Odbrojavanje- World cup 2014

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje (95) - Treći Mundijal: Pobeda ili smrt i "boginja" u kutiji za cipele VIDEO
D. Nikolić |
Odbrojavanje dana do početka ovogodišnjeg Svetskog prvenstva u fudbalu, a ostalo ih je još 95, nastavljamo na Blicsportu pričom o trećem Mundijalu, onom odigranom u pomalo nestvarnim okolnostima 1938. godine.

Treći Mundijal imao je pravi predratni uvod. Reprezentacija Austrije kvalifikovala se, ali nije mogla da nastupi jer je Nemačka tri meseca pre početka turnira izvršila aneksiju te zemlje. Zbog pripajanja Austrije Nemačkoj, šampionat je ostao bez jednog učesnika, pošto je FIFA odlučila da ne popunjava upražnjeno mesto, pa se Švedska direktno plasirala u četvrtfinale.








Ovo je bio i prvi Mundijal na kojem su igrači nosili brojeve na leđima dresova, a prvi put je učestvovao i tim iz Azije. Nastupala je Holandska Istočna Indija, danas Indonezija i to bez prethodnog učešća u kvalifikacijama.



Italija je uspela da odbrani titulu što i ne čudi ako se uzme u obzir da je fašistička vlast pretila svojim fudbalerima smrću. Oni su naime, uoči početka finalnog meča sa Mađarskom iz Rima primili telegram u kome je kratko pisalo „pobeda ili smrt“.
Uobičajenim fašističkim pozdravom italijanski vođa nameravao je da dodatno motiviše reprezentativce, a neubičajni sadržaj tog telegrama izazvao je kasnije brojne polemike.



Golman mađarske reprezentacije Antal Sabo posle meča nekoliko puta je izjavio, ali mu je retko ko verovao, da je namerno puštao golove, plašeći se za živote italijanskih igrača. Mada... kod nekih uvodnih pogotaka - i nije se baš pretrgao od reakcije.

Musolini je upleo prste, doduše neprovereno i u polufinalni duel Italije protiv Brazila. Rivali "azura" su na teren istrčali bez najboljeg igrača Leonidasa, koji je navodno bio umoran, kako ga je pravdao selektor Ademar Pimenta. Istorija nikada nije utvrdila pravi razlog njegovog odsustva iz veoma važnog meča, ali pojedini stručnjaci decenijama unazad tvrde da je Musolini urgirao da on ne igra zbog boje kože. Italijanski diktator je, što je opšte poznata stvar bio rasista i nije želeo da crveni pred nacijom ukoliko bi fudbalere sa šampionata planete izbacio jedan tamnoputi fudbaler.



Ima još zanimljivih priča u vezi sa Leonidasom. On je tokom karijere u Brazilu radio i kao privatni detektiv. Taj posao je napustio pred kraj karijere, kada ga je narod već uveliko nazivao „crnim dijamantom“. Posle fudbala je radio kao radio reporter, da bi se potom zainteresovao za nameštaj pa je otvorio jedan veliki salon.



Leonidas će biti upamćen i kao prvi fudbaler Mundijala koji se zbog klizavog terena izuo i nameravao da igra bos. To se dogodilo na meču Brazila i Poljske, ali mu sudija Ivan Eklind nije dao da trčkara bez kopački.



I legendarni italijanski fudbaler Đuzepe Meaca ušao je u anale Svetskih prvenstava ali ne samo zbog golova, koji su doduše u jednoj zanimljivosti bili uzrok. Njemu je naime posle pogotka iz jedanaesterca protiv Brazila spao šorc za koji su ga tokom meča stalno hvatali protivnički fudbaleri. Meaci nije bilo prijatno kada je shvatio da je usred radovanja ostao bez šorca, ali su ga u trenutku okružili saigrači kako slika ne bi obišla svet.



Četvrtfinalni duel Brazila i Čehoslovačke više je ličio na ragbi meč. Već na početku susreta brazilski defanzivac Zeze povredio je protivničkog napadača Nejedlija i odmah je isključen iz igre. Pred odlazak na odmor pokoškali su se Maćado i Jan Riha, pa su i oni morali u svlačionicu pre predviđenog vremena.
Susret dva rivala završen je sa čak trojicom isključenih i petoricom povređenih igrača. U opštoj fudbalskoj tuči najteže su prošli Nejedli, kome je slomljena noga i golman njegovog tima František Planička, koji je zaradio prelom ruke.



Trofej koji je Italija osvojila doživeo je neobičnu sudbinu posle Mundijala. Potpredsednik FIFA Italijan Otorino Barasi tokom Drugog svetskog rata čuvao ga je u svom stanu, u kutiji za cipele ispod kreveta u spavaćoj sobi. Plašeći se za sudbinu „Zlatne boginje“ on ju je podigao iz sefa u jednog rimskog banci i preneo u svoj stan.





Zanimljivo, zar ne?



Tek će biti, mi smo sa Odbrojavanjima tek počeli.



95...

Svetsko prvenstvo 1938.
Domaćin: Francuska
Šampion: Italija (druga titula)
Finale: Italija - Mađarska (4:2)
Najbolji strelac: Leonidas (Brazil) 8
Ukupno golova: 84 (18 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Mađarska (15)
Gledanost: 376.000
Prosek gledalaca po meču: 20.888



Rezultati Jugoslavije:
Eliminisana u kvalifikacijama
Bilans u kvalifikacijama: Po jedna pobeda i poraz
10.10.1937 Varšava: Poljska – Jugoslavija 4:0 (2:0)
3.4.1938 Beograd: Jugoslavija – Poljska 1:0 (0:0)

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje (92) - Zavijena glava Rajka Mitića, 200.000 navijača i samoubistva
D. Nikolić |
Posle pauze od 12 godina izazvane Drugim svetskim ratom, publika širom sveta ponovo je imala priliku da prati zbivanja na Mondijalu, ovog puta u Brazilu. A tamo... na čuvenoj Marakani koja se, onako među nama, uopšte tako i ne zove, o čemu ćemo vam pisati narednih dana, tamo je bilo - svega i svačega. Montevideo 1930. bio je samo uvod u jedan od najčudnijih Mundijala, ovaj četvrti, iz 1950. I, upravo je na njega došao red u Blicsport.rs Odbrojavanju.

Šampionat u Brazilu je, kao i oni pre njega, imao svoju nimalo simpatičnu uvertiru u obliku bojkota pojedinih zemalja, zabrana, arogantnih stavova i nažalost, samoubistava nesrećnih navijača.

FIFA je Brazilu dodelila organizaciju jer je bio pošteđen ratnih strahota, a pred početak turnira je trofej nazvan Kup Žila Rimea. Što se samih domaćina tiče, Brazilci su bili toliko uvereni u trijumf svoje ekipe da su, poput Urugvajaca 20 godina ranije, sagradili ogromno zdanje koje će primati ni manje ni više nego 200.000 gledalaca, kako bi titula bila proslavljena na najbolji mogući način. Ali... u mnogim pričama to "ali" se pojavi gotovo niotkud, baš kada mu nije vreme. I u ovoj će. Sad mu još nije vreme.








Svetsko prvenstvo: 1950.
Domaćin: Brazil
Šampion: Urugvaj (druga titula)
Finale: Urugvaj - Brazil (2:1)
Najbolji strelac: Ademir (Brazil) 9 golova
Ukupno golova: 88 (22 meča)
Najefikasnija selekcija: Brazil (22)
Gledanost: 1.069.354
Prosek gledalaca po meču: 48.607

Na ovaj veliki turnir po treći uzastopni put nisu došli Argentinci. Ovoga puta im je glavni razlog bojkota bila svađa sa rukovodstvom reprezentacije Brazila. I Italijani su želeli da se povuku i ne brane titulu jer im je 1949. godine poginulo osam igrača, ali su na kraju ipak došli. Turci se nisu pojavili iz ekonomskih razloga, dok su Indijci okrenuli leđa Svetskom prvenstvu - jer im nije dozvoljeno da igraju bosi.



