Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Saradnja Komunista i ustasa!
Rukovanje ustaša i partizana
Cilj ovog članka je da konstruktivno doprinese balkanskoj i južnoslovenskoj istoriografiji rasvetljavanju pitanja direktne i indirektne
***
vojno-političke saradnje između partizana kaplara/“maršala“ Josipa Broza Tita i ustaša poglavnika Ante Pavelića na prostoru Nezavisne države Hrvatske u toku Drugog svetskog rata, 1941. g.−1945. g. kao i da ukaže na ideološko-političke korene i ciljeve ove saradnje. Članak je uglavnom zasnovan na primarnoj arhivskoj povesnoj građi koja se čuva u Beogradu a koja nije nikada korišćena od strane titoističke istoriografije kao i na svedočanstvima učesnika u događajima iz redova Jugoslovenske vojske u otadžbini (tzv. „četnici“) a koji su se nakon 1945. g. našli u emigraciji.
Titografska „istorija“ protiv znanstvene istoriografije
Kako vreme sve više i više prolazi nakon preminuća „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ Josipa Broza Tita (1892. g.−1980. g.) i kako sve više i više blede filmske trake o „herojskoj patriotskoj borbi“ Titovih partizana u režimskim propagandnim igranim filmovima (tipa „Neretva“, „Sutjeska“, „Užička republika“, „Dvoboj za Južnu prugu“, „Crvena zemlja“, „Valter brani Sarajevo“, „Desant na Drvar“…) protiv „okupatora i domaćih kvislinga“ istina o pravom karakteru te borbe na područjima Nezavisne (Neovisne) Države Hrvatske (NDH) 1941. g.−1945. g. polako ali sigurno dokumentovano ugledava svetlo dana domaće znanstvene povesti (istoriografije). Za razliku od vremena Brozove samoupravne Jugoslavije, ali na žalost i dugo nakon 1991. g., u kojoj se ovaj period južnoslovenske povesnice tretirao samo kao „(h)istorija“ smatramo da je došlo krajnje vreme da na znanstvenu scenu stupi objektivna „(h)istoriografija“ umesto ispolitizovane titografije.
Uopšteno govoreći, u novijoj povesti južnoslovenskih naroda fenomen titoističkog revolucionarnog preuzimanja (tj. preotimanja) vlasti na prostorima Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata (DSR) još uvek ostaje nedovoljno razjašnjen usled niza okolnosti od kojih su najbitnije po našem mišljenju dve: 1. nedostatak arhivske građe, i 2. nevoljnost državnih povesničara da isteraju istinu na čistac.
Što se tiče okolnosti nedostatka relevantnih (originalnih i autentičnih) povesnih istočnika za period građanskog rata i nasilne komunističke revolucije u DSR moraju se napomenuti osnovni razlozi za ovakvo de facto stanje stvari:
• revolucionarni pobednik u građanskom ratu, tj. Titovi partizani (tzv. NOVJ, tj. „Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije“) i KPJ (Komunistička partija Jugoslavije), je smišljenom i dobro organizovanom politikom uklanjanja, pa čak i fizičkog uništavanja, kako svoje sopstvene tako i „neprijateljske“ arhivske građe uspeo da u kratkom vremenskom razdoblju nakon vojne okupacije Beograda i Srbije u jesen 1944. g. eliminiše uglavnom sve kompromitujuće autentične i originalne dokumente koji bi mogli u većoj ili manjoj meri da ospore politikantsku propagandu zvanične titoističke istoriografije nakon rata. Tako, npr., u jugoslovenskim arhivama se ne mogu naći ključna dokumenta o otvorenoj saradnji Titovih partizana sa ustašama, šiptarskim balistima i Nemcima kao i o otvorenoj antisrpskoj politici i vojnim akcijama titoističkog Vrhovnog štaba NOVJ kao i njemu potčinjenih operativnih komandnih štabova na samom terenu. Stoga su u ovom kontekstu sačuvana nemačka i italijanska dokumenta (arhivska građa) kao i memoarska literatura (zajedno sa dnevnicima) nemačkih i italijanskih komandanata (npr. austrijskog generala u službi Vermahta Gleze fon Horstenaua)[ii] od ključne važnosti za razotkrivanje prave istine o politici i ciljevima borbe Politbiroa CK KPJ u vremenu borbe za preuzimanje vlasti u Jugoslaviji 1941. g.−1945. g.
• pobednik je takođe, isto tako dobro smišljenom politikom, ubacivao falsifikovana dokumenta a naročito falsifikovane fotografije u fajlove suparničke strane a koji se i dan danas mogu naći po raznoraznim arhivama širom bivše Jugoslavije ali se ova politika falsifikovanja povesnih istočnika naročito sistematski primenjivala u slučajevima kada je trebalo kompromitovati rukovodeći kadar Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) pod komandom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.[iii]
Razlozi za ovakvu politiku ubacivanja falsifikata u fajlove „četničke“ građe se lako mogu objasniti i shvatiti ukoliko se zna da je već od samog početka građanskog rata u julu 1941. g. pa sve do samog njegovog kraja početkom 1946. g. JVuO bio i ostao jedini vojni i politički neprijatelj koji je ozbiljno stajao na titoističkom putu preuzimanja vlasti pa stoga nije nimalo čudno da su sami Titoisti građanski rat i započeli u julu 1941. g. u zapadnoj Srbiji i nastojali da ga skončaju tek hvatanjem živog komandanta JVuO što im je i konačno pošlo za rukom „13. marta 1946. godine, u jednoj kući na putu Vardište-Priboj, pod još uvek nerasvetljenim okolnostima“.[iv] Đeneral im je bio potreban mnogo više živ nego mrtav kako bi ga zvanično „u ime naroda“ na montiranom staljinističkom tipu procesa osudili za kolaboraciju sa okupatorom i tako bar čisto formalno legalizovali svoj revolucionarni način preuzimanja vlasti u zemlji ogromnim delom i preko direktne saradnje partizanskih vojnih formacija kako sa inostranim okupatorom tako i pre svega sa njihovim domaćim satelitima, i to pre svega sa hrvatsko-bošnjačkim ustašama.
Povesnim istočnicima za istoriografiju protiv titografske „istorije“
Što se tiče rasvetljavanja pitanja glavnog, ako ne i jedinog, vojnopolitičkog protivnika i krvnog neprijatelja Brozovih partizana za vreme čitavog DSR u Jugoslaviji, a što je u direktnoj vezi sa temom ovog članka – saradnje Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša, ovom prilikom navodimo prepis samo jednog arhivskog, originalnog i autentičnog „partizanskog“ dokumenta iz perioda „narodnooslobodilačke borbe“ iz koga se jasno vidi protiv koga se Brozovi „narodnooslobodilački“ borci nisu a protiv koga se jesu borili. Iz ovog dokumenta, što je još bitnije, jasno proizilazi i za šta su Brozovi partizani ratovali čitave četiri godine (dokument je u originalu napisan latiničnim grafemama i obiluje gramatičkim i stilističko-jezikoslovnim greškama) a glasi:
Rukovanje ustaša i partizana
Cilj ovog članka je da konstruktivno doprinese balkanskoj i južnoslovenskoj istoriografiji rasvetljavanju pitanja direktne i indirektne
***
vojno-političke saradnje između partizana kaplara/“maršala“ Josipa Broza Tita i ustaša poglavnika Ante Pavelića na prostoru Nezavisne države Hrvatske u toku Drugog svetskog rata, 1941. g.−1945. g. kao i da ukaže na ideološko-političke korene i ciljeve ove saradnje. Članak je uglavnom zasnovan na primarnoj arhivskoj povesnoj građi koja se čuva u Beogradu a koja nije nikada korišćena od strane titoističke istoriografije kao i na svedočanstvima učesnika u događajima iz redova Jugoslovenske vojske u otadžbini (tzv. „četnici“) a koji su se nakon 1945. g. našli u emigraciji.
Titografska „istorija“ protiv znanstvene istoriografije
Kako vreme sve više i više prolazi nakon preminuća „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ Josipa Broza Tita (1892. g.−1980. g.) i kako sve više i više blede filmske trake o „herojskoj patriotskoj borbi“ Titovih partizana u režimskim propagandnim igranim filmovima (tipa „Neretva“, „Sutjeska“, „Užička republika“, „Dvoboj za Južnu prugu“, „Crvena zemlja“, „Valter brani Sarajevo“, „Desant na Drvar“…) protiv „okupatora i domaćih kvislinga“ istina o pravom karakteru te borbe na područjima Nezavisne (Neovisne) Države Hrvatske (NDH) 1941. g.−1945. g. polako ali sigurno dokumentovano ugledava svetlo dana domaće znanstvene povesti (istoriografije). Za razliku od vremena Brozove samoupravne Jugoslavije, ali na žalost i dugo nakon 1991. g., u kojoj se ovaj period južnoslovenske povesnice tretirao samo kao „(h)istorija“ smatramo da je došlo krajnje vreme da na znanstvenu scenu stupi objektivna „(h)istoriografija“ umesto ispolitizovane titografije.
Uopšteno govoreći, u novijoj povesti južnoslovenskih naroda fenomen titoističkog revolucionarnog preuzimanja (tj. preotimanja) vlasti na prostorima Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata (DSR) još uvek ostaje nedovoljno razjašnjen usled niza okolnosti od kojih su najbitnije po našem mišljenju dve: 1. nedostatak arhivske građe, i 2. nevoljnost državnih povesničara da isteraju istinu na čistac.
Što se tiče okolnosti nedostatka relevantnih (originalnih i autentičnih) povesnih istočnika za period građanskog rata i nasilne komunističke revolucije u DSR moraju se napomenuti osnovni razlozi za ovakvo de facto stanje stvari:
• revolucionarni pobednik u građanskom ratu, tj. Titovi partizani (tzv. NOVJ, tj. „Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije“) i KPJ (Komunistička partija Jugoslavije), je smišljenom i dobro organizovanom politikom uklanjanja, pa čak i fizičkog uništavanja, kako svoje sopstvene tako i „neprijateljske“ arhivske građe uspeo da u kratkom vremenskom razdoblju nakon vojne okupacije Beograda i Srbije u jesen 1944. g. eliminiše uglavnom sve kompromitujuće autentične i originalne dokumente koji bi mogli u većoj ili manjoj meri da ospore politikantsku propagandu zvanične titoističke istoriografije nakon rata. Tako, npr., u jugoslovenskim arhivama se ne mogu naći ključna dokumenta o otvorenoj saradnji Titovih partizana sa ustašama, šiptarskim balistima i Nemcima kao i o otvorenoj antisrpskoj politici i vojnim akcijama titoističkog Vrhovnog štaba NOVJ kao i njemu potčinjenih operativnih komandnih štabova na samom terenu. Stoga su u ovom kontekstu sačuvana nemačka i italijanska dokumenta (arhivska građa) kao i memoarska literatura (zajedno sa dnevnicima) nemačkih i italijanskih komandanata (npr. austrijskog generala u službi Vermahta Gleze fon Horstenaua)[ii] od ključne važnosti za razotkrivanje prave istine o politici i ciljevima borbe Politbiroa CK KPJ u vremenu borbe za preuzimanje vlasti u Jugoslaviji 1941. g.−1945. g.
• pobednik je takođe, isto tako dobro smišljenom politikom, ubacivao falsifikovana dokumenta a naročito falsifikovane fotografije u fajlove suparničke strane a koji se i dan danas mogu naći po raznoraznim arhivama širom bivše Jugoslavije ali se ova politika falsifikovanja povesnih istočnika naročito sistematski primenjivala u slučajevima kada je trebalo kompromitovati rukovodeći kadar Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) pod komandom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.[iii]
Razlozi za ovakvu politiku ubacivanja falsifikata u fajlove „četničke“ građe se lako mogu objasniti i shvatiti ukoliko se zna da je već od samog početka građanskog rata u julu 1941. g. pa sve do samog njegovog kraja početkom 1946. g. JVuO bio i ostao jedini vojni i politički neprijatelj koji je ozbiljno stajao na titoističkom putu preuzimanja vlasti pa stoga nije nimalo čudno da su sami Titoisti građanski rat i započeli u julu 1941. g. u zapadnoj Srbiji i nastojali da ga skončaju tek hvatanjem živog komandanta JVuO što im je i konačno pošlo za rukom „13. marta 1946. godine, u jednoj kući na putu Vardište-Priboj, pod još uvek nerasvetljenim okolnostima“.[iv] Đeneral im je bio potreban mnogo više živ nego mrtav kako bi ga zvanično „u ime naroda“ na montiranom staljinističkom tipu procesa osudili za kolaboraciju sa okupatorom i tako bar čisto formalno legalizovali svoj revolucionarni način preuzimanja vlasti u zemlji ogromnim delom i preko direktne saradnje partizanskih vojnih formacija kako sa inostranim okupatorom tako i pre svega sa njihovim domaćim satelitima, i to pre svega sa hrvatsko-bošnjačkim ustašama.
Povesnim istočnicima za istoriografiju protiv titografske „istorije“
Što se tiče rasvetljavanja pitanja glavnog, ako ne i jedinog, vojnopolitičkog protivnika i krvnog neprijatelja Brozovih partizana za vreme čitavog DSR u Jugoslaviji, a što je u direktnoj vezi sa temom ovog članka – saradnje Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša, ovom prilikom navodimo prepis samo jednog arhivskog, originalnog i autentičnog „partizanskog“ dokumenta iz perioda „narodnooslobodilačke borbe“ iz koga se jasno vidi protiv koga se Brozovi „narodnooslobodilački“ borci nisu a protiv koga se jesu borili. Iz ovog dokumenta, što je još bitnije, jasno proizilazi i za šta su Brozovi partizani ratovali čitave četiri godine (dokument je u originalu napisan latiničnim grafemama i obiluje gramatičkim i stilističko-jezikoslovnim greškama) a glasi:
Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.
Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.
Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.
Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.
Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.
U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.
29-III-1943 g.
S drugarskim pozdravom
potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović[v]
Iz ovog navedenog arhivskog korpus deliktija je jasno ko je ne samo najveći, već pre svega i jedini neprijatelj Brozovim revolucionarima koji su bili u Jugoslaviji ništa drugo nego podružnički odredi Staljinove Crvene Armije čije je političko rukovodstvo nekoliko puta na moskovskim zasedanjima Kominterne u međuratnom periodu izdavalo direktive o razbijanju Jugoslavije kao „velikosrpske i versajske tvorevine“. Stoga i nezačuđuju napisani redovi u dokumentu da su četnici Draže Miha(j)lovića jedini i pravi neprijatelji na putu stvaranja nove socijalističke Jugoslavije. Na već navedeno pismo bosanskom komunističkom komandantu Isi Jovanoviću, koje su pored Josipa Broza potpisali i Aleksandar Ranković i Sreten Žujović, se direktno nadovezuje i pismo, tj. depeša, koju je Tito svojeručno napisao i potpisao 30. marta 1943. g. u vidu naredbe i uputio štabu „Bosanskog korpusa NOVJ“ a u kome doslovce stoji (u originalu latinični) tekst:
Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu.[vi]
Zvanična državna jugoslovenska (h)istorija iz 1980.-tih i 1990.-tih godina ima i „umesne“ odgovore na ovakvekorpus delikti arhivalije iz DSR da se tu navodno radilo o izdvojenom slučaju koji se objašnjava trenutnom vojnom i političkom situacijom na zapadnojugoslovenskom ratištu obzirom da su Nemci organizovali operacije Weiss 1 i Weiss 2 (tzv. „Neretva“) protiv Titovih partizana a, kao što je poznato, davljenik se i za slamku hvata. Međutim, smatramo, ovde se nije radilo o trenutnom „okretanju ćurka naopako“ usled „novonastale situacije“ kako bi se spasla živa glava već se radi o strateškoj politici i delovanju Brozovog Vrhovnog štaba na terenu u toku čitavog DSR. Naime, Nemci nisu organizovali ofanzive Weiss 1 i Weiss 2 protiv partizana već protiv Mihailovićevih četnika kako bi ih razbili na prostoru Krajine, Bosne, Hercegovine i Dalmacije pre planiranog savezničkog iskrcavanja na istočnu obalu Jadrana.[vii] Sklopivši direktan sporazum sa Titovim političkim predstavnicima iz Vrhovnog štaba marta 1943. g. („Martovski sporazum“) Nemci su faktički poslali (tj. „gurnuli“) partizane na četnike da im na Neretvi odrade posao što su Titovi borci i ispunili uz stihove „Partizani spremte mitraljeze da pucamo na kralja i Engleze!“ Dakle, zajednički i jedini neprijatelji i Nemcima i Titoistima su bili četnici (tj. JVuO) Draže Mihailovića koji su se u proleće te 1943. g. spremali da sačekaju i prihvate anglo-američke saveznike u Dalmaciji što je za Nemce značilo otvaranje drugog fronta u Evropi i povlačenje nazad u Nemačku a za Titoiste kraj kominternovske politike o komunističkom preuzimanju vlasti u Jugoslaviji.[viii]
Ovde je u kontekstu tematike članka neophodno skrenuti pažnju na jednu epizodu iz povesti Titove sovjetske „Bihaćke republike“ kada su partizani pri napuštanju bihaćke teritorije silom pokrenuli veliki deo srpskog, ali ne i hrvatskog i muslimanskog, življa sa sobom prema Neretvi i eventualno dalje prema Srbiji. Tada je pokrenuto između 40.000 i 50.000 srpskih civila a ovaj pokret je imao trojaku funkciju: 1. civili su predstavljali komunističkom vođstvu živi štit, 2. na ovaj način je izvršeno etničko čišćenje terena, i 3. narod je sprečen da prebegne na susednu teritoriju oko Gacka koja je bila pod četničkom kontrolom. Povodom ovog događaja vrhovni komandant JVuO Draža Mihailović je uputio (izbegličkoj) Jugoslovenskoj vladi u Londonu sledeću depešu:
Zbog ovog komunističkog terora mase naroda povlače se od Bihaća ka Glamoču. Čim se Nemci približe, ove nezaštićene narodne mase ostavljaju se na milost i nemilost Nemaca i ustaša koji ih nepoštedno masakriraju. Ono što slučajno izbegne, smrzava se na snegu i ledu. Između Drvara i Glamoča ima preko 500 smrznutih leševa žena i dece. Ovo je više nego užas. To je borba koju vode komunisti i na koju ih podstiče inostrana propaganda, da bi se planski uništio naš narod.[ix]
Nakon DSR državno-partijska jugoslovenska istoriografija je plasirala tezu da je u navedenom slučaju (srpski) narod dobrovoljno pošao sa Titovim partizanima, tj. da se u ovom slučaju radilo o „humanitarnoj akciji“ spašavanja civila što je i sam Broz potvrdio 1948. g. na Petom kongresu KPJ u Beogradu doslovce rekavši sledeće:
Sa našom vojskom ogromna masa od 50.000 žena, dece i staraca povlačila se ka Livnu… Sve jedinice ostavljene su na svojim položajima, dok se Vrhovni štab sa tri proleterske divizije povlačio ka Neretvi.[x]
U stvarnosti je, međutim, dotični civilni narod protestvovao tražeći da mu se omogući prevoz i obezbedi hrana i odeća kako bi preživeo oštru bosansku i hercegovačku zimu. Šta se nakon ovog protesta dogodilo možemo pročitati u sledećem istočniku:
Nećkanja naroda staraca, žena i dece – komunisti su proglasili vrstom pobune, saboterstva, fašizma i sveg drugog. Ubijali su oni tada na licu mesta. Ubijali su za svaku sitnicu. Ubijali su majke, koje su se borile ne za sebe, već za spas svoje dece, jer ih nisu hteli voditi u smrt. Politkomesari, „narodni odbori“, terenski radnici i njihove sluge, dali su se na posao. Išli su oni od kuće do kuće, izbacivali su iz istih žene i decu. Izbacivali su ih na ulicu, na puteve. Svrstavali su oni ovaj jadni narod u kolonu smrti, koja je krenula putem golgote, na kojoj se moralo umreti.[xi]
Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.
Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.
Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.
Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.
U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.
29-III-1943 g.
S drugarskim pozdravom
potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović[v]
Iz ovog navedenog arhivskog korpus deliktija je jasno ko je ne samo najveći, već pre svega i jedini neprijatelj Brozovim revolucionarima koji su bili u Jugoslaviji ništa drugo nego podružnički odredi Staljinove Crvene Armije čije je političko rukovodstvo nekoliko puta na moskovskim zasedanjima Kominterne u međuratnom periodu izdavalo direktive o razbijanju Jugoslavije kao „velikosrpske i versajske tvorevine“. Stoga i nezačuđuju napisani redovi u dokumentu da su četnici Draže Miha(j)lovića jedini i pravi neprijatelji na putu stvaranja nove socijalističke Jugoslavije. Na već navedeno pismo bosanskom komunističkom komandantu Isi Jovanoviću, koje su pored Josipa Broza potpisali i Aleksandar Ranković i Sreten Žujović, se direktno nadovezuje i pismo, tj. depeša, koju je Tito svojeručno napisao i potpisao 30. marta 1943. g. u vidu naredbe i uputio štabu „Bosanskog korpusa NOVJ“ a u kome doslovce stoji (u originalu latinični) tekst:
Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu.[vi]
Zvanična državna jugoslovenska (h)istorija iz 1980.-tih i 1990.-tih godina ima i „umesne“ odgovore na ovakvekorpus delikti arhivalije iz DSR da se tu navodno radilo o izdvojenom slučaju koji se objašnjava trenutnom vojnom i političkom situacijom na zapadnojugoslovenskom ratištu obzirom da su Nemci organizovali operacije Weiss 1 i Weiss 2 (tzv. „Neretva“) protiv Titovih partizana a, kao što je poznato, davljenik se i za slamku hvata. Međutim, smatramo, ovde se nije radilo o trenutnom „okretanju ćurka naopako“ usled „novonastale situacije“ kako bi se spasla živa glava već se radi o strateškoj politici i delovanju Brozovog Vrhovnog štaba na terenu u toku čitavog DSR. Naime, Nemci nisu organizovali ofanzive Weiss 1 i Weiss 2 protiv partizana već protiv Mihailovićevih četnika kako bi ih razbili na prostoru Krajine, Bosne, Hercegovine i Dalmacije pre planiranog savezničkog iskrcavanja na istočnu obalu Jadrana.[vii] Sklopivši direktan sporazum sa Titovim političkim predstavnicima iz Vrhovnog štaba marta 1943. g. („Martovski sporazum“) Nemci su faktički poslali (tj. „gurnuli“) partizane na četnike da im na Neretvi odrade posao što su Titovi borci i ispunili uz stihove „Partizani spremte mitraljeze da pucamo na kralja i Engleze!“ Dakle, zajednički i jedini neprijatelji i Nemcima i Titoistima su bili četnici (tj. JVuO) Draže Mihailovića koji su se u proleće te 1943. g. spremali da sačekaju i prihvate anglo-američke saveznike u Dalmaciji što je za Nemce značilo otvaranje drugog fronta u Evropi i povlačenje nazad u Nemačku a za Titoiste kraj kominternovske politike o komunističkom preuzimanju vlasti u Jugoslaviji.[viii]
Ovde je u kontekstu tematike članka neophodno skrenuti pažnju na jednu epizodu iz povesti Titove sovjetske „Bihaćke republike“ kada su partizani pri napuštanju bihaćke teritorije silom pokrenuli veliki deo srpskog, ali ne i hrvatskog i muslimanskog, življa sa sobom prema Neretvi i eventualno dalje prema Srbiji. Tada je pokrenuto između 40.000 i 50.000 srpskih civila a ovaj pokret je imao trojaku funkciju: 1. civili su predstavljali komunističkom vođstvu živi štit, 2. na ovaj način je izvršeno etničko čišćenje terena, i 3. narod je sprečen da prebegne na susednu teritoriju oko Gacka koja je bila pod četničkom kontrolom. Povodom ovog događaja vrhovni komandant JVuO Draža Mihailović je uputio (izbegličkoj) Jugoslovenskoj vladi u Londonu sledeću depešu:
Zbog ovog komunističkog terora mase naroda povlače se od Bihaća ka Glamoču. Čim se Nemci približe, ove nezaštićene narodne mase ostavljaju se na milost i nemilost Nemaca i ustaša koji ih nepoštedno masakriraju. Ono što slučajno izbegne, smrzava se na snegu i ledu. Između Drvara i Glamoča ima preko 500 smrznutih leševa žena i dece. Ovo je više nego užas. To je borba koju vode komunisti i na koju ih podstiče inostrana propaganda, da bi se planski uništio naš narod.[ix]
Nakon DSR državno-partijska jugoslovenska istoriografija je plasirala tezu da je u navedenom slučaju (srpski) narod dobrovoljno pošao sa Titovim partizanima, tj. da se u ovom slučaju radilo o „humanitarnoj akciji“ spašavanja civila što je i sam Broz potvrdio 1948. g. na Petom kongresu KPJ u Beogradu doslovce rekavši sledeće:
Sa našom vojskom ogromna masa od 50.000 žena, dece i staraca povlačila se ka Livnu… Sve jedinice ostavljene su na svojim položajima, dok se Vrhovni štab sa tri proleterske divizije povlačio ka Neretvi.[x]
U stvarnosti je, međutim, dotični civilni narod protestvovao tražeći da mu se omogući prevoz i obezbedi hrana i odeća kako bi preživeo oštru bosansku i hercegovačku zimu. Šta se nakon ovog protesta dogodilo možemo pročitati u sledećem istočniku:
Nećkanja naroda staraca, žena i dece – komunisti su proglasili vrstom pobune, saboterstva, fašizma i sveg drugog. Ubijali su oni tada na licu mesta. Ubijali su za svaku sitnicu. Ubijali su majke, koje su se borile ne za sebe, već za spas svoje dece, jer ih nisu hteli voditi u smrt. Politkomesari, „narodni odbori“, terenski radnici i njihove sluge, dali su se na posao. Išli su oni od kuće do kuće, izbacivali su iz istih žene i decu. Izbacivali su ih na ulicu, na puteve. Svrstavali su oni ovaj jadni narod u kolonu smrti, koja je krenula putem golgote, na kojoj se moralo umreti.[xi]
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Jasno je da su u ovoj akciji (srpski) civili morali da odigraju ulogu „živog štita“ Brozovim partizanima u nastupajućem sukobu u dolini Neretve sa glavnim i jedinim vojnim i političkim protivnikom – Mihailovićevim četnicima na koje su ih gurnuli Nemci kako bi nakon definitivnog obračuna partizana i četnika dokusurili pobednika u novoj ofanzivi („Schwarz“, tj. tzv. „Sutjeska“ iliti „Peta neprijateljska ofanziva“). O ličnoj sudbini jednog dela civila iz ove „kolone smrti“ govori, nadovezujući se na svedočenja Maneta Pešuta, i još jedan svedok događaja – Vladimir Dedijer, ovog puta sa komunističke strane:
Ide večeras majka po ledu bosa, s nekim krpama oko nogu, koje su tako duge da se vuku po mrazu za njom. Na leđima u džaku dete kuka. Drugo vuče za ruku, a treće najstarije, ide i plače. Nisu jeli ništa već dva dana…
Priđem jednom prozoru zakovanom daskama. Neko nariče iz prizemlja. Obišao sam kuću, sišao na drum i došao pred vrata prizemlja. Vidim kroz razvaljena vrata ljudi sede kraj vatre, prekriveni ćebadima, nemi, nepomični. Jedno dete iz sveg glasa zapomaže. Nešto se otima pod ćebetom. Prišao sam korak bliže i viknuo što sam jače mogao. Presta rvanje, ali dečji glas ne. Podiže se ćebe i ukaza se lice one majke, koju sam danas video s troje dece. Oči staklaste, sva je bila u znoju. Shvatio sam šta se događa. Ona je davila rođeno dete. Dojadilo joj. Kuka, kuka, traži hleba. Ona je umorna, gladna, leđa su joj otpala od nošenja najmlađeg, ruke od teglenja ono dvoje. I jednostavno je htela da oslobodi i dete i sebe daljih muka. Da sam došao minut kasnije – ujutro bismo zatekli samo detinji leš. Nije slučajno žena rekla večeras kad sam je sreo na drumu: „Sveta smrti, uzmi me!“
Već dvadeset i jedan dan ona beži iz Banije s decom pred „Princ Eugenom“ i „Vražjom divizijom“. Prepešačila je na ovom mrazu 350 kilometara.[xii]
O grupnom stradanju (srpskih) civila februara meseca 1943. g. iz gore spomenute „kolone smrti“ svedoči komandant „Dinarske četničke divizije“, vojvoda Momčilo Đujić a čije svedočenje baca potpuno novo svetlo na titoističku istori(ografsku) floskulu o „humanosti“ i „bitkama za ranjenike“ („Neretva“) Brozovih partizana:
Komunisti razglase da Nijemci, ustaše i četnici idu zajedno, da kolju sve, sve redom. I povukli su za sobom dosta žena i djece iz Like. Ja sam na visini Grahova sačekivao Titove kolone i kupio taj narod, smještao ga u moja sela i kasnije vraćao kućama. Mnoge su žene, međutim, vukle dječicu sa sobom: neće mater da ostavi dijete! Tito je lukavo došao na ideju – pošto se vojska sporo kreće radi žena i djece – da jedan poseban bataljon preuzme djecu, a matere neka idu sa svojim muževima. Bolničarke i posebne jedinice, navodno, vodiće računa o djeci. I sada, on je pokupio tu djecu… jedno sto pedeset. A ispod vrha planine Šatora postoji Šatorsko jezero, vrlo žive vode, i tu je bila državna kuća za čuvara šume. Luksuzna vila, planinski stil. Sva ta djeca, ja sam brojao kosturiće njihove, sva su smještena u tu kuću i kuća je zapaljena.
Ja sam kasnije naišao, mjesec dana kasnije, snijeg je bio, a koščice one dječice virile su iz snijega. Tu sliku takođe ne mogu zaboraviti. Nijesmo imali fotografskog aparata, ali jedna scena mogla bi se uzeti za vječni spomenik: Ličanka, majka koja nije htjela da preda djecu, sjela je na kamen šumske staze, otprilike jedan kilometar od one kuće. Još se leševi nijesu raspali, još su bili zamrznuti. Majka jedno dijete ovako na dojku pritisla, jedno je, na koljenima, uhvatilo ručicama ispod pazuha, a jedno leži na zemlji, najstarije, uhvatilo se rukama oko njene noge. Ta slika mi nikada ne izlazi iz glave. I ko onda ne bi ubijao komuniste, ko ne bi ubijao ustaše?[xiii]
Da ovo svedočenje iz prve ruke o ponašanju Brozovih partizana prema ranjenicima iz ranog proleća 1943. g. nije izmišljeno i da u stvari odgovara pravom stanju stvari na terenu u toku samog DSR (za razliku od igranog filma „Bitka na Neretvi“, tj. tzv. „bitke za ranjenike“) potvrđuje nam još jedan relevantni izvor iz te iste 1943. g. iz decembra meseca. Ovaj povesni dokument je takođe jako bitan i za razrešavanje enigme ratnog lika i dela Josipa Broza Tita o kome je pisano do sada mnogo i naširoko ali uglavnom bez osvrta na relevantne, tj. pouzdane, arhivalije. U svim ovim biografskim napisima ostalo je ipak do kraja nerazjašnjeno njegovo stvarno poreklo i njegov osobeni karakter do osvajanja vlasti oružanim putem.[xiv] U nameri da konstruktivno doprinesemo rasvetljavanju ove nepoznanice prilažemo jedan od bitnih arhivskih dokumenata koji baca dosta svetla na rešavanju oba spomenuta „biografska“ problema uključujući i „pitanje ranjenika“. Radi se naime o strogo poverljivom dokumentu beogradske specijalne policije o „Titu“ od 13. decembra 1943. g. a koji se nalazi u Arhivu Jugoslavije u Beogradu.
U ovom dokumentu otkucanom na pisaćoj mašini ćiriličnim grafemama se kao pošiljalac navodi Uprava Grada Beograda, Odeljenje specijalne policije a kao adresant Pretsedništvo Vlade u Beogradu. Dokument je sledeće sadržine i prenosimo ga onako kako je autohtono i izdat sa tri leksičko-faktografske dopunske ispravke u velikim zagradama:
Ovom Odelenju je čast izvestiti Pretsedništvo, da je primljeno obaveštenje, koje sadrži izvesne pojedinosti o akciji partizanske vojske, o ličnosti njihovog “komandanta” Tita, njegovom načinu života, kao i o odnosu između njega, njegovih najbližih saradnika i njegove vojske. Ova obaveštenja primljena su od lica koja su pre izvesnog vremena došla iz Crne Gore.
Tako je primljeno obaveštenje da je Tito sa svojim štabom prošloga leta boravio na planinama blizu Nikšića i to na mestu zvanom “Goransko”. Tu na “Goransko”, partizanski štab je organizovao i sanitetsku službu koristeći tamošnju bolnicu, gde su se lečili i ranjeni partizani. U ovoj bolnici lečili su se i meštani, od kojih je jednim delom i primljeno ovo obaveštenje. U odnosu na samu ličnost Tita podaci s kojima se raspolaže su apsolutno identični s podacima koji su primljeni od ovih lica. Pored poznatih podataka primljeni su još i ti, da je Tito uzrasta srednjeg, spoljašnjosti uglađene i da nosi građansko odelo koje je mahom novije. Govori jednim pokvarenim srpskim jezikom, koji liči na kajkavski.
Odnos između Tita, njegovog štaba i članova je autoritativan i to bilo u službenom ophođenju ili privatnom životu. Ova razlika naročito se ogleda u ophođenju Tita prema svojim saradnicima, čak i onim najužim. I sam način života znatno se razlikuje od života ostalih, jer dokle Tito ima izobiljnu hranu, razne slatkiše i živi nemoralnim životom i ima kraj sebe jednu mladu devojku jevrejskog porekla sa kojom je i ranije živeo, dotle njegova “vojska” dobija vrlo slabu hranu. Ovakvu slabu hranu dobijaju čak i bolesnici – ranjeni partizani.
Njegovu najužu okolinu pored ostalih sačinjavaju i jevrejin Moša Pijade kao i biv[ši] jugoslovenski oficiri general Orović Savo i kapetan Jovanović [Arso], mada se za ovu dvojicu tvrdi da su slučajno prišli njima. Pored ostalog tvrdi se da u štabu Titovom ima samo mlađih ljudi, ukoliko se to ne odnosi na njihove važne funkcionere.
Štab Titov je vrlo pokretljiv i redak je slučaj da se negde duže vremena zadrži. Pokret se javlja uvek onda kada je primljeno obaveštenje od strane obaveštajaca o pretstojećoj opasnosti. Takav slučaj dogodio se je i s ovim poslednjim mestom bivakovanja, odakle su i potekli ovi podatci. Prilikom pokreta s planine i mesta zv[anog] “Goranjsko” partizani su spalili svu arhivu, kao i samu zgradu u kojoj su bili, pa čak i 40 svojih najtežih ranjenika, što oni to često i rade.
Obaveštajna služba razvijena im je u vrlo jakoj meri i mahom su za ovu službu upotrebljavane tamošnje meštanke, ređe meštani, čiji spoljašnji izgled nije skretao pažnju tamošnjih vlasti. Iz istih izvora saznaje se da se danas Tito i njegov štab nalaze u planinama izmedju Plevalja, Pavinog Polja i Nikšića.
Prednje obaveštenje ustupa se naslovu, s molbom radi znanja i upotrebe istog.
Po naredbi, Upravnik Grada Beograda, Šef Odelenja specijalne policije, Inspektor.[xv]
Za nas je ovom prilikom najbitnija vrednost ovog dokumenta upravo ono što se donosi na samom njegovom kraju a to je da su Titovi partizani prilikom povlačenja pobili svih svojih 40 teških ranjenika, tj. one koji nisu mogli da se kreću pa ih je stoga trebalo nositi. I to nije prvi put već česta pojava u redovima Brozovih bojovnika kako to tvrdi izvor. O tome dakle svedoče meštani informatori koji su i osnova pisanja ovog policijskog izveštaja. Dakle, ništa od dobro nam „poznate“ partizanske neizmerne humanosti za ranjene drugove zbog kojih se ruše na Neretvi ćuprije ali očigledno samo u režimskim „partizanskim“ filmovima.
U kontekstu našeg konkretnog priloga reviziji zvanične titografske povesti „naših naroda i narodnosti“ u DSR ukazali bismo na problem rasvetljavanja pitanja odnosa Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša. Naime, nakon raspada i rasturanja Brozove Jugoslavije isplivavava na površinu arhivska građa koja potvrđuje (do sada samo „četničku propagandu iz inozemstva“) o otvorenoj i sistematsko-strateškoj saradnji hrvatskih ustaša i Brozovih partizana. U ovom konkretnom slučaju koji bismo ukratko elaborirali radi se o dokumentovanoj saradnji ustaša i partizana na prostoru gore već spomenute oblasti oko Gacka – Gacke doline.
Ova dolina kao i čitava Gacka oblast je dobila naziv po reci Gackoj a prostirala se od Medaka preko Gospića i Gorskog Kotara pa sve do Srpskih Moravica na severu nedaleko od granice sa Slovenijom, tj. Kranjskom. Na ovom prostoru su se nalazile italijanske, ustaške, partizansko-komunističke i četničke („Dinarska četnička divizija“ pod komandom bivšeg popa a ratnog vojvode Momčila Đujića) vojne formacije. Partizani sa sovjetskim vojnim oznakama su tokom čitavog ratnog perioda pokušavali vojnim udarima gerilskog tipa da preotmu ovu zonu od četnika Dinarske divizije ali im to nije polazilo za rukom i zbog toga što se lokalno srpsko (većinsko) stanovništvo uglavnom opredeljavalo za četnike (JVuO) a ne za partizane a jedan od krucijalnih razloga za ovakvo prestrojavanje je bila i vidljiva saradnja partizana sa Pavelićevim ustašama, kao i činjenica da su partizanski odredi komunističkog tzv. „Glavnog štaba Hrvatske“ svojim ponašanjem na terenu učestvovali u genocidnoj politici ustaškog Zagreba prema lokalnim Srbima. Upravo na ovim prostorima je i došlo za vreme DSR do otvorene i nedvosmislene saradnje ustaša i partizana a jedan od klasičnih primera je slučaj sa saradnjom na terenu između dva rođena brata Hrvata – Ive Rukavine, komandanta „Glavnog štaba Hrvatske“ i Juce Rukavine, komandanta najzloglasnije ustaške bojne formacije – „Crne legije“.[xvi]
O kakvoj konkretnoj vojnoj saradnji na terenu se u ovom slučaju radilo govori povesni izvor iz prve ruke kazujući da su komunističke formacije povučene na „narodni zbor“ u selo Kunić i to u trenutku kada 1.500 ustaških bojovnika prodire preko Korduna i Like. Dakle, u trenutku kada jedan rođeni brat Hrvat prodire sa svojim bojovnicima da zatre sve što je srpsko koliko se to može u datom momentu, u tom istom trenutku drugi brat Hrvat umesto da brani narod od pokolja svoje vojne formacije povlači sa pravca prodora formacija drugog brata i to na narodnu konferenciju. Dakle, oni koji bi trebalo da brane narod od pokolja umesto da to i rade idu na seoska politička posela.
