Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Опасност порнографије!

​

Кроз порнографију се циљано уништава карактер и дух човека.

Ту се ставља акценат на празан безосећајан и беземотиван секс и на спољаши изглед људи. Људи се третирају као комад меса (типично јеврејски) и као такви се искоришћавају на најгори могући начин. Једном речју: јавна масовна медијска легална проституција - секс за новац. Ту су глумци специјално дрогирани (неки раде и из убеђења). Жене су на најгори могући начин уништене, само споља што су "лепе", а унутра су распале (споља гладац, а изнутра јадац). Из више од пола тих "жена" је извађена утроба да не могу да рађају. Врло моћно психолошко средство за ширење проституције и разврата. Порно видео "култура" је произвела стотине милиона мастурбаната у свету. Схватање полног нагона се у савременом свету у свом људском контексту налази између мастурбације и проституције. За већину људи данашњице "полно одгајање" почиње гледањем порно филмова у којима "играју" дрогирани и специјално допинговани "глумци". После гледања порно филмова они покушавају поновити оно што су видели на екрану. У добу од 15-16 година многи дечаци и девојчице имају позамашну "праксу" у сексу, тако да их више не задовољавају традиционалне форме ("старинске" - као што говоре), већ теже различитим изопачењима, колективним оргијама, оралном сексу, хомосексуалности. У животном добу од 25-30 година готово половина мушкараца постаје импотетнтна и изопачена, а знатан број жена су мастурбанткиње које доживљавају полно задовољство помоћу вештачких уметних средстава купљених у секси шопу. Још једно одлично масовно медијско психолошко средство за уништење породице и друштва у целини.


О Промискуитету и разврату


Или другим речима: о масовном безосећајном мењању "партнера". Мушкарац или жена када промене много партнера у животу, после тога више губе сваки осећај за даље везивање емоције и љубав, постају празни и хладнокрвни, пуцају психички (због масовних неуспелих и пропалих веза и самих траума у тим пропалим везама и то оставља трајне негативне последице на карактер и психу) , изгубе сваки дидир са реалношћу, те стога више незнају шта хоће, постају зависни од промискуитета (секса) и стално изнова и изнова мењају партнере и нико им "није довољно добар" да би се задржали на њему. Постоји и "синдром проститутке". Његова суштина је што се значајан део жена од детињства одгаја да је допустиво имати много партнера, те тако стално мењати мушкарце (премда, наравно, то не чине све жене али већина да). С бројем промењених партнера долази до отупљења полног нагона и такве жене, попут наркомана, да би се задвољиле, сваки пут траже све жешћу варијанту секса. На мушкарце гледају као на професионалне проститутке. Нормалан породични живот их не занима. Интереси породице, деце, мужа потискују се у задњи план, а у први план избија концентрација на личне сексуалне доживљаје. Неуспехе у потрази за "идеалним" партнером оне компензују онанијом. Такве девојке (жене) које промене много партнера нормални мушкарци неће за себе, јер буду истрошене, уништене, и искомплексиране (тачније људски отпад и шкарт) и као такве су им непожељне и неупотребљиве. Такве девојке (жене) не може више ни њихова рођена мајка да воли, а камоли неко са стране.




О проституцији

Данашње се девојчице статиру од секса још од основне школе (негде од 13 године). Проституција у Србији се постојано развија, али не само по хоризонтали друштва, већ и у дубини душе. Девојчице од 13-15 године ради "слободе сексуалног живота" свођења полног нагона на празан и безосећајан секс губе способност за реално уживање у дубоким и богатим односима између мушкарца и жене. За њих љубав не постоји, већ се своди на стандардне стеротипе изван којих владају цинизам и разочарење. Лишене способности да воле, њихов живот постаје бедан црн и безличан. Можете онда само и да замислите какве буду те девојчице кад проституцијом промене ТОЛИКО МНОГО мушкараца до свог зрелог доба када треба да се удају око 20 и неке године. Једном речју никакве, такве више нико нормалан неће за ништа, јер више ништа не вреде постају неупотребљиве, исто као и код промискуитета и разврата. Нико не зна, кад упозна неку девојку какву "прошлост " она има. Вама може да делује чисто и неискварено, а притом може да буде екс-проститутка или чак да се проституише иза ваших леђа. Некада смо исмејавали "Рускиње","Украјинке", "Мађарице" и "Румунке" као жене "лаког морала", али сада имамо ситуацију да су наше "девојке" њих прешишале.




Звучи сурово, али то је истина.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Mлади Европљани против независности Косова и Метохије:Подршка за братски Србски народ!

