Odbrojavanje- World cup 2014

[Vasili Zaitsev]

Vuk, Profesor, vlasnik četiri "Boginje" - Mario Zagalo
SPASOJE VESELINOVIĆ
Da li bi Pele bio tako dobar fudbaler u reprezentaciji Brazila da pored sebe nije imao Profesora?

Beta/AP Photo/Silvia Izquierdo
Mario Zagalo je najtrofejniji čovek u istoriji Mundijala, a pored njega čak i uspesi Franka Bekenbauera izgledaju mizerno.

Kao fudbaler se popeo na krov sveta u dva navrata, na Svetskim prvenstvima održanim 1958. u Švedskoj i četiri godine kasnije u Čileu, dok je sa selektorske pozicije stigao u posed “Boginje” na legendarnom Mundijalu odigranom u Meksiku 1970.

Jedinu titulu šampiona sveta bez Profesora na terenu ili klupi Selekao je osvojio 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji, ali se po porazu od Francuske četiri godine kasnije mislilo da je Profesorovo vreme prošlo.

Nakon sezone provedene u Flamengu 2001. godine Zagalo je odlučio da završi trenersku karijeru, ali je po imenovanju Karlosa Alberta Pereire na mesto selektora “karioka”, on odlučio da ponovo pozove u pomoć Profesora, koji mu je bio talija 1994. godine u Sjedinjenim državama.

Prethodno, Profesor se samostalno našao na klupi Brazila po odlasku Luisa Felipea Skolarija, nakon Mundijala u Japanu i Južnoj Koreji. “El Lobo” (vuk) je dobio poslednju šansu da nacrta taktiku u duelu sa Republikom Korejom u novembru 2002. godine.

U narednom četvorogodišnjem ciklusu obavljao je funkciju tehničkog direktora nacionalnog tima, a potom je kao 75-godišnjak konačno otišao u više nego zasluženu penziju, ostavivši u amanet svojim naslednicima zadatak da pokušaju da ostvare bar upola trofejnu reprezentativnu karijeru.

Beta/AP
Vratimo se na početak, odnosno Zagalove prve fudbalske korake. Načinio ih je ranih pedesetih godina prošlog veka, kada se profilisao kao levokrilni igrač nesvakidašnjih navika na terenu za to vreme.

Nedostatak centimetara (167), gospodin rođen u gradu Maseju na severoistoku Brazila 1931. godine, kompenzovao je veoma borbenom igrom u oba pravca.

Predstavljao je konstantnu opasnost za protivničke defanzivce po levom boku, a nije mu bila strana ni defanzivna funkcija, često se vraćao nazad i pomagao saigračima u kvarenju igre suprotnog tabora.

Vihornog fudbalera primetio je najpre Flamengo, potom i Botafogo, a sa ova dva tima Zagalo je osvojio pet titula šampiona Karioka lige, što mu je zagarantovalo mesto u startnoj postavi nacionalnog tima, u periodu od 1958. do 1964. godine.

Švedska publika je 1958. godine na delu mogla da vidi možda i najbolji napadački trio svih vremena, u sastavu Zagalo, Garinča, Pele. Selekao se gotovo prošetao kroz takmičenje, a u finalu je savladao domaćina rezultatom 5:2, uz gol i asistenciju Profesora.

“Ovo je trebalo da bude tajna, ali reći ću vam, verujem da je ekipa koja je osvojila Mundijal 1958. najbolja ikada”, rekao je Zagalo pre nekoliko godina.

Beta/AP
Četiri godine kasnije pred “kariokama” je bio zadatak odbrane “Boginje”, turnir je organizovan u Čileu i činilo se da ništa ne može zaustaviti Brazilce. Veliki problem izazvala je povreda Pelea, Zagalo je prekomandovan u špic napada, postigao gol u utakmici grupne faze protiv Meksika koja je bila od životne važnosti i na kraju se okitio još jednom zlatnom medaljom.

Dve godine kasnije oprostio se od aktivnog igranja fudbala, ali posle, takođe, svega dve vratio se najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, ali u svojstvu trenera.

To je bila prava uloga da Profesor pokaže sve što zna, predvodio je Botafogo do dve titule u ligi Karioka, a posle osvajanja i dva trofeja Kupa, Zagalo ponovo stiže u Selekao, ovoga puta kao selektor za Mundijal u Meksiku 1970.

Ponovo su se sreli Pele i Zagalo, doduše u drugačijim ulogama, ali sa još spektakularnijim rezultatom, reprezentacija Brazila nije doživela niti jedan poraz u kvalifikacijama i na samo Mundijalu, zabeleženo je 12 pobeda uz ukupnu gol razliku 42:9.

Objedinjavanjem titula na Svetskim prvenstvima u svojstvu igrača i trenera Zagalo je u tom trenutku bio zadovoljan, te se okrenuo novim izazovima.

Posle trofeja sa Flamengom i Fluminezeom, seo je na klupu reprezentacije Kuvajta, da bi 1994. godine preuzeo funkciju savetnika selektora Brazila Karlosa Alberta Pereire. Još jedna “Boginja” stigla je u vitrine Fudbalskog saveza Brazila.

Beta/AP
Odlazak Pereire ostavio je Zagala na selektorskom mestu, osvojen je Kup Amerike na domaćem terenu 1997. godine, međutim već pomenuti neuspeh u Francuskoj godinu dana kasnije najavio je kraj El Lobove karijere na mestu idejnog vođe nacionalnog tima.

Uprkos salvi kritika zbog “zaboravljanja” Romarija, te stavljanja u tim bolesnog Ronalda, a i sam suočen sa velikim srčanim problemima, Zagalo je u maniru velikog gospodina ponovo stigao u stručni štab Karlosa Alberta Pereire, za Mundijal u Nemačkoj.

Još jednom je Francuska bika kobna, “karioke su takmičenje završile u četvrfinalu, minimalnim porazom, a po povlačenju se Profesor retko oglašavao, tek ponekad je iznosio svoja mišljenja o trenutnom stanju u modernom fudbalu.

“Trendovi modernog fudbala idu na ruku fizičkoj snazi, više nego tehničkim veštinama igrača. To omogućava trenerima “manjih” timova da neutrališu razliku u kvalitetu. Mišići su nadvladali veštinu, to je razlog kriza mnogih velikih evropskih klubova”, rekao je Zagalo.

Profesorova trenerska filozofija biće upamćena po uvođenju dva defanzivna vezna fudbalera u formaciji 4-4-2, međutim ofanzive nije nedostajalo, zbog forsiranja bekova sa napadačkim kvalitetima, poput Roberta Karlosa i Kafua.

“U Brazilu se i daje voli onaj isti fudbal kakav je nekada postojao. Ja sam radio tako da postavim plan i da potom dozvolim igračima svu slobodu, nisam diktator, kako sam to mogao ikad da budem kada sam radio sa igračima kojima nije bilo potrebno govoriti kako da igraju”, skromno je konstatovaoZagalo.

Njegova statua krasi ulaz Marakane, kao i Olimpijski stadion u Riju, kao igrač i trener u reprezentaciji Brazila je doživeo svega 14 poraza na 191 meču, čovek čiji otisci pristiju se nalaze na čak četiri od pet Selekaovih “Boginja” – Mario Zagalo.

 

[Vasili Zaitsev]

Paulišta – od brazilskog Volstrita do žurke na otvorenom
SAŠA OZMO
Ako tražite posao, idete tamo. Ako želite u kupovinu, idete tamo. Ako su vam neophodne knjige, želite u bioskop ili na izložbu, idete tamo. Ako ste željni šetnje i potrebna vam je zelena zona, idete tamo. Ako hoćete da se sastanete sa prijateljima koji žive na drugom kraju grada, idete tamo. Grad unutar grada, to je Avenida Paulišta u Sao Paulu.

Ono što je čudesno jeste transformacija Ulice Paulišta u veoma kratkom roku. Danju je to Volstrit Sao Paula, mesto gde su smeštene najveće korporacije koje posluju u Brazilu – prava košnica puna zauzetih ljudi u odelima i sa aktn-tašnama. Mnogi kažu da je Rio de Žaneiro duša, a Sao Paulo motor Brazila.

Ipak, svakoga dana na Paulišti vidimo tragove duše – ogromni stakleni i betonski neboderi u kojima se završavaju ozbiljni poslovi ne smetaju uličnim zabavljačima da pokažu svoj talenat, tu su i prodavci sa raznim vrstama robe, a nemojte se začuditi ako vam u sred bela dana preko glave preleti neko od momaka koji vežbaju sada već čuveni parkur.

To je samo naznaka onoga u šta se polako pretvara Avenida Paulišta kako pada veče. Barovi koji preko dana služe ručak na brzinu pretvaraju se u noćne barove, a na Paulištu se nadovezuje po diskotekama poznata ulica Rua Augusta.

Kuća ruža
Rečju, Paulišta postaje žurka na otvorenom, mesto koje nikada ne spava – čak i ukoliko se zadesite tamo u dva-tri ujutru, i dalje ćete videti dosta ljudi i automobila, što je turistima posebno zanimljivo. Naravno, ne i srpskim turistima, koji su navikli na pune ulice kada vreme za to nije.

