Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Свако нека самог себе буди и освешћује!Драган Симовић
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Нема зла у свету које се није удружило са другим залима светским у свеопштем рату против Срба.
Сва зла овога света склопила су тајни паклени договор и савез, да по сваку цену сатру и затру Србе.
Од најмањег до највећег зла у свету ступило је у свеопшти рат до коначног истребљења Срба, до протеривања и брисања србског имена и помена из светске повеснице словесних народа.
02
Оно што највише збуњује, сваког пробуђеног и освешћеног човека, јесте сазнање да девет од десет Срба не жели да чује и прими ту истину к познању!
Србе прогоне, понижавају и сатиру на сваком кораку, у свакој држави у окружењу, а девет од десет Срба и даље завлачи главу у песак попут ноја, не желећи да истину прихвати за истину.
Девет од десет Срба и данас, после свих погрома над Србством у последњих стотину година, проглашава за пријатеље и браћу највеће душмане, највеће мучитеље, највеће злочинце србске.
Девет од десет Срба, и на путу према стратишту, губилишту и кланици, не жели да се пробуди и освести, и да види како вековни србски крвници већ оштре ноже и србосеке, те да ће за који тренутак, под ножима и србосецима, заувек скончати свој земаљски живот, као последња марва.
03
Срби су данас најпониженији и најобесправљенији, управо, у бившим братским републикама.
У бишим братским републикама и псине луталице имају већа права од Срба!
У бившим братским републикама више ће пожалити повређену псину луталицу на цести, него ли потуљено и мучки убијеног Србина у својему дому.
Док бивши братски народи, у својим државама, укидају и последња права Срба, дотле се у Србији проширују права и слободе тих истих братских а душманских народа.
Ти исти братски а душмански народи, гле, у Србији имају више слободе и од самих Срба!
04
Немам никаквих опсена и омаја, никаквих илузија, да ће ови моји лирски записи пробудити и освестити оних девет од десет Срба.
Ово и не пишем због њих; ово, превасходно, пишем због себе, и зарад себе.
За мене ће остати велика тајна, и велико чуђење, шта се то догодило са оних девет од десет Срба!
Признајем: лакше ми је да проникнем у многе галактичке и космичке тајне, него ли у душу оних девет од десет Срба!
Ето, зато, и само зато, пишем ове лирске записе.
05
Ниједан европски народ није толико слуђен и залуђен Америком и Европском унијом као Срби што су.
У свим европским државама постоје јаки бунтовнички и слободарски покрети против Империје Зла, само се у Србији још увек велича и прославља та иста Империја, као да су ово шездесете године двадесетог века.
Срби су тренутно, можда, највећи англофили у свету, и, можемо, без претеривања рећи –
патолошки англофили!
06
Већ рекох, да ове лирске записе не пишем са жаљењем и сажаљењем, са тугом и сетом – не!
Ово пишем само зарад властитог познања и освешћивања.
Оних девет од десет Срба уопште нису у мојему видном пољу.
Они су у неким, мени далеким и туђим, упоредним световима.
Нико више нема ни времена ни снаге да икога буди и освешћује.
Свако нека самога себе буди и освешћује, и нека види што му је, и како, чинити!
Poslednja izmena od urednika:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Sad imamo i nova znacenja fasizmaGluposti
А ми идемо даље...
Размотрите добро овај видео...
Poslednja izmena od urednika:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Ђенерале,нек је твојој мајци хвала.
МАКАР МЕ ТУКЛИ,МАКАР ГЛАДОВАО,НИКАДА ТЕ НЕБИХ ОДАО!
ЛОПОВЕ У ЗАТВОР,ИЗДАЈНИКЕ НА ВЕШАЛА!
ЖИВЕЛА СРБИЈА!СРБИЈА СРБИМА!
Poslednja izmena od urednika:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
За све оне који желе да помогну Србском народу у складу са сопственим могућностима,ево на који начин то могу да учине:
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe - Pomoc deci i porodicama
Хуманитарна организација "Мајка девет Југовића"
Хуманитарна организација Мајка девет Југовића
Ваш мали знак пажње некоме ће пуно значити,па било то и 200,500 или 1000 динара.Мислим да је непотребно али ћу рећи да поменуте хуманитарне организације ни динара себи неостављају,тј,да сав новац који народ уплаћује иде искључиво и само Србском народу који је у тешким финансијским ситуацијама.