​

Волонтери Европског фронта солидарности са Косметом дошли су у Србију са циљем давања хуманитарне помоћи становницима јужне србске покрајине.
Група од преко 30 активиста стигла је на Косово 18., а задржала се до 20. овог месеца, и приликом те посете уручили су хуманитарну помоћ угроженим србским породицама и школи Шарски одред у најјужнијој србској енклави Штрпце.
Тамо су поред уобичајеног материјала неопходног деци за наставу донирали и компијутер. Ради се о људима, који су, иако живе далеко од Србије препознали муке србског живља на Космету и решили да им помогну. Колико се слика коју су затекли тамо разликује од слике која се готово увек види преко медија у њиховим земљама?
Шта вас је негативно изненадило на Косову? (Патрик Вондрак - Чешка)
Чули смо у Чешкој за страшне злочине које су Албанци починили над Србима и након тог сазнања шокирали су нас споменици терористима из ОВК, као и статуе у пуној величини људи који су очигледни ратни злоцинци, превасходно мислим на Харадинајев споменик у Дечанима . Где год су то могли, шиптарски екстремисти су исписали натписе „Хвала САД“ и „Хвала НАТО“. На сваком кораку се види да је то што називају тзв. ,,Независно Косово“ у ствари само колонија Америке.
Када би сте поредили проблеме Срба са Косова и Метохије са тренутном ентичком напетошћу у Француској, које су сличности? (Паул Емплои - Француска)
И пре него што смо стигли на Косово и Метохију приметио сам сличност са неким деловима Француске. У нашој земљи Алжирци све више купују имовину и корак по корак почињемо да личимо на Косово, у неким деловима француских градова сада живи око 90 посто муслимана. У местима где чине толико значајну већину исламски екстремисти изазивају провокације и врше репресију над Французима. Циљ им је да се што више људи исели.
Видљиво је да они захтевају све већа права и траже већу аутономију. Тешко је за поверовати да на територији Европе постоји место као што је Косово, због тога морамо да ширимо истину о Косову у Француској или ће нас задесити иста судбина као и Србе. Данас овакве ствари прете целој европској цивилизацији. Многи у Србији вероватно не знају да у Паризу постоји део града који зовемо француско Косово.
Да ли сте добили неке нове идеје за будуће акције помоћи? (Матео Капонети - Италија)
Након посете школи у Штрпцима схватили смо да постоји више добрих ствари које можемо да урадимо. Рецимо стање тоалета је ужасно, ако успемо да добијемо дозволу да то спроведемо у дело почећемо да сакупљамо новац како би направили нови. Такође, што се тиче деце имамо идеју да организујемо путовања у градове Европе из којих долазимо, како би им дали прилику да посете та места. Очекујемо да ћемо заједно са Српском радикалном странком такве акције реализовати.
Шта сте видели на Косову а можете да кажете да је позитивно? (Елена Барлозари - Италија)
Срби који живе на Косову и Метохији имају јак дух заједништва и велику одлучност да опстану. Наравно ту је дочек који су нам приредила деца у основној школи. Морам и да кажем да је изразито позитиван утисак на мене оставио став политичара из Србске радикалне странке, Звонка Михајловића, који даје прави пример борбе за опстанак Срба на Косову и Метохији.
Хоћете ли опет посетити Косово? (Габриел Енрике - Бразил)
Стварност у којој Срби живе на Косову и Метохији а која је сада виђена уживо негативно изненађује чак и оне који су за њу раније чули, такав став смо сви поделили. Срби су поносан и вредан народ са вољом да остане на историјској области у којој су се Срби рађали и одрастали стотинама година, самим тим они не желе да се предају репресији страних окупатора. Ово је један од разлога због кога би волео да се вратим и опет посетим те људе, и самим тим да дам допринос у виду помоћи, солидарности и наде тим људима да у истрају у својој намери – остану на србском Космету. Циљ нам је да покажемо да нису заборављени , као и да још увек постоје добри људи у свету којима је стало до њих.
Такође, ова посета је добар подсетник колико смо срећни што не морамо да одлазимо на спавање са страхом да ће нас неко преко ноћи напасти у нашој кући. Лак приступ образовању и здравственим услугама који ми имамо је нешто што више вреднујем након посете Косову јер сам видео шта је све уксраћено Србима.


извор: Србин.инфо

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И НАЦИОНАЛНИ АКТИВИЗАМ!

Ако је сасвим очекивано било издајничко држање овдашњих властодржаца - Вучића, Дачића и Николића, приликом позива нашем народу на Косову и Метохији да изађе на шиптарске изборе, или пак приликом дружења за представницима геноцидне тзв. Републике Хрватске током протекле недеље, онда (не)очекивани ударац за србски народ и србски национални интерес, несумњиво представља позив патријарха србског Иринеја косовско-метохијским Србима да изађу на изборе којима се даје легитимитет шиптарским узурпаторима Свете србске земље, и пркоси се Косовском завету као „избору Царства Небеског“, који је у име србског рода начинио наш честити косовски Кнез.


Ово питање нас нагони да детаљније изложимо наш став по питању улоге и карактера данашње СПЦ са становишта савременог националистичког активизма, као и уопште става о целокупном контексту православно-хришћанске перспективе.


Већ више пута током претходних неколико година, потреси у СПЦ, учинили су да она буде све мање поузани чинилац националног окупљања, какав је била током отаџбинских ратова деведесетих. Јер осим поменутог потеза патријарха, чињеница је да су ставови унутар клира СПЦ доста подељени и по најзначајнијим питањима, што код неких очито зависи од партијско-интересне комбинаторике и потребе да се сачувају друштвене привилегије или какви други интереси. С друге стране, оно што су код наше црквене јерархије били позитивни знакови у последње време, јесу гласови против издајничког Бриселског споразума, ставови против педерске параде и изјаве које не иду у корист системској ЕУ хистерији. Поготово ако се узме у обзир и одсуство битнијих екуменистичких делатности током последњих година (као и одсуство фамозног позива Папи).


Нажалост, поменуто оглашавање патријарха представља корак уназад, и подстакло нас је на анализу и разобличавање оне негативне и веома присутне стихије у данашњој СПЦ, која нажалост прожима значајан део њене јерархије, и која се често огледала у њеном односу према православно-патриотској делатности.


Наиме, уместо да сви србски клирици свесрдно подрже такву делатност, неки су од почетка били пасивни и млаки, а неки пак подржавали врло ограничено, углавном само уколико она не ремети планове политичких властодржаца. У супротном, такви би се углавном определили за чување или повећавање сопствених привилегија које имају у данашњем демократском друштву, у којем је сваки успон условљен политичком подобношћу и „коректношћу“. Као такви, они изгледају јадно и бедно у огледалу истинских хришћанских исповедника и мученика, који су кроз историју трпели зверска мучења и страдања зарад доследног исповедања православне вере и свих ставова које она подразумева. За разлику од њих, многи данашњи епскопи не желе да се усуде да доследно искажу свој православни став, не због страха од мучења (које им наравно и не прети), већ због паничног страха од губитка постојећих привилегија.


И уопште, уместо да заблуделом народу обасјавају пут спасења светлећи врлином, многи клирици у све већој мери и све већем броју, постају извор саблазни, уз скандалозне афере које се гурају „под тепих“ и политичку компромитацију, услед чега се поверење народа у јерархију СПЦ. поприлично истопило.


Но какав онда треба бити наш одговор на такво стање, с обзиром да срж наше идеологије предствља позивање на духовну обнову, која је немогућа без Цркве?


