Šta je novo?

Националистичка тематика!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
МЕСТО МУ ЈЕ У УЏБЕНИЦИМА: Командант са Кошара чији су сви војници преживели!
Кад се помене крвава битка за караулу Кошаре, прва асоцијација на њу су млади војници Војске Југославије.

349713_tomislav-racic-kaver_ff.jpg

Томислав Рачић (42) алијас водник “Пламен” – ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА
Голобради младићи, узраста од 18 до 22 године, борили су се на првим борбеним линијама чувавши нашу земљу од десет пута већег броја припадника такозване Ослободилачке војске Косова.

Често се распредају херојске приче о младим војницима који су бранили границу и спречили улазак припадника Ослободилачке војске Косова (ОВК) из Албаније на територији Косова у време НАТО бомбардовања.

На првој линији борбе био је он.

349727_plamen_ff.jpg

Водник “Пламен” – ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА
Томислав Рачић (42) алијас водник “Пламен” човек је без ордена, који га није “заслужио” јер није рањен. Ипак, највећа награда овог водника је што су сви војници за које је он био задужен – преживели.

Томислав је живи сведок пакла Кошара који су прошли ти млади момци од момената кад се рат “кувао”, па од септембра 1998. до априла 1999. када је Караула пала. Овај водник, који је сам заробио терористу ОВК и командовао целом јединицом за наш портал испричао је детаље битака, пакла и губитака Кошара.

Данас многи хероји са Кошара живе на ивици егзистенције, заборављени од државе, препуштени себи иако су били спремни живот да дају за своју отаџбину. Ратни војни инвалиди немају решен статус ратних војних инвалида, а Рачић то објашњава потпуним немаром државе!

– Вероватно мислите на ратне војне ветеране, инвалиде и породице погинулих у целини. То објашњавам као тотални немар и небригу државе тј. власти према онима који су је бранили кад је требало. Више од 20 година се чека да држава донесе закон о правима истих. Проблем такође лежи и у томе што у Србији постоји више од 700 удружења ветерана која раде свако за себе, уместо једног које би требало да ради у интересу свих – каже он и додаје да људи који су се борили имају веома лош третман генерално у друштву.

– Они који су били спремни живот да дају за домовину сада немају никакав третман, у буквалном смислу те речи. Ветерани немају никаква посебна права и привилегије. Негде чак ни посао не могу да нађу ако могући послодавац зна да је био на ратишту. Зато већина преживелих војника са Кошара, Паштрика, Горожупа једва саставља крај са крајем. Неки су без посла, а незанемарљив део живи у страшно тешким материјалним условима.

Барата се цифрама које кажу да је на тадашњој југословенској-албанској граници страдало 108 војника наших војника. Водника смо питали да ли се зна колико је војника страдало с друге стране.

– На ово питање немам баш тачан одговор. Према неким незваничним информацијама 108 припадника тадашње Војске Југославије је погинуло на Кошарама. Са друге стране се говори од нешто мало више од 200 припадника такозване ОВК, мада ја мислим да је било много више. За остала места на југословенско-албанској граници не знам сигурно, па би било незахвално да о томе говорим.

– Оружани сукоби су на Космету почели марта 1998. године па и раније, тако да по званичним државним информацијама од тада па до краја рата 1999. године, погинуло је укупно 1.002 припадника Војске Југославије, полиције и осталих снага безбедности на целој територији тадашње СРЈ.

Познато је да је план био да НАТО и албанска регуларна армија пробију до Дечана и Ðаковице. Водник каже да је добро што се то није десило.

– Тешко питање за мене, али знам да би сигурно било много више жртава и са једне и са друге стране. То је био првобитно њихов план, који је на крају како се показало пропао.

Причало се да пре проглашења почетка бомбрадовања српска војска није смела да запуца преко албанске границе, иако је тада напада с друге стране већ било. Ову информацију потврдио нам је водник “Пламен”.

– Тачно је, само што је то наређење било пре почетка бомбардовања и званичне копнене агресије из Албаније, након тога се пуцало на све стране – каже он.

Припадници Војске Југославије имали су проблем са мањком муниције и хране, а човек који се налазио на челу једне јединице нам је објаснио како је то изгледало, али и какав је био морал код војника:

– Због саме конфигурације терена на неким местима и опасности од бомбардовања возила, био је отежан дотур хране и муниције, али углавном су се ти проблеми решавали у неко догледно време, тако да бар за мој рејон могу да кажем да се није гладовало. Што се морала тиче заиста немам неки адекватан одговор. Сви смо знали у каквој се ситуацији налазимо, и да нема назад, само напред. У јединици у којој сам се ја налазио су чак и пуштани војници и старешине на викенд одсуства, како би мало предахнули и одморили од свега, и у 99 одсто случајева су се враћали у јединицу, што и доказује да је морал био висок.

Говорило се о томе да Албанци нису имали појма колико људи брани нашу земљу. Њихова војска страховала је од наше, мисливши да Кошаре бране стотине и хиљаде људи, а не тек неколико десетина. Да је страха било, потврђује водник “Пламен”.

– Вероватно да је постојао страх, бар раније када су нападали у мањим групама. На дан напада на караулу 9. априла 1999. године, рејон одбране карауле је напало око 2.000 припадника тзв. ОВК и страних плаћеника, а цео рејон је бранило око 110 војника граничара, 10 мојих војника из 125-е моторизоване бригаде и 7 подофицира.

– Та прва два дана напада нисмо имали неку значајнију помоћ осим вода војне полиције и интервентног вода из Ђаковице који су били у рејону граничног камена Ц-4 (Маја глава) па су се због силине напада граничари повукли 10. априла у вечерњим часовима на резервне положаје и ту остали до краја рата. Тада су тек стигле значајније јединице у подршку граничарима и ту је стабилизована одбрана целог рејона и план тзв. ОВК је пропао.

– Они тај дан славе као велику победу, само не знам чега, јер од Кошара даље нису мрднули цео рат. То што су заузели караулу као објекат који је напуштен већ 23. марта 1999. године, ја никако не видим као победу. Касније су нападали и остале карауле на југословенско-албанској граници, али нигде нису постигли неке значајније резултате, иако су имали помоћ НАТО авијације.

349731_srusena-karaula-2_ff.jpg

Срушена караула “Кошаре” – ФОТО: МИХАИЛО МЕДЕНИЦА
Кодно име Томислава Рачића је било водник “Пламен”, а он нам је открио због чега су се давала кодна имена и како је он добио баш име “Пламен”.

– Моје кодно име је било “Пламен”, а водник ми је тада био чин. Кодна имена су се давала свим командирима јединица, из разлога да противничка страна не би знала о коме се ради када би се чули преко радио везе, и она су се мењала у неком одређеном периоду. Она су на неки начин знак распознавања између наших јединица. Сви командири су имали таблицу кодних назива, па смо тако знали ко је ко. Мени је припао назив “Пламен” и мењано је и то, али углавном су ме звали тим именом преко радио везе.

Момке који су страдали у нападима не заборавља. Сећање на њих живи, а са преживелима се труди да одржи контакт.

– Наравно да се сећам сваког од њих, то се не заборавља. У контакту сам углавном са свим војницима са којима сам био у рату, и с времена на време се окупљамо. Ове године у априлу се окупљају граничари са Кошара, а у мају месецу је скуп војника из моје чете из 125-е бригаде, тако да нисмо заборавили једни на друге и на наше пале другаре – каже Рачић и додаје да је анегдота за сваког од њих има толико да би књигу могао написати.

Током здружене копнене агресије УЦК и НАТО алијансе заробио је живог терористу на Кошарама. Тог дана сећа се – као да је јуче било.

– На оближњем потоку, који је чист као суза пошао сам да наточим воду у чутурицу. Са мном су кренула двојица војника, они су га први и приметили јер сам ја био леђима окренут према њему док сам точио воду у чутурице.

– У први мах, због сунца које је било у његовом правцу ми се учинило да је један од наших војника, па сам му рекао да крене према нама да га не би погодио неки снајпериста, и како се приближавао увидели смо му боју униформе која је била више црвена него зелена. Тада сам му наредио да баци оружје, и легне на земљу, пришли смо му, претресли га, и након тога одвели у јединицу код командира чете, где смо га испитали о детаљима како је ту доспео, колико његових је напало караулу, итд…

– Након тога га је један пуковник одвео за Ђаковицу у притвор, а шта се након тога са њим дешавало не знам – то није био мој проблем.

349725_plamen-sa-ocem_ff.jpg

Пламен са оцем – ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА
– Док је био код нас, имао је третман ратног заробљеника, тражио је воду, цигарету и добио их је, за разлику од његових припадника који би нашег заробљеног војника мучили на разне начине и убили – рекао је Рачић а потом описао како је прошао југословенски војник ког су ухватили терористи.

– На разне начине су мучени и убијани. Човек који се помиње у роману “Зов карауле” је један наш рањени старешина, кога су ухватили живог и одрали му кожу на живо, а то нама пуштали преко радио везе да слушамо. То је било страшно.

У сећању Рачића су сви пали борци које је упознао, а нека имена би он посебно истакао.

– Сви погинули су дали свој велики допринос тој борби, али ако већ морам да издвојим неког нека то буду потпоручник Предраг Леовац, капетан Крунослав Иванковић, водник Иван Васојевић – Јагуар, војници Драган Милићевић – Шумар, Тибор Церна, Бранислав Негић, Владимир Радојичић, Саша Васиљевић, Оливер Тарицић, Изет Чолаковић, Вукоман Тешовић, близанци Срђан и Бобан Милић… Било је и жена на Космету као добровољаца као Љиљана Жикић Карађорђевић и Слађана Станковић које ето нису морале ту да буду, а хтеле су да дају свој допринос тој борби и дале су оно највредније, свој живот. Мало је овде простора да се наведу сва имена.

Једна ноћ за водника је била најболнија на Кошарама.

349723_plamen-sa-albanskom-zastavom_ff.jpg

Трофеј са Кошара – ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА
Најболнији дан за мене на Кошарама био је 11. април 1999. године када сам по први пут видео наше погинуле борце и ноћ 10. на 11. мај, када је НАТО авијација погодила рејон моје чете где је страдало у једном тренутку осам војника и старији водник Тошковић Милијан, а 41 војник рањен. То је заиста била тешка ноћ.

У исповестима преживелих говорило се о мирису крви који се осећао на Проклетијама.

– То је фигуративно речено вероватно, јер се горе водио прави рат, копнено и из ваздух. Знало се да ће ту бити погибије сигурно, а опасност је вребала на све стране, то се слутило од самог почетка напада.

Посебно је тешка била борба за коту 601. Много људи је страдало тада, а о томе шта се тада тачно догађало горе код карауле објаснио нам је сам “Пламен”.

349719_jedinica_ff.jpg

Јединица у тренуцима одмора – ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА
– Расе Кошарес или 601 је био један од доминантних висова у близини карауле, који је први и нападнут страшном артиљеријском ватром, јер се одатле види пола Метохије, и његово заузимање омогућава терористима осматрање целог рејона и навођење њихове артиљерије. Зато су се и водиле битке да се исти врати под нашу контролу. Велики проблем је била НАТО авијација, због непрекидног надлетања тог рејона и бомбардовања истог, и великог брисаног простора (чистине) који је нашим јединицама онемогућавао да се непримећени приближе том положају.

Као припадник војске која је била спремна живот да да за отаџбину, Рачић је оценио јачину и спремност садашње Војске Србије. На питање да ли су млади данас толико одани отаџбини, и да ли су спремни да живот дају за своју домовину управо онако како су то многи учинили он има спреман одговор.

