Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
U ovoj posebnoj temi za svetsko prvenstvo bice svakog dana po jedna zanimljiva prica vezana za Brazil..
Odbrojavanje- World cup 2014
- Začetnik teme Vasili Zaitsev
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Maracanaço – dan kada je Brazil zanemeo
VLADIMIR NOVAKOVIĆ
Dvadeseto svetsko fudbalsko prvenstvo igra se ovog leta u Brazilu, a do otvaranja je ostalo tačno 100 dana. U čast tog velikog takmičenja B92 vam priprema seriju "Odbrojavanje" - svakog dana do otvaranja objavićemo po jedan tekst vezan za Brazil. Tekstovi će pokrivati razne teme, od fudbala i ostalih sportova, preko geografije i istorije, do muzike, književnosti, arhitekture, i predstaviće vam domaćina šampionata i najveću državu Latinske Amerike.
Šesnaesti julski dan 1950, prvo posleratno svetsko prvenstvo stiglo je do kulminacije, utakmicom koja će odrediti prvaka sveta. Istorija fudbala ne pamti mnogo ovakvih dana. Krcate tribine jedinstvene Marakane, napravljene da primi i svih 200 hiljada ljudi, tresle su se u očekivanju da krunišu svoje ljubimce naslovom prvaka sveta. Brazil je igrao odlično na celom šampionatu, u grupi pobedio Jugoslaviju 2:0, a u završnici demolirao Šveđane 7:1 i Špance 6:1. Na putu ka trofeju sa boginjom Nike stajao je samo Urugvaj.
Bilo je to prvo, za sada i poslednje svetsko prvenstvo bez klasičnog polufinala i finala – pobednici četiri grupe iz prve faze igrali su u novoj grupi, a pošto je Urugvaj jedva pobedio Švedsku i remizirao sa Španijom, Brazilcima je za titulu bio dovoljan i remi. Svi znaci su bili tu: Brazil je godinu dana ranije osvojio Kopa Ameriku sa 46 datih golova na 8 mečeva (5:1 protiv Urugvaja), Urusi su u oba meča finalne grupe gubili u 75. minutu, ali su izvukli jedan remi i jednu pobedu. Favorit je bio samo jedan, i cela zemlja živela je za veliku pobedu.
Domaćin, koji je u meč ušao sa tri napadača, dominirao je tokom većeg dela utakmice, ali nije uspeo da zbuni odlično organizovanog rivala, kojeg je predvodio mitski kapiten Obdulio Varela. Varelina uloga u pripremi čuda na Marakani bila je ključna, od akcije sa kupovinom novina koje su na jutro finala proglasile Brazil šampionom (legenda kaže da su odnete u WC, postavljene po podu i da je po njima urinirao ceo tim), preko govora pred meč, do onoga što se desilo kada je Brazil konačno dao gol.
U 47. minutu desni napadač domaćina Frijasa smestio je loptu u urugvajsku mrežu. Varela je pokupio loptu iz gola, otišao kod engleskog sudije i požalio se da je golu prethodio ofsajd. Usledila je duga rasprava, na teren je stigao i prevodilac. Dok je meč nastavljen ludilo na tribinama se smirilo i Urusi su mogli da igraju fudbal.
Ako je Varela bio inicijator otpora, kreator debakla koji je slomio srca najveće nacije Latinske Amerike zvao se Alsides Edgardo Giđa. Ni pola godine član nacionalnog tima koji je u Brazilu žleo da ponovi uspeh iz 1930, Giđa je bio jednako upadljiv po svojim filmskim brčićima, kao i po fudbalskom umeću, koje će mu doneti 20 godina karijere, Penjarol, Romu i Milan.
Drskosti je imao jednako koliko i umeća. Legenda kaže da je na poluvremenu zamolio selektora Huana Lopesa da naloži timu da odustane od dugih i visokih lopti i šalje mu pasove u noge. Dva takva pasa donela su preokret, prvi put je u 66. minutu Giđa samo prosledio loptu prvoj zvezdi tima Huan Skjafinu, drugi put je posao završio sâm. Na semaforu je pisalo – 79. minut, Brazil 1, Urugvaj 2.
Marakana, arhitektonsko čudo sačinjeno da slavi fudbal i trijumf nezaustavljive brazilske mašine, ostala je nema.
„Tišina je bila morbidna, neizdrživa“, rekao je kasnije predsednik FIFA Žil Rime. „Ta sablasna tišina odsekla je noge našim igračima“, dodao je selektor Brazila Flavio Kosta, za koga pričaju da je stadion napustio maskiran u časnu sestru.
Kada je sudija označio kraj ekipa u svetloplavom skakala je po terenu i grlila sve redom – sudije, Rimea. Od tog tima na dan objave ovog teksta živ je samo najveći heroj – Giđa. Nije bilo ceremonije, nije bilo govora, ni prigodnemuzike – sve je bilo spremno samo za trijumf domaćina. Urugvajcima to nije bilo bitno, boginja se vraća na ušće La Plate.
Dok su šokirani i skrhani momci u belim dresovima izlazili sa terena, hitna pomoć radila je punom parom – zbrinuto je 169 ljudi u velikim problemima, a šestoro prebačeno u bolnicu. Za tri navijača bilo je kasno, srce ih je izdalo, a jedan je presudio sebi u očaju.
Članovi tima su postali omraženi u Brazilu, posebno golman Moasir Barbosa, kojeg će pola veka, sve do smrti, svi iz vrha brazilskog fudbala bukvalno terati od sebe. Mnogi su se penzionisali, drugi nisu više igrali za „Selesao“. Samo će Nilton Santos, koji je bio član ekipe, ali nije nastupao na SP 1950, dvaput podići pehar, u Švedskoj 1958. i Čileu četiri godine kasnije. Krivim su proglašeni i dresovi. Brazil je do tada nastupao u belim dresovima sa plavim okovratnikom, i belim šortsevima. Marakanaso im je doneo kombinaciju po kojoj ih zna ceo svet – žute majice sa zelenim okovratnikom, plavi šorts, bele čarape. Sve četiri boje brazilske zastave.
Organizatori su tog julskog popodneva prebrojali 199.854 gledaoca na tribinama Marakane, do danas, a verovatno i u doglednoj budućnosti svetski rekord (prodato je 173.830 karata, ostalo su novinari, gosti, zvaničnici i preko 5000 pripadnika snaga reda). Sa ove distance Brazilci su na to ponosni, ali te večeri im do rekorda nije bilo. Na titulu će morati da sačekaju osam godina i takmičenje na drugom kraju sveta. Tek sada, 64 godine kasnije, imaju novu šansu da kod kuće slave šampione.
Nama ostaje sećanje na taj šampionat, i pitanje da li nas je sudbina sprečila da napravimo sopstveni Marakanaso pre onogo urugvajskog, nešto u stilu četvrtfinala iz Indijanapolisa. Ali o utakmici Jugoslavije sa Brazilom na Marakani (142.429 prodatih karata) i povredi Rajka Mitića pred sâm taj meč više u mesecima koji dolaze.
Brazil 1-2 Uruguay
Friaça 46, Schiaffino 66, Gigghia 79.
BRA: Barbosa; Augusto, Juvenal; Bauer, Danilo, Bigode; Friaça, Zizinho, Ademir, Jair da Rosa Pinto, Chico.
URU: Máspoli; M Gonzalez, Tejera; Gambetta, O Varela, R Andrade; Gigghia, J Pérez, Míguez, Schiaffino.
VLADIMIR NOVAKOVIĆ
Dvadeseto svetsko fudbalsko prvenstvo igra se ovog leta u Brazilu, a do otvaranja je ostalo tačno 100 dana. U čast tog velikog takmičenja B92 vam priprema seriju "Odbrojavanje" - svakog dana do otvaranja objavićemo po jedan tekst vezan za Brazil. Tekstovi će pokrivati razne teme, od fudbala i ostalih sportova, preko geografije i istorije, do muzike, književnosti, arhitekture, i predstaviće vam domaćina šampionata i najveću državu Latinske Amerike.
Šesnaesti julski dan 1950, prvo posleratno svetsko prvenstvo stiglo je do kulminacije, utakmicom koja će odrediti prvaka sveta. Istorija fudbala ne pamti mnogo ovakvih dana. Krcate tribine jedinstvene Marakane, napravljene da primi i svih 200 hiljada ljudi, tresle su se u očekivanju da krunišu svoje ljubimce naslovom prvaka sveta. Brazil je igrao odlično na celom šampionatu, u grupi pobedio Jugoslaviju 2:0, a u završnici demolirao Šveđane 7:1 i Špance 6:1. Na putu ka trofeju sa boginjom Nike stajao je samo Urugvaj.
Bilo je to prvo, za sada i poslednje svetsko prvenstvo bez klasičnog polufinala i finala – pobednici četiri grupe iz prve faze igrali su u novoj grupi, a pošto je Urugvaj jedva pobedio Švedsku i remizirao sa Španijom, Brazilcima je za titulu bio dovoljan i remi. Svi znaci su bili tu: Brazil je godinu dana ranije osvojio Kopa Ameriku sa 46 datih golova na 8 mečeva (5:1 protiv Urugvaja), Urusi su u oba meča finalne grupe gubili u 75. minutu, ali su izvukli jedan remi i jednu pobedu. Favorit je bio samo jedan, i cela zemlja živela je za veliku pobedu.
U 47. minutu desni napadač domaćina Frijasa smestio je loptu u urugvajsku mrežu. Varela je pokupio loptu iz gola, otišao kod engleskog sudije i požalio se da je golu prethodio ofsajd. Usledila je duga rasprava, na teren je stigao i prevodilac. Dok je meč nastavljen ludilo na tribinama se smirilo i Urusi su mogli da igraju fudbal.
Ako je Varela bio inicijator otpora, kreator debakla koji je slomio srca najveće nacije Latinske Amerike zvao se Alsides Edgardo Giđa. Ni pola godine član nacionalnog tima koji je u Brazilu žleo da ponovi uspeh iz 1930, Giđa je bio jednako upadljiv po svojim filmskim brčićima, kao i po fudbalskom umeću, koje će mu doneti 20 godina karijere, Penjarol, Romu i Milan.
Drskosti je imao jednako koliko i umeća. Legenda kaže da je na poluvremenu zamolio selektora Huana Lopesa da naloži timu da odustane od dugih i visokih lopti i šalje mu pasove u noge. Dva takva pasa donela su preokret, prvi put je u 66. minutu Giđa samo prosledio loptu prvoj zvezdi tima Huan Skjafinu, drugi put je posao završio sâm. Na semaforu je pisalo – 79. minut, Brazil 1, Urugvaj 2.
Marakana, arhitektonsko čudo sačinjeno da slavi fudbal i trijumf nezaustavljive brazilske mašine, ostala je nema.
Kada je sudija označio kraj ekipa u svetloplavom skakala je po terenu i grlila sve redom – sudije, Rimea. Od tog tima na dan objave ovog teksta živ je samo najveći heroj – Giđa. Nije bilo ceremonije, nije bilo govora, ni prigodnemuzike – sve je bilo spremno samo za trijumf domaćina. Urugvajcima to nije bilo bitno, boginja se vraća na ušće La Plate.
Dok su šokirani i skrhani momci u belim dresovima izlazili sa terena, hitna pomoć radila je punom parom – zbrinuto je 169 ljudi u velikim problemima, a šestoro prebačeno u bolnicu. Za tri navijača bilo je kasno, srce ih je izdalo, a jedan je presudio sebi u očaju.
Članovi tima su postali omraženi u Brazilu, posebno golman Moasir Barbosa, kojeg će pola veka, sve do smrti, svi iz vrha brazilskog fudbala bukvalno terati od sebe. Mnogi su se penzionisali, drugi nisu više igrali za „Selesao“. Samo će Nilton Santos, koji je bio član ekipe, ali nije nastupao na SP 1950, dvaput podići pehar, u Švedskoj 1958. i Čileu četiri godine kasnije. Krivim su proglašeni i dresovi. Brazil je do tada nastupao u belim dresovima sa plavim okovratnikom, i belim šortsevima. Marakanaso im je doneo kombinaciju po kojoj ih zna ceo svet – žute majice sa zelenim okovratnikom, plavi šorts, bele čarape. Sve četiri boje brazilske zastave.