A mislili ste da je Montevideo 1930 jedini poseban, zar ne?



Obratite tek pažnju na ovo što sledi. Ima veze sa jednom davno zaboravljenom stvari koja se zove - reč. Tačnije - Reč. Ranije je bilo nezamislivo da se ona gazi. Škoti su najbolji primer kako se ona čuvala, eto, do pre nekoliko desetina decenija.



I Škoti su odbili da učestvuju na Mundijalu u Brazilu 1950. godine, ali ne kao Indijci, koji su hteli da igraju bosi, već iz sasvim drugih razloga. Prvenstvo Britanije, na kome su se nadmetali Engleska, Škotska, Vels i Irska, vrednovano je i kao kvalifikaciono takmičenje za Mundijal a pravo da se takmiče u Brazilu izborili su pobednici Englezi i drugoplasirani Škoti. Međutim, britanski vicešampioni su odustali od učešća jer su pre toga javno obećali da će u Brazil putovati samo kao šampioni Velike Britanije.



Reč. Reč je nekada više značila. Ma, još uvek znači, samo smo mi zaboravili koliko lepote i obaveze svaka reč nosi u sebi.



No, da se vratimo jednoj drugoj lepoti. Fudbalskoj. Nakon brojnih otkaza u Brazil su doputovali igrači 13 ekipa, uključujući i Jugoslaviju, a prvi i jedini put u istoriji svetskih šampionata primenjen je format takmičenja koji nije predviđao polufinalne duele i finalni meč. Kako sad to... bez polufinala i finala, a Mundijal? Pa, lepo, Brazil je to, 1950, Mundijal čudniji od mnogih drugih!



Igralo se po preliminarnim grupama, a četiri najbolje ekipe formirale su finalnu grupu, gde se kretalo "od nule", po sistemu "igra svako sa svakim". Tu sad postaje vrlo zanimljivo.



Brazilska ekipa se mučila do finalne grupe, dok je Urugvaju bio otvoren put jer su u njihovoj grupi "bili" Škoti i Turci pa su maltene automatski otišli u finalnu fazu takmičenja. Englezi su razočarali iako su ih svi smatrali velikim favoritom. Tukli su ih SAD i Španija i morali su ranije kući, a priča se da su na Ostrvu, kada su mnogi ljudi čitali vesti o tome šta su njihovi moćni ljubimci uradili protiv Amerikanaca - i u novinama videli rezultat 0:1, prvo pomislili da se radi o štamparskoj greški. Ali, greške nije bilo...



U samoj finalnoj grupi su bili Brazil, Urugvaj, Švedska i Španija. Brazilu je u poslednjem kolu bio dovoljan i bod protiv Urugvaja ali dogodilo se ono što niko nije očekivao – Urusi su slavili sa 2:1 i postali po drugi put svetski prvaci. Koliko je Brazil bio siguran u osvajanje titule, dovoljno svedoči izjava gradonačelnika Rija de Žaneira koji je pre meča sa Urugvajem svoju zemlju uveliko proglasio šampionom i koji je sve sugrađane unapred častio sa sledeća dva, neradna dana. Poraz od Urugvaja doneo je masovni talas depresije, histerije i samoubistava, beleže hroničari tog doba.



A sad malo i zanimljivosti, pre nego što pređemo na priču o našima.



Odlučujućem susretu za šampionsku titulu između domaće selekcije i Urugvaja prisustvovalo je skoro 200.000 gledalaca (zvanično 199.954, nezvanično preko 205.000), što i danas predstavlja rekord po broju navijača na jednoj utakmici.



Strelac jedinog pogotka na meču SAD – Engleska, onaj što su Englezi mislili da je kriv za štamparsku grešku, Amerikanac Džo Getjens umro je u zatvoru u Haitiju 14 godina po završetku šampionata u Brazilu. Getjens je u zatvor dospeo nakon što je optužen da je bio organizator antidržavnih aktivnosti. Nekadašnji fudbalski as nije bio politički angažovan na Haitiju, ali su najbliži članovi njegove porodice predstavljali glavnu opoziciju diktatoru Fransou Divalijeu. Uz pomoć gangsterske policije „Toton Makut“ nemilosrrdni „Papa Dok“ uklanjao je sve rivale, a među njegovim brojnim žrtvama je i strelac gola je koji je osramotio engleski državni tim i spustio na zemlju fudbalski javnost te zemlje.
Getjensovo telo nikada nije pronađeno.



A šta je bilo sa našima?


Jugoslavija je u Brazil doputovala sa mladim sastavom koji su predvodili Čajkovski, Bobek, Mitić i Vukas i koji su već bili nagovestili uspehe u narednim godinama. Kako? Na šampionat planete stigli su kao olimpijski vice-šampioni, a to srebro bilo je staro samo dve godine.



Učinak Jugoslavije:
Peto mesto
Rezultati:
Jugoslavija - Švajcarska 3:0 (3:0)
(Mitić 60, Tomašević 70, Ognjanov 76)
Jugoslavija - Meksiko 4:1 (2:0)
(Bobek 20, Čajkovski 20, 51, Tomašević 80 - Ortiz 89 p)
Brazil - Jugoslavija 2:0 (1:0)
(Ademir 4, Zizinjo 89)

Na Mundijalu su igrali samo fudbaleri iz Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama, a Rajko Mitić je doživeo veliku nezgodu pred meč sa Brazilom.

Jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena povredio je glavu prilikom izlaska iz tunela na teren, pa je propusto početak utakmice, pošto su lekari morali da mu previju ranu. Domaći tim je iskoristio njegovo odsustvo i poveo sa 1:0 golom Ademira već u četvrtom minutu.


Nakon što je Mitić ušao u igru, Jugoslavija je uspostavila ravnotežu na terenu, pa se na odmor otišlo rezultatom 1:0. Pošto nije znao za primljeni gol, Mitić je na poluvremenu, u svlačionici, kritikovao saigrače zbog malodušnosti i međusobnih razmirica, tvrdeći da je sve u redu i da ekipa ima dobar rezultat.
Na kraju su jugoslovenski reprezentativci poraženi sa 2:0, pa su tako ostale nedovoljne za veći uspeh njihove prethodne obede nad Švajcarcima i Meksikancima.



Ali, sećanje ostaje. I na te momke, i na Mitića, Bobeka, Čajkovskog, i njihove drugove. I one u drugim dresovima. Ne zaboravljaju se veličine tako lako. A ni mi ne zaboravljamo da brojimo dane do početka novog Mondijala. Ostalo ih je još tačno:



92...

 

[Vasili Zaitsev]

Odbrojavanje (91) - Gužva za karte, "pao" sajt FIFA, niko neće da gleda Bosance
N. Todorović |
Do početka Mundijala u Brazilu ostao je još 91 dan, pa pojedinci ne žale novac kako bi se domogli prilike da uživo gledaju najveće majstore fudbala. Na virtuelnim blagajnama u sredu vladala je prava ludnica, za neke mečeve više nema karata, za druge pak se malo ko interesuje, a poslednja tura ulaznica pustiće se u prodaju 15. aprila kada će srećnici moći da se domognu zlata vrednog parčeta papira za one najvažnije okršaje u zemlji Sambe, kafe i fudbala.

Četvrta po redu prodaja počela je u sredu u podne, u opticaju se našlo 345.000 karata za sve mečeve osim za četiri - onaj na otvaranju između Brazila i Hrvatske, dva polufinala i finale.

Prodaja je trebalo da traje do 1. aprila, ali je jasno da će trajati znatno kraće, jer je samo u prvih pet sati otišlo čak 203.330 ulaznica. Najtraženiji bio je, naravno, domaćin Brazil, za čije sve utakmice su karte planule za sat vremena, kao i one za sva četvrtfinala, i za skoro sve mečeve u drugoj fazi Svetskog prvenstva.



Posle osam sati prodaje, ostalo je ulaznica za oko 15 utakmica u kojima igraju reprezentacije sa manjom tradicijom na Mundijalima.