Evo šta konkretno piše o ovom događaju Mane Pešut:
I dok su, partizanski heroji, igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubijati, već su samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše.
Ovo svedočenje umnogome potseća na slučaj „krvavog Kragujevačkog oktobra“ iz 1941. g. kada su partizanske jedinice bukvalno šenlučile u obližnjem selu Divostinu za vreme streljanja civilnog stanovništva od strane Nemaca uz komunističko obrazloženje seljacima iz Divostina da onaj ko nije sa njima jeste protiv njih.
Međutim, ovde nije i kraj priče o dva brata Hrvata iz obitelji Rukavina. Naime, postoji i svedočenje kapetana Ilije Popovića, koji je bio oficir američke obaveštajne službe poznate kao OSS (kasnija CIA) a koji je bio poslat kao obaveštajna veza u partizanske jedinice za vreme Konferencije u Teheranu novembra 1943. g.[xvii] Ovaj američki oficir je svojim rođenim očima video ustaškog zapovednika Jucu Rukavinu u statusu gosta na gozbi u jednom štabu partizanskih bojovnika i to baš u vreme zasedanja „velike trojice“ u Teheranu na kojem se između ostalog rešavala i sudbina posleratne Jugoslavije. Tom prilikom je politički komesar dotičnog partizanskog odreda pozvao i kapetana Iliju Popovića na večeru i sa tog gozbenog događaja ostalo je sledeće svedočenje ovog američkog obaveštajnog oficira:
Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: ‘Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim’. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja nego: ‘Moje su rane od mojega brata’.[xviii]
Na direktnu saradnju partizana i ustaša na prostoru NDH ukazuje i izrađena mapa ustaških zločina nad srpskim stanovništvom od strane Bogdana L. Bolte (takođe učesnika u događajima) koji u svojoj knjizi Gračačka četnička brigada faktografski zaključuje:
Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. g. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. g. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj.[xix]
Na isti zaključak o partizansko-ustaškoj političkoj i vojnotaktičkoj saradnji na prostorima čitave NDH nas navodi i još jedna mapa pod naslovom „Pokolji Srba u Jugoslaviji (april 1941.–avgust 1942. g.)“ a koja je štampana u knjizi: Кнежевић, Слобода или смрт, str. 44.
Nova nemačka dokumenta iz nemačkih arhiva o saradnji partizana i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika[xx]objavljena su 2005. g. u beogradskom stručnom časopisu Vojnoistorijskom glasniku i to u prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1944. U prikazu se na jednom mestu, pored ostalog, doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića u Bosni i Hercegovini „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima“.[xxi]
Ukazali bismo i na jedan dokument iz jugoslovenskih arhiva koji takođe nedvosmisleno ukazuje na direktnu fuziju partizana i ustaša. Radi se, naime, o naređenju Brozovog Vrhovnog štaba „Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije“ (NOV i POJ)[xxii] kao strogo poverljiva depeša zavedena pod brojem 785 od dana 25. jula 1943. g. Deo naređenja koji je za nas u ovom trenutku najbitniji glasi:
Da što pre uhvatite vezu sa ustašima drugom Drekalom, koji je upućen iz glavnog štaba Ustaškog u Zagrebu. On obilazi ona mesta u kojima se nalaze ustaške jedinice i propagira odnosno naređuje fuziju ustaša i partizana…a u vezi dobivenih instrukcija iz Zagreba. Do sada je obišao sve ustaške jedinice koje se nalaze u Primorju, a kao najzadnje obišao je Imotski. Posle sastanka u Imotskom otišao je javno u Zapadni deo Imotskog sreza po selima: Studenici, Aržano, Lovreno i Čista, da bi sa njima utvrdio detalje. Sa njim sarađuje Boglić ustaški stožernik iz Omiša, kao i većina fratara Franjevaca, koji za njegov račun vode najžešću propagandu u tom pravcu. Ovi podaci primljeni su od druga pukovnika A. Jovanovića, kao potpuno tačni dostavljaju vam se radi orijentacije. U vezi ovoga stupite odmah u vezu sa drugom Drekalom i ukoliko to nijeste učinili u vezi ranije izdatih instrukcija otpočećete na toj bazi organizaciju „U-2“ teritorije.[xxiii]
Ide večeras majka po ledu bosa, s nekim krpama oko nogu, koje su tako duge da se vuku po mrazu za njom. Na leđima u džaku dete kuka. Drugo vuče za ruku, a treće najstarije, ide i plače. Nisu jeli ništa već dva dana…
Priđem jednom prozoru zakovanom daskama. Neko nariče iz prizemlja. Obišao sam kuću, sišao na drum i došao pred vrata prizemlja. Vidim kroz razvaljena vrata ljudi sede kraj vatre, prekriveni ćebadima, nemi, nepomični. Jedno dete iz sveg glasa zapomaže. Nešto se otima pod ćebetom. Prišao sam korak bliže i viknuo što sam jače mogao. Presta rvanje, ali dečji glas ne. Podiže se ćebe i ukaza se lice one majke, koju sam danas video s troje dece. Oči staklaste, sva je bila u znoju. Shvatio sam šta se događa. Ona je davila rođeno dete. Dojadilo joj. Kuka, kuka, traži hleba. Ona je umorna, gladna, leđa su joj otpala od nošenja najmlađeg, ruke od teglenja ono dvoje. I jednostavno je htela da oslobodi i dete i sebe daljih muka. Da sam došao minut kasnije – ujutro bismo zatekli samo detinji leš. Nije slučajno žena rekla večeras kad sam je sreo na drumu: „Sveta smrti, uzmi me!“
Već dvadeset i jedan dan ona beži iz Banije s decom pred „Princ Eugenom“ i „Vražjom divizijom“. Prepešačila je na ovom mrazu 350 kilometara.[xii]
O grupnom stradanju (srpskih) civila februara meseca 1943. g. iz gore spomenute „kolone smrti“ svedoči komandant „Dinarske četničke divizije“, vojvoda Momčilo Đujić a čije svedočenje baca potpuno novo svetlo na titoističku istori(ografsku) floskulu o „humanosti“ i „bitkama za ranjenike“ („Neretva“) Brozovih partizana:
Komunisti razglase da Nijemci, ustaše i četnici idu zajedno, da kolju sve, sve redom. I povukli su za sobom dosta žena i djece iz Like. Ja sam na visini Grahova sačekivao Titove kolone i kupio taj narod, smještao ga u moja sela i kasnije vraćao kućama. Mnoge su žene, međutim, vukle dječicu sa sobom: neće mater da ostavi dijete! Tito je lukavo došao na ideju – pošto se vojska sporo kreće radi žena i djece – da jedan poseban bataljon preuzme djecu, a matere neka idu sa svojim muževima. Bolničarke i posebne jedinice, navodno, vodiće računa o djeci. I sada, on je pokupio tu djecu… jedno sto pedeset. A ispod vrha planine Šatora postoji Šatorsko jezero, vrlo žive vode, i tu je bila državna kuća za čuvara šume. Luksuzna vila, planinski stil. Sva ta djeca, ja sam brojao kosturiće njihove, sva su smještena u tu kuću i kuća je zapaljena.
Ja sam kasnije naišao, mjesec dana kasnije, snijeg je bio, a koščice one dječice virile su iz snijega. Tu sliku takođe ne mogu zaboraviti. Nijesmo imali fotografskog aparata, ali jedna scena mogla bi se uzeti za vječni spomenik: Ličanka, majka koja nije htjela da preda djecu, sjela je na kamen šumske staze, otprilike jedan kilometar od one kuće. Još se leševi nijesu raspali, još su bili zamrznuti. Majka jedno dijete ovako na dojku pritisla, jedno je, na koljenima, uhvatilo ručicama ispod pazuha, a jedno leži na zemlji, najstarije, uhvatilo se rukama oko njene noge. Ta slika mi nikada ne izlazi iz glave. I ko onda ne bi ubijao komuniste, ko ne bi ubijao ustaše?[xiii]
Da ovo svedočenje iz prve ruke o ponašanju Brozovih partizana prema ranjenicima iz ranog proleća 1943. g. nije izmišljeno i da u stvari odgovara pravom stanju stvari na terenu u toku samog DSR (za razliku od igranog filma „Bitka na Neretvi“, tj. tzv. „bitke za ranjenike“) potvrđuje nam još jedan relevantni izvor iz te iste 1943. g. iz decembra meseca. Ovaj povesni dokument je takođe jako bitan i za razrešavanje enigme ratnog lika i dela Josipa Broza Tita o kome je pisano do sada mnogo i naširoko ali uglavnom bez osvrta na relevantne, tj. pouzdane, arhivalije. U svim ovim biografskim napisima ostalo je ipak do kraja nerazjašnjeno njegovo stvarno poreklo i njegov osobeni karakter do osvajanja vlasti oružanim putem.[xiv] U nameri da konstruktivno doprinesemo rasvetljavanju ove nepoznanice prilažemo jedan od bitnih arhivskih dokumenata koji baca dosta svetla na rešavanju oba spomenuta „biografska“ problema uključujući i „pitanje ranjenika“. Radi se naime o strogo poverljivom dokumentu beogradske specijalne policije o „Titu“ od 13. decembra 1943. g. a koji se nalazi u Arhivu Jugoslavije u Beogradu.
U ovom dokumentu otkucanom na pisaćoj mašini ćiriličnim grafemama se kao pošiljalac navodi Uprava Grada Beograda, Odeljenje specijalne policije a kao adresant Pretsedništvo Vlade u Beogradu. Dokument je sledeće sadržine i prenosimo ga onako kako je autohtono i izdat sa tri leksičko-faktografske dopunske ispravke u velikim zagradama:
Ovom Odelenju je čast izvestiti Pretsedništvo, da je primljeno obaveštenje, koje sadrži izvesne pojedinosti o akciji partizanske vojske, o ličnosti njihovog “komandanta” Tita, njegovom načinu života, kao i o odnosu između njega, njegovih najbližih saradnika i njegove vojske. Ova obaveštenja primljena su od lica koja su pre izvesnog vremena došla iz Crne Gore.
Tako je primljeno obaveštenje da je Tito sa svojim štabom prošloga leta boravio na planinama blizu Nikšića i to na mestu zvanom “Goransko”. Tu na “Goransko”, partizanski štab je organizovao i sanitetsku službu koristeći tamošnju bolnicu, gde su se lečili i ranjeni partizani. U ovoj bolnici lečili su se i meštani, od kojih je jednim delom i primljeno ovo obaveštenje. U odnosu na samu ličnost Tita podaci s kojima se raspolaže su apsolutno identični s podacima koji su primljeni od ovih lica. Pored poznatih podataka primljeni su još i ti, da je Tito uzrasta srednjeg, spoljašnjosti uglađene i da nosi građansko odelo koje je mahom novije. Govori jednim pokvarenim srpskim jezikom, koji liči na kajkavski.
Odnos između Tita, njegovog štaba i članova je autoritativan i to bilo u službenom ophođenju ili privatnom životu. Ova razlika naročito se ogleda u ophođenju Tita prema svojim saradnicima, čak i onim najužim. I sam način života znatno se razlikuje od života ostalih, jer dokle Tito ima izobiljnu hranu, razne slatkiše i živi nemoralnim životom i ima kraj sebe jednu mladu devojku jevrejskog porekla sa kojom je i ranije živeo, dotle njegova “vojska” dobija vrlo slabu hranu. Ovakvu slabu hranu dobijaju čak i bolesnici – ranjeni partizani.
Njegovu najužu okolinu pored ostalih sačinjavaju i jevrejin Moša Pijade kao i biv[ši] jugoslovenski oficiri general Orović Savo i kapetan Jovanović [Arso], mada se za ovu dvojicu tvrdi da su slučajno prišli njima. Pored ostalog tvrdi se da u štabu Titovom ima samo mlađih ljudi, ukoliko se to ne odnosi na njihove važne funkcionere.
Štab Titov je vrlo pokretljiv i redak je slučaj da se negde duže vremena zadrži. Pokret se javlja uvek onda kada je primljeno obaveštenje od strane obaveštajaca o pretstojećoj opasnosti. Takav slučaj dogodio se je i s ovim poslednjim mestom bivakovanja, odakle su i potekli ovi podatci. Prilikom pokreta s planine i mesta zv[anog] “Goranjsko” partizani su spalili svu arhivu, kao i samu zgradu u kojoj su bili, pa čak i 40 svojih najtežih ranjenika, što oni to često i rade.
Obaveštajna služba razvijena im je u vrlo jakoj meri i mahom su za ovu službu upotrebljavane tamošnje meštanke, ređe meštani, čiji spoljašnji izgled nije skretao pažnju tamošnjih vlasti. Iz istih izvora saznaje se da se danas Tito i njegov štab nalaze u planinama izmedju Plevalja, Pavinog Polja i Nikšića.
Prednje obaveštenje ustupa se naslovu, s molbom radi znanja i upotrebe istog.
Po naredbi, Upravnik Grada Beograda, Šef Odelenja specijalne policije, Inspektor.[xv]
Za nas je ovom prilikom najbitnija vrednost ovog dokumenta upravo ono što se donosi na samom njegovom kraju a to je da su Titovi partizani prilikom povlačenja pobili svih svojih 40 teških ranjenika, tj. one koji nisu mogli da se kreću pa ih je stoga trebalo nositi. I to nije prvi put već česta pojava u redovima Brozovih bojovnika kako to tvrdi izvor. O tome dakle svedoče meštani informatori koji su i osnova pisanja ovog policijskog izveštaja. Dakle, ništa od dobro nam „poznate“ partizanske neizmerne humanosti za ranjene drugove zbog kojih se ruše na Neretvi ćuprije ali očigledno samo u režimskim „partizanskim“ filmovima.
U kontekstu našeg konkretnog priloga reviziji zvanične titografske povesti „naših naroda i narodnosti“ u DSR ukazali bismo na problem rasvetljavanja pitanja odnosa Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša. Naime, nakon raspada i rasturanja Brozove Jugoslavije isplivavava na površinu arhivska građa koja potvrđuje (do sada samo „četničku propagandu iz inozemstva“) o otvorenoj i sistematsko-strateškoj saradnji hrvatskih ustaša i Brozovih partizana. U ovom konkretnom slučaju koji bismo ukratko elaborirali radi se o dokumentovanoj saradnji ustaša i partizana na prostoru gore već spomenute oblasti oko Gacka – Gacke doline.
Ova dolina kao i čitava Gacka oblast je dobila naziv po reci Gackoj a prostirala se od Medaka preko Gospića i Gorskog Kotara pa sve do Srpskih Moravica na severu nedaleko od granice sa Slovenijom, tj. Kranjskom. Na ovom prostoru su se nalazile italijanske, ustaške, partizansko-komunističke i četničke („Dinarska četnička divizija“ pod komandom bivšeg popa a ratnog vojvode Momčila Đujića) vojne formacije. Partizani sa sovjetskim vojnim oznakama su tokom čitavog ratnog perioda pokušavali vojnim udarima gerilskog tipa da preotmu ovu zonu od četnika Dinarske divizije ali im to nije polazilo za rukom i zbog toga što se lokalno srpsko (većinsko) stanovništvo uglavnom opredeljavalo za četnike (JVuO) a ne za partizane a jedan od krucijalnih razloga za ovakvo prestrojavanje je bila i vidljiva saradnja partizana sa Pavelićevim ustašama, kao i činjenica da su partizanski odredi komunističkog tzv. „Glavnog štaba Hrvatske“ svojim ponašanjem na terenu učestvovali u genocidnoj politici ustaškog Zagreba prema lokalnim Srbima. Upravo na ovim prostorima je i došlo za vreme DSR do otvorene i nedvosmislene saradnje ustaša i partizana a jedan od klasičnih primera je slučaj sa saradnjom na terenu između dva rođena brata Hrvata – Ive Rukavine, komandanta „Glavnog štaba Hrvatske“ i Juce Rukavine, komandanta najzloglasnije ustaške bojne formacije – „Crne legije“.[xvi]
O kakvoj konkretnoj vojnoj saradnji na terenu se u ovom slučaju radilo govori povesni izvor iz prve ruke kazujući da su komunističke formacije povučene na „narodni zbor“ u selo Kunić i to u trenutku kada 1.500 ustaških bojovnika prodire preko Korduna i Like. Dakle, u trenutku kada jedan rođeni brat Hrvat prodire sa svojim bojovnicima da zatre sve što je srpsko koliko se to može u datom momentu, u tom istom trenutku drugi brat Hrvat umesto da brani narod od pokolja svoje vojne formacije povlači sa pravca prodora formacija drugog brata i to na narodnu konferenciju. Dakle, oni koji bi trebalo da brane narod od pokolja umesto da to i rade idu na seoska politička posela.
Evo šta konkretno piše o ovom događaju Mane Pešut:
I dok su, partizanski heroji, igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubijati, već su samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše.
Ovo svedočenje umnogome potseća na slučaj „krvavog Kragujevačkog oktobra“ iz 1941. g. kada su partizanske jedinice bukvalno šenlučile u obližnjem selu Divostinu za vreme streljanja civilnog stanovništva od strane Nemaca uz komunističko obrazloženje seljacima iz Divostina da onaj ko nije sa njima jeste protiv njih.
Međutim, ovde nije i kraj priče o dva brata Hrvata iz obitelji Rukavina. Naime, postoji i svedočenje kapetana Ilije Popovića, koji je bio oficir američke obaveštajne službe poznate kao OSS (kasnija CIA) a koji je bio poslat kao obaveštajna veza u partizanske jedinice za vreme Konferencije u Teheranu novembra 1943. g.[xvii] Ovaj američki oficir je svojim rođenim očima video ustaškog zapovednika Jucu Rukavinu u statusu gosta na gozbi u jednom štabu partizanskih bojovnika i to baš u vreme zasedanja „velike trojice“ u Teheranu na kojem se između ostalog rešavala i sudbina posleratne Jugoslavije. Tom prilikom je politički komesar dotičnog partizanskog odreda pozvao i kapetana Iliju Popovića na večeru i sa tog gozbenog događaja ostalo je sledeće svedočenje ovog američkog obaveštajnog oficira:
Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: ‘Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim’. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja nego: ‘Moje su rane od mojega brata’.[xviii]
Na direktnu saradnju partizana i ustaša na prostoru NDH ukazuje i izrađena mapa ustaških zločina nad srpskim stanovništvom od strane Bogdana L. Bolte (takođe učesnika u događajima) koji u svojoj knjizi Gračačka četnička brigada faktografski zaključuje:
Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. g. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. g. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj.[xix]
Na isti zaključak o partizansko-ustaškoj političkoj i vojnotaktičkoj saradnji na prostorima čitave NDH nas navodi i još jedna mapa pod naslovom „Pokolji Srba u Jugoslaviji (april 1941.–avgust 1942. g.)“ a koja je štampana u knjizi: Кнежевић, Слобода или смрт, str. 44.