Organizatori su tog julskog popodneva prebrojali 199.854 gledaoca na tribinama Marakane, do danas, a verovatno i u doglednoj budućnosti svetski rekord (prodato je 173.830 karata, ostalo su novinari, gosti, zvaničnici i preko 5000 pripadnika snaga reda). Sa ove distance Brazilci su na to ponosni, ali te večeri im do rekorda nije bilo. Na titulu će morati da sačekaju osam godina i takmičenje na drugom kraju sveta. Tek sada, 64 godine kasnije, imaju novu šansu da kod kuće slave šampione.
Nama ostaje sećanje na taj šampionat, i pitanje da li nas je sudbina sprečila da napravimo sopstveni Marakanaso pre onogo urugvajskog, nešto u stilu četvrtfinala iz Indijanapolisa. Ali o utakmici Jugoslavije sa Brazilom na Marakani (142.429 prodatih karata) i povredi Rajka Mitića pred sâm taj meč više u mesecima koji dolaze.
Brazil 1-2 Uruguay
Friaça 46, Schiaffino 66, Gigghia 79.
BRA: Barbosa; Augusto, Juvenal; Bauer, Danilo, Bigode; Friaça, Zizinho, Ademir, Jair da Rosa Pinto, Chico.
URU: Máspoli; M Gonzalez, Tejera; Gambetta, O Varela, R Andrade; Gigghia, J Pérez, Míguez, Schiaffino.
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
O Rei
ALEKSANDAR KOVAČEVIĆ
Njegovo ime je sinonim za fudbal, jedni kažu da nije sa ove planete, drugi ga gledaju kao Boga, on je omiljeni sin Brazila, on je nedostižni fudbalski ideal, on je Edson Arantes do Nascimento – Pele.
Najsjajnija fudbalska zvezda 'rođena' je na Mundijalu u Švedskoj 1958. godine. Imao je tek 17 godina i samo 12 meseci reprezentativnog staža, a na takmičenje je stigao sa povredom.
Getty Images/Christopher Furlong/Staff
Brazil je igrao treći meč u grupi protiv Sovjetskog Saveza, posle remija sa Engleskom, kada je Pele debitovao. Prvo je pogodio stativu, nakon što je izludeo rivala, a potom namestio drugi gol koji je postigao Vava. Već u sledećem meču doneo je pobedu za četvrtfinale, a do kraja turnira imao je čak šest golova. Tako je počela legenda zvana Pele.
"Rođen sam za fudbal, kao što je Betoven rođen za muziku", reči su koje izgovorene od bilo koga drugog zvuče arogantno i nadmeno, ali ne i kada ih izgovori on.
Iako je u polufinalu Mundijala u Švedskoj ostvario het-trik protiv Francuske, gol koji će svi večno da pamte postigao je u finalu protiv Švedske.
“Primio je visoku loptu na vrhu kaznenog prostora pred rivala, prebacio je preko glave drugog, a onda poslao volej pored Svensona”, tako je gol opisao Brajan Glanvil, autor knjige “Priča o Svetskom prvenstvu”.
Bio je lagan, pokretljiv, jak, izgledalo je da može da uradi sa loptom sve što poželi. Tek kada pogledate usporeni snimak shvatite da mu lopta u stvari nije zalepljena za kopačku. Imao je izuzetan šut i sposobnost da se vine iznad odbrane. Svaki njegov posed lopte donosio je neki zadivljujući potez ili trik. Za svoje umeće zahvalan je malom fudbalu.
“Kada sam počeo da igram mali fudbal bio sam kao riba na suvom. Mnogo je brži nego fudbal na travi. Moraš veoma brzo da razmišljaš jer su svi mnogo bliži jedni drugima. Ovo mi je verovatno pomoglo da brže razmišljam i reagujem na terenu. Nisu mi dali da igram sa odraslima jer sam imao samo 14 godina, ali su na kraju dozvolili i bio sam najbolji strelac turnira sa 14 ili 15 golova. To mi je dalo mnogo samopouzdanja. Tada sam naučio da ne smem ničega da se plašim”, opisao je Pelesvoje početke.
Pele je svojevremeno bio najplaćeniji fudbaler sveta, iako nije igrao u Evropi, već samo u Brazilu i SAD. Ima nekoliko nadimaka, među kojima su najpoznatiji “Crni Biser” (Pérola Negra), “Kralj fudbala” (O Rei do Futebol), “Kralj Pele” (O Rei Pelé) ili jednostavno “Kralj” (O Rei).
"Nadao sam se da ću zaustaviti sjajnog čoveka, ali sam shvatio da me savladao neko ko nije rođen na istoj planeti kao mi ostali", rekao je golman Benfike Kosta Pereira nakon poraza od Santosa 1962. godine.
Svetski je rekorder po broju golova u ligaškim utakmicama sa 541 pogotkom, ali i po ukupnom broju golova uključujući i prijateljske (1281 gol na 1363 meča). Međunarodni institut za fudbalsku istoriju i statitiku (IFFHS) ga je 1999. proglasio za najboljeg fudbalera 20. veka, a isto su učinili i osvajači „Zlatne lopte“ Frans fudbala.
“Pele je najbolji igrač svih vremena. Bio je superioran 20 godina. Svi drugi – Dijego Armando Maradona, Johan Krojf, Mišel Platini, svi su ispod njega“, rekao je legendarni nemački fudbaler FrancBekenbauer, jedan od najboljih defanzivaca svih vremena.
Međunarodni olimpijski komitet proglasio ga je za sportistu veka, dok ga ja magazin Tajm uvrstio među 100 najuticajnijih ljudi u istom razdoblju.
“Pele je jedan od retkih koji se suprotstavlja mojoj teoriji o 15 minuta slave. On će imati 15 vekova slave”, rekao je popularni umetnik Endi Vorhol.
Getty Images/Staff
On je bio prvi fudbaler koji je osvojio tri titule šampiona sveta, a njegova popularnost je prelazila sve granice.
“Moje ime je Ronald Regan, ja sam predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Ali ti ne moraš da se predstavljaš, svi znaju ko je Pele”, bile su reči kojima je Regan pozdravio Pelea tokom njegove posete Beloj kući.
Iako je oborio mnoge rekorde, jedan mu je ostao nedostižan, pa je zbog toga posebno voleo kada postigne gol glavom, kao što je to učinio na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Meksiku, što je bio jubilarni 100. gol Brazila na Mundijalima.
“Imam poseban osećaj prema tom golu. Moj otac je takođe bio fudbaler i jednom je dao pet golova glavom na utakmici. To je rekord koji nikad nisam uspeo da oborim”, otkrio je Pele.
Danas mnogi fudbaleri imaju neopisivu svetsku slavu, ali nijedan od njih nije kulturna ikona kakva je bio Pele. Po njemu je 70-ih nastao i crtani film “Pelezinjo”, koji je narednih 20-ak godina bio popularan u celom svetu, a na zahtev fanova kompanija Panini je objavila strip i album sa sličicama.
Predstojećeg leta najbolji fudbaleri sveta neće igrati na običnom Svetskom prvenstvu, igraće u domovini najboljeg fudbalera svih vremena.
ALEKSANDAR KOVAČEVIĆ
Njegovo ime je sinonim za fudbal, jedni kažu da nije sa ove planete, drugi ga gledaju kao Boga, on je omiljeni sin Brazila, on je nedostižni fudbalski ideal, on je Edson Arantes do Nascimento – Pele.
Najsjajnija fudbalska zvezda 'rođena' je na Mundijalu u Švedskoj 1958. godine. Imao je tek 17 godina i samo 12 meseci reprezentativnog staža, a na takmičenje je stigao sa povredom.
Getty Images/Christopher Furlong/Staff
Brazil je igrao treći meč u grupi protiv Sovjetskog Saveza, posle remija sa Engleskom, kada je Pele debitovao. Prvo je pogodio stativu, nakon što je izludeo rivala, a potom namestio drugi gol koji je postigao Vava. Već u sledećem meču doneo je pobedu za četvrtfinale, a do kraja turnira imao je čak šest golova. Tako je počela legenda zvana Pele.
"Rođen sam za fudbal, kao što je Betoven rođen za muziku", reči su koje izgovorene od bilo koga drugog zvuče arogantno i nadmeno, ali ne i kada ih izgovori on.
Iako je u polufinalu Mundijala u Švedskoj ostvario het-trik protiv Francuske, gol koji će svi večno da pamte postigao je u finalu protiv Švedske.
“Primio je visoku loptu na vrhu kaznenog prostora pred rivala, prebacio je preko glave drugog, a onda poslao volej pored Svensona”, tako je gol opisao Brajan Glanvil, autor knjige “Priča o Svetskom prvenstvu”.
Bio je lagan, pokretljiv, jak, izgledalo je da može da uradi sa loptom sve što poželi. Tek kada pogledate usporeni snimak shvatite da mu lopta u stvari nije zalepljena za kopačku. Imao je izuzetan šut i sposobnost da se vine iznad odbrane. Svaki njegov posed lopte donosio je neki zadivljujući potez ili trik. Za svoje umeće zahvalan je malom fudbalu.
“Kada sam počeo da igram mali fudbal bio sam kao riba na suvom. Mnogo je brži nego fudbal na travi. Moraš veoma brzo da razmišljaš jer su svi mnogo bliži jedni drugima. Ovo mi je verovatno pomoglo da brže razmišljam i reagujem na terenu. Nisu mi dali da igram sa odraslima jer sam imao samo 14 godina, ali su na kraju dozvolili i bio sam najbolji strelac turnira sa 14 ili 15 golova. To mi je dalo mnogo samopouzdanja. Tada sam naučio da ne smem ničega da se plašim”, opisao je Pelesvoje početke.
Pele je svojevremeno bio najplaćeniji fudbaler sveta, iako nije igrao u Evropi, već samo u Brazilu i SAD. Ima nekoliko nadimaka, među kojima su najpoznatiji “Crni Biser” (Pérola Negra), “Kralj fudbala” (O Rei do Futebol), “Kralj Pele” (O Rei Pelé) ili jednostavno “Kralj” (O Rei).
"Nadao sam se da ću zaustaviti sjajnog čoveka, ali sam shvatio da me savladao neko ko nije rođen na istoj planeti kao mi ostali", rekao je golman Benfike Kosta Pereira nakon poraza od Santosa 1962. godine.
Svetski je rekorder po broju golova u ligaškim utakmicama sa 541 pogotkom, ali i po ukupnom broju golova uključujući i prijateljske (1281 gol na 1363 meča). Međunarodni institut za fudbalsku istoriju i statitiku (IFFHS) ga je 1999. proglasio za najboljeg fudbalera 20. veka, a isto su učinili i osvajači „Zlatne lopte“ Frans fudbala.
“Pele je najbolji igrač svih vremena. Bio je superioran 20 godina. Svi drugi – Dijego Armando Maradona, Johan Krojf, Mišel Platini, svi su ispod njega“, rekao je legendarni nemački fudbaler FrancBekenbauer, jedan od najboljih defanzivaca svih vremena.
Međunarodni olimpijski komitet proglasio ga je za sportistu veka, dok ga ja magazin Tajm uvrstio među 100 najuticajnijih ljudi u istom razdoblju.
“Pele je jedan od retkih koji se suprotstavlja mojoj teoriji o 15 minuta slave. On će imati 15 vekova slave”, rekao je popularni umetnik Endi Vorhol.
Getty Images/Staff
On je bio prvi fudbaler koji je osvojio tri titule šampiona sveta, a njegova popularnost je prelazila sve granice.
“Moje ime je Ronald Regan, ja sam predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Ali ti ne moraš da se predstavljaš, svi znaju ko je Pele”, bile su reči kojima je Regan pozdravio Pelea tokom njegove posete Beloj kući.
