Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ (Православна поука): Врлине Родољубља

СРБИНЕ И СРБКИЊО ПОЧУЈ ОВО; ДРЖИ СЕ ТОГА!

Нека нам школа буде са ВЕРОМ.
Политика са ПОШТЕЊЕМ.
Војска са РОДОЉУБЉЕМ.
Држава са БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ.

“Нека се сваки врати Богу и себи,нека нико небуде ван Бога и ван себе,
да га неби поклопила језива тама туђинска,са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско,којим се једино може
одржати царство земаљско на дуже време!”

СРБИНЕ!

Твоја Србска врлина мора бити-верност-.
Буди у цркви Православној веран БОГУ својих Светих предака.
Буди у Светосавском родољубљу веран свом ОТАЧАСТВУ.
Буди у домаћинској одговорности веран својој ПОРОДИЦИ.
Без Бога,без отачаства и без породице,ти си нико и ништа.
И зато :
Чувај своју веру Православну,
Брани своје Србско отачаство,
Негуј домаћински своју породицу.

СРБКИЊО!

Смерност и верност-твоји су украси.
Без њих не можеш бити ни девојка ни мајка.
Без твоје оданости Богу и породици није могућ опстанак Србске нације.
Знај да си потомак племенитих и славних Србкиња које су понос и украс наше историје.
БУДИ И ТИ ПОНОСНА НА СВОЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО И УКРАШЕНА НАЈЛЕПШИМ ВРЛИНАМА.

СВЕШТЕНИЧЕ!

Слуга си Бога Живог и Истинитог и чувар националних светиња.
Од твоје пожртвованости,честитости и Богобојазности зависи много у животу Србског отачаства.
Ти си духовни светионик своје нације.Без пламтећег жара твог Благоверја твоји ближњи залутаће и потонуће у мрачним таласима општег безверја и зловерја.
Буди свима и свагда непоколебиви пример Православног Богољубља и Србског родољубљља.

ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе .
Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима.Твоје име је неустрашивост , а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну.То је и твоја најпреча дужност.
Слава Србског оружија не сме да потамни у твојим рукама.

ПОЛИЦАЈЧЕ!

Ти си оличење националне безбедности и Србског реда и поретка.
Ти си чувар сигурности својих ближњих.Честити те морају поштовати,а нечасни се морају бојати твоје праведне силе.
Само твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац.

СЕЉАЧЕ!

Ти си благословени темељ србског домаћинског поретка.
Без тебе и твојег рада ,Србија је јадна и гладна.
Проклет је свако ко злоупотребљава твоју муку и напор.
Теби не требају ни комунисти ни демократе –треба ти правда и истина.

РАДНИЧЕ!

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.

(Дан ветерана)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Нација, а не партија!