Nova nemačka dokumenta iz nemačkih arhiva o saradnji partizana i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika[xx]objavljena su 2005. g. u beogradskom stručnom časopisu Vojnoistorijskom glasniku i to u prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1944. U prikazu se na jednom mestu, pored ostalog, doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića u Bosni i Hercegovini „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima“.[xxi]
Ukazali bismo i na jedan dokument iz jugoslovenskih arhiva koji takođe nedvosmisleno ukazuje na direktnu fuziju partizana i ustaša. Radi se, naime, o naređenju Brozovog Vrhovnog štaba „Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije“ (NOV i POJ)[xxii] kao strogo poverljiva depeša zavedena pod brojem 785 od dana 25. jula 1943. g. Deo naređenja koji je za nas u ovom trenutku najbitniji glasi:
Da što pre uhvatite vezu sa ustašima drugom Drekalom, koji je upućen iz glavnog štaba Ustaškog u Zagrebu. On obilazi ona mesta u kojima se nalaze ustaške jedinice i propagira odnosno naređuje fuziju ustaša i partizana…a u vezi dobivenih instrukcija iz Zagreba. Do sada je obišao sve ustaške jedinice koje se nalaze u Primorju, a kao najzadnje obišao je Imotski. Posle sastanka u Imotskom otišao je javno u Zapadni deo Imotskog sreza po selima: Studenici, Aržano, Lovreno i Čista, da bi sa njima utvrdio detalje. Sa njim sarađuje Boglić ustaški stožernik iz Omiša, kao i većina fratara Franjevaca, koji za njegov račun vode najžešću propagandu u tom pravcu. Ovi podaci primljeni su od druga pukovnika A. Jovanovića, kao potpuno tačni dostavljaju vam se radi orijentacije. U vezi ovoga stupite odmah u vezu sa drugom Drekalom i ukoliko to nijeste učinili u vezi ranije izdatih instrukcija otpočećete na toj bazi organizaciju „U-2“ teritorije.[xxiii]
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Sporazumi o saradnji
Zvanična titoistička ikonografija sa Prvog zasijedanja AVNOJ-a u Bihaću novembra 1942. g.: na okačenoj mapi Jugoslavije je jasno uočljivo da se tzv. partizanska "oslobođena teritorija" nalazila skoro isključivo samo na prostoru Pavelićeve NDH
Iz svega gore navedenog smatramo da je jasno da je koordinacija vojnih akcija, politička i taktička saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u toku DSR na prostoru NDH bila pre svega unapred planirana i sistematski sprovedena u delo. U vojnom i taktičkom smislu ova saradnja se zasnivala na sporazumu kaplara/maršala Josipa Broza Tita i poglavnika Ante Pavelića krajem decembra 1941. g. kada je na sastanku generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita sa predstavnicima hrvatskih ustaša u Rogatici (Bosna) dobijena saglasnost ustaškog poglavnika Ante Pavelića za isporučivanje oružja i municije Brozovim partizanima kao i za dozvolu nesmetanog boravka na teritoriji i prolaska kroz teritoriju NDH. Na osnovu ovog sporazuma partizansko vrhovno vojno i političko rukovodstvo je neometano boravilo na teritoriji NDH od 25. januara pa sve do 25 maja 1942. g. u Foči iako su u njihovom okruženju bili ustaški i italijanski garnizoni i to na domet topova, minobacača pa čak i mitraljeza. Ovo neometano bivakovanje partizanske vojne i političke vrhuške od skoro pola godine na teritoriji NDH je rezultat potpisivanja partizansko-ustaškog sporazuma o kolaboraciji sredinom januara 1942. g., u svakom slučaju nakon 12. januara kada je Brozov specijalni poverenik Edvard Kardelj, kao član CK KPJ, iz Čevljanovića (kod Rogatice) otputovao u Zagreb da ovaj sporazum i potpiše nakon čega se uputio za Ljubljanu. Kod Tita je već 16. februara 1942. g. u Foču došao ustaški kurir iz Sarajeva sa ličnim Pavelićevim pismom za formiranje i naoružavanje komunističke „Druge proleterske brigade“. Municija i oružje su od strane ustaša za ovu brigadu uskoro i predati na teritoriji Mataruga, u blizini Čajniča. Ovom prilikom su primopredaju ustaške municije i oružja obavili sa partizanske strane Sava Kovačević (kasnije na Sutjesci ubijen s leđa od partizanske puške) i Sava Brković, viši politički komesar, dok je sa ustaške strane u ovoj primopredaji učestvovao jedan major iz „Crne legije“ Jure Francetića. Ovako dobro naoružana tek novoformirana partizanska „Druga proleterska brigada“ je odmah upućena na obližnje ratište ka Srebrenici i Vlasenici u istočnoj Bosni gde se u sadejstvu sa tamošnjim ustaškim formacijama borila protiv jedinica JVuO pod komandom majora Dangića i Todorovića.
Tito je krajem marta 1942. g. poslao svoja dva zvanična pregovaračka predstavnika, Ivo Lolu Ribara i Petra Velebita, na pregovore o sklapanju sporazuma sa vlastima NDH o ustupanju određene teritorije u okviru NDH partizanima u slučaju da ovi budu proterani iz Crne Gore zbog narodnog revolta a koja je bila pod italijanskim protektoratom. Ribar i Velebit su zajedno sa ustaškim pukovnikom Bećirom Kulenovićem krenuli iz Zagreba. Dok se Bećirović usput zadržao u Sarajevu do dana kada je sastanak sa Titom trebao da bude ugovoren, Ribar i Velebit su nastavili put sa dodeljenom ustaškom pratnjom stigavši u Foču preko Goražda pravo kod Broza 1. aprila 1942. g. Tada je ugovoren tačan datum sastanka Tita sa zvaničnim predstavnicima NDH u Rogatici – 5. april 1942. g. Na ovom sastanku sa partizanske strane su prisustvovali sam Tito, Petar Velebit i član engleske vojne misije pri Brozovom štabu – major Aterton.[xxiv] Kao pregovarači NDH se ovom prilikom pojavljuju Sulejman Filipović i Bećir Kulenović zajedno sa drugim sarajevskim muslimanima. Tada je u Rogatici uglavljen ustaško-partizanski sporazum o konkretnim uslovima pod kojima Brozovi partizani mogu preći preko NDH teritorije do njima dodeljene oblasti koju su kasnije komunisti proglasili za „oslobođenu“ – „Bihaćka Republika“ (nakon „Užičke“ ovo je druga sovjetska republika koju su osnovali Titovi komunisti i partizani).
Početkom juna meseca 1942. g. usled besa naroda Crne Gore prema politici „levih skretanja“ partizana i crvenog terora komunista („Titova pasja groblja“) Broz je u Plužinama na kraju bio prinuđen da donese odluku o realizaciji sporazuma sa ustašama u Rogatici tako da su se ostaci Prve i Druge komunističke proleterske brigade zajedno sa Trećom sandžačkom i dve crnogorske proleterske brigade pokrenuli početkom juna 1942. g. napuštajući teritoriju Durmitora izvlačeći se preko Volujaka. Brozove bojovnike su na putu od Kalinovika do Trnova ustaše iz Sarajeva sačekale sa punim kamionima hrane i municije koji su predati partizanima uz zvanično objavljivanje da su tu hranu i municiju partizani zarobili od ustaša koje su navodno presreli i napali na drumu iz zasede. Ova farsa sa navodnim zarobljavanjem velike količine ustaškog oružja i municije od strane partizana će se ponavljati sve do kraja rata kada su „padali“ i čitavi odlično snabdeveni i opremljeni ustaški garnizoni koji su faktički dobrovoljno i sporazumno predavani komunistima. Ovde je neophodno napomenuti i to da je nemačka komanda na teritoriji NDH, tj. Glez fon Horstenau, prihvatila ovu direktnu i indirektnu saradnju i sporazume o saradnji Pavelićevih ustaša i Brozovih partizana u cilju održavanja ravnoteže, kontrole zaraćenih snaga i što je najbitnije, međusobnom uništenju Titovih partizana i Mihailovićevih četnika.[xxv] Ovu saradnju Berlin, a pogotovo Hitler, nije nikada odobrio.
Partizanima ustupljena teritorija u okviru NDH je obuhvatala oblast između gradova Karlovca, Livna, Petrinje, a centar joj je bio u gradu Bihaću. Dakle, Zagreb je Brozu ustupio „slobodnu teritoriju“ od oko 15 srezova Bosanske krajine, Like, Korduna i Banije što nije sprečilo ustaše da nastave sa svojom genocidnom politikom prema srpskim civilima na toj istoj ustupljenoj teritoriji iz razloga da partizani te civile nisu ni branili.[xxvi] U novembru mesecu je čitava dva dana na ovoj teritoriji (26. i 27. novembra 1942. g.) u Bihaću zasedao Brozov AVNOJ potpuno neometano od strane ustaša (isto kao i godinu dana kasnije u Jajcu 29. i 30. novembra 1943. g.). Brozovi partizani su na ovoj ustupljenoj teritoriji bili sukcesivno pomagani od strane ustaške vlasti u Zagrebu u ratnoj opremi, oružju, municiji i hrani tako da su potpuno neometano mogli da reorganizuju svoju armadu i pretvore je u moćnu armiju. Tako je Broz od pobeglih i razbežanih Srba pred ustaškom soldateskom na ovoj teritoriji mogao da popuni i novoformira „Prvu i Drugu proletersku diviziju“, „Treću crnogorsku udarnu diviziju“, dve krajiške divizije, jedni ličku diviziju, jednu banijsku diviziju i jednu dalmatinsku diviziju od kojih će kasnije biti formirana udarna Brozova pesnica za osvajanje Beograda i Srbije u jesen 1944. g. Sve u svemu oko 25.000 boraca zajedno sa oformljenom čitavom (Bihaćkom) republikom, omladinom, AFŽ-eom, AVNOJ-em, itd.[xxvii]
I upravo za vreme boravka na ovoj ustupljenoj teritoriji u NDH od strane Zagreba sredinom i u drugoj polovini 1942. g. sam Politbiro CK KPJ nam otkriva svu suštinu komunističko-partizanskog načina osvajanja vlasti revolucionarnim putem. Radi se konkretno o delu izlaganja Moše Pijade na Prvom zasedanju AVNOJ-a novembra meseca 1942. g. u Bihaću. Evo konkretno kako je ovaj visoki član KPJ i njenog Politbiroa kratko i jasno objasnio koji je to najbolji put stvaranja komunističke armade pod rukovodstvom Josipa Broza Tita:
Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi.
Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku.
Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom… Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere… Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira…[xxviii]
Zvanična titoistička ikonografija sa Prvog zasijedanja AVNOJ-a u Bihaću novembra 1942. g.: na okačenoj mapi Jugoslavije je jasno uočljivo da se tzv. partizanska "oslobođena teritorija" nalazila skoro isključivo samo na prostoru Pavelićeve NDH
Iz svega gore navedenog smatramo da je jasno da je koordinacija vojnih akcija, politička i taktička saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u toku DSR na prostoru NDH bila pre svega unapred planirana i sistematski sprovedena u delo. U vojnom i taktičkom smislu ova saradnja se zasnivala na sporazumu kaplara/maršala Josipa Broza Tita i poglavnika Ante Pavelića krajem decembra 1941. g. kada je na sastanku generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita sa predstavnicima hrvatskih ustaša u Rogatici (Bosna) dobijena saglasnost ustaškog poglavnika Ante Pavelića za isporučivanje oružja i municije Brozovim partizanima kao i za dozvolu nesmetanog boravka na teritoriji i prolaska kroz teritoriju NDH. Na osnovu ovog sporazuma partizansko vrhovno vojno i političko rukovodstvo je neometano boravilo na teritoriji NDH od 25. januara pa sve do 25 maja 1942. g. u Foči iako su u njihovom okruženju bili ustaški i italijanski garnizoni i to na domet topova, minobacača pa čak i mitraljeza. Ovo neometano bivakovanje partizanske vojne i političke vrhuške od skoro pola godine na teritoriji NDH je rezultat potpisivanja partizansko-ustaškog sporazuma o kolaboraciji sredinom januara 1942. g., u svakom slučaju nakon 12. januara kada je Brozov specijalni poverenik Edvard Kardelj, kao član CK KPJ, iz Čevljanovića (kod Rogatice) otputovao u Zagreb da ovaj sporazum i potpiše nakon čega se uputio za Ljubljanu. Kod Tita je već 16. februara 1942. g. u Foču došao ustaški kurir iz Sarajeva sa ličnim Pavelićevim pismom za formiranje i naoružavanje komunističke „Druge proleterske brigade“. Municija i oružje su od strane ustaša za ovu brigadu uskoro i predati na teritoriji Mataruga, u blizini Čajniča. Ovom prilikom su primopredaju ustaške municije i oružja obavili sa partizanske strane Sava Kovačević (kasnije na Sutjesci ubijen s leđa od partizanske puške) i Sava Brković, viši politički komesar, dok je sa ustaške strane u ovoj primopredaji učestvovao jedan major iz „Crne legije“ Jure Francetića. Ovako dobro naoružana tek novoformirana partizanska „Druga proleterska brigada“ je odmah upućena na obližnje ratište ka Srebrenici i Vlasenici u istočnoj Bosni gde se u sadejstvu sa tamošnjim ustaškim formacijama borila protiv jedinica JVuO pod komandom majora Dangića i Todorovića.
Tito je krajem marta 1942. g. poslao svoja dva zvanična pregovaračka predstavnika, Ivo Lolu Ribara i Petra Velebita, na pregovore o sklapanju sporazuma sa vlastima NDH o ustupanju određene teritorije u okviru NDH partizanima u slučaju da ovi budu proterani iz Crne Gore zbog narodnog revolta a koja je bila pod italijanskim protektoratom. Ribar i Velebit su zajedno sa ustaškim pukovnikom Bećirom Kulenovićem krenuli iz Zagreba. Dok se Bećirović usput zadržao u Sarajevu do dana kada je sastanak sa Titom trebao da bude ugovoren, Ribar i Velebit su nastavili put sa dodeljenom ustaškom pratnjom stigavši u Foču preko Goražda pravo kod Broza 1. aprila 1942. g. Tada je ugovoren tačan datum sastanka Tita sa zvaničnim predstavnicima NDH u Rogatici – 5. april 1942. g. Na ovom sastanku sa partizanske strane su prisustvovali sam Tito, Petar Velebit i član engleske vojne misije pri Brozovom štabu – major Aterton.[xxiv] Kao pregovarači NDH se ovom prilikom pojavljuju Sulejman Filipović i Bećir Kulenović zajedno sa drugim sarajevskim muslimanima. Tada je u Rogatici uglavljen ustaško-partizanski sporazum o konkretnim uslovima pod kojima Brozovi partizani mogu preći preko NDH teritorije do njima dodeljene oblasti koju su kasnije komunisti proglasili za „oslobođenu“ – „Bihaćka Republika“ (nakon „Užičke“ ovo je druga sovjetska republika koju su osnovali Titovi komunisti i partizani).
Početkom juna meseca 1942. g. usled besa naroda Crne Gore prema politici „levih skretanja“ partizana i crvenog terora komunista („Titova pasja groblja“) Broz je u Plužinama na kraju bio prinuđen da donese odluku o realizaciji sporazuma sa ustašama u Rogatici tako da su se ostaci Prve i Druge komunističke proleterske brigade zajedno sa Trećom sandžačkom i dve crnogorske proleterske brigade pokrenuli početkom juna 1942. g. napuštajući teritoriju Durmitora izvlačeći se preko Volujaka. Brozove bojovnike su na putu od Kalinovika do Trnova ustaše iz Sarajeva sačekale sa punim kamionima hrane i municije koji su predati partizanima uz zvanično objavljivanje da su tu hranu i municiju partizani zarobili od ustaša koje su navodno presreli i napali na drumu iz zasede. Ova farsa sa navodnim zarobljavanjem velike količine ustaškog oružja i municije od strane partizana će se ponavljati sve do kraja rata kada su „padali“ i čitavi odlično snabdeveni i opremljeni ustaški garnizoni koji su faktički dobrovoljno i sporazumno predavani komunistima. Ovde je neophodno napomenuti i to da je nemačka komanda na teritoriji NDH, tj. Glez fon Horstenau, prihvatila ovu direktnu i indirektnu saradnju i sporazume o saradnji Pavelićevih ustaša i Brozovih partizana u cilju održavanja ravnoteže, kontrole zaraćenih snaga i što je najbitnije, međusobnom uništenju Titovih partizana i Mihailovićevih četnika.[xxv] Ovu saradnju Berlin, a pogotovo Hitler, nije nikada odobrio.
Partizanima ustupljena teritorija u okviru NDH je obuhvatala oblast između gradova Karlovca, Livna, Petrinje, a centar joj je bio u gradu Bihaću. Dakle, Zagreb je Brozu ustupio „slobodnu teritoriju“ od oko 15 srezova Bosanske krajine, Like, Korduna i Banije što nije sprečilo ustaše da nastave sa svojom genocidnom politikom prema srpskim civilima na toj istoj ustupljenoj teritoriji iz razloga da partizani te civile nisu ni branili.[xxvi] U novembru mesecu je čitava dva dana na ovoj teritoriji (26. i 27. novembra 1942. g.) u Bihaću zasedao Brozov AVNOJ potpuno neometano od strane ustaša (isto kao i godinu dana kasnije u Jajcu 29. i 30. novembra 1943. g.). Brozovi partizani su na ovoj ustupljenoj teritoriji bili sukcesivno pomagani od strane ustaške vlasti u Zagrebu u ratnoj opremi, oružju, municiji i hrani tako da su potpuno neometano mogli da reorganizuju svoju armadu i pretvore je u moćnu armiju. Tako je Broz od pobeglih i razbežanih Srba pred ustaškom soldateskom na ovoj teritoriji mogao da popuni i novoformira „Prvu i Drugu proletersku diviziju“, „Treću crnogorsku udarnu diviziju“, dve krajiške divizije, jedni ličku diviziju, jednu banijsku diviziju i jednu dalmatinsku diviziju od kojih će kasnije biti formirana udarna Brozova pesnica za osvajanje Beograda i Srbije u jesen 1944. g. Sve u svemu oko 25.000 boraca zajedno sa oformljenom čitavom (Bihaćkom) republikom, omladinom, AFŽ-eom, AVNOJ-em, itd.[xxvii]
I upravo za vreme boravka na ovoj ustupljenoj teritoriji u NDH od strane Zagreba sredinom i u drugoj polovini 1942. g. sam Politbiro CK KPJ nam otkriva svu suštinu komunističko-partizanskog načina osvajanja vlasti revolucionarnim putem. Radi se konkretno o delu izlaganja Moše Pijade na Prvom zasedanju AVNOJ-a novembra meseca 1942. g. u Bihaću. Evo konkretno kako je ovaj visoki član KPJ i njenog Politbiroa kratko i jasno objasnio koji je to najbolji put stvaranja komunističke armade pod rukovodstvom Josipa Broza Tita:
Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi.
Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku.
Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uzase predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom… Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere… Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira…[xxviii]
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Koreni i razlozi saradnje ustaša i komunista/partizana
Koreni i razlozi ratne saradnje ustaša i komunista/partizana sežu u vreme predratne Kraljevine Jugoslavije i to, na osnovu dokumentovane građe, bar od 1932. g. Razlozi za ovu saradnju su bili ideološko-političke prirode a njihova osnova je bio zajednički cilj i jednih i drugih da sruše Kraljevinu i na njenim ruševinama formiraju nove državno-političke tvorevine. Da bi se ostvarili ovako zacrtani ciljevi KPJ je logično podržavala sve antijugoslovenske pokrete ali je takođe i nastojala da uspostavi prisnu saradnju sa njima. Obzirom da su Hrvati bili najbrojniji Jugosloveni posle Srba kao i da je njihova finansijsko-industrijska buržoazija bila najjača u Kraljevini logično je bilo da će KPJ podržati svakoliki vid hrvatskog separatizma i antijugoslovenstva zarad razbijanja Kraljevine SHS/Jugoslavije što je KPJ i zvanično uvrstila u svoj partijski program kao dugoročni politički cilj. Stoga nimalo ne začuđuje činjenica da u međuratnom periodu čak i u svojim javnim partijskim glasilima KPJ otvoreno podržava (veliko) Hrvatsku revolucionarnu organizaciju (HRO), tj. ustaški pokret, formiranu 1929. g. Tako je u zvaničnom „Organu Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije (Sekcije Komunističke Internacionale)“, kako tačno stoji u zaglavlju „organa“ − Proleteru u broju 28.-om iz decembra 1932. g. (dakle manje od dve godine pre ubistva kralja Aleksandra od iste te HRO) objavljen članak o podršci KPJ ustaškom pokretu. Prvi i glavni pasus tog članka glasi doslovce ovako:
Komunistička Partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret potpomognu, organizuju i predvode. U isto vrijeme Komunistička Partija ukazuje na dosadašnje nedostatke i pogreške u tom pokretu, koje se razjašnjavaju tim da u pokretu dosada znatan uticaj igraju hrvatski fašistički elementi. (Pavelić-Perčec), kojima nije u interesu da protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature razvijaju jedan Srbski masovni pokret, jer se boje da bi se takav pokret okrenuo ne samo protiv diktature nego i protiv njih i njihovih talijanskih gospodara. Zbog toga se oni ograničavaju na akcije malih odreda i metoda individualnog terora.
Ovakvo komunističko stanovište o komunističko-ustaškoj podršci je bilo direktno inspirisano stavovima staljinističke Kominterne (pod direktnim i hegemonističkim rukovodstvom Gruzina Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina) o rešavanju „nacionalnih“ pitanja širom Evrope što je značilo u praksi da svaki istinski ili isfabrikovani narod, tj. nacija, ima pravo na samoopredeljenje do konačnog teritorijalnog otcepljenja. Stoga je pod njenim uticajem KPJ zauzela stav da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) bila „versajska tvorevina“ bez obzira na činjenicu da je hrvatski Zagreb proglasio ujedinjenje sa “Kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom“ još za vreme samoga rata, tj. 23. novembra 1918. g.[xxix], odnosno još pre početka zasedanja međunarodne posleratne konferencije u Parizu i njegovim unaokolo dvorcima. Suština ovakvog stava KPJ se ogledala u činjenici da je Politbiro CK KPJ usvojio zvanični stav Kominterne donet na Petom kongresu Kominterne u Moskvi 1924. g., nakon sugestije same KPJ, da se Jugoslavija kao „velikosrpska i versajska tvorevina“ ima razbiti što praktično znači da je svaki antisrpski i antijugoslovenski savez legitiman i dobrodošao. Ovom prilikom je u Moskvi usvojena i izdata posebna rezolucija o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji a čija je okosnica bila zahtev za izdvajanjem Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Kraljevine SHS nakon čega bi se sve tri pretvorile u nezavisne nacionalne države. Istom tom prilikom je Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) od samog Staljina označena kao napredno-revolucionarna partija sa kojom jugoslovenski komunisti treba da sarađuju. Ovde je neophodno naglasiti da ovom kominternovskom rezolucijom iz 1924. g. nije predviđen izlazak Bosne i Hercegovine i Crne Gore iz sastava Jugoslavije niti su određene granice „Slovenije“, „Hrvatske“ i „Makedonije“ pa je stoga praktično ostavljeno domaćim jugoslovenskim komunistima da sami reše pitanje državno-republičkih granica na jugoslovenskom tlu što je konačno i urađeno 1945. g.−1946. g. bez ikakve javne rasprave i uopšte daleko od javnosti zajedno sa zvaničnim proklamovanjem i tri nove nacije: „Crnogoraca“, „Makedonaca“ i „Muslimana“. KPJ je te 1924. g. prihvatila i kominternovsku politiku o pravima naroda na samoopredeljenje do konačnog teritorijalno-fizičkog otcepljenja od postojećih i međunarodno priznatih država što je u jugoslovenskom slučaju sprovedeno u praksu od 1991. g. do 2008. g. Dakle, pod direktnim uticajem Kominterne jugoslovenski komunisti su usvojili zvanični stav da je Kraljevina SHS/Jugoslavija veštačka versajska tvorevina što je samo opravdavalo već usvojene političke smernice KPJ o razbijanju Jugoslavije.
Konačno uobličavanje stava o razbijanju Kraljevine SHS/Jugoslavije je završeno na Četvrtom kongrasu KPJ u Drezdenu novembra 1928. g. (održanom u zgradi partijske škole Komunističke partije Nemačke „Roza Luksemburg“) kada je razbijanje Kraljevine SHS uvršteno u zvanični partijski program a jugoslovenski proletarijat pozvan da se u budućem imperijalističkom ratu zapadnih sila protiv SSSR-a bori za poraz Kraljevine SHS i pobedu sovjetske vlasti u Moskvi. Ovom prilikom je usvojen i revolucionarni zadatak jugoslovenskih komunista da predvode seljačke i ostale ugnjetene nacionalne mase u predstojećem građanskom ratu za uništenje „sadanje imperijalističke države SHS za punu nacionalnu nezavisnost ugnjetenih nacija, za svrgavanje buržoazije, za radničko-seljačku vlast i za uspostavu Balkanske federacije radničko-seljačkih republika“.[xxx] Ovde treba obratiti i naročitu pažnju na činjenicu da tekst „Drezdenske rezolucije“ u lingvističkom smislu odiše rečnikom standardizovanog hrvatskog književnog jezika što dosta govori i o samom karakteru rukovodstva KPJ koje je i sročilo rezoluciju. Jugoslovenski komunisti su u svojoj antijugoslovenskoj i antisrpskoj politici išli čak dotle da je Milan Gorkić (tj. Josip Čižinski – od druge polovine 1932. g. privremeni generalni sekretar KPJ postavljen direktno od strane Kominterne) izjavljivao aprila 1929. g. da u slučaju ustanka u Hrvatskoj KPJ mora da pravi „privremeni strateški sporazum sa stranim imperijalizmom“ na šta se mislilo na Musolinijevu Italiju i Hortijevu Mađarsku kojima bi se čak ustupile i neke oblasti Kraljevine Jugoslavije zarad uništenja glavne političke opasnosti, tj. režima „velikosrpske hegemonije“.[xxxi] Jugoslovenski komunisti su bili u toku DSR dosledni ovim Gorkićevim smernicama pa su tako zdušno sarađivali kako sa nemačkim okupatorom tako i sa Pavelićevim ustašama.[xxxii]
„Drezdenska rezolucija“ KPJ je usledila kao direktan odgovor na zaključke donete na Šestom kongresu Kominterne 1928. g. u Moskvi da se približava opšta kriza svetskog kapitalizma i rat zapadnih imperijalista protiv SSSR-a. Stoga je Moskva i izdala direktivu svim svojim ekspoziturama u inostranstvu da se komunisti pripremaju za učešće u neposrednim klasnim sukobima kako bi preko socijalističke revolucije slomili građanski poredak u svojim zemljama i zamenili ga socijalističkim. Stoga je i CK KPJ već te 1928. g. nakon kongresa u Drezdenu izdao direktivu za oružani ustanak u Kraljevini Jugoslaviji.
Do prve konkretne političke saradnje između hrvatskih ustaša i jugoslovenskih komunista je došlo već 1932. g. kada su komunisti pozvali sve jugoslovenske narode na otvoreni ustanak protiv Kraljevine Jugoslavije u cilju pomoći hrvatskim nacionalnim revolucionarima (ustašama) u borbi protiv kraljevske diktature. Ovaj ustanak je izbio već septembra 1932. g. kada je uz pomoć Musolinijeve Italije jedna ustaška grupa napala žandarmerijsku postaju u podvelebitskom selu Brušanima sa namerom da povedu masovni ustanak protiv Kraljevine Jugoslavije a za osnivanje nezavisne hrvatske države na osnovama tzv. „hrvatskog povijesnog i državnog prava“. Tako su se u ovom slučaju politički ujedinili Musolinijeva Italija, Pavelićeve ustaše i jugoslovenski komunisti.
Jedan od najmisterioznijih dokumenata i detalja iz povesti saradnje Pavelićevih ustaša i predratne KPJ jeste konkretan i sveobuhvatan „Sporazum između komunističke stranke i ustaškog oslobodilačkog hrvatskog pokreta“ iz juna (lipnja) 1935. g. potpisan od strane Moše Pijade za komuniste i dr. Mileta Budaka za ustaše u zatvoru za političke zatvorenike u Sremskoj Mitrovici. Cilj ovog sporazuma je bio veoma jasan i nedvosmislen: potpuno rušenje države Jugoslavije i uništavanje svega što je srpsko i pravoslavno.[xxxiii] Tekst ovog sporazuma je obznanjen tako što ga je u DSR vlada generala Milana Nedića nekoliko puta preštampavala i obaveštavala srpsku javnost ko su i šta su Brozovi komunisti i partizani, tj. za koga i zašta se bore. Sa istoriografsko-znanstveno-metodološke tačke gledišta problematičnost autentičnosti ovog krucijalnog dokumenta za tematiku ovog članka se ogleda u činjenici da je ovaj sporazum sačuvan samo u prepisu, tj. ne i u originalu. Stoga je i glavni i jedini argument titografske istorio(grafije) da se u uvom slučaju radi o čistoj ratnoj propagandi vlade generala Milana Nedića, tj. o „nedićevskom falsifikatu“. Međutim, korišćenjem osnovnih principa analoške metode dolazimo do zaključka da je ovakav sporazum (pisani, potpisani ili usmeni) između komunista i ustaša zasigurno postojao obzirom da su se tačke iz ovog predratnog sporazuma o saradnji i uništavanju Srpstva i pravoslavlja realizovale u toku kao i nakon DSR. Da se samo potsetimo da 1. KPJ nije izdala bukvalno nikakav proglas povodom proglašenja NDH u Zagrebu 10. travnja 1941. g., a jugoslovenski komunisti su bili poznati po svojoj sklonosti za izdavanje partijskih proglasa povodom svega i svačega, 2. da Brozovi partizani nisu u toku čitavog rata čak ni pomišljali da oslobode „deveti krug pakla“ – Jasenovac i 3. da su nakon rata od ovog stratišta (najveća i najmasovnija nekropola u Jugoistočnoj Evropi) napravili park sa spomenikom (tzv. „raspukla ruža“) koji se sastoji od četiri latinična slova „U“ koja gledaju na sve četiri strane sveta a koje su Pavelićeve ustaše nosile na svojim kapama…
O direktnoj sprezi hrvatskih ustaša i Brozove KPJ i NOVJ iz ratnog perioda u cilju rešavanja srpskog pitanja u NDH indirektno govori i slučaj od 31. jula 1966. g. upravo na otvaranju Mauzoleja i spomen obeležja žrtvama jasenovačkog logora (fabrike) smrti. Tada je, naime, kao jedna od zvanica i ujedno predstavnik vlasti SR Hrvatske na ovoj ceremoniji bio prisutan i predsednik Sabora SR Hrvatske – Stevo Krajačić, inače jedan od Brozovih najpoverljivijih saradnika. Kada se ceremonija otvaranja završila, a misleći da su mikrofoni isključeni, Krajačić se okrenuo srpskim borcima rekavši im doslovce: “Ovdje smo vas premalo pobili”. Međutim, mikrofoni nisu bili isključeni tako da je nakon nastalog skandala Krajačić bio prisiljen da podnese ostavku.[xxxiv] Na kraju, „najveći sin naših naroda i narodnosti“ Josip Broz Tito za vreme od čitavih 35 godina svoje vladavine u Jugoslaviji nije našao za shodno da ni jedanput poseti niti Jasenovac niti bilo koje drugo masovno stratište Srba u NDH. Verovatno zato jer to nije bilo predviđeno pisanim i usmenim sporazumima između ustaša, KPJ i Brozovih partizana kako pre tako i za vreme rata.
Koreni i razlozi ratne saradnje ustaša i komunista/partizana sežu u vreme predratne Kraljevine Jugoslavije i to, na osnovu dokumentovane građe, bar od 1932. g. Razlozi za ovu saradnju su bili ideološko-političke prirode a njihova osnova je bio zajednički cilj i jednih i drugih da sruše Kraljevinu i na njenim ruševinama formiraju nove državno-političke tvorevine. Da bi se ostvarili ovako zacrtani ciljevi KPJ je logično podržavala sve antijugoslovenske pokrete ali je takođe i nastojala da uspostavi prisnu saradnju sa njima. Obzirom da su Hrvati bili najbrojniji Jugosloveni posle Srba kao i da je njihova finansijsko-industrijska buržoazija bila najjača u Kraljevini logično je bilo da će KPJ podržati svakoliki vid hrvatskog separatizma i antijugoslovenstva zarad razbijanja Kraljevine SHS/Jugoslavije što je KPJ i zvanično uvrstila u svoj partijski program kao dugoročni politički cilj. Stoga nimalo ne začuđuje činjenica da u međuratnom periodu čak i u svojim javnim partijskim glasilima KPJ otvoreno podržava (veliko) Hrvatsku revolucionarnu organizaciju (HRO), tj. ustaški pokret, formiranu 1929. g. Tako je u zvaničnom „Organu Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije (Sekcije Komunističke Internacionale)“, kako tačno stoji u zaglavlju „organa“ − Proleteru u broju 28.-om iz decembra 1932. g. (dakle manje od dve godine pre ubistva kralja Aleksandra od iste te HRO) objavljen članak o podršci KPJ ustaškom pokretu. Prvi i glavni pasus tog članka glasi doslovce ovako:
Komunistička Partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret potpomognu, organizuju i predvode. U isto vrijeme Komunistička Partija ukazuje na dosadašnje nedostatke i pogreške u tom pokretu, koje se razjašnjavaju tim da u pokretu dosada znatan uticaj igraju hrvatski fašistički elementi. (Pavelić-Perčec), kojima nije u interesu da protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature razvijaju jedan Srbski masovni pokret, jer se boje da bi se takav pokret okrenuo ne samo protiv diktature nego i protiv njih i njihovih talijanskih gospodara. Zbog toga se oni ograničavaju na akcije malih odreda i metoda individualnog terora.
Ovakvo komunističko stanovište o komunističko-ustaškoj podršci je bilo direktno inspirisano stavovima staljinističke Kominterne (pod direktnim i hegemonističkim rukovodstvom Gruzina Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina) o rešavanju „nacionalnih“ pitanja širom Evrope što je značilo u praksi da svaki istinski ili isfabrikovani narod, tj. nacija, ima pravo na samoopredeljenje do konačnog teritorijalnog otcepljenja. Stoga je pod njenim uticajem KPJ zauzela stav da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) bila „versajska tvorevina“ bez obzira na činjenicu da je hrvatski Zagreb proglasio ujedinjenje sa “Kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom“ još za vreme samoga rata, tj. 23. novembra 1918. g.[xxix], odnosno još pre početka zasedanja međunarodne posleratne konferencije u Parizu i njegovim unaokolo dvorcima. Suština ovakvog stava KPJ se ogledala u činjenici da je Politbiro CK KPJ usvojio zvanični stav Kominterne donet na Petom kongresu Kominterne u Moskvi 1924. g., nakon sugestije same KPJ, da se Jugoslavija kao „velikosrpska i versajska tvorevina“ ima razbiti što praktično znači da je svaki antisrpski i antijugoslovenski savez legitiman i dobrodošao. Ovom prilikom je u Moskvi usvojena i izdata posebna rezolucija o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji a čija je okosnica bila zahtev za izdvajanjem Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Kraljevine SHS nakon čega bi se sve tri pretvorile u nezavisne nacionalne države. Istom tom prilikom je Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) od samog Staljina označena kao napredno-revolucionarna partija sa kojom jugoslovenski komunisti treba da sarađuju. Ovde je neophodno naglasiti da ovom kominternovskom rezolucijom iz 1924. g. nije predviđen izlazak Bosne i Hercegovine i Crne Gore iz sastava Jugoslavije niti su određene granice „Slovenije“, „Hrvatske“ i „Makedonije“ pa je stoga praktično ostavljeno domaćim jugoslovenskim komunistima da sami reše pitanje državno-republičkih granica na jugoslovenskom tlu što je konačno i urađeno 1945. g.−1946. g. bez ikakve javne rasprave i uopšte daleko od javnosti zajedno sa zvaničnim proklamovanjem i tri nove nacije: „Crnogoraca“, „Makedonaca“ i „Muslimana“. KPJ je te 1924. g. prihvatila i kominternovsku politiku o pravima naroda na samoopredeljenje do konačnog teritorijalno-fizičkog otcepljenja od postojećih i međunarodno priznatih država što je u jugoslovenskom slučaju sprovedeno u praksu od 1991. g. do 2008. g. Dakle, pod direktnim uticajem Kominterne jugoslovenski komunisti su usvojili zvanični stav da je Kraljevina SHS/Jugoslavija veštačka versajska tvorevina što je samo opravdavalo već usvojene političke smernice KPJ o razbijanju Jugoslavije.