– Јачина садашње војске Србије је никаква када се упореди са Војском Југославије која је за време рата била десетоструко, ако не и више бројнија. Власт у држави је систематски уништавала нашу војску и дан данас то ради. Укидањем редовног служења војног рока су не само смањили бројно стање војске, него и ратне војне резерве које за неколико година неће ни бити. Како имати резерву ако млади данас не служе војни рок и не знају ни како се пушка користи? Већина младих данас није заинтересована за добровољно служење војног рока, част изузецима, али то није довољно, ако сутра не дај Боже опет избије неки сукоб, а нисмо далеко од тога. Са друге стране ни родитељи нису спремни да пошаљу своје синове у неки евентуални сукоб, кад виде како се држава опходи према војсци и ратним ветеранима, инвалидима и породицама погинулих – каже Рачић, који је потом објасни како се десило да после свега што је преживео није добио никакав орден.

349733_scan0005_ff.jpg

Део касетне бомбе – ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА
– Било је предлога и за то, али пошто нисам рањаван. Чин сам добио ванредно, вероватно су мислили да је то довољно. Ако ћемо искрено, мени орден не треба, ионако они који су га добили немају ништа од тога, само то парче метала и папира, никакве приивилегије у друштву, штавише, неки чак имају и непријатности због тога, што је непојмљиво.

Да поново избије рат на Косову, зна шта би радио.

– Иако сам у емисији “Живот прича” рекао да то зависи од државе, тј њеног будућег односа према ветеранима, отишао бих сигурно, јер мало је данас оних који би стали на браник отаџбине ако затреба. И не само ја, са сигурношћу знам да би сви моји војници поново то урадили. Не бранимо ми власт која води државу, него народ који живи у њој.

Сцене са ратишта не може да заборави.

– Живим као и сви остали борци, како се мора и може у овом времену издаје и немаштине. Сцене са ратишта прате сваког борца па и мене, а ношење са њима зависи од психе, како ју је ко сачувао. Један део није могао да се носи са тим па је извршио самоубиство, један део је након рата пукао психички и завршио на психијатрији, а држава не види проблем у томе, једноставно је слепа према тим проблемима са којим се борци суочавају данас – закључује наш саговорник.

О слози која је тада била присутна постоје само сећања. Док је данас ретко ко спреман да брани отаџбину, тада је у рат за Рачићем похрлила готово цела породица.

– Мој брат Звездан и отац Милорад су као добровољци пошли у рат непосредно након мене. Прво је дошао отац, а након пара дана и брат – каже Рачић који итекако има разлог да се дичи својом породицом и њиховом снагом и љубављу према домовини.

Сузана Трајковић

Извор: espreso.rs
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
УЏБЕНИК ЗА 6. РАЗРЕД: Деца уче да су Срби отели Косово од Албанаца?!




Уџбеник одобрило министарство, а штампао га је државни Завод за уџбенике и наставна средства.

Фрапантни детаљи наводне српске средњовековне историје, у издању Завода за уџбенике и наставна средства, дело су аутора Радета Михаљчића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду у пензији и редовног члана Академије наука и уметности Републике Српске.

Поред наведених скандалозних тврдњи, Михаљчић истиче да су досељени Словени, међу којима и Срби, примили од Албанаца обичаје и културу, као да им је, својевремено Стефан Немања преотео крајеве северне Албаније.




Одобрило Министарство


„Староседеоци Албанци воде порекло од Илира, романизованих у мањој мери, и они су једини сачували језик, обичаје и друга народна обележја. С њим су се мешали Словени, Грци и други народи и временом су се са њима и стопили“, стоји, између осталог, у поменутом уџбенику.

Ту никако није крај наводима који више личе на детаље албанске него српске историографије, већ аутор иде и корак даље, у одељку који се бави османлијским освајањима поново помиње Албанце као оштећену страну.

„После Маричке и Косовске битке, Турци су наставили са освајањима и временом све више угрожавали албанске области“, тврди аутор Михаљчић.

Историчар Јован И. Деретић каже да се што пре мора стати на пут овом прекрајању историје и представљању Срба као окупатора наше земље која им одувек припада.

„У том уџбенику пише да су Словени дошли на Косово и Метохију и тамо затекли Илире, који су данашњи Албанци, па им отели куће и њиве, те су они зато били принуђени да иду у планине и чувају стоку. То је нечувено! Око ове књиге је било доста полемике, а посебан је скандал што је те наводе одобрило Министарство просвете, а штампао Завод за уџбенике. Можемо ми да мислимо шта год хоћемо, али горе од овога нема. Чему то уче нашу децу“, огорчен је Деретић.

Политичке играрије


С њим је сагласан и историчар Вук Мишић који додаје да су светски стручњаци у својим делима више пута демантовали оно што ми и даље учимо у основној школи.

Немачки лингвиста и академик Густав Вајганд још је у 19. веку доказао да Албанци нису Илири, већ индоевропског порекла. Штавише, и многи албански историчари потврђују ову тезу. Да не говоримо о карти Европе из 814. године, на којој се јасно види српска држава на Балкану и албанска која се граничи с Јерменијом и Азербејџаном. То су чињенице и није ми јасно ко стоји иза онаквих тврдњи у историјском уџбенику, јер ми све то више личи на политичке играрије него на истину“, сматра Мишић.

С друге стране, академик Раде Михаљчић, аутор спорног уџбеника, истиче да стоји иза свих навода и да су они резултат дугогодишњег истраживања.

„Оно за шта ја могу својим именом и презименом да гарантујем јесте да у књизи нема апсолутно ниједне грешке. Све је то резултат озбиљног истраживања током кога сам имао помоћ својих студената и колега. Прво сам детаљно прочитао целокупну стручну литературу на ту тему и све што сам написао је засновано на историјским чињеницама. Постоји много школских уџбеника с грешком, али овај није један од њих“, изричит је Михаљчић.


Има још пропуста у спорној књизи


Овде никако није крај спорним тврдњама уџбеника историје за 6. разред основне школе. Иако вероватно нису резултат ауторове грешке, на неколико места у одељку „Историја и легенда“, српским јунацима Топлици Милану и Косанчић Ивану су замењена имена, уз дискутабилне наводе да је реч о измишљеним, неисторијским ликовима.



Наше новине
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Пре неколико година почело је у новинама све више да излази текстова који су се бавили британском односу према Србима. Ово је занимљив део једног од тих текстова:
Тек кад је Србија успела да избори статус аутономне кнежевине у оквиру Османског царства, почео је прави пропагандни рат. Креатори британске спољне политике су потпуно ослобођење Србије сматрали опасношћу. По њиховом мишљењу таква држава била би заступник руских интереса на Балкану и центар ширења словенофилских, али и слободарских идеја, које нипошто нису биле популарне у колонијалном царству.

Стратфорд Канинг, архитекта британске политике према умирућем Османском царству, говорио је: "Част Енглеске налаже да користимо наше оружје и трошимо наше благо како бисмо спречили да се турско царство распадне. Не треба да допустимо да лажна позивања на човекољубље и помоћ угњетеним хришћанима умање нашу будност на Леванту."

У СКЛАДУ с том политиком, Александар Слејд, шпијун под маском путописца, својим земљацима сугерисао је да би за Европу било боље да су Турци искоренили православну веру:

- Што више испитујемо понашање османских освајача, све смо уверенији да је верска трпељивост стена на којој су се они насукали у Европи. Требало је да искорене православну веру која је увек као рак-рана разједала муслиманску снагу.

КАКО би се оправдали злочини над неким народом, неопходно је прво деформисати његов људски лик и уништити свако саосећање, гласи старо пропагандно правило. Зато су после 1830. британски "путници" почели да фабрикују извештаје у духу крајњег ниподаштавања. У путописима су детаљно описивали Србију, иако су је најчешће само посматрали из даљине, с палубе пароброда. Френсис Ен Вејн, маркиза од Лондондерија, 1840. у популарном опису пловидбе Дунавом писала о Србима који су јој чамцем превозили ствари до брода: "Веслачи су једва личили на људе, толико су им изглед и одећа били дивљачки."

Британска хуманитарна радница и популарна списатељица из 19. века Фелиша Скин описује Српкиње које путују њеним паробродом:

- Овде, близу нас, живи народ варвара чији цео женски део, чак и ако га сагледамо у најповољнијој светлости, тавори и умире без икакве мисли осим пуког намиривања из дана у дан својих животињских потреба.

ПРАКТИЧНО упутство како треба да се са Србима понашају британски путници дао је, у путопису из 1850, Џон Харвуд, који је са невестом путовао кроз Србију ка Цариграду. Британски конзул Фонбланк му је од турских власти издејствовао пратњу и препоруку да у сваком месту где застане добије смештај, а гост је са задовољством описивао како је малтретирао православне домаћине у кнежевини:

- Кад год би нам било потребно било шта у некој српској кући, ми бисмо изашли и строго наредили првој особи коју угледамо да нам то донесе. И морам рећи да су увек извршавали наше налоге спремно и без поговора. На Истоку, ако се само понашате као власт, житељи вас одмах, као нешто што се само по себи разуме, послушају. Ја се никада нисам устручавао да дам знак било коме кога видим да ми припали лулу, придржи коња или ме послуша у ма чему другоме, и то без плаћања, само на основу заповедничког тона и геста.

ЗА РАЗЛИКУ од овог описа Срба као робова, британски обавештајац и страсни туркофил маскиран у путописца Џејмс Скин 1851. их је описао као опасне словенске заверенике, који шире слободарске идеје. Иако је с поштовањем говорио о образовању и храбрости људи који су их пропагирали, Србију је због тога сматрао још опаснијом.

- Ако се Срби земљорадњом баве мање него Бугари, а трговином мање него Грци, они су с друге стране знатно ратоборнији, и та особина која је била тако уочљива у њиховој прошлости може доћи до изражаја и у ковању славистичких планова уколико у томе не буду спречени - упозоравао је Скин.
...... Британска краљица Елизабета и њен пијун Јосип Броз у лаганој шетњи. Сарадници окупљени око заједничког интереса, а то је уништавање Православља.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
- Елитне хрватске јединице вешале децу и жене по Мачви и Јадру -

Како је Загреб заборавио злочине које је њихова војска чинила по Подрињу, Рађевини, Шумадији... После рата и уједињења, Србија је опростила и пружила руку за историјско помирење

АЧНО пре десет дана Хрватска је дошла на ред да председава Савету Европе, баш у време "ерупције" расправа о болним историјским питањима око којих не постоји сагласност између Београда и Загреба. Преузимајући штафетну палицу руковођења европским парламентом, представници наших комшија су као приоритетне правце свог деловања навели заштиту националних мањина.

Прочитајте још: Тито у 42. Вражјој дивизији

Само неколико дана доцније, из Ђакова, познатог као вековно седиште католичке бискупије, из које би морао да се шири хришћански дух љубави, једнакости и слоге међу људима, стигла је "потврда" како ће званични Загреб бринути о мањинским заједницама. У центру градића надомак Осијека освануо је графит "Ј.бат ћемо српску дјецу".

Прочитајте још: Терор хрватских дивизија

На ред су, значи, дошла и деца, и то по ко зна који пут. Готово да нема града у Хрватској у коме нису исписани графити "Србе на врбе", "Срби ван из Хрватске"... Зар то не подсећа на прошлост, на прошли век, на деведесете, седамдесете, на 1941. годину и на, већ помало заборављену, 1914. годину? На потиснута сећања на зверства хрватских и муслиманских јединица у Мачви, западној Србији и широм Шумадије у Првом, односно Великом рату.