Као наставак акције промовисања органског и сталешког погледа на друштво и разобличавања деструктивног демократског система вишепартијског парламентаризма, активисти Србске Акције започели су масовно украшавање србских градова поруком „Нација, а не партија“, која је истакнута на нашим новим плакатима. Уз наш знамен на србској тробојци, плакатом доминира слика србске мајке са дететом. Таква представа символише извориште и стуб породице, која је пак најбољи символ заједништва, повезаности и љубави, насупрот партијама које су одувек символично и практично означавале подељеност, неслогу и користољубље.
Недовољност и јаловост површног „националистичког“ становишта
Као и у више прилика до сада, и овај пут ће несумњиво бити гласова који ће у духу површног патриотског (или псеудо-патриотског) становишта, поставити питање чему овакве акције и због чега је потребно промовисати овакве строго идеолошке идеје у времену владајуће антисрбске хистерије и многих недаћа распетог Србства? Таква питања само су потврда чињенице да је још увек недовољан број националиста који схватају да патриотски став, како би био доследан, мора имати свој израз и у политичко-идеолошкој сфери, односно у погледу на организацију друштва. Управо је зато наша акција нужна! Нужна је, јер мало је данас родољуба који могу отићи даље од површине националистичког бунта, те дубљим созерцавањем схватити да истинска националистичка акција мора имати ослонац у доследној идејној доктрини, која подразумева симбиозу унутрашње и спољашње слободе.
Такво гледиште у Срба, политички је утемељио политичар са крстом – Димитрије Љотић, заједно са својим саборцима у покрету Збор. Тим поводом, битно је истаћи да је Љотићево разобличвање евроатлантских сила, тридесетих година прошлог века, представљало саблазан кратковидој већини тадашњих либерал-демократских националиста (или „националиста“), а данас је такво антизападно гледиште постало опште место патриотске геополитичке оријентације, и то тек пошто је србски народ деведесетих на својој кожи осетио „љубав“ својих „демократских савезника“ са Запада. Свети владика Николај је прикладно закључио да смо као народ и пропали управо зато јер нисмо умели да ценимо такве великане какав је био Љотић. Али и дан-данас, мноштво србских родољуба, прихватајући геополитички антизападни став, и даље усваја западњачке идејне упливе попут партијског парламентаризма и либералног капитализма, који су страни нашем православном духу и словенском бићу. Стога као народ и даље срљамо партијашким беспућима, у којима се народ дели у завађене интересне групе (партије), а које у народу подстичу најгоре материјалистчке и индивидуалистичке особине, јер за сваки напредак у заједници захтева се чланство у одговарјућој партији.
Ми, с друге стрне, знамо за вишеструку деструктивност партијашког паразитизма и за његову неспојивост с националним идеализмом. Јер све и када би некаквим чаробним штапићем била створена уједињена и велика Србија, ослобођена натовско-евроунијатских окова, она би била ништа друго до кућа без темеља или кула од песка коју би сваки ветар развејао и уништио, уколико се дух који влада у њеним границама не би радикално променио, и уколико њен унутрашњи поредак не би био заснован на социјално праведним односима. Дакле, таква перцепција не остаје зачаурена само у површној тежњи за ослобођењем Србије од спољњег окупатора, већ понире и у чињеницу о нужности унутрашње слободе као поретка у коме нема тајкунских и иних котерија које паразитирају на народној грбачи, и где је народ заштићен од партијашких злоупотреба и хипнозе бездушне рекламаторске и капиталистичке културе.
Како би створили чврст идејни темељ овакве наше визије унутрашње слободе, која је пак предуслов постојаности и дуготрајности спољашње слободе, корисно је изнова разобличавати кључне стубове либерал-демократских догми, уз сагледавање савремених алтернатива заснованих на органској мисли.
Партијашко беспуће у светлу политичких актуелности распетог Србства
Да се интереси србског народа и државе бацају под тепих западне демократије, одавно је свима јасно. Али оно што нас посебно подстиче на акцију јесте управо цинична партијашка активност, која покушава с једне стране да искрене родољубиве осећаје искористи за сопствене себичне интересе, а са друге стране јавно подстиче пропагирање и симболизовање партије као јединог дозвољеног представника народне воље, а која је ништа друго до манипулативна справа међу дезоријентисаним и гладним србским народом. Јер већ неколико пута у протеклом периоду потврђена је чињеница да чак и оне демократске политичке партије које су декларативно патриотске, мењају своју идеолошку позицију сразмерно свом јачању и приближавању власти. То је закон система демократског тоталитаризма, где је страним силама и поседницима крупног капитала омогућено да контролишу политичке токове. Стога је неопходна демонтажа таквог система, као и устројство самог покрета (који ће извршити препород) на антидемократским принципима!
Наиме, свакојаке изборне и постизборне манипулације, инострана подршка и тајкунско улагање у партијске предизборне кампање, уз медијску потпору истих, показују се као кључни фактори при демократском избору власти. А таква плутократска клима утиче и на добро познату чињеницу негативне селекције партијских кадрова, при чему на површину, по правилу, избијају најнеморалнији и најпоткупљивији партијски војници. Све то представља јемство партијашке антинародне деструкције која спречава стварање истинске елите, сачињене од најбољих синова и кћери нације, који се истичу по врлини и способности.
Струке уместо партија
Као алтернативу демо(но)кратском паразитском партијашењу, Србска Акција види органско схватање државе, у коме је друштво схваћено као организам сачињен из делова који имају стварну и сврсисходну функцију. У таквој перцепцији државног строја, место партија у законодавном органу заузеле би организационо уређене професије, као тела која окупљају све припаднике исте струке. Наиме, за разлику од политичких партија које су једне другима конкуренција у борби за власт, услед чега се њихови сукоби, нарочито кроз систем јавног информисања, преносе на народ, струке су међусобно постављене као делови организма који се допуњују и упућени су једни на друге, јер морају саборно сарађивати како би сваки понаособ, као уосталом и читав организам, правилно и успешно функционисао. Дакле, струковне организације би уместо партија имале своје представнике у законодавној власти, а сами избори би се одржавали на нивоима струковних организација, како је то детаљније изложено и у Политичко-економском програму Србске Акције. Такав политички систем би омогућио бирачима да бирају, односно одлучују у границима сопствене стручности, бирајући представнике из сопственог професионалног круга,о којима су често и много боље обавештени. Таква наша алтернатива, заснована на хришћанско-органским принципима, суштински се разликује од савременог секуларног и демократског система, пре свега у односу према основама на којима заједница почива. Стога политичке партије неминовно посматрамо као несврсисходне и антинародне интересне групе, које живе на рачун народа, а који је, пак, управо од самих струка састављен.
И зато, ма колико завршна реализација наше наведене идеје изгледала утопијска и далека из данашње перспективе, ми смо свесни њене супериорности у односу на демократско-партијашку заблуду, и свесни смо своје дужности да истину сведочимо и да се за њу боримо. Уз помоћ Божију, и у духу чињенице да је „преко прече, а наоколо ближе“, борићемо се за наше идеале, знајући да је национал-револуционарна тежња ка народно-социјалистичком и хришћанско-органском приступу друштвеним приликама, уместо демократско-индивидуалистичког и капиталистичког, нужан предуслов темељитог народног препорода.
За струковни сабор уместо партијско-парламентарног брлога!
Нација, а не партија!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

КАКО ЈЕ ПРОБИЈЕН СОЛУНСКИ ФРОНТ: Ово је моја земља, упамти то!

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави…“

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.

Овако је гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?

Јуриш у зору
На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници.

Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.

Луј Франше д’ Епере
За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:



Гвоздени пук!
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота.Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог.

Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…

Продор који је одлучио исход рата
После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.
„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

Српска батерија пред Нишом
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш.

Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

(магацин.орг)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Људски отпад који се појављује у разним ријалити емисијама,музичким спотовима,телевизијама,новинама па и у самој Скупштини ове напаћене Србије никада неће ни до колена бити овим Србским момцима.Ови момци су положили своје највредније за отаџбину,свој живот.Они нису уживали по кафићима,сплавовима и дискотекама када је Србији најтеже било.ОНИ СУ ЧУЛИ ЗОВ МАЈКЕ СРБИЈЕ И ОДАЗВАЛИ ЈОЈ СЕ.НЕКА ИМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!
А ти Србине,незаборављај сопствену децу која су гинула за твоју слободу.
УПОЗНАЈТЕ ЉУДСКЕ ВЕЛИЧИНЕ И ДИВ ЈУНАКЕ КОЈИ НИСУ ДОЖИВЕЛИ НИ 20-ТУ ГОДИНУ.СВОЈ ЖИВОТ СУ ПОЛОЖИЛИ БРАНЕЋИ СРБСКИ НАРОД КАДА МУ ЈЕ НАЈТЕЖЕ БИЛО.Њихов сјај ће ВЕЧНО сијати у Србским срцима.