Iako je oborio mnoge rekorde, jedan mu je ostao nedostižan, pa je zbog toga posebno voleo kada postigne gol glavom, kao što je to učinio na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Meksiku, što je bio jubilarni 100. gol Brazila na Mundijalima.
“Imam poseban osećaj prema tom golu. Moj otac je takođe bio fudbaler i jednom je dao pet golova glavom na utakmici. To je rekord koji nikad nisam uspeo da oborim”, otkrio je Pele.
Danas mnogi fudbaleri imaju neopisivu svetsku slavu, ali nijedan od njih nije kulturna ikona kakva je bio Pele. Po njemu je 70-ih nastao i crtani film “Pelezinjo”, koji je narednih 20-ak godina bio popularan u celom svetu, a na zahtev fanova kompanija Panini je objavila strip i album sa sličicama.
Predstojećeg leta najbolji fudbaleri sveta neće igrati na običnom Svetskom prvenstvu, igraće u domovini najboljeg fudbalera svih vremena.
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Čarls Vilijam Miler, čovek koji je doneo loptu
MILOŠ ŠARANOVIĆ
Džon Blenkinsop je najzaslužniji čovek za to što je fudbal najpopularniji sport u Brazilu i što je Brazil najfudbalskija zemlja sveta.
Naime, rudarski inženjer iz Felinga početkom XIX veka darovao je svetu prvu funkcionalnu lokomotivu, smatra se jednim od 'očeva železnice' i bez njega bi istorija bila drugačija. Istorija Brazila, definitivno, istorija fudbala, bez sumnje.
Izvesni Džon Miler, inženjer iz Škotske, bez tog otkrića ne bi krenuo u Brazil.
Ovako jeste, stigao je u Južnu Ameriku i sa gospođicom Šarlotom Foks, Brazilkom engleskog porekla, dobio sina, Čarlsa Vilijama.
Čarls Vilijam Miler se školovao u Sautemptonu, zavoleo, kao i sva deca tog doba i na tom prostoru, kriket i fudbal. Mlad se vratio u Brazil. Koje ga je čudo nateralo da u Sao Paulo, posle škole ponese fudbalske lopte i pravila igre Fudbalskog saveza Hempšira, ne zna se.
Mogao je da zapati i, na primer, vikete, bat i loptice za kriket, možda bi danas svet fudbala bio drugačiji a ljubitelji kriketa uživali u duelima Indije i Brazila.
Bolje je što je ispalo ovako iako je početak bio težak. Lokalni živalj je igru zavoleo, Miler zaigrao za Sao Paulo Atletik Klab, ali i upisao najveći poraz tog kluba u istoriji kao igrač, 9:1. Bio je napadač, nema podataka kakav, nema ni dokaza da je ključni razlog bio taj što je lopta bila njegova.
Oženio se lokalnom pijanistkinjom, a njegovi sinovi otišli drugim putem. Fudbal, čedo njihovog oca bar kada je brazilski fudbal u pitanju, nije ih zanimao.
Za vreme u kojem je živeo, često je putovao na svoje Ostrvo. Legenda kaže da je izbegao smrt u eksploziji koju su 1938. izveli pripadnici Irske republikanske armije. Otišao je 15 godina kasnije, 1953. godine, ne dočekavši da Brazil osvoji svoju prvu titulu prvaka sveta.
I da, Škoti su izumitelji penicilina (Fleming) i telefona (Bel), da ne bude nepravde, nije Miler najvažniji. Ili, u godini svetskog prvenstva u fudbalu, možda nije...
98 dana...
MILOŠ ŠARANOVIĆ
Džon Blenkinsop je najzaslužniji čovek za to što je fudbal najpopularniji sport u Brazilu i što je Brazil najfudbalskija zemlja sveta.
Naime, rudarski inženjer iz Felinga početkom XIX veka darovao je svetu prvu funkcionalnu lokomotivu, smatra se jednim od 'očeva železnice' i bez njega bi istorija bila drugačija. Istorija Brazila, definitivno, istorija fudbala, bez sumnje.
Izvesni Džon Miler, inženjer iz Škotske, bez tog otkrića ne bi krenuo u Brazil.
Čarls Vilijam Miler se školovao u Sautemptonu, zavoleo, kao i sva deca tog doba i na tom prostoru, kriket i fudbal. Mlad se vratio u Brazil. Koje ga je čudo nateralo da u Sao Paulo, posle škole ponese fudbalske lopte i pravila igre Fudbalskog saveza Hempšira, ne zna se.
Mogao je da zapati i, na primer, vikete, bat i loptice za kriket, možda bi danas svet fudbala bio drugačiji a ljubitelji kriketa uživali u duelima Indije i Brazila.
Bolje je što je ispalo ovako iako je početak bio težak. Lokalni živalj je igru zavoleo, Miler zaigrao za Sao Paulo Atletik Klab, ali i upisao najveći poraz tog kluba u istoriji kao igrač, 9:1. Bio je napadač, nema podataka kakav, nema ni dokaza da je ključni razlog bio taj što je lopta bila njegova.
Oženio se lokalnom pijanistkinjom, a njegovi sinovi otišli drugim putem. Fudbal, čedo njihovog oca bar kada je brazilski fudbal u pitanju, nije ih zanimao.
Za vreme u kojem je živeo, često je putovao na svoje Ostrvo. Legenda kaže da je izbegao smrt u eksploziji koju su 1938. izveli pripadnici Irske republikanske armije. Otišao je 15 godina kasnije, 1953. godine, ne dočekavši da Brazil osvoji svoju prvu titulu prvaka sveta.
I da, Škoti su izumitelji penicilina (Fleming) i telefona (Bel), da ne bude nepravde, nije Miler najvažniji. Ili, u godini svetskog prvenstva u fudbalu, možda nije...
98 dana...
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Kopakabana - i sunce i more, i Stounsi i papa
ANA MARTINOLI
Odbrojavanje je već u punom jeku, a četvrta epizoda posvećena je najslavnijoj plaži Rija i celog Brazila - Kopakabani.
Ovaj tekst o Kopakabani nije ni o istoimenoj pesmi Barija Manilova…
… ni o njujorškom noćnom klubu (kome se od milja tepa The Copa), ni o filmu sa Groucho Marxom iz 1947…
… već o najslavnijoj Kopakabani od svih – plaži u Rio de Žaneiru.
Kopakabanin put do turističke džet set lokacije počinje 20-ih godina prošlog veka, sa izgradnjom Copacabana Palace Hotela, kada plaža postaje mesto glamura i romantike – iz tog perioda, okolina i dalje čuva arhitektonske spomenike u neoklasičnom i art-nouveau stilu.
Kopakabana, jedna od tri najslavnije brazilske turističke atrakcije, poprište je najneverovatnijih kombinacija posetilaca – od lokalnih meštana, cariocas, koji vole da vežbaju na spravama i sportskim terenima na plaži, preko dece iz obližnjih favela koja se dobacuju loptom, do preplanulih tela turista koja se tiskaju u redovima za jos jednu kaipirinju.
Beta/AP
Ako, pak, niste ljubitelj alkohola, odaberite osvežavajuce agua de coco, kokosovu vodu direktno iz kokosa, koja se nudi duž cele plaže kao lokalni specijalitet. Jedan deo plaže je posvećen i gej i transvestit subkulturama, Stock Market, koji ćete prepoznati po zastavi duginih boja.
Turistička sezona na Kopakabani je u zenitu od novembra do marta.
Ako vas umori gužva Kopakabane, skrenite u Bairro Peixoto, art-deco gradski kutak koji je sačuvao draž starih vremena i tihih uličica. Ako se, pak, uželite vrelog noćnog života, tu su klubovi Boite Holiday, Frank's Bar, Cicciolina, Pussycat, Scotch Bar, Niko's i Baccara, sa ponudom za najprobirljivije i najiskusnije sladokusce.
Ako odlučite da i ručak i večeru provedete u neposrednoj blizini Kopakabane, preporuke sa redovnog menija su peixe frito na brasa, pržena riba, ili aipim com carne seca, sušeno meso posluženo sa prženim korenom, maniokom.
Beta/AP
Razapeta između Avenida Princesa Isabel do Kopakabana Tvrđave, ili rečnikom same plaže – između osmatracnice za spasioce broj 2 (Posto Dois) do osmatračnice za spasioce broj 6 (Posto Seis), što u kilometrima iznosi oko četiri, ovo je jedna od najpoznatijih plaža na svetu.
Iako je prvi sinonim za Kopakabanu uživanje ili milionski novogodišnji doček svakog 1. januara…
… istina je da cuvena plaza ima podosta veze sa sportom:
Već na iducim Letnjim Olimpijskim igrama 2016 biće jedna od četiri ''olimpijske zone". Na njoj se redovno igra zvanični FIFA Beach Soccer Svetski Kup.
Baš na Kopakabani će Usain Bolt pokušati da obori svetski rekord u trčanju na 150 metara.
Iako se sumnjalo da su rekord po broju ljudi na plaži držali Rolling Stones sa preko milion i po posetilaca njihovog živog nastupa…
… istina je da je odanost katolika nadvladala želju za uživanjem, u sunčanju ili muzici, svejedno. Naime, Kopakabana je prošlog jula bila premala za preko 3 miliona vernika koji su došli da pozdrave Papu Franju i odslušaju njegovu misu na otvorenom.
Za kraj, ako vam je prava Kopakabana predaleko, priredite sebi jednu kod kuce – istoimeni koktel nije zahtevan: smućkajte približno jednake mere tzv. sagatiba pura ili cachaca, jednog od omiljenih brazilskih pića slicnih rumu, proizvedenog iz šećerne trske, čokoladnog sirupa, soka od papaje i šlaga. Doduše, postoje i drugačiji recepti za istoimeni koktel:
97...
ANA MARTINOLI
Odbrojavanje je već u punom jeku, a četvrta epizoda posvećena je najslavnijoj plaži Rija i celog Brazila - Kopakabani.
Ovaj tekst o Kopakabani nije ni o istoimenoj pesmi Barija Manilova…
… ni o njujorškom noćnom klubu (kome se od milja tepa The Copa), ni o filmu sa Groucho Marxom iz 1947…
… već o najslavnijoj Kopakabani od svih – plaži u Rio de Žaneiru.
Kopakabanin put do turističke džet set lokacije počinje 20-ih godina prošlog veka, sa izgradnjom Copacabana Palace Hotela, kada plaža postaje mesto glamura i romantike – iz tog perioda, okolina i dalje čuva arhitektonske spomenike u neoklasičnom i art-nouveau stilu.
Kopakabana, jedna od tri najslavnije brazilske turističke atrakcije, poprište je najneverovatnijih kombinacija posetilaca – od lokalnih meštana, cariocas, koji vole da vežbaju na spravama i sportskim terenima na plaži, preko dece iz obližnjih favela koja se dobacuju loptom, do preplanulih tela turista koja se tiskaju u redovima za jos jednu kaipirinju.
Beta/AP
Ako, pak, niste ljubitelj alkohola, odaberite osvežavajuce agua de coco, kokosovu vodu direktno iz kokosa, koja se nudi duž cele plaže kao lokalni specijalitet. Jedan deo plaže je posvećen i gej i transvestit subkulturama, Stock Market, koji ćete prepoznati po zastavi duginih boja.
Turistička sezona na Kopakabani je u zenitu od novembra do marta.
Ako vas umori gužva Kopakabane, skrenite u Bairro Peixoto, art-deco gradski kutak koji je sačuvao draž starih vremena i tihih uličica. Ako se, pak, uželite vrelog noćnog života, tu su klubovi Boite Holiday, Frank's Bar, Cicciolina, Pussycat, Scotch Bar, Niko's i Baccara, sa ponudom za najprobirljivije i najiskusnije sladokusce.
Ako odlučite da i ručak i večeru provedete u neposrednoj blizini Kopakabane, preporuke sa redovnog menija su peixe frito na brasa, pržena riba, ili aipim com carne seca, sušeno meso posluženo sa prženim korenom, maniokom.