ХРВАТСКИМ званичницима и гласноговорницима који заговарају наново преиспитивање шта се збивало у Јасеновцу препоручујемо да пре тога малчице прелистају, у бечким али и у загребачким архивима, документа о националном саставу 42. домобранске Вражје дивизије и Загребачког 13. корпуса, нарочито 36. и 42. пешадијска дивизије те формације.

Др Славко Павичић у књизи "Хрватска војна и ратна повјест и Први свјетски рат", која је објављена 1943. године, пише да је "најхрватскија" војна јединица био 13. загребачки корпус, а најелитнија формација 42. домобранска дивизија названа "вражјом", а да је у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано "најмање 500.000 војника".

Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

ЈЕДНО од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а петом детету глава је остављена да виси... Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима... Када су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: "Не знам ко су, али говоре српски."

Припадници тих јединица упадали су у села и истеривали из кућа читаве породице, не обазирући се на узраст, да би их везане конопцима гонили испред себе, као живи заштитни зид, у наступању према положајима српске војске. Из села Лешнице, у овим "заштитним зидовима" налазиле су се и жене са децом која још нису проходала.

О овим злочинима сведочили су дописник париског "Илустрасиона" Анри Барби и чувени амерички новинар Џон Рид. Рид је бележио како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успе да се пробије из тог огња. Писао је о деци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама...

У САСТАВУ те дивизије, која је више пута била похваљена за подвиге у Србији, били су и Јосип Броз Тито, Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, Славко Кватерник, који ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманско-усташку државу, и Славко Штахмер, који ће 1941. године постати први човек Павелићеве војске. Њихов командант је био озлоглашени Стјепан Саркотић, потоњи ратни гувернер Босне и Херцеговине.

За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци хрватских формација никад се нису предавали, борили су се до последњег метка. Када нису имали другог избора осим смрти или предаје, дизали су руке увис. У децембру 1914. године, на прилазима Београду, код Торлака, изгинула је већина припадника 79. Јелачићевог пука, састављеног углавном од Хрвата.

Само за "јуначко држање" у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и ордењем, а на стотине их је унапређено у корпорале, фелдвебеле и цугсфирере... Десетине су добиле Златни орден, који је до 1917. године прављен од чистог злата. Било је и оних с највишим одликовањима која су постојала у царству Хабзбурга - Орденом витеза Марије Терезије, који је власнику аутоматски доносио баронску титулу и аустријско, односно мађарско племство.

И после рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд је им је опростио и пружио руку за историјско помирење.

АУСТРИЈСКИ историчар Једличка је писао да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства није тако благонаклоно односило према бившим официрима аустроугарске војске као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У нову, југословенску војску примани су чак и најосведоченији непријатељи Србије, генерали аустроугарске војске, какав је био случај и са злогласним гувернером Србије за време окупације, Хрватом Салисом Севисом, који је у Београду јавно упозоравао Србе да Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију.

У југословенску војску примљен је одмах после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Славко Кватерник, иако познат као изразити "србождер". Ступио је у југословенску војску са чином више - потпуковничким. Постављен је за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у "нарочиту аудијенцију" и, затим, одликује Орденом белог орла.

Сви ови бивши аустроугарски официри, примљени са чином више у југословенску војску, углавном нису остали верни заклетви коју су положили Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији. Неки су је погазили такорећи одмах, ставивши се у службу непријатељских држава, а неки 1941, када је основана војска усташке државе. У њој се нашло тачно 3.600 официра југословенске војске, међу којима 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника.

НАША историографија ће и пре, а нарочито после Другог светског рата, када је на сцену ступила Комунистичка партија, порицати српску ослободилачку мисију и допринос стварању заједничке државе Јужних Словена. Већина партијских историчара заслуге за настанак нове државе приписивала је великим силама Антанте. На сличан начин третиран је готово сав српски народ, у складу с наведеном констатацијом из Меморандума, да је имао економски привилегован положај између два рата. Да ли је било баш тако?

У Уставотворној скупштини, на редовном заседању 31. маја и 1. јуна 1921. године, Живота Милојковић, иначе посланик Комунистичке партије, изнео је податак да је Србија у заједничку државу ушла без три петине свог народног богатства.

И српски сељак је после 1918. био препуштен сам себи, као мало када у својој историји. Држава нија стала уз њега, како је то било некад у српској држави, кад су доношени врло радикални закони, непознати у тадашњој Европи. Сељак и његова имовина били су заштићени "да им се због дугова не може одузети кућа, окућница и пет хвати земље".

У време окупације Србије нанете су непроцењиве штете пољопривреди. Одвучене вршалице, плугови и остале пољопривредне справе коштале су у то доба више од милијарду златних динара.
СРБИЈА, опљачкана у рату до голе коже, и сва у ранама, са великим надама ушла је у нову државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, док Србија тапка у месту, после 1918. године долази до наглог развоја индустрије у Хрватској и Словенији.

Да овде није реч о накнадној памети, најбоље сведочи публикација "Наша домаћа привреда", објављена 1929. године. Аутори ове студије инжењер Новак Поповић и др Душан Мишић износе крајње занимљиве податке. У Хрватској и Словенији, 1910. године било је деведесетак индустријских предузећа и свако је запошљавало више од 50 радника, а већ 1929. - пет пута више. На крају треће деценије прошлог века, данашња територија Хрватске, рачунајући и Славонију, била је многоструко развијенија од Србије.

Хрватска и Словенија су у време Аустроугарске биле неразвијене и имале су апсолутно подређену улогу у односу на аустријску и чешку индустрију. Захваљујући оснивању Краљевине СХС, створени су сви услови за нагли успон предузећа у тим крајевима.

ДО немачке окупације 1941. године, улагања у индустријска предузећа у Србији нису се битније поправила. Индустријски раст је био мало већи него првих година по завршетку Великог рата, али статистички подаци неумољиво говоре да је на хиљаду становника у Србији до 1941. улагано у индустрију 247.000 ондашњих динара, а у Хрватској - 497.000. Економисти који су се бавили овим проблемом дошли су до података да се Хрватска у Краљевини СХС и потом у Краљевини Југославији развијала два пута брже од Србије.

Сељаци у Словенији и Хрватској пролазили су много боље. По формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, укинуто је 369 велепоседа са 592.000 хектара обрадиве површине, који су већином припадали Аустријанцима и Мађарима. Дојучерашњи најамници, а неколико деценија раније кметови, тако су постали власници земље коју су обрађивали.

Сви наведени подаци у овом тексту данас су свима доступни. Од оних о националном саставу аустроугарских јединица 1914. до економских показатеља о индустријском развоју између два рата. Али они не интересују хрватске званичнике. Зашто? Можда и због тога што не желе да се суоче са речима давно заборављеног Стипе Шувара, да се духовна основа хрватског национализма налази у мистичном схваћању бића нације, у фетишизирању властите нације..

НАШ СЕЉАК ГРЦАО У ДУГОВИМА
ПО повратку из рата, већина српских сељака је затекла разорена огњишта. Задуживање је био једини начин да се то обнови. И десет година после рата просечан српски сељак је буквално грцао у дуговима. Били су принуђени да плаћају врло високе камате - 20, 30, па чак и 50 одсто. Српског сељака, који је искрварио у ратовима, притисла је сиротиња, и његово задужење било је знатно веће него сељака из других крајева Југославије.

ИЗБЕГАВАЛИ СРПСКУ ВОЈСКУ
ТОКОМ ратних операција 1914. и 1915. године Срби су заробили око 20.000 аустроугарских официра и војника. Више од 10.000 су били Хрвати, који су углавном заробљени током Колубарске битке. До 12. децембра 1914. године, само се њих 452 пријавило у добровољце, да се боре у редовима српске војске. И Арчибалд Рајс у својој књизи "Шта сам видео" пише да је крајем септембра 1914, после битке на Церу, само 70 Хрвата изразило жељу да пређе у српску војску.

Извор:
HTML:
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:729590-Elitne-hrvatske-jedinice-vesale-decu-i-zene-po-Macvi-i-Jadru
 
Poslednja izmena od urednika:
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Освета Влада Дракула Султану Мехмеду II, освајачу Цариграда
%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%BA%D1%83%D0%BB%D0%B0-289x300.jpg




АУТОР: Олег Валецки





ВЛАД ТРЕЋИ ДРАКУЛ И СУЛТАН МЕХМЕД ДРУГИ


Византија је средином 15. века, ограничена територијама Константинопоља, Пелопонеским и Атичким полуострвима, а такође и са неколико острва у Мраморном и Јадранском мору, и даље представљала озбиљну препреку за Турке. Наравно, она је била опасна за Турке не сама по себи, већ као сила која би могла да одвуче део снага Турака у рату против много моћнијих непријатеља као што су то били Мађари, Ђеновљани, Венецијанци, Власи, Пољаци и Аустријанци, који су тада били у стању да потпуно униште турске снаге на Балкану. Тек после пораза крсташа у Варни 1444. године, Турци су напали Мореју 1446. године, опустошили је и заробили шездесет хиљада Грка…



vlad_drakul_mapa.jpg


Пад Константинопоља 1453. године проузроковао је те године пад осталих млетачких и византијских приморских градова Причерноморја, затим су 1462. године пале Босна и Влашка, 1464. Мореја, 1474. Албанија, 1477. Венеција, и 1481. Отранто.

Све су то биле карике у једном ратном походу који је трајао педесет година и очигледно је да су Турци савлађивали жестоке отпоре локалних хришћана.

Овај рат није био због било каквих политичких интереса, јер ни Влашка, ни Мађарска, ни Пољска, ни Венеција нису имале амбиције да граде велике империје на рачун освајања у Азији.

Овај рат је био због тога што је судбина Константинопоља била религиозно питање – то јест, истинитости ислама као религије.

Политички обрачун тадашње Европе довео је до тога да су европске државе губиле у 15. веку од Турака, захваљујући чему су они добијали наоружање и муницију, купујући их од тих истих Ђеновљана и Венецијанаца који су успешно користили превелики рационализам пољских и мађарских краљева, не много заинтересованих за заштиту “шизматика” Грка, а заједно са њима ни за такве исте “шизматике” Србе, Бугаре и Влахе.

Притом православни нису били узрок томе, јер Флорентинска унија, усвојена 1439. године, мало је шта дала Константинопољу, јер ниједна држава Европе није стала у његову одбрану.

Константинопољ је остао последња препрека за поход Турака у Европу.

vlad_drakul_mapa1.jpg


План Константинопоља

За заштиту Константинопоља стигло је само до две хиљаде добровољаца, чију је главнину, седам стотина људи, сакупио чувени ђеновски ратник и војсковођа Ђовани Ђустинијани Лонго . (Роџер Кроули, Константинопољ, последња опсада, 1453, Москва, Издаваштво Аct. 2008.).

Придружио се и нешто мањи одред ђеновске браће Антонио, Паоло и Трајло Бокјарди, и два одреда из Шпаније – један из Каталоније, а други из Кастиље (под вођством Франциска де Толеда).

У одбрани града учествовало је неколико венецијанских и ђеновских бродова, још и одред из мале ђеновске колоније Галате са друге стране залива Златни рог, свих странаца је било око три хиљаде.

Ентузијазам Турака је често преувеличаван, што потврђује и хроника Георгија Сфранцеса: “У Константинопољу је било око осам хиљада бранилаца, док су Турци имали од сто шестдесет до четири стотине хиљада људи”.

Освајали су град од 2. априла до 29. маја, што говори о томе да Турци нису били баш толико самопрегорни у освајању овог града.