Мртви нисте...

Малолетни борци ВРС

Када су ступили у редове ВРС нису имали пуних 18 лета. Били су практично деца, голобради, нејаких руку, али великог срца. Својим несебичним примером добровољног самопожртвовања заслужили су посебан помен и много већу пажњу државе коју су стварали.


Генерал Андрић са борцем-дечаком Цветком (Новака) Ристићем из Скелана,
коме су нападачи Насера Орића побили целу породицу: мајку, оца, сестру и брата.


Слађан (Николе) Окиљ
(1974-1993)

Рођен у Варешу 1974. одакле је прогнан. Истакнути борац Илијашке пбр ВРС.
Погинуо на Жучи 23. октобра 1993. Почива у Војничком спомен гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу.

Александар (Драге) Маслеша-АЦО
(1976-1995)

Рођен у Дубровнику 17. августа 1976. године. Као ученик тренирао борилачке спортове. У августу 1993. добровољно приступа Требињској бригади ВРС, тачније Бобанској чети војводе Видаковића. Те године је лакше рањен. Теже је рањен од гранате крајем септембра 1994. на Борцима код Коњица, а преминуо је јануара 1995. године на ВМА у Београду.


Игор (Нике) Кисић (1980-1994)

Најмлађи борац ВРС. Рођен је 9. јула 1980. у Високом.

Детињство и ратни пут Игора Кисића прекинути су једног октобарског јутра 1994. Настрадао је од гранате која је долетела из Високог. Одмах после синовљеве погибије, отац Нико је приступио у синовљеву јединицу уз речи: "Гдје је мој син стао, ја настављам!"

Младенко (Милијана) Јовић-МАЊО
(1975-1994)

Рођен у Миљевићима код Возуће. Припадник Четврте озренске ЛПБР. Тешко рањен у борби на Брадињу (возућко ратиште), подлегао повредама у Београду. Одликован Медаљом заслуга за народ.

​

Споменко (Стојана) Гостић
(1978-1993)
Најмлађи борац 1.КК ВРС. Рођен у Добоју. Отац га напустио, мајка умрла, бака погинула. Звали су га "син Озрена". Ученик. Погинуо од артиљеријске гранате у Јовићима код Маглаја 20.марта 1993.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Југ Богдан



Вратко Немањић, у епској народној поезији познатији као Југ Богдан, је био србски војвода, жупан и кнез из средине XIV века.
Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног (1168 — 1196) најстаријег сина Вукана (1196 — 1208), чији је праунук био, а његова ћерка Милица се око 1353. године удала за Лазара Хребељановића (1371 — 1389). Познатији је из епских народних песама преткосовског и косовског циклуса, у коме је са својих девет синова Југовића, једна од водећих личности. Сахрањен је у задужбини свога деде Дмитра Немањића, манастиру Давидовици код Бродарева, док је према народној традицији из песме "Смрт мајке Југовића", погинуо у Косовском боју 1389. године.
Локални топоними у и око самог Прокупља на Топлици, указују на то да је епски Југ Богдан владао тим крајем, што је приказано и на грбу град. Поред тога, помиње се и као један од ликова у историјској трагедији Стефан Стефановића из 1825. године "Смрт Уроша V", сердар Југ Богдан.

Вратко је као војвода свог братанца краља Душана (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355), заједно са Јованом Оливером пратио Јована Контакузина (1347 — 1354) у опсади Сера, током јесени 1342. године. На почетку грађанског рата у Византији, Душан је стао на страну Кантакузина и дао му војску предвођену Вратком и Оливером да заузме Сер. Међутим опсада је, услед недисциплине у самој војсци и сукоба између Срба и Кантакузинових људи, окончана неуспехом и повлачењем српске војске, након чега је дошло до прекида сарадње између Душана и Кантакузина и отпочињања међусобних непријатељстава, попут битке код Стефанијане 1344. године.

Он је око 1353. године, удао своју ћерку Милицу за младог ставиоца на Душановом двору, Лазара Хребељановића. Сахрањен је у задужбини свога деде манастиру Давидовици, а на његов гробу је уклесано: "Овде почива раб Божији Вратко, који се представи маја месеца..."

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Dr William Pierce, најпознатији и најутицајнији амерички бели активиста, писац и организатор је преминуо 23.јула 2002. године у 12:00 сати од рака у својој планинској кући у Mill Point-у у Западној Virginia-и. Pierce је био вођа National Alliance, највеће НС организације у САД. Пронађен му је рак почетком јула 2002. године и смештен је у болницу у Lewisburg-у, ту је био веома кратко па је пребачен у Beckley где је боравио нешто дуже. Операција и почетно лечење су давали мало наде да би се могао опоравити и због тога је захтевао да се о његовом здравственом стању не говори. Ипак болест је врло брзо напредовала. Лечење које је укључивало и дијализу бубрега је могло да му продужи живот, али и не да му омогући и потпуни опоравак и нормално бављење послом. Због тога је 20-ог јула прекинуо лечење и вратио се у своју кућу која је уједно била и главни штаб National Alliance, како би завршио планове за будућност целокупног покрета чиме би свом чланству у наследство оставио моћну и јаку организацију.

Написао је чувени бунтовнички роман о америчкој будућности “The Turner diaries”, као и роман “Hunter”. Оба романа је написао под именом Andrew Macdonald у помен његовом шкотском пореклу. “The Turner diaries” су вероватно привукли више људи белом расном покрету од било које публикације, особе, организације или догађаја.