Beta/AP
Razapeta između Avenida Princesa Isabel do Kopakabana Tvrđave, ili rečnikom same plaže – između osmatracnice za spasioce broj 2 (Posto Dois) do osmatračnice za spasioce broj 6 (Posto Seis), što u kilometrima iznosi oko četiri, ovo je jedna od najpoznatijih plaža na svetu.
Iako je prvi sinonim za Kopakabanu uživanje ili milionski novogodišnji doček svakog 1. januara…
… istina je da cuvena plaza ima podosta veze sa sportom:
Već na iducim Letnjim Olimpijskim igrama 2016 biće jedna od četiri ''olimpijske zone". Na njoj se redovno igra zvanični FIFA Beach Soccer Svetski Kup.
Baš na Kopakabani će Usain Bolt pokušati da obori svetski rekord u trčanju na 150 metara.
Iako se sumnjalo da su rekord po broju ljudi na plaži držali Rolling Stones sa preko milion i po posetilaca njihovog živog nastupa…
… istina je da je odanost katolika nadvladala želju za uživanjem, u sunčanju ili muzici, svejedno. Naime, Kopakabana je prošlog jula bila premala za preko 3 miliona vernika koji su došli da pozdrave Papu Franju i odslušaju njegovu misu na otvorenom.
Za kraj, ako vam je prava Kopakabana predaleko, priredite sebi jednu kod kuce – istoimeni koktel nije zahtevan: smućkajte približno jednake mere tzv. sagatiba pura ili cachaca, jednog od omiljenih brazilskih pića slicnih rumu, proizvedenog iz šećerne trske, čokoladnog sirupa, soka od papaje i šlaga. Doduše, postoje i drugačiji recepti za istoimeni koktel:
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Odbrojavanje (97) - Srbija, zemlja kojoj ne treba Brazil VIDEO
"Brazil, meni ne treba Brazil", pevala je Bebi Dol davne 1991. godine, a pesmu je nedavno oživeo Tomislav Karadžić. Bebi Dol je i imala i zašto da peva, sa ovom pesmom je bar na Evroviziju otišla. A mi? Mi, pevajući himnu, nismo dalje od svog dvorišta.
Čemu uopšte ovaj tekst, u odbrojavanju do Mundijala, o ekipi koja na istom ne učestvuje? Malo iz mazohizma, malo iz manije da se kopa po ranama, a zatim i zbog činjenice da se ovde sve zaboravi za tri dana, na šta su računali i u FSS-u.
Nebrojeno puta je baš ovaj recept zvani "zaboraviće se" uspevao, a kvalifikacije nisu bile šlag na torti, već jagoda na vrhu iste. Na kraju smo se oduševljavali nebitnim pobedama nad Makedonijom i Velsom, "jedva čekajući" nove kvalifikacije, ovaj put za Euro.
Zahvaljujući dominantnosti Belgije, borba u kvalifikacijama svela se na duel protiv Hrvatske, a on je ličio je na čuveni "cripple fight" u "South Park"-u. Nažalost, našoj reprezentaciji je uspelo da bude gora od Hrvatske, a ona je bila najgora ekipa koja je ušla u baraž, ekipa koja na poslednje četiri utakmice u kvalifikacijama nije pobedila (poražena je dva puta od Škotske, jednom od Belgije, uz remi na Marakani).
Siniši Mihajloviću je uspelo da ga nadigra Igor Štimac, mada je veća verovatnoća da je nadigrao i izigrao sam sebe. U Zagrebu su, na najbitnijem meču u ciklusu, mnogi imali prvi put da vide na delu Radovanovića i Stevanovića, i to kao kičmu veznog reda. A Hrvati? Nisu uradili ništa, sami smo im kiksevima servirali pobedu i, ispostaviće se, vizu za Brazil.
Nismo samo Hrvate bacili u trans, obradovali smo i Makedonce u Skoplju prethodno, počastivši ih sa tri boda. Tome je prethodio konflikt dirigenta sa Aleksandrom Kolarovim i Branislavom Ivanovićem, a njih su u tom trenutku najbolje razumeli Adem Ljajić i Nemanja Matić.
Šta se zapravo desilo? Kao pravi Srbi, uspeli smo da napravimo probleme i tamo gde ih nema. Dirigent se odrekao čoveka za kojim ludi Engleska, inače poznata po skromnosti kad su u pitanju pohvale na račun stranaca u Premijer ligi. Na kraju, vrhunac predstavlja odluka Nevena Subotića da digne ruke od svega - diplomatsko izlaganje momka koji je odbio Amerikance i Nemce da bi se vratio korenima nije bilo ubedljivo posle svega viđenog u kvalifikacijama.
Da se vratimo u ne tako davnu prošlost - nakon poraza od Australije na prethodnom Mundijalu, gnevni Tomislav Karadžić osuo je paljbu po Radomiru Antiću, navodeći da je on iz džepa FSS-a izvadio novac unapred viđen od plasmana u osminu finala.
Sada je smatrao da nije strašno što Srbiji ne treba Brazil, što "orlovi" neće igrati fudbal tamo gde je fudbal sve. Šta smo mi izgubili? Neki novi klinci koji budu došli na Terazije, neće biti toliko ushićeni jer bi rado dali nekoliko sličica za Baneta ili Nemanju, oni stariji neće osetiti paradoksalnu sreću zbog povišenog pritiska i aritmije, samo zbog polušanse.
Nismo samo mi na gubitku - svetski fudbal je: neće gledati Kolarova, Ivanovića, Nastasića, Subotića, Bastu, Matića, Tadića, Tošića, Ljajića, neke nove nade Markovića, Mitrovića...
Karadžićeva priča o nepotrebnosti Mundijala ličila je na basnu o lisici i kiselom grožđu, u kojoj bi ljubitelji fudbala u Srbiji trebalo da predstavljaju veverice. A oni, ipak, smatraju da su ova imena zaslužila da se nađu tamo gde je fudbal sve.
Staćemo ovde, jer i kopanje po ranama poznaje granice, ali smo morali da se podsetimo svega. I dalje ćemo odbrojavati zajedno, ali bez Srbije od sutra...
97...
"Brazil, meni ne treba Brazil", pevala je Bebi Dol davne 1991. godine, a pesmu je nedavno oživeo Tomislav Karadžić. Bebi Dol je i imala i zašto da peva, sa ovom pesmom je bar na Evroviziju otišla. A mi? Mi, pevajući himnu, nismo dalje od svog dvorišta.
Čemu uopšte ovaj tekst, u odbrojavanju do Mundijala, o ekipi koja na istom ne učestvuje? Malo iz mazohizma, malo iz manije da se kopa po ranama, a zatim i zbog činjenice da se ovde sve zaboravi za tri dana, na šta su računali i u FSS-u.
Nebrojeno puta je baš ovaj recept zvani "zaboraviće se" uspevao, a kvalifikacije nisu bile šlag na torti, već jagoda na vrhu iste. Na kraju smo se oduševljavali nebitnim pobedama nad Makedonijom i Velsom, "jedva čekajući" nove kvalifikacije, ovaj put za Euro.
Zahvaljujući dominantnosti Belgije, borba u kvalifikacijama svela se na duel protiv Hrvatske, a on je ličio je na čuveni "cripple fight" u "South Park"-u. Nažalost, našoj reprezentaciji je uspelo da bude gora od Hrvatske, a ona je bila najgora ekipa koja je ušla u baraž, ekipa koja na poslednje četiri utakmice u kvalifikacijama nije pobedila (poražena je dva puta od Škotske, jednom od Belgije, uz remi na Marakani).
Siniši Mihajloviću je uspelo da ga nadigra Igor Štimac, mada je veća verovatnoća da je nadigrao i izigrao sam sebe. U Zagrebu su, na najbitnijem meču u ciklusu, mnogi imali prvi put da vide na delu Radovanovića i Stevanovića, i to kao kičmu veznog reda. A Hrvati? Nisu uradili ništa, sami smo im kiksevima servirali pobedu i, ispostaviće se, vizu za Brazil.
Nismo samo Hrvate bacili u trans, obradovali smo i Makedonce u Skoplju prethodno, počastivši ih sa tri boda. Tome je prethodio konflikt dirigenta sa Aleksandrom Kolarovim i Branislavom Ivanovićem, a njih su u tom trenutku najbolje razumeli Adem Ljajić i Nemanja Matić.
Šta se zapravo desilo? Kao pravi Srbi, uspeli smo da napravimo probleme i tamo gde ih nema. Dirigent se odrekao čoveka za kojim ludi Engleska, inače poznata po skromnosti kad su u pitanju pohvale na račun stranaca u Premijer ligi. Na kraju, vrhunac predstavlja odluka Nevena Subotića da digne ruke od svega - diplomatsko izlaganje momka koji je odbio Amerikance i Nemce da bi se vratio korenima nije bilo ubedljivo posle svega viđenog u kvalifikacijama.
Da se vratimo u ne tako davnu prošlost - nakon poraza od Australije na prethodnom Mundijalu, gnevni Tomislav Karadžić osuo je paljbu po Radomiru Antiću, navodeći da je on iz džepa FSS-a izvadio novac unapred viđen od plasmana u osminu finala.
Sada je smatrao da nije strašno što Srbiji ne treba Brazil, što "orlovi" neće igrati fudbal tamo gde je fudbal sve. Šta smo mi izgubili? Neki novi klinci koji budu došli na Terazije, neće biti toliko ushićeni jer bi rado dali nekoliko sličica za Baneta ili Nemanju, oni stariji neće osetiti paradoksalnu sreću zbog povišenog pritiska i aritmije, samo zbog polušanse.
Nismo samo mi na gubitku - svetski fudbal je: neće gledati Kolarova, Ivanovića, Nastasića, Subotića, Bastu, Matića, Tadića, Tošića, Ljajića, neke nove nade Markovića, Mitrovića...
Staćemo ovde, jer i kopanje po ranama poznaje granice, ali smo morali da se podsetimo svega. I dalje ćemo odbrojavati zajedno, ali bez Srbije od sutra...
97...
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Odbrojavanje (97) - Priča o jednom snu: Ovako je ZAPRAVO bilo u Montevideu
Postoje mnoge dirljive sportske priče.. Postoje mnoge duhovite, i mnoge neverovatne. A sve to u jednoj...? Da, postoji i takva priča. Ova je baš ta, o prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu, čiji je domaćin davne 1930. godine bio Urugvaj.
Zamislite jedno finale Mundijala u kome je strelac čovek koji nema jednu ruku. Ili, zamislite Svetsko prvenstvo koje počne - a glavni stadion još nije sagrađen. Ili, zamislite predsednika FIFA koji švercuje pehar, jer se plaši da će ga neko ukrasti. Ma, zamislite samo... Jednu ljubav. Veliku. I jednu loptu. (Dobro, dve. Finalisti nisu mogli da se dogovore čijom će se igrati, pa su igrali sa dve. Stvarno.)
Zamislili? Dobro došli u Montevideo, godine 1930.
Svetsko prvenstvo 1930.
Domaćin: Urugvaj
Šampion: Urugvaj (prva titula)
Finale: Urugvaj - Argentina (4:2)
Najbolji strelac: Stabile (Argentina) 8
Ukupno golova: 70 (18 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Argentina (18)
Prvi gol ikada na Mondijalima: Lusijen Loran (Francuska)
Gledanost: 434.000
Prosek gledalaca po meču: 24.111
Ako preskočimo uvodne godine postojanja FIFA, zapravo malo više od dve decenije, dolazimo do trenutka kada je konačno usaglašena ideja da se održi Mundijal. Zapravo, bio je to jedan san. A tužne i srećne ljude deli samo odluka da se hrabro krene ka ostvarenju sna.
Samo, gde i kada održati jedan takav san... e, to je bio veliki problem. No, baš taj problem omogućio je ovoj priči da se razmahne kako nijedna druga, verovatno, ne bi uspela. Recimo, Italijani, Holanđani, Španci i Šveđani su hteli da organizuju to prvo prvenstvo sveta, ali je samo Urugvaj bio spreman da plati troškove putovanja i boravak u hotelu svim reprezentacijama, kao i da sagradi novi stadion za potrebe Mundijala. To, kao i činjenica da je Urugvaj baš 1930. slavio svoju stogodišnjicu, i to kao dvostruki uzastopni olimpijski šampion u fudbalu, bili su dovoljni čelnicima FIFA da kažu: Montevideo!