Нема ничег лепше него помоћи своме народу.Доћиће и тај дан када ћете рећи:"Да,ја сам стајао уз Србски народ када му је било тешко"У Србији је све више незапослених,све више гладних и без икакве наде у боље сутра људи.И мислим да ће бити горе док год је овакав систем на власти.Исти тај систем негледа интересе Србског народа,нити ће га икада гледати.Зато је потребно у овим тешким временима да помажете сопственом народу у складу са сопственим могућностима.Када неће власт,нека се народ сам помаже док се нестекну услови да падне овај трули систем.
И да завршим цитатом једног од највећих Срба,Петра II Петровића Његоша:
"Лако је бити добар у добром.На муци се познају јунаци"!
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe - Pomoc deci i porodicama
Хуманитарна организација "Мајка девет Југовића"
Хуманитарна организација Мајка девет Југовића
Ваш мали знак пажње некоме ће пуно значити,па било то и 200,500 или 1000 динара.Мислим да је непотребно али ћу рећи да поменуте хуманитарне организације ни динара себи неостављају,тј,да сав новац који народ уплаћује иде искључиво и само Србском народу који је у тешким финансијским ситуацијама.
Нема ничег лепше него помоћи своме народу.Доћиће и тај дан када ћете рећи:"Да,ја сам стајао уз Србски народ када му је било тешко"У Србији је све више незапослених,све више гладних и без икакве наде у боље сутра људи.И мислим да ће бити горе док год је овакав систем на власти.Исти тај систем негледа интересе Србског народа,нити ће га икада гледати.Зато је потребно у овим тешким временима да помажете сопственом народу у складу са сопственим могућностима.Када неће власт,нека се народ сам помаже док се нестекну услови да падне овај трули систем.
И да завршим цитатом једног од највећих Срба,Петра II Петровића Његоша:
"Лако је бити добар у добром.На муци се познају јунаци"!
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Основи нације-Бранимир Малеш
Најужа етничка заједница без сумње је заједница језика. Домови и насеља у којима се говори истим или сличним језиком, истим дијалектом, повезани су међусобно и просторно и временски. Простором, то јест, ужим и ширим завичајем и Отаџбином, а временски најпре заједничком прошлошћу - историјом, која ствара све манифестације културе, све њене елементе, затим заједницом садашњости, социјалном и демографском, и најпосле, вероватном заједничком судбином у будућности.
Стога је разумљиво да је таква једна језична заједница, или другачије речено, да је племе или народ, у исти мах и заједница крви. И крв и култура и језик остали су племену и народу од прадедова, од свих ранијих генерација. А кад кажемо крв мислимо на расу, на све оно што ствара тело и дух, на све физичке и све психичке особине које су заједничке припадницима неког племена или народа.
Да наведемо један пример. Шумадинцима није само заједничка извесна територија, земља са истим ораницама и воћњацима, са оним типичним шумарицама, селима и насељима. Нису им само заједнички обичаји и навике, занимања и начин живота, рад и одмор, дани жалости и празници, већ су и они сами међу собом слични, и телом и душом. Личе оделом и говором, али и облицима тела, цртама лица, свим оним што се наслеђује од предака. Припадају једној истој раси. Не мислим на расу у стриктно антрополошком смислу речи, већ на све оне расне облике који се у том крају јављају. Мислим на расност тог становништва. И не само што им је расност заједничка, већ су слични и у свим другим биолошким манифестацијама. На исти су начин однеговани и исхрањени. Исто их је сунце грејало, исти су их ветрови били, под истим су се теретом савијали. Једнаки су услови за живот, те се и тело подједнако развило, и тело и његове радње, сва његова испољавања, од основних физиолошких до испољавања душе.
Шумадија је као кристал. Сложена је, али је у исти мах у свим својим саставним деловима хармонична и јединствена. Једна је по језику и култури, једна по свом биолошком саставу - један је народ и једна је раса.
Шумадинци су се формирали под утицајем исте средине, подједнаког начина живота. Али и пре тог преформирања - да тако тачније назовемо овај процес - у прадедова Шумадинаца текла је истоветна крв. И староседеоци, и они који су се доселили са наших динарских планина, припадали су разним варијантама једне једине расе, расе у антрополошком смислу речи Динарске, како ју је назвао Рус Деникер, односно припадали су јадранској групи раса, расама које су сродне и по својим особинама веома сличне.