Pierce је рођен 1933. године у Аtlanta-и, држава Georgia. Младост је провео на југу, највише у Теxas-у где је краће време био у војној школи. Његова прва љубав је била наука. Док је био дечак правио је експерименте из хемије и других наука, у гаражи и подруму, у кући својих родитеља. Тиме се бавио у својој радионици скоро до краја живота. Pierce је апсолвирао на Rice универзитету, дипломирао на Call tec. Универзитету, а на Un. Сolorado добио је звање професора, а касније и на истом и докторирао физику. Касније је предавао физику на државном универзитету Oregon од 1962-1966. године. Након првобитне незаинтересованости за политичке догађаје, за време боравка на Oregon state је постао расно и политички свестан, прикључио се John Birch Society. Његово политички мишљење се врзо радикализовало, па је престао да предаје и почео да чита ствари везане за политику, европску историју, о различитости раса и о другим битним темама. Посветио се писању своје књиге о томе како је био запањен открићем да те књиге које су написане годинама раније нису оставиле неки трајнији утицај на читаоце или елиту. То га је натерало да почне да тражи друге начине за спречавање пропасти беле расе. Онда је 1966. године написао дугачко писмо човеку за кога је осећао да је урадио највише за добробите Белим Американцима George L. Roclwell-у вођи American Nazi Party. Rockwell му је одговорио дугачким писмом које је имало велики утицај на његов даљи живот и бављење политиком. Од тада је Pierce имао обичај да лично одговори на свако писмо које му је послато до краја живота, јер је био уверен да многи људи могу помоћи за добробит белог национализма, ако им лично одговори на сва њихова питања. Исте године Pierce се преселио у Washington. Иако се није званично учланио у А. N. P. био је близак са Rockwell-ом и учествовао је у писању и издавању билтена патрије назване “National Socialist World”. Такође је радио у страначкој штампарији и врло брзо унапредио своје знање о штампарству што је много помогло А.N.P. у будућности, али за Pierce-а је најважнија ствар била то што је проводио доста времена у Rockwell-овој канцеларији и где је гледао и учио како Rockwell руководи партијом.

После убиства Rockwell-а 1967. године, постао је једна од водећих личности у новооснованој N.S.W.P. партији наследници A.N.P. У 1970. години је напустио N.S.W.P. и прикључио се National Youth Alliance коју је основао Willis Carto. Непрестане свађе довеле су до распада N.Y.A.-a. 1974. године Pierce је основао National Alliance, организацију која је уз мале промене постоји и данас. Првих година N.A.-е Pierce покушава да одговори на духовна питања и жеље својих чланова па је основао Cosmotheist Church, чија се религија заснива у ствари на филозофији N.A. и истицала је јединство човека са природом, затим све вредности као и духовни и биолошки опстанак беле расе. N.A. је убрзо почела да издаје магазин за шире масе који је назван “ATTACK!”. После тога је било јасно да је дошао крај уличним тучама и нередима из 60-их година. Pierce је објавио промену тактике, али не и стратегије и променио име магазина у “National Vanguard”. То је био озбиљан часопис намењен образованијим људима и онима за које је Pierce мислио да су потребни и корисни за оснивање једне револуционарне организације. У часописима “ATTACK” и National Vanguard, Pierce je уградио идеолошки темељ за National Alliance. Ти чланци су објављени у књигама “The best of Attack” и “National Vanguard”. Pierce je 1985. године пребацио N.A. из Washington-а у Mill Point близу Hillsboro-a у Западној Virginia-и. То је била врло изолована планинска и слабо насељена област источно од Mississippi-a. Pierce и N.A. поћињу да раде на великом броју пројеката усмерених на ширење својих идеја и порука, затим на придобијање нових чланова и зарађивање новца неопходног за финансирање започетог посла. Још у Washington-у је National Vanguard Books Inc. почела да продаје велики број књига намењен белим активистима и школарцима. Врло брзо N.V.B. је имала стотине наслова, годишњи каталог и све већу продају књига.

Pierce је покренуо емисију која се једанпут недељно емитује и назвао је American Dissident Voices. У почетку је одређен број људи, највише Kevin Storm радио на получасовним емисијама, али на крају је цео задатак ипак преузео Pierce. Алијанса је склопила уговоре са великим бројем AM и FM станица и такође се емитује и н кратким таласима. Ипак данас се адреса A.D.V. налази на интернету, где сваке недеље десетине хиљада људи могу прочитати и слушати ту емисију или је могу добити на свој e-mail као публикацију “Free speech”.

Чланство N.A. је почело расти почетком 90-их година прошлог века. Пораст броја чланова довело је до тога да и локалне јединице обављају разне активности N.A.-е као групе. Неки регионални координатори су већ били постављени, али генерално Pierce је сматрао да такав степен организације није био неопходан у то време. 1999. године купује “Resistance Records” и постаје дистрибутер WP музике. N.A, NVB, R.R имају брло важну интернет презентацију на http://www.natall.com/ , http://www.natvan.com/ и http://www.resistance.com/. Док Pierce лично никад није користио интернет (због проблема са очима), нити је знао пуно о White Power музици, свесно је одабрао ове ствари да би придобио нове чланове.

Pierce је одувек привлачио медијску пажњу и дао је многе интервјуе у Америци и широм света. Пре много година Проф. Robert S. Griffin је написао једну непристрасну књигу о Pierce-у “The flame of a dead man’s deeds: An up-close patriot white nationalist William Pierce”. Књига се може набавити на http://www.amazon.com/ и на другим местима, и то је најисцрпнија књига са највише информација икада написана о Pierce-у.