Изненађује константно напомињање Британца Кроулија о толеранцији Турака, иако су према хроникама тих година Турци, због страха од смрти, сатерали хиљаде хришћана из освојених земаља под зидове града и присилили их да изливају топове од црквених звона.

vlad_drakul3.jpg


Опсада Константинопоља



Константин XII Палеолог, као резултат Флорентинске уније, био је суочен са неповерењем према Грцима које је предводио Лука Нотарас и због тога се морао више ослањати на Италијане.

Са почетком опсаде, редови бранитеља су се консолидовали, а у одбрани града већ је учествовало и цивилно становништво.

Само четири ђеновска брода су успела да се пробију кроз строј турске флоте 20. априла у заливу Златни рог.

Неколико напада турских трупа одбијено је са великим губицима за Турке. Упркос чињеници да је артиљерија Турака, створена уз помоћ Мађара Урбана, под командом немачких артиљераца, срушила низ делова зидина, браниоци града су успели да га затворе земљаним насипом и оградама од прућа.

Крајем маја у турским трупама почиње да расте неповерење у снагу султана и појавиле су се гласине о приближавању Мађара Јаноша Хуњадија ка Константинопољу. Можда би његов долазак и довео до пораза Турака. Али 29. маја султан је бацио у борбу последње резерве гарде.

Мађарско појачање није стигло, а неминовни пораз Турака претворио се у њихов тријумф.

Изненађујућа је лакоћа са којом британски историчари оправдавају очигледно морално чудовиште султана Мурата, оца Мехмеда Другог, који је чак унео у закон неопходност султана да убије своју браћу уз одобрење исламских правника тог времена.

У књизи Роџера Кроулија невероватан пасус описује отимање посаде млетачког брода Антонија Рица, од стране Турака у новембру 1452. године, на којем су сви чланови посаде погубљени, а малолетног Рицовог сина, султан је узео у свој харем.

Кроули такође наводи примере из хронике Георгија Сфранцеса, службеника цара Константина XII Палеолога, чији су малолетни син и ћерка одведени у султанов харем, а потом је син био убијен а ћерка у четрнаестој години умрла од венеричне болести.

У истој књизи се наводи сведочење из хронике Грка Дуке, где је султан Мехмед Други, напивши се вина (сам Мехмед исламске законе није признавао), тражио да му константинопољски велможа Лука Нотарас да свог младог сина за сексуално задовољство, а када је овај то одбио, наредио је да му одсеку главу.

Кроули не види сав ужас датих доказа и злочинство Мехмеда, а диви се чињеници да Османлије у почетку нису присиљавале Хришћане да напусте своју веру. Одушевљен је дисциплином султанске војске и величином његових политичких планова. Заиста, неопходно је изгубити свако морално осећање које разликује цивилизованог човека од варвара, да би назвали Султана Мехмеда наследником идеја Рима, што је исто као и називање савремених сатаниста настављачима дела Православне Цркве.

Већ сам факат нечовечности са којом су Турци бацали у ропство становништво Константинопоља, упадајући у цркву Свете Софије, заробљавајући мушкарце, жене и децу, требало је да примора хришћане да се ослободе свих моралних ограничења по питању Турака.

У исто време, “Магловити Албион” (Енглеска, прим.прев.), толико благонаклон према Османлијама и њиховим султанима, што је заправо добро познато, практично је све њихове непријатеље приказивао у “црном светлу”, као што су данас у САД-у прихваћени “лоши момци”.

vlad_drakul5.jpg


Пример овога је Влад Дракул, витез „Реда Змаја“ и стога познат као Дракула.



Сада људи суде о његовој фигури по продукцији Холивуда, тој творевини умова малоруских паланки, којој треба признати да је веома успешна у остваривању постављеног јој циља.

Практично сви сценаристи филмова о Дракули су руковођени творевином Брема Стокера, човека са математичким образовањем на Тринити колеџу и са искуством новинара, али не и историчара, а такође, колико је познато, чланом масонске ложе.

Заправо, у суштини маштовити Стокеров роман „Дракула“ заснован је на разним клеветничким обманама против Влада Трећег, од стране разних Владових непријатеља, али до сада се у историјским радовима не наводе ни имена ни број жртава које је наводно мучио Дракул.

Једино што је сигурно познато јесте да су, после херојског напада 17. јуна 1462. године седам хиљада војника Влада Дракула на логор до тада непобедивог султана Мехмеда II, чија је војска достизала број од од сто до сто двадесет хиљада људи, заробљени Турци били набијани на колац.
vlad_drakul53.jpg


Ноћни напад Влада Дракула на турски логор



Према енглеском историчару Роџеру Кроулију, тада је Влад Цепеш (Дракул) набио на колац двадесет и пет хиљада Турака који су били под вођством адмирала султана Мехмеда II, Хамзој Беема.

У суштини, то је био потпуни пораз османске војске, који још увек не признаје такозвана “званична историја”, иако је број заробљених Турака, према војној логици, био ништа мањи од броја убијених Турака, а војска која је изгубила убијених и заробљених најмање половину свог броја и оставила бојно поље противнику, сматрала се уништеном.

При том, данас се заборавља да у то време појам “националних интереса” још није постојао, а Влад Дракул је ишао, заправо у “крсташки поход” да ослободи поробљене православне хришћане и да се освети за опљачкани Цариград, за чије се становништво показало да су у положају робова “османских дивљака” .

То је било, сагласно погледима тих година, савршено праведна одмазда за пљачку Константинопоља од стране Турака. Говорити о томе да су Турци наводно само усвојили окрутност Европљана, значи или не знати или свесно мењати природу исламског морала и закона који се нису променили до данашњег дана. Дивити се Мехмеду, који се, чак и за исламски свет, одликује неморалом – виши је степен цинизма.

vlad_drakul6.jpg


Судбина турских заробљеника.



Можда се, са добрим разлогом, треба дивити подвигу некаквог вође канибалског племена из Папуа Нове Гвинеје, или херојском делу неког од азијских војсковођа, они бар нису развраћали покорене својим насилним неморалом, већ су их једноставно јели или скидали са њих кожу или главу .

Међутим, у савременом друштву, само је Мехмед II, кроз разне турске телевизијске серије – објекат дивљења, а његов заробљеник и истовремено његов победник – Влад Дракул – је симбол зла.

vlad_drakul7.jpg


Улазак Мехмеда II у Константинопољ



При том је Влад, заједно са својим млађим братом Радуом, од 1444. до 1448. године био талац Султана Мурата II, и заправо је имао потпуни разлог да се освети сину Султана Мехмеда Другог који је, по римском историчару Лаонику Халкокондилу, злостављао његовог брата Радуа.

Све у свему, и сам Мехмед Други и сва његова војска и све његове слуге заједно, заслужили су оно шта је Влад Дракул урадио са заробљеним Турцима 17. јуна 1462. године.

vlad_drakul9.jpg

HTML:
http://ruskline.ru/opp/2018/aprel/30/vlad_tretij_drakul_i_sultan_mehmed_vtoroj/&?print=y
 
Poslednja izmena od urednika:
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Слика балканског шеика: ко је Расим Љајић и на чему је саградио своју политичко – криминалну каријеру
1. јуна 2018. Хроника Оставите коментар


Већ скоро осамнаест година, дакле, близу две деценије у континуитету, несуђени лекар опште медицине, а некада и новинар у покушају, Расим Љајић, био је министар у свим српским владама, почевши од политичких промена 5. октобра 2000. године. Реч је о најдужој министарској каријери од како је уведено вишестраначје у Србији, а, вероватно једна од најдужих уопште, у политичкој историји Србије. Скоро две деценије након првих политичких корака које је направио са странком СДА, Расим Љајић је један од два кључна стуба сваке победничке коалиције у Србији. Иза њега су на стотине штетних међународних уговора које је потписао и на десетине наопаких закона који су на његову иницијативу донети против виталних интереса грађана Србије.

Прича о томе како је Расим Љајић, несмењиви министар свих српских постоктобарских влада остајао на највишим државним позицијама свих ових година, упркос драматичним превратима и разним коалиционим земљотресима и како је у међувремену постао мултимилионер, вероватно не би стала ни у дебелу књигу нити у дугометражни документарни филм. У његовом случају, вештина стицања, вештина којом је паралелно живео јавни и тајни живот, надиграла је сваку уметничку машту.

Расим Љајић је истовремено и неформални „заступник за арапско – муслиманске земље“, у име сваке владајуће политичке коалиције од пада Милошевићевог режима до данас и кључни потписивач „стратешке сарадње“ Вучићеве Србије са феудалним, деспотским режимима у земљама несуђеног „исламског калифата“ и разних „подземно – надземних“ нагодни са тусрким диктатором Реџепом Тајипом Ердоганом. Љајић скида визе најмарчнијим исламским режимима, уводи их у Србију наводним програмима „транзитног туризма“, иде по Блиском и Средњем истоку, па и до југоситочне Азије, линијом „зелене трансверзале“ и уговара незаконите послове за рачун Вучићевог режима. Но, кап је скоро прелила чашу…

Као Министар трговине, туризма и телекомуникација Србије Расим Љајић је 14. јула прошле, 2017. године, са амбасадором Ирана Хосеином Мол Абдолахијем припремио терен за укидање виза иранским грађанима за улаз у Србију (што се у међувремену и десило), чиме је Вучићев режим отворио сва врата увозу очекиване масе „туриста“ (директним летовима из Техерана за Београд и чартер летовима до аеродрома у Нишу) међу којима, сасвим сигурно, и многе обучене терористе.

Несмењиви министар свега и свачега, Расим Љајић, покренуо је током протеклих четири године више разних „неписаних споразума“ са компанијама из Уједињених Арапских Емирата. Падале су велике приче да ће 20 компанија из УАЕ отворити своје канцеларије у Србији те да ће оне градити више хотела у Београду и појединим планинским центрима Србије и више шопинг молова у Београду, да ће доћи до великог извоза наших пољопривредних производа на арапско тржиште и сарадње у области грађевинске и ИТ индустрије. Као што је познато, до данашњег дана, ниједан од феудалних арапских режима није уложио ништа у Србију, али су зато сви одреда, и директно у сарадњи са Александром Вучићем и Расимом Љајићем, испланирали арабизацију и исламизацију овог дела Балкана, присвајање преостале државне имовине и стварање „етничке базе“ исламског света за даље ширење ка Европи.

Ко је и какав је Расим Љајић, можда је најбоље јавности објаснио његов суграђанин и земљак, Исмет Рамовић, у емисији Санџак ТВ, 6. децембра 2013 (транскрипте те емисије пренео је портал Санџак Пресс), у којој је „олакшао душу“ признањем да је учествовао у једној отмици детета из породице Старчанин. Том приликом је изнео читав низ тешких оптужби на рачун најдуговечнијег српског министра Расима Љајића. Наиме, Исмет Рамовић је изнео тврдњу да је у периоду од 2000. до 2006. године био изложен уценама Расима Љајића, те да га је Љајић подстицао, наговарао, и предложио му поменуту отмицу, а заузврат би му на, унапред договореној робији од 5 година, сваког месеца исплаћивао по 3.000 евра и слао пакете у затвор.

Рамовић се није устезао и да Љајића назове „…врхом организованог криминала у Санџаку са веома јаким везама у Београду и широм Србије“, додавши да је он и главни организатор трговине дрогом. Рамовић је том приликом подсетио да је Љајић поменутом отмицом хтео да учврсти свој положај код новопазарских бизнисмена и да се након ње представи као њихов заштитник који ће преко својих људи на положајима заштити њихове породице и бизнис којим се баве.