Karte od 65 do 714 evra

Najjeftinija cena karte za jednu utakmicu na šampionatu u Brazilu košta 65 evra (90 dolara), koliko biste morali da izdvojite za treći, najlošiji rang gledališta za neki od mečeva grupne faze. Kako takmičenje odmiče, tako su i karte sve vrednije, a naravno, najskuplja je ona za finale. Ako želite uživo da gledate borbi za "boginju" sa najboljeg mesta na tribinama, to zadovoljstvo bi vas koštalo 714 evra, odnosno 990 dolara.

Ipak, nije sve išlo tako glatko, jer je zvanični sajt FIFA, preko koga su karte rezervisane po principu ko bude najbrži, poslednja dva dana bio nedostupan prema pisanju australijskih medija i otvoren tek pred početak prodaje, kada je internet saobraćaj bio nepodnošljiv.



Brojni navijači su bili zaglavljeni u virtuelnom redu više od pola sata, pristup je bio ograničen, a kada bi postao dostupan, odmah bi stigla poruka kako su baš te željene karte rasprodate.



"Baš kada sam označio karte koje želim, sajt se 'zamrzao' na 10 minuta. Taman kada sam mogao da završim sve potrebne detalje i ostavim svoje podatke, prebacio me je na početnu stranu bez rezervisanih karata. Mnogo sam se iznervirao, gledao sam sve mečeve kvalifikacija kod kuće i sada ne mogu normalno da dođem do ulaznica kako bih gledao meč protiv najbolje reprezentacije na svetu", rekao je Brent Frankiš, navijač Australije za "Sidnej Morning Herald" koji je želeo da kupi karte za duel sa Španijom.

Najviše zahteva dolazilo je iz Brazila (143.085), SAD (16.059), Australije (5.357), Kolumbije (4.574) i Argentine (3.800), a najmanja potražnja bila je za za utakmice Nigerija - BiH u Kuijabi, kao i Grčka - Obala Slonovače u Fortalezi, a zatim za Rusija - Južna Koreja i BiH - Iran.



Sa druge strane, prodate su sve karte za utakmice Engleske, Nemačke i SAD.



Za Mundijal u Brazilu ukupno je u opticaju bilo 3,3 miliona ulaznica, ali je 2,3 miliona na samom početku dodeljeno nacionalnim savezima, od čega najviše brazilskim navijačima.



Poslednji kontigent ulaznica trebalo bi da bude pušten u prodaju 15. aprila.



91...

 

[Vasili Zaitsev]

Jedinstven, majstor, boem – doktor fudbala
NEMANJA ĐORĐEVIĆ
Ova priča rezervisana je za jednog od najupečatljivijih i najekscentričnijih likova iz sveta fudbala – Brasiliera Sampaja de Souzu Vieru de Oliveiru – Sokratesa.

Beta/AP
Ljubitelji fudbala vole često da koriste termin ‘doktor’ kako bi opisali umeće majstora ove igre, a visoki Brazilac (194 cm) s punim pravom i iz više razloga zavređuje to zvanje. Na terenu je odskakao od svih, kako visinom, tako i stajlingom. Nosio je dugu kosu u kombinaciji s bradom, dok je na glavi uvek imao znojnicu. Smatran je jednim od prvih buntovnika u svetu fudbala. Tokom cele njegove karijere bilo je poznato da je voleo da popije, a bio je i pasionirani ljubitelj duvana, što ga je kasnije i koštalo života.

Beta/AP
Kada biste ga ugledali na terenu, učinilo bi vam se da gledate kombinaciju lika i dela Nikole Žigića i Pitera Krauča, čemu u prilog ide i nadimak – “Antiatleta”. Ali, onda bi igra krenula a magija usledila. Bez problema je sâm ‘držao’ sredinu terena, služio se podnjednako dobro s obe noge, nije bilo igrača sa kojim nije mogao da dobije duel, i na zemlji i u vazduhu, posedovao je neverovatan pregled igre i mogućnost da u svakom trenutku zada fatalni pâs.Uz sve to, krasila ga je izuzetna tehnika, bio je vođa, a još je i Brazilac.

Svojom neustrašivom i lucidnom igrom zaslužio je poštovanje navijača širom sveta, dok je zahvaljujući britkom umu stigao do zvanja doktora medicine i politike. Posle čega dobija i nadimak – doktor.



“On je bio spektakularan momak, jedan od najboljih igrača s kojim sam ikada igrao. Njegova inteligencija je bila posebna. Počastvovan sam što mogu da kažem da mi je bio prijatelj, od malih nogu. Od njega ste uvek mogli da očekujete nešto dobro. ”, rekao je legendarni Ziko o svom prijatelju.

Bio je član generacije Brazila na dva Svetska prvenstva, a ona iz 1982. godine u Španiji smatra se jednom od najboljih koja nije uspela da stigne do trofeja. Tada se od Zika, Falkaa, Ederea i Sokratesa očekivalo da vrate slavu u Brazil, 12 godina po odlasku “Boginje”, ali nisu uspeli.

Sa maksimalnim učinkom su izašli iz grupe, da bi novoformiranu grupu otvorili trijumfom nad večitim rivalom Argentinom. Isto su dan ranije učinili I Italijani, pa je direktni duel odlučivao o putniku u nokaut fazu. “Selekau” je i nerešen rezultat donosio prolaz.

Još jedna legenda, Paulo Rosi otvorio je utakmicu ranim golom u petom minutu, ali mu je Sokrates odgovorio sedam minuta kasnije – kada je posle divnog proigravanja Zika savladao Dina Zofa. Ipak, legendarni napadač Juventusa je tog dana igrao meč života, pa je sa dva nova gola doneo “Azurima” polufinale, a kasnije i titulu prvaka sveta.



“Na terenu je delovao kao igrač iz druge ere. Za njega niste mogli da kažete da spada u bilo koju kategoriju. Kako na terenu, a pogotovo van njega. Svi su znali da je, pored vrhunske fudbalske karijere, uspeo da stigne i do zvanja doktora, što je vredno divljenja. Bio je unikat, neko koje pored svega uvek nalazio vreme da se posveti drugima i problemima koji nas okružuju. Jedan od najboljih od nas ”, rekao je Rosi.

Četiri godine kasnije na Mundijalu u Meksiku takođe su Brazilci dobro krenuli, ali su ih ovoga puta zaustavili Platini i Francuska posle penal serije u četvrtini finala. Sokrates je promašajem otvorio seriju.

Beta/AP
Gotovo kompletnu klupsku karijeru proveo je u Brazilu. Ponikao je u Botafogu, za koji je debitovao kao dvadesetogodišnjak 1974. godine. Najviše uspeha imao je u Korintijansu, gde je za šest sezona osvojio tri nacionalne titule, odigravši 297 mečeva i postigavši 172 gola.

“NIje fudbal samo ‘fudbal’. Pre svega, to je psihološka bitka, taj faktor ljudskog bića igra značajnu ulogu u ovoj igre”, ovako je sam Sokrates video igru.

Već tada, početkom osamdesetih, počeo je aktivno da se bavi politikom, dok je uveliko završavao doktorat iz medicine. Na njegovu inicijativu osnovan je sindikat “Korintijans demokratija”, koji se bavio problemima igrača i regulisao odnose na relaciji svlačionica-uprava.

Nije se libio da izrazi svoje mišljenje protiv vojnog režima koji je u to vreme bio na vlasti u Brazilu, a sve je počelo pučom 1964. godine. Politički idoli bili su mu Če Gevara i Fidel Kastro, dok je izuzetno cenio i poštovao Džona Lenona. Često je javno izražavao svoje mišljenje, a pre jednog meča Korintijansa, 1982. godine, na poleđini dresa otštampao je slogan – “Želim da glasam za svog predsednika”.



Na ulasku u četvru deceniju odlučio je da se oproba u Evropi, pa je na leto postao igrač Fiorentine. Za ‘Violu’ je odigrao 25 mečeva i postigao šest pogodaka, a i tu je pažnju privlačio svojim stavovima.