Пар месеци пре постављања дијагнозе болести и Pierce и остали су приметили да нешто није у реду и да је доста смршао. Такође је помињао да се осећа много уморније него раније. Ипак, његов ум је био бистар као увек и тада је радио 12-14 сати дневно, седам дана у недељи у својој канцеларији у главном штабу N.A. Pierce никада није много веровао докторима и до појаве рака увек је био одличног здравља. Његова мајка је живела више од осамдесет година и свако ко је познавао Pierce-а очекивао је да води N.A. бар до толико година. Његова смрт нас је све шокирала. Особље National office-a и неколико главних чланова N.A. као што је Erich Gliebe започели су врло тежак и врло важан посао вођења N.A. без свог оснивача и вође. N.A. ће опстати али ће наредних неколико месеци бити најтежи и најважнији у целој њеној историји. Зато је сад врло важно да сви чланови N.A. и сви остали забринути белци наставе да пружају подршку N.A. која наставља даљу борбу без William Pierce-a.

DR PIERCE ПОЧИВАЈ У МИРУ

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

“БИСЕРИ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ” – Немањићи као путоказ


Велики јубилеј који је наша држава практично прећутала – 900 година од рођења зачетника светородне и благородне династије Немањића – боље и речитије говори о карактеру српске власти од хиљаду критичких чланака и анализа. На жалост, као да је по нечијем налогу и СПЦ читаву годину дана трошила огромну енергију и новац у величање догађаја који се одиграо у Милану, само да се не би величао зачетник династије којој можемо захвалити што и данас као православни народ битишемо на овој балканској ветрометини.

Прво и логично питање је – зашто је то тако, зашто се српска држава (и појединци из Цркве) отклањају од светих Немањића? Одговор је једноставан – јер је пример Немањића најстрашнија могућа критика њиховог деловања. Немањићи благодарећи величанственој мисији Светог Саве, прекидају вагање коме се приклонити – раслабљеној Византији или јеретичком Риму (Свети Сава је осетио да улога Христа као Алфе и Омеге у Византији слаби, а да етнофилетизам јача). Стварањем националне Цркве код Срба, Свети Сава је као истински духовни отац нације трасирао пут свом народу и од тада до данас – Срби као народ и СПЦ као његова брижна мајка – представљају најјачи стуб правоверја на Балкану. Јасно је да заслепљеним извршиоцима воље Брисела и Вашингтона не могу као узор служити они који нису дозвољавали туђину да управља ни српском државом, ни српском црквом. Та благородна лоза оставила је потомцима за углед многобројне свете духовнике, свете задужбинаре, свете краљеве и цареве, свете свечаре… Немањићи су потомству оставили такве величанствене задужбине да ни векови који су прохујали нису умањили њихов сјај. На крају ове јубиларне године, деветстоте годишњице светородне лозе Немањића, подсетићемо се укратко само најзначајнијих представника ове светородне лозе и најзначајнијих задужбина које су оставили потомству.

Стефан Немања (монашко Симеон, због светог мира које је точило из његовог гроба назван Мироточиви), зачетник благородне лозе која је владала Србијом више од два века, рођен 1113. године, а по неким изворима, управо те године је његов отац Завида први пут постао владар Рашке. Стефан Немања је био Велики Жупан од 1166 до 1196. године. Најпознатије задужбине Студеница и Хиландар. Над светим моштима очевим, Свети Сава измирио завађену браћу Стефана и Вукана (који беше заблудео дружећи се са папистима).

Растко Немањић (1175-1235), у монаштву Сава, духовни отац српског народа, познатији као Свети Сава, творац Номоканона (Законоправило Светог Саве) – најзначајнијег правног документа у историји српске државе и Цркве,уз очеву помоћ саградио Хиландар. Свети Сава је роду српском оставио највећу задужбину до краја света и века – Српску Православну Цркву. Наиме, 1119. године од Византијског Цара је испословао да Рашка Црква добије статус аутокефалне Архиепископије. Свети Сава 1121. године сазива први такве врсте у историји хришћанства, велики црквено-државно-народни сабор у манастиру Жича, у коме је и чинодејствовао.

Стефан Првовенчани – Свети Краљ (1196-1228), брат Светог Саве, Велики Жупан (1196-1217) и Краљ Србије (1217-1228), у монаштву Симон. Свети Сава му скида богомрску папину круну и на поменутом Сабору у Жичи крунише га и миропомазује на православно краљевство, па отуд и надимак Првовенчани. Најзначајнија задужбина Стефана Првовенчаног је манастир Жича, прво седиште Српске Архиепископије.

Краљ Радослав (1192-1235), син Стефана Првовенчаног, владао од 1223 до 1233. године, у монаштвуЈован. Најзначајније задужбинарско дело је проширење Богородичине цркве у манастиру Студеница.

Краљ Владислав (1198-1269), син Стефана Првовенчаног, владао (1234-1243). Потомству оставио предивни манастирМилешево, у који су из Бугарске пренете мошти српског сверодитеља Светог Саве.

Краљ Урош IНемањић, (1112-1145), син Стефана Првовенчаног, владао (1243-1276), најпознатија задужбина манастир Сопоћани, са црквом Свете Тројице из 1260. године. Манастир Градац је задужбина његове жене Јелене Анжујске.

Краљ Драгутин(1252-1316), владао (1276-1282), син краља Уроша I, у монаштвуТеоктист, најпознатија задужбина црква светог Ахилија у Ариљу и манастир Папрача на извору реке Спрече. Краљ Драгутин је био задужбинар и појединих фрушкогорских манастира.