Konačno uobličavanje stava o razbijanju Kraljevine SHS/Jugoslavije je završeno na Četvrtom kongrasu KPJ u Drezdenu novembra 1928. g. (održanom u zgradi partijske škole Komunističke partije Nemačke „Roza Luksemburg“) kada je razbijanje Kraljevine SHS uvršteno u zvanični partijski program a jugoslovenski proletarijat pozvan da se u budućem imperijalističkom ratu zapadnih sila protiv SSSR-a bori za poraz Kraljevine SHS i pobedu sovjetske vlasti u Moskvi. Ovom prilikom je usvojen i revolucionarni zadatak jugoslovenskih komunista da predvode seljačke i ostale ugnjetene nacionalne mase u predstojećem građanskom ratu za uništenje „sadanje imperijalističke države SHS za punu nacionalnu nezavisnost ugnjetenih nacija, za svrgavanje buržoazije, za radničko-seljačku vlast i za uspostavu Balkanske federacije radničko-seljačkih republika“.[xxx] Ovde treba obratiti i naročitu pažnju na činjenicu da tekst „Drezdenske rezolucije“ u lingvističkom smislu odiše rečnikom standardizovanog hrvatskog književnog jezika što dosta govori i o samom karakteru rukovodstva KPJ koje je i sročilo rezoluciju. Jugoslovenski komunisti su u svojoj antijugoslovenskoj i antisrpskoj politici išli čak dotle da je Milan Gorkić (tj. Josip Čižinski – od druge polovine 1932. g. privremeni generalni sekretar KPJ postavljen direktno od strane Kominterne) izjavljivao aprila 1929. g. da u slučaju ustanka u Hrvatskoj KPJ mora da pravi „privremeni strateški sporazum sa stranim imperijalizmom“ na šta se mislilo na Musolinijevu Italiju i Hortijevu Mađarsku kojima bi se čak ustupile i neke oblasti Kraljevine Jugoslavije zarad uništenja glavne političke opasnosti, tj. režima „velikosrpske hegemonije“.[xxxi] Jugoslovenski komunisti su bili u toku DSR dosledni ovim Gorkićevim smernicama pa su tako zdušno sarađivali kako sa nemačkim okupatorom tako i sa Pavelićevim ustašama.[xxxii]
„Drezdenska rezolucija“ KPJ je usledila kao direktan odgovor na zaključke donete na Šestom kongresu Kominterne 1928. g. u Moskvi da se približava opšta kriza svetskog kapitalizma i rat zapadnih imperijalista protiv SSSR-a. Stoga je Moskva i izdala direktivu svim svojim ekspoziturama u inostranstvu da se komunisti pripremaju za učešće u neposrednim klasnim sukobima kako bi preko socijalističke revolucije slomili građanski poredak u svojim zemljama i zamenili ga socijalističkim. Stoga je i CK KPJ već te 1928. g. nakon kongresa u Drezdenu izdao direktivu za oružani ustanak u Kraljevini Jugoslaviji.
Do prve konkretne političke saradnje između hrvatskih ustaša i jugoslovenskih komunista je došlo već 1932. g. kada su komunisti pozvali sve jugoslovenske narode na otvoreni ustanak protiv Kraljevine Jugoslavije u cilju pomoći hrvatskim nacionalnim revolucionarima (ustašama) u borbi protiv kraljevske diktature. Ovaj ustanak je izbio već septembra 1932. g. kada je uz pomoć Musolinijeve Italije jedna ustaška grupa napala žandarmerijsku postaju u podvelebitskom selu Brušanima sa namerom da povedu masovni ustanak protiv Kraljevine Jugoslavije a za osnivanje nezavisne hrvatske države na osnovama tzv. „hrvatskog povijesnog i državnog prava“. Tako su se u ovom slučaju politički ujedinili Musolinijeva Italija, Pavelićeve ustaše i jugoslovenski komunisti.
Jedan od najmisterioznijih dokumenata i detalja iz povesti saradnje Pavelićevih ustaša i predratne KPJ jeste konkretan i sveobuhvatan „Sporazum između komunističke stranke i ustaškog oslobodilačkog hrvatskog pokreta“ iz juna (lipnja) 1935. g. potpisan od strane Moše Pijade za komuniste i dr. Mileta Budaka za ustaše u zatvoru za političke zatvorenike u Sremskoj Mitrovici. Cilj ovog sporazuma je bio veoma jasan i nedvosmislen: potpuno rušenje države Jugoslavije i uništavanje svega što je srpsko i pravoslavno.[xxxiii] Tekst ovog sporazuma je obznanjen tako što ga je u DSR vlada generala Milana Nedića nekoliko puta preštampavala i obaveštavala srpsku javnost ko su i šta su Brozovi komunisti i partizani, tj. za koga i zašta se bore. Sa istoriografsko-znanstveno-metodološke tačke gledišta problematičnost autentičnosti ovog krucijalnog dokumenta za tematiku ovog članka se ogleda u činjenici da je ovaj sporazum sačuvan samo u prepisu, tj. ne i u originalu. Stoga je i glavni i jedini argument titografske istorio(grafije) da se u uvom slučaju radi o čistoj ratnoj propagandi vlade generala Milana Nedića, tj. o „nedićevskom falsifikatu“. Međutim, korišćenjem osnovnih principa analoške metode dolazimo do zaključka da je ovakav sporazum (pisani, potpisani ili usmeni) između komunista i ustaša zasigurno postojao obzirom da su se tačke iz ovog predratnog sporazuma o saradnji i uništavanju Srpstva i pravoslavlja realizovale u toku kao i nakon DSR. Da se samo potsetimo da 1. KPJ nije izdala bukvalno nikakav proglas povodom proglašenja NDH u Zagrebu 10. travnja 1941. g., a jugoslovenski komunisti su bili poznati po svojoj sklonosti za izdavanje partijskih proglasa povodom svega i svačega, 2. da Brozovi partizani nisu u toku čitavog rata čak ni pomišljali da oslobode „deveti krug pakla“ – Jasenovac i 3. da su nakon rata od ovog stratišta (najveća i najmasovnija nekropola u Jugoistočnoj Evropi) napravili park sa spomenikom (tzv. „raspukla ruža“) koji se sastoji od četiri latinična slova „U“ koja gledaju na sve četiri strane sveta a koje su Pavelićeve ustaše nosile na svojim kapama…
O direktnoj sprezi hrvatskih ustaša i Brozove KPJ i NOVJ iz ratnog perioda u cilju rešavanja srpskog pitanja u NDH indirektno govori i slučaj od 31. jula 1966. g. upravo na otvaranju Mauzoleja i spomen obeležja žrtvama jasenovačkog logora (fabrike) smrti. Tada je, naime, kao jedna od zvanica i ujedno predstavnik vlasti SR Hrvatske na ovoj ceremoniji bio prisutan i predsednik Sabora SR Hrvatske – Stevo Krajačić, inače jedan od Brozovih najpoverljivijih saradnika. Kada se ceremonija otvaranja završila, a misleći da su mikrofoni isključeni, Krajačić se okrenuo srpskim borcima rekavši im doslovce: “Ovdje smo vas premalo pobili”. Međutim, mikrofoni nisu bili isključeni tako da je nakon nastalog skandala Krajačić bio prisiljen da podnese ostavku.[xxxiv] Na kraju, „najveći sin naših naroda i narodnosti“ Josip Broz Tito za vreme od čitavih 35 godina svoje vladavine u Jugoslaviji nije našao za shodno da ni jedanput poseti niti Jasenovac niti bilo koje drugo masovno stratište Srba u NDH. Verovatno zato jer to nije bilo predviđeno pisanim i usmenim sporazumima između ustaša, KPJ i Brozovih partizana kako pre tako i za vreme rata.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Umesto zaključka: Revizija titografije
Umesto zaključka, predlažemo relevantnim državnim i naučnim organima i institucijama sa prostora bivše Jugoslavije da preduzmu sledeće konkretno-operativne radnje u cilju stvaranja objektivne slike ko je bio ko, ko se borio protiv koga i ko se zašta borio na prostorima čitave Jugoslavije u Drugom svetskom ratu:
Izvori
AJ − Arhiv Jugoslavije, Beograd, strogo poverljivi izveštaj beogradske specijalne policije o „Titu“ od 13. decembra 1943. g., signatura 838, LF JBT III-11/15.
AVI – Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Arhiva neprijateljskih jedinica, br. reg. 3/2, K-116/1638 (sporazum Pijade-Budak).
AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (pismo Isi od 29. marta 1943. g.).
AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (kopija Titove svojeručne depeše).
AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (izlaganje Moše Pijade na Drugom zasedanju AVNOJ-a).
Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Savez udruženja novinara FNRJ, Beograd, 1946.
KAW − Ratni arhiv u Beču (Kriegsarchiv Wien), Ostavština Gleza fon Horstenau (B/67) uključujući i njegove zabeleške u formi dnevnika iz Zagreba od aprila 1941. g. do septembra 1944. g. (KAW, B/67-dnevnik).
Proleter, „Organ Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije (Sekcije Komunističke Internacionale)“, god. VIII, br. 28, decembar 1932. g., članak „Komunistička partija Jugoslavije pozdravlja ustaški pokret“, Arhiv Narodne biblioteke Srbije, Odeljenje obaveznog primerka.
„Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November 23rd, 1918 u Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, str. 151−153.
Кнежевић Л. Р, Кнежевић Ж., Слобода или смрт, приватно издање аутора, Сијeтл, САД, 1981.
Минић П. М., Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965.
Михаиловић М. Д., Рат и мир ђенерала (изабрани ратни списи), I−II, Српска реч: Београд, 1998.
Николић К., Владе Краљевине Југославије у Другом светском рату 1941−1945, Институт за савремену историју, Београд, 2008 (документа).
Пешут М., Револуција у Лици 1941−1945, ауторово приватно издање, Билефелд, Немачка, 1966.
Равногорска омладина у рату 1941–1945. Сећања и казивања, група аутора, књига друга, Удружење припадника Југословенске Војске у Отаџбини, Београд, 2008.
Симић П., Деспот З., Тито, строго поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010.
Tagesbuch Nr. Ia&545, 44 J. G. Kdos. – Tgb. Nr. Ia&547&44 J-G-Kdos. SS Frw. Geb. Division “Prinz Eugen” f. 1c Nr. 513/44 Jahr G. K. Dos.
Zbornici dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, I−XIV, Vojnoistorijski institut, Beograd.
Zečević M., Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu 10. juni 15 juli 1946, SUBNOR Jugoslavije, Beograd, 2001.
Članci
Глигоријевић М., Србија на западу, Политика, Београд, 1991.
Svedočenje američkog kapetana Ilije Popovića, Погледи, Крагујевац, бр. 74, 11. јануар 1991. g.
Knjige
Адамовић В., Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Informatika, Београд, 2008.
Алмули Ј., Јевреји и Срби у Јасеновцу, Службени гласник, Београд, 2009.
Bolta L. B., Gračačka četnička brigada 1941−1945: prilog istoriji narodnog ravnogorskog pokreta, Sidnej, Australija, 1987.
Екмечић М., Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492−1992), Треће, допуњено издање, Evro Giunti, Београд, 2010.
Grujić P., Boromejski čvor. Ko je bio patriota u Srbiji 1941−1945?, ATC Avangarda, Beograd, 2006.
Kazimirović V., Nemački general u Zagrebu, Prizma/Centar film, Kragujevac-Beograd, 1996.
Petranović B., Istorija Jugoslavije 1918−1988, I, NOLIT, Beograd, 1988.
Petranović B., Zečević M., Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991.
Popović B. N., Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941−1945), Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1988.
Šmider K., Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1945, 2005.
Николић К., Историја Равногорског покрета, III, Српска реч, Београд, 1999.
Ривели А. М., Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Јасен, Никшић, 1999.
Самарџић М., Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006.
Самарџић М., Фалсификати комунистичке историје, UNA PRESS, Beograd, 2010.
Umesto zaključka, predlažemo relevantnim državnim i naučnim organima i institucijama sa prostora bivše Jugoslavije da preduzmu sledeće konkretno-operativne radnje u cilju stvaranja objektivne slike ko je bio ko, ko se borio protiv koga i ko se zašta borio na prostorima čitave Jugoslavije u Drugom svetskom ratu:
- da se formira kompetentna moralno-znanstvena „Komisija za utvrđivanje pune istine o učešću jugoslovenskih naroda i narodnosti i vojno-političkih formacija u Drugom svetskom ratu“ a koja bi imala sledeća dva stručna zadatka:
- da proverava autentičnost i validnost već objavljenih dokumetata čija sadržina odudara od do sada zvaničnih titoističkih udžbenika i lektire o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji uključujući i proveru autentičnosti, originalnosti i validnosti do sada objavljivanih zvaničnih „partizanskih“ dokumenata o „narodnooslobodilačkoj borbi“ u po raznoraznim Zbornicima NOB-e), i
- da otkriva nova i objavljuje do sada neobjavljena autentična dokumenta iz domaćih i inostranih arhiva a naročito ona koja odudaraju od povesnice Drugog svetskog rata u Jugoslaviji zacrtane u okvirima moralno-političke linije Sabranih dela Josipa Broza Tita (i ostalih drugova i drugarica).
- da se nakon realizacije prve i druge tačke, ukoliko je to potrebno, pristupi repisanju, tj. reviziji, dosadašnje titoističke istorio(grafije) − titografije.
Izvori
AJ − Arhiv Jugoslavije, Beograd, strogo poverljivi izveštaj beogradske specijalne policije o „Titu“ od 13. decembra 1943. g., signatura 838, LF JBT III-11/15.
AVI – Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Arhiva neprijateljskih jedinica, br. reg. 3/2, K-116/1638 (sporazum Pijade-Budak).
AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (pismo Isi od 29. marta 1943. g.).
AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (kopija Titove svojeručne depeše).
AVI − Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12 (izlaganje Moše Pijade na Drugom zasedanju AVNOJ-a).
Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Savez udruženja novinara FNRJ, Beograd, 1946.
KAW − Ratni arhiv u Beču (Kriegsarchiv Wien), Ostavština Gleza fon Horstenau (B/67) uključujući i njegove zabeleške u formi dnevnika iz Zagreba od aprila 1941. g. do septembra 1944. g. (KAW, B/67-dnevnik).
Proleter, „Organ Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije (Sekcije Komunističke Internacionale)“, god. VIII, br. 28, decembar 1932. g., članak „Komunistička partija Jugoslavije pozdravlja ustaški pokret“, Arhiv Narodne biblioteke Srbije, Odeljenje obaveznog primerka.
„Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November 23rd, 1918 u Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, str. 151−153.
Кнежевић Л. Р, Кнежевић Ж., Слобода или смрт, приватно издање аутора, Сијeтл, САД, 1981.
Минић П. М., Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965.
Михаиловић М. Д., Рат и мир ђенерала (изабрани ратни списи), I−II, Српска реч: Београд, 1998.
Николић К., Владе Краљевине Југославије у Другом светском рату 1941−1945, Институт за савремену историју, Београд, 2008 (документа).
Пешут М., Револуција у Лици 1941−1945, ауторово приватно издање, Билефелд, Немачка, 1966.
Равногорска омладина у рату 1941–1945. Сећања и казивања, група аутора, књига друга, Удружење припадника Југословенске Војске у Отаџбини, Београд, 2008.
Симић П., Деспот З., Тито, строго поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010.
Tagesbuch Nr. Ia&545, 44 J. G. Kdos. – Tgb. Nr. Ia&547&44 J-G-Kdos. SS Frw. Geb. Division “Prinz Eugen” f. 1c Nr. 513/44 Jahr G. K. Dos.
Zbornici dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, I−XIV, Vojnoistorijski institut, Beograd.
Zečević M., Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu 10. juni 15 juli 1946, SUBNOR Jugoslavije, Beograd, 2001.
Članci
Глигоријевић М., Србија на западу, Политика, Београд, 1991.
Svedočenje američkog kapetana Ilije Popovića, Погледи, Крагујевац, бр. 74, 11. јануар 1991. g.
Knjige
Адамовић В., Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Informatika, Београд, 2008.
Алмули Ј., Јевреји и Срби у Јасеновцу, Службени гласник, Београд, 2009.
Bolta L. B., Gračačka četnička brigada 1941−1945: prilog istoriji narodnog ravnogorskog pokreta, Sidnej, Australija, 1987.
Екмечић М., Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492−1992), Треће, допуњено издање, Evro Giunti, Београд, 2010.
Grujić P., Boromejski čvor. Ko je bio patriota u Srbiji 1941−1945?, ATC Avangarda, Beograd, 2006.
Kazimirović V., Nemački general u Zagrebu, Prizma/Centar film, Kragujevac-Beograd, 1996.
Petranović B., Istorija Jugoslavije 1918−1988, I, NOLIT, Beograd, 1988.
Petranović B., Zečević M., Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991.
Popović B. N., Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941−1945), Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1988.
Šmider K., Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1945, 2005.
Николић К., Историја Равногорског покрета, III, Српска реч, Београд, 1999.
Ривели А. М., Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Јасен, Никшић, 1999.
Самарџић М., Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006.
Самарџић М., Фалсификати комунистичке историје, UNA PRESS, Beograd, 2010.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Napomene:
Film „Bitka na Neretvi“ je bio najskuplji igrani film ikada snimljen u socijalističkoj Jugoslaviji. Titoističkom režimu je bilo izuzetno važno da glavne uloge igraju poznati holivudski glumci kako bi režim dobio na većem kredibilitetu kako u Jugoslaviji tako i u inostranstvu. Tako u filmu „Bitka na Neretvi“ pored jugoslovenske glumačke ekipe igraju i Orson Welles, Franco Nero, Yul Brynner pored Hardz Krugera i Sergeja Bondarčuka. U filmu „Bitka na Sutjesci“ budućeg doživotnog predsednika SFRJ igra niko drugi nego Richard Burton koji je za ovu ulogu dobio honorar od jednog miliona američkih dolara. Barton je, inače, po povratku u SAD nakon snimanja filma izjavio da mu je bilo vrlo teško da glumi ulogu jednog pravog (političkog) glumca. Falsifikovanje prave povesti DSR u ovim filmovima se možda najočiglednije vidi u filmu „Dvoboj za Južnu prugu“ Zdravka Velimirovića u kome su diverzantske akcije rušenja pruga četnika đenerala Draže Mihailovića (JVuO) jednostavno pripisane Titovim partizanima. Ratni („partizanski“) filmovi su u SFRJ bili udarni žanr sedme umetnosti. Prema nekim procenama, u ove ratne filmove Titove osobne kinematografije je država uložila više novca nego na sve ostale filmove zajedno a razlog je jednostavan: „partizanski“ filmovi su bili najefikasniji opšti i javni časovi istorije naroda i narodnosti Jugoslavije u DSR. Prikazivani su u školama a đaci su kolektivno odvođeni u bioskope. Sadržaj filmova se naravno adekvatno poklapao sa sadržajima iz obaveznih školskih udžbenika tako da su dobrim delom imali i funkciju nastavnih vežbanki. Ipak, ni jedan jedini od takvih „partizanskih“ filmova nije snimljen prema stvarnom istorijskom događaju tako da svi oni ostaju u domenu političke propagande jednog totalitarnog jednopartijskog sistema i režima i njegove titografije (opširnije videti u: Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, str. 79−121). Snimanje ovakvih filmova je direktno pomagala JNA kako to i stoji u špici filma „Užička republika“.
[ii] Videti npr.: Ratni arhiv u Beču (Kriegsarchiv Wien = KAW), Ostavština Gleza fon Horstenau (B/67) uključujući i njegove zabeleške u formi dnevnika iz Zagreba od aprila 1941. g. do septembra 1944. g. (KAW, B/67-dnevnik); Kazimirović, Nemački general u Zagrebu.