Питање није сасвим једноставно, поготово ако се узме у обзир чињеница да се знатан део клира данашње СПЦ, потпуно интегрисао у актуелну псеудоелиту (анти)србског друштва коју чине политичари, естрадне личности, менаџери, страни амбасадори и „контроверзни бизнисмени“. Уопште више није ни битно, да ли су већа саблазан они либерални, екуменистички и „политички коректни" епископи или пак неки „патриотски" и „догматски чврсти" „клирици" одани педерастији и другим сексуалним изопаченостима, или пак свештеници са прескупим аутомобилима, који скупо наплаћују „услуге“, чине финансијске малверзације и бахато се односе према пастви.


Национална револуција, социјална правда и православна есхатологија


Но луксуз и расипништво који царују у знатном делу јерархије СПЦ, имају и другу димензију.


Још је знаменити руски светитељ - Игњатије Брјанчанинов говорио да ће доћи време, у којем ће куполе храмова бити све веће и златније, а дух у њима све мање православан. И данас се намеће питање - колико је укусно зидање велелепних храмова и парохијских домова у времену када жива Црква, то јест народ гладује? Храмови свакако јесу нужни, тамо где их нема, али да ли је нужно да епископи живе у дворовима док део пастве нема ни свог крова над главом? Да ли је нужно да се епископи „брчкају“ у ђакузију, баве се спотром и бизнисом? Наравно да није, и наравно да се не ради о наивном незнању. Ради се нажалост, о бахатости и својеврсном изругивању како светињи тако и народној муци и невољи.


Јасно је дакле, да је много соли постало бљутаво. Да су многи клирици, постали део Система. Део паразитског, капиталистичког, антихришћанског и антисрбског Система који испија крв и испира мозак напаћеном србском народу.


А свака успешна борба за национални препород и социјалну правду, мора имати национално-револуционарни израз и делатно презирати паразитски Систем који нас гњечи а који је испостава светске закулисе. Према томе, данашњи национални активизам не може пронаћи одговарајући поуздан ослонац међу данашњим клиром СПЦ (част изузецима), а од стране многих дугорочно гледано, може наилазити само на непријатељство.


Да ли то значи да смо ми србски православни националисти, противници СПЦ?


Наравно да не, ми смо верна чеда Србске Цркве, и овде је потребно разјаснити неке ствари. Нужно је разликовати такозвану званичну „цркву" од Цркве у пуном и правом смислу речи. Прва је само пука институција и правно лице, у коме суделују људи подложни греху, а друга представља установу која је мистично тело Христово и непорочна невеста Христова. Само је она камен темељац духовне обнове. Њој ми православни хришћани, припадамо у оној мери у којој се уподобљавамо Христу, и она је недодирљива за пипке свих служитеља Кнеза овога света. Црква као таква, јесте небоземног карактера. Њу чине сви житељи Царства Небесног, као и верни и крштени народ овог света на челу са јерархијом.


Званична Црква до данас то јесте и остаће то све док је (и ако је) таласи апостасије (отпадништва) који је запљускују, не испуне сасвим и као такву поплаве у море јереси.


Реалност је да нам се данас уместо истинског православља, подвижничког и ратничког, којим је од давнина куцало срце србског човека, све више проповеда млако, политички коректно „православље“ отворено за стално прилагођавање духу времена и владајућим политичким факторима. То је „православље“ конформизма, скупих аутомобила, епископских дворова, модних ревија, политичких банкета, екуменских дијалога и коктел салона. То је „православље“ које православни националиста који тежи духовној обнови, националном препороду и социјалној правди, може само да презире.


Ипак, у СПЦ још увек има кутака у којима се може пронаћи топлина. Тако ће бити све док под њеним окриљем буде искрених и правих духовника, истинских подвижника међу монаштвом и свештенством, који нису под контролом Система и који се не клањају идолима екуменизма, либерал-демократије и евроатлантских интеграција, а којих Богу хвала има. Они помињу на службама своје епископе, чак и оне компромитоване, али таквима не следују у срљању ка саблазни, јереси и служењу моћницима овога света. Баш међу њима, србски православни националисти, проналазиће духовно уточиште као и потпору у својој борби за добробит рода. Такви, истински православни духовници, биће светионик и веродостојни еклесиолошки путоказ свим православним Србима приврженим чистоти вере у данашњим и будућим смутним временима.




извор: Србска Акција

 

[JokerMMA]

Care idi leci se

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

[h=3]СИМБОЛ ВЕРЕ СРБСКЕ ОМЛАДИНЕ![/h]










Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња, гробари моје отаџбине.


Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски, после пута на Голготу, ускрснути.


Верујем да од нас, нових покољења, зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи, него на делу.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист јер сам потпуно свестан да мени, појединцу, може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.

Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свију нас.

Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости, моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Он ће ми показивати пут моралу, философији, естетици.Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.


Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спретности, мога карактера и мојих поступака.


Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости да је Небеско Царство увек и довека, и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу, него огрешити душу.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабрати позив по способностима и нећу га се стидети, као ни Творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.

Верујем у будућност српског народа изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике светосавске, косовске, народне вере и песме. Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека. Амин.

