Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Националистичка тематика!

  • Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
  • Datum pokretanja
СРБСКИ КОСМЕТ

СРБСКИ КОСМЕТ

Član
Шокантно: Титова Југославија трајала захваљујући Рокфелеру!

Покојни Дејвид Рокфелер, који је био последњи живи унук најбогатијег човека у историји света Џона Д. Рокфелера, у својој прошлости био је повезан са Југославијом и Јосипом Брозом Титом.

Наиме, у интервјуу који је давно са њим радила новинарка Мира Адања Полак, наводи се да је „Чејс Менхетн банка“ била прва америчка банка која је после рата почела да сарађује с Југославијом и која је показала интересовање за привреду Југославије. Тим поводом је Дејвид Рокфелер неколико пута посетио некадашњу СФРЈ.


О сусрету са Титом на састанку банкара света Рокфелер је рекао:

„Увек сам био импресиониран председником Титом као вођом комплексне државе у немирном свету и далековидим међународним државником. Моје колеге у „Чејс Менхетн-банци“ и ја били смо дубоко дирнути вешћу о његовој смрти. Он је био велики ратни лидер, који је основао нову Југославију у духу братства и јединства. Председник Тито дао је огроман допринос миру у свету, што ће трајати у будућности. За своју улогу ствараоца покрета несврстаних, он је свуда заслужио поштовање људи, али ће се дубоко осећати недостатак његове храбрости и руковођења, иако је председник Тито отишао, независност, стабилност и просперитет Југославије служиће као живо сведочанство о њему“, рекао је Рокфелер, а пише у књизи Мире Адање Полак.


Дејвид Рокфелер са југословенским банкарима, 1979. године
Ко ће наследити огромно богатство Дејвида Рокфелера?
Према званичним подацима које је објавио магазин „Форбс“, богатство покојног Дејвида Рокфелера (101) износи близу три и по милијарде долара. Потомак најбогатије породице у историји САД иза себе је оставио шесторо деце, али питање је ко ће наследити његово богатство, будући да су се недавно у америчким медијима појавиле информације да ће Рокфелер велики део свог богатства оставити Универзитету Харвард.

Како је писао „Бизнис инсајдер“, Рокфелер, који је био последњи живи унук легендарног нафтног могула Џона Д. Рокфелера, током живота имао је тенденцију да донира енормне суме новца у добротворне сврхе. Забележено је да су његове донације за живота премашиле неколико милијарди долара.

Што се тиче расподеле његовог новца, „Бизнис инсајдер“ наводи да ће Универзитет Харвард добити најмање 100 милиона долара, док ће остатак бити подељен у мање донације, и распоређен у породичне фондове, највероватније за сваког од његово шесторо деце.

Наслеђе најбогатијег човека на свету
Наслеђе Рокфелерових почело је са једним младим библиотекаром у Кливленду, коме је те давне 1855. године циљ био да заради 100.000 долара и живи 100 година, пише „Форбс“. Његов „тренинг“ за велика достигнућа укључивао је десетодневни курс из рачуноводства. Тај човек био је Џон Д. Рокфелер, деда преминулог Дејвида Рокфелера.

Џон Рокфелер постао је први светски милијардер 1916. године, када је поседовање толике количине новца било незамисливо. Када је преминуо 1937. године, његово богатство износило је чак 1.5% укупне америчке економије! Када би се његово богатство превело у данашње норме, износило би око 340 милијарди долара, што је четири пута више него што сада поседује најбогатији човек света Бил Гејтс.

Династија Рокфелерових је тајновита колико и утицајна, а већина чланова породице се држи даље од очију јавности, пише „Форбс“. Највеће политичко име породице био је Нелсон Рокфелер, који је служио као потпредседник Америке у мандату Џералда Форда. Други Дејвидов брат, Винтроп Рокфелер био је републикански гувернер Арканзаса.
 