“Život u Evropi je tačan, organizovan. NIšta se ne prepušta slučaju. Nije kao u Brazilu, tamo je sve spontano, opuštenije”, izneo je Doktor svoje mišljenje italijanskim medijima.

Ni na Apeninima nije menjao svoje navike (poroke).

“Bio sam u Firenci godinu dana, a neretko mi se dešavalo da odlučim da ne odem na trening kako bih mogao da se družim s prijateljima, popijem pivo ili popušim dobru cigaru”.

Beta/AP
Posle avanture na “Čizmi” vratio se u domovinu, gde je još branio boje Santosa i Botafoga, pre nego što se 1989. povukao. Od tog trenutka se posvetio pisanju za razne medije širom sveta, ali se i još više uključio u politička pitanja u svojoj zemlji. Deceniju i po kasnije, prihvatio je jednomesečni ugovor osmoligaša Garfort Tauna. U Engleskoj je imao ulogu trenera/igrača, a upisao je 12 minuta u dresu kluba iz Zapadnog Jorkšira.

“Tužan način da se započne dan”, napisao je ‘Zuba’ Ronaldo na svom tviter profilu četvrog dana decembra 2011. godine – dana kada je veliki Sokrates napustio ovaj svet.

Boemski način života uzeo je danak, pa je jedan od najbolji ofanzivnih vezista svih vremena izgubio višemesečnu/godišnju/decenijsku bitku sa alkoholom. Preminuo je u 57. godini života, ostavivši iza sebe suprugu i šestoro dece.

U bolnicu “Albert Ajnštajn” primljen je u subotu, prema navodima njegove žene – zbog trovanja hranom, ali su lekari već u nedelju bili primorani da ga skinu sa aparata. Uzrok smrti bila je sepsa, koja je zahvatila organe.

Beta/AP
Istog dana, Korintijans je osvojiio svoju prvu titulu posle šest godina posta, a navijači kluba iz Sao Paula posvetili su kompletan navijački program svojoj legendi. Igrači su minut ćutanja obeležili na način na koji je Sokrates proslavljao golove, stegnutom pesnicom uperenom ka nebu.

Poslednje godine života proveo je kao dopisnik “Asošijeted Presa”, a za Mundijal u svojoj domovini pisao je naučnofantastičnu priču koju, nažalost, nije stigao da dovrši.

“Nikada nisam imao problem sa alkoholom jer nisam bio zavistan od njega. Uvek sam ga posmatrao kao svog partnera, a ne neprijatelja – nikada mi nije smetao”, rekao je Sokrates mesec dana pre smrti.

Jedinstven. Poseban. Majstor. Boem – Doktor Sokrates.

91

 

[Vasili Zaitsev]

Kapuera – akrobatika, ples i borba
Mnogi ljudi su sigurno čuli za kapueru, ali ne mogu da je tačno definišu. Možda je najbolje reći da je to borilačka veština koja u sebi ima elemente plesa, akrobatike i muzike, ali je s druge strane to i igra.

Pojavila se u 16. veku, kada su je razvili doseljenici iz Afrike, a tada je kapuera bila ples u kojem oni koji ga praktikuju koriste svoja stopala da bi udarili svog protivnika u glavu. Od tada je viđena evolucija kapuere, a ona se izborila za posebno mesto u brazilskoj kulturi.

​

Beta/AP Photo/Julio Cortez
Oni koji praktikuju kapueru ističu da ona na pravi način oslikava Brazilce kao veseo i veoma ponosan narod, koji drži do svoje kulture, običaja i korena. Sve se to vidi u pokretima koji su potrebni za kapueru, a koji nisu nimalo laki. Zanimljivo je da je kapuera imala bitnu ulogu u oslobađanju brazilskog naroda od ropstva u 19. veku, ali ne kao borilačka veština, već kao igra. Razlog za to je što je robovima bilo zabranjeno da se bore između sebe, pa su kapueru prikazivali kao igru.

Upravo zbog toga kapuera nije bila legalna u Brazilu, pa je samo bavljenje njom povlačilo velike posledice. Brazilcima to nije predstavljalo veliki problem, pošto su zahvaljujući toj veštini odlazili u svoj svet, daleko od svih problema sa kojima su se suočavali. Na kraju su se izborili i za legalizaciju kapuere, koja je došla početkom 20. veka.

​

Beta/AP Photo/Julio Cortez
Tada su se pojavile takozvane suve borbe, da bi kapuera počela da se razvija, pa je bavljenje njom postalo mnogo kompleksnije. Uz poznavanje osnovnih elemenata borbe, u kapueru su uvedeni i elementi aktobatike, kao i poznavanje instrumenata i ritmova, ali i pažljivo razmišljanje o svakom sledećem pokretu.

Mnogi bi rekli da kapuera uopšte nije borilačka veština, zato što je stvorena slika da kontakta između rivala nema. Ipak, zbog uticaja brojnih drugih veština na kapueru dok se razvijala ona se sastoji od brojnih udaraca nogama, ali i rukama, u raznim stavovima, tako da se ne može reći da je u pitanju bezazlena borilačka veština.

U kapueri nikada ne postoji ista kombinacija pokreta, a da bi se njom bavilo potrebno je biti veoma pokretan i okretan. Kapueristi su u stanju da u samo nekoliko sekundi izvedu niz pokreta od kojih zastaje dah, a koji takođe mogu da se koriste i za samoodbranu. Međutim, za Brazilce je to prvenstveno predstava koja za glavni cilj ima zabavu, a što je publika glasnija, to su pokreti kompleksniji i savršeniji.

Do pre otprilike 40 godina kapuerom je bilo moguće baviti se samo u Brazilu, ali je tada počelo njeno širenje van granica te zemlje. Zaslužni za to su majstori kapuere, koji su svoje znanje rešili da šire, a kako se interesovanje povećavalo, tako je došlo i do porasta broja ljudi koji žele da odu baš u Brazil i nauče nešto o toj veštini.

U Brazilu kapuera ima svoje mesto kako u kulturi, tako i u sportu, tako da je sigurno da će i ona naći svoje mesto na brojnim pratećim smotrama tokom Svetskog prvenstva u fudbalu. Kapuera se u poslednjih desetak godina praktikuje i u Srbiji, a za bavljenje njom potrebna vam je samo želja za upoznavanjem nečeg novog, drugačijeg i zabavnog. Ne bi škodilo i da ste veoma okretni, jer će vam to mnogo pomoći…

 

[Vasili Zaitsev]

Brazilska Jovanka Orleanka
SAŠA OZMO
Pregrmela je traumatična lična i bolna politička iskustva kako bi postala ono što je danas – druga najmoćnija žena na svetu. Od bezbrižnog deteta koje je želelo da postane balerina, preko ultralevičarske borbe protiv vojne diktature i zatvora, do političkog deteta Lule da Silve i mesta prve žene-predsednika Brazila. Toliki i takav put prevalila je Dilma Rusef, put strmoglavih padova, vrtoglavih uspona i uznemirujućih ličnih izazova.

Beta/AP Photo/Cubadebate, Ismael Francisco
Rođena je 1947. godine u Belo Horizonteu, ćerka nastavnice i Petra Ruseva, političkog imigranta iz Bugarske, koji je dvadesetih godina bio član Komunističke partije.

U mirnom detinjstvu roditelji su je štitili od svakodnevnih briga, želela je da postane balerina ili vatrogasac, ali sve se menja njenim odlaskom u državnu srednju školu. Tada počinje Dilmino političko osvešćivanje, velikim delom uzrokovano okolnostima koje vladaju u zemlji – godine 1964. dogodio se vojni udar kojim je skinuta levičarska vlada Žoaa Gulara.

U Dilmi je tada proradila levičarska krv nasleđena od oca, koji je preminuo dve godine ranije, i brzo joj postaju privlačna načela marksizma. Njen tadašnji tutor postaće joj saborac u borbi protiv diktature, a Rusefova je bila član nekoliko radikalnih grupacija, uključujući i Kolinu (Comando de Libertação Nacional).