Шта вреди за Шумадију, односно за сваку ужу етничку територију, вреди и за ширу етничку заједницу, за цео народ. Простор на коме живи народ, то јест, шира језичка и културна заједница, много је већи, понекад је и разбијен и пресецан, па су стога и утицаји са стране често различити, другачији и културно и биолошки.
И геоклиматске прилике нису свуда исте. Али су све те разлике у једном народу у односу према другим етничким скупинама, другим народима, једва осетне, јер је и народ, као што је и племе, као што је с мало изузетака и свако насеље, засебна културна и крвна заједница. Уже насеље, братство, племе, шира и најшира етничка заједница, народ, то су све заједнице крви, језика и културе.
Народ је једно, а друго је нација. Народ је реалност природна, нација духовна. Народ је појам научни, нација политички, идеолошки, а и социјални.
Народ је заједничка култура и заједнички крв, а нација је свест о културној и крвној заједници, свест да сви припадамо једном истом народу, да је нама свима прошлост заједничка, да смо нераздвојено везани у садашњости, да су нам исти путеви будућности. Народ добија своју вредност у цивилизацији света, своју улогу у изградњи свега позитивног што човек може да да, тек када се природној творевини - народу, додаје творевина духа - нација.
Има случајева, где се један исти народ дели именом, вером и идејом о засебној нацији, где у једном народу постоји тежња за образовањем двеју или неколико нација. Али у таквом случају ни највеће политичке разлике, ни најјачи идеолошки сукоби, не могу да разједине оно што је од природе једно. Јер крв веже, а никад не разједињује. Могу да се образују и засебне нације, али су те творевине толико блиске да стварних разлика између њима и нема. Док, напротив, без заједничке крви нема заједничке нације.
Раса и нација иду упоредо. Раса је појава природе, биолошка, она је ту, хтели је или не. Нација је свесна афирмација те чињенице, признање заједничке прошлости, а у исти мах воља ка заједничкој будућности и етничкој и политичкој.
Стога је разумљиво како појам нације већ сам по себи обухвата тежњу да се раса заштити. Одбрана расе, дакле, биолошка одбрана једног народа, јесте императив нације. Генерал Живко Павловић с правом каже: ”Раса је камен темељац на коме почива равнотежа нације. Она представља оно што је најстабилније у животу једнога народа. Када се интерес расе код једног народа потпуно стави на место нагона индивидуалног одржања, тада отпор овог народа према својим нападачима постаје бесконачан. Он се може срушити, али се не може подчинити.”
Одбрана расе је двострука: одбрана од утицаја који долазе споља, и заштита унутрашњих, биолошких, расно позитивних вредности од елемената који настају распадањем и дегенерацијом.
Одбрана споља може да се спроведе путем закона, одбраном брака. Она није туђа основном животу нашег народа. Јер се он и сада, а нарочито у дојучерашњом свом патријархалном животу, никако не жени “из белога света”, већ из суседног села, или суседног братства или племена. А и унутарња расна заштита је један од елемената нашег народног живота. Народ зна да од “зла рода не треба да је порода”. Невесту себи бира из добре, домаћинске куће, не гледа на богатство, већ на образ и здравље.
Најцелисходнија одбрана народа од туђих етничких елемената, најефикасније средство да нација дође до афирмације, без сумње је у одбрани расе. Вредност расног духа једног народа зависи од тога да ли је у народу мало или нимало страних расних елемената.
Свест о раси којој народ припада, свест о њеним позитивним вредностима, најбоља је одбрана једног народа - и биолошка и духовна, и одбрана на бојноме пољу. “Душа једне расе управља судбином. Генерације су потребне да створе душу једне расе. Отаџбину не образује само тле на коме се живи, већ њу образују сени наших предака који продужавају да живе и даље у нама и који доприносе да се формира наша судбина. Бранити Отаџбину, то за један народ истовремено значи бранити своју прошлост, своју садашњост и своју будућност. Душа расе има границе које се не могу прећи. Отаџбина се добро брани само особинама предака. Пукови и топови стварају се за неколико месеци, али столећа су потребна да се искује срце оних људи који ће њима управљати. Када човек слуша душу своје расе, смисао и значај смрти за њега постаје нов. Он разуме да се испод привремености крије вечност, и да се вечност одриче индивидуе и прилази раси којој је индивидуа само један део”. (Генерал Живко Павловић)
Ако дакле хоћемо да створимо нацију, претходно је потребно упознати расу народа, однеговати је и заштитити, јер је раса мотор нације и основна карактеристика свакога народа.