СРБСКИ КОСМЕТ

СРБСКИ КОСМЕТ

Član
Тиха трагедија коja погађа нашу децу


фото: Зелена учионица

Може ли неко замислити да је могуће да се подигне здрава генерација у таквом нездравом окружењу? Наравно да не! Не постоје пречице за родитељство, и не можемо преварити људску природу. Као што видимо, резултати су поражавајући. Наша деца плаћају губитак добро избалансираног детињства са својим емотивним благостањем.
Како то поправити?
Ако желимо да наша деца израсту у срећне и здраве особе, морамо се пробудити и вратити се основама. И даље је могуће! Већ и за недељу дана.

Поставите границе и запамтите да сте вашем детету родитељ, а не пријатељ. Понудите деци добро избалансиран начин живота испуњен оним што деци треба, а не само оним што желе. Немојте се плашити да кажете “Не!” својој деци за оно што они желе а није им потребно.

– Обезбедите деци квалитетну храну и ограничите грицкалице

– Проведите један сат дневно у зеленом простору: бициклизам, планинарење, пецање, гледајући птице/инсекте

– Нека имају породичну вечеру без употребе телефона

– Одиграјте једну друштвену игру дневно (направите листу породичних игара)

– Нека ваше дете буде задужено за један кућни посао дневно (поспремање играчака, сређивање одеће, распакивање намирница, постављање стола, итд.)

– Усталите време за спавање, како бисте осигурали да ваше дете добије довољно сна. Не користите технологију за успављивање.

– Учите их одговорности и независности.

– Немојте их превише штитити од малих пропуста. То им тренира вештине потребне да превазиђу веће животне изазове.

Немојте паковати ранац вашег детета, нека носи свој ранац, не доносите у школу заборављене ужине и блокове, не љуштите банану петогодишњаку. Научите их вештинама а не да радите за њих.

Научите их да буду стрпљиви, да умеју да сачекају и нека им буде и досадно. Досада буди креативност.

Не осећајте се одговорним да будете забављач свог детета.

Немојте користити технологију као лек за досаду.

Избегавајте коришћење технологије за време оброка, у аутомобилима, ресторанима, тржним центрима. Користите ове тренутке као могућност да тренира свој мозак у стању досаде.

Помозите им да створе “комплет прве помоћи против досаде”.

Будите емоционално доступани за повезивање са децом и научите их саморегулацији и социјалним вештинама:

Искључите телефоне док су деца у кревету да би се избегло дигитално ометање.

Постаните емотивни тренер вашег детета. Учите их да препознају и да се суоче са фрустрацијама и бесом.

Научите их да честитају, врате позајмљено, поделе, саучествују, ћаскају…

Повежите се емотивно – осмех, загрљај, пољубац, голицање, читање, плес, скок, или пузање са својим дететом.

Морамо направити промене у животима наше деце пре него што цела ова генерација деце не постане медицински проблем! Још увек није касно, али ће ускоро ће бити …



Приредила: Андријана Максимовић
 
СРБСКИ КОСМЕТ

СРБСКИ КОСМЕТ

Član
Драган Милашиновић: Ана Брнабић на Билдерберг сесији



Под уобичајенo строгим мерама безбедности у Торину је 07.06.2018. године, започела овогодишња сесија Билдерберг групе коју, у глобалистичком систему вредности, сматрају неким видом светске владе чије одлуке имају велики утицај на креирање геополитичких процеса, пре свега оних који воде покушају наметања концепта униполарног света. Свакако да састанци Билдерберга данас, у ери мултиполаризма који су наметнуле Русија и Кина, немају снагу и значај који су имали до пре само десетак година, али свакако их не треба занемарити будући да је после евидентног испољавања утицаја тзв.“дубоких држава“ у Америци и већини западноевропских држава јасно да они немају намеру да напусте своје болесне идеје о господарењу планетом, „посебним нацијама“, „Господарима“, „црном племству“ итд., већ да настављају да их развијају уздајући се да ће неки од великих тајних пројеката које спроводе (вештачка интелегенција, нанотехнологија итд.) вратити воду на њихову воденицу, баш као што се њихов идеолошки претеча, Адолф Хитлер, надао да ће супер-оружјем добити изгубљени рат у последњем тренутку.