Iako tvrdi da lično nikada nije aktivno učestvovala u nasilnim akcijama, pripadnici Koline krali su kola, pljačkali su banke i izveli su nekoliko bombaških napada. Dvojica policajaca poginuli su prilikom upada u sedište Koline, pa je Dilma bila prinuđena da zajedno s mužem Klaudiom Galenom Linaresom izbegne u Rio de Žaneiro.

Dilma sa Fidelom Kastrom (Beta/AP Photo/Cubadebate, Alex Castro)
U Riju je upoznala advokata Karlosa Arauža, koji je delio njeno uverenje da je gerilska borba neophodna.

“Bila je to ljubav na prvi pogled. Ona je bila prelepa, inteligentna i posvećena političkoj borbi“, rekao je Araužo.

Rastanak sa Galenom bio je prijateljski, ali ni idila sa Araužom nije dugo potrajala, pošto je Dilma uhapšena 1970. godine u Sao Paulu, sada kao članica grupe VAR Palmares.

Nazvana je “Jovankom Orleankom subverzivnog delovanja“ i mučena je 22 dana električnim šokovima i posebnom spravom poznatom kao “pau de arara“, koja je stvarala teško izdrživ bol u nervima i mišićima, kao i glavobolje.

Provela je tri godine u zatvoru, što je ostavilo neizbrisive posledice. Skoro četiri decenije kasnije, kao predsednica Brazila, oštro se zalaže za otkrivanje istine o svim grozotama tokom diktature.

“Brazil zaslužuje istinu, nove generacije zaslužuju istinu i, iznad svega, istinu zaslužuju oni koji su izgubili prijatelje i rođake i nastavljaju da pate i umiru svakoga dana i uvek“, kaže Rusefova.

Po izlasku iz zatvora Dilma nastoji da svoj život dovede u red – sa 29 godina dobija ćerku Paulu, a u Porto Alegreu diplomira na Ekonomskom fakultetu.

I drugi brak joj se raspao (saznala je da Araužo ima dete sa drugom ženom) uprkos kratkotrajnom pomirenju, a kako vojna diktatura gubi svoj zamah i dolazi kraju, Rusefova ponovo postaje politički aktivna u okviru Demokratske radničke partije (Partido Democrático Trabalhista).

Beta/AP Photo/Keystone,Steffen Schmidt
Nakon što je bila na nekoliko savetničkih i birokratskih funkcija na lokalnom i državnom nivou, godine 2001. prelazi u Radničku partiju (Partido dos Trabalhadores) i tada počinje njen munjeviti uspon.

Dve godine kasnije u vladi Lule da Silve postaje ministarka energetike i rudarstva. U tom periodu u Brazilu su restrikcije struje i dalje česte, a Rusefova postaje poznata po sprovođenju politike “Struja za sve“, čiji je krajni cilj da se struja donese i u najslabije razvijene oblasti.

Posle korupcionaškog skandala unutar Lulinih redova 2005. godine, Rusefova dolazi na mesto njegovog šefa kabineta. Nakon što se izborila sa rakom limfnog sistema, Lula je promoviše u svog naslednika na predsedničkim izborima 2010. godine.

Igrala je na kartu Luline popularnosti govoreći da će nastaviti njegovim putem, a mnogo harizmatičniji Lula skoro uvek je bio uz nju tokom kampanje i slikao je Dilmu kao “majku nacije“, imidž koji će gajiti i u predizbornim spotovima.

Dobila je izbore u drugom krugu i prvog januara 2011. inaugurisana je u predsednicu Brazila.

“Istorija Brazila pokazuje da nivo odanosti između tvorca i njegovog političkog deteta ima tendenciju da se smanji na prvi znak krize“, kazao je politički analitičar Augusto de Kastro Neves nakon što je Rusefova izabrana za predsednicu i dodao da Dilma neće biti “Lulin Medvedev“.

Beta/AP Photo/Roberto Stuckert-Brazil's Presidency, ho
Ispostavilo se da nije bio u pravu. Iako nastoji da ostavi sopstveni pečat kao predsednica, Dilmin odnos sa Lulom i dalje je dobar i ona je jednom naglasila da Lula nikada nije ni napustio vladu i da je uvek tu kao njen savetnik.

U skladu sa levičarskom ideologijom, Dilma se zalaže za snažan državni intervencionizam u strateškim oblastima kao što su nafta i energetika. Zato nije baš omiljena kod poslovnog sektora.

“Najveći broj ekonomista ima više kritika nego pohvala za njenu vladavinu. Mislim da je visok nivo intervencionizma narušio poverenje koje je Brazil imao kod stranih investitora i to je ono što stvara znatnu nesigurnost u pogledu bliže budućnosti ekonomije Brazila“, kaže za B92 diplomirani ekonomista Marselo Dominges.

Najveću krizu tokom mandata Rusefova je imala sredinom prošle godine – protesti su počeli zbog povećanja cena javnog prevoza, a potom su prerasli u demonstracije širom zemlje u kojima su se građani bunili zbog korupcije, lošeg sistema zdravstva, obrazovanja itd.

Ipak, Dilma se nekako izborila sa tom krizom kazavši da će uložiti u javni prevoz, zdravstvo i obrazovanje, a garantovala je i da troškovi organizacije Mundijala neće ići na uštrb javnih službi.

Dilma s papom Franjom (Beta/AP Photo/L'Osservatore Romano, ho)
Od tada se njen rejting ponovo postepeno povećava među građanima i podrška njenoj politici trenutno se procenjuje na oko 40%.

“Možda je ljudi ne vole kao Lulu, ali brojni je poštuju jer je zadržala socijalne politike njegove vlade. Ipak, mislim da su za njenu popularnost ključne dve stavke – to što je uspela stopu nezaposlenosti da drži na niskom nivou i to što pokušava da spreči rast inflacije“, naglašava za B92 ekonomista Felipe Baljestero de Asis.

Dilma je imala težak zadatak da nasledi harizmatičnog Lulu, najpopularnijeg predsednika u istoriji Brazila. Različite su ocene koliko je u tome uspela.

Mnogi je opisuju kao “tehnokratu“ i ističu da nije “čovek iz naroda“ kao što je Lula bio. Takođe, važi za veoma strogu i plahovitu osobu kada je reč o odnosima sa političkim partnerima, mada je u javnosti često rezervisana. Iako nema auru koju je posedovao Lula, za Dilmu kažu da je snalažljiva u komunikaciji sa ljudima, a na profilu na Tviteru ima 2,2 miliona pratilaca.

Kako sada stvari stoje, veoma je verovatno da će na oktobarskim izborima Rusefova osvojiti još četiri godine na najvažnijoj poziciji u zemlji.

Jovanka Orleanka. Majka nacije. Predsednica. Dilma Rusef.

 

[Vasili Zaitsev]

Beda Brazila: Grad Boga na koji je i Bog zaboravio
SAŠA OZMO
Surovo, sirovo. Dve reči koje najtačnije opisuju film koji će u vama izazvati kovitlac različitih emocija, film o ljudskim sudbinama koje se na različit način bore da opstanu u okrutnom okruženju koje nisu birali i nisu mogli da biraju. Uhvatiće vas jeza, zastaće vam knedla u grlu, osetićete sažaljenje, ali i ljutnju i bes. Nijedna slika, nijedan prizor nije romantizovan, a i kako da bude – govorimo o Gradu Boga (Cidade de Deus).

Sve je počelo 1960. godine kada su vlasti brazilske države Guanabara došli na “genijalnu“ zamisao da izmeste favele Rio de Žaneira iz centra grada u predgrađe.

Tako je i nastao Grad Boga, siromašni, presiromašni deo Rija na oko 20 km od centra, u kojem je kriminal našao idealan prostor za bujanje – naselje u kojem jedini zakon koji važi jeste zakon geta i u koji policija zalazi jedino kada baš mora.