Др Бранимир Малеш
- Обнова број 4/2010.
Најужа етничка заједница без сумње је заједница језика. Домови и насеља у којима се говори истим или сличним језиком, истим дијалектом, повезани су међусобно и просторно и временски. Простором, то јест, ужим и ширим завичајем и Отаџбином, а временски најпре заједничком прошлошћу - историјом, која ствара све манифестације културе, све њене елементе, затим заједницом садашњости, социјалном и демографском, и најпосле, вероватном заједничком судбином у будућности.
Стога је разумљиво да је таква једна језична заједница, или другачије речено, да је племе или народ, у исти мах и заједница крви. И крв и култура и језик остали су племену и народу од прадедова, од свих ранијих генерација. А кад кажемо крв мислимо на расу, на све оно што ствара тело и дух, на све физичке и све психичке особине које су заједничке припадницима неког племена или народа.
Да наведемо један пример. Шумадинцима није само заједничка извесна територија, земља са истим ораницама и воћњацима, са оним типичним шумарицама, селима и насељима. Нису им само заједнички обичаји и навике, занимања и начин живота, рад и одмор, дани жалости и празници, већ су и они сами међу собом слични, и телом и душом. Личе оделом и говором, али и облицима тела, цртама лица, свим оним што се наслеђује од предака. Припадају једној истој раси. Не мислим на расу у стриктно антрополошком смислу речи, већ на све оне расне облике који се у том крају јављају. Мислим на расност тог становништва. И не само што им је расност заједничка, већ су слични и у свим другим биолошким манифестацијама. На исти су начин однеговани и исхрањени. Исто их је сунце грејало, исти су их ветрови били, под истим су се теретом савијали. Једнаки су услови за живот, те се и тело подједнако развило, и тело и његове радње, сва његова испољавања, од основних физиолошких до испољавања душе.
Шумадија је као кристал. Сложена је, али је у исти мах у свим својим саставним деловима хармонична и јединствена. Једна је по језику и култури, једна по свом биолошком саставу - један је народ и једна је раса.
Шумадинци су се формирали под утицајем исте средине, подједнаког начина живота. Али и пре тог преформирања - да тако тачније назовемо овај процес - у прадедова Шумадинаца текла је истоветна крв. И староседеоци, и они који су се доселили са наших динарских планина, припадали су разним варијантама једне једине расе, расе у антрополошком смислу речи Динарске, како ју је назвао Рус Деникер, односно припадали су јадранској групи раса, расама које су сродне и по својим особинама веома сличне.
Шта вреди за Шумадију, односно за сваку ужу етничку територију, вреди и за ширу етничку заједницу, за цео народ. Простор на коме живи народ, то јест, шира језичка и културна заједница, много је већи, понекад је и разбијен и пресецан, па су стога и утицаји са стране често различити, другачији и културно и биолошки.
И геоклиматске прилике нису свуда исте. Али су све те разлике у једном народу у односу према другим етничким скупинама, другим народима, једва осетне, јер је и народ, као што је и племе, као што је с мало изузетака и свако насеље, засебна културна и крвна заједница. Уже насеље, братство, племе, шира и најшира етничка заједница, народ, то су све заједнице крви, језика и културе.
Народ је једно, а друго је нација. Народ је реалност природна, нација духовна. Народ је појам научни, нација политички, идеолошки, а и социјални.
Народ је заједничка култура и заједнички крв, а нација је свест о културној и крвној заједници, свест да сви припадамо једном истом народу, да је нама свима прошлост заједничка, да смо нераздвојено везани у садашњости, да су нам исти путеви будућности. Народ добија своју вредност у цивилизацији света, своју улогу у изградњи свега позитивног што човек може да да, тек када се природној творевини - народу, додаје творевина духа - нација.
Има случајева, где се један исти народ дели именом, вером и идејом о засебној нацији, где у једном народу постоји тежња за образовањем двеју или неколико нација. Али у таквом случају ни највеће политичке разлике, ни најјачи идеолошки сукоби, не могу да разједине оно што је од природе једно. Јер крв веже, а никад не разједињује. Могу да се образују и засебне нације, али су те творевине толико блиске да стварних разлика између њима и нема. Док, напротив, без заједничке крви нема заједничке нације.