У том смислу овогодишња Билдерберг сесија свакако има подједнако амбициозне планове за будућност својих пројеката као и свака ранија. На дневном реду биће 11. тема за које је процењено да су највећи проблеми или циљни приоритети за њихову визију света, а о њима ће расправљати 131 учесник, међу којима ће бити: генерални секретар НАТО-а, гувернери централних банака Британије и Холандије, председавајући управног одбора Светског економског форума и скупа у Давосу, четири премијера (Естоније, Белгије, Холандије и Србије), два заменика премијера (Турске, Шпаније), холандски краљ, Хенри Кисинџер и генерални директори многих глобалних компанија, попут Шела, Ербаса, Водафона и других.

За Србију овај скуп има посебан значај будући да се премијерка Ана Брнабић налази на званичној листи учесника, а позив је уследио након њеног излагања на састанку групе „Нови лидери за Европу“ на Светском економском форуму у Давосу, чија је чланица од октобра 2016. године. Позив јој је упутио председник Управљачког комитета Билдерберг групе Анри де Кастрис(1), а са аспекта глобалистичких позиционирања у Србији, овај позив дефинитивно значи да је Ана Брнабић потиснула Зорану Михајловић у други план, односно да је Вучић поново на добитку. Но, тиме ћемо се бавити неки други пут.

Управо учешће Ане Брнабић на сесији у Торину, које по правилима Билдерберга Србију чини званичном земљом учесницом, представља догађај од великог геополитичког значаја за нашу земљу јер може значити само две ствари:

  • Прво, да Билдерберг група као једна од утицајних сфера савременог Глобализма почиње Србију да третира као већ освојену територију, а српску владу као део својих структура, без обзира на Вучићеве приче о некаквој „неутралности“. С обзиром да ће на дневном реду једна од тема бити Русија, и то не као пријатељ, јасно је шта значи присуство српске премијерке на таквом скупу.
  • Друго, да ће се у контексту предвиђених тема разговарати о позицијама Србије и да ће бити дате одговарајуће „инструкције“ о односима према донетим „закључцима“ скупа, које ће подразумевати пуну сарадњу Ане Брнабић и структура којима управља, ако жели у висине које јој се нуде овим позивом у Торино.
Нема сумње да ће се једна од „инструкција“ односити и на решавање статуса Косова, јер подсетио бих да је дефинитивна одлука о бомбардовању СР Југославије и промени режима у Србији, донета на редовном годишњем састанку Билдерберг групе за 1998. годину, који се од 14 до 17. маја, одржао у шкотском градићу Ершир (хотел Турнбери).(2) До тада то је била само једна од могућих опција.



Такође, није тајна да су сви страни политички актери везани за крваво разбијање СФРЈ били чланови Билдерберг групе (почев од лорда Карингтона, у то време председника Управљачког комитета, преко Сајруса Венса, лорда Дејвида Овена, Карла Билта, Торвалда Столтенберга, све до Ричарда Холбрука и Мартија Ахтисарија, по чијем се плану и одвија пут Косова ка независности).

Узимајући у обзир ове чињенице свакако морамо имати максималан опрез према боравку Ане Брнабић на сесији Билдерберга у Торину, без обзира што ће нам Вучић вероватно рећи да је на то “поносан”, како је то “доказ” да углед Србије у свету расте, да нам непријатељи постају пријатељи и сличне несувислости. Не треба се примати на његове манипулације. Билдерберг није ничији пријатељ. Он је интересни институт савременог глобализма и као такав противник православних и хришћанских вредности на којима Србија још увек почива. Шта мислите зашто Ану Брнабић сматра идеалним оруђем за ширење својих циљева на ове просторе?!