Српски народ,
година I, брoj 5,
3. јул 1942.​

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Православна породица:Шта нам се спрема-Потпуно уништење породице и пола.
Поштовани читаоци,
Доносимо вам потресно сведочанство мајке којој су одузели децу о стању друштва на Западу и месту родитеља, деце и легализоване изопачености у њему. Судећи по овоме што читамо, ако се овако настави, крај света није далеко. Маран ата! (Господ долази! / Господе дођи!)ИринаПредавач: И.М.Бергсет, кандидат фил.наука, координатор међународног покрета ”Руске мајке” (Русские матери), које обједињује руске породице из више од 30 земаља, на конференцији ”Уништавање породице и пола новим светским поретком”, које је организовао покрет ”Хришћански препород” (Христианское возрождение), 5. октобра 2013. у Москви.Добар дан,Ја се зовем Ирина Бергсет.Ја сам данас овде да бих сведочила о тој куги трећег миленијума, са којом се срела моја породица на Западу. И не само моја породица лично. Данас, међународна организација руских родитеља – мајки, очева, деда и баба – ”Руске мајке”, обједињује породице из више од 30 земаља света, које су пострадале од насилног раздвајања са рођеном децом у иностранству. Те породице и јесу живи сведоци тога шта се догађа са руском децом изван Русије.Ја сабирам сведочанства и документа на ту тему у току две године. За то време, на разним језицима, мени су слали публикације западних медија, видео-сведочанства, ТВ-репортаже, филмове, књиге, научна истраживања. Сабравши та документа, ја ћу вам у сажетом виду рећи како се врши растурање породице и пола на Западу.Мој задатак није био да оцењујем то што се тамо догађа. Ја сам се само трудила да саберем чињенице, документа и сведочанства. Са једним јединствени циљем – да привучем пажњу јавности у Русији, руских научника и специјалиста, историчара, социолога, теолога, криминалиста, политиколога, психолога и др., а такође, да привучем ВАШУ пажњу, уважени гости данашње конференције, ка чињеници да је ЦЕО СВЕТ ДАНАС обухваћен идејом УНИШТЕЊА природног пола и идејом уништења породице.Почнимо испочетка.Мени лично, дечија полиција Норвешке, под претњом пиштољима, одвела је у заробљеништво моје мрвице – моја два рођена сина.8. марта 2011. у мој норвешки стан упали су два сарадника социјалне службе и два полицајца. Ти ЈУВЕНИЛНИ СПАСИОЦИ су отели моју децу и одвели их на од мене сакривену адресу.Спасли су их од родитеља, од мене. Зашто?Ради се о томе што сам се ја, дан пре тога, обратила станици полиције у селу где живимо, са изјавом о томе да су норвешки грађани савршили са мојим млађим четворогодишњим сином, како ми се тада чинило, незаконите блудне радње. СУД НОРВЕШКЕ ме је тада прогласио за жену нетолерантну према норвешком моралу. И зато су ми одузели децу. Децу се предали ТОЛЕРАНТНИЈИМ родитељима бр.3 и 4. Ти изнајмљени родитељи нису имали ништа против да се мојој деци у норвешком вртићу и школи предају основе нетрадиционалних телесних односа.Кажете да је то немогуће? Ја такође тада нисам знала, али сада знам, да се у Норвешкој већ много година реализује ДРЖАВНИ програм ПРОМЕНЕ деце из обичних ДЕЧАКА и ДЕВОЈЧИЦА у ДРУГЕ особе.Какве?То је питање над питањима. Са тачке гледишта простог Руса, постоје само два ПРИРОДНА пола – мушки и женски. Је ли тако?Али сва несрећа је у томе што је за сав остали западни свет тајпоглед ДАВНО застарео. Нови модерни психолози, социолози па чак и психијатри распрострањају ЛАЖНУ идеју, да природни пол УОПШТЕ не постоји и никад није ни постојао. То је била ЈЕДНА ОД заблуда хришћанских моралиста.Нељуди тврде да, у ствари, ПОЛОВА има много више. Прво је била избачена идеја да је тих – социјалних полова- било 6 или 7. Али сада је та бројка порасла неколико пута и приближила се око ДВЕ ДЕСЕТИНЕ разних полова. Лудило, кажете?Не. То је реална ДРУГА ИДЕОЛОГИЈА. И та Друга Идеологија је постројена на парадигми не природног, нормалног, већ неког ”неприродног” СОЦИЈАЛНОГ пола. То јест, она је постројена на идеји да пол, не само да може да се мења, већ се и МЕЊА искључиво из неких чисто социјални разлога или социјалних улога.Аутори те идеје мноштва полова били су изопаченици. Сваки НОВИ пол они су почели да повезују са другим видом изопачености. Просто говорећи, изопаченици су избацили идеју да се пол одређује по ОБЈЕКТУ са којим се има телесни однос. Изопаченици су реч ”пол” ЗАМЕНИЛИ сексуалном орјентацијом.Ако је изопаченик сексуално орјентисан на децу, то је његов ПОЛ – ”педофил”. Ако је изопаченик сексуално орјентисан на животиње, то и јесте његов ПОЛ – ”зоофил”. Тако то изгледа у грубо. Постоје међу изопаченицима они који су одмах орјентисани и на децу и на животиње. Такве особе су сами изопаченици назвали КВИР (уврнут, изопачен).Да се не би мешало са традиционалним половима, изопаченици су решили да саму реч ”пол” прогласе за ”застарелу”, и тако су га избацили на ђубриште историје. Социјални инжењери су појачали уништење пола у западној култури надгобним спомеником, на коме су написали нови израз ”гендер (џендер)”.Осим тога, у енглеском језику реч ”џендер” још означава потпуно и категорију ”рода”: мушки род, женски род и средњи род.И ето, ти сатански ”гендери” почели су да се множе даноноћно и ДАНАС их има на хиљаде. У почетку су потрошили 20-30 година на то да би усадили у свест човечанства да би у целокупности западне културе, западне музике, западне књижевности и западне уметности, ”мушкарци” и ”жене” изумрли као диносауруси, а тамо постоје САМО ”хомо”, ”лезбејке”, ”бисексуалци”, ”трансвестити” и ”трансгендери”. Успут, под паролом ”права човека на изопаченост” – природни пол је престао да се назива не само ”нормалним” него и ”природним”.На тај начин је била вештачки произведена ”лингвистичка чистка”, растурање нас – ”мушкараца” и ”жена” из културне средине. Зато није ни чудо што су традиционални ”мушкарци” и ”жене” у западном свету, постепено почели да се посматрају као рудименти, остаци старог, застарела класа, људи ”друге врсте”.Ви знате како САДА називају нас, нормалне људе и жене на Западу?Већ одавно реч ”природно” за све нас се НЕ КОРИСТИ. Уместо њега је убачена друга реч – ”стрејт”, што значи буквално – ”прави”. То јест ви и ја смо – ”стрејтери”. Шта је то? Ништа. Празнина. ”Стрејт” – то је збир звукова који ништа не значе, без икаквог архетипа, без корена, без материјалног еквивалента. Данас се МОЖЕ ЗАКЉУЧИТИ, да се вештачко лингвистичко избацивање ПРИРОДНОГ пола у западном свету ИЗВРШИЛО и скоро потпуно је ЗАВРШЕНО.Из чега то исходи?Из реалности. У толерантној Европи, у Канади, САД, Новом Зеланду, Аустралији, ако будете требали да искажете своју сексуалну орјентацију (на пример у брачној агенцији) предложиће вам да поставите квачицу у поље: ”стрејтер”, ”хомо”, лезбејка”, ”бисексуалац”, ”трансвестит” или ”трансгендер”. Данас бисмо ми требали да ставимо квачицу у поље ”стрејтер”. И ја и ви, ми прекрасно схватамо да ми нисмо никакви стрејтери, ми смо – мушкарци и жене. Али нас и вас тамо ВИШЕ НЕМА. Нас су очистили. Лингвистички. Уништили. Сатрли. Отписали…Уништење природног пола у лингвистичкој равни – то је био први корак Запада.Други корак Запада – уништење природног пола у званичним документима. Да, да. Мултитолерантни западњаци су направили други корак за избацивање природног пола из свих званичних папира. А пре свега из ПАСОША. Добро сте чули…Пар година назад нико у Русији није приметио како је у Аустралији и Новом Зеланду, као пробни светски пројекат, био заведен ТРЕЋИ ПОЛ.Шта је то? До тог тренутка у пасошу, у пољу ” пол”, биле су само две могућности – ”мушки” и ”женски” пол, т.ј. била су ДВА поља и у једном од њих је стајала ознака.А сада квадрата у пасошу има ТРИ. Трећи квадрат је обележен словом ”икс”.