У једном разговору, Рамовићу (тада још увек члану његове странке СДП), пришао је Расим Љајић који је обилазио истакнуте чланове у време Бајрама и обратио му се речима: „…Добро, ти живиш, али ти си интелигентан човек и није ту твој домет, ти можеш да направиш много више…“ и предложио му да инсценирају отмицу малолетника из породице Старчанин који је касније и завршио у затвору због тога.

У већ поменутом обраћању јавности, Рамовић је тврдио да му је министар Љајић у затвор слао новац преко Предрага Пеђе Стојановића, бившег декана Правног факултета у Крагујевцу, познатог по афери „Индекс,“ као и преко извесне Марије Тошић из Трстеника и Верољуба Анђелковића из Крушевца: „…Нека се провери колико сам евра донео из нишког затвора, како сам их примио, потписао, нек се провери и моја куповна моћ у кантини…Ја сам буквално бацао паре, нека се провери, одакле ми те паре?! Нека се провери како сам био ухапшен, без жуте банке, руке на леђа, банку жуту имао нисам. Ко ми је слао паре: Марија Тошић из Трстеника, Верољуб Брада Анђелковић из Крушевца и Предраг Пеђа Стојановић из Крагујевца!“

Рамовић је оптужио Љајића да је спремао атентат на свог политичког опонента, Сулејмана Угљанина, у периоду када је овај био градоначелник Новог Пазара. Убиство је требао да изврши бивши мајор ВРС из Хан Пијеска. Он је по речима Рамовића, на инсистирање Љајића неколико дана боравио у Новом Пазару и пратио кретање Угљанина којег су тада даноноћно чували и водили од куће до градске управе. Наводни атентат је требао бити извршен са бедема у центру града. Међутим, од тога се, казао је Рамовић одустало из њему непознатих разлога.

Да има истине о Љајићевим криминалним пословима, потврдили су и неки бивши чланови његове странке који су подсетили да је рођени брат државног секретара у Министарству за рад Александра Јаблановића ухапшен због сумње да дилује дрогу. А, везе Александра Јаблановића и Расима Љајића датирају још од 2001. године када је Љајић био потпредседника Координационог центра за Косово и Метохију. Јаблановић је тада био одборник у Скупштини општине Лепосавић, а нешто касније је обављао функцију потпредседника Скупштине општине Лепосавић.

Како Љајић преко Вучића контролише фактички скоро све медије у Србији, чињенице о његовим мрачним пословима никада нису стављене на увид српској јавности. Истина, Љајићеве везе са албанском мафијом и начин на коју функционишу, описане су у локалној новопазарској Ревији Санџак, где је разјашњено и како он користи свој високи државни положај и како возаче службених аутомобила ангажује као нарко дилере.

Брат Расима Љајића, Есад Керо Љајић, преминуо је, према наводима добро упућених познавалаца њихових породичних прилика, од последица тровања у једној нарко – лабораторији у Новом Пазару, где је, како се незванично говорило, кренуо да спашава људе који су у њој радили. Бивши „освешћени“ чланови странке Расима Љајића тврде да је и ту странку подигао „на темељима дроге“, те да то сви у Новом Пазару знају.

Кад је 10. октобра 2011. године, полиција на територији Новог Пазара и Тутина извела једну од рутинских акција у борби против организованог криминала под кодним именом „Гето“, разбивши један јачи нарко-ланац, запленила је и преко 125 килограма чистог хероина и читаву лабораторију за прераду наркотика. Том приликом, ухапшене су вође нарко-тандема на релацији Нови Пазар-Београд, Хикмет Хајровић и Далибор Ристић и њихови сарадници. Хајровић је покушао да бежи приликом хапшења, али кад су му оперативци МУП-а препречили пут, отворио је врата аутомобила држећи пиштољ у руци. Но, права сензација је тек уследила! Хајровићу је након хапшења, према устаљеној процедури, понуђено право на један телефонски позив адвокату, али је он одбио да зове адвоката и уместо тога, пред више сведока, рекао: „Зовите ми министра Расима Љајића!“ Али, ни то му није помогло, јер је Љајић већ одавно прескочио тај „нижи ниво“ и прешао на знатно виши, где се окрећу стотине милиона евра.

Два догађаја могу више од свега да одсликају његов карактер. Први је његова хладнокрвна изјава поводом смрти свог рођака анестезиолога из Новог Пазара, Џевада Љајића, који је погинуо у стравичној несрећи приликом пада војног хеликоптера (у вези чега још нико није одговарао): „..Био је најбољи човек и лекар кога сам знао…“. Ни речи оптужбе на рачун „партнера“ из Вучићевог режима који су том приликом директно скривили смрт седморо људи у том хелихоптеру.

Друга његова ледена и цинична изјава, поводом убиства Оливера Ивановића у Косовској Митровици, још речитије говори ко је Расим Љајић. Наводно, кроз сузе, рекао је: „…Колико пута сам му рекао: шта ћеш више у Митровици…“

Акција протеривања Оливера Ивановића ни њему није успела, па је дошло до „коначног решења“.

Колико је Љајић богат, тешко је са сигурношћу знати, јер је велике своте новца склонио у стране банке, од Турске до Швајцарске и од Шведске до Велике Британије. Али, има и богатства које је голим оком видљиво. Највреднији објекти у власништву породице Љајић су породична кућа од 260 квадрата у Новом Пазару, на Хаџету, која се води на Хајра Љајића и у којој је Расим Љајић власник једног спрата, и вила у близини Градског стадиона од 291 квадрата у којој живе супруга и деца Расимовог покојног брата Есада.

Преко пута те куће се налази и старија кућа од 107 квадрата, власништво Хајра Љајића, која је процењена на 180.000 евра. У близини тих кућа налази се и парцела од 60 ари поред које је изграђен Атлетски стадион, а планирана је и изградња хотела. Минимална процењена вредност те парцеле је 250.000 евра.

Брат министра Мирсад Љајић власник је пословне зграде у Пешачкој зони у центру Новог Пазара од 172 квадрата, процењене вредности 260.000 евра. Ту зграду купио је Хајро Љајић 2001. године, а 2007. ју је превео на Мирсада. Он је сада издаје кладионици и коцкарници „Алфа Гаме“. Поред те зграде налази се и локал површине 20 квадрата, који је такође у власништву Мирсада Љајића. Локал је процењен на 30.000 евра.

Мирсад Љајић власник је и викендице од 40 квадрата, вредне 40.000 евра, у селу Кожље. Тај објекат је изграђен без дозволе, није уписан у катастар и налази се на парцелама које су у катастру укњижене као воћњак и ливада.

Љајићев брат власник је тог воћњака и ливаде од 20 ари, а та земља је процењена на 25.000 евра. Поред виле крај Градског стадиона, супруга и деца Расимовог покојног брата Есада Љајића власници су и воћњака, ливаде и њиве надомак Новог Пазара, као и нелегално изграђене викендице на једној од тих парцела. Викендица је непознате квадратуре, а према речима Расима Љајића, њена површина је „око 60-70 квадрата“, на основу чега је њена вредност, са оближњим земљиштем, процењена на 90.000 евра. У власништву породице покојног Есада Љајића је и пословна зграда са два локала у Првомајској улици, у старом градском језгру Новог Пазара. Тај објекат је површине 66 квадрата, вредности 85.000 евра.

Љајић је релативно млад човек, рођен 1964. године у Новом Пазару, где је завршио основну школу и гимназију, а потом и Медицински факултет у Сарајеву (извесно време провео је и на Универзитету у Приштини). Иако има лекарску диплому, тим послом се никада није бавио.Чудно или не, тек, Љајић је на известан начин своју политичку каријеру трасирао кад је почео да ради као хонорарни новинар. У његовом званичним биографијама пише да је од 1989. до 2000. године „радио за више дневних и недељних часописа“ у ондашњој држави, те да је писао колумну у сарајевском часопису „Муслимански глас“ и у приштинском листу „Зери“. Наводно је на студијама „игром случаја“ срео Алију Изетбеговића, оснивача Странке демократске акције (СДА) који му је тражио да у Санџаку формира СДА. У политику је званично ушао 1990. године када је изабран је за секретара СДА Санџака.

Али, како је већ у самом почетку изневерио Алијина очекивања, упркос томе што је јавно заговарао референдум о отцепљењу Санџака (Рашке области) од Србије, Љајић је непогрешивим инстиктом кренуо путевима новца, а не путевима идеологија. Добро упућени у његов животни пут и странпутице, тврде да је те његове амбиције препознала и једна српска тајна служба која је ступила са њим у контакт и понудила му блиставу политичку каријеру и кључеве од државних благајни, само да буде „амортизер“ евентуалних етничких побуна у овом осетљивом подручју. Кажу, такође, да га није требало посебно наговарати.

„Они“ су веровали њему, он је веровао њима. Али, како се Вучићева пирамида распада, више нико ником не верује. Спремају се одступнице, а некима „не гину вешала“ и дуготрајни процеси.

Хоће ли Љајић још једном надиграти судбину или ће му јатаци, сарадници али и повереници, окренути леђа?

Никола Влаховић, Таблоид
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Први Србин који је пропутовао цео свет

Звао се Милорад Рајчевић, али је на његовој личној карти писало само „светски путник“. А он је управо то и био! Са месечним хонораром од само 150 динара, Милорад је успео да обиђе цео свет.


Милорад Рајчевић из Лесковца је први Србин који је пропутовао свет. И то се није тек тако десило. Од малена, Милорад је био немирног духа и имао леское огромну жељу да спозна свет.

Авантуриста од самог почетка
Милорад је рођен је крајем 19. века у околини Лесковца. Завршио четири разреда основне и два разреда грађанске школе. Занимало га је сликарство, те са 15 година одлази Беч, где учи сликарство код дворског сликара.


После Беча, његов немирни дуг га одводи из једног града у други, од Салцбурга, Минхена, Штудгарда, Нирнберга, Улма, до Париза, Женеве, Лозане, Берна, Цириха, Базела и Луцерна. Након овог обиласка Европе, Милорад одлази за Америку где након пар месеци повређује ногу. Враћају га у Европу након откривања да нема пасош.

Међутим, то га никако није обесхрабрило и он наставља своје путовање преко континената. Одлази у Румунију, а затим у Цариград, Александрију и Јерусалим. Ова његова прва путовања трајала су 4 године а током њих је научио 5 језика.

Понуда коју није могао да одбије
Године 1910. Рајчевић покуцао је на врата „Малог Журнала“, једног од најтиражнијих српских листова тих времена. Браћа Савић су за њега имала један предлог – да за 2 године и 150 динара месечног хонорара обиђе Европу, Азију, Америку и Африку. Постојао је, наравно, још један услов, а то је да им Милорад шаље дописе и потврде месних власти као доказ да је био у сваком од места које је посетио. Милорад је био апсолутно одушевљен понудом!

Милорадов пут око света
Милорад Рајчевић 14. марта 1910. започиње своје путешествије око света. Једина ствар коју је понео у свом ранцу поред неопходних лекова била је празна путничка књига у којој ће сакупљати потписе знаменитих личности које ће сретати на својим путовањима.