Ono na šta su građani Sao Paula posebno ponosni jeste Muzej umetnosti (MASP – Art Museum of São Paulo). Od ostalih zgrada izdvaja se neobičnim dizajnom koji omogućuje ljudima da šetaju ispod Muzeja. Kako kažu, to je oduvek bilo sastajalište, slično kao naše ‘kod Konja’, a odatle počinju svi protesti, uključujući i prošlogodišnje. Iako su u Muzeju često izloženi radovi najpoznatijih svetskih umetnika, cene su takve da ulazak sebi mogu priuštiti i nešto siromašniji, a ni besplatne izložbe nisu retkost.



To nije jedino impresivno zdanje u 2,8 kilometara dugoj Paulišti – Kuća ruža (Casa das Rosas), kao što joj ime kaže, poseduje najlepšu baštu u celom gradu, a njena unutrašnjost takođe je namenjena sadržajima kulture, prevashodno književnosti. U Paulišti ćete pronaći i prvi šoping-mol u Brazilu – Conjunto Nacional otvoren je još 1971. godine, a danas u njemu ima 320 radnji.

Tokom novogodišnjih praznika sve zgrade prekrivene su svetlima i ukrasima, od kojih su neki interaktivni, što sve zajedno stvara utisak spektakla i tada je ulica krcata bukvalno u svakom trenutku. Tradicionalna je i žurka na novogodišnje veče, koja okuplja mnogo ljudi, ali i koja ne važi baš za najbezbedniji provod za najluđu noć.

“Možda stranci to ne osećaju, ali mi smo veoma ponosni na Paulištu zbog značajnog mesta koje ona zauzima u našim svakodnevnim životima. I zato što nam neprestano donosi nešto novo”, kaže za B92 Adrijana Fernandeš Dainezi, 23-godišnja studentkinja prava iz Sao Paula.

Pozorišta, bioskopi, kafići, muzeji, ulični umetnici, poslovne zgrade, sve na jednom mestu, sve u Paulišti. Može da vam se ne dopadne, ali jedno je sigurno – neće vas ostaviti ravnodušnim.

Za pomoć u izradi teksta posebno hvala: Felipe Balestero i Adriana Fernandes Dainezi

 

[Vasili Zaitsev]

Dejan Petković, Srbin koji je očarao fudbalski Brazil
ALEKSA GUTOVIĆ
Zamislite da ste legenda brazilskog fudbala, a uopšte niste Brazilac. Ej, brazilskog!

Takvih nema mnogo, a jedan od njih je bez dileme momak iz Majdanpeka koji je dobio nadimak po najpoznatijem holivudskom razbijaču.

Od Radničkog iz Niša 1988. pa sve do Flamenga 2011. godine Dejan Rambo Petković igrao je fudbal iz ljubavi i to se videlo. Nije on iz Crvene zvezde 1995. godine u Real Madrid prešao zbog novca, u to vreme transferi nisu bili toliko veliki kao danas.

On je otišao u Real jer je Real najveći fudbalski klub, otišao je jer je želeo da se igra sa najboljima. Da, da se igra, jer Dejan Petković je samo tako znao da igra fudbal. Još od 1992. kada je kao 20-godišnjak zablistao u Crvenoj zvezdi videlo se da odskače. On je bio pravi i legitimni naslednik one svemirske generacije i onih majstora poput Savićevića, Stojkovića i Prosinečkog.

Po igri je najbliži bio Savićeviću, iako je izgradio sopstveni stil. Bio je na fudbalskom terenu veoma brz sa razornim udarcem i jednostavnim a opet neuhvatljivim driblinzima.

No, vratimo se na njegovu karijeru. Posle 132 utakmice i 38 golova u dresu Crvene zvezde stigla je ponuda Reala koji se, iako je kliše, zaista ne odbija. Međutim, Rambo se u 'kraljevskom klubu' nije snašao. Odigrao je samo osam utakmica i postigao jedan gol, usledile su pozajmice u Sevilju i Santander, ali ni tamo Rambo nije pokazao svoj talenat.

I tu dolazimo do ključne odluke u Petkovićevoj karijeri. 1997. godine bio je još uvek pod ugovorom sa Realom, a ponudu mu je poslala brazilska Vitorija. Rambo je bio na prekretnici razmišljajući zbog čega bi jedan evropski fudbaler iz Real Madrida išao u Brazil kada svi najbolji brazilski igrači žele da dođu u Evropu.

Međutim, predsednik Vitorije uspeo je da ubedi srpskog fudbalera da će zaigrati za jedan od najvećih brazilskih klubova i da će ukoliko odigra dobro, lako moći da se vrati u Evropu.

I tako je Rambo seo u avion i otišao u Brazil gde ga je sačekala iznenađujuće saznanje da Vitorija nije šampion zemlje, čak ni pretendent za titulu, već samo šampion države u kojoj je.



‘Šteta’ je već napravljena, ugovor je već potpisan i Rambo je ostao u crveno-crnom dresu dve sezone. Bile su to za njega sjajne dve sezone, klub je osvojio dve titule u svojoj državi, a Petković se odličnim igrama nametnuo klubovima iz Evrope.

Dve godine nakon odlaska u Brazil, 1999. vratio se u Evropu i to u Veneciju koja je u to vreme bila stabilan prvoligaš u Italiji. Iako je krenuo odlično u tada izuzetno jakoj Seriji A, brzo je ispao iz ekipe i nakon samo 13 odigranih utakmica u Veneciji odlučio je da se ponovo vrati u Brazil.

Ponovo je u Brazilu obukao crveno-crni dres, ali ovoga puta to je bio Flamengo, istinski velikan brazilskog fudbala. I tu je Rambo zaista postao legenda brazilskog fudbala.

Flemengo je već bio šampion kada je Petković stigao, a u naredne dve godine ponovio je istorijski uspeh. Felipe Melo, tada nepoznati klinac koji navija za Flamengo, rekao je da se “Petkovićev neverovatan gol iz slobodnog udarca u 89. minutu finalnog duela 2001. godine, koji je ekipi doneo titulu, nikada neće zaboraviti.”

Mesec kasnije Rambo je ponovio majsotriju iz slobodnog udarca i doneo Flamengu Kup šampiona i povratak u Kopa Libertadores i to protiv Sao Paula. Nakon toga je Rambova forma pala, pa je tako pao i Flamengo. Na kraju ipak neuspešne sezone Petković je napustio Flamengo i prešao u Vasko da Gamu.

Tamo se zadržao od 2002. do 2004. Brazilsku oduseju je na kratko prekinuo kako bi otišao u Kinu jer mu je Šangaj ponudio nerealnih pet miliona evra za godinu dana. Nakon sezone u Kini vratio se u Vasko i nastavio gde je stao.

Iako je klub imao prilično lošu sezonu u kojoj je jedva izbegao ispadanje, Petković je briljirao. Postigao je 18 golova, imao je 11 asistencija i bio je uvršten u tim sezone. Naredne sezone ponovo je napustio Južnu Ameriku i odišao na bliski istok kako bi naplatio svoje majstorije u Al Itihadu.

Brzo se međutim vratio potpisavši ovoga puta za Fluminense. Ponovo je oduševljavao maestralnim golovima, a postigao je i 1000. gol za Fluminense i istoriji kluba.

Ponovo se našao u timu sezone, ali je ipak poražen u polufinalu Kupa Brazila i bilo je vreme da nastavi svoj brazilski put. 2007. je bila godina za zaborav Petkovića. Prešao je u Gojas, a zatim i u Santos koji je trenirao Vanderlej Luksemburgo. Nije se snašaoni u Gojasu ni u Santosu, pa je 2008. potpisao za Atletiko Mineiro i tamo je predstavljen kao najveći fudbaler koji je ikada igrao za taj klub.

Međutim, zbog brojnih povreda ubrzo je izgubio mesto u startnoj postavi iako je bio jedan od retkih koji je igrao dobro kada je bio spreman. I tako, vraćamo se ponovo na početak i Petkovićevu ljubav prema ovoj igri.

Sa 36 godina i dovoljno zarađenog novca mogao je bez problema da okonča karijeru na kojoj bi mu mnogi zaviedli. Ali nije. Ostao je u Brazilu i sačekao ponudu Flamenga 20. maja 2009. godine. Mnogi su bili skeptični, mnogi su verovali da je Petković potpisao za Flamengo kako bi mu klub umanjio dug. Neki članovi uprave su podneli ostavke, čak je i trener ekipe smenjen.



Navijači su bili zabrinuti, jer Rambo nije igrao takmičarski fudbal šest meseci. Brzo ih je Petković demantovao. Srpski fudbaler pokazao je da još uvek može da igra na najvišem nivou, neki su govorili da igra i bolje nego ranije.

Inspirisan fantastičnim igrama Petkovića, Flamengo je osvojio prvu titulu posle 17 godine. Rambo je ponovo izabran u tim sezone i ponovo je dobio priliku da igra u Kopa Libertadoresu.

Dejan Petković postao je jedan od samo trojice stranaca koji su ostavili otisak svog stopala na legendarnoj brazilskoj Marakani. Zamislite da vam cela Marakana u Riju skandira ime dok napuštate teren. Takve stvari nemaju cenu.

Na kraju ove priče nekoliko reči o reprezentaciji i ljudima koji vode naš fudbal, ali samo nekoliko, više nisu zaslužili.

“Ako Srbija ima 22 igrača kvalitetnija od Dejana Ramba Petkovića, onda će prvenstvo pripasti njima”, govorili su brazilski novinari pred Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Arfici.

Bio sam na jednoj od sedam utakmica koliko ih je Petković odigrao za reprezentaciju. Bila je to prijateljska protiv Rusije 31. maja 1995. godine. Izgubili smo sa 2:1, Karpin i Beščasnik (gde su, šta rade?) postigli su golove za goste, a Rambo jedini za nas.

Sećam se da sam sedeo na istoku Marakane i da sam se i tada pitao zbog čega Petković ne igra češće. A u to vreme možda zaista i nije imao mesta pored Savićevića, Stojkovića…

Jasno je da je Dejan Petković svojevrsna paradigma onoga što se dešavalo i još uvek se dešava sa najboljim srpskim timom. Uvek smo imali vrhunske igrače, ali nikada nismo imali ništa osim toga.

Petković je trebalo da bude predvodnik naših u Južnoj Africi. Nismo imali takvog igrača, ubeđen sam da bi nam mnogo značio u onoj utakmici protiv Australije, ali sada je prekasno o tome govoriti. Dejan Petković nije dobio ni oproštajni meč u dresu reprezentacije na beogradskoj Marakani koji je toliko želeo. Toliko o srpskom fudbalu i ljudima koji ga vode.

Legenda Dejana Petkovića će živeti mnogo duže u Brazilu nego u Srbiji, to je sigurno, jer tamo je ipak fudbal nešto sveto.

 

[Vasili Zaitsev]

Tvorac suvog lista – gospodin fudbal
NEMANJA ĐORĐEVIĆ
“Hajde, bre, Didi – pa gubimo čoveče”, reakcija je legendarnog Marija Zagala posle vodećeg gola Švedske u četvrtom minutu finala Svetskog prvenstva 1958. godine u Solni.

“Ja sam deset sekundi posle pogotka Nilsa Lidholma bio na svojoj poziciji, stajao sam na levom krilu kao zapeta puška… Onda se okrenem i ugledam Didija kako lagano, ali samouvereno korača ka centru, sa loptom ispod miške. Pritrčao sam mu i počeo da urlam na njega iz očaja, da bi mi on mrtav hladan rekao: ‘Opusti se, i dalje smo daleko bolji tim od njih’. Brzo će stvari doći na svoje. Pošto su mu svi prilazili, uspeli su da čuju šta mi je rekao – ubrzo smo izjednačili, a ostalo je istorija”, rekao je u dahu Zagalo.

Upravo te reči bivšeg selektora Selekaa najbolje opisuju ono što je Valder Pereira predstavljao na terenu i van njega. Besprekoran, graciozan, smiren, uvek odmeren, ali i samouveren i sportski bezobrazan. Veliki borac, vođa, takmičar i, pre svega, majstor fudbala.

Beta/AP
Brazilci su do svoje prve titule vladara planete došli 29. juna 1958. godine, posle fenomenalno odigranog turnira i preokreta na stadionu “Rosunda” u finalu nad ekipom domaćina (5:2). Lindholm je na kratko obradovao preko 50 hiljada navijača, ali je na kraju bilo baš onako kako je Didi rekao. Pele, Vava, Garinča i drugovi zadivili su svet.

A Didi? Pa on je, i pored takvih veličina, uspeo da ponese titulu najboljeg igrača turnira. Učestvovao je gotovo u svim akcijama svog tima i besprekornom igrom u srcu veze od svetskih medija zaradio nadimak – “Gospodin fudbal”.

Ljubiteljima fudbala širom sveta predstavio se četiri godine ranije na Mundijalu u Švajcarskoj, kada se nacija i dalje oporavljala od najcrnjeg 16. jula u istoriji Brazila. Postigao je pogotke protiv Meksika i Jugoslavije, bez greške sam držao konce igre svog tima, ali su Mađari sa Kočišom i Puškašem bili prejaki u četvrtini finala. Taj meč ostao je upamćen pod imenom – “Bitka za Bern”.

Tim iz Švedske proglašen je za najbolju ekipu u istoriji fudbala, a u istoriji Brazila ostaće upamćeni kao momci koji su naciji predstavili “Boginju”. Svoju klasu potvrdili su u Čileu 1962. godine, kada su, slobodno se može reći, rutinskom igrom odbranili titulu prvaka sveta.

Životne putešestvije Didija ne razlikuju se previše od ostalih priča iz najveće zemlje Latinske Amerike. Rođen je u gradiću Kamposu u državi Rio de Žaneiro u siromašnoj porodici, a još u ranoj mladosti pokazao je prepoznatljivu crtu svog karaktera.

“Kao dečak, bio sam prinuđen da radim svakakve poslove samo da bih pomogao svojoj porodici da obezbedi hranu. Radio sam na proizvodnji kafe, kikirikija, kao kurir… Stvarno mi nije bilo bitno šta radim, dokle god sam plaćen”, rekao je jednom prilikom Didi.

Fudbalsku priču otpočeo je u lokalnom Amerikanu, da bi, posle nekolicine lokalnih klubova, 1949. godine ostvario san svakog Brazilca – seli se u Rio i postaje igrač Fluminensea, sa kojim za sedam godina osvaja titulu i Kup grada Rija.

Bio je besprekoran tehničar, dobar dribler, na početku karijere bio je opasna leva ‘polutka’, ali kako je sazrevao kao igrač, pomerao se ka sredini. Ipak, ono što ga je izdvajalo od gomile drugih lucidnih zemljaka bio je revolucionarni šut – suvi list (folcha seca).

Verovatno nema čoveka koji se ne seća ‘kifle’ Roberta Karlosa na “Sen Deniju”, ili, pak, načina na koji je Žuninjo Pernambukano iz prekida dovodio golmane do ludila.

Lopta bi posle šuta spoljnom dobijala neverovatan efe i na volšeban način završala u mreži, iako se svaki put čini da ide daleko pored ili preko gola.

Beta/AP
Upravo na taj način Didi je Brazilu omogućio da se uopšte nađe u Švedskoj – pobedonosnim golom u kvafilikacijama protiv Perua.

“Sada kada se osvrnem, može se reći da je taj potez moj zaštitni znak. Vremenom su me ljudi izluđivali pitanjima kako to izvodim – radili su mi ono što je moj šut golmanima”, objasnio je Didi i dodao da mu je tehnika šuta ostavila doživotne posledice na kičmu.



Sezonu pre sudbonosnog Mundijala prelazi u komšijski Botafogo, tim za koji je navijao od malih nogu. Prilikom predstavljanja dao je obećanje da će, ukoliko ‘crno-beli’ osvoje titulu, pešačiti u opremi od Marakane do trening centra. Titula je osvojena, obećanje ispunjeno, a Didiju se u šetnji priključilo 5.000 navijača.

“Uvek se rado setim svoji početaka i uspeha koje sam ostvario sa Fluom i Botafogom, iako je malo nedostajalo da ostanem bez ‘osećaja’ u jednom trenutku. Prilikom dolaska u Botafogo trener nije previše mario za moje specijalne treninge šuta, pa sam ih sve manje upražnjavao. Ljudi su počeli da pričaju da sam izgubio ‘magiju’, ali sam tada shvatio da sve ide iz treninga. Morate biti uporni ako želite nešto da dovedete do savršenstva”, govorio je DIdi.

Posle pokoravanja planete postao je jedan od najtraženijih igrača na svetu. Najbrži je bio Real, pa se Didi našao u belom dresu “kraljevskog” kluba iz Madrida.

Iako je u Španiju stigao kao velika zvezda, sakupio je samo 19 nastupa, uz šest postignutih golova. Boravak u španskoj prestonici ostao mu je u lošem sećanju, i pored činjenice da je dva puta uzastopno postao prvak Evrope. Uzrok tome bio je ogromni ego legendarnog Alfreda di Stefana.

Rođeni Argentinac nije mogao da se pomiri sa činjenicom da više nije prva zvezda tima, pa se na svakom koraku trudio da Didija otuđi i otera od ekipe. Sve se završilo povratkom u Brazil, a sam igrač je svoju epizodu u Španiji ironično nazivao – moj tzv. neuspeh.

“Inteligencija je ono što razdvaja ljude od životinja, pa šta je onda fudbaler koji se oslanja samo na snagu?", opisao je jednom prilikom svoj doživljaj španskog nacionalnog šampionata.

Po povratku u domovinu u dva navrata branio je boje Sao Paola i Botafoga, ali i još nekoliko brazilskih timova, pre nego što se penzionisao 1966.

Logično, ostao je u fudbalu i posvetio se trenerskom poslu, a najviše uspeha imao je na klupi turskog Fenerbahčea i nacionalnog tima Perua. Sa Fenerom je dva puta bio prvak Turske, dok su ga njegovi Brazilci zaustavili u četvrtfinalu Mundijala u Meksiku.

Strelac 24 gola na 72 susreta za Brazil primljen je FIFA “Kuću slavnih” u oktobru 2000. godine. Godinu dana kasnje preminuo je posle operacije digestivnog trakta.

“Ljudi olako pričaju i shvataju siromaštvo, ali to je samo zato što nisu osetili teror nemaštine”, Valder Pereira – Didi.

 

[Vasili Zaitsev]

Paolo Koeljo – dovoljno je reći: Alhemičar
JELENA TRAJKOVIĆ
Ljubitelji njegovih dela govore da im je svojim knjigama promenio život. Najpoznatije delo mu je “Alhemičar”, objavljen 1988. godine, koji je preveden na 67 svetskih jezika. Trenutno je jedan od najpopularnijih pisaca na svetu, ali i ponosni Brazilac. Naravno, u pitanju je Paolo Koeljo.

Beta/AP Photo
Koeljova životna priča do trenutka kada je postao priznat prvo u Brazilu, a potom i u svetu je veoma zanimljiva. Malo ko bi pomislio da je sada 67-godišnji Brazilac bio veoma nemiran u mladosti, da je bio hipik, i da je proučavao magiju i okultizam. Privlačilo ga je sve što se kosilo sa onim kako su ga njegovi katolički roditelji vaspitavali, koji nisu odobravali njegove izbore.

Još kao tinejdžer znao je da želi da postane pisac, ali su se roditelji tome protivili. Zbog toga su ga poslali u psihijatrijsku bolnicu kada je imao 17 godina, iz koje je tri puta pobegao, pre nego što je konačno pušten tri godine kasnije. Mnogi bi posle toga bili ogorčeni, ali ne i Koeljo, koji je tada shvatio koji je njegov životni put.

“Oprostio sam. Sve se to dešava iz ljubavi, stalno. Kada postoji ljubav koju osećate prema nekome drugom, ali želite da se ta osoba promeni, da bude kao vi. I tada ta ljubav može da bude veoma destruktivna”, rekao je Koeljo o tom iskustvu.

Vrlo brzo kod Koelja je usledila hipi faza, privlačili su ga, kako sam kaže, ‘seks, droga i rokenrol’ i stil života koji se pojavio sedamdesetih godina prošlog veka. Iako je odlučio da studira pravo po izlasku iz psihijatrijske bolnice, vrlo brzo je odustao, i počeo je da piše, ali ne romane, već pesme za brazilske muzičare koji su protestovali protiv vlasti Brazila. Zbog toga je više puta završio u zatvoru, a kada se malo primirio i promenio nekoliko profesija došao je trenutak koji mu je u potpunosti promenio život.

Taj trenutak desio se 1986. godine prilikom posete Španiji, kada je prešao preko 800 hilometara na hodočašću do Santijago de Kompostele. To iskustvo navelo ga je da napiše roman “Dnevnik jednog čarobnjaka”, koji je objavljen na portugalskom jeziku. Posle uspeha te knjige u Brazilu napustio je svoj dotadašnji posao i odlučio da se posveti pisanju, na radost svih koji su pročitali bar jedno od njegovih dela.

Beta/AP Photo
Samo godinu dana kasnije ‘rođen’ je “Alhemičar”, kojeg je Koeljo napisao za samo dve nedelje u naletu inspiracije. U tom romanu Koeljo piše o mladom andaluzijskom pastiru Santjagu, koji iz Španije odlazi u egipatsku pustinju kako bi pronašao blago skriveno ispod piramida. Niko ne zna kakvo je to blago, ni da li će Santjago uspeti u svom pohodu, a poruka knjige je da nikada ne treba odustajati od svojih snova i da je važno slušati svoje srce.

“Kada volimo, uvek težimo da budemo bolji nego što smo sada. Kada težimo da postanemo bolji, sve oko nas takođe postalje bolje”, napisao je Koeljo u “Alhemičaru”.

Taj roman u prvom trenutku nije dobio veliku pažnju, ali je sve promenio francuski prevod, pošto je “Alhemičar” postao jedna od najprodavanijih knjiga u Francuskoj. To je samo dovelo do toga da knjiga bude prevedena i na ostale najpoznatije jezike, a knjiga je postala svetski fenomen. “Alhemičar” je bez sumnje knjiga koja je prevedena na najviše jezika, a da ju je napisao autor koji je među živima.

Prema Koelju, “Alhemičar” je u poslednjih 20 godina prodat u oko 35 miliona kopija širom sveta, a knjiga je uvrštena u jedno od najomiljenijih dela svih vremena u brojnim anketama. Od objavljivanja tog dela, Koeljo je počeo ređe da piše knjige, pa tako objavljuje jednu na svake dve godine.

Razlog za to je što ima zanimljiv ritual, pošto sebi dozvoljava da počne sa pisanjem nove knjige tek pošto pronađe belo pero u januaru neparne godine. Nekima će to biti svakako čudno, ali je Brazilac od “Alhemičara” objavio veliki broj dela među kojima se izdvajaju “Veštica iz Portobela” i “Rukopis iz Akre”, koji se prošle godine pojavio i na srpskom jeziku.

“Kada pišem knjigu, pišem je za sebe. Reakcija je na čitaocu. Nije moja stvar da li se ona nekome sviđa ili ne”, jasan je Koeljo.

Koeljo je definitivno pisac kojeg najviše ljudi pravi na društvenim mrežama. Dobitnik je brojnih prestižnih međunarodnih nagrada, izabran je za člana Brazilske književne akademije, a od 2007. godine je ambasador mira Ujedinjenih nacija. Pre pet godina je dobio priznanje Ginisove knjige rekorda za autora čiji je roman preveden na najviše svetskih jezika. Naravno, u pitanju je “Alhemičar”.

“Kada se najmanje nadamo, život nam donese izazov kojim testira našu hrabrost i volju za promenom. U takvom trenutku nema smisla pretvarati se da se ništa nije desilo ili reći da nismo spremni. Izazov neće čekati, a život ne gleda u prošlost. Jedna nedelja je dovoljno vremena da svako od nas odluči da li će ili neće prihvatiti svoju sudbinu”, poručuje Koeljo.

 

[Vasili Zaitsev]

Parana – priroda, kafa, čudo i fudbal
Između Atlantskog okeana, Paragvaja i Argentine nalazi se jedna od najlepših brazilskih država – Parana.

Ovа teritorijа je odvojenа 1853. godine od tаdаšnje provincije Sаo Pаulo. Posle toga započeta je imigraciona kampanja tokom koje je u Paranu stiglo preko 20.000 ljudi sa željom da pronađu posao.

Botanička bašta, Kuritiba Foto: Wikipedia, SamirNosteb
Formirane su kolonije, a svaka zemlja donela je svoju kulturu i tradiciju. U Paranu su pristigli Nemci, Poljaci, Ukrajinci, Italijani, Arapi, Španci, Japanci, Holanđani i drugi narodi koji su učestvovali u razvoju ove kosmopolitske države.

Parana je država u kojoj svako može da pronađe ono što mu odgovara. Od prirodnih lepota, preko istorijskih znamenitosti, dobre hrane i fudbala. To je i industrijski i poljoprivredni centar Brazila, preovladava gajenje kafe, pamuka, soje i pšenice. Na reci Parani zajedno sa Paragvajem izgrađena je druga najveća hidroelektrana na svetu – Itaipu (kamenje koje peva), koja je proglašena jednim od Sedam čuda modernog sveta.

Glavni i najveći grad je Kuritiba. To je moderan grad u kojem se vidi evropski uticaj, posebno u pogledu arhitekture i gastronomije. Poznat je i po zelenim površinama, a možda je i nepravedno u senci Rio de Žaneira i Sao Paula.

Kuritiba će biti jedan od gradova-domaćina Mundijala, a utakmice će se igrati na stadionu Žoakim Ameriko Gimaraeš, poznat i kao Arena da Baišada. Stadion postoji od 1914. godine, više puta je renoviran, a najveća rekonstrukcija završena je 1999. godine. Tokom priprema za predstojeći Mundijal bilo je dosta problema, što je uslovilo kašnjenje radova, ali će ipak sve biti gotovo na vreme. Vlasnik stadiona je Atletiko Paranense, ujedno i najuspešniji fudbalski klub u Parani.

Poznati fudbaleri rođeni u Parani su: Alešandre Pato, Rafinja, Fernandinjo, Kleo, Naldo, Nilmar...



Za one koji vole istoriju pravo mesto su gradovi Paranagua i Antonina. Paranagua je najstariji grad u Parani u kojem i danas postoje neke kolonijalne zgrade. S obzirom da se nalazi na moru, glavna je luka odakle se izvoze žitarice do svih krajeva sveta. Antonina je miran, šarmanatan, primorski gradić koji oživi tokom uličnog karnevala i Zimskog festivala.

Tamo se nalazi čuvena Fonte da Karioka. Izgradili su je robovi, a danas, kao i pre više od 200 godina, služi za snabdevanje pijaćom vodom, koja se prečišćava peščanim filterima. Verovalo se i da je ova voda afrodizijak.

Odakle krenuti kada je priroda u pitanju? Svakako najpoznatija atrakcija su vodopadi Iguasu, brojni nacionalni parkovi i tropske šume koji kriju na stotine retkih biljnih i životinjskih vrsta.

Ušće reke Iguasu u Paranu Foto: Wikipedia, Abuelodelanada
Marko das Tres Fronteiras je turistička atrakcija i mesto gde se reka Iguasu pod pravim uglom uliva u Paranu i stvara prirodnu granicu tri države – Brazila, Argentine i Paragvaja.

Obala Atlantika pruža bezbroj sadržaja, ali nikako se ne sme preskočiti ostrvo Ilja do Mel, pravi mali raj na zemlji. Tamo nema puteva, automobila, već samo dva sela, u kojima stanuje manje od pet hiljada ljudi i peščane plaže i more pogodno za ljubitelje surfovanja. Na jugu je i pećina Enkantadas. Prema legendi, tamo je živela prelepa sirena koja je privlačila muškarce i oni se iz pećine više nikad nisu vratili.

Svako ko poseti Paranu mora da proba i najpoznatiji specijalitet – bareadu. To je jelo napravljeno od govedine, slanine, paradajza, luka, kima i drugih začina, peče se 12 do 18 sati u poklopljenoj zemljanoj posudi koja je "zapečaćena“ smesom napravljenom od pšeničnog brašna. Iako dosta ukusno, bareado je veoma kalorično jelo, prikladno da se jede zimi, iako se prvobitno pravilo u vreme karnevala.

 

[Vasili Zaitsev]

Eleno du Freitaš – I Eva Peron ga je koštala istorije
IZVOR: NIKOLA ĐUKIĆ |
Da li biste poverovali kada bi vam neko rekao da je postojao igrač koji je mogao biti bolji od Pelea? Fudbaler za koga veruju da je mogao sprečiti brazilsku katastrofu pod nazivom Maracanaço, buntovnik koji je bio inspiracija jednom Gabrijelu Garsiji Markesu i ljubavnik za koga mnogi kažu da je imao Evu “Evitu” Peron, ženu čuvenog argentinskog diktatora Huana Perona.

Da, taj čovek je postojao, taj čovek bio je Eleno du Freitaš.

Na samom startu našeg odbrojavanja do Mundijala u Brazilu, pisali smo vam o čuvenoj utakmici između Selekaa i Urugvaja 16. jula 1950. godine nazvanoj Maracanaço (Marakanaso). Na novoizgrađenoj, krcatoj Marakani, Brazil se spremao da osvojio svoje prvo Svetsko prvenstvo, ali su ih Urusi sprečili u tome i pobedom od 2:1 utišali svih 160 hiljada okupljenih gledalaca.

Upravo je taj trenutak bio nalik na ogledalo Elenove karijere, koji je propustio prvi posleratni Mundijal, iako je bez premca bio najbolji igrač tog vremena. Destruktivan stil života, odanost alkoholu i cigaretama, beskompromisan karakter i labilna “glava” koštale su ga jedine prilike da oseti čar igranja na svetskoj smotri fudbala. Cela brazilska fudbalska javnost bila je saglasna da bi njihovoj zemlji upravo on doneo željenu titulu.

Eleno je bio prava fudbalska zvezda pre nego što je Brazil zavladao igrom na fudbalskom tepihu, mnogo pre nego što je iko čuo za Pelea, Garinču, Rivelina, Vavu, Žilmara, Sokratesa i ostale. Momak rođen u malom mestu na jugoistoku Sao Žoao Nepomuseno, od malih nogu pokazivao je raskošan talenat, a primećen je kao i mnogi drugi mladi momci. Posle smrti oca, tada 12-godišnjak preselio se sa porodicom u Rio de Žaneiro, da bi ga pet godina kasnije primetili kako žonglira pomorandžom na čuvenoj Kopakabani.

Već sa 19 godina bio je u prvom timu Botafoga, gde je od prve utakmice počeo da piše istoriju. Eleno se odlučio da krene stazom profesionalnog fudbalera, iako je vodio poreklo iz bogate porodice i imao advokatsku diplomu.

Četrdesetih godina 20. veka bio je omiljen među navijačima Botafoga. Postizao je golove, mnogo golova. Fanovi su mu posvećivali pesme, na šta im je on odgovarao igranjem sambe, a nekada je i delio banane prisutnima u gledalištu. Na 235 utakmica za ovaj brazilski klub postigao je 209 golova, dok je za nacionalni tim mreže tresao 19 puta, na 18 mečeva.

Brazil je tokom sledeće decenije počeo da pravi velike rezultate, stvorivši legendu Pelea, po mišljenju mnogih najboljeg igrača u istoriji fudbala. Međutim, ljudi koji su gledali Elena tvrde da je on bio nešto najbolje što je ova igra mogla da ponudi. Zbog svog stava i temperamenta poredili su ga sa besnim psom. Njegovo ponašanje kako na terenu, tako i van njega, nikoga nije ostavljao ravnodušnim, a lakoća kojom je postizao golove očaravala je mnoge književnike tog vremena.

„Eleno bi bio okrenut leđima golu. Lopta bi stigla kroz vazduh, a on bi je 'zarobio' grudima, ne dozvolivši joj da padne na zemlju. Njegovo telo bi se uvijalo, dok bi se lopta i dalje 'odmarala' na njegovim grudima. Između njega i gola stajalo bi mnoštvo protivnika. U oblasti Flamengo bilo je više ljudi nego u čitavom Brazilu. Ukoliko bi lopta udarila o zemlju, on bi to smatrao porazom. Tako bi Eleno lagano krenuo i mirno prolazio između protivničkih linija, dok mu se telo i dalje uvijalo, a lopta stajala na prsima. Niko ga nije mogao oboriti, a da ne napravi faul. A, on bi već bio u zoni šuta. Kada bi došao ispred golmana, ispravio bi se, lopta bi mu klizila do stopala i on bi pogodio“, pisao je svojevremeno urugvajski pesnik i književnik Eduardo Galeano.



Ako se za nekog može reći da je umro od fudbala, to je onda definitivno Du Freitaš. U vremenu kada je igrao fudbal, imao je sve, ali nije imao ništa.

Tri godine zaredom (1944, 1945. i 1946) Botafogo je završavao na drugom mestu Karioka šampionata, a 1945. doživeo je neuspeh na reprezentativnom planu, kada sa Brazilom ostao bez titule na prvenstvu Južne Amerike u Čileu. Argentina je takmičenje završila sa jednim bodom ispred najvećeg rivala, iako je Eleno bio najbolji strelac sa šest pogodaka.

Eleno promašuje penal protiv Fluminensea (insert iz filma)
Bes zbog „lošeg“ rezultata ekipe iskazao je na sebi svojstven način. Kada se vratio iz Čilea, motociklom je prešao preko terena u trening centru Botafoga. Njegov govor koji je držao saigračima kako bi ih motivisao i naglasio zajedništvo pred novu sezonu, završio se Elenovim napadom na momke sa kojima je igrao jer nisu dobri kao on.

„Nikada nije trčao i pokušavao da stigne loptu. Samo je stajao na terenu i govorio mi: 'Hej, ne moraš da se trudiš i da mi šalješ tako očajne lopte, jer ja neću ići na njih. Bolje uloži malo napora“, opisivao je saigrača legendarni Ademir o kome smo pisali pre nekoliko dana.

Navijačima to nije smetalo, voleli su ga više nego njegovi saigrači. Tokom jedne utakmice te sezone, na skandiranje pristalica protivničkog tima, Eleno je ponovo odgovorio kako niko drugi ne bi. Skinuo je šorts i „mahao“ testisima prema njima, pokazajući rukom na semafor, na kome je pisalo 1:1. Već u sledećem napadu, Teišerinja je doveo Botafogo u vođstvo, ali je glavna zvezda bio Du Freitaš. Oni su mu uzvraćali tako što su ga nazivali Đildom – lepom, ali temperametnom devojkom koju je tada glumila Rita Hejvort.

Godinu dana kasnije Vasko de Gama imao je četiri boda više uz jednu utakmicu više, a međusobni meč završen je bez golova. Naredni protivnik bio im je Fluminense i pobeda nad njim donela bi neizvesnu završnicu, ali je Elenov promašeni penal u završnici značio opraštanje od titule i četvrti uzastopni neuspeh u ligi. Tada je dobio nadimak “Ukleti princ”. Ukleti princ postao je opsednut dvema stvarima – pobedom na Svetskom prvenstvu i osvajanjem šampionata Karioka. Mnogima je bilo jasno da ih neće realizovati.

U to vreme, ekcentrični napadač već je bio alkoholičar sa dugim stažom, švaler, a zbog odnosa sa saigračima jedino rešenje predsednika kluba Karlita Roče, bilo je da ga 1948. godine proda Boki Juniors. Iste godine Botafogo je stigao to titule, što je za Elena bilo ravno katastrofi. Kako je ostao bez žene Ilme, počele su da kruže priče kako ima aferu sa Evom “Evitom” Peron, suprugom čuvenog argentinskog diktatora Huana Perona. Vratio se u Rio želeći da ponovo obuče crno-beli dres, ali ga Roča nije želeo nazad.



Pred kraj pedesetih godina 20. veka, polako počinje da se gasi jedna velika karijera i jedan ludi život. Usledio je povratak u Brazil, ovoga puta u Vasko i konačno osvajanje titule, što je bila slaba uteha za Elena. Tamo mu je trener bio Flavio Kosta, koji je u isto vreme bio selektor Brazila. Kada ga je Kosta izostavio iz tima za jednu utakmicu, tada već vidno poljuljani Eleno vratio se na stadion sa pištoljem. Povukao je obarač, ali srećom, oružje nije bilo napunjeno. Ovim “ludačkim” potezom zatvorio je sebi vrata reprezentacije Brazila, ostavši tako bez prilike da nastupa na Mundijalu, pošto su prethodna dva otkazana zbog svetskog prvenstva.

Najveći san najvećeg fudbalera tog doba ostao je neispunjen.

Beta/AP Photo/Eduardo Verdugo
Kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes imao je priliku da upozna Elena dok je ovaj igrao za Atletiko Žunior iz Barankilje. Du Freitaš je u taj klub otišao 1950. godine, gde je odigrao 15 utakmica i postigao devet golova. Markes, koji je u to vreme bio mladi novinar, bio je oduševljen njegovom ličnošću.

“Kao fudbaler, Eleno du Freitaš je mogao pomeriti planine. Ali, on je bio više od običnog centarfora. Bio je stalna prilika da ljudi govore loše o njemu”, napisao je Markes u jednom od svojih tekstova.

Poslednju utakmicu odigrao je 4. novembra 1951. godine na Marakani, za brazilsku Ameriku. On je na jedinom meču za taj klub isključen već u 25. minutu, a tada je po prvi i poslednji put gazio travu najvećeg brazilskog stadiona..

16. jula 1950. godine usledio je čuveni Marakanaso, a osam godina kasnije i rođenje velike legende na SP u Švedskoj. Eleno je već u to vreme bio veoma bolestan, psihičko zdravlje mu je bilo načeto i ležao je u sanatorijumu. Posle gola Pelea za 5:2 u finalu protiv domaćina svi u azilu u Barbaseni u državi Minaš Geraiš su slavili, osim jednog čoveka. On je, sam u svojoj sobi, pokušavao da se udavi cigaretama. Za njega je to što je budući “O Rei” napravio toliki uspeh bilo previše. Sprečen je u pokušaju samoubistva, ali se njegova demencija znatno pogoršala. Jeo je isečke o svojim uspesima iz novina, koje su medicinske sestre pažljivo nalepile iznad kreveta.

Eleno du Freitaš preminuo je 1959. u 39. godini od posledica sifilisa.

Mogao je imati sve, ali je na kraju umro sam, bez igde ičega. Mogao je biti veliki, ali su neki drugi zauzeli njegovo mesto u istoriji. Umesto toga, princ Rija, princ brazilskog fudbala postao je kralj azila i sanatorijuma.

Da se ime Elena du Freitaša ne zaboravi pobrinuo se Marko Eduardo Neves koji je napisao knjigu “Nikada nije postojao čovek poput Elena”. Po tom delu, Žoze Enrike Fonseka snimio je film 2011. godine po nazivom “Eleno”.

 

[Vasili Zaitsev]

1962 – Može i bez Pelea
A. KOVAČEVIĆ
Svi su čekali da vide četiri godine starijeg Pelea, ali ga se nisu nagledali. Jugoslavija se konačno osvetila Zapadnoj Nemačkoj, Čile i Italija su bukvalno ratovali na terenu, a Brazil je utvrdio svoju dominaciju. Blistao je Manuel Fransisko dos Santos i dobio Garinča (Ptičica).

Sedmo Svetsko prvenstvo nije moglo da se poredi ni sa jednim prethodnim. Fudbal je napredovao na fizičkom nivou, igra je postala znatno žešća, pa je i sam Mundijal 1962. bio obeležen nasiljem, na i van terena.

YouTube screenshot
Nakon dva Svetska prvenstva u Evropi, FIFA je odlučila da se ovo igra u Južnoj Americi. Otpala je Zapadna Nemačka, pa su ostala dva kandidata – Čile i Argentina.

Argentina je bila apsolutni favorit iz dva razloga. Prvi je naravno fudbalski – tradicija igre, veći stadioni, ogromno interesovanje naroda. Za drugi se pobrinula priroda. Samo dve godine pre Mundijala Čile je pogođen razornim zemljotresom koji je odneo 5.000 života.

Međutim, strastveni poziv predsednika FS Čilea Karlosa Ditborna FIFA, omogućio je Čileu da krene u preporod zahvaljujući fudbalu.

"Nemamo ništa, zbog toga moramo da imamo Svetsko prvenstvo", ove reči donele su Čileu domaćinstvo Mundijala 1962. godine.

Iako siromašna zemlja, Čile nije razočarao FIFA. Izgradio je sva četiri stadiona na vreme, pa i veličanstveni Nacionalni u Santjagu za 70.000 gledalaca. Da turnir bude jedinstven još pre početka pobrinule su se već kvalifikacije. Put na Mundijal nije uspela da izbori Švedska, finalista prethodnog SP.

YouTube screenshot
Favorit na turniru bio je samo jedan – Brazil. Sa skoro istim sastavom kao četiri godine ranije, ali ovaj put 21-godišnjim kompletnim napadačem Peleom i jednako naprednim Garinčom.

"Selekao" je status favorita opravdao laganim prolaskom kroz grupnu fazu, ali je morao ipak nešto da plati. Junak premijerne pobede nad Meksikom (2:0) i najveća uzdanica tima Pele pokidao je mišić zadnje lože na desnoj nozi u remiju sa Čehoslovačkom i tu je okončao svoj nastup u Čileu.

Međutim, Brazil je imao rešenje, umesto Pelea uskočio je Amarildo. Koliko je bio dostojna zamena dovoljno je reći da je nakon prvenstva prozvan "Beli Pele”.

U međuvremenu, većina utakmica je SP u Čileu donela stasus jednog od fudbalski najslabijih prvenstava u istoriji. Vrhunac lošeg fudbala doživeo je 2. juna pred 70.000 navijača u duelu Čilea i Italije. Kasnije prozvan "Bitka za Santjago", ovaj meč je obeležila prljava igra prepuna udaraca i šutiranja igrača.

BBC je ovaj meč opisao kao "najglupljom, užasnom, odvratnom i sramotnom fudbalskom izložbom".

Italija je utakmicu završila bez dvojice, ali je moglo da bude još nekoliko isključenja. Engleski sudija Eston, koji je delio pravdu, rekao je kasnije da nije mogao da kontroliše igru jer su se igrači neprestano udarali i šutirali.

Jedan od isključenih Italijana Ferini teren je 'napustio' tako što ga je policija bukvalno izvukla napolje jer nije želeo da hoda. Ništa nežniji nije bio ni njegov saigrač Mario David koji je za udarac u lice uzvratio šutiranjem rivala u vrat.

Značajnu ulogu u Čileu imala je i Jugoslavija. Nakon dva uzastopna poraza od Zapadne Nemačke u četvrtfinalima, "plavi" su predvođeni Šekularcem konačno nadigrali Nemce i ponovili veliki uspeh sa premijernog Mundijala plasmanom meču četiri najbolja tima.

Čile je iskoristio prednost domaćeg terena, ‘prljava’ pobeda nad Italijom mu je donela drugu fazu gde su domaćini priredili senzaciju trijumfom nad elitnim timom iz Sovjetskog Saveza, ali su potpunu bajku u polufinalu, i pored dva postignuta gola, sprečili Garinča i Vava.

Svetski mediji su Garinču tokom šampionata opisivali kao "najneverovatnije levo krilo koje je fudbal ikad video".

Zagalo (Beta/AP Photo)
Međutim, Garinča nije slavio pobedu, jer je isključen zbog "odmazde", a usput je dobio i flašu u glavu od besnog navijača. Na njegovu sreću, FS Brazila je uspeo da izdejstvuje poništenje crvenog kartona kod FIFA, pa je Garinča dobio šansu da nastupi u finalu I stekne status legende.

Tamo je Brazil dočekala Čehoslovačka, koja je kroz plej-of srušila istočnoevropske susede. Prvo Mađare, a onda poslednjim udarcem na meču Jugoslaviju. "Plavi" na kraju nisu osvojili ni bronzu.

Meču za titulu najavio je moguću senzaciju, jer je kapiten Čeha Jozef Masopust u 15. minutu zatresao mrežu Brazila. Međutim, vrlo brzo na scenu stupa "Beli Pele" i postiže gol iz skoro nemogućeg ugla.

Česi su odolevali do poslednjih 20 minuta, kada ih je konačno slomio Zito. Nakon njega Vava je ušao u istoriju kao prvi strelac u dva finala Mundijal i Brazil je osvojio svoju drugu titulu.



Tek drugi put u istoriji jedna selekcija je uspela da odbrani krunu, a Brazil je to učinio skoro bez Pelea. S obzirom da su Italijani istu stvar učinilu u vreme kada su mnoge jake selekcije otkazivale nastupe (pred II Svetski rat), jasno je da niko nije dominirao svetskim fudbalom kao Brazil u ovom periodu.

Mundijal 1962. predstavljao je prekretnicu kada je u pitanju stil igre. Pored navedenog fizičkog faktora, ni napad više nije bio toliko dominantan, pa je prvi put u istoriji Mundijala prosek golova bio manji od 3 po meču. Nikad vise taj prosek nije dostignut.

Finale SP 1962:
Nacionalni stadion Santjago, 68.679 navijača

Brazil – Čehoslovačka 3:1
Amarildo 17, Zito 68, Vava 77 – Masoput 15

Brazil: Žilmar, D. Santos, Mauro, Zozimo, N. Santos, Zito, Garinča, Didi, Vava, Amarildo, Zagalo
Čehoslovačka: Šrojf, Tiči, Novak, Pluskal, Popluhar, Masopust, Pospičhal, Šerer, Kvasnak, Kadraba, Jelinek.

Lista strelaca:
Garinča (BRA) 4 gola
Valentin Ivanov (SSSR) 4
Leonel Sančes (ČIL) 4
Vava (BRA) 4
Florian Albert (MAĐ) 4
Dražan Jerković (JUG) 4

Statistika:
Broj utakmica 32
Ukupno golova 89
Golova po utakmici 2,78
Isključenja 6
Autogolovi 0
Ukupna poseta 776,000
Poseta po utakmici 24,250

Konačan plasman:
1. Brazil 6 5 1 0 14:5 11
2. Čehoslavačka 6 3 1 2 7:7 7
3. Čile 6 4 0 2 10:8 8
4. Jugoslavija 6 3 0 3 10:7 6
5. Mađarska 4 2 1 1 8:3 5
6. Sovjetski Savez 4 2 1 1 9:7 5
7. Zapadna Nemačka 4 2 1 1 4:2 5
8. Engleska 4 1 1 2 5:6 3
9. Italija 3 1 1 1 3:2 3
10. Argentina 3 1 1 1 2:3 3
11. Meksiko 3 1 0 2 3:4 2
12. Španija 3 1 0 2 2:3 2
13. Urugvaj 3 1 0 2 4:6 2
14. Kolombija 3 0 1 2 5:11 1
15. Bugarska 3 0 1 2 1:7 1
16. Švajcarska 3 0 0 3 2:8 0

*Od 1930. do 1990. za pobedu su se dodeljivala dva boda, a za nerešen ishod jedan

 

[Vasili Zaitsev]

Koga bi na desnog beka? Daj Kafua
PAVLE ZLATIĆ
Kafu,
Kafu,
Kafu,
Kafu,
centaršut.. i ništa...

...

Kafu,
Kafu,
Kafu,
centaršut.. i ništa...

Kafu,
Kafu...

Beta/AP




U zapetljanim lavirintima mojih sećanja, to iznova i iznova izgovara glas Peđe Strajnića.

U stvarnom svetu, u noći između 17. jula i 18. jula 1994, mislim da je utakmicu prenosio Milorad Đurković, a u pitanju su produžeci veoma dosadnog finala Svetskog prvenstva 1994. Prvenstva sa kog potiču moja prva, prava sećanja na neko veliko takmičenje.

Nekako bi mi fudbalski više značilo da se jasnije sećam Italije ’90, ali bih lagao kada bih rekao da maglom nije obavijeno sve sa tog prvenstva, osim legendarne maskote Ćao, jednog priveska za ključeve i „Paninijevih“ sličica.

Albuma se sasvim dobro sećam, ali se pre svega sećam svog tima za „fudbal na tepihu sa klikerom“ sastavljenog od mnogobrojnih duplikata Fahrudina Omerovića (izmena Hans van Brukelen), Aldaira, Pjera Litbarskog, Alija Mekoista i Tonija Kaskarina (izmena Oleg Protasov).

Da se tradicija nastavila, i da se bratski fudbalski obračuni sa tepiha nisu preselili na ekran kompjutera, siguran sam da bi tokom narednih Mundijala u defanzivnoj liniji bilo mesta za Kafua.


Ne zato što je on zahvaljujući jednoj povredi igrao u tom dosadnom finalu 1994. od 22. minuta, niti zato što je posle dva sata igre, nula golova, četiri i po penal serije i jednog (istorijskog) promašaja Roberta Bađa postao prvak sveta, već zato što je Kafu postao desni bek za sva vremena.

Uvek sam više cenio evropske majstore od južnoameričkih, a iako nisam bio jedan od onih najalternativnijih - navijača Urugvaja, ipak sam birao argentinsko plavo-belo ispred brazilskog žuto-plavog.

Međutim, ni Evropa, ni Argentina nisu ljubiteljima fudbala dali toliko savršenih alibija i pokrića za čuveno pitanje „ko bi ti igrao u idealnom timu“, koliko ih je stiglo iz Brazila.

Puno ime jednog od tih alibija je Markos Evanželišta de Moraes - Kafu.

Kafu nije vispreni južnoamerički dragulj, nije virtuoz sa loptom, nije imao nezapamćen pregled igre, niti je imao neverovatan šut iz slobodnjaka.

Kafu je imao solidan centaršut, bio je čvrst i pouzdan, neumoran, a krasilo ga je to što je za razliku od nekih savremenika mogao da bez problema igra duž cele aut-linije.


Na papiru, to i ne izgleda preterano impresivno. Nije izgledalo impresivno ni trenerima mlađih kategorija u Brazilu, jer su ga redom odbijali Korintijans, Palmeiras, Santos...

Ipak, izdržljivost, konstantnost i upornost su se isplatili pa je potpisao za Sao Paulo 1990. godine.

U narednih 18 godina profesionalne karijere je zahvaljujući plućima i glavi ušao u fudbalske anale. "Kilometraža" u svakom smislu bila je Kafuov glavni adut.

Ma ne to (foto: sxc.hu)




Mogao je da šparta gore-dole bez prestanka i kao tinejdžer (tada kao ofanzivno krilo) i kao 38-godišnji bek-veteran tada već urušene Serije A.

Zadatke je uvek obavljao sa više nego prelaznom ocenom.

"Pozicija desnog beka je najmanje cenjena pozicija u fudbalu. Zato ih je tako teško pronaći. To je i jedna od najkompletnijih pozicija - mnogo se trči, čuva, napada, pokrivaju se centralni bekovi, ide se u sredinu, zatvara se prostor. Ne razumem zašto uvek kada tim gubi treneri menjaju bekove, najčešće desnog. To ne ohrabruje decu da se prijave za tu poziciju", rekao je jednom o svom poslu Kafu.

Odigrao je ukupno 594 utakmice, a postigao je svega 16 golova u klupskim dresovima i pet u dresu "selesaa".


Od svih tih brojeva važniji su oni stečeni u žutom dresu - on je jedini čovek koji može da se pohvali da je odigrao tri finala na Mundijalima, dva je i osvojio (1994, 2002) i igrač je sa najviše nastupa u ekipi Brazila (142).

Osvojio je dva Kupa Amerike (1997, 1999) i jedan Kup konfederacija, a 1994. je proglašen za najboljeg igrača Južne Amerike.

Iza sebe ima i brojne titule sa Sao Paulom, Ligu šampiona sa Milanom (2007), dve titule Serije A (Roma 2001, Milan 2004), Kup pobednika kupova sa Saragosom (1995)...

Beta/AP
Pele ga je uvrstio na listu 125 živih legendi fudbala, a imao je mesto i u FIFA najboljih XI.

Nadimak "Il Pendolino" ("brzi voz") nosi iz dana u dresu Rome, više je zaslužio deo "voz", manje "brzi", a jedina mrlja na karijeri mu je to što mu se ime provlačilo u skandalima sa lažiranim pasošima i italijanskim državljanstvom u Seriji A.

Ipak, obe optužbe protiv njega su oborene.

Na njegovu poziciju u idealnih 11 mnogi stavljaju zemljake Karlosa Alberta i Džalmu Santosa, Tirama, Nevila i Nila, ali i "Il tratorea" Havijera Zanetija, sa kojim se i mogu povući neke paralele (naravno, ako se osmelite da Zanetija smestite u neku kategoriju).

Za većinu njih se teško može zakačiti pridev "dosadan", dok za Kafua možda i može.

Na Kafua možda možete gledati i kao na to čudno Svetsko prvenstvo iz 1994. godine.

Mnogi kažu da nije imalo pravu fudbalsku strast, da je bilo dosadno i nekako "poslovno". Sa druge strane, možda se sećaju samo tog napornog finala, a zaboravili su na Rumune, meč Bugarska – Nemačka, Maradonu, Salenka, Stoičkova i na još svašta nešto...

Šta god mislili, i uprkos tome što nisam ni navijač Brazila, ni ljubitelj Serije A, i da znam i za bolji centaršut, i čvršćeg igrača u odbrani – da me pitate koga bih na desnog beka, ja bih i danas po milioniti put rekao: "daj Kafua".

 

[Vasili Zaitsev]

Ko je u stvari Karlos Kaetano Bledorn Veri?
MILOŠ ŠARANOVIĆ
U vreme Argentine '78 sam imao sedam, slabo se sećam ali znam da nisam shvatao zašto Brazil ne igra u finalu. Pamtim papiriće, Lukea, Kempesa, ne sećam se utakmice za treće mesto.

Španiju '82 sam gledao na moru. Otišao sa školom, razboleo se, Jelsa ili Jakljan, lagao da mi je dobro da bih gledao Brazil - Italija. Sećam se Rosija i znam da nisam plakao jer je bilo puno dece. A plakao bih.

Luisa Fernandeza nikada nisam sreo ali je jedan od ljudi koje zaista ne volim. Spuštene štucne i radost bez trunke elegancije, pogođen penal i velika nepravda. Meksiko '86 staje mi u tu noć kada je Francuska eliminisala Brazil posle penala.

Bio sam u Italiji '90, Kaniđin gol prihvatio muški, kao pravi devetnaestogodišnjak, ali sam tada shvatio da to sa koliko strasti navijam za Brazil i to kako gledam utakmice SFRJ nije isto...

SAD '94, od onih koji su zagovarali potpuni bojkot jer nas nije bilo, svetskog bez Panini sličica u Beogradu, Brazila sa timom koji se ne pamti, isključujem ekstremne ludake u koje i sam spadam, i teške godine na ličnom planu... U najkraćim crtama, to je ram ali je slika Tafarel na kolenima i Roberto Bađo sa rukama na glavi.

I ja, na nekoj reci, pijan, srećan, blažen... Verovao sam da je jedini normalan kraj bilo kojeg svetskog prvenstva taj i takav. Dunga sa peharom, i Zinjo, Mazinjo i njima slični tipovi kao reprezentativci Brazila koji osvajaju titulu posle 24 godine čekanja, dugog čekanja...

Karlos Kaetano Bledorn Veri, za neke samo Dunga, je čovek koji je odigao 91 utakmicu za reprezentaciju Brazila, postigao i šest golova, igrao po velikim brazilskim klubovima, skoro deceniju proveo u Evropi, bio selektor Brazila, četiri godine.

I ima titulu prvaka sveta kao igrač, Kopa Amerika, tri puta, kao igrač i kao selektor, Kup konfederacija, opet kao igrač i kao selektor, olimpijsku medalju, i to u obe uloge, titule sa Internasionalom, Vaskom, Džubilo Ivatom, bio je igrač godine u Japanu.

Kada je završio igračku karijeru bio je šesti na listi igrača sa najviše nastupa u dresu reprezentacije, sa jednom utakmicom manje od Pelea i Rivelina. U međuvremenu su ga prestigli Kafu, Roberto Karlos, Lusio, Ronaldo, Ronaldinjo, Žilberto Silva i Robinjo.

I tako su stvari došle na svoje mesto.

Kao što je Roberto Rivelino možda najpotcenjeniji fudbaler svih vremena tako je i Dungi sudbina namenila više nego što je talenta imao. Mnogo više.

Bio je fanatičan radnik, kao mlad igrač, kada je stigao do reprezentacije, 1987. godine, zatekao je malo majstora i puno dvadesetogodišnjaka koji su se borili za mesto pod suncem. Iz te ekipe, koja je osvojila Kopa Amerika na koji je Karlos Alberto odveo najmlađi tim Brazila ikada, do titule prvaka sveta stigli su Rikardo Roča, Miler, Žoržinjo, Rai, Romario i Dunga.

Nije bilo Rikarda Gomeša, kapitena tima koji je zbog povrede otpao dan pred Svetsko prvenstvo 1994. godine. Traku je predao Raiju. Onda je ovaj odigrao loše prvu fazu, ostao bez mesta u postavi pa je, logično, čast da stavi traku pripala Dungi.

Ali, da ne bude zabune, jedno su simpatije a drugo činjenice.



Karlos Bledorn Veri je revolucionar, igra zbog koje su u Brazil bili zaljubljeni svi romantični poklonici fudbala je bila dovoljna za titule nekada. U vreme modernog fudbala, od onoga što su u Brazilu, sa krajnjim prezirom, nazivali 'Era Dunga' ostaju dve titule, dve od ukupno pet, iz 1994. i 2002. godine, jedna direktno, jedna kao posledica promene pristupa.

"Ono što ja želim je da pobeđujem, zaista želim pobede. Nebitno je da li se nekom sviđam ili ne, ono što se na kraju broji je rezultat na terenu," pričao je još kao igrač a ponavaljao kao selektor.

Prošao je kroz mučne periode, više puta, 1990. je debitovao na prvenstvu sveta, imao manje slobode u igri nego bar polovina saigrača i na povratku u Brazil okarakterisan kao glavni krivac za neuspeh.

A on je samo igrao drugačiji fudbal, sporiji, sa više snage nego umeća, okrenut više odbrani svog gola nego napadu na onaj drugi, i svako pošten će morati da prizna da je Brazilu taj zaokret doneo titulu. Šveđani su ih nadigrali, Holanđane nisu nadigrali i dobili su najdosadnije finale svetskih prvenstava ikada.

Ali je titula stigla u Brazil a Dungina misija završena je uspešno.

‘Izgubljena’ 1990. godina ostala je daleko iza, skoro da je zaboravljena, a na Svetsko prvenstvo u Francuskoj, 1998. godine, Brazil je stigao kao favorit. I, uz sitne oscilacije, to je bio do finala. Nikada neću shvatiti šta se dogodilo te večeri u Parizu osim što je domaćin dobio 3:0 a Dunga završio igračku karijeru.

Postao je trener, koliko su ga malo voleli kao igrača i u odnosu na to kako su ga prihvatili kao selektora, kao igrač je bio obožavan. Posle pobede u Japanu i Južnoj Koreji i za Brazil skromnog četvrtfinala u Nemačkoj, dobio je priliku.

Sve se poklopilo, Dunga po svom, brazilska javnost po svom, stalni konflikti sa novinarima i bivšim selektorima, mučne kvalifikacije u kojima je počeo sa dve pobede u šest kola, na kraju i odluka da u Južnu Afriku ne odu Ronaldinjo, Adrijano i Pato.



Pele ga je podržao ali i, nehotice, prokleo.

"Verujem u njega, ima sve što je potrebno da bude uspešan i kao selektor. Samo, u ovoj igri je potrebno imati i sreće," rekao je Pele a Dunga je svoju sreću negde, ipak, potrošio...

Kao da se umorio ranije, već 2009. je rekao da odlazi posle Svetskog prvenstva bez obzira na rezultat i činjenicu da se sledeće svetsko prvenstvo igra u Brazilu, to potvrdio dan posle eliminacije u četvrtfinalu od Holandije.

"Biti selektor reprezentacije Brazla jeste privilegija i ima puno prednosti, ali je ta uloga i vrlo zahtevna. Pritisak je ogroman, a taj pritisak oseća i moja porodica", rekao je Dunga šest meseci pred početak prvenstva, a posle završetka mirno ponovio odluku.

"Svi smo znali kada sam došao da ću biti ovde četiri godine. Tužan sam i teško mi je, niko nije pripremljen za poraz.“

Otišao je sa klupe Brazila, kratko vodio Internasional, klub u kojem je počeo i završio igračku karijeru i osvojio prvenstvo države Rio Grande do Sul. Danas je bez posla kao trener, posvetio se radu sa decom.



Za kraj, rođen je 31. oktobra 1963. u Ižui, gradu od 80.000 stanovnika, a nadimak Dunga dobio je kao klinac, bio je niži od ostale dece i nazvali su ga po jednom od sedam patuljaka iz bajke o Snežani, po Tupku...

Za Internasional, Korintijans, Santos i Vasko da Gamu odigrao je samo oko 90 utakmica, u Seriji A za Pizu, Fiorentinu i Peskaru 170, za Štutgart 50, za Džubilo Ivatu 100.

Bilo je boljih zadnjih veznih, bilo je, puno baš, većih majstora fudbala. Ima trofejnijih i voljenijih, dugotrajnijih. Ipak, nema tog izbora 100 priča o Brazilu u kojem nema mesta za Karlosa Kaetana Bledorna Verija...