Раса и нација иду упоредо. Раса је појава природе, биолошка, она је ту, хтели је или не. Нација је свесна афирмација те чињенице, признање заједничке прошлости, а у исти мах воља ка заједничкој будућности и етничкој и политичкој.
Стога је разумљиво како појам нације већ сам по себи обухвата тежњу да се раса заштити. Одбрана расе, дакле, биолошка одбрана једног народа, јесте императив нације. Генерал Живко Павловић с правом каже: ”Раса је камен темељац на коме почива равнотежа нације. Она представља оно што је најстабилније у животу једнога народа. Када се интерес расе код једног народа потпуно стави на место нагона индивидуалног одржања, тада отпор овог народа према својим нападачима постаје бесконачан. Он се може срушити, али се не може подчинити.”
Одбрана расе је двострука: одбрана од утицаја који долазе споља, и заштита унутрашњих, биолошких, расно позитивних вредности од елемената који настају распадањем и дегенерацијом.
Одбрана споља може да се спроведе путем закона, одбраном брака. Она није туђа основном животу нашег народа. Јер се он и сада, а нарочито у дојучерашњом свом патријархалном животу, никако не жени “из белога света”, већ из суседног села, или суседног братства или племена. А и унутарња расна заштита је један од елемената нашег народног живота. Народ зна да од “зла рода не треба да је порода”. Невесту себи бира из добре, домаћинске куће, не гледа на богатство, већ на образ и здравље.
Најцелисходнија одбрана народа од туђих етничких елемената, најефикасније средство да нација дође до афирмације, без сумње је у одбрани расе. Вредност расног духа једног народа зависи од тога да ли је у народу мало или нимало страних расних елемената.
Свест о раси којој народ припада, свест о њеним позитивним вредностима, најбоља је одбрана једног народа - и биолошка и духовна, и одбрана на бојноме пољу. “Душа једне расе управља судбином. Генерације су потребне да створе душу једне расе. Отаџбину не образује само тле на коме се живи, већ њу образују сени наших предака који продужавају да живе и даље у нама и који доприносе да се формира наша судбина. Бранити Отаџбину, то за један народ истовремено значи бранити своју прошлост, своју садашњост и своју будућност. Душа расе има границе које се не могу прећи. Отаџбина се добро брани само особинама предака. Пукови и топови стварају се за неколико месеци, али столећа су потребна да се искује срце оних људи који ће њима управљати. Када човек слуша душу своје расе, смисао и значај смрти за њега постаје нов. Он разуме да се испод привремености крије вечност, и да се вечност одриче индивидуе и прилази раси којој је индивидуа само један део”. (Генерал Живко Павловић)
Ако дакле хоћемо да створимо нацију, претходно је потребно упознати расу народа, однеговати је и заштитити, јер је раса мотор нације и основна карактеристика свакога народа.
Др Бранимир Малеш
- Обнова број 4/2010.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Kако су нестали Срби римокатолици?
Тo ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима.
Постоје теме у српској историографији о којима се на неки начин ћути, а свако ко иоле познаје историју као науку зна да ћутање значи заборав, а заборав опет смрт у повесном смислу. Тако се рецимо годинама ћутало о Дракулићу, Пребиловцима, Старој и Новој Градишки, па и Мачви 1914. и небројеним другим личностима и догађајима. Разлог за ћутање је био чисто политичке природе, јер би соломонско решење на коме је почивао одређени поредак био у најмању руку доведен у питање.
Да је један део Срба још од средњег века био римокатоличке вероисповести, није никада негирано од стране научне јавности. Међутим када се међу јужнословенским римокатоличким становништвом Аустро-Угарске монархије појавио не мали број људи од интелектуалаца преко свештеника до занатлија који су себе сматрали Србима, своје Српство отворено истицали и услед свих недаћа које су их пратиле, много тога је добило другачији ток. Идеја југословенства је озбиљно доведена у питање, с обзиром на хрватске историографске и демографске тезе које су са њом биле прихваћене. Бити Србин па још римокатолик одговарало је само у прво време Ватикану, који је изабрао други начин за спровођење својих интереса на Балкану. Но, оно што нас као људе двадесет првог века може да научи овај несвакидашњи покрет, није за потцењивање, јер су многе проблеме Срба први на својој кожи осетили управо људи попут Меда Пуцића, Људевита Вуличевића, Антуна Фабриса, Марка Цара, Ива Ћипика, дон Јакова Групковића, и многих, многих других.