U tom gradu, glavnom gradu Urugvaja, trebalo je da se sastanu baš svi najbolji. Ali, nisu svi najbolji hteli da idu tamo. One četiri pomenute države koje su htele da budu domaćini, dva meseca pred start turnira rešile su da ni ne pošalju svoje reprezentacije u Montevideo. Mnogi drugi nisu hteli na tako daleki put jer su, kao fudbaleri-amateri, želeli da sačuvaju radna mesta, što baš i nije lako kad vas na poslu nema dva, tri meseca. Ipak, insistiranje predsednika FIFA, Žila Rimea, uspelo je da ubedi pojedine Saveze pa se, nikako nesrećnih, 13 ekipa pojavilo u Urugvaju. Tek tada i tek tamo održan je žreb.
No, pre nego što se ova priča pretvori u kratak popis neverovatnih detalja sa tog, prvog Mundijala, da vas vratimo u jednu našu prethodnu priču, neobičnu poput ove. Sećate se putovanja naših fudbalera baš tamo, u daleki Urugvaj, i nestvarne scene na dočeku u Montevideu, onog čamca i one himne?
Šta su uradili naši?
Bilans: Dve pobede, poraz u polufinalu
Jugoslavija - Brazil 2:1 (2:0)
(Tirnanić 21, Bek 30 - Žoao Koeljo Neto Preguinjo 62)
Jugoslavija - Bolivija 4:0(0:0)
(Bek 60, 67, Marjanović 65, Vujadinović 86)
Urugvaj - Jugoslavija 6:1(3:1)
(Sea 18, 67, 72, Anselmo 20, 31, Iriarte 61 – Vujadinović 4)
Montevideo, te 1930, bio je prava metropola. Skoro 50 godina već je tamo bila funkcionalna železnica, narod je bio vredan i oran za rad, ali i za muzičke provode, kada ono malo slobodnog vremena to dozvoli. Dolazak fudbalske elite samo je uvećao želju svih žitelja da još više dokažu koliko su vole svoj grad, pa je građenje stadiona "Stogodišnjica" (Sentenario) za 100.000 ljudi na tribinama trajalo samo godinu dana i to neprekidno, 24 časa dnevno. Ipak, nije bio završen na vreme, mečevi su već počeli da se igraju na druga dva sportska objekta, u istom gradu, no petog dana Mundijala i gigantski stadion mogao je da otvori svoje kapije.
A to, kako su radni dani prolazili za učesnike turnira, možda najbolje svedoče uvodni mečevi Francuza. U grupi u kojoj su bili, odigrali su dva uvodna meča za 48 sati, a da njihov rival iz grupe, Čile, još nije bio nastupio nijednom. No, nećemo baš o svim mečevima i svim grupama, o onim našima ćemo malko kasnije, a u ovom delu priče samo ćemo vam otkriti dva detalja - o nadimcima za srpske fudbalere. Imali su ih dva, potpuno različita, i oba uopšte nisu na srpskom jeziku.
To što su naši poraženi u polufinalu od Urugvaja, nije strašno samo po sebi. Ali, ne pomenuti da je arbitar poništio čist gol "ićaćosima", a dozvolio da se igra nastavi kada je lopta izašla u aut, a lokalni policajac je dodao Urugvajcima koji su nastavku akcije zatresli našu mrežu, ne bi bilo lepo. Taj sudija, Almeida Rega, možda je bio tužan što smo mu izbacili zemljake iz Brazila iako su bili među favoritima, a možda prosto nije dorastao jednom takvom takmičenju.
I pre tog meča je napravio skandal, kada je šest minuta pre kraja utakmice Francuska - Argentina (0:1) označio kraj, i to baš kada se jedan francuski fudbaler, sam, potpuno neometan, stuštio ka golu rivala ne bi li izjednačio. Odjednom – kraj. Arbitar je nekako izbegao linč, a kada je shvatio da je ipak preterao, zvao je oba tima da odigraju tih neodigranih šest minuta, iako su pojedini fudbaleri već otišli da se tuširaju.
Ukradena "boginja"
Francuski skulptor Abel Lefle dizajnirao je prvi trofej namenjen osvajaču titule prvaka sveta. Zlatna statua bila je teška 3,8 kilograma, a visoka 35 santimetara. Još 1930. je odlučeno da ona pređe u trajno vlasništvo tima koji prvi tri puta osvoji titulu prvaka sveta, pa je od 1970. godine bila u trajnom vlasništvu Brazila - dok nije ukradena.
O, to je bio samo jedan od zanimljivijih detalja sa ovog šampionata. Recimo, za vreme polufinalnog meča sa Argentinom, trener američke selekcije pao u nesvest nakon što je slučajno razbio bočicu sa hloroformom prilikom ukazivanja pomoći jednom svom igraču.
Ili… Strelac jednog od četiri gola za Urugvaj na finalnoj utakmici sa Argentinom Hektor Kastro bio je nezamenjiv član reprezentacije iako je imao samo jednu ruku. Kastro je bez ruke ostao još kao dečak, ali ga to nije omelo da napravi izuzetnu sportsku karijeru. Moglo bi od takvih ljudi i takvih sportista da se nauči mnogo toga. Kada bismo mi voleli da učimo životne priče, a konačno preskočimo poneki čas ispraznosti.
Eto, jedna od lepših životnih lekcija je ona u kojoj se pomogne nekome. A upravo se to desilo fudbalerima iz našeg komšiluka: reprezentacija Rumunije učestvovala je na Mundijalu na zahtev kralja Karolja II. Rumunski vladar, koji je obožavao da gleda fudbalske mečeve, sam je odredio ekipu za nastup na Mondijalu, a od poslodavaca za koje su radili izabrani igrači, zahtevao je da im obezbede plaćeno tromesečno odsustvo. Rečeno, učinjeno – i, eto Rumuna na Mundijalu.
A kada na veliku scenu stignete, onda treba da pokažete da ste veliki. Neki su skupo platili cenu razmišljanja u stilu “Lako ću ja to”. Ta cena se uvek plati, iako kursevi variraju u zavisnosti od veka u kome se odsustvo promišljanja dešava, a jednu ozbiljnu platio je golman urugvajske reprezentacije Antonio Macali. Kao prvi čuvar mreže dvostrukih uzastopnih olimpijskih šampiona - odstranjen je iz tima neposredno uoči početka šampionata, zato što je napustio hotel i posetio porodicu. Osam nedelja pre starta prvenstva urugvajski nacionalni tim bio je izolovan u jednom hotelu u Montevideu, a Macali se jedne večeri iskrao iz sobe i otišao da vidi familiju. Iskusni golman, koji je osvojio dve zlatne olimpijske medalje 1924. i 1928, izbačen je iz ekipe i nikada u karijeri nije odigrao nijedan meč na Mondijalu. Porodica je bitna, svakako, ali ako je već pristao na dogovor o karantinu, onda je trebalo da ga se pridržava, zar ne? Uostalom, lepo reče neko – dok smo reč poštovali a ona bila važna i časna, pisani ugovori nisu ni postojali.
Bilo je i tužnih priča vezanih za taj Montevideo 1930. Na primer, kapiten reprezentacije Francuske na meču sa Meksikom, prvoj utakmici te zemlje na šampionatima sveta, Aleks Vilplan ubijen je 1945. godine zbog saradnje sa nacistima. Vilplan, koji je rođen u Alžiru, tokom rata je sarađivao sa Gestapoom i odgovoran je za smrt mnogih francuskih rodoljuba, pa ga je kazna snašla kada su ratni sukobi prestali.
Želeći da izbegne kakvu moguću kaznu, belgijski sudija Johanes Langenus, tražio je pred finale garancije da će mu odmah posle meča biti omogućeno da “u najkraćem roku i najbržim putem” stigne do broda kojim će otpoloviti iz Urugvaja. Finale je odsudio dobro, slažu se i Urugvajci i Argentinci koji su poraženi sa 4:2, a složili su se i pred samu utakmicu oko nečega što im je Belgijanac predložio: kako nisu mogli da se dogovore kojom loptom će se igrati završna borba za trofej, na predlog sudije, jedno poluvreme igralo se loptom koju su doneli Argentinci, a drugo sa loptom domaćina.
Nekima su se, eto, snovi ostvarili u finalu, nekima samim dolaskom u Montevideo, a i jedni i drugi su svratili ovde da vas podsete da - večno setne i one srećne deli samo hrabrost da se ka snu krene.
I tako, ova priča dođe do kraja, nekako brzo, iako je isprva delovala kao duga. Proleti vreme, čas posla. Od tog Montevidea 1930, evo, prođe 84 godine. Od početka čitanja ove priče – oko pet minuta.
Da, vreme leti.
Upravo zato umesto zaključka, samo jedno podsećanje: Imate neki san?
Šta čekate?
Vreme leti.
97…
Postoje mnoge dirljive sportske priče.. Postoje mnoge duhovite, i mnoge neverovatne. A sve to u jednoj...? Da, postoji i takva priča. Ova je baš ta, o prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu, čiji je domaćin davne 1930. godine bio Urugvaj.
Zamislite jedno finale Mundijala u kome je strelac čovek koji nema jednu ruku. Ili, zamislite Svetsko prvenstvo koje počne - a glavni stadion još nije sagrađen. Ili, zamislite predsednika FIFA koji švercuje pehar, jer se plaši da će ga neko ukrasti. Ma, zamislite samo... Jednu ljubav. Veliku. I jednu loptu. (Dobro, dve. Finalisti nisu mogli da se dogovore čijom će se igrati, pa su igrali sa dve. Stvarno.)
Zamislili? Dobro došli u Montevideo, godine 1930.
Svetsko prvenstvo 1930.
Domaćin: Urugvaj
Šampion: Urugvaj (prva titula)
Finale: Urugvaj - Argentina (4:2)
Najbolji strelac: Stabile (Argentina) 8
Ukupno golova: 70 (18 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Argentina (18)
Prvi gol ikada na Mondijalima: Lusijen Loran (Francuska)
Gledanost: 434.000
Prosek gledalaca po meču: 24.111
Ako preskočimo uvodne godine postojanja FIFA, zapravo malo više od dve decenije, dolazimo do trenutka kada je konačno usaglašena ideja da se održi Mundijal. Zapravo, bio je to jedan san. A tužne i srećne ljude deli samo odluka da se hrabro krene ka ostvarenju sna.
Samo, gde i kada održati jedan takav san... e, to je bio veliki problem. No, baš taj problem omogućio je ovoj priči da se razmahne kako nijedna druga, verovatno, ne bi uspela. Recimo, Italijani, Holanđani, Španci i Šveđani su hteli da organizuju to prvo prvenstvo sveta, ali je samo Urugvaj bio spreman da plati troškove putovanja i boravak u hotelu svim reprezentacijama, kao i da sagradi novi stadion za potrebe Mundijala. To, kao i činjenica da je Urugvaj baš 1930. slavio svoju stogodišnjicu, i to kao dvostruki uzastopni olimpijski šampion u fudbalu, bili su dovoljni čelnicima FIFA da kažu: Montevideo!
U tom gradu, glavnom gradu Urugvaja, trebalo je da se sastanu baš svi najbolji. Ali, nisu svi najbolji hteli da idu tamo. One četiri pomenute države koje su htele da budu domaćini, dva meseca pred start turnira rešile su da ni ne pošalju svoje reprezentacije u Montevideo. Mnogi drugi nisu hteli na tako daleki put jer su, kao fudbaleri-amateri, želeli da sačuvaju radna mesta, što baš i nije lako kad vas na poslu nema dva, tri meseca. Ipak, insistiranje predsednika FIFA, Žila Rimea, uspelo je da ubedi pojedine Saveze pa se, nikako nesrećnih, 13 ekipa pojavilo u Urugvaju. Tek tada i tek tamo održan je žreb.