Краљ Милутин (1253-1321) син краља Уроша I, млађи брат краља Драгутина скоро 40 година био краљ Србије (1282-1321). Највећи задужбинар међу светим Немањићима, народно предање каже да је за сваку годину своје владавине саградио по једну светињу. Најпознатије задужбине: Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричано, манастир Бањска, манастирска црква у Хиландару…

Симонида Немањић, (1289-1346),жена краља Милутина, кћер Византијског цара Андроника IIПалеолога. Најмлађа српска краљица чија су лепота и судбина били инспирација бројним српским уметницима – песницима, романописцима, сликарима, фрескописцима… Најпознатија је величанствена Симонидина фреска у манастиру Грачаница, коју је оштетио дивљи Албанац, ископавши ножем Симонидине очи на фресци.

Краљ Стефан Дечански (1276-1331), син Краља Милутина и отац Цара Душана, владао (1321-1331). Најпознатија задужбина Високи Дечани, где је и сахрањен 1331. године и где се његове свете нетрулежне мошти и данас налазе. Његова задужбина је и манастир Гориоч посвећен Светом Николи, чијим молитвама је прогледао (ослепљен огњем, горењем очију – отуд и назив манастира Гориоч).

Цар Душан(1308-1355), познатији као Душан Силни, син Стефана Дечанског, владао као Краљ (1331-1346) и као Цар (1346-1355). Први српски православни Цар, крунисан за Цара Срба и Грка у Скопљу 16. априла 1346. године. Душанов законик (усвојен на Сабору 1349, проширен 1354. године) уз Номоканон представља најзначајнији законик у историји српске државности. Најпознатија задужбина Цара Душана је манастир Светих Архангела покрај Призрена.

Цар Урош (1337-1371), син Цара Душана, владао (1355-1371). Његова задужбина је манастир Матејча, који је започео да гради још његов отац, а он са мајком, царицом Јеленом, завршава овај манастир у Скопској Црној Гори.

Поред ових најпознатијих задужбина светих владара Немањића, мноштво величанствених задужбина остало је потомству и од Немањића који нису били овенчани краљевском или царском круном. Да поменемо само две такве задужбине – манастир Морачу покрај Колашина, задужбину кнеза Стефана Немањића (сина Вукановог, брата Светог Саве), као и манастир Крку у српској Далмацији, задужбину Јелене Шубић, кћерке краља Стефана Дечанског.

Немањићи су оставили потомству јединствен обликхришћанства – светосавље као “српски црквени национализам” са Крсном Славом, која је имала непроцењив значај и заштитну функцију за православне Србе у време вишевековног ропства. Овај богонадахнути изум светосавља, не само да није начинио од Срба расколнике нити јеретике, него је штавише, Крсна Слава представљала посебан облик молитвене заштите српских породица и облик очувања српског православног идентитета кроз векове. Овај специфичан начин националног црквеног живота омогућио је Србима да остану јединствен народ и за време Турског и Хабзбуршког ропства. Важно је истаћи да се светосавље није претворило у етнофилетизам (као код Грка), нити националну нетрпељивост као код Бугара. Усудио бих се рећи да су једино Срби и Руси сачували монархистички менталитет. Само у Србији и Русији вековима мирно живе народи различитих култура и религија. И данас, у време својеврсног либерално-демократског ропства, Крсна Слава помаже православном Србину који је достојно слави, да се одупре онима који би да му промене свест, а истовремено, ни данас се у Србији не прогањају припадници других народа и култура.

Најмоћнији владари епохе, свети владари Немањића, били су дубоко свесни наважнијег – да су они пре свега слуге Господње. Том својом службом Богу, послужили су на најбољи могући начин и свом народу.Све ово побројано (а то је само делић оставштине ове светородне династије), у суштој је супротности са оним што чине слуге Брисела и Вашингтона, па се не треба чудити што прећуташе велики јубилеј – 900 година од рођења великог Немање.

* * *

Хришћански мудраци кажу, погледај нечију кончину и знаћеш какав му је био живот. Свети Сава овако пише о блаженој кончини свог оца:

“… А када је дошао 12. дан тога месеца, рече: – Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу, јер такав имам завет да пред Њом испустим дух свој. И када је била извршена заповест, и вече када је наступило, рече: – Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ да ме узме одавде. <…> А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и кренула црквена служба, одмах се просветли лице блаженога старца, и, подигавши лице к небу рече: – Хвалите Бога међу светима Његовим, хвалите Га и на тврђи силе Његове. А ја му рекох: – Кога виде те говориш? А он, погледавши на ме, рече ми: – Хвалите Га и на силама Његовим, хвалите Га и по премногој владавини Његовој! И пошто је ово рекао, одмах испусти свој пребожанствени дух и усну у Господу”.

Читајући поново о блаженом уснућу Немање великога, зачетника светородне лозе Немањића, сетих се нехотице и једне друге кончине. Ради се о кончини Зигмунда Фројда, човека који је обележио европску културу XXвека. Архимандрит Рафаил Карелин овако описује Фројдову кончину:

“Фројд већ не могаше да говори; он објашњава покретима палчевима, језика изједеног болешћу, као црвима. Метастазе рака су већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око себе шири неподношљиви смрад. <…> Агонија се наставља. Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био последњи удар за Фројда: <…> Његова смрт је такође симболична: она као да оличава труљење те културе која је грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај смрад гнојавог трупла, има име “разврат”. <…> Богохулни језик Фројда иструлео је у устима свог власника, претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је изазвао Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих…”

И тако, ономе који слављаше Небеса и после блаженог уснућа из гроба точи свето миро са неземаљским миомирисима, а онај који изазиваше Небеса, још пре земне кончине око себе шири неподношљиви (чак и за верног пса!) трулежни смрад. Према свецу и миро. О ове две дијаметрално супротне кончине, о томе шта значи славити, а шта изазивати Небеса, требали би пре него што буде касно, да поразмисле заговорници “европских вредности” – они за које је улазак у евросодом питање здравог разума, као и они у СПЦ који такву политику подржавају.