Покрет Срба католика први пут се организовано појавио на територији Далмације. За почетак покрета може се условно узети оснивање часописа Дубровник 1849. године од стране грофа Меда Пуцића и Матије Бана, обојице чланова Српске краљевске академије. Можда би неко помислио да је све то била само политика српске кнежевине, те да су Пуцић, Бан и многи други били просто речено, ”агенти Србије”, што су често износили припадници Хрватске странке права. Међутим, како је већина Срба римокатолика била високо образована и за данашње појмове (Перо Будмани, један од најактивнијих Срба католика знао је чак деветнаест језика!), и како српска политика од унутрашњих трвења никако није ни могла да покрене сличну иницијативу, тешко да су теорије ,,праваша” прихватљиве.
Римокатоличких Срба је било и у Славонији, Босни, Херцеговини, Боки, Војводини, али Далмација а најпре Дубровник и Цавтат су први организовано почели да, под утицајем слободарства суседних српских држава Србије и Црне Горе и саме оживе неке своје заборављене традиције (још 1364 писар дубровачки потписао се као ,,диак србски”). Од тог тренутка почињу лицитације са бројем Срба, што нас прати све до данашњег дана. Тако је рецимо Франо Супило уредник ,,Црвене Хрватске”, првог прохрватског гласила у Дубровнику и околини, основаног тек 1893, тврдио да у Приморју има једва 100 Срба католика. Др Лујо Бакотић један од представника Срба римокатолика у свом делу ,,Срби у Далмацији” број својих сународника и католика процењује на 20-25 хиљада, док ће још један српски првак Стијепо Стражичић у листу ,,Радник” 1887. навести да у ,,Далмацији на сваких 100 Срба 78 су католичке вјере”. Занимљиво је да два Немца у Далмацији па и читавој јадранској обали до Истре уопште не налазе Хрвате, већ само Србе и Италијане. Њихова имена су Лудвиг Салватор, племић који је пропутовао цео Медитеран, а иза себе је оставио дело ,, Die Serben an der Adria”, објављено у периоду 1870-78 као етнолошка студија о ношњама, приморских Срба. Друго значајно дело је објављено на српском језику у Задру 1893. године под називом ,,О етнографији Далмације” из пера Хермана Бидермана, аустријског историчара и социолога. Што се Босне и Херцеговине тиче, Католичка енциклопедија на интернет адреси newadvent.org и дан-данас наводи да су на тим просторима крајем 19. века живели скоро искључиво Срби. Ако ове чињенице упоредимо са данашњом ситуацијом, видећемо да се са бројкама на исти начин лицитира (било да је у питању Сребреница, број Срба на Косову или хрватско поимање етничког састава РСК 1991), али и да понекад људи који не потичу са Балкана боље схватају балканску проблематику (Филип Корвин, Џаред Израел, Александар Дорин и многи други боље познају ситуацију у Сребреници од разних наших ,,миротвораца”).
Дубровник је свакако био један од центара Срба римокатолика, али у Дубровнику се и догодило оно што је за остатак српских градова тог доба, било незамисливо. Наиме, од како је укинута Дубровачка република, стари Дубровчани, а највише међу њима племство, престали су да формирају породице, тако да су многи умни људи тог доба остали без порода. На њихово место, вршено је насељавање становништва из других крајева, тако да данас потомака старих породица готово да и нема. Свака сличност са биолошком катастрофом која се свакодневно дешава Србима, сасвим је ,,случајна”.
Оно по чему су Срби римокатолици такође ,,предњачили” је и увођење латинице. Управо се међу њима по први пут међу Србима јавила латиница и то у прво време у верске и сврхе коресподенције, да би касније потиснула ћирилицу која је у Дубровнику дуго била баштињена. Да је ово тачно потврђује нам нико други до Вук Караџић, који у својој ,,Писменици” из 1814. године, јасно прави разлику између ћирилице, латинице којом се служе Срби римокатолици и латинице којом се служе Хрвати.