Тај трећи пол СУ ВЕЋ, осим у наведене две државе, увели на Тајланду, а од 1. новембра 2013., то треће поље ће се појавити у пасошима, прво НЕМАЧКЕ, а затим убрзо и у земљама свих других држава Еврозоне.А онда ће, у врло кратком року, то поље ”икс”-пола ПОТПУНО ДА ИЗБАЦИ наш и ваш природни пол из званичне документације целог Запада.Прво ће сви изопаченици бити записани у трећем пољу ”икс”. Затим они неће бити задовољни тиме што у њиховом пасошу стоји апстрактно слово ”икс”. И онда ће изопаченици свих врста завикати на ЦЕО СВЕТ о тзв. ”правима човека” на своје слово, своје сексуалне оријентације. И онда ће се у трећем пољу наћи слова ”л”, ”г”, ”б”, ”т”, а затими других ”група” сексуалне орјентације, које се множе не дневно, него сатима.А пошто пасош није од гуме, то ће наше и ваше квадратиће ”м” и ”ж” једног красног дана да ЗАБРАНЕ. Или ће они сами да ишчезну као непотребни. Или ће их избацити из било ког другог разлога. Није битан сценарио, крај је ЈЕДАН – уништење нашег и вашег природног пола из званичних докумената, поштовани учесници данашње конференције, нове особе ГАРАНТУЈУ. То је питање времена.Трећи фронт уништења пола је физичка раван. Запад напада нашу децу, трудећи се да им усади нетрадиционалну орјентацију од рођења. Ако родитељи нису покорни и противе се томе, Запад је решио да ОДСТРАНИ РОДИТЕЉЕ из процеса васпитања потомства. Одузимање деце у модерној Европи и по целом Западу сада је решено да се обавља одмах ОД ДАНА РОЂЕЊА. Помоћу те јединствене јувенилне казне – принудне предаје потомства држави – ликвидирана је категорија родитеља и УНИШТЕНА породица као ћелија друштва.Сада функцију преваспитавања деце у особе толерантне на изопачености носи на себи Западно друштво. На Западу су направљени специјални програми у том правцу за јасле, обданишта, школе и универзитете. Чудићете се, али написана је и одштампана НОВА дечја књижевност толерантна на изпачености. Она је предназнечена за све узрасте: од нуле до године, од године до две, од две до четири, од четири до шест итд.У децембру 2012. године, истакнуте феминисткиње у Европском парламенту су поставиле на гласање пројекат закона који забрањује сву класичну дечју књижевност у Европи. Таква књижевна инквизиција само што није уведена…али, истина, фалило им је неколико гласова при гласању у Европарламенту и своје прво време су неоинквизитори изгубили тада. Зато су се у Француској реванширали. Тамо сада потпуно легално прваци у школи уче нову прозу: ”Тата носи хаљину”. Та књига је својеврсна француска азбука хомосексуалности. Он прича деци о томе да Маша није девојчица а Васја – није дечак…О свему овоме сам први пут сазнала из писама Руса који живе у Аустралији, Швајцарској, Новом Зеланду, САД, Канади или у Европи. Руски родитељи у својим писмима описују, са тачке гледишта руског човека, варварске чињенице и појаве савременог Запада.Ево неколико кратких цитата из писама:”У Норвешкој деци у јаслама деци читају бајке о принцу који се заљубио у краља”.
”У Швајцарској дечаке треба доводити у обданиште у хаљинама”.
”У Данској на бандерама стоје огласи: ”Издаје се коњ ради интимних односа””.
”У Немачкој у једном градићу ради 10 зоо-бордела”.
”У Америци се спроводе конкурси лепоте међу трансвеститима-дечацима од 6 година”.
”У Канади су легализовани експерименти на деци: стерилизација, лоботомија”.
”У Швајцарској је 30.000 деце одузето традиционалним родитељима и већ предато једнополним”.
” У Норвешкој ће се у школском програму за прваке појавити предмет ”инцест”.
”У Канади је педофилија – званично призната сексуална орјентација”.
”2013.год. су у свим школама у Француској заменили ”дечаке” и ”девојчице”.
”У Холандији легално постоји партија ПЕДОФИЛА, а такође свирепствује инфантофилија или односи са новорођенима”.
У последње сведочанство се не може поверовати без доказа. Зато смо то проверили и нашли на холандском језику мноштво новинских материјала и ТВ емисија о кривичном процесу који је привукао највише пажње 2012-13 године.Ради се о томе да је један холандски хомосексуалац, који је живео у истополном браку са другим хомосексуалцем, силовао преко 100 деце. Његова најмлађа жртва је имала само 9 дана од рођења. А најстарија 2 и по године. То јест, добро сте чули, реч је о новорођенчади и деци у узрасту до тога. О масовној распростањености инфантофилије у Еврозони говори чињеница коју су поменули у многим медијима, и на руском језику, да су код тог задржаног инфантофила нашли гигантске количине неуништених фото и видео материјала. Толико велике количине да њима можете да напуните цео интернет…Али, што је још више поражавајуће – ту децу није имао ко да штити. У вези са тим што је породица у Холандији већ иништена, тамо су такви и закони. Родитељи те деце – по законима Европе – нису имали никакво право да сведоче о насиљу над својом децом. Зато што холандски суд није био склон да то назове актом ”насиља”. Јер све жртве – одојчад, нису се ни на који начин противиле. Дошло је чак до тога, да су стручњаци утврдили да је узрок тога што се десило ”хиперсексуалност” тог хомосексуалног аморалног субјекта.Ма како невероватно да вам то сада звучи, то су све реалне чињенице. И све то можете сами да нађете ако унесете у поље за претрагу тог звера-инфантофила: ”рижскии монстр” (ришко чудовиште).Уздгред, слични овом европски интереси, највише су данас распрострањени међу ЖЕНАМА. Да, да, добро сте чули. Педофилија, инцестофилија и инфантофилија – то су и женски пороци савременог Запада.Наиме, руски родитељи, који данас живе на Западу, ударају у ЗВОНО НЕСРЕЋЕ. Њихова сведочанства о намерном УНИШТЕЊУ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ПОРОДИЦЕ, ТРАДИЦИОНАЛНИХ ВРЕДНОСТИ, а такође и о ПРИНУДНОЈ ПРОМЕНИ ПОЛА КОД ДЕЦЕ – то је упозорење за Русију.Ја лично сам побегла из Норвешке чим сам могла. Ја сам морала да оставим све: стан, дом, кола, имовину и све личне ствари, стечене у току 45 година живота. Од двојице синова успела сам да спасим само ЈЕДНОГ СИНА. Другог мог сина сада крију у шумама Норвешке на тајној адреси. Тајној само за мајку, за мене.Како и следи из закона савремене Европе, традиционална мајка је данас ”непријатељ број један” за свако дете. Управо зато су сви судови, укључујући и Виши суд Норвешке установили да лишавају мене, мајку, СВИХ видова контакта са рођеним сином, одузетим у Норвешкој. То јест НЕТОЛЕРАНТНИМА је данас забрањено апсолутно све: преписка, честитке, телефонски разговори, чак и скајп. НЕТОЛЕРАНТНИ чак НЕМАЈУ ПРАВА ЧОВЕКА. Никаква.Већ две године нема ни вести од мог сина. Када су га одвели под цевима пиштоља у ЗАРОБЉЕНИШТВО (а то и јесте заробљеништво, уважени учесници конференције), мој Миша је имао само 4 године. У том педофилном заробљеништву је већ две године. То јест он сад има већ 6 година. Он је у Норвешкој ишао у вртић, где су му васпитачице-лезбејке читале бајке о гејевима и трансвеститима. А ове године је кренуо у Норвешку школу. Тамо га учитељи хомосексуалци обучавају азбуци љубави на часу под називом ”инцест”.И то све, авај, није страшни сан и чак није ни хорор филм.Само на минуту, молим вас, замислите да се све то десило вама. И вашој деци. Одузимање, замена пола, тајна адреса.Макар зато да би схватили да овде у Русији још увек постоји ШАНСА ДА СЕ СВЕ ТО ИЗБЕГНЕ.Русија је данас остала последње острво хришћанства, последња ограда породице, последњи чувар и заштитник морала.И ДАНАС, у име свих пострадалих од јувенилних ужаса Европе и Запада, ја сам овде да бих звонила
у ЗВОНО НЕСРЕЋЕ. Ја вас не молим да ми верујете. Молим вас да нас чујете. Нас, који смо изгубили оно највредније што смо имали – рођену децу. Можда су наше наде да их вратимо – илузорне. Али је зато реална нада да ћете нас ви чути и спасти се, да нећете изгубити своју децу.

