Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

В.К.- Наша зона одговорности била је на босанском правцу против муслимана (звали смо их муслимима). Тамо је било муџахедина који су већ стигли да са нама ратујуу Авганистану и знали руски. Понекад би упадали у наше разговоре радио-везом: «Козаче, ухватим ли те, главу ћу ти откинути». Узвраћали смо им у истом духу, терали их у мајчину.

Није било линије фронта, није је ни могло бити на брдском пошумљеном терену. Зато су се борбена дејства сводила на испаде, упаде, заседе. Прву велику операцију представљао је јуриш на село Твирковићи, које су муслимани заузели. Требало је да ми привучемо на себе главнину снага муслимана, а српски одредда удари отпозади.

Услед неусаглашеног деловања операција је пропала. Почели смо да напредујемо и већ заузели део села, а српски одред никако да приђе. Доспели смо под минобацачку ватру, погинули су козак Василиј Ганијевски и српски водич, а двојица рањени. Тада се, у тешким околностима, сместа испољио дар Гене Котова за командовање. Он је командовао бојем, евакуацијом погинулих и рањених. Тако је постао наш командир.

А.Ш. — Гена Котов је убијен на моје очи, а то се десило када смо ишли у извиђање према сеоцету Дринска. Наш одред је ишао преко врха планине, а испод су се, упоредо са нама, кретали муслимани. У нечему смо и сами криви, пошто нисмо очекивали озбиљне сукобе и нисмо поштовали радио тишину. Муслимани су схватили да смо негде у близини и поставили нам заседу.

Водич је први приметио да нешто није у реду. Изненада је застао и викнуо: «Усташа!«искочио у страну, сакривши се иза стабла. Гена Котов, који