БИЛДЕРБЕРГ ТЕМЕ ЗА 2018.
Према званичном сајту Билдерберг групе за овогодишње заседање предвиђено је 11 тема плус неизбежна текућа питања и то:

  1. Популизам у Европи;
  2. изазов неједнакости;
  3. будућност рада;
  4. вештачка интелигенција;
  5. САД пре избора за Конгрес;
  6. слободна трговина;
  7. америчко светско лидерство;
  8. Русија;
  9. квантно рачунарство;
  10. Саудијска Арабија и Иран;
  11. свет „после истине“;
  12. текућа питања;
И само бацање погледа на називе и редослед тема показује да глобалистичку елиту веома забрињава раст „популизма у Европи“, под чим они подразумевају све организованији и масовнији отпор грађана безумним идејама униполарности и растућем социјалном раслојавању које не престаје. Све масовнији и све агресивнији протести озлојеђених европских грађана, као и порази које су глобалистички концепти политике и њихови носиоци доживели пре свега у Немачкој и Италији, али и масовно незадовољство Француза глобалистичком прокуром Емануела Макрона, догађања у Мађарској и Пољској, отворено уобличавање и изражавање евро-скептицизма у наступима неких значајних европских странака и много тога са тим у вези пали црвене лампице стратезима Новог светског поретка и на њима је да одлуче шта даље. Начин на који је Меркел саставила владу и чињеница да је у Италији чак 70 одсто изашлих бирача гласало за странке које су против ЕУ (33 процента за Покрет пет звездица и 37 за коалицију Напред Италија и Лига), а да Брисел осим празних претњи и бесмислених саопштења нема прави одговор на растући евро-скептицизам глобалистичка је ноћна мора, па ће бити занимљиво какве ће одлуке Билдерберг донети по питању три повезане теме „популизам-неједнакост-будућност рада“ јер то је пакет чији чиниоци узајамно делују један на други.

Поред неизбежне Русије којом се Билдерберг и Трилатерала баве годинама са јасном намером да подрију Путинов концепт мултиполарности (на срећу безуспешно), на дневном реду овогодишњег заседања је и Америка и то по два основа: САД пре избора за Конгрес и америчко светско лидерство. Ово друго логична је тема за скуп типа Билдерберга, будући да читав униполарни концепт почива на Америци као војном, економском и технолошком светском лидеру којим управља елита елите, а то лидерство нестаје из дана у дан на свим пољима, али ово прво показује колико је стање у САД ровито и колико су Господари из сенке фрустрирани избором Трампа за председника. То што ће избори за амерички Конгрес бити тема њихових стратегија најбоље показује да више нису сигурни у давно успостављене механизме који су им до сада давали беспрекорне резултате по питању контроле изборног процеса у САД, а то опет значи да су темељи Империје опасно заљуљани.

Оно што је свакако највише привукло пажњу јавности, увек жељне сензација, јесте тема мистичног наслова „свет после истине“, при чему нам остаје да нагађамо шта подразумевају под „истином“ и када ће нам и како она бити саопштена. У сваком случају и тзв „теоретичари завере“ добиће шлагворт за своје наслове и садржаје.



УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Иницијатор оснивања „Групе Билдерберг“ је холандски принц Бернард Леополд, племић контрoверзне биографије и члан више тајних друштва, а прво окупљање одржано је 1954. године у холандском хотелу „Билдерберг“ по чему је група и добила име. Формално, седиште организације се налази у Хагу, али традиција је да се редовна годишња окупљања њених чланова одржавају увек на другој локацији, при чему је регистрована цикличност да се сваке пете године место окупљања налази на територији САД, као и да се окупљања дешавају у периоду од средине маја до средине јуна месеца и трају три или четри дана. Групом „Билдерберг“ управља њено унутрашње језгро од 15. чланова (Управљачки комитет), које и одређује основне теме за њихове годишње конференције као и састав позваних да у њима учествују. Посебност ове организације је у томе да се учесници позивају према одабраним темама и то што сте позвани једне године не значи да ћете бити позвани и следеће. Но, чак и један позив значи својеврсну иницијацију која Вам отвара елитистичка врата у области којом се бавите.