[COLOR=#1A1A1A][FONT=Helvetica Neue]http://3rm.info/[/FONT][/COLOR][COLOR=#1A1A1A][FONT=Helvetica Neue][/FONT][/COLOR][COLOR=#1A1A1A][FONT=Helvetica Neue]index.php?newsid=39826[/FONT][/COLOR]

​

​

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Бранићу Србију и када будем мртва!
​

Велика српска пјесникиња и још већи човјек. Љиљана Жикић. Написала пјесму и опоруку, епитаф, споменик и камен граничник између чојства и поганлука, вјере и невјере, части и бруке, живота и смрти… Описала сопствену смрт и остала неумрла да опомиње и кори нас који сачувасмо макар зрнце стида.БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВАИ кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.Желио сам да сазнам нешто више о Теби Љиљо. Распитивао се, тражио, био увјерен да ћу наћи гомилу информација, чланака, сјећања… Али, авај, све што нађох је овај штури текст који говори мало о Теби, а премного о нама.„Љиљана Жикић– Карађорђевић је рођена 9.марта 1957. године у Крагујевцу.Била је добровољац у ВЈ током ахресије НАТО- а на СРЈ и дејства албанских терориста са Косова и Метохије у 125. моторизованој бригади. У листу ”Свет”,од 26. априла 1999. записане су њене речи родољубља: „ Бранићу Србију и кад будем мртва…” Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1.априла 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ.
Одликована је Орденом заслуге у области одбране и безбедности првог степена.
Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце. „Но, нека… као што записах негдје: „ Највећи јунак је остао незнан!“Остала је пјесма да свједочи. И да нам свијетли у овом мраку. Остала си Ти на стражи да нас будиш и дозиваш. Да нам не даш да умремо за живота.Натјерала си ме да запјевам да не бих залелекао, да пригрлим чврсто Твоје стихове како бих остао да плутам на њима по овој пучини без зрачка свјетла… без дашка вјетра… и да Ти се дивим.НИ ГРОБ МИ НЕЋЕ РЕЋИ ДА МЕ НЕМА!
Српској Хероини Љиљани ЖикићОтишла је тамо где божури цвату,
У пролеће рано, гелером рањено,
много више Вична стиху него рату,
Пред злотворе стала песнички стамено.Ни корака више легије демона,
Не скврните моју Отаџбину милу,
Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!Не газите кости Србских мученика,
Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
застрашит’ ме неће ваша зверска рика,
ни мртво ми срце пропустит` вас неће!Србија је ово, бедне кукавице,
Одавде до Неба и равнога Срема,
Камен јој граничник моје мртво лице,
Ни гроб ми неће рећи да ме нема!Одступите нечастиви, ни корака више,
На узглављу мојем мораћете стати,
Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