Šta su uradili naši?
Bilans: Dve pobede, poraz u polufinalu
Jugoslavija - Brazil 2:1 (2:0)
(Tirnanić 21, Bek 30 - Žoao Koeljo Neto Preguinjo 62)
Jugoslavija - Bolivija 4:0(0:0)
(Bek 60, 67, Marjanović 65, Vujadinović 86)
Urugvaj - Jugoslavija 6:1(3:1)
(Sea 18, 67, 72, Anselmo 20, 31, Iriarte 61 – Vujadinović 4)
Montevideo, te 1930, bio je prava metropola. Skoro 50 godina već je tamo bila funkcionalna železnica, narod je bio vredan i oran za rad, ali i za muzičke provode, kada ono malo slobodnog vremena to dozvoli. Dolazak fudbalske elite samo je uvećao želju svih žitelja da još više dokažu koliko su vole svoj grad, pa je građenje stadiona "Stogodišnjica" (Sentenario) za 100.000 ljudi na tribinama trajalo samo godinu dana i to neprekidno, 24 časa dnevno. Ipak, nije bio završen na vreme, mečevi su već počeli da se igraju na druga dva sportska objekta, u istom gradu, no petog dana Mundijala i gigantski stadion mogao je da otvori svoje kapije.
A to, kako su radni dani prolazili za učesnike turnira, možda najbolje svedoče uvodni mečevi Francuza. U grupi u kojoj su bili, odigrali su dva uvodna meča za 48 sati, a da njihov rival iz grupe, Čile, još nije bio nastupio nijednom. No, nećemo baš o svim mečevima i svim grupama, o onim našima ćemo malko kasnije, a u ovom delu priče samo ćemo vam otkriti dva detalja - o nadimcima za srpske fudbalere. Imali su ih dva, potpuno različita, i oba uopšte nisu na srpskom jeziku.
- Sami sebe su zvali "mućaćos" (španski: momci), jer su ih tako dozivali ljudi koji su ih svakodnevno okruživali.
- Kada su uspeli da pobede i moćni Brazil, urugvajska štampa koja nije navikla na toliko prezimena koji se, mahom, završavaju na "-ić", prozvala ih je "Ićići" ili "Ićaćosi".
To što su naši poraženi u polufinalu od Urugvaja, nije strašno samo po sebi. Ali, ne pomenuti da je arbitar poništio čist gol "ićaćosima", a dozvolio da se igra nastavi kada je lopta izašla u aut, a lokalni policajac je dodao Urugvajcima koji su nastavku akcije zatresli našu mrežu, ne bi bilo lepo. Taj sudija, Almeida Rega, možda je bio tužan što smo mu izbacili zemljake iz Brazila iako su bili među favoritima, a možda prosto nije dorastao jednom takvom takmičenju.
I pre tog meča je napravio skandal, kada je šest minuta pre kraja utakmice Francuska - Argentina (0:1) označio kraj, i to baš kada se jedan francuski fudbaler, sam, potpuno neometan, stuštio ka golu rivala ne bi li izjednačio. Odjednom – kraj. Arbitar je nekako izbegao linč, a kada je shvatio da je ipak preterao, zvao je oba tima da odigraju tih neodigranih šest minuta, iako su pojedini fudbaleri već otišli da se tuširaju.
Ukradena "boginja"
Francuski skulptor Abel Lefle dizajnirao je prvi trofej namenjen osvajaču titule prvaka sveta. Zlatna statua bila je teška 3,8 kilograma, a visoka 35 santimetara. Još 1930. je odlučeno da ona pređe u trajno vlasništvo tima koji prvi tri puta osvoji titulu prvaka sveta, pa je od 1970. godine bila u trajnom vlasništvu Brazila - dok nije ukradena.
O, to je bio samo jedan od zanimljivijih detalja sa ovog šampionata. Recimo, za vreme polufinalnog meča sa Argentinom, trener američke selekcije pao u nesvest nakon što je slučajno razbio bočicu sa hloroformom prilikom ukazivanja pomoći jednom svom igraču.
Ili… Strelac jednog od četiri gola za Urugvaj na finalnoj utakmici sa Argentinom Hektor Kastro bio je nezamenjiv član reprezentacije iako je imao samo jednu ruku. Kastro je bez ruke ostao još kao dečak, ali ga to nije omelo da napravi izuzetnu sportsku karijeru. Moglo bi od takvih ljudi i takvih sportista da se nauči mnogo toga. Kada bismo mi voleli da učimo životne priče, a konačno preskočimo poneki čas ispraznosti.
Eto, jedna od lepših životnih lekcija je ona u kojoj se pomogne nekome. A upravo se to desilo fudbalerima iz našeg komšiluka: reprezentacija Rumunije učestvovala je na Mundijalu na zahtev kralja Karolja II. Rumunski vladar, koji je obožavao da gleda fudbalske mečeve, sam je odredio ekipu za nastup na Mondijalu, a od poslodavaca za koje su radili izabrani igrači, zahtevao je da im obezbede plaćeno tromesečno odsustvo. Rečeno, učinjeno – i, eto Rumuna na Mundijalu.
A kada na veliku scenu stignete, onda treba da pokažete da ste veliki. Neki su skupo platili cenu razmišljanja u stilu “Lako ću ja to”. Ta cena se uvek plati, iako kursevi variraju u zavisnosti od veka u kome se odsustvo promišljanja dešava, a jednu ozbiljnu platio je golman urugvajske reprezentacije Antonio Macali. Kao prvi čuvar mreže dvostrukih uzastopnih olimpijskih šampiona - odstranjen je iz tima neposredno uoči početka šampionata, zato što je napustio hotel i posetio porodicu. Osam nedelja pre starta prvenstva urugvajski nacionalni tim bio je izolovan u jednom hotelu u Montevideu, a Macali se jedne večeri iskrao iz sobe i otišao da vidi familiju. Iskusni golman, koji je osvojio dve zlatne olimpijske medalje 1924. i 1928, izbačen je iz ekipe i nikada u karijeri nije odigrao nijedan meč na Mondijalu. Porodica je bitna, svakako, ali ako je već pristao na dogovor o karantinu, onda je trebalo da ga se pridržava, zar ne? Uostalom, lepo reče neko – dok smo reč poštovali a ona bila važna i časna, pisani ugovori nisu ni postojali.
Bilo je i tužnih priča vezanih za taj Montevideo 1930. Na primer, kapiten reprezentacije Francuske na meču sa Meksikom, prvoj utakmici te zemlje na šampionatima sveta, Aleks Vilplan ubijen je 1945. godine zbog saradnje sa nacistima. Vilplan, koji je rođen u Alžiru, tokom rata je sarađivao sa Gestapoom i odgovoran je za smrt mnogih francuskih rodoljuba, pa ga je kazna snašla kada su ratni sukobi prestali.
I tako, ova priča dođe do kraja, nekako brzo, iako je isprva delovala kao duga. Proleti vreme, čas posla. Od tog Montevidea 1930, evo, prođe 84 godine. Od početka čitanja ove priče – oko pet minuta.
Da, vreme leti.
Upravo zato umesto zaključka, samo jedno podsećanje: Imate neki san?
Šta čekate?
Vreme leti.
97…
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Žilmar – plesao je uz drugačiju melodiju
SAŠA OZMO
Tostao, Garinča, Pele, Vava, Romario, Ronaldo... Mnogo je legendi zbog kojih su klinci na lokalnim igralištima u Brazilu želeli da igraju u navali. Zbog samo jednog su zaželeli da budu među stativama – Žilmara dos Santosa Nevesa. “Nijedan brazilski golman nikada nije bio kao Žilmar. Niti će takvog ikada biti. Jednostavno, on je najveći svih vremena“. Na taj način je brazilski novinar Žuka Kfouri opisao slavnog čuvara mreže nakon što je Žilmar prošlog avgusta preminuo u 83. godini od posledica srčanog udara. I zaista, bio je neponovljiv.
U fudbalu važi pravilo da golmani moraju da budu pomalo ’ludi’ i na svoju ruku. Žilmar je bio sve samo ne to – zapamćen je kao staložena ličnost, na terenu i van njega, snažnih nerava i posvećen timu.
“Osim što je bio izvanredan golman, on je bio junak širom sveta i pravi primer za ostale, kao fudbaler i kao građanin“, kazao je posle Žilmarove smrti Žoze Marija Marin, predsednik Fudbalske federacije Brazila.
Bio je član najslavnije generacije Santosa u istoriji, mnogo uspeha imao je i sa Korintijansom, ali najviše ga pamte kao golmana reprezentacije Brazila.
Na Svetskom šampionatu 1958. godine sve do polufinala nije primio gol (369 minuta) i bio je jedan od najzaslužnijih za osvajanje titule svetskog prvaka. Bilo koju istorijsku knjigu o fudbalu da kupite, jednu fotografiju sigurno ćete pronaći u njoj – Pelea, tada 17-godišnjaka, u Žilmarovom zagrljaju nakon pobede u finalu nad Švedskom 5:2.
“Moj gol zapečatio je titulu i posle toga nisam znao šta da kažem. Nisam znao da li treba da vičem ili da plačem. A Žilmar je bio tu, jedan od najstarijih i najiskusnijih igrača u ekipi“, objašnjava Pele.
Nije slučajno to što je Pele odabrao baš Žilmara. Iako nije formalno bio kapiten te ekipe, čuvar mreže rodom iz Sao Paula bio je istinski vođa i davao je primer koji su ostali sledili. U svakom smislu.
Iako je za reprezentaciju debitovao još 1953. godine, tek je dve godine kasnije postao standardni prvi izbor u nacionalnom timu. Zato je i njemu, kao i više od deceniju mlađem Peleu, Švedska bila debitantski nastup na svetskim šampionatima.
To nije bio kraj, već samo početak Žilmarove reprezentativne karijere. Četiri godine kasnije ’Selekao’ je u Čileu branio titulu najboljeg na planeti. Malo je nedostajalo da Brazilci budu eliminisani u grupi, gubili su 1:0 od Španije, a onda je na scenu stupio Žilmar – odbranio je težak udrac Puškaša, munjevito se pridigao i onda još jednom spasao svoj gol. To je dalo krila njegovim saigračima, koji su u završnici meča preokrenuli i slavili sa 2:1.
“Španci su otišli toliko daleko da su tvrdili da ih je baš ta odbrana koštala prolaza dalje“, kazao jeŽilmar godinama kasnije.
Iako bez povređenog Pelea, Brazilci su odbranili titulu u finalu savladavši Čehoslovačku sa 3:1.
Bio je Žilmar i na Svetskom prvenstvu 1966. godine, doduše branio je samo na dve prve utakmice, potom ga je zamenio Manga, a Brazil je takmičenje završio već u grupi.
Za Žilmara kažu da je redefinisao značaj golmana u fudbalu – bio je neverovatno agilan, odlično je procenjivao sve situacije i bio je pouzdan, što je možda i najvažnija karakteristika golmana. I sâm Žilmar bio je svestan specifične uloge čuvara mreže.
“Golman je solista u timu, samostalni umetnik. On pleše uz drugačiju melodiju – mora da skače, a onda da stoji i da ne radi ništa. Ima više odgovornosti na sebi od napadača jer na golu se dobijaju i gube utakmice. U fudbalu, posle poraza svi imaju rame na kojem će plakati. Svi, osim golmana“,rekao je Žilmar jednom prilikom.
Ukupno je za reprezentaciju Brazila odigrao 94 meča (39 sa Đalmom i Niltonom Santosom u legendarnoj odbrambenoj liniji), a u njima je odbranio čak 13 penala.
Žilmarova klupska karijera jednako je impresivna. Ipak, početak je bio skroman – branio je u lokalnoj Žabakari, a za prvi profesionalni ugovor plaćano mu je 6.000 kruzeirosa mesečno (oko 52 dolara).
Godine 1951. prešao je u Korintijans, u kojem provodi deset godina i sa kojim osvojio tri titule države Pauliste, države Sao Paulo.