[iii] Na primer, postoje dokumenta sa falsifikovanim potpisima komandanta Kraljeve gorske garde Nikole Kalabića (tj. čitava pisma) kao npr. jedno datirano 19.−20. decembra 1945. g. kao i retuširane fotografije četničkih komandanata a omiljeni „objekt“ je bio opet Nikola Kalabić kome je pripisana i lažna izdaja vrhovnog komandanta JVuO. Ipak, mora se istaći da je od strane Titoista ubedljivo najpodmukliji podmetnuti falsifikat navodno pismo (i to u dve verzije latinicom) koje je tobože Draža Mihailović uputio „d-ru ALOJZIJU STEPINCU, nadbiskupu zagrebačkom i metropoliti hrvatskom“ 15. aprila 1945. g. a u kome se traži prisna saradnja sa „hrvatskim narodom“ (tj. sa ustaškim i domobranskim bojovnicima) uz Stepinčev blagoslov radi suzbijanja komunističke pobedničke plime. Ako ništa drugo, da zaobiđemo raspravu o originalnosti i autentičnosti ovog pisma sa tehničke tačke gledišta, bilo bi apsolutno nelogično da pred sam kraj rata Mihailović traži prisnu saradnju sa ustašama i domobranima protiv kojih se do tada borio a koje napuštaju i Zagreb i ostatak Jugoslavije za nekoliko dana ili sedmica pritom odlično znajući da su i Pavelićeve ustaše i Brozovi partizani dve iste hrvatske vojske. Ipak, u ovom slučaju začuđuje krajnja aljkavost titoističkih falsifikatora obzirom da su izdali jedno te isto pismo u dve različite varijante zaboravljajući pritom da onu prvu unište ili bar sklone na sigurno. Naime, u stenografskim beleškama sa „procesa stoleća“, tj. Draži Mihailoviću 1946. g. u Topčideru u Beogradu, faksimil Dražinog pisma Stepincu je objavljen na jednoj jedinoj stranici (97-oj) ali 39 godina kasnije to isto pismo se u zborniku četničkih dokumenata u četrnaestoj knjizi u četvrtom tomu objavljuje na dve stranice i pritom se razlikuju mesta kako adrese tako i samog datuma pored poslednjeg pasusa koji se u ovoj drugoj varijanti nalazi na sledećoj, tj. drugoj, stranici. U prvoj varijanti Dražinog navodnog pisma Stepincu natpis „Vrhovna komanda, 15. aprila 1945., armijski general“ sa Mihailovićevim potpisom se nalazi ispod teksta pisma dok se u drugoj varijanti pisma natpis „Vrhovna komanda, 15. aprila 1946.“ nalazi u gornjem desnom uglu pisma iznad početka teksta samog pisma. Oba ova pisma, inače, nemaju odgovarajući memorandum Vrhovne komande, pečat, ni broj pod kojim su zavedena za razliku od originalnih dokumenata Vrhovne komande JVuO. Sam Draža se potpisivao kao đeneral dok u ovom slučaju stoji general (Михаиловић, Рат и мир ђенерала, str. 365; Zbornik dokumenata i podataka, tom XIV, knjiga 4, str. 989−990). Videti takođe i: Zečević, Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu;Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom). U navodnom pismu Stepincu aprila 1945. g. je falsifikovan i potpis Draže Mihailovića kao i u nekim drugim falsifikovanim pismima (Brašiću, Mati Matićeviću). Originalni Dražin potpis latiničnim grafemama se nalazi npr. u pismu grčkom generalu Zervasu koje je pisano na francuskom jeziku. Pismo je datirano 5. februara 1944. g. i verifikovano je sa jasno čitljivim pečatom „Komande Jugoslovenske vojske u otadžbini“ što nije slučaj sa npr. pečatom na pismu Mati Matićeviću datiranom 29. studenog 1944. g. (Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, str. 36).
[iv] Николић, Историја Равногорског покрета, III, str. 314.
[v] AVI, pismo Isi od 29. marta 1943. g.
[vi] AVI, kopija Titove svojeručne depeše.
[vii] Na neposrednu saradnju Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša na prostoru tzv. „Bihaćke republike“ ukazuje nemački general Fortner koji je bio komandant nemačke 718.-te divizije. On je u svom izveštaju od 26. decembra 1942. g. procenjivao da komunisti vladaju teritorijom oko Bihaća u dužini oko 250 i širini do 100 kilometara. Na ovoj teritoriji se prema njemu nalazilo oko 63.000 partizanskih boraca. U svom novom izveštaju od 6. januara 1943. g. isti Fortner izveštava svoje nadležne da su Brozovi partizani u domobranskim i ustaškim vojnim garnizonima „bez muke mogli doći do plena u hrani i oružju“ (Zbornik dokumenata i podataka, tom XII, knjiga 2, str. 952; Zbornik dokumenata i podataka, tom XII, knjiga 3, str. 18).
[viii] Kominterna je 1935. g. usvojila stav da se usled nadolazeće nacističke opasnosti i rata Nemačke (kao eksponenta zapadnih buržoazija) protiv SSSR-a ne ide na razbijanje Jugoslavije kako bi se mogla i sama što duže odupreti nemačkoj invaziji pre nemačkog pohoda na istok. Nakon napada Nemačke na SSSR 22. juna 1941. g. i u toku čitavog rata stav Moskve je bio da jugoslovenski komunisti pod plaštom „antifašističke borbe“ preuzmu vlast u čitavoj zemlji nakon čega bi Jugoslaviju uključili u sovjetski vojni, politički i ekonomski blok.
[ix] Кнежевић, Слобода или смрт, str. 186.
[x] Ibid.
[xi] Пешут, Револуција у Лици, str. 225.
[xii] Ibid., str. 227.
[xiii] Глигоријевић, Србија на западу, str. 132−133.
[xiv] Godine 2010. je u Beogradu izašla prva do sada objavljena zbirka strogo poverljivih arhivskih dokumenata o ličnosti i delu Josipa Broza Tita u kojoj se nalazi više od 250 dokumenata: Симић, Деспот, Тито, строго поверљиво. Архивски документи. Rezultate psihopolitičke analize ličnosti Josipa Broza Tita videti u: Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополититичка паралела. Ovo je, inače, do sada najbolja i najkompletnija Brozova psihobiografija.
[xv] AJ, strogo poverljivi izveštaj beogradske specijalne policije o „Titu“.
[xvi] Пешут, Револуција у Лици, str. 181−217. Mane Pešut je bio komandant bataljona „Dinarske četničke divizije“. Nakon rata je emigrirao u Nemačku gde je napisao spomenutu knjigu koja je istorijski izvor prvog reda obzirom da ju je pisao očevidac. Pešut je u Nemačkoj uređivao časopis „Beli orlovi“.
[xvii] Da se potsetimo da su Saveznici (SAD, Velika Britanija i SSSR) u okviru antifašističke koalicije na ovoj konferenciji koja je trajala od 28. novembra do 1. decembra 1943. g. priznali partizanski pokret Josipa Broza Tita kao saveznički i antifašistički pod pritiskom Staljina i što je još važnije, ovaj pokret je priznat kao jedini legitimni politički predstavnik Jugoslavije. O sukobu između vlade SSSR i Jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu i JVuO vidi u: Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi, str. 90−108. Najnovija mini antologija dokumenata izbegličkih vlada Kraljevine Jugoslavije u DSR je objavljena 2008. g. u: Николић, Владе Краљевине Југославије.
[xviii] Ovo svedočenje američkog kapetana Ilije Popovića je štampano u časopisu Погледи, Kragujevac, br. 74, 11. januar 1991. g. Kao direktan dokaz otvorene saradnje Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u DSR služi i autentična fotografija na kojoj se vide jedan ustaša (stoji) i jedan partizan (na konju) kako se rukuju u uniformama i sa oružjem okruženi sa još nekoliko svojih saboraca. Fotografija je objavljena u: Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, str. 163.
[xix] Bolta, Gračačka četnička brigada, str. 205−206.
[xx] Major Jezdimir Dangić je bio komandant četničkih jedinica „Jugoslovenske vojske u Otadžbini“ u Istočnoj Bosni i Hercegovini do aprila 1942. g., gde je prvenstveno štitio srpski narod od ustaških pokolja, kada je zarobljen od strane Nemaca i poslat u logor Strij u Poljskoj.
[xxi] Citat preuzet iz knjige: Равногорска омладина у рату 1941–1945, str. 332.
[xxii] Ovako su se zvanično nazivale partizanske bojne formacije KPJ od decembra 1942. g. do marta 1945. g. Od marta 1945. g. do 1951. g. Brozove oružane formacije se nazivaju „Jugoslovenska armija“ (JA) a od 1951. g. „Jugoslovenska narodna armija“ (JNA). Ove formacije se od jula 1941. g. do januara 1942. g. nazivaju „Narodnooslobodilački partizanski odredi Jugoslavije“ (NOPOJ) a od januara do decembra 1942. g. „Narodnooslobodilačka partizanska i dobrovoljačka vojska Jugoslavije“ (NOP i DVJ).
[xxiii] Citat preuzet iz knjige: Равногорска омладина у рату 1941–1945, str. 336.
[xxiv] Major Aterton, koji je bio oženjen jednom sarajlijkom muslimankom, je zajedno sa svojim tehničarem likvidiran od strane partizana oko 16. aprila 1942. g. i to u momentu kada se spremao da pošalje radiogram engleskoj komandi upravo o rezultatima sporazuma između Tita i Pavelićevih predstavnika. Broz je nakon ove likvidacije zvanično objavio da je engleski major, zajedno sa generalom Novakovićem, napustio njegov štab i prebegao na stranu četnika koji su ga navodno i likvidirali.
[xxv] Na ovu nemačko-partizansku saradnju na lokalnom nivou ukazuje i činjenica da su jake nemačke snage u jesen 1941. g. jednostavno predale Titu čitav grad Užice sa sve fabrike za proizvodnju i remont oružja i municije koja pre povlačenja Nemaca iz grada nije niti uništena niti razmontirana. Vojno-politička međuigra između partizana, JVuO i Nemaca na području okupirane Srbije u toku DSR je analizirana u knjizi: Grujić, Boromejski čvor.
[xxvi] Nezavisna (Neovisna) Država Hrvatska proglašena 10. travnja 1941. g. kao deklarativno fašistička se u mnogo čemu razlikovala od svojih modela, uzora i pre svega sponzora: nacističke Nemačke i fašističke Italije. Ustaški NDH ideolozi su uvek i neskriveno napominjali da je ova državna tvorevina zasnovana pre svega na učenju Rimokatoličke crkve i to iz vremena tzv. „socijalnog katolicizma“. NDH je bila pre svega rimokatolička diktatorska tvorevina ideološki zasnovana na ideji srednjovekovnih krstaških ratova protiv nevernika. Prihvaćeno je učenje Vatikana da su demokratija, parlamentarizam i liberalizam destruktivna učenja koja vode ka ateizaciji društva. Hrvatske široke katoličke mase u NDH su ideološki pridobijene propagandom da ova katolička država stvara buduću božiju zajednicu na zemlji, naravno bez nevernika, tj. Srba pravoslavaca. Stoga je glavna putanja vodilja postao „Civitas Dei“. Za razliku od pravoslavlja, koje je proglašeno za neveru, islam je prihvaćen kao gnezdo hrvatske nacije. Osnovni ustaški politički cilj je bio da se putem sveobuhvatnog genocida protiv Srba pravoslavaca stvori neophodna većina hrvatskog katoličkog življa u NDH. Prema originalnoj ustaškoj zamisli prvi ogroman koncentracioni i logor smrti za Srbe pravoslavce je trebao da bude podignut negde na sektoru donje Neretve ali pošto italijanske okupacione vlasti to nisu dozvolile izgrađen je na Savi u Jasenovcu, tj. u nemačkoj okupacionoj zoni (Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, str. 445−446). O direktnom saučesništvu Rimokatoličke crkve, tj. klera, u činjenju zločina genocida u Jasenovcu najbolje govori činjenica da su tri komandanta ovog logora smrti bili katolički sveštenici, i da je masa njih van Jasenovca učestvovala u ustaškim zločinima. Najkrvoločniji među rimokatoličkim sveštenicima – komandantima u Jasenovcu je svakako bio fratar Miroslav Filipović-Majstorović („fra Satana“) koji je bio pre rata franjevački fratar i kapelan u selu Petrićevac u Bosni. Filipović je čak jednom prilikom održao i misu u katoličkoj bogomolji u krvavoj ustaškoj uniformi i sa revolverom oko pojasa preko koje je navukao svešteničku mantiju (Алмули, Јевреји и Срби у Јасеновцу, str. 263). O ulozi rimokatoličke crkve u pokoljima i prekrštavanju Srba u NDH vidi u: Ривели, Надбискуп геноцида.
[xxvii] Минић, Расуте кости (1941−1945), стр. 140, 173. Ovde ćemo navesti i jedan upečatljiv izveštaj nemačkog armijskog generala, obergrupenfirera Artura fon Flebsa sa prostora NDH o partizansko-ustaškoj saradnji. Sektor Flebsove komande je obuhvatao južnodalmatinski, bosanski i hercegovački prostor. Ovaj general je u toku 1943. g. i 1944. g. slao vojne izveštaje direktno Himleru u Berlin a vodio je i svoj privatni ratni dnevnik. Tako Flebs piše o begstvu partizanima pet ustaških oficira koji su svojim vojnicima izdali kratku zapovest: „Spasavaj se ko može!“…“Ni ustaški bataljon kod ušća Neretve nije u stanju da odbije najjednostavniji napad bandi, beži se kukavički pri prvom metku… i obaveštavaju partizane. Posada jednog uporišta osim toga prodala je municiju partizanima“ (Tagesbuch Nr. Ia&545).
[xxviii] AVI, izlaganje Moše Pijade na Drugom zasedanju AVNOJ-a.
[xxix] Trifunovska, Yugoslavia Through Documents, str. 151−153.
[xxx] Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, str. 160. Inače, na jugoslovenskom tlu su prve „sovjetske republike“ osnovane u Labinu, Ptuju i jugoistočnom Banatu. Ova banatska agrarna republika je osnovana novembra meseca 1918. g. kao „Kusićka sovjetska republika“.
[xxxi] Petranović, Zečević, Agonija dve Jugoslavije, str. 191.
[xxxii] Минић, Расуте кости (1941−1945); Šmider, Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1945.
[xxxiii] Najglavniji deo teksta ovog ustaško-komunističkog sporazuma je objavljen u: Самарџић,Сарадња партизана, стр. 66−67 a prema AVI, sporazum Pijade-Budak.
Film „Bitka na Neretvi“ je bio najskuplji igrani film ikada snimljen u socijalističkoj Jugoslaviji. Titoističkom režimu je bilo izuzetno važno da glavne uloge igraju poznati holivudski glumci kako bi režim dobio na većem kredibilitetu kako u Jugoslaviji tako i u inostranstvu. Tako u filmu „Bitka na Neretvi“ pored jugoslovenske glumačke ekipe igraju i Orson Welles, Franco Nero, Yul Brynner pored Hardz Krugera i Sergeja Bondarčuka. U filmu „Bitka na Sutjesci“ budućeg doživotnog predsednika SFRJ igra niko drugi nego Richard Burton koji je za ovu ulogu dobio honorar od jednog miliona američkih dolara. Barton je, inače, po povratku u SAD nakon snimanja filma izjavio da mu je bilo vrlo teško da glumi ulogu jednog pravog (političkog) glumca. Falsifikovanje prave povesti DSR u ovim filmovima se možda najočiglednije vidi u filmu „Dvoboj za Južnu prugu“ Zdravka Velimirovića u kome su diverzantske akcije rušenja pruga četnika đenerala Draže Mihailovića (JVuO) jednostavno pripisane Titovim partizanima. Ratni („partizanski“) filmovi su u SFRJ bili udarni žanr sedme umetnosti. Prema nekim procenama, u ove ratne filmove Titove osobne kinematografije je država uložila više novca nego na sve ostale filmove zajedno a razlog je jednostavan: „partizanski“ filmovi su bili najefikasniji opšti i javni časovi istorije naroda i narodnosti Jugoslavije u DSR. Prikazivani su u školama a đaci su kolektivno odvođeni u bioskope. Sadržaj filmova se naravno adekvatno poklapao sa sadržajima iz obaveznih školskih udžbenika tako da su dobrim delom imali i funkciju nastavnih vežbanki. Ipak, ni jedan jedini od takvih „partizanskih“ filmova nije snimljen prema stvarnom istorijskom događaju tako da svi oni ostaju u domenu političke propagande jednog totalitarnog jednopartijskog sistema i režima i njegove titografije (opširnije videti u: Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, str. 79−121). Snimanje ovakvih filmova je direktno pomagala JNA kako to i stoji u špici filma „Užička republika“.
[ii] Videti npr.: Ratni arhiv u Beču (Kriegsarchiv Wien = KAW), Ostavština Gleza fon Horstenau (B/67) uključujući i njegove zabeleške u formi dnevnika iz Zagreba od aprila 1941. g. do septembra 1944. g. (KAW, B/67-dnevnik); Kazimirović, Nemački general u Zagrebu.
[iii] Na primer, postoje dokumenta sa falsifikovanim potpisima komandanta Kraljeve gorske garde Nikole Kalabića (tj. čitava pisma) kao npr. jedno datirano 19.−20. decembra 1945. g. kao i retuširane fotografije četničkih komandanata a omiljeni „objekt“ je bio opet Nikola Kalabić kome je pripisana i lažna izdaja vrhovnog komandanta JVuO. Ipak, mora se istaći da je od strane Titoista ubedljivo najpodmukliji podmetnuti falsifikat navodno pismo (i to u dve verzije latinicom) koje je tobože Draža Mihailović uputio „d-ru ALOJZIJU STEPINCU, nadbiskupu zagrebačkom i metropoliti hrvatskom“ 15. aprila 1945. g. a u kome se traži prisna saradnja sa „hrvatskim narodom“ (tj. sa ustaškim i domobranskim bojovnicima) uz Stepinčev blagoslov radi suzbijanja komunističke pobedničke plime. Ako ništa drugo, da zaobiđemo raspravu o originalnosti i autentičnosti ovog pisma sa tehničke tačke gledišta, bilo bi apsolutno nelogično da pred sam kraj rata Mihailović traži prisnu saradnju sa ustašama i domobranima protiv kojih se do tada borio a koje napuštaju i Zagreb i ostatak Jugoslavije za nekoliko dana ili sedmica pritom odlično znajući da su i Pavelićeve ustaše i Brozovi partizani dve iste hrvatske vojske. Ipak, u ovom slučaju začuđuje krajnja aljkavost titoističkih falsifikatora obzirom da su izdali jedno te isto pismo u dve različite varijante zaboravljajući pritom da onu prvu unište ili bar sklone na sigurno. Naime, u stenografskim beleškama sa „procesa stoleća“, tj. Draži Mihailoviću 1946. g. u Topčideru u Beogradu, faksimil Dražinog pisma Stepincu je objavljen na jednoj jedinoj stranici (97-oj) ali 39 godina kasnije to isto pismo se u zborniku četničkih dokumenata u četrnaestoj knjizi u četvrtom tomu objavljuje na dve stranice i pritom se razlikuju mesta kako adrese tako i samog datuma pored poslednjeg pasusa koji se u ovoj drugoj varijanti nalazi na sledećoj, tj. drugoj, stranici. U prvoj varijanti Dražinog navodnog pisma Stepincu natpis „Vrhovna komanda, 15. aprila 1945., armijski general“ sa Mihailovićevim potpisom se nalazi ispod teksta pisma dok se u drugoj varijanti pisma natpis „Vrhovna komanda, 15. aprila 1946.“ nalazi u gornjem desnom uglu pisma iznad početka teksta samog pisma. Oba ova pisma, inače, nemaju odgovarajući memorandum Vrhovne komande, pečat, ni broj pod kojim su zavedena za razliku od originalnih dokumenata Vrhovne komande JVuO. Sam Draža se potpisivao kao đeneral dok u ovom slučaju stoji general (Михаиловић, Рат и мир ђенерала, str. 365; Zbornik dokumenata i podataka, tom XIV, knjiga 4, str. 989−990). Videti takođe i: Zečević, Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu;Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom). U navodnom pismu Stepincu aprila 1945. g. je falsifikovan i potpis Draže Mihailovića kao i u nekim drugim falsifikovanim pismima (Brašiću, Mati Matićeviću). Originalni Dražin potpis latiničnim grafemama se nalazi npr. u pismu grčkom generalu Zervasu koje je pisano na francuskom jeziku. Pismo je datirano 5. februara 1944. g. i verifikovano je sa jasno čitljivim pečatom „Komande Jugoslovenske vojske u otadžbini“ što nije slučaj sa npr. pečatom na pismu Mati Matićeviću datiranom 29. studenog 1944. g. (Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, str. 36).