Najupečatljiviji lik jeste Ze Mali (Zé Pequeno). Otužni prozivod svog zavičaja, psihopata koji je od najranijeg detinjstva željan krvi. Potpuno neuračnljiv, sadista koji ubija iz zabave, postaje najmoćniji čovek u getu, ali brzo i skončava, izrešetan.

Scena kada Ze sa sedam-osam godina uz širok osmeh ubija redom bespomoćne ljude ostaviće vas zatečene, a dah će vam zastati i kada Ze natera jednog dečaka da bira koje će od dva deteta ubiti.

Jedan od razloga zašto je Ze tako uverljiv kao karakter jeste izvanredna gluma Leandra Firmina, čoveka koji je i sâm odrastao u Gradu Boga. On nije ni želeo da postane glumac, na audiciju je isprva otišao samo kako bi drugu pravio društvo.

“Toliko sam se plašio Leandra Firmina. Nekako su me naterali da ga se plašim kako bih mogao da plačem tada“, rekao je jedan od dečaka iz možda najpotresnije scene u celom filmu.



Firmino je nastavio da se bavi glumom, ali to nije promenilo suštinu njegovog bića.

“Osećam li se kao slavna ličnost? Ne. Mislim da je to smešno, da je to smešna reč. Umetnost znači približavanje ljudima, slava udaljavanje od njih. Odrastao sam u Gradu Boga, dopada mi se ovde“, kaže Firmino.

Nije prisustvovao ni kada je naselje posetio predesdnik SAD Barak Obama.

“Nisam otišao. Imao sam druge obaveze, a i to je svakako bila politička stvar“.

Jedini momenat kada Firminov Ze iole podseti na ljudsko biće jeste kada nehotice bude ubijen Beni, njegov najbolji prijatelj još od klinačkih dana. Iako kriminalac i Zeov partner, Beni je dopadljiviji, ume se ljudima i nije nasilan.

Priču o Gradu Boga priča nam dobrodušni Raketa (Buscapé), koji svojom ljubavlju prema fotografiji nastoji da pobegne iz beznađa geta. Iako je svaki izlazak na ulicu rizik, Raketina priča ima srećan kraj.

Ulogu Rakete tumači Alešandre Rodriges, koji takođe potiče iz Grada Boga i u stvarnom životu, a prethodno nije imao nikakvog glumačkog iskustva.

Zapravo, kako bi film bio što je moguće autentičniji, reditelj Fernando Meireleš insistirao je da u filmu glume oni koji nikada ranije nisu ili barem manje poznati glumci.

Zato su pojedine scene u film upale neplanirano. Npr, u scenariju ne postoji deo kada Raketa objašnjava novinarki Marini da se nikada nije okupao toplom vodom. To se dogodilo u pauzi, kada je Rodriges govorio glumici koja tumači novinarku o svom stvarnom životu.

Takođe, deo u kojem se banda moli pre ’bitke’ ne nalazi se u scenariju. Tokom snimanja jedan dečak, koji je bio u pravoj bandi, pitao je reditelja hoće li se grupa pomoliti kao i uvek pre važne borbe sa neprijateljem. Meireleš mu je odgovorio rekavši da povede molitvu.

Muzičar Seu Žorž, koji u filmu tumači ulogu Nokaut Neda, takođe iza sebe ima tešku prošlosot odrastanja u faveli, a tri godine proveo je bez krova nad glavom. Žorž je u svom životu iskusio isti bol kao Nokaut Ned, samo je reakcija bila različita. Žoržov brat poginuo je u 16. godini u obračunu bandi.

“Razlika između mene i Nokaut Neda jeste u našem izboru. On je odabrao osvetu. Ja sam odabrao da pobegnem od tog života“, kazao je Žorž.

Nisu svi junaci filma imali jednako srećnu sudbinu – neki su se zaglibili u talogu kriminala, a nekima se ne može ni ući u trag.

Jedna od strahotnijih pojava u filmu jeste banda dece naziva Kratki (Caixa Baixa gang) među kojima najstariji imaju 11-12, a najmlađi i šest-sedam godina. Oni i ne znaju ni za šta drugo osim za pljačke i ubistva, bili su prepušteni sebi i na to im se sveo život. Ta dečačka banda prerasla je u Crvenu Komandu (Comando Vermelho), jedan od najsurovijih gangova u Riju.

Snimanje filma 2002. godine odigravalo se u jednom od susednih naselja, pošto je Grad Boga bio i suviše opasan za tako nešto.

Danas je situacija za nijansu bolja nego tada – Grad Boga je 2009. postao druga favela u Riju u kojoj je povećano policijsko prisustvo u skladu sa vladinim programom da se poboljša sigurnost u siromašnim naseljima. Stopa ubistava znatno je opala, ali Grad Boga i danas je sve samo ne bezbedan i miroljubiv kraj.

 

[Vasili Zaitsev]

Iguasu – posledica neuzvraćene ljubavi
MAJA NIKOLIĆ
Na granici Brazila i Argentine i u blizini Paragvaja nalazi se jedan od najlepših vodopada na svetu – Iguasu (portugalski Cataratas do Iguaçu, španski Cataratas del Iguazú).

Guarani legenda govori o nameri Boga da se oženi prelepom devojkom Naipi, ali ona je pobegla sa svojim ljubavnikom Taroba u kanuu. U gnevu, Bog je rascepio reku stvorivši vodopad i osudivši ljubavnike na večni pad.

Foto: Wikipedia, Reinhard Jahn, Mannnnnheim
Naziv vodopada znači "velika voda“. Najviši je visine 82 metra, dok su ostali uglavnom oko 64 metra.

Najimpresivniji deo je Đavolje grlo koje je u obliku potkovice, a ujedno je i najviše mesto na vodopadima. Voda pada na duboki polukružni kanjon, a naziv je dobio zbog snage i huka vode i magle koja se stvara.

Jedno od sedam čuda prirode prošle godine pogodila je suša, pa je nekoliko slapova nestalo, uglavom na brazilskoj strani. Tanki mlazovi vode izviru na površinu zemlje, pa se vide stene i vegetacija koje obično pokriva voda, što je takođe svojevrsna atrakcija velikog broja turista.



Osamdeset procenata površine vodopada nalazi se u Argetniti, a 20 u Brazilu. Obe strane imaju svojih prednosti. Brazilska je za gledanje, a argentinska za istraživanje.

Argentinska nudi dve različite rute: gornju i donju. Gornja vodi preko mostića odakle se gleda pad vode. Donja omogućava posetiocima da budu bliže vodopadima i uživaju u prelepom pogledu.

Iguasu se osim peške može obići i vozom, helikopterom i čamcem. Čamci vode direktno u vodopade, što je možda i pravi način da zaista osetite sve čari ovog mesta kroz avanturu i zabavu. Aktiviraju se sva čula, a mesto je takvo da se čovek oseća tako mali u odnosu na prirodu. Poseban doživljaj je noćni obilazak kada je pun mesec koji osvetljava vodopade.

Vodopade okružuju dva nacionalna praka (jedan brazilski, drugi argentinski), koji su dom na stotine retkih i ugroženih vrsta flore i faune.



Visoke temperature i vlažnost su pogodni za stanište više od 400 vrsta ptica, skoro 2.000 biljnih vrsta, među kojima su orhideje, paprati i ružino drvo i mnogi insekti poput šarenih leptira. Nacionalni parkovi su stanište nekoliko ugroženih vrsta kao što su jaguar, tukan, kajman, koralna zmija...

Vodopadi Iguasu sastoje se od 275 pojedinačnih vodopada i slapova, koji u potpunosti dominiraju okolinom, a njihov huk ostavlja bez daha. Očaravaju i predivne boje duge, dobijene mešavinom vodene prašine i sunčevih zraka, pa je Iguasu je pravo mesto za beg iz gradske gužve i brzog života.

Najpoznatiji slapovi su La Garganta del Diablo, Boseti, Dos Ermanas, San Martin, Adam i Eva, Tri musketara, Rivadavia...