Скуп у Торину је 66 окупљање Билдерберга. То што се на њему као званични учесник појављује српска премијерка можда је добра вест за елиту, али свакако је лоша за грађане Србије, пре свега ако узмемо у обзир однос који су набројани чланови ове групе имали према српском народу током крвавог разбијања Југославије које су сами изазвали.

На заседању Билдерберга 2011. године у Швајцарском Сент Морису један од закључака је био да се “европске интеграције Србије морају максимално убрзати и да се, у том смислу, морају подржати политичке промене које то могу омогућити не угрожавајући перспективе Косова”!!(3) Већ следеће, 2012., године билдербеговац Ван Ромпеј честитао је Томиславу Николићу изборну победу на пола изборног дана, а он нам је натурио Вучића (без да смо за њега гласали). Остало знамо и видимо. Ана Брнабић у Торину наставак је тог процеса и зато одатле неће бити добрих вести.

Али. шта год да буде овај аутор бавиће се 66. заседањем Билдерберга опширније након што његове одлуке, закључци и препоруке буду доступне из независних извора.



Драган Милашиновић
 
СРБСКИ КОСМЕТ

СРБСКИ КОСМЕТ

Član
ЦРНИ СТРШЉЕНОВИ БИЋЕ НОВЕ ОЧИ АМЕРИКЕ Војска добија супердронове који стају у шаку!
Војска САД купиће од компаније "ФЛИР" нове личне, преносиве нанодронове, познате под именом "црни стршљен" у уговору вредном 2,6 милиона долара.

Нанодронови теже само 32 грама, али имају домет од два километра и максималну брзину од 21 километар на час.
 
СРБСКИ КОСМЕТ

СРБСКИ КОСМЕТ

Član
Србија и расно растакање Европе

Није далек дан када ће Европа кренути стопама Израела који се прогласио државом Јевреја. То Србији отвара велике шансе, али и опасности

Историја је препуна расних експеримената. Многе су изводиле европске елите у удаљеним крајевима света, али и на својој територији, посебно у ХХ столећу.Европа je културном политиком и усељавањем становништва (замена за трговину робљем) желела да прошири производну базу својих крупних корпорација и ослаби социјалну државу (опадање средње класе). Будући да до сада Индуси нису постали Енглези, нити су се Арапи пофранцузили, преостало је да сви усељеници једноставно постану уједињени Европљани, као што су американизовани Кинези, Индуси, Мексиканци…

Расни експерименти европских елита део су дуготрајног процеса изједначавања и уједињења европских нација. Најпре је изведена егализација на нивоу раса (европски и амерички континент), потом нација и култура (мултикултурализам), да би у завршници био поништен географски фактор и значење државних граница (безвизни систем ЕУ). Али на томе се егализација (расни експеримент) није могла зауставити. Уз помоћ савремене технологије мења се, поред нација, и идентитет сваког човека – бришу се границе између полова, обесмишљавају и затомњују урођене биолошке особине (нагони, мужевност, способност оријентације у времену и простору) и жудња за животом.[1]

ЕТНОГЕНЕТСКО ИНЖЕЊЕРСТВО
На самом тлу Америке грандиозни експеримент мешања европских белаца и афричких црнаца, праћен истребљењем аутохтоног становништва, улази у нову етапу. Иако је изгледало да су Европљани освојили Америку, све је израженија дискриминација белаца у САД.[2] Подстакнута управо од мондијалиста, неолиберала, интернационалиста, расна нетрпељивост поприма неочекиване облике. Чак се и резултати тестова интелигенције различитих раса и народа поједностављено објашњавају опресивним деловањем белаца у САД. Критици су подвргнути и истакнути научници попут генетичара нобеловца Џ. Вотсона који не види светлу будућност Африке.[3] Како се сукоби у друштву продубљују међу америчким академцима учвршћује се мишљење да је белац тлачитељ који не треба да постоји.[4] Америку тек чека разрешење расног и културног опита који су на њеном тлу започели досељеници из Старог света одлучни да забораве завичај (умру) и поново се роде у пространству Новог света.