Odigrao je skoro 400 utakmica za Korintijans, postao je ikona kluba, a isti status dosegao je i u Santosu. U taj klub prešao je 1961. godine i bio je član ’Santosove mašine’ zajedno sa Peleom, Kutinjom, Dorvalom...
“Iako sam bio šampion mnogo puta i sa Korintijansom, najveće uspehe ostvario sam sa Santosom. Bili smo prava porodica, veličanstven tim u kojem ego igrača nije igrao nikakvu ulogu. Bila je prava divota gledati nas, čak i protivničkim navijačima“, sa setom je govorio Žilmar.
Mašina je bila nezaustavljiva, Santos je osvojio maltene sve što se moglo osvojiti – pet titula države Sao Paulo, pet titula nacionalnog prvaka, dva trofeja Kopa Libertadores i dva Interkontinentalna kupa u kojima su savladani Euzebijova Benfika 1962. godine i slavni Milan naredne sezone.
Aktivno je fudbal igrao skoro dve decenije, a povukao se kada mu je bilo 39 godina.
Žilmar – Brazilac “za sva vremena“. Istina.
SAŠA OZMO
Tostao, Garinča, Pele, Vava, Romario, Ronaldo... Mnogo je legendi zbog kojih su klinci na lokalnim igralištima u Brazilu želeli da igraju u navali. Zbog samo jednog su zaželeli da budu među stativama – Žilmara dos Santosa Nevesa. “Nijedan brazilski golman nikada nije bio kao Žilmar. Niti će takvog ikada biti. Jednostavno, on je najveći svih vremena“. Na taj način je brazilski novinar Žuka Kfouri opisao slavnog čuvara mreže nakon što je Žilmar prošlog avgusta preminuo u 83. godini od posledica srčanog udara. I zaista, bio je neponovljiv.
“Osim što je bio izvanredan golman, on je bio junak širom sveta i pravi primer za ostale, kao fudbaler i kao građanin“, kazao je posle Žilmarove smrti Žoze Marija Marin, predsednik Fudbalske federacije Brazila.
Bio je član najslavnije generacije Santosa u istoriji, mnogo uspeha imao je i sa Korintijansom, ali najviše ga pamte kao golmana reprezentacije Brazila.
Na Svetskom šampionatu 1958. godine sve do polufinala nije primio gol (369 minuta) i bio je jedan od najzaslužnijih za osvajanje titule svetskog prvaka. Bilo koju istorijsku knjigu o fudbalu da kupite, jednu fotografiju sigurno ćete pronaći u njoj – Pelea, tada 17-godišnjaka, u Žilmarovom zagrljaju nakon pobede u finalu nad Švedskom 5:2.
Nije slučajno to što je Pele odabrao baš Žilmara. Iako nije formalno bio kapiten te ekipe, čuvar mreže rodom iz Sao Paula bio je istinski vođa i davao je primer koji su ostali sledili. U svakom smislu.
Iako je za reprezentaciju debitovao još 1953. godine, tek je dve godine kasnije postao standardni prvi izbor u nacionalnom timu. Zato je i njemu, kao i više od deceniju mlađem Peleu, Švedska bila debitantski nastup na svetskim šampionatima.
To nije bio kraj, već samo početak Žilmarove reprezentativne karijere. Četiri godine kasnije ’Selekao’ je u Čileu branio titulu najboljeg na planeti. Malo je nedostajalo da Brazilci budu eliminisani u grupi, gubili su 1:0 od Španije, a onda je na scenu stupio Žilmar – odbranio je težak udrac Puškaša, munjevito se pridigao i onda još jednom spasao svoj gol. To je dalo krila njegovim saigračima, koji su u završnici meča preokrenuli i slavili sa 2:1.
“Španci su otišli toliko daleko da su tvrdili da ih je baš ta odbrana koštala prolaza dalje“, kazao jeŽilmar godinama kasnije.
Iako bez povređenog Pelea, Brazilci su odbranili titulu u finalu savladavši Čehoslovačku sa 3:1.
Bio je Žilmar i na Svetskom prvenstvu 1966. godine, doduše branio je samo na dve prve utakmice, potom ga je zamenio Manga, a Brazil je takmičenje završio već u grupi.
Za Žilmara kažu da je redefinisao značaj golmana u fudbalu – bio je neverovatno agilan, odlično je procenjivao sve situacije i bio je pouzdan, što je možda i najvažnija karakteristika golmana. I sâm Žilmar bio je svestan specifične uloge čuvara mreže.
“Golman je solista u timu, samostalni umetnik. On pleše uz drugačiju melodiju – mora da skače, a onda da stoji i da ne radi ništa. Ima više odgovornosti na sebi od napadača jer na golu se dobijaju i gube utakmice. U fudbalu, posle poraza svi imaju rame na kojem će plakati. Svi, osim golmana“,rekao je Žilmar jednom prilikom.
Ukupno je za reprezentaciju Brazila odigrao 94 meča (39 sa Đalmom i Niltonom Santosom u legendarnoj odbrambenoj liniji), a u njima je odbranio čak 13 penala.
Žilmarova klupska karijera jednako je impresivna. Ipak, početak je bio skroman – branio je u lokalnoj Žabakari, a za prvi profesionalni ugovor plaćano mu je 6.000 kruzeirosa mesečno (oko 52 dolara).
Godine 1951. prešao je u Korintijans, u kojem provodi deset godina i sa kojim osvojio tri titule države Pauliste, države Sao Paulo.
Odigrao je skoro 400 utakmica za Korintijans, postao je ikona kluba, a isti status dosegao je i u Santosu. U taj klub prešao je 1961. godine i bio je član ’Santosove mašine’ zajedno sa Peleom, Kutinjom, Dorvalom...
“Iako sam bio šampion mnogo puta i sa Korintijansom, najveće uspehe ostvario sam sa Santosom. Bili smo prava porodica, veličanstven tim u kojem ego igrača nije igrao nikakvu ulogu. Bila je prava divota gledati nas, čak i protivničkim navijačima“, sa setom je govorio Žilmar.
Mašina je bila nezaustavljiva, Santos je osvojio maltene sve što se moglo osvojiti – pet titula države Sao Paulo, pet titula nacionalnog prvaka, dva trofeja Kopa Libertadores i dva Interkontinentalna kupa u kojima su savladani Euzebijova Benfika 1962. godine i slavni Milan naredne sezone.
Aktivno je fudbal igrao skoro dve decenije, a povukao se kada mu je bilo 39 godina.
Žilmar – Brazilac “za sva vremena“. Istina.
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Amazon - svetsko čudo našeg doba
SPASOJE VESELINOVIĆ
Jedna petina vode svih površinskih tokova na svetu teče koritom reke Amazon, na taj način se milijardu litara vode ulije u Atlanski okean, ali odakle dolazi sva ta voda?
Odgovor na ovo pitanje sa stoprocentnom tačnošću ne mogu da iznesu ni najpriznatiji naučnici, a početkom godine se pojavila informacija da se do stiglo do „rešenja“.
Uprkos do tada važećem stanovištu da je izvorište druge najveće reke na svetu reka Apurimak, grupa istraživača je došla do saznanja da Amazon zapravo potiče od reke Mantaro, koja se nalazi u Peruu.
Da stvari sa jednim od svetskih čuda modernog doba nikako ne budu do kraja definisane, potrudila se druga grupa naučnika, koja smatra da se Mantaro može smatrati samo „novim izvorom“, na ne „izvorom“, jer se na svakih pet godina isušuje, zbog funkcionisanja brane.
Verovatno da stručnjaci za naftu jedne brazilske korporacije nisu ni bili svesni da će gotovo 40 godina nakon iskopavanja jedne od bušotina, baš ona biti iskorišćena za pronalaženje podzemne reke koja „prati“ Amazon, ali na četiri kilometra dubine.
Nedavno otkrivena vrsta rečnog delfina (Beta/AP)
Navodna podzemna reka Rio Hamza duga je šest hiljada kilometara, 400 metara manje od Amazona, u jednom delu teče vertikalno, međutim ovi podaci su verovatno irelevantni za biljni i životinjski svet, odnosno autohtone stanovnike amazonske regije.
Ukoliko se ikada nađete u prilici da zaplivate Amazonom, trebalo bi da razmislite nekoliko puta jer je veoma moguće da se bliže upoznate sa piranama, ozloglašenim ljubiteljima mesa, ali treba znati da ljude ukusnim smatra tek nekoliko retkih vrsta ovih riba.
Veoma čest prirodni fenomen su plutajuća ostrva, stvaraju se promenom vodostaja, prepletanjem korenja koja mogu čak da postanu i stalno stanište biljnog i životinjskog sveta, kome to više odgovara od dostupnih vodenih regija, crne vode, bele vode i bistre vode.
Izgradnja Arena da Amazonia stadiona u Manausu (Beta/AP Photo/Renata Brito, File)
Neke od najvećih kornjača, vidri, glodara, zmija i orlova na svetu ugroženi su uticajem čoveka, odnosno rudarstvom i poljoprivredom. U poslednjih desetak godina tragači za zlatom su prosuli preko 2.000 tona žive u reku.
Takođe, u opasnosti je i Amazonska prašuma koja sadrži preko 390 milijardi stabala 16.000 različitih vrsta. „Pluća sveta“ se raskrčuju, a 70% do sada „očišćenjog“ zemljišta pretvoreno je u pašnjake.
U srcu prašume, gradu Manausu izgrađen je velelepni stadion Arena Amazonija, na kom će biti odigrana četiri meča prve faze takmičenja na Mundijalu.
SPASOJE VESELINOVIĆ
Jedna petina vode svih površinskih tokova na svetu teče koritom reke Amazon, na taj način se milijardu litara vode ulije u Atlanski okean, ali odakle dolazi sva ta voda?
Odgovor na ovo pitanje sa stoprocentnom tačnošću ne mogu da iznesu ni najpriznatiji naučnici, a početkom godine se pojavila informacija da se do stiglo do „rešenja“.
Da stvari sa jednim od svetskih čuda modernog doba nikako ne budu do kraja definisane, potrudila se druga grupa naučnika, koja smatra da se Mantaro može smatrati samo „novim izvorom“, na ne „izvorom“, jer se na svakih pet godina isušuje, zbog funkcionisanja brane.
Verovatno da stručnjaci za naftu jedne brazilske korporacije nisu ni bili svesni da će gotovo 40 godina nakon iskopavanja jedne od bušotina, baš ona biti iskorišćena za pronalaženje podzemne reke koja „prati“ Amazon, ali na četiri kilometra dubine.
Nedavno otkrivena vrsta rečnog delfina (Beta/AP)
Navodna podzemna reka Rio Hamza duga je šest hiljada kilometara, 400 metara manje od Amazona, u jednom delu teče vertikalno, međutim ovi podaci su verovatno irelevantni za biljni i životinjski svet, odnosno autohtone stanovnike amazonske regije.
Ukoliko se ikada nađete u prilici da zaplivate Amazonom, trebalo bi da razmislite nekoliko puta jer je veoma moguće da se bliže upoznate sa piranama, ozloglašenim ljubiteljima mesa, ali treba znati da ljude ukusnim smatra tek nekoliko retkih vrsta ovih riba.
Veoma čest prirodni fenomen su plutajuća ostrva, stvaraju se promenom vodostaja, prepletanjem korenja koja mogu čak da postanu i stalno stanište biljnog i životinjskog sveta, kome to više odgovara od dostupnih vodenih regija, crne vode, bele vode i bistre vode.
Izgradnja Arena da Amazonia stadiona u Manausu (Beta/AP Photo/Renata Brito, File)
Neke od najvećih kornjača, vidri, glodara, zmija i orlova na svetu ugroženi su uticajem čoveka, odnosno rudarstvom i poljoprivredom. U poslednjih desetak godina tragači za zlatom su prosuli preko 2.000 tona žive u reku.