Zanimljivosti:

- Prvi Evropljanin koji je obišao vodopade je Španac Alvar Nunjes 1541. godine
- Viši od Nijagarinih, širi od Viktorijinih vodopada
- Najveći prosečni godišnji protok vode u svetu.
- Ovde su snimani mnogi filmovi, među kojima su Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje, Operacija Svemir, Poroci Majamija...
- Kada je prvi put ugledala vodopade Eleonora Ruzvelt je rekla: "Jadna Nijagara!"
- Iguazu vodopadi su rezultat vulkanske erupcije koja je ostavila veliki prasak u zemlji
- U jednom trenutku duž ivice vodopada Iguasu, posmatrač može stajati i biti okružen vodopadima 260 stepeni.
- Postoji nekoliko stotina vrsta divljih životinja, preko 66 vrsta sisara , 436 vrsta ptica, 38 vrsta gmizavaca i 18 vodozemaca .
- Udaljenost od gradova u kojima se igra Svetsko prvenstvo: Porto Alegre – Foz do Iguasu 898km, Sao Paulo – Foz do Iguasu 1045km, Kuritiba – Foz do Iguasu 636 km

 

[Vasili Zaitsev]

Ademir, čovek koji, ipak, nije imao sreće
Golova koje je Klose dao u Nemačkoj 2006. sećaju se svi, čuda zvano Ronaldo 2002. godine takođe, oni nešto stariji dobro pamte fenomen Tota Skilaćija i Olega Salenka, oni još malo stariji mogu da opišu golove Paola Rosija i Marija Kempesa, pa onda Gerda Milera ili Poljaka Latoa...

A da li znate ko je Džejms Konstabl? Napadač Kiderminstera strelac je prvog gola na novom Vembliju i najverovatnije se o njemu nikada neće pisati.

Možda zbog toga junaka ove priče, Ademira, ne bi trebalo predstavljati kao čoveka koji je postigao prvi gol na Marakani. Na otvaranju Svetskog prvenstva 1950. godine.

Jedan je od osvajača Zatne kopačke, namenjene najboljem strelcu Svetskog kupa. To je uradio 1950. godine, svašta je uradio te godine, najvažniju stvar nije. Nije dao gol u finalu...

Opisivali su ga kao brzog i snažnog, počeo je kao krilni napadač ali nije imao šmek potreban za 'lomljenje' bekova i driblinge koji su obaveza svakog zabavljača na boku.

Nesporno je bilo da se niko pre njega nije tako dobro kretao, da niko nije stvarao pometnju protivničkim odbranama, promena pravca uz dobru kontrolu lopte i ubrzanje kakvo je pre njega smatrano nemogućim pre njegovog dolaska na scenu učinili su ga zvezdom.

Nije besmrtna zvezda jer je podelio sudbinu momaka koji su najcrnjeg 16. jula u istoriji Brazila izgubili od Urugvaja pa je i osam golova na pet mečeva do finala samo statistička stvar. Nikada nije postao prvak sveta. Zizinjo i Žair, koji su činili napad tog tima, podelili su njegovu sudbinu, Žair se povukao pre 1958, Zizinjo obio poziv rekavši da "ima boljih"...

Klupsku karijeru je počeo u rodnom Resifeu, igrao za Sport Resife do 1942. godine i dva puta ovojio Kampeonato Pernambukano. Otišao je, kao i većina velikana njegove generacije u Rio, 14 godina igrao za Vasko i Flu, u tom razdoblju osvojio šest titula. Nije malo.

Moglo bi se reći da nije imao sreće, bio je treći sa Vaskom, nedostajao je bod za još jednu titulu. Prešao u Fluminense. Logično, te godine Vasko je bio prvak, Ademir se vratio nazad, a titula opet ostala san. Vasko opet na dva boda. I tako, umesto šest, bilo bi ih čak devet.

Upisao je u svoju biografiju još jednu pobedu na Kopa Amerika, 1949. godine, dao je tri gola u pobedi u finalu protiv Paragvaja, 7:0. Ako ste pomislili da to i nije nešto, grešite. Bio je to prvi trijumf Brazila na šampionatu kontinenta posle punih 27 godina, sledeći su čekali okruglo 40!

Završio je sa, možda i samo, 39 utakmica u dresu reprezentacije i 32 postignuta gola.



Poslednju utakmicu odigrao je 1957. godine, a na oproštaju, u dresu Sport Resifea, objasnio je to jednostavno.

"Vreme je da napustim fudbal, da ne čekam da on otpiše mene," rekao je.

Postao je uskoro trener Vaska, nije izdržao celu sezonu, kasnije je bio komentator na televiziji u Riju, nije ga dugo držalo.

Pokrenuo je biznis i od toga živeo. Pristojno, ništa više od toga.

Rodio se kao Ademir Markes de Menezes, 8. novembra 1922. godine, umro u 74. godini života, u Riju.

 

[Vasili Zaitsev]

Emerson Fitipaldi – prvi Brazilac šampion Formule 1
JELENA TRAJKOVIĆ
Brazilci su strastven narod, a ako neki sport može da priđe fudbalu upravo po pitanju strasti za njih to je Formula 1. Brazil je do sada ’rodio’ trojicu svetskih šampiona Formule 1, a prvi među njima bio je Emerson Fitipaldi. Slobodno se može reći da je on prokrčio put do elitnog društva ostalim Brazilcima, posebno Nelsonu Pikeu i Aertonu Seni, ali ga je takođe nacionalni ponos koštao toga da osvoji više od dve titule...

Beta/AP Photo
“Kada sam se povukao, palicu ‘brazilskog šampiona’ nasledio je Nelson Pike, koji je osvojio titule 1981, 1983. i 1987. godine. Kada je njegova zvezda počela da bledi, na scenu je stupio najbolji od nas – Aerton, koji je svoje tri titule, 1988, 1990. i 1991. godine, osvojio sa Meklarenom. Nadam se da će to zaveštanje koje smo nas trojica ostavili Brazilcima zauvek živeti”, rekao je Fitipaldi.

Za Emersona, koji je rođen 12. decembra 1946. godine, bavljenje automobilizmom je došlo prirodno, pošto mu je otac bio veoma cenjen novinar koji je pisao upravo o tom sportu u Brazilu. Kao i njegovom starijem bratu Vilsonu, Fitipaldiju je auto-moto sport još kao klincu ušao pod kožu, ali podršku svog oca po pitanju finansija nisu imali. Međutim, vrlo brzo su se snašli, pošto su sami pokrenuli svoj biznis, a sve je krenulo kada je Emerson napravio volan za automobil svoje majke.

Jedan drugome su bili najveća podrška, o čemu posebno govori činjenica da je Emerson sa 14 godina postao Vilsonov mehaničar na brazilskom šampionatu u kartingu, da bi sam došao do titule samo tri godine kasnije. Kartinge u kojima su se takmičili sami su pravili, da bi se 1967, kada je Emerson imao 21 godinu okrenuli konstrukciji bolida za Formulu Vi, a Emerson je jedan od njih vozio u prvenstvu Brazila.

Beta/AP Photo
Posle velikog uspeha na stazi, Emerson je odustao od studiranja i odlučio da ode ’preko bare’ i pokuša da se okuša u auto-moto sportu. Sa 23 godine preselio se u Englesku, iako je do tada govorio samo portugalski jezik, kupio je formulu Ford i odmah oduševio sve. Ipak, život mu je promenila Formula 3, u kojoj je nastavio sa impresivnim rezultatima i nagrađen je ugovorom sa Lotusom u Formuli 2.

Možda dovoljno o njegovim rezultatima govori činjenica da je oduševio Kolina Čepmena, prvog čoveka Lotusa, koji mu je odmah dao dugogodišnji ugovor i priliku u Formuli 1 sredinom 1970. godine. Prvobitno je bilo planirano da Fitipaldi bude treći vozač, uz Johena Rinta i Džona Majlsa, ali su tragične okolnosti dovele do toga da legendarni Brazilac pravu priliku dobije mnogo brže i iskoristi je.

