove sezone - zaključaju loptu, dominiraju u posedu, strpljivo, mogu do sutra kruže oko protivničkog gola čekajući grešku rivala ili samo mali prostor kako bi zadali udarac. Upravo tako su podigli "boginju" u Južnoj Africi. Nije bilo zaletanja protiv Holandije, ušlo se u produžetke i kada su svi već videli da penali odlučuju šampiona, usledio je mali pad kocentracije "lala" i gol Andresa Inijeste u 116. minutu.

Najveću prepreku u grupi B na predstojećem Mundijalu predstavljaće im upravo Holandija, tu je i uvek neugodni Čile, dok se Australiji daju najmanje šanse, ali su "kenguri" uvek spremni da pokvare računicu.

Mnogi stručnjaci predviđaju da će se Španci naći među četiri najbolje ekipe u Brazilu, a iako ih neki vide i kao nove-stare šampione, ima i onih koji smatraju suprotno, jer drže monopol nad fudbalom poslednjih šest godina i vreme je za pad jednog od najboljih timova u istoriji fudbala. To najviše potkrepljuju time da su Ćavi i Inijesta, oko kojih se sve vrti, pročitani, o čemu svedoči očajna sezona Barselone.

Ipak, njihove lopte i dalje "imaju oči", Del Boske sigurno ima nekog keca u rukavu, ili više njih, Dijego Košta je uvek gladan golova, a Kasiljas odbrana, pa je pravo pitanje: Može li iko da zaustavi "furiju"? Dobra opomena je ubedljiv poraz 0:3 od Brazila u finalu prošlogodišnjeg Kupa konfederacija, ali priprema za Mundijal je jedno, a nastupi na najvećoj sceni nešto sasvim drugo. A, Španci znaju kako se tamo pleše.

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje - Selektori A grupe: Mag, početnik, spasilac i vojnik-inovator

Odbrojavajući dane do početka Mundijala, predstavili smo vam u četiri prethodna timove A grupe, a sada je red došao na jednu zajedničku priču o njihova četiri selektora. Posve zanimljive selektore Brazila, Hrvatske, Meksika i, možda i najintrigantnijeg, stratega Kameruna.

Luiz Felipe Skolari zna kako se osvajaju titule prvaka sveta. SaBrazilom je došao do mundijalskog trona 2002, a ovaj 65-godišnjak (i) sa italijanskim pasošem (deda i baka su mu sa "čizme") je i vraćen da Brazilce vrati tamo gde im je mesto.

Trofeje sa klubovima je osvajao i u rodnoj zemlji, i na međunarodnoj klupskoj sceni u Južnoj Americi, i u Kuvajtu, i u Uzbekistanu. No, ono što Skolari najbolje radi je - rad sa sopstvenom nacionalnom selekcijom. Da, pamtimo ga kako je napao Ivicu Dragutinovića na kraju meča sa Portugalom, čiji je selektor bio punih pet godina. Pokazao je tada svoj latino-američki temperament, no ono što krasi ovog fudbalskog maga je pomalo neobična sloboda koju daje svojim igračima. Da, zna on šta je karantin, ali zna i šta su potrebe mladića.

Dozvoljava im više nego što je to prosek za fudbalske trenere, ali i ostvaruje više nego što je prosek: sa Brazilom je od 44 utakmice izgubio samo pet, dva u ovom mandatu, započetom u novembru 2012. Od tada je ostvario i 14 pobeda, kombinujući različite pristupe igračima. Na prošlom Mundijalu je igračima delio i video snimke koncerata Ivete Sangalo, atraktivne muzičke dive, ali i primerke "Umetnosti ratovanja", knjigu slavnog vojnog stratega Sun Cua koji je živeo pre više od 2.500 godina. Skolari je to, mag kakvih među trenerima nema mnogo. I zato je upravo on najjače oružje Brazila na ovom Mundijalu.

Niko Kovač, selektor Hrvata, jedan je od debitanata na toj funkciji na najvećem takmičenju. Nije osetio slasti velikog mundijalskog uspeha 1998. (treće mesto) zbog povrede, a nije sa sobom u Brazil poneo ni veliko trenersko iskustvo.

Štaviše, tek 2009. ovaj 42-godišnjak je počeo da se bavi poslom kojim se bavi, i to nakon što je skoro celu karijeru proveo u nemačkom fudbalu. Dodate tome da mu je selektorsko mesto "vatrenih" prvi samostalni trenerski posao sa seniorima, i dobijete početnika koji je jedine takmičarske mečeve vodio u baražu za ovo prvenstvo sveta, i pritom ostvario remi i 2:0 nad Islandom, što možda nije neki naročit podvig, ali cilj je bio ostvaren.

Nekadašnji centralni vezni ima na sebi teret možda i prevelikog očekivanja nacije, ali se nada da će mu taktika 4-2-3-1 sa Modrićem i Raktićem kao pokretačima svih ideja na sredini terena doneti slavu u Brazilu.