Milorad Rajčević first Serb world traveller,

" data-medium-file="https://i0.wp.com/www.rasen.rs/wp-content/uploads/2018/06/Milorad-Rajcevic.jpg?fit=225,295" data-large-file="https://i0.wp.com/www.rasen.rs/wp-content/uploads/2018/06/Milorad-Rajcevic.jpg?fit=225,295" class="wp-image-24068 tc-smart-load-skip tc-smart-loaded" src="https://i0.wp.com/www.rasen.rs/wp-content/uploads/2018/06/Milorad-Rajcevic.jpg?resize=220,288" alt="Milorad-Rajcevic" width="220" height="288" style="-x-ignore: 1">
Милорад Рајчевић

Ово путовање му је одлично кренуло! Прва особа која му се потписала у књигу био је лично Принц Ђорђе Карађорђевић, кога је срео у Горњем Милановцу. Пут га је водио у Црну Гору, где му је потпис дао још један принц – црногорски престолонаследник Данило. Милорад наставља за Италију, Француску, Енглеску, Немачку и стиже у Русију.

Путовање светом је тада била реткост и због тога су о овом Милорадовом необичном подухвату извештавали и страни медији.

Преко Сибира наставља у Азију где се наилази на потпуно другачију културу. Одлази до Владиводстока и стиже у Јапан чијим је обичајима био очаран. Тамо престолонаследник одбија да се упише у његову књигу, највероватније из разлога што су јапански цареви сматрани божанствима.

Уследили су Сингапур, Малезија, Сијам. У Сијаму га дочекује краљ лично и поклања му мотор. У Индији су му приредили величанствен дочек, и из Индије наставља за Цејлон, Персију и Сирију у којима га дочекују јерусалимски и јерменски патријарх.

Милорад стиже у Београд 21. септембра 1911. где је у његову част приређен свечани дочек.

Иако није стигао да обиђе преостала два континента, он не одустаје, и 1913. обилази Америку а након завршетка Великог рата и Африку.

Као дописни новинар „Малог Журнала“ Милорад Рајчевић је пропутовао 70 земаља од 1910. до 1930. Његова путничка књигa је највећа и највреднија збирка аутограма, укључујући потписе краљева, принчева, државних функционера и других утицајних личности.

Милорад Рајчевић је и дан данас велика инспирација за све оне који воле да путују.

Извор: Serbia.com
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ДЕЈВИД ПЕТРЕУС – БИВШИ ШЕФ ЦИЈЕ, НОВИ МЕДИЈСКИ МАГНАТ НА БАЛКАНУ. ЧИТАВО ИСТРАЖИВАЊЕ
DCIA_David_Petraeus.jpg

Ово истраживање спроведено је на Балкану током последњег тромесечја 2017, ексклузивно за Опсерваторију новинарства. Финансирали су га наши читаоци.
Вртоглави каријерни пут Дејвида Петреуса, од главнокомандујућег међународних снага у Ираку и Авганистану, преко шефа Ције, до директора финансијског гиганта ККР и медијског магната, сведочи о успостављању новог облика моћи: војно-безбедносно-финансијско-медијске.

Чинило се да је Петреусова каријера нагло прекинута када га је секс-скандал приморао да поднесе оставку из Ције 2012. године. Поред прељубе, отежавајуће околности за генерала са четири звездице биле су и то што је лагао током истраге и, поготово, што је љубавници одавао државне тајне. Осуђен је условно на две године затвора и на новчану казну од 100.000 долара – тричарија у поређењу са сличним случајевима, као на пример оним Едварда Сноудена, који тврди да су информације које је одао биле далеко мање поверљиве.

Петреус ће се опоравити. Шест месеци након скандала, мастодонтски инвестициони фонд Колберг, Кравис, Робертс и компанија (ККР) поставиће га за директора свог новооснованог Глобалног института.

Варвари с Вол стрита
Седамдесетих и осамдесетих година, ККР је био предводник ЛБО-а (leveraged buyout) или „кредитног откупа” тј. преузимања предузећа помоћу масивног задуживања. Изумитељ тог концепта Џером Колберг убрзо је постао забринут „преовлађујућом похлепом која прожима пословни живот” и напустио фонд који је основао, остављајући само своје К на почетку скраћенице. Након његовог одласка, друго К, Хенри Кравис, изазваће прави бум ЛБО-ова доносећи ККР-у незавидни надимак „варвара с Вол стрита” (бестселер и филм Варвари на капији посвећени су њиховом историјском ЛБО-у корпорације RJR Nabisco). ККР ће остати првак те методе иако она често доводи до распарчавања, па и банкрота откупљених предузећа, као што је био случај с њиховим другим историјским ЛБО-ом: Energy Future Holdings. Исту методу данас примењује француски тајкун Патрик Драи који је своје медијско царство изградио на колосалном дугу.

Крајем 2016, Доналд Трамп има у виду Петреуса као кандидата за шефа америчке дипломатије, али он ипак остаје у ККР-у, убудуће као партнер. Кравис и Петреус су такође чланови Савета за међународне односе и редовни учесници састанака Билдерберг групе. Џерусалем пост је Крависа сврстао на 38. место листе најбогатијих Јевреја.

Инвазија почиње
По преласку у свет бизниса, бивши јавни службеник одмах се доказује увећањем ионако импресивног портфолија ККР-а. Те 2013. године, фонд остварује своју прву директну инвестицију у Средњој и Источној Европи куповином Јунајтед групе (СББ/Телемах) за износ који никада није објављен, али се процењује на преко милијарду евра. Јунајтед група је обједињавала највеће интернет провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије у бившој Југославији са скоро два милиона корисника:

  • СББ (Serbia Broadband) – највећи кабловски оператер и интернет провајдер у Србији са 700.000 корисника;
  • Телемах – главни кабловски оператер и интернет провајдер у Словенији и Босни и Херцеговини;
  • Тотал ТВ – прва мрежа сателитске телевизије у Србији, присутна у шест земаља бивше Југославије;
  • NetTV Plus – главни оператер телевизије преко интернета;
  • Јунајтед медија – телевизијски канали Спорт клуб, Синеманија, Ултра, Мини ултра, Лов и риболов;
  • ЦАС Медија – највећа агенција за продају рекламног простора на кабловској и сателитској телевизији;
Наредне 2014. године, ККР учвршћује превласт. Преко Јунајтед групе, купује турбо-фолк гиганта индустрије забаве Гранд продукцију, и преузима контролни пакет црногорског кабловског оператера ББМ. Постаје сувласник најпосећенијег информативног сајта у Србији Блиц.рс, откупом 49% дигиталног дела швајцарске медијске групације Рингијер.

Најзад, ККР покреће сопствену регионалну телевизију Н1 ТВ, ексклузивног партнера Си-ен-ена, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву. Тим контроверзним потезом, Јунајтед група обједињује дистрибуцију и продукцију медијских садржаја.

Група 2015. године чини још један преседан куповином словеначког Тушмобила, што је први пут да кабловски оператер преузме оператера мобилне телефоније. Даље, 2017. откупљује активности Central European Media Enterprises (CME) у Хрватској и Словенији, укључујући најгледанији хрватски канал ТВ Нова, чији вечерњи дневник је најгледанија емисија у земљи; као и ПОП ТВ, чији дневник 24ur јесте водећи словеначки информативни програм. За све то време, Јунајтед група наставља да проширује своје активности на фиксну и мобилну телефонију и да гута конкуренте, као што су BHB Cable TV (БиХ), М-кабл (Црна Гора), и Иком (Србија).

Ко кога крије?
„Финансијски варвари” су под Петреусовом командом изградили праву медијску империју, но то су учинили веома дискретно, држећи се подаље од пажње јавности. Ретка, снебивљива и закаснела истраживања на крају су ипак разоткрила понеки детаљ.

Тако је 2015. Извештај о власничкој структури и контроли медија у Србији Савета за борбу против корупције идентификовао нетранспарентност медијског власништва као приоритетни проблем. Наредне године, власничка структура Јунајтед групе нашла се предметом истраживања које је спровео словеначки магазин Дело у сарадњи с Пројектом извештавања о организованом криминалу и корупцији (OCCRP). Њихов чланак На тамној страни Телемаха најзад је становницима региона пружио прилику да завире иза кулиса свог највећег извора информација. Тамо ће пронаћи лавиринт фантомских оф-шор компанија, које ничу у пореским рајевима као печурке да би сакриле изворне власнике и њихове финансијске токове.

Полу-откривени: смоквин лист је Србин
Велика мета тог истраживања био је Србин Драган Шолак. Он је 2000. године у Крагујевцу основао локалног кабловског оператера КДС, и док је његов старт-ап стреловито напредовао, прерастајући 2002. у СББ , 2012. у СББ/Телемах и 2013. у Јунајтед групу, увек је успевао да задржи директорску фотељу. То није била никаква тајна. Право откриће истраживања гласи да Шолак уједно задржава и 20% акција, скривен иза предузећа Gerrard Enterprises које је основао 2001. на Острву Ман.

Тај „краљ кабла”, редовно „недоступан за медије”, је нови пословни магнат у разореном економском пејзажу и нови богаташ међу осиротелим земљацима, с приватним авионима, вилом на Женевском језеру и тереном за голф који је припадао краљу Југославије (Петреусов живот на високој нози такође је био тема говоркања, све до чланака у Хафпосту и Вашингтон посту). Србин у региону где су национални ривалитети вазда актуелни, опсенар који отвара три оф-шор предузећа дневно и изводи „сад га видиш сад га не видиш” с милионима евра ‒ и све то без плаћања пореза ‒ много је разлога да новинари Дела и они који су пошли њиховим стопама (Национал, Јутарњи лист, Експрес…) упере рефлекторе у Шолака. А и ризик је био мањи него да су следили траг крупне дивљачи.

Улога америчких амбасадора
Истраживање Дела с циљем да се размрсе пипци власничке структуре Јунајтед групе разјаснило је бар једну ствар: власници се крију иза низа паравана. Било је мање јасно да ли се Шолак налазио међу власницима или међу параванима.

Шолак није радио сам. Његови преко-атлантски финансијери, међу којима и ККР, били су већински партнери у свим операцијама. Они су ти који су га остављали на челу Јунајтед групе и који су бдели над његовим вртоглавим успоном од самог почетка, о чему сведочи депеша амбасаде САД у Београду објављена на Викиликсу. Штета је што тај извор до сада није узиман у разматрање иако је лако доступан на интернету.

Депеша из 2007. у потпуности је посвећена СББ-у, почев од самог наслова Сербиа броудбенд послује у непријатељском окружењу. Шолак се појављује као главни саговорник амбасаде, до те мере да се можемо упитати о природи његовог односа са америчком дипломатијом. Потписник, амбасадор Мајкл Полт, преноси Шолакову забринутост у Вашингтон и додаје свој извештај о удруженим напорима америчких дипломата и инвеститора да реше проблем. Њихов изговор: спречити тржишну доминацију јавног оператера Телекома који „користи агресивне тактике и политички утицај” да обезбеди монополистички положај. Данас схватамо да је амбасадор радио управо оно за шта је оптуживао Телеком, само у корист СББ-а. Депеша је датирана 1. јуна 2007, а 27. јуна је објављено историјско закључење првог ЛБО-а у Србији којим је СББ прешао у руке Мид Еуропа партнерс.

Полтов наследник Камерон Мантер је након дипломатије наставио каријеру у Мид Еуропи као саветник СББ-Телемаха у време преговора с Петреусом 2013. године. Полтов претходник, знаменити Вилијам Монтгомери, први који је именован након НАТО бомбардовања 1999. и обојене револуције 5. октобра 2000, утицајан попут империјалног проконзула, био је пословни партнер извесног Брента Садлера. Тај господин је у време бомбардовања био дописник Си-ен-ена из Београда, а сада је председник Н1 ТВ, водећег канала Јунајтед групе, ексклузивне филијале Си-ен-ена у Источној Европи.