Када су после огромних жртава, 1918. коначно ослобођени западни и северни српски крајеви, да се помислити да је у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца, живот Срба римокатолика могао напокон мирно да се одвија. Но, у миру је чекала нова опасност – југословенство. Управо су Срби католици први осетили на својој кожи несрпски карактер ове творевине, јер су се готово сви од реда, сматрајући да су испунили своју историјску дужност, постали интегрални Југословени. Истина, југословенски оријентисаних Дубровчана и римокатолика је било и пре Првог светског рата (бискуп Мате Водопић, нпр.), али тек је од 1918, југославизам почео да узима већег маха, тако да је Срба римокатолика било све мање (чак је и у аустријско доба постојао јачи покрет него у време СХС), а Југословена и касније Хрвата све више. Узроци су двоструки: романтичарски занос који је захватио то становништво, а други можда и важнији – затварање очи Београда и остале српске јавности пред очигледном асимилацијом (Београд и тадашња ,,српска” елита су се бавили проблемима Хрвата на Истри и у Ријеци). Стање је постало неподношљиво када је мимо свих историјских и правних норми направљена бановина Хрватска и то тако да је од Зетске бановине, одузет читав простор од Боке до Неретве. Напади на све оно што би модерна хрватска историографија назвала ,,србочетничким” су постали свакодневница, а цела Југославија је о томе ћутала, једино се преко соколских гласника могло сазнати по нешто више. Тако су први пут, 13. марта 1940. отпуштени неподобни дубровачки поглавари, да би до 8. фебруара 1941. била отпуштена седамдесеторица неподобних чиновника, углавном чланова соколског удружења, да би укупна бројка отпуштених и из других сличних места (Цавтат, Конавли итд.) премашио три стотине. Паљена је имовина, људи су пребијани, а Београд је ћутао као и марта 2004.
Срби римокатолици би можда и издржали све притиске којима су били изложени, да нису били – римокатолици. Наиме, Ватикан је у складу са својим интересима играо крупну улогу у притисцима на Србе, а први су опет на својој кожи то осетили Срби католици, јер су од већине свештенства, били оптуживани за ,,великосрпску” пропаганду. Клерикализам је још у то време постао савезник хрватске политике, али веровали или не, постојали су и римокатолички свештеници попут дум Ивана Стојановића, дон Јакова Групковића и Антуна Казалија, који су отворено истицали своје национално опредељење и поред притисака који су трпели чак и од сабраће свештеника. Управо је парола ,,Брат је мио, ма које вјере био” и настала у оваквим околностима, јер су Срби и православне и римокатоличке вере одлично сарађивали кроз читаву другу половину 19. и прву деценију 20. века, док је у добром делу Европе верски јаз и даље био присутан (а Срби су били и остали, потпуно парадоксално ксенофоби у очима многих Европљана). После наведених свештеника, углавном су долазили римокатолички фундаменталисти, који су више били политичари него пастири, па су тако и Срби римокатолици полако поклекли. Они који су дочекали Други светски рат и слом Југославије, похрваћени су, неки су попут Марка Цара, знаменитог и заборављеног књижевника прешли на Православље, а други попут Ђура Виловића и Људевита Вуличевића постали протестанти (постојала је чак и замисао да Срби римокатолици оснују своју протестантску цркву). Све у свему, духовна недореченост је и највише коштала Србе римокатолике постојања. Распети између српских обичаја и религије која их је често и силом приморавала да исказују свој национални идентитет, никако нису могли да опстану. Оно што је започето са њима, наставило се са НДХ, а и епилог смо добили последњих деценија.
На крају, једна појава која је можда најкарактеристичнија за Србе: ,, када је Турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена”. Ово се исто може рећи за покатоличене Србе, који су постали Хрвати. Тако рецимо још има православних Срба који се презивају Павелић (аутор ових редова лично познаје једног) као и ,,поглавник НДХ”, Шакић попут Динка Шакића, Лубурић попут Вјекослава-Макса команданта Јасеновца, Мајсторовић попут најпознатијег фратра-кољача, Рукавина попут Јоза и Јураја, Перковић попут Томпсона, а о Старчевићима и да не говоримо.
Срби римокатолици су свакако обележили једну епоху, а наш заборав је обележио нас. Између српске нације којој су припадали и римокатоличке цркве, постали су Хрвати или нестали. На нама је, да им се у нестанку не придружимо, да макар мало учимо на њиховим грешкама и да оставимо то будућим генерацијама у аманет. Великомученици јасеновачки нас посматрају.