[h=3]РАТНИ ВЕТЕРАНИ БЕЗ НОВОГ ЖИВОТА[/h]





Да, ја ратовах! Победих? Изгубих?
ГДЕ ЈЕ МОЈ МИР!!!???


У Србији се веома мало зна о ратним ветеранима; није познат њихов тачан број, да ли су се и како вратили у нормалан живот, својим пословима, породицама. Није позната стопа њихових самоубистава. Није познат ни број инцидената са смртним исходом које су узроковали српски ветерани ратова током 90-их година.


Oквирне процене о броју људи који су учествовали у рату износе око 600.000, и да се по стандардима Светске здравствене организације може очекивати да најмање 60.000 њих пати од вијетнамског синдрома (посттрауматског стресног поремећаја, ПСП). Велика је опасност од последица дугогодишњег занемаривања ове друштвене групе (и ПРЕДРАСУДА да је реч искључиво о "губитницима" и "ратним злочинцима", а не и о жртвама рата).


Међутим, оно о чему институције ћуте јесте колико је инцидената и убистава у вези с повратницима са ратишта. Међу ретким случајевима убистава када се експлицитно знало да је реч о вијетнамском синдрому јесу случај ветерана са Косова Д.Ч. који је у Лесковцу поубијао седам чланова супругине породице, и случај припадника државне безбедности В.Р., такође ветерана са Косова, који је у Нишу убио неколико својих колега.


Не само да се мало говори о последицама које по своју околину могу произвести игнорисани ратни ветерани чије проблеме држава и даље пренебрегава већ се у потпуности занемарује и оно што би они имали да кажу о свему што се последњих година дешавало. За сва посттрауматска друштва од изузетне важности је дијалог између ратних ветерана и особа које нису имале искуство рата. Треба саслушати њихове доживљаје неправде, одговорности, кривице, смрти, страха, бола, патње, повратка из рата, траума, бесмисла, губитништва, безнађа. Иста је огорченост због занемаривања од стране друштва и власти, иста тескоба због поремећених породичних, пријатељских, комшијских односа. Због подељености друштва, не треба се разговарати о политици, већ искључиво о непосредном ратном и послератном искуству.





Међу ветеранима има добровољаца, професионалних војника, мобилисаних, лекара и припадника паравојних јединица, чија су искуства са ратом и повратком из рата веома слична, без обзира на мотиве који су их одвели у рат.


Један од њих је прецизно описао свима заједничку ратну трауму:


"Мислио сам да ће време да залечи ране, али не. Све се згрудвава, сада ми је теже него након рањавања. Тада ме је само болело, и само сам хтео да се опоравим, да се вратим својима. Сада се питам чему све то?",


Ево како их и други описују...


НЕПРАВДА:


"Ја у продавницу у Призрен, немамо паре, Србин држи продавницу, 150 дин. пакла ’беста’. У Врању 30 дин... Ми дошли да га бранимо... ми гинемо, остадосмо инвалиди, а он, бре, на нама зарађује паре. Е, тада сам се први пут запитао за смисао овог рата."


"Ја сам са мојом јединицом пропуштао свакодневно њихове шлепере. Трговали су са Србима, док смо се ми борили. На сваком шлеперу су зарађивали по десет хиљада марака. Изградили су себи велике куће. Сада дођем и кажем да дају прилог за протезу борцу који је остао без ноге, да дају нешто да купимо прибор за школу детету борца који је погинуо. Они кажу да немају новаца... Е то ме толико боли."


"Кажу они нама: нико не сме да упали ватру, да се загреје. Одаћемо положај. Подигли смо шаторе, кад одједаред се дими оџак из њиховог шатора, и ником ништа."


НЕИЗВЕСНОСТ:


"У рату је неизвесност огромна. Има је и у миру, али мање. Кад се помеша страх са ишчекивањем, човек само да полуди... Чим примиш позив за мобилизацију, неизвесност. Шта ако одбијеш позив, а шта ако одеш у рат, какав ћеш да се вратиш? Кад се рат заврши, и даље неизвесност, какав ће бити живот даље, како ћу живети са комшијом..."


"Ја сам био рањен... Не знаш колико је мртвих, ту си у заклону; не знаш кад ће да дође помоћ; питаш се: да ли ћу издржати и остати жив... Ујутру једва чекаш да дођу по тебе... Овај поред мене умро... Мислиш у тим тренуцима, сад је ред на тебе... најтежи су тренуци од момента рањавања до момента кад ти укажу помоћ... Примљен у болницу, секу ми униформу, крв и блато измешано... Ем сам повређен, ем ми узели документе и новац, нико не зна где је... Тај ми је новац много значио, ја сам га поштено добио..."


БЕСПОМОЋНОСТ:


"Најтеже је кад човек запомаже, а ти не можеш да му помогнеш. Не смеш да му се приближиш, погинућеш, а мораш да слушаш како јауче. Осетиш се потпуно беспомоћан. После размишљаш: да ли ће ико мени да помогне? Многи су погинули кад су покушавали да пруже другом помоћ. Људи просто не могу да издрже запомагање рањеног човека."