Кад се непријатељи уортаче
Консултантска кућа „Монтгомери Садлер Матић и сарадници” (MSM & associates) окупила је несвакидашњи тројац: бивши амерички амбасадор и репортер постали су ортаци Горана Матића, југословенског савезног министра за информисање 1998. и 1999. године. Исту функцију, у истом периоду, али на српском републичком нивоу, обављао је садашњи председник Србије Александар Вучић.

Непосредно пред бомбардовање, Матић је овако критиковао медије који раде за стране газде: „Ту је ситуација врло јасна јер газда плаћа, газда и тражи пласирање одређених информација.” Када је НАТО напао, он је био тај који је изјавио за Си-ен-ен: „Спремни смо да се боримо против агресора”. Када су 23. априла 1999. ракете уништиле Радио-телевизију Србије, одневши животе 16 запослених, Би-би-си је пренео његову изјаву: „Ово је чудовишни злочин без преседана у историји”. У мање речитом извештају његовог будућег компањона Садлера на Си-ен-ену, тај цитат ће спасти на две речи: „криминални чин”. Тони Блер ће узвратити да је бомбардовање телевизије било „сасвим оправдано”. На 3. мај, светски дан слободе медија, НАТО ће сравнити са земљом још једну медијску кућу, Радио-телевизију Нови Сад.

Од тада су оба бивша министра за информисање направила заокрет у односу на некадашњег непријатeља, с тим што је Вучићев био нарочито спектакуларан. Његова партија је уосталом унајмила Монтгомерија као саветника, а када су дошли на власт, за саветника владе поставили су Тонија Блера, који је 1999. године међу тим истим људима важио за црног ђавола. Још колико 2005. Вучић је рецензирао монографију елегантног наслова Енглески педерски испрдак Тони Блер (sic). Бивши националиста негује топло пријатељство и с другим протагонистима агресије на своју земљу, Герхардом Шредером и Билом Клинтоном.

Генерали инвеститори
Што се Петреуса тиче, он на грудима поносно истиче медаљу НАТО-а за бившу Југославију. Године 1999. у својству ађутанта помагао је генералу Хјуу Шелтону, начелнику Здруженог штаба оружаних снага САД, у планирању и координацији бомбардовања. Пре него што ће се вратити као инвеститор, Петреус је већ био присутан у региону од 2001. до 2002. као заменик начелника СФОР-а (Стабилизационе снаге НАТО у БиХ) и као заменик команданта тајне противтерористичке јединице која је била задужена за хватање Срба са хашких потерница све док 11. септембар није изменио приоритете претворивши савезничке џихадисте у врховне непријатеље. „Тамо је зацртан његов будући курс” закључује Фред Каплан у својој биографији Побуњеници: Дејвид Петреус и план да се промени амерички начин ратовања (2013, стр. 65).

Његов колега са четири звездице, Весли Кларк, главнокомандујући НАТО у време бомбардовања Југославије, такође се ушуњао у свет великог бизниса (баш као и генерали Одиерно, Мек Кристал и Мален; треба подсетити на то да је Ајзенхауер још 1961. године упозорио на војно-индустријски комплекс). Весли Кларк председава канадској групацији Енвидити енерџи која усред контроверзи преговара о експлоатацији врло значајних налазишта угља на Косову које су његове трупе „ослободиле”. Петреус је, додуше потајно, био главни преговарач фонда ККР при преузимању Јунајтед групе 2013. године. Са српским премијером Александром Вучићем сретао се у више наврата, како јавно тако и приватно.

Сорошеви милиони или како се винути у висине
Викиликсова депеша помиње и преломни тренутак у успону Јунајтед групе. Наиме, малом Шолаковом старт-апу се 2002. године осмехнула сасвим изузетна срећа. Успео је да привуче инвестицију вредну десет милиона долара од Инвестиционог фонда Југоисточне Европе (SEEF). Фондом је управљао Сорош инвестмент капитал менаџмент, касније преименован у Бедминстер капитал менаџмент, чији оснивач је био Ђерђ Сорош.

Овај друштвено активни милијардер дели покоју случајну сличност с Крависом из фонда ККР, као што је одмаралиште на обали Атлантика у којем су комшије, и понеку мање случајну, као што је страст за сакупљање кабловских оператера на Балкану.

Почев од Сорошеве инвестиције, започиње експоненцијални раст СББ-а и његово вртоглаво понирање у мутне меандре међународних финансија. Након Сороша, Европска банка за обнову и развој (EBRD) прати и подиже улог, инвестирајући 15 милиона евра 2004. године. Ова „европска” банка чији највећи деоничар јесу САД остаје сувласник и суинвеститор Јунајтед групе и данас, крајем 2017. године.

Сорошев фонд ће се умножити у SEEF I и II, који ће истовремено фигурирати као купац и продавац током преузимања СББ-а од стране Мид Еуропе 2007. године. Та приватна инвестициона компанија руковођена од бивших високих функционера Светске банке и ММФ-а моћи ће да се похвали да је утростручила своју инвестицију захваљујући астрономској своти коју је инкасирала од ККР-а.

Ђерђу Сорошу (рођеном Шварц) отац есперантиста променио је презиме. Реч „сорос” би на есперанту значила „винућу се увис”. Било је то повољно знамење за малог Ђерђа, као и за Шолаков старт-ап који је тако далековидо подржао.

А ко је подржао Сороша на почетку каријере? Првобитна средства за његов старт-ап, Дабл игл фонд, касније преименован у Квантум фонд, уложио је Жорж Карлвајс из Банк приве из Лугана, која је власништво барона Едмонда де Ротшилда (види избрисани чланак Вашингтон тајмса). По писању Тајм магазина, „Ротшилди и други европски богаташи ускоро су додали још шест милиона долара”. Довољно за винути се увис, испоставиће се.

Расипничке инвестиције у медијске губиташе
Чак и финансијери којима ништа није свето поштују један свети закон: остварити профит. Међутим, повраћај инвестиције ККР-а у балканске медије не назире се на хоризонту. Сектор пролази кроз такве тешкоће да су чак и водеће аквизиције попут СББ-а у Србији и Нове ТВ у Хрватској познате по томе што из године у годину ређају губитке.

У случају СББ-а, џиновско улагање ККР-а из 2013. није поправило стање. Напротив, доступни годишњи извештаји показују стално увећање губитака. Изражено милионима евра: 33 у 2010, на нули у 2011, затим 10,5 у 2012. и 1,4 у 2013. години. Најзад, 29 у 2014, 33 у 2015. и 35 у 2016. години. Видимо да је у 2016. години остварен рекордни губитак од тридесет пет милиона евра.

Објашњење? Купујући медије, Петреус је куповао утицај. У том случају поставља се питање који би се то деоничар обрадовао да му његов фонд објасни: „Немамо ни милијарду коју сте уложили, ни профит који смо вам обећали, али смо зато задобили медијски утицај у Источној Европи”. Тешко је замислити да би пензионери из Пензионог фонда Орегона били одушевљени. С друге стране, међу Петреусовим познанствима у Билдербергу већ би се нашао понеко коме би то могло одговарати.

Друго објашњење је да су трошкови надувани да би се пријављивали губици који заправо не постоје. Захваљујући негативном билансу, СББ годинама није платио ни динар пореза на добит, иако је само у 2016. остварио 170 милиона евра прихода. Штета по буџет Србије могла би да достигне осмоцифрене износе у еврима.

Држава се не меша у свој посао
Највећи губитници ове сумњиве шеме су грађани који су главни ствараоци богатства изнесеног у пореске рајеве преко Јунајтед групе и који, напротив, плаћају порез. Затим, то је конкуренција која у тржишној утакмици нема никакве шансе против привилегованог тешкаша са онаквим финансијским капацитетом, нултим опорезивањем, прекограничном картелизацијом и Си-ен-еновом продукцијом. Најзад, то су државе које се одричу убирања пореза. Да не помињемо њихову обавезу да заштите грађане и слободну конкуренцију.

Државе су најпозваније да испитају активности ККР-а. Само оне имају способност да незаконите праксе санкционишу а рупе у закону затворе.

Државе су радије изабрале да затворе очи. Једина досадашња открића о медијском царству ККР-а потекла су од организација и појединаца изван владиног сектора. Што се тиче измена закона, од њих су рупе само нарасле, као што показује извештај Медијске опсерваторије са изричитим насловом: Велике силе прекројиле српске законе о медијима по мери Балканског Си-ен-ена.

Европска унија као лоби
Године 2014, изгледало је да се држава Србија и ККР крећу ка неизбежном сукобу. ККР је планирао да покрене свој нови канал Н1 ТВ, на својој мрежи СББ/Телемах, у овиру свог кровног предузећа Јунајтед групе. Истовремено, влада је објавила нацрте закона о медијима. Међутим, једно је искључивало друго, јер су закони забрањивали дистрибутеру да уједно буде и произвођач садржаја. Забрана је деловала логично: дистрибутер би фаворизовао своје канале на штету конкуренције. Неколико година раније, Европска унија је наметнула исти принцип јавној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутерске мреже.

Но, овај пут ће мишљење Брисела бити обратно, или боље рећи обрнуто лобирањем Европске банке за обнову и развој (сувласника Јунајтед групе) и адвокатске канцеларије Жид Лоарет Нуел, ангажоване за ту прилику. Након још једног сусрета с Петреусом, српски премијер је пресекао: Н1 је добродошла у Србију. Држава је поднела оставку.

У августу 2014. биће изгласан нови текст закона, онај који су банкари и адвокати издиктирали преко бриселске администрације, уместо оригинала проистеклог из изборног и партиципативног процеса. Најуривши народ, транснационална финансијска олигархија заврнула је руку Народној скупштини која више и не помишља да се брани.

Епилог: Н1 ТВ је покренута у октобру 2014. године. У марту 2017, кабловски оператер СББ уклонио је најгледанији канал, јавну телевизију РТС1, с прве позиције у распореду канала. На то место, које је за њега било резервисано од почетака телевизије, поставио је телевизију Н1.

Да ли власник утиче на своје медије?
Када је НАТО бомбардовао РТС, 1999. године, његово образложење се заснивало на идеји да телевизија неминовно емитује пропаганду свог власника. Будући да је власник била непријатељска држава и да је пропаганда чинила део рата, НАТО је закључио да је телевизија оружје у рату и, сходно томе, легитимна мета.

И Н1 има власнике. Међу њима се налази чак и генерал који је учествовао у том истом рату. Што се пропаганде тиче, њена саопштења поводом промене нумерације пружају школске примере манипулације. Наслов Расте политички притисак да се Н1 спусти на мрежи СББ-а (Н1, 2017) сугерише да се ККР-ов канал спушта, а он је подигнут. Н1 је такође шампион манипулација бројевима. Године 2016, учетворостручила је број присутних на демонстрацијама подржаним од америчких НВО, док је број демонстраната против НАТО-а умањила чак тридесет пута (sic). За време председничких избора 2017. телевизија је појединим кандидатима служила као прес-служба, док је друге потпуно прећутала.

Ратник за перцепцију
То што је ККР избацио демократију кроз прозор због интереса свог „Балканског Си-ен-ена”, Петреус ће протумачити као „развој демократских вредности”. Биће то једини пут да се неко од газда Н1 изјашњава у погледу Н1, и то баш пред новинарима Н1. При томе је, а да не трепне, истакао њихову објективност и независност.

Ако ове изјаве стоје у супротности са стварношћу, то је зато што имамо посла са стручњаком за ратове перцепција.