Takođe, u opasnosti je i Amazonska prašuma koja sadrži preko 390 milijardi stabala 16.000 različitih vrsta. „Pluća sveta“ se raskrčuju, a 70% do sada „očišćenjog“ zemljišta pretvoreno je u pašnjake.
U srcu prašume, gradu Manausu izgrađen je velelepni stadion Arena Amazonija, na kom će biti odigrana četiri meča prve faze takmičenja na Mundijalu.
Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Odbrojavanje (95) - Drugi Mundijal: Musolinijev šampionat i prvi Kalčopoli VIDEO
D. Nikolić |
Odbrojavanje dana do jubilarnog, dvadesetog Mundijala, nastavljamo novom neobičnom pričom iz istorije, o drugom prvenstvu sveta. Održano je u Italiji 1934. godine, a pamtiće se po odsustvu aktuelnog šampiona sveta Urugvaja, odsustvu naših reprezentativaca, brojnim zanimljivim detaljima i, možda najviše, promociji fašističkog vođe Benita Musolinija.
Urugvajci su odbili da doputuju u Evropu i brane titulu jer im se nije dopalo što se vodeće selekcije sa „starog kontinenta“ nisu udostojile da dođu na njihovo tle četiri godine ranije.
Na šampionatu su uz izuzetak prvaka sveta i Engleske, igrale sve ekipe koje su u tom trenutku predstavljale „krem“ fudbala. Jugoslavije nije bilo u Italiji jer je eliminisana u kvalifikacijama. Samo prvenstvo je od prvog do poslednjeg sudijskog zvižduka obeležio Musolini koji je od malena bio vatreni navijač Bolonje.
Musolini je gledao da se na sve načine promoviše na turniru. Odobrio je budžet od 3,5 miliona lira za organizaciju Mondijala, „preoteo“ Argentini trojicu veoma kvalitetnih fudbalera, prisustvovao gotovo svim mečevima „azura“, a poslednjih sedam dana šampionata vršio je ogromnu propagandu i mobilisao navijače da dođu na stadion i podrže ekipu u finalnom duelu sa Čehoslovačkom.
Za razliku od prethodnog turnira, koji je održan samo u jednom gradu, Mondijal u Italiji odigran je u osam gradova - Rimu, Trstu, Firenci, Napulju, Đenovi, Bolonji, Milanu i Torinu (na stadionu koji je dobio ime po fašističkom vođi), a 16 timova učesnika šampionata igralo je po kup sustemu.
Prolaz u četvrtfinale obezbedilo je osam evropskih selekcija, a u tom krugu je odigran jedan od najdramatičnijih duela svih vremena između Italije i Španije. Na tom susretu je brutalnu povredu oka zaradio legendarni golman Španije Rikardo Zamora koji je sprečio Italijane da slave pa je zbog remija meč morao ponovo da se igra sutradan, kada je pobednika rešio Đuzepe Meaca. Domaćini su zatim eliminisali i Austriju pa su ušli u finale sa Čehoslovacima, odigrano na stadionu Nacionalne fašističke partije.
Iako su gubili sa 1:0, Italijani su uspeli da preokrenu rezultat i ulepšaju dan, mesec i čitavu godinu Musoliniju.
Ni na ovom prvenstvu zanimljive i neobične priče nisu nedostajale. Kapiten italijanske reprezentacije Luiđi Alemandi podigao je pehar namenjen pobedniku, iako je nekoliko meseci ranije izbačen iz državnog tima zbog primanja mita.
Alemandi je, kako je utvrđeno istragom, prihvatio mito od 50.000 lira da učestvuje u lažiranju meča koji je njegov Juventus igrao sa gradskim rivalom Torinom. Dakle, Kalčopoli je u Italiji postojao i pre Kalčopolija.
Strelac izjednačujućeg gola za Italiju u finalu Rajmondo Orsi dan posle odlučujuće utakmice došao je na stadion sa fotoreporterima, koji su tražili da im još jednom demonstrira način na koji je postigao spektakularan gol. Orsi je više od 20 puta pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u duelu sa Čehoslovacima, ali lopta nijednom nije završila u mreži.
Italija je jedini organizator prvenstva koje je učestvovao u kvalifikacijama za završni turnir šampionata sveta. U duelu sa Grčkom Italijani su, na svom terenu u Milanu, pobedili sa 4:0 i plasirali se na šampionat čiji su bili domaćini.
Leopold Kilholc bio je najefikasniji igrač švajcarske reprezentacije na Mondijalu u Italiji, iako je sve utakmice igrao noseći naočare. Na dva meča, protiv Holandije i Čehoslovačke on je dao tri gola, od kojih je jedan postigao glavom.
Za reprezentaciju Italije nastupio je Luis Monti, koji je na prethodnom šampionatu igrao za Argentinu. On je prvi igrač koji je igrao za dve različite zemlje na prvenstvima sveta.
U Italiji je prvi put učestvovao tim iz Afrike. Egipat je u kvalifikacijama pobedio Palestinu ukupnim rezultatom 11:2, a na Mondijalu je odigrao samo jedan meč protiv Mađarske, koji je izgubio sa 4:2.
Građanski rat u Španiji prekinuo je na neko vreme karijeru jednog od junaka drugog Mondijala, slavnog golmana Rikarda Zamore. Svetski mediji u julu 1936. preneli su vest da su republikanci uhvatili i streljali Zamoru, što su kasnije nacionalisti generala Franka pokušali da iskoriste za svoju propagandu. Zamora je samo uhapšen, ali je zahvaljujući spremnosti da priča o fudbalu i igra ga sa čuvarima, stekao njihovu naklonost i uspeo da se izvuče iz zatvora i pobegne u Nicu gde je nastavio karijeru.
Svetsko prvenstvo 1934.
Domaćin: Italija
Šampion: Italija (prva titula)
Finale: Italija - Čehoslovačka (2:1 posle produžetaka /1:1)
Najbolji strelci: Najedli (Čehoslovačka), Konen (Nemačka), Skijavio (Italija) 4
Ukupno golova: 70 (17 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Italija (12)
Gledanost: 363.000
Prosek gledalaca po meču: 21.352
Rezultati Jugoslavije:
Eliminisana u kvalifikacijama
Bilans u kvalifikacijama: Jedan remi, jedan poraz
24.9.1933 Beograd: Jugoslavija – Švajcarska 2:2 (2:0)
24.9.1933 Bern: Švajcarska – Rumunija 2:2 (0:1)
29.4.1934 Bukurešt: Rumunija – Jugoslavija 2:1 (1:0)
D. Nikolić |
Odbrojavanje dana do jubilarnog, dvadesetog Mundijala, nastavljamo novom neobičnom pričom iz istorije, o drugom prvenstvu sveta. Održano je u Italiji 1934. godine, a pamtiće se po odsustvu aktuelnog šampiona sveta Urugvaja, odsustvu naših reprezentativaca, brojnim zanimljivim detaljima i, možda najviše, promociji fašističkog vođe Benita Musolinija.
Na šampionatu su uz izuzetak prvaka sveta i Engleske, igrale sve ekipe koje su u tom trenutku predstavljale „krem“ fudbala. Jugoslavije nije bilo u Italiji jer je eliminisana u kvalifikacijama. Samo prvenstvo je od prvog do poslednjeg sudijskog zvižduka obeležio Musolini koji je od malena bio vatreni navijač Bolonje.
Musolini je gledao da se na sve načine promoviše na turniru. Odobrio je budžet od 3,5 miliona lira za organizaciju Mondijala, „preoteo“ Argentini trojicu veoma kvalitetnih fudbalera, prisustvovao gotovo svim mečevima „azura“, a poslednjih sedam dana šampionata vršio je ogromnu propagandu i mobilisao navijače da dođu na stadion i podrže ekipu u finalnom duelu sa Čehoslovačkom.
Za razliku od prethodnog turnira, koji je održan samo u jednom gradu, Mondijal u Italiji odigran je u osam gradova - Rimu, Trstu, Firenci, Napulju, Đenovi, Bolonji, Milanu i Torinu (na stadionu koji je dobio ime po fašističkom vođi), a 16 timova učesnika šampionata igralo je po kup sustemu.
Prolaz u četvrtfinale obezbedilo je osam evropskih selekcija, a u tom krugu je odigran jedan od najdramatičnijih duela svih vremena između Italije i Španije. Na tom susretu je brutalnu povredu oka zaradio legendarni golman Španije Rikardo Zamora koji je sprečio Italijane da slave pa je zbog remija meč morao ponovo da se igra sutradan, kada je pobednika rešio Đuzepe Meaca. Domaćini su zatim eliminisali i Austriju pa su ušli u finale sa Čehoslovacima, odigrano na stadionu Nacionalne fašističke partije.
Iako su gubili sa 1:0, Italijani su uspeli da preokrenu rezultat i ulepšaju dan, mesec i čitavu godinu Musoliniju.
Ni na ovom prvenstvu zanimljive i neobične priče nisu nedostajale. Kapiten italijanske reprezentacije Luiđi Alemandi podigao je pehar namenjen pobedniku, iako je nekoliko meseci ranije izbačen iz državnog tima zbog primanja mita.
Alemandi je, kako je utvrđeno istragom, prihvatio mito od 50.000 lira da učestvuje u lažiranju meča koji je njegov Juventus igrao sa gradskim rivalom Torinom. Dakle, Kalčopoli je u Italiji postojao i pre Kalčopolija.
Strelac izjednačujućeg gola za Italiju u finalu Rajmondo Orsi dan posle odlučujuće utakmice došao je na stadion sa fotoreporterima, koji su tražili da im još jednom demonstrira način na koji je postigao spektakularan gol. Orsi je više od 20 puta pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u duelu sa Čehoslovacima, ali lopta nijednom nije završila u mreži.
Italija je jedini organizator prvenstva koje je učestvovao u kvalifikacijama za završni turnir šampionata sveta. U duelu sa Grčkom Italijani su, na svom terenu u Milanu, pobedili sa 4:0 i plasirali se na šampionat čiji su bili domaćini.
Leopold Kilholc bio je najefikasniji igrač švajcarske reprezentacije na Mondijalu u Italiji, iako je sve utakmice igrao noseći naočare. Na dva meča, protiv Holandije i Čehoslovačke on je dao tri gola, od kojih je jedan postigao glavom.
Za reprezentaciju Italije nastupio je Luis Monti, koji je na prethodnom šampionatu igrao za Argentinu. On je prvi igrač koji je igrao za dve različite zemlje na prvenstvima sveta.
U Italiji je prvi put učestvovao tim iz Afrike. Egipat je u kvalifikacijama pobedio Palestinu ukupnim rezultatom 11:2, a na Mondijalu je odigrao samo jedan meč protiv Mađarske, koji je izgubio sa 4:2.
Građanski rat u Španiji prekinuo je na neko vreme karijeru jednog od junaka drugog Mondijala, slavnog golmana Rikarda Zamore. Svetski mediji u julu 1936. preneli su vest da su republikanci uhvatili i streljali Zamoru, što su kasnije nacionalisti generala Franka pokušali da iskoriste za svoju propagandu. Zamora je samo uhapšen, ali je zahvaljujući spremnosti da priča o fudbalu i igra ga sa čuvarima, stekao njihovu naklonost i uspeo da se izvuče iz zatvora i pobegne u Nicu gde je nastavio karijeru.
Svetsko prvenstvo 1934.
Domaćin: Italija
Šampion: Italija (prva titula)
Finale: Italija - Čehoslovačka (2:1 posle produžetaka /1:1)
Najbolji strelci: Najedli (Čehoslovačka), Konen (Nemačka), Skijavio (Italija) 4
Ukupno golova: 70 (17 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Italija (12)
Gledanost: 363.000
Prosek gledalaca po meču: 21.352
Rezultati Jugoslavije:
Eliminisana u kvalifikacijama
Bilans u kvalifikacijama: Jedan remi, jedan poraz
24.9.1933 Beograd: Jugoslavija – Švajcarska 2:2 (2:0)
24.9.1933 Bern: Švajcarska – Rumunija 2:2 (0:1)
29.4.1934 Bukurešt: Rumunija – Jugoslavija 2:1 (1:0)