Коришћена литература:
Ludwig Salvator – Die Serben an der Adria:
Die Serben an der Adria
О етнографији Далмације, Х. Бидерман 1893:
The Catholic Encyclopedia:
CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Bosnia and Herzegovina
Срби католици – Светозар Борак, Нови Сад 1998.
Целокупна дела- Никола Томазео и Људевит Вуличевић, приредио Васа Стајић, Суботица, 1929.
Католички Срби – Лазо М. Костић, Српски културни клуб ,,Свети Сава” 1963.
О српском имену по западним крајевима нашега народа – Василије Ђерић, Београд 1914.
Срби католици на Приморју од уједињења до Априлског рата – Саша Недељковић
Зборник о Србима у Хрватској 1 – САНУ, 1989.
Српство Дубровника – Андреј Митровић, СКЗ 1992.
Извор: Четници.рс
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Poslednja izmena od urednika:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
[h=1]КОМЕНТАРИ ЧИТАЛАЦА: МОЛИМО ВЛАДУ СРБИЈЕ ДА УСЛИШИ ЗАХТЕВ ШИП ТАРА…[/h]ФБ Љ.Г.
ШИПТАРИ СА ЈУГА СРБИЈЕ ТРАЖЕ ИСТА ПРАВА КАО ШТО УЖИВАЈУ СРБИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ.
МОЛИМО ВЛАДУ СРБИЈЕ ДА ИМ УСЛИШИ ТАЈ ЗАХТЕВ ТАКО ШТО ЋЕ ИХ:
ПРВО ОПАСАТИ БОДЉИКАВИМ ЖИЦАМА, ПОРУШИТИ ИМ СВА ГРОБЉА, СМЕСТИТИ ИХ У КОЛЕКТИВНЕ ЦЕНТРЕ НЕГДЕ ПО АЛБАНИЈИ, ИСКЉУЧИВАТИ СТРУЈУ СВАКИХ ДВА САТА, ПОРУШИТИ СВЕ ЏАМИЈЕ, У ШКОЛУ ИЋИ УЗ ПРАТЊУ ЖАНДАРМЕРИЈЕ, НА БАЈРАМ И РАМАЗАН ИХ СКИДАТИ ДО ПОЛА ГОЛЕ ИЛИ У ШОРЦЕВИМА, И АКО ПОСЛЕ ТОГА НЕ БУДУ ЗАДОВОЉНИ ПРОГЛАСИТИ ИХ СВЕ КРИМИНАЛЦИМА, А ИНСАЈДЕР АНГАЖОВАТИ ДА УРАДИ ЕМИСИЈУ О ЊИМА.
ТАКО ЋЕ ШИПТАРИ СА ЈУГА СРБИЈЕ ИМАТИ ИСТА ПРАВА КАО ШТО УЖИВАЈУ СРБИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ.
30.11.2013.
ШИПТАРИ СА ЈУГА СРБИЈЕ ТРАЖЕ ИСТА ПРАВА КАО ШТО УЖИВАЈУ СРБИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ.
МОЛИМО ВЛАДУ СРБИЈЕ ДА ИМ УСЛИШИ ТАЈ ЗАХТЕВ ТАКО ШТО ЋЕ ИХ:
ПРВО ОПАСАТИ БОДЉИКАВИМ ЖИЦАМА, ПОРУШИТИ ИМ СВА ГРОБЉА, СМЕСТИТИ ИХ У КОЛЕКТИВНЕ ЦЕНТРЕ НЕГДЕ ПО АЛБАНИЈИ, ИСКЉУЧИВАТИ СТРУЈУ СВАКИХ ДВА САТА, ПОРУШИТИ СВЕ ЏАМИЈЕ, У ШКОЛУ ИЋИ УЗ ПРАТЊУ ЖАНДАРМЕРИЈЕ, НА БАЈРАМ И РАМАЗАН ИХ СКИДАТИ ДО ПОЛА ГОЛЕ ИЛИ У ШОРЦЕВИМА, И АКО ПОСЛЕ ТОГА НЕ БУДУ ЗАДОВОЉНИ ПРОГЛАСИТИ ИХ СВЕ КРИМИНАЛЦИМА, А ИНСАЈДЕР АНГАЖОВАТИ ДА УРАДИ ЕМИСИЈУ О ЊИМА.
ТАКО ЋЕ ШИПТАРИ СА ЈУГА СРБИЈЕ ИМАТИ ИСТА ПРАВА КАО ШТО УЖИВАЈУ СРБИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ.
30.11.2013.