„Тешко да је ишта у међународним односима важније од историјских слика и перцепција које људи носе у својим главама.” Овим цитатом Петреус је започео свој први научни чланак, објављен 1986, као и докторску дисертацију одбрањену наредне године на Принстону. Од тада, војник-научник постаје главни заступник преоријентације армије САД. Требало је преместити тежиште с конвенционалног рата на борбу против побуњеника (counterinsurgency или COIN на енглеском) под слоганом „задобити срца и умове”. Своју доктрину је 2006. изложио у војном приручнику који је означио прекретницу (FM 3-24 Counterinsurgency). Кад постане главнокомандујући у Ираку и Авганистану од 2007. до 2011, искористиће те земље као лабораторије за примену својих теорија. Пошто је извршио мисију, остало му је само да напусти армију коју је револуционисао након брижљиво испланиране каријере. Као кадет Вест Поинта удварао се ћерки декана, што му је донело подсмех другова и руку младе даме. Затим је напредовао у сенци команданата Галвина, Вуона и Шелтона. До секс-скандала из 2012. био је миљеник медија који су му угађали хвалоспевним чланцима (префињено названим „blow job” тј. „орални секс” у америчком новинарском жаргону). Његов шарм изузетно наиђе и на покојег критичара, попут адмирала Фалона који га је наводно назвао „малим кукавичким увлакачем”.

Освојити срца и умове
Као дописни пријатељ Марсела Бижара и одушевљени читалац Лартегијевог романа „Центуриони”, Петреус радо признаје утицај који су на њега извршили француски аутори, поготово теоретичар Давид Галила. То неће спречити француског ратног друга, генерала Мориса Дријара, да разоткрије Петреусову крилатицу „задобити срца и умове” као „репресивни мерчандајзинг над становништвом” (види одличну студију француске армије Gagner les cœurs et les esprits, CDEF, 2010, стр. 57).

Прави смисао тог израза дефинисан је у приручнику ФМ 3-24 на следећи начин: „’Срца’ значи убедити становништво да је успех борбе против побуњеника у њиховом најбољем интересу. ’Умове’ значи уверити их да сила може да их заштити те да нема сврхе опирати јој се. Запамтите да ни за једно није битно да ли народ воли трупе. Важан је прорачунати лични интерес, а не осећања.” Одељак „Медији и битка за перцепције” нуди безмало орвеловска упутства: „Пажљиво бирајте речи… На пример, да ли су против-побуњеничке снаге ослободилац или окупатор?

Опробан у оваквој врсти двоструког мишљења, Петреус упорно говори о „победи” у Ираку иако је интервенција неоспорна катастрофа. Регион је уроњен у хаос, првобитни разлози за рат испали су лажни а прокламовани циљеви нису постигнути. У стварности, Петреусов модел борбе против побуњеника комбинује велику манипулацију с великим насиљем: грађанским ратом, ваздушним ударима, ноћним рацијама, нападима дронова, мучењем. Таква стварност тешко се пробија кроз медије који као да такође поступају по Петреусовом приручнику (одељак „Користити јединствени наратив”).

Година 1986. била је преломна за Петреуса који је тада постао теоретичар против-побуњеничких операција, члан Савета за међународне односе и упознао Џејмса Стила, ветерана програма Феникс у Вијетнаму. Стил ће у директној комуникацији с Петреусом образовати одреде смрти и центре за мучење у Ираку.

Шпијунажа и манипулације на интернету
Петреус је 2010. године регрутовао прву армију ботова на интернету (Америчка шпијунска операција за манипулисање друштвеним мрежама, Гардијан, 2011). Његова команда Центком објавила је јавни позив за програм за управљање интернетским идентитетима, који би омогућио да 50 корисника употребљавају 500 лажних налога „без бојазни да ће софистицирани противници моћи да их открију”.

Неколико година касније, бројни новинари ће се окомити на сличне активности Русије али ће зачетнички амерички пример по правилу бити прећуткиван. Тако на пример чланак портала Обс-Ри89 набраја чак пет умешаних држава па опет са списка изоставља САД.

Војно лице у Петреусу одлично разуме да су информационе технологије неопходне за информационе операције. Као шеф Ције, најављивао је: „Шпијунираћемо вас преко машине за суђе” (Вајерд, 2012). Као медијски магнат остао је једнако ратоборан: „Сајбер простор је сасвим ново бојно поље” (Би-би-си, 2017). Посебно се залаже за све већу контролу интернета.

С тим у вези, ККР контролише велики број ИТ предузећа, међу којима се налазе Optiv (сајбер безбедност), GoDaddy (хостинг), First Data (дигитални новац) и, наравно, интернет провајдери Јунајтед групе.

Масовни надзор интернета од стране англо-америчких обавештајних служби који је разоткрио Едвард Сноуден налазио се на свом врхунцу у време док је Петреус управљао Цијом. Ту спадају пројекти као што је Prism, који омогућава директни приступ серверима Гугла, Фејсбука, Епла, Мајкрософта и других гиганата; или Muscular и Tempora који се директно инфилтрирају у оптичке каблове.

Велики део интернетског саобраћаја на Балкану пролази преко провајдера који су у Петреусовим рукама. Српска студија Невидљива инфраструктура – токови података установила је да сав саобраћај води ка једној јединој тачки: „Ако бисмо желели да испитамо, филтрирамо или задржимо сав национални саобраћај који иде преко СББ-ове мреже, могли бисмо то да урадимо користећи само ову једну тачку.” Та тачка се случајно налази у власништву ККР-а.

Зашто инфилтрирати ако можеш поседовати?

Јавни новац, приватни новац
Петреусови ратови имали су високу цену, не само у смислу људских живота, већ и за пореске обвезнике. Трошкови се више не процењују у милијардама, већ у билионима долара ‒ никад виђено. Невиђени износи су завршили и у рукама приватних корпорација (Приватни предузимачи зарадили 138 милијарди долара од рата у Ираку, Фајненшл тајмс, 2013) за различите услуге: како цивилне (Халибартон-КБР), тако и војне (Блеквотер) и обавештајне (Бел потинџер). Рат се приватизовао, па отуд и одељак Мултинационалне корпорације и приватни предузимачи у Петреусовом војном приручнику.

У својству главног команданта, Петреус је већ располагао колосалним фондовима и директно пословао с приватним корпорацијама. Али ко заиста командује када се највећа војна сила презадужује да би исплатила своје ратове: командант или финансијер?

Из армије у финансије ‒ унапређење
Целог живота Петреус је градио каријеру додворавајући се највишој моћи. Његов прелазак с врха војних и безбедносних структура у редове финансијера углавном се назива пензионисањем или оставком. Пре бисмо га могли посматрати као унапређење.

Каријера Дејвида Хауела Петреуса следи исту узлазну линију и исту црвену нит: манипулацију перцепцијама. Његов случај илуструје радикалну промену света информација. Пре њега, нико није могао ни да замисли некадашњег шефа обавештајне службе на челу медија, поготово не у земљи на чијем уништењу је радио. Овај непријатељски генерал, шеф тајне службе и стручњак за пропаганду наметнуо се у медијима бомбардоване нације под изговором да ће јој обезбедити објективно информисање. Заиста запањујући потез. Али ништа не шокира освојена срца и умове.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ Како је један српски војник надмудрио турску војску!
ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ Како је један српски војник надмудрио турску војску!

Крај петовековне владавине Турака на Балкану везује се за победу Срба код Куманова 1912. године у Првом балканском рату, а војник Ахмед Адемовић, трубач из Лесковца, својим херојским чином допринео је том бриљантном подвигу.

ahmet.jpg

Орден није скидао с ревера/Фото: Приватна архива
Он се послужио до тада нечувеним лукавством, натеравши Турке у бег. Битка у сусрету, како је описују историчари, водила се 23. октобра са великим губицима на српској страни, а ништа боље није започео ни следећи дан. Ахмед Адемовић, Ром из Лесковца који је тада имао 39 година, успео је да неопажено пређе на другу страну тако што је преко своје униформе обукао фес и кафтан мртвог турског војника. Из позадине турске војске одсвирао је знак турске војске за повлачење, после чега је настао хаос, односно пораз турске војске.


„У Другом светском рату Ахмед је доживео личну трагедију јер су му Немци 1941. године стрељали оба сина – Реџу и Раму“ – Саша Стојановић, писац

– Тај турски знак за повлачење он је први пут у животу чуо претходног дана јер, иако је српска војска трпела поразе, једно крило турске војске се 23. октобра повукло под притиском Ужичана. Била је магла и широка линија фронта. Кад се разлегао звук Ахмедове трубе, настаје потпуни распад међу турском војском, коју су чинили и мобилисани Грци, Македонци и Бугари, без великог мотива за борбу. Тај звук трубе за повлачење је тренутак када је битка била добијена и то је прва велика победа српске војске у Првом балканском рату – објашњава лесковачки писац Саша Стојановић, који је истраживао грађу и у свом роману „Пут за Јерихон“ овековечио лик лесковачког трубача.

ahmed2.jpg

Насеље у коме је Ахмед живео данас овако изгледа/Фото: Милица Ивановић, РАС Србија
Ахмед Адемовић, рођен 1873. године у ромском насељу Подворце недалеко од центра града, за тај свој подвиг, који се касније изучавао на војним академијама, одликован је Карађорђевом златном звездом са мачевима и другим признањима. Извесно је да је учествовао и у Другом балканском рату, о чему Стојановић није нашао историјске трагове, и са српском војском преживео албанску голготу и дочекао победу, да би у Другом светском рату доживео велику личну трагедију јер су му Немци 1941. године стрељали оба сина – Реџу и Раму, у Араповој долини на периферији Лесковца, заједно са још око 300 лесковачких Рома.

И управо тај тренутак, ту трагедију хероја, по први пут описује Стојановић.

– Немачки официр улазу у ромску кућу и на старчевом сакоу спази Карађорђеву звезду, највећи српски орден који су и Немци поштовали. Издваја га на страну и хладнокрвно пошаље на стрељање његову децу. Од тада па све до своје смрти трубач и херој Кумановске битке није засвирао на труби – додаје Стојановић.

Ахмед Адемовић умро је у добокој старости, али и дубоком сиромаштву, 1965. године, у својој 92. години.

Сећање на овог трубача са великим брковима и елегантним шеширом, каквог га је овековечио непознати фотограф, избледело је у ромском кварту Подворце, али и међу његовим рођацима.

Екрем Демировић (59) тврди да је праунук Ахмеда Адемовића, кога се сећа веома магловито.

ahmed3.jpg

Екрем Демировић (у средини) Ахмедов је праунук/Фото: Милица Ивановић, РАС Србија
– По цео дан би седео испред куће и гланцао трубу. Никада нисам чуо да свира. Људи су пролазили и поздрављали га, а он би само махнуо руком. Изазивао је поштовање свих, онако стасит, елегантан, са оном звездом на грудима с којом је и умро, са брковима и озбиљним и строгим лицем. Ипак, био је нежан према мени. Отац ми је причао да је био веома педантан и да се до краја живота понашао као војник – присећа се за „Блиц“ Екрем Демировић.

Екрем је, вели, потомак Ахмедове ћерке Демиране.

– Све је некако пало у заборав. Иако је био херој, Ахмед је био сиромах јер пензију није имао, па га је родбина издржавала – објашњава праунук ратног хероја.

Још два одликована Рома
Поред Ахмеда Адемовића, Карађорђевом златном звездом с мачевима били су одликовани и каплар Ахмет Иде Аметовић, трубач и бомбаш из Лесковца за заслуге у Брегалничкој бици, и Рустем Сејдић из Бојника због самоиницијативног свирања јуриша на Кајмакчалану. Рустем је прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

Милица Ивановић, Блиц/Хронограф

 
Top