Балкански свет је европско етничко и геополитичко инжењерство искусио кроз ХХ столеће. Од пуког објекта, постепено, прелази у положај посматрача, а у догледно време биће и непосредни учесник овог великог културног и цивилизацијског преображаја.

Два европска експеримента обликовања народа и раса у ХХ столећу заслужују пажњу. Први, нацистички расни експеримент ништио је Словене и Јевреје а уздизао немачку расу. Други, англоамерички преображај немачке нације, изведен је као денацификација започета Нирнбершким процесом. Разматрано је мноштво свеобухватних планова стављања под надзор немачке привреде и образовног система. На конференцији у Квебеку септембра 1944. на којој су учествовали Ф. Д. Рузвелт, В. Черчил и Х. Моргентау (Рузвелтов благајник) направљен је целовит план аграризације (деиндустријализација) Немачке.[5] Васпитање младих Немаца од раног узраста ваљало је ускладити с демократским и либералним вредностима.[6] Предлагано је и да се након победе над Хитлером изведе стерилизација 48 милиона Немаца, жена старости до 45 година и мушкараца до 60 година, уз помоћ двадесет хиљада лекара.[7] Чак ни немачки план Ост није говорио о потпуном уништењу Руса.


Ипак, кастрација Немаца није спроведена, а Стаљин није пристао на разбијање Немачке на двадесетак држава. После капитулације 1945. и разоружања, Немачка није претворена у пасторалну земљу већ су банкарски сектор и идеологија (образовање и школство) стављени под надзор победника Другог светског рата. После двадесетак година денацификације резултати су били видљиви. Студентски немири 1968. показали су да је промена свести читавих народа могућа а модел управљања Немцима, примењен на Европу, проширен је на читав свет.[8]

РАЗДЕЉЕНА ЕВРОПА
Развој прилика на европском континенту после 1945. довео је до пада одбрамбене моћи европских земаља на најнижи ниво у последњих сто година. У сфери духовности и ратоводства савремена Европа није у стању да прихвати нове изазове. Усхит животом (оваплоћен у нагону самоодржања) и снага вере, дуже време не красе Европу већ је бесциљност главна матица политичког и културног живота прикривена разноврсним типовима грозничавости, од сфере политике до екологије. Узроци кризе европског света најчешће се траже у области економије као да је ова област људске делатности одлучујућа у формирању културе и смисла народа. Нејасно је како Мухамедова вера може да пружи Европи излаз из постојеће кризе осим потпуном променом њеног бића у складу са светом ислама. Раније, у средњем веку, док су страшне заразне болести харале Европом и умирали милиони становника, није постојала могућност да нестане европска цивилизација, што је данас сасвим изгледно.

Раскол у евроатлантском свету, расни и верски сукоби, подстаћи ће успостављање нових интересних сфера. Сви досадашњи напори неолибералних евроамеричких елита да сачувају старе организационе облике нису дали резултате јер постојеће устројство света не пружа ведру слику будућности. Отуда је смена хладноратовских националних елита у пуном замаху. Немачка канцеларка А. Меркел последња је велика политичка фигура у Европи способна да преговара са савезницима и противницима. Пошто напусти канцеларско место, у ЕУ више неће бити политичара светског ранга, а последњи европски државници остали су у ХХ столећу.

Отуда ће Кремљ, Вашингтон, Лондон и Пекинг, Европу посматрати као једно велико ловиште. Томе ће помоћи и метеж у Европском парламенту који броји 751 члана (неуправљивост) и идеолошки је подељен. Све је уочљивија подела ЕУ на земље које дају отпор пријему азиланата (Пољска, Мађарска) и оне које га подстичу. Између Балтика и Егеја издвајају се Београд и Будимпешта, два центра супротстављања неразумној русофобији и промени културног лика Европе. Чак и уз надљудске напоре Ватикана, европски континент неминовно чека раздвајање на више зона.