* * *

Сулуда неконтролисана агресија Запада је коначно заустављена у Сирији, Украјина је на путу “враћања себи” и извлачења из пакла еуроунијаћења, “Јужни ток” је кренуо у Србији – све су то тектонски потреси који су дубоко уздрмали западне глобалисте и њихове најамне слуге широм света. Свети владика Николај каже – ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани. Дошло је време за враћање Срба испуњењу завета, време је да Срби престану да служе евросодому и врате се служењу својој крви, своме имену и презимену, своме срцу и духу, да се врате пре свега и изнад свега служењу Христу, онако како је служио Немања велики, како је служио његов син и наш духовни родитељ Свети Сава и њихови благочестиви наследници епохе Немањића. То је једини пут који може омогућити Србину да поново његошевски каже – бежи грдна клетво с рода, завет Срби испунише. Молитвама светих Немањића, нека тако буде!

(Фонд стратешке културе - Ранко Гојковић)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Појединац и заједница



Данас више није спорно да телесне, интелектуалне и моралне особине прелазе са родитеља на децу, да се рођењем на свет доносе. У једном човеку су сакупљене склоности и особине, способности и мане његових предака, и то често врло далеких. Све те наслеђене особине леже негде у појединцу и чекају или да дођу до изражаја или да целог живота остану притајене, прикривене. Од средине у којој се појединац развија и живи, као и од васпитања које му се да, зависи које ће све и у коликој мери од наслеђених особина испољити и развити. Средина их својим примером каналише и чини да својства једне друштвене јединке дођу до изражаја. Васпитање не може ништа да створи у човеку, чега у њему већ нема, али је зато исто тако сасвим поуздано да наслеђене склоности, нагони и способности слабе и закржљавају, ако се занемаре и да се васпитањем могу ојачати и развити до извесног ступња. Дакле, да нема заједнице у којој свако од нас ствара и у којој се непрестано развија, човек би био онакав какав се рађа.
Наш србски народ је давно увидео да заједница има пресудан значај за свакога. "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека". И сасвим је тако. Сва бића живе груписана у већим или мањим групама. Заједнички живе, заједно набављају храну, заједно се бране од непријатеља, заједно се рађају, заједно умиру. Сваки чопор, свако крдо, свако племе има зато свој закон, а над свима влада заједнички закон, закон шуме, закон природе. А онај који се усуди да не послуша закон бива тешко кажњен и остављен да лови, живи и умире сам, напуштен од свог рода. И сам човек живи у заједници, али су људске заједнице много веће од осталих заједница у природи. Човек, коме је Господ дао разум, мора много боље и озбиљније да схвати своја права и своје дужности према заједници у којој живи, својој народној заједници.
Не само да народна заједница обезбеђује појединцу опстанак, не само што је од пресудног значаја и за развој, може се рећи, и самог његовог карактера, већ му једино она може пружити могућност да се испољи, да своје особине усаврши и развије до највећих могућности. Али је зато свако дужан да одмах и без размишљања испуњава све оно што му заједница налаже, па изгледало то њему угодно или не. Свако треба да се сети да помажући својој народној заједници, помаже и самога себе, јер да ње нема, не би ни он такав какав је постојао. Једино у заједници може појединац да се истакне, једино у њој може својим радом да користи себи, али зато користи у исто време и њој, и мора јој користити, јер другачије не иде.
Заједница се стара о нама док се развијамо, док изграђујемо своје особине. Она нам често указује на пут којим би требало да пођемо да би успели у животу и пребродили борбу која свакога у животу очекује. Али, зато једном, када од јучерашњих младића и девојака постану људи спремни, одлично спремни у своме позиву, свако од нас треба да се сећа, да без заједнице од свега тога не би било ништа, па чак ни нас самих. Појединац треба да изграђује себе и своје особине и то до највеће могућности. Тиме неоспорно користи на првоме месту највише себи самоме, али ништа мања није корист и добит коју на тај начин заједница добија од његовог рада и образовања.
Ако сваки појединац изврши своју дужност како треба, ако свако довољно изгради своју личност, сећајући се увек својих права и својих дужности према заједници, све ће бити исправно и на своме месту, и народна заједница ће свакако онда поћи бољим путевима. На тај начин, изграђујући себе и вршећи на време и исправно своје дужности, рекли смо већ, појединац користи и себи и својој заједници, јер када је заједница сређенија, чвршћа и прилике у њој повољне, сигурно је да ће и појединцу живот у њој бити бољи и обезбеђенији.
Свако у заједници има своје дужности и своја права. Права му нико не може одузети све док он исправно испуњава своје задатке. Што појединац има више задатака и што их ревносније и боље извршава, тим су његова права у заједници већа и чвршћа. То је јасно, то је закон.
И да подвучемо на крају још једанпут: "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека".

Љ. Малеш

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

НЕЋЕ ТЕ ОНИ ПУСТИТИ ВОЈВОДО,ИЗГЛЕДА ДА И ТИ ТО ЗНАШ!
ПРКОСИ ИМ ДО СМРТИ!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ЗНАТЕ ЛИ ГДЕ ЖИВИТЕ: Главни медији уништавају информације
Вероватно сте се понекад запитали, посматрајући одређени информативни садржај путем одређеног медија, да ли су информације које су вам пружене званичног или пак потпуно неслужбеног карактера. Ако јесте, прочитајте остатак текста, уверен сам како ће вас занимати.

Ако желите да контролишете масе обмањујуц́и њихову перцепцију стварности, морате одређивати какве ће им информације бити сервиране путем јавних телевизија, радија, новина, па чак и путем Интернета.