[iv] Николић, Историја Равногорског покрета, III, str. 314.
[v] AVI, pismo Isi od 29. marta 1943. g.
[vi] AVI, kopija Titove svojeručne depeše.
[vii] Na neposrednu saradnju Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša na prostoru tzv. „Bihaćke republike“ ukazuje nemački general Fortner koji je bio komandant nemačke 718.-te divizije. On je u svom izveštaju od 26. decembra 1942. g. procenjivao da komunisti vladaju teritorijom oko Bihaća u dužini oko 250 i širini do 100 kilometara. Na ovoj teritoriji se prema njemu nalazilo oko 63.000 partizanskih boraca. U svom novom izveštaju od 6. januara 1943. g. isti Fortner izveštava svoje nadležne da su Brozovi partizani u domobranskim i ustaškim vojnim garnizonima „bez muke mogli doći do plena u hrani i oružju“ (Zbornik dokumenata i podataka, tom XII, knjiga 2, str. 952; Zbornik dokumenata i podataka, tom XII, knjiga 3, str. 18).
[viii] Kominterna je 1935. g. usvojila stav da se usled nadolazeće nacističke opasnosti i rata Nemačke (kao eksponenta zapadnih buržoazija) protiv SSSR-a ne ide na razbijanje Jugoslavije kako bi se mogla i sama što duže odupreti nemačkoj invaziji pre nemačkog pohoda na istok. Nakon napada Nemačke na SSSR 22. juna 1941. g. i u toku čitavog rata stav Moskve je bio da jugoslovenski komunisti pod plaštom „antifašističke borbe“ preuzmu vlast u čitavoj zemlji nakon čega bi Jugoslaviju uključili u sovjetski vojni, politički i ekonomski blok.
[ix] Кнежевић, Слобода или смрт, str. 186.
[x] Ibid.
[xi] Пешут, Револуција у Лици, str. 225.
[xii] Ibid., str. 227.
[xiii] Глигоријевић, Србија на западу, str. 132−133.
[xiv] Godine 2010. je u Beogradu izašla prva do sada objavljena zbirka strogo poverljivih arhivskih dokumenata o ličnosti i delu Josipa Broza Tita u kojoj se nalazi više od 250 dokumenata: Симић, Деспот, Тито, строго поверљиво. Архивски документи. Rezultate psihopolitičke analize ličnosti Josipa Broza Tita videti u: Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополититичка паралела. Ovo je, inače, do sada najbolja i najkompletnija Brozova psihobiografija.
[xv] AJ, strogo poverljivi izveštaj beogradske specijalne policije o „Titu“.
[xvi] Пешут, Револуција у Лици, str. 181−217. Mane Pešut je bio komandant bataljona „Dinarske četničke divizije“. Nakon rata je emigrirao u Nemačku gde je napisao spomenutu knjigu koja je istorijski izvor prvog reda obzirom da ju je pisao očevidac. Pešut je u Nemačkoj uređivao časopis „Beli orlovi“.
[xvii] Da se potsetimo da su Saveznici (SAD, Velika Britanija i SSSR) u okviru antifašističke koalicije na ovoj konferenciji koja je trajala od 28. novembra do 1. decembra 1943. g. priznali partizanski pokret Josipa Broza Tita kao saveznički i antifašistički pod pritiskom Staljina i što je još važnije, ovaj pokret je priznat kao jedini legitimni politički predstavnik Jugoslavije. O sukobu između vlade SSSR i Jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu i JVuO vidi u: Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi, str. 90−108. Najnovija mini antologija dokumenata izbegličkih vlada Kraljevine Jugoslavije u DSR je objavljena 2008. g. u: Николић, Владе Краљевине Југославије.
[xviii] Ovo svedočenje američkog kapetana Ilije Popovića je štampano u časopisu Погледи, Kragujevac, br. 74, 11. januar 1991. g. Kao direktan dokaz otvorene saradnje Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša u DSR služi i autentična fotografija na kojoj se vide jedan ustaša (stoji) i jedan partizan (na konju) kako se rukuju u uniformama i sa oružjem okruženi sa još nekoliko svojih saboraca. Fotografija je objavljena u: Самарџић, Фалсификати комунистичке историје, str. 163.
[xix] Bolta, Gračačka četnička brigada, str. 205−206.
[xx] Major Jezdimir Dangić je bio komandant četničkih jedinica „Jugoslovenske vojske u Otadžbini“ u Istočnoj Bosni i Hercegovini do aprila 1942. g., gde je prvenstveno štitio srpski narod od ustaških pokolja, kada je zarobljen od strane Nemaca i poslat u logor Strij u Poljskoj.
[xxi] Citat preuzet iz knjige: Равногорска омладина у рату 1941–1945, str. 332.
[xxii] Ovako su se zvanično nazivale partizanske bojne formacije KPJ od decembra 1942. g. do marta 1945. g. Od marta 1945. g. do 1951. g. Brozove oružane formacije se nazivaju „Jugoslovenska armija“ (JA) a od 1951. g. „Jugoslovenska narodna armija“ (JNA). Ove formacije se od jula 1941. g. do januara 1942. g. nazivaju „Narodnooslobodilački partizanski odredi Jugoslavije“ (NOPOJ) a od januara do decembra 1942. g. „Narodnooslobodilačka partizanska i dobrovoljačka vojska Jugoslavije“ (NOP i DVJ).
[xxiii] Citat preuzet iz knjige: Равногорска омладина у рату 1941–1945, str. 336.
[xxiv] Major Aterton, koji je bio oženjen jednom sarajlijkom muslimankom, je zajedno sa svojim tehničarem likvidiran od strane partizana oko 16. aprila 1942. g. i to u momentu kada se spremao da pošalje radiogram engleskoj komandi upravo o rezultatima sporazuma između Tita i Pavelićevih predstavnika. Broz je nakon ove likvidacije zvanično objavio da je engleski major, zajedno sa generalom Novakovićem, napustio njegov štab i prebegao na stranu četnika koji su ga navodno i likvidirali.
[xxv] Na ovu nemačko-partizansku saradnju na lokalnom nivou ukazuje i činjenica da su jake nemačke snage u jesen 1941. g. jednostavno predale Titu čitav grad Užice sa sve fabrike za proizvodnju i remont oružja i municije koja pre povlačenja Nemaca iz grada nije niti uništena niti razmontirana. Vojno-politička međuigra između partizana, JVuO i Nemaca na području okupirane Srbije u toku DSR je analizirana u knjizi: Grujić, Boromejski čvor.
[xxvi] Nezavisna (Neovisna) Država Hrvatska proglašena 10. travnja 1941. g. kao deklarativno fašistička se u mnogo čemu razlikovala od svojih modela, uzora i pre svega sponzora: nacističke Nemačke i fašističke Italije. Ustaški NDH ideolozi su uvek i neskriveno napominjali da je ova državna tvorevina zasnovana pre svega na učenju Rimokatoličke crkve i to iz vremena tzv. „socijalnog katolicizma“. NDH je bila pre svega rimokatolička diktatorska tvorevina ideološki zasnovana na ideji srednjovekovnih krstaških ratova protiv nevernika. Prihvaćeno je učenje Vatikana da su demokratija, parlamentarizam i liberalizam destruktivna učenja koja vode ka ateizaciji društva. Hrvatske široke katoličke mase u NDH su ideološki pridobijene propagandom da ova katolička država stvara buduću božiju zajednicu na zemlji, naravno bez nevernika, tj. Srba pravoslavaca. Stoga je glavna putanja vodilja postao „Civitas Dei“. Za razliku od pravoslavlja, koje je proglašeno za neveru, islam je prihvaćen kao gnezdo hrvatske nacije. Osnovni ustaški politički cilj je bio da se putem sveobuhvatnog genocida protiv Srba pravoslavaca stvori neophodna većina hrvatskog katoličkog življa u NDH. Prema originalnoj ustaškoj zamisli prvi ogroman koncentracioni i logor smrti za Srbe pravoslavce je trebao da bude podignut negde na sektoru donje Neretve ali pošto italijanske okupacione vlasti to nisu dozvolile izgrađen je na Savi u Jasenovcu, tj. u nemačkoj okupacionoj zoni (Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, str. 445−446). O direktnom saučesništvu Rimokatoličke crkve, tj. klera, u činjenju zločina genocida u Jasenovcu najbolje govori činjenica da su tri komandanta ovog logora smrti bili katolički sveštenici, i da je masa njih van Jasenovca učestvovala u ustaškim zločinima. Najkrvoločniji među rimokatoličkim sveštenicima – komandantima u Jasenovcu je svakako bio fratar Miroslav Filipović-Majstorović („fra Satana“) koji je bio pre rata franjevački fratar i kapelan u selu Petrićevac u Bosni. Filipović je čak jednom prilikom održao i misu u katoličkoj bogomolji u krvavoj ustaškoj uniformi i sa revolverom oko pojasa preko koje je navukao svešteničku mantiju (Алмули, Јевреји и Срби у Јасеновцу, str. 263). O ulozi rimokatoličke crkve u pokoljima i prekrštavanju Srba u NDH vidi u: Ривели, Надбискуп геноцида.
[xxvii] Минић, Расуте кости (1941−1945), стр. 140, 173. Ovde ćemo navesti i jedan upečatljiv izveštaj nemačkog armijskog generala, obergrupenfirera Artura fon Flebsa sa prostora NDH o partizansko-ustaškoj saradnji. Sektor Flebsove komande je obuhvatao južnodalmatinski, bosanski i hercegovački prostor. Ovaj general je u toku 1943. g. i 1944. g. slao vojne izveštaje direktno Himleru u Berlin a vodio je i svoj privatni ratni dnevnik. Tako Flebs piše o begstvu partizanima pet ustaških oficira koji su svojim vojnicima izdali kratku zapovest: „Spasavaj se ko može!“…“Ni ustaški bataljon kod ušća Neretve nije u stanju da odbije najjednostavniji napad bandi, beži se kukavički pri prvom metku… i obaveštavaju partizane. Posada jednog uporišta osim toga prodala je municiju partizanima“ (Tagesbuch Nr. Ia&545).
[xxviii] AVI, izlaganje Moše Pijade na Drugom zasedanju AVNOJ-a.
[xxix] Trifunovska, Yugoslavia Through Documents, str. 151−153.
[xxx] Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, str. 160. Inače, na jugoslovenskom tlu su prve „sovjetske republike“ osnovane u Labinu, Ptuju i jugoistočnom Banatu. Ova banatska agrarna republika je osnovana novembra meseca 1918. g. kao „Kusićka sovjetska republika“.
[xxxi] Petranović, Zečević, Agonija dve Jugoslavije, str. 191.
[xxxii] Минић, Расуте кости (1941−1945); Šmider, Partizanski rat u Jugoslaviji 1941−1945.
[xxxiii] Najglavniji deo teksta ovog ustaško-komunističkog sporazuma je objavljen u: Самарџић,Сарадња партизана, стр. 66−67 a prema AVI, sporazum Pijade-Budak.
[xxxiv] Ривели, Надбискуп геноцида, str. 99.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
РАСНО МЕШАЊЕ ЈЕ ГЕНОЦИД
Ово није мржња, ово су биолошке чињенице о раси. Схватам да оне нису "политички исправне" али чињенице нису ништа мање чињенице, биле оне "политички исправне" или не. Наука нема ничег заједничког са мржњом, већ само са стварношћу.Најискреније обећавам да моја мотивација не проистиче из увреде или мржње, већ из најдубље љубави према човечанству и искрене бриге за добробит будућих генерација.
"Понос на своју расу, који не садржи мржњу према другим расама, је нормално и здраво осећање."
"Мешање крви и тиме проузроковани пад расног нивоа су једини узрок одумирања свих култура, јер људи не пропадају због изгубљених ратова, већ због губитка оне силе отпора која је својствена једино чистој крви."
"Постоји само једно најсветије људско право, а то право је истовремено најсветија обавеза, наиме: бринути се да се крводржи чистом, да би се очувањем најбољег људства дала могућност племенитијег развитка ових бића."
"Оно за шта ми имамо да се боримо јесте осигурање постојања и ширења наше расе и нашег народа, исхрана његове деце и одржање чистоте његове крви, слобода и независност отаџбине, да би наш народ ради испуњења мисије, која је и њему додељена, од стране творца универзума, могао да сазри. Свака мисао и свака идеја, свака наука и сво знање имају да служе овом циљу."
14 речи:
"Ми морамо да осигурамо егзистенцију за нашу расу и будућност за нашу белу децу!"
Ово није мржња, ово су биолошке чињенице о раси. Схватам да оне нису "политички исправне" али чињенице нису ништа мање чињенице, биле оне "политички исправне" или не. Наука нема ничег заједничког са мржњом, већ само са стварношћу.Најискреније обећавам да моја мотивација не проистиче из увреде или мржње, већ из најдубље љубави према човечанству и искрене бриге за добробит будућих генерација.
"Понос на своју расу, који не садржи мржњу према другим расама, је нормално и здраво осећање."
"Мешање крви и тиме проузроковани пад расног нивоа су једини узрок одумирања свих култура, јер људи не пропадају због изгубљених ратова, већ због губитка оне силе отпора која је својствена једино чистој крви."
"Постоји само једно најсветије људско право, а то право је истовремено најсветија обавеза, наиме: бринути се да се крводржи чистом, да би се очувањем најбољег људства дала могућност племенитијег развитка ових бића."
"Оно за шта ми имамо да се боримо јесте осигурање постојања и ширења наше расе и нашег народа, исхрана његове деце и одржање чистоте његове крви, слобода и независност отаџбине, да би наш народ ради испуњења мисије, која је и њему додељена, од стране творца универзума, могао да сазри. Свака мисао и свака идеја, свака наука и сво знање имају да служе овом циљу."
14 речи:
"Ми морамо да осигурамо егзистенцију за нашу расу и будућност за нашу белу децу!"
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Ово нећете наћи на "Србској" телевизији и данашњој штампи које је под патронатом садашње властеле.Али зато ћете наћи како је Влада Србије одобрила смештаје за азиланте.Проблем са азилантима је већи него што се чини.
Као прво,реч је углавном о људима друге расе,у овом случају црне.На страну што су побегли од страхота рата и беде,њихово присуство је крајње опасно.Где год се настанило становништво црне расе,криминал,убиства и силовања се непрестано повећавало.Појавиће се они који ће рећи да је ово што ја пишем бесмислица али хајде да размотримо чињенице.Погледајте само црначке квартове у Америци.Убиства,пљачке и силовања на сваком кораку.Црначки крајеви су пуни дроге која се дитрибуира и Белим момцима.Не поричем да дроге и њених дилера има и међу Белом популацијом,али је то у мањој мери него у случају са младићима црне расе.Број силовања од стране црнаца према Белим девојкама у Америци је у драстичном порасту.О пљачкама људи црне расе нећу превише да трошим речи,верујем да и сами знате.Погледајте на крају крајева њихове крајеве где живе.Свуда прљавштина и нехигијена.Да ли сте икада видели сређен црначки крај?Да неговоримо о томе како је већина црнаца муслиманске вероисповести.Слични случајеви су и у Француској,Енглеској,Немачкој...
Друго,црнци,тј азиланти у овом случају су опасни по расни потенцијал Беле расе.Србија је земља која пати од великог морталитета и премалог наталитета.Србски народ ће постати мањина у сопственој земљи за 20-так година због прекомереног рађања цигана,шиптара и муслимана-балија.За мање од 230 година Србски народ ће нестати као народ Беле расе.Србском народу свакако нису потребни азиланти,због којих између осталог може дићи и до расног мешања.Расно мешање је злочин према сопственој породици,Србској нацији и природи.
Са друге стране,црна популација је у сталном порасту.Црнаца је далеко више од милијарду на свету.Колико вас зна да је у Индији не тако далеке 1999-те рођен милијардити циганин?
Од целокупне светске популације Бела раса сачињава свега 6%,а жене које су способне за рађање и које су млађе чине само 2%.Појава као што је Бела жена може ускоро нестати ако непочнете да се борите за њу.Уосталом,ако вам није вредно да се борите за жене сопствене врсте,које ће исту продужити,шта вам је онда вредно?
Ово су проблеми Србског народа са азилантима!
Ово није мржња,ово су чињенице.Руководимо се пре свега истином и љубави према сопственом народу и раси.
За расу и нацију!
Као прво,реч је углавном о људима друге расе,у овом случају црне.На страну што су побегли од страхота рата и беде,њихово присуство је крајње опасно.Где год се настанило становништво црне расе,криминал,убиства и силовања се непрестано повећавало.Појавиће се они који ће рећи да је ово што ја пишем бесмислица али хајде да размотримо чињенице.Погледајте само црначке квартове у Америци.Убиства,пљачке и силовања на сваком кораку.Црначки крајеви су пуни дроге која се дитрибуира и Белим момцима.Не поричем да дроге и њених дилера има и међу Белом популацијом,али је то у мањој мери него у случају са младићима црне расе.Број силовања од стране црнаца према Белим девојкама у Америци је у драстичном порасту.О пљачкама људи црне расе нећу превише да трошим речи,верујем да и сами знате.Погледајте на крају крајева њихове крајеве где живе.Свуда прљавштина и нехигијена.Да ли сте икада видели сређен црначки крај?Да неговоримо о томе како је већина црнаца муслиманске вероисповести.Слични случајеви су и у Француској,Енглеској,Немачкој...
Друго,црнци,тј азиланти у овом случају су опасни по расни потенцијал Беле расе.Србија је земља која пати од великог морталитета и премалог наталитета.Србски народ ће постати мањина у сопственој земљи за 20-так година због прекомереног рађања цигана,шиптара и муслимана-балија.За мање од 230 година Србски народ ће нестати као народ Беле расе.Србском народу свакако нису потребни азиланти,због којих између осталог може дићи и до расног мешања.Расно мешање је злочин према сопственој породици,Србској нацији и природи.
Са друге стране,црна популација је у сталном порасту.Црнаца је далеко више од милијарду на свету.Колико вас зна да је у Индији не тако далеке 1999-те рођен милијардити циганин?
Од целокупне светске популације Бела раса сачињава свега 6%,а жене које су способне за рађање и које су млађе чине само 2%.Појава као што је Бела жена може ускоро нестати ако непочнете да се борите за њу.Уосталом,ако вам није вредно да се борите за жене сопствене врсте,које ће исту продужити,шта вам је онда вредно?
Ово су проблеми Србског народа са азилантима!
За расу и нацију!