Само у британској зони (ако буде успостављена), моћи ће да се сачувају данашње либералне елите док ће у осталим преовладати конзервативне снаге. У једном делу Европе већ су на сцени нови обрасци живљења засновани на старим лозинкама – крв, тло, вера, традиција. Скоро да је неизбежна нова безбедносна политика у европским државама и увођење обавезног служења војног рока (у Србији се стидљиво наговештава). Прогон неевропског становништва приспелог претходних 20-30 година у Европу, од Авганистанаца, преко Тунижана, Сиријаца, Арапа, Турака, до Албанаца и Бошњака, више није незамислив, као ни нови сукоби око граница европских држава. Није далек дан када ће европске земље кренути стопама Израела који се прогласио државом Јевреја.[9]

ПРИЛИКА ИЛИ ИСКУШЕЊЕ?
Данашњи прилив имиграната из Африке и Азије у Европу врхунац је европских расних експеримената и тријумф небића. Савремени европски племићи и политичари већ су суочени с резултатима политике коју су започели њихови дедови масовним увођењем усељеника у европска друштва без утемељеног плана за будућност. Али није ту реч само о демографији и геополитици, већ о новом добу у које улази европски свет и трајној промени духовног, економског и верског пејзажа континента. Данас нико не разабира како ће се развијати Шведска преплављена мигрантима или Француска прошарана тзв. „No go зонама”.[10] Преображај европског света одавно је наговестио Гогољ (1809-1852) прозорљиво пишући да „у Француској највећи део народа признаје Мухамедову веру“.[11]

Добро упућени посматрачи и футуролози подељени су у погледу прогнозе исхода ових процеса. Неки сматрају да ће континентална Европа уз помоћ Ватикана успети да превлада кризу идентитета, посебно ако придобије Кремљ и вешто искористи његове ресурсе. Други сматрају да ће Европа бити подељена, будући да је већ одавно напустила хришћанство, а слабљењем школа и универзитета (Болоњска реформа) трајно ће одстранити из свог мишљења стару Грчку (други ослонац). Уосталом, зар ће у новом европском свету, расно и културно растрзаном, бити важно како су двојица Немаца, Кант и Хегел, сликали свет градећи философске системе? Без хришћанског и грчког ослонца Европа ће бити приморана да тражи нови идентитет колико је тражила себе у Христу и у њему се учвршћивала. Ипак, ова голема промена прилика је за смионе да крену у сусрет неизбежним догађајима. Пред Заједницом (Србија савременика) јесте задатак да отаџбину, после два столећа, поново претвори у земљу усељеника. На руку јој иде и све очигледнија подела Европе на исламску и хришћанску и наговештај премештања становника Евроазије са запада на исток.

Време договора из Бретон-Вудса, биполаризма, националних држава и нација деветнаестог столећа остаје у прошлости. На реду је стварање нових института и механизама за управљање великим просторима и, што је најважније, поновна потрага за смислом. Срби су поткрај ХХ столећа научили да Европа више није свет, пре већег дела јужне Америке, Африке, Азије и већине европских нација. Велика криза ЕУ можда је још једна у низу невоља Србије, али и ненадана прилика. Јер никада од Карађорђа до данас околности у којим се нашла Србија нису биле једнако опасне и јасне. Геополитичка питања које је поставило ХХ столеће Заједница је суштински разрешила у претходних неколико деценија, истина уз огромне жртве – људске и материјалне.


Пред српским савременицима ХХI столећа велико је послушање: успостављање трајног мира после стогодишњег Грађанског рата (Југославија и Револуција) и изнедривање елите која ће тај задатак обавити. Да ли су Заједница и смиони српски вођи спремни да се суоче с колосалним задатком, узму кајасе у своје руке и одјезде у сусрет будућности? Или ће једноставно иступити из историје и одлучити да чекају у сенци неколико наредних столећа?



Славољуб С. Лекић је професор Пољопривредног факултета Универзитета у Београду. Аутор је више универзитетских уџбеника из области пољопривреде и стручних и научних чланака из области семенарства, геополитике и геополитике хране. Ексклузивно за Нови Стандрард.
 

Prilozi

Top