Miguel Herera je na klupu Meksikanaca došao maltene slučajno. Poput meksičkih TV novela, menjali su se selektori te jeseni 2013. kao iznenađenja ko je kome majka u tamošnjim serijama, a ko čije dete, pa je nekadašnji defanzivac a potom trener koji je svuda forsirao svoj ofanzivni 3-5-2 stil, dobio šansu da kao četvrti strateg za samo mesec dana privremeno dobije priliku da radi sa reprezentacijom. Kako je uspeo da je odvede na Mundijal ukupnom pobedom nad Novozelanđanima od 9:3, ovaj 46-godišnjak je ostavljen na tom radnom mestu.

Herera voli da rizikuje u igri, zahtevajući od svojih igrača maksimalno moguć posed lopte, a nalažući spoljnim igračima da konstantno "hrane" napadače, iz svih mogućih krilnih pozicija.

Hitronogi Meksikanci su maltene idealni za jurnjavu po terenu, no problem predstavlja poziciona igra, ali i isuviše ofanzivne karakteristike bočnih fudbalera koje voli da vidi u timu.

Uz to, u pitanju je trener koji, ma koliko rizikovao u napadu, ne želi mnogo da rizikuje sa igračima koje poziva u reprezentaciju, pa je nekoliko meseci pre Mundijala objavio da zna kojih 23 će voditi u Brazil, a da je "misterija" koga da uvrsti na širi spisak od 30 imena koje FIFA zahteva do sredine maja jer "nije baš načisto što bi nekog dodavao, kada ekipu zna". Samouveren, a ofanzivan, sa timom koji može da iznenadi mnoge koji je olako shvate, uzdanica je Meksika skoro koliko i glavni igrači, Dos Santos koji igra u životnoj formi i Ćićarito Ernandez, koji je kod Mojesa u Junajtedu odgledao više mečeva nego što je bio njihov učesnik.

Folker Finke je revolucionar. Možda niste čuli za njega ranije, jer se iz nemačkog fudbala ovih godina više čuje za Klopa i Leva, ali upravo du njih dvojica pratila revolucionarne korake sada 66-godišnjeg stratega koji je uneo dah sveže misli u pogledu taktike i pripreme za utakmice.



Finke je 16 godina radio kao trener Frajburga, kluba sa malim budžetom koji je često plovio nesigurnim vodama Cvajte, bliži trećoj ligi nego eliti. Ali, njegov pristup fudbalskoj strategiji počeo je sve da menja otkako je tu ekipu preuzeo 1991. Od davljenika - stvorio je moćan kolektiv koji je 1993. stigao po prvi put u Bundesligu, a već naredne sezone dospeo na treće mesto, time i u tadašnji Kup UEFA. Kako? Tako što je odbacio dotad jedino poznatu igru u odbrani, sa liberom, ali i zabranio svojim igračima da forsiraju tada dominantan stil, prodore po bokovima.



Uveo je u tim tehnički nadarene fudbalere, maltene na svim pozicijama, zahtevao igru sa mnogo kratkih dodavanja i to - kroz sredinu najviše. Tek kada bi protivnika namamio da se tu grupiše, ekipa bi se "širila" po terenu, grabeći zelenim prostranstvima na kojima više nije bilo toliko rivala kao što je to inače bio slučaj. A ako bi suparnici ostajali verni uobičajenoj taktici koja dobro pokriva krilne igrače, ona igra "sitnog pasa" kroz sredinu, izvedena od strane majstora sa loptom, činila bi svoje.

I, tako je Finke utro put novom, fudbalu kakvog sada znamo, a njegovim primerima učili su se i Jirgen Klop, i Joakim Lev i mnogi drugi (ne samo nemački) treneri. Kada su gotovo svi prihvatili moderno poimanje fudbalske taktike za koje se zalagao, priznao je 2001. "Više nemamo prednost iznenađenja". Prilagođavao se potom, kao i do tada, novim izazovima, fokusirao svoj rad na usavršavanju igračke inteligencije (kada krenuti u presing i ko kreće u presing; ko se kako kreće sa loptom, ali još važnije, ko se kako kreće bez nje...), a karijeru gradio malo u Japanu, privremeno u Kelnu, a onda je maja 2013. stigao na kormilo Kameruna. Baš tamo je nastavio sa svojom revolucijom, saopštivši da je oduševljen što će mu se Samjuel Eto staviti na raspolaganje za mundijalske obaveze, ali da mu ne pada na pamet da gradi igru oko njega, kao svi selektorovi prethodnici, jer je "fudbal, pre svega, timski sport - i samo tim može do uspeha".

Poručnik artiljerijskog puka, što je bio pre nego što se posvetio trenerskom poslu, možda nije neko za koga ste čuli, ali, ako nam verujete na reč, nema selektora u grupi A Svetskog prvenstva koji baš od nadmudrivanja sa njim bar malo ne strepi.