Fitipaldi je u Formuli 1 debitovao na Velikoj nagradi Britanije osmim mestom, usledilo je četvrto mesto u Nemačkoj, a potom 15. pozicija u Austriji. Njegova četvrta trka trebalo je da bude u „Monci“, ali su tragične okolnosti dovele do toga da se ne nađe na startu. To je bio jedan od najtragičnijih vikenda u Formuli 1, kada je Rint izgubio život u udesu tokom treninga. Samo nekoliko sati ranije i Emerson je imao težak udes, ali je iz njega izašao bez povreda, ali dosta ugruvan.

© 2013 Group Lotus plc.
Rintova smrt toliko je potresla sve u Lotusu, da je Majls odlučio da istog trenutka napusti Formulu 1. Fitipaldi je posle samo tri trke postao vođa legendarnog tima, a da je to zaslužio pokazao je već na trci koja je sledila posle Monce, Velikoj nagradi Sjedinjenih Država u Votkins Glenu, gde je došao do prvog trijumfa u karijeri. Na taj način Brazilac je preporodio tim i postarao se da Rint postane prvi i jedini posthumni šampion Formule 1.

„I sada, toliko godina kasnije, ljudi me često pitaju zašto sam stalno rizikovao svoj život, pošto je smrt stalno bila oko mene. Ali, jedini način na koji to mogu da objasnim je da sam ja živeo za trkanje. I dalje se osećam tako, a verujem da je takav slučaj sa svima nama. Mislim da je to ono što me veže sa Džekijem Stjuartom i Karlosom Rojtemanom sada, 30 dana pošto smo se povukli. Svi smo rizikovali jer smo toliko voleli trkanje, osećali smo da nemamo izbora. Alternativa je bila da trke gledamo na televiziji, a pošto nam je Bog dao talenat, to jednostavno nismo mogli“, rekao je Fitipaldi pre nekoliko meseci.

Iako se očekivalo da će Fitipaldi nastaviti tamo gde je Austrijanac stao, saobraćajna nesreća koju je doživeo u Francuskoj ostavila je posledice po njega i na stazi nije bio onaj pravi. Tri puta je bio na podijumu te 1971. godine i sezonu je završio kao trećeplasirani u generalnom poretku, da bi sve propušteno nadoknadio naredne godine.

Beta/AP Photo
Te sezone Fitipaldi je vozio jedan od najprepoznatljivih bolida u istoriji Formule 1 – Lotus 72 sa Džon Plejers farbanjem, koji je bio klasa za sebe. Emerson je taj bolid, koji su mnogi zvali ’mrtvačkim sandukom’ zbog crno-zlatnog farbanja, iskoristio na najbolji mogući način, ostvario je pet trijumfa na 12 trka i tako osigurao svoju prvu titulu, ali i konstruktorsku za Lotus. Takođe, postao je najmlađi šampion u istoriji Formuli 1 sa 25 godina, a nadmašio ga je tek Fernando Alonso 33 godine kasnije.

Kao branilac titule Fitipaldi nije bio toliko ubedljiv, posebno zato što je velikog rivala imao u svom timskom kolegi Roniju Petersonu. Šveđanin i Brazilac su se borili na stazi, a to je na najbolji mogući način iskoristio Džeki Stjuart i obojicu ih pobedio. Koliko je Peterson bio brz najbolje govori podatak da je te sezone ostvario devet pol pozicija, u odnosu na samo jednu Fitipaldija, dok je odnos u pobedama bio četiri prema tri.

Iako je sezonu završio ispred Petersona, na drugom mestu u generalnom poretku, Fitipaldi se odlučio da napravi korak napred u karijeri i prihvati bogatu ponudu Meklarena i pređe u britanski tim 1974. godine. Ispostavilo se da je to bio pravi potez, pošto je u svojoj prvoj sezoni u novoj ekipi osvojio svoju drugu titulu. Te godine trijumfovao je pred svojim navijačima u Brazilu, Belgiji i Kanadi, još četiri puta se domogao podijuma i na još tri trke bio među osvajačima bodova.

Pošto sledeća sezona nije bila jednako uspešna, jer je bio vicešampion iza Nikija Laude, Fitipaldi je odlučio da se kocka, a u njegovom slučaju posle neverovatnog uspeha usledio je strmoglav pad. Oni koji su prošle godine gledali film “Rush” znaju jednu stranu te priče, a ona je da je Džejms Hant došao u Meklaren umesto Fitipaldija. Druga strana je da je zbog lojalnosti prema bratu odlučio da postane njegov partner u timu koji je finansirala brazilska kompanija koja se bavila šećerom – Kopersukar.

Vrlo brzo je bilo jasno da je to bila izuzetno loša odluka, pošto je Fitipaldi od 1976. do 1979. godine imao niz razočaravajućih rezultata. Tokom tih sezone najbolji rezultat bilo mu je drugo mesto na Velikoj nagradi Brazila 1978. godine, da bi tim 1980. ostao bez glavnog sponzora, a Fitipaldi se povukao da bi ga vodio i tražio sponzore. Međutim, tim je ugašen dve godine kasnije, a Brazilac se okrenuo drugim poslovima.

Iako je njegova karijera u Formuli 1 bila gotova, generalno u auto-moto sportu nije. Prešao je u IndyCar, u legendarni Penske, i postao velika zvezda zahvaljujući tituli 1989. godine i dvema pobedama na legendarnoj trci “Indijanapolis 500”. Prilikom svoje pobede na toj trci 1993. godine naljutio je mnoge zato što je ignorisao tradiciju i umesto da popije flašu mleka uzeo je sok od pomorandže. Pojedini Amerikanci mu to do danas nisu oprostili, pa ga i dalje maltretiraju zbog toga.

Tačku na karijeru stavio je 1996. godine, kada je imao težak udes na “Mičigenu 500”, u kojem je slomio vrat. Dok se još oporavljao od tih povreda, doživeo je nove u padu svog privatnog aviona u Brazilu i to mu je bio znak da stane. Njegovim putem krenuo je Vilsonov sin Kristijan, koji je vozio u Formuli 1 od 1992. do 1994. godine, ali nije ostvario značajnije rezultate. Njih dvojica su se čak takmičili zajedno tokom dve sezone, 1995. i 1996. godine u CART seriji.

“Uspeo sam da uradim neverovatne stvari tokom svog života. Trijumfovao sam na Velikoj nagradi Brazila, na svom dragom Interlagosu, pred svojim narodom, i ne jednom, već dva puta. Slavio sam na Monci, pobedio sam moćni Ferari na njegovom terenu. Pobedio sam na Velikoj nagradi Britanije, i na Silverstonu, i na Brends Heču, na oduševljenje britanskih timova za koje sam tada vozio. Trijumfovao sam na Indijanapolisu 500, na legendarnom ‘dvorištu cigli’ i to u Indijanapolisu. Video sam svet, upoznao sam različite kulture, upoznao sam veliki broj fudbalskih i filmskih zvezda, predsednika i pop zvezda, i od svakoga sam naučio nešto. I, mogu da kažem da sam uživao u svakom minutu”, istakao je Fitipaldi.

Mnogi za Fitipaldija kažu da je vozio neverovatno precizno i sa sjajnim osećajem. Izgledalo je da ništa ne može da poremeti njegov mir, ali svako tokom života naiđe na osobu koja u njemu budi osećaj za osvetom. Ta osoba za Fitipaldija je bio Peterson, a Šveđanin ga je terao da pravi greške koje su do tada bile nezamislive.

Bez sumnje, jedan od najsjajnijih Fitipaldijevih trenutaka bio je trijumf u Monci 1972. godine, kada je osvojio svoju prvu titulu. S druge strane, samo nekoliko godina kasnije stigao je neslavni rekord, pošto između sezona 1979. i 1980. godine nije osvojio bodove na 17 trka u nizu, što je bio i jedan od glavnih razloga za njegovo povlačenje. Međutim, svojom vožnjom oduševio je mnoge i otvorio vrata Formule 1 Brazilcima, a uz dve titule, to nikada neće biti zaboravljeno.