Чињеница је како нас светски медији већ дуги низ година бомбардују свакодневном опседнутошћу страхом који је повезан са ратовима, глобалним финансијским кризама и осталим средствима који у нама креирају емоционални хаос и осећај безизлазности из тренутног стања. Медији су, као и готово свака делатност, постали део глобализације.

Наиме, светске медије поседује и контролише све мањи број корпорација, које су, ако се посматрају из шире перспективе, једна те иста корпорација. Исто се догодило и нашим медијима који сваким даном све више престају да буду управо то, наши.

Дакле, ради се о зачараном кругу, јер што више медија корпорације могу поседовати, то значајнија постаје њихова политичка подршка, чиме се може вршити вец́и утицај на структуре власти. Треба рећи да је чак и искреним новинарима готово немогуће да износе истину док делују унутар наметнуте необјективности и опструкције онога о чему би требали да извештавају, а такви се новинари сада уклањају.

Били смо сведоци неколико сличних догађаја где су поштени, етични новинари суспендовани ради пружене информације која није одговарала власницима ТВ кућа, а била је тачна.

Разумљиво је како ти исти власници, односно корпорације не могу да контролишу сваку реч, али се могу побринути да огромна већина онога што се појављује у медијима буде у складу с њиховом визијом света, што, на крају свега, и чине, док ту визију потом преузима становништво не размишљајуц́и пуно о пруженим информацијама које се увек могу сагледати из другачије перспективе.

Контрола медија није заснована на појединачном надзору сваког новинара, него је било довољно одредити параметре, односно норме кроз које медији филтрирају све информације. Довољно је погледати жаљења вредан начин на који вец́ина светских медија понавља службену верзију о „глобалном загревању“ и „климатским променама“, а ретко кад уопште баце поглед на прегршт доказа и научних мишљења који говоре како је све то апсолутна бесмислица.

Новинари, као и лекари, адвокати, политичари и јавност уопште, преноситељи су туђих мисли. Беспоговорно понављају и прихватају норме типа „па то свако зна“. Због тога управо долази до исмејавања, нападања и комплетног игнорисања друге стране, односно оних који преиспитују те норме.

Људи су мишљења да би их медији, да се доиста ради о завери, о томе информисали, али оно што ћете сада прочитати појасниће вам зашто се то не догађа. Већина „новинара“ не зна ко заиста вуче конце и управља догађајима. Истраживачким новинарством они сматрају читање јутарњих новина и гледање телевизије у редакцији.

А чак и да то знају, корпорације које контролишу вец́инске новине и етер (радио и ТВ) не би нити допустиле да своје информације објаве. У клими сузбијања информација, свако поштено истраживање које је спроведено о догађањима 11. септембра од стране вец́инских медија нема никакве шансе. Већина новинара прилепљена је уз службену историју, службене норме и службену верзију догађаја.

Неописива је срамота што новинари главних медија никада нису преиспитивали службену причу о 11. септембру, а истовремено осуђују оне који то чине. Али, другачије и не може бити с обзиром на умом условљене људе које упошљавају медијске корпорације како би преносили „вести“ на начин који одговара одређеној завери, а саму заверу држати у тајности. Никада не уочавају нити указују на везе између привидно неповезаних ствари.



Никада не истражују праве разлоге објаве ратова у којима милиони људи гину или бивају осакаћени. Мислите како добијате праве информације о збивањима и правим креаторима нереда у Сирији? Варате се.

Једноставно је циљ понављање службене верзије готово свега, која потом постаје службена историја, иако би чак и најповршније истраживање побило оно што такви новинари преносе као чињеницу или би барем понудило другачије објашњење о разлозима одређених догађаја.

Чим је обзнањена и прихваћена „службена“ верзија о вец́ наведеном примеру 11. септембра или пак „климатским променама“, новинари свих нивоа широм света понављали су је као чињеницу, док је исту процедуру користила и велика вец́ина становништва.

Познато је како многи новинари главних медија нису имуни, између осталог, на лењост. Увелико је лакше прихватити службену верзију одређеног догађаја и извештавати о догађајима из те перспективе, јер тада нико нец́е оспоравати оно што говорите нити ц́е покушати да вас дискредитује због тога што сте, на пример, изнели истину коју олигархија од људи жели сакрити.

Исто тако, медијске корпорације не желе финансирати новинаре и њихова дуготрајна истраживања која ц́е разоткрити оно шта се заиста збива, јер су и саме корпорације уплетене у иста, док 90 одсто новинара ионако нема никакву жељу да се тиме позабави. Њима је битно само да следе линију својих новина, телевизијских и радио станица и приме плату за рад који није нити мало етичан.

Једино, право новинарство још је могуц́е пронац́и на Интернету, а стварају га људи који су спремни иц́и онамо где послушници главних медија не могу јер или премало знају, или се превише боје. Интернет је „још“ једини медиј којег није могуц́е у потпуности контролисати управо ради великог броја корисника којима се нуди велики број могуц́ности и што је најбитније, истима се нуди слобода писања, а приватност идентитета.

Наиме, естаблишменту и корпорацијама такав развој ситуације не иде нити најмање у корист, јер се догодила експлозија, огромна експанзија информација широм Интернета о њиховим скровитим операцијама и начинима којим обмањују становништво. Ствари су им полагано кренуле да измичу контроли, па се све више труде око цензуре и филтрирања Интернета.

Прави показатељи тога су закони АЦТА и СОПА који су присилно требали бити интегрисани у законодавство сваке земље чланице Европске Уније и САД-а. Први напад је одбијен, управо ради неколицине разумних људи који су схватили о чему се заправо ради.

Надам се како ц́е и остали напади бити успешно одбијени, јер Интернет нам је једини преостали, ваљани медиј путем којег је могуц́е пронац́и непристрасне и објективне информације сагледане из праве перспективе.

(vestinet.rs - Данијел Свитлица)