"Чекао сам у ходнику. Није било довољно сала за операцију. Дошла сестра и рекла: Докторка, хоћемо ли овога? Докторка рекла: Пусти њега, он је добровољац, ко га је терао да иде тамо. Тада бих је убио само да сам имао снаге. Отишли су, а ја сам остао да лежим на носилима, потпуно беспомоћан..."


"Одједном као доктор поручујеш камион врећа, 1500 комада. У том моменту се човек смрзне на помисао да ће све то да се напуни... Постајеш свестан да ће у рату бити масовне смрти и да нема гаранције да у једној од тих врећа нећеш бити ти."


СМИСАО:


"Кад уђеш у наше запаљено село, сакупљаш лешеве, тада се појави мржња... шта су им криви наше жене и деца. Кад уђеш у њихово село, не размишљаш више, немаш сажаљења... Кад они спале наша села па после ми њихова, они наша, ми њихова... Касније, кад седнеш, питаш се шта нам ово све треба. Кад уђеш у пето, шесто спаљено село, питаш се докле овако. Код првог не размишљаш."


"Кад се председник извинио Хрватима, ја сам се питао који је смисао нашег боравка на ратишту. Ја сам најебо, остао инвалид, а ништа нисмо урадили. Он се њима извињава, а они поубијаше толике људе, цивиле, децу. Поубијаше толико, а он се њима извињава. За шта, зашто, зато што су нам поубијали децу? Извињавамо се што сте нас убијали, а ми се бранили!"


ОДГОВОРНОСТ:


"То су све била деца. Командир и ја најстарији. Они као пилићи иду за мном, а мени се мота по глави шта да одлучим. Они имају сигурност, кажу ти си најстарији, а немају појма колико ја не знам."


"Био сам кући и одлучио да се не враћам тамо. Рекао сам: идем у затвор. Из затвора ћу да изађем жив. Мајка ми је рекла: немој сине, нико наш није био у затвору... Одлучио сам да се вратим и био тешко рањен... Никад са мајком нисам о томе разговарао. Мислим да је страшно боли и дан-данас. Имала је један инфаркт."


СТРАХ:


"Свакодневно се јавља страх... лифт, степенице, ауто... То оставља трагове... Рат је био другачији... Кад су нас бомбардовали, другар ми је дао цигару, руке се тресу, а ја не могу да узмем цигару у руке. Кад је прошло, тек тада је дошло, неки притисак у главу, почнеш дубоко да дишеш, презнојаваш се, не можеш да пресечеш тај страх, да га контролишеш."


"Човек заборави и на сопствено дете, па се после тргне... страх да ли ћу се вратити жив... Кад види себе да је остао без ноге, руке, страх да ли ће искрвавити... Човек не зна колико вреде делови тела док их не изгуби..."


ПАТЊА:


"Можда ми је било лакше када сам ја био повређен, него када је други, поред тебе лежи рањен, крвари, умире, виче како га боли, јауче, нема му спаса... Свако од нас ће тај бол да носи на души до краја живота, не можеш да опишеш то што осећаш. Мозак не функционише како би желео."


"Доктори око мене, ја нисам могао да причам, дошао неки Лесковчанин и почео да прича... Кад је споменуо моје село, у стомаку ме запекло. Он спомене моје сељане, и ја сам се толико напрезао, и сузе, кад је споменуо моју кафану и мене и брата... тад сам проговорио. Рекао сам да сам ја власник те кафане..."


ПОСЛЕ РАТА:


"Људи мисле да сам опасан по околину. Виде у мени звер."


"Видим у разговору да ме многи избегавају, да не желе да седну за мој сто у кафани, плаше се од мене, шта могу да урадим."


"Бојазан да ми се не свиди оно на ратишту, сањао сам да их убијам и уживао у сну. Када сам се пробудио, помислио сам да нисам нормалан."


"Осећам некакву несигурност без оружја, као го, без свога ја. Не могу да спавам ако не носим пиштољ. Направио сам појас за пиџаму да могу да спавам са пиштољем."


"...Ћеркица ми је дошла у посету, на ВМА. Прво што ме је питала: Имаш ли ногу? Имаш ли руку?... а неће да приђе. Једноставно, боји се мене. То одбацивање од стране деце и њихово несхватање је јако болно. Минут је трајао као сат. Пита: што си нас оставио, зашто си отишао? Питања толико болна да се растужиш... не можеш да објасниш детету због чега си био, где си ишао. Касније те већ дете прихвати. Тек онда схватиш шта је живот, колико може да траје и како може да се заврши..."


"Чекаш да се вратиш кући, само о томе размишљаш, а онда се суочиш са тим. Није могуће ни са женом разговарати. Како њој причати о ратишту? Не разуме она то и гледа те чудно... Отац те не разуме... Са својима си, а сам си... То ми је најтеже пало."


"Отац ми је рекао: јебем ти те твоје лекове, само ћутиш и ни са ким не разговараш. Ми смо навикли да се смејеш, шалиш, викнеш... Не могу да се смејем зато што су они то навикли. А кад ћутим, питају ме што ћутиш. Онда схватиш да си у кући сам."


"Ја хоћу нешто да урадим по кући, а стриц дотрчи: Немој ти, остави, мени се врати слика како би требало да буде. Тада је глупо рећи човеку... тада, у тим ситуацијама лако осетиш патњу за некадашњим животом, за ствари како би требале да буду, а нису..."


На крају можемо завршити овако:


„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. Св. Јован Златоусти.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Нека ти је вечна слава Србине.

"Црна Гора мила увек с нама била..."

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

​

- Мој се пријатељ није вратио са ратишта, господине. Тражим допуштење да се вратим и потражим га - рече један војник свом надређеном.

- Не долази у обзир! - одговори надређени. - Не желим да рескираш свој живот за човека који је већ вероватно мртав.

Војник је, без обзира на забрану, отишао и вратио се после пола сата тешко рањен, носећи мртво тело свог пријатеља. Надређени је био бесан:

- Рекао сам ти да је мртав! Да ли се исплатило ићи тамо само због мртваца?!

Војник, умирући, одговори:
- Јесте, господине! Кад сам га пронашао још је био жив и рекао ми: „Био сам сигуран да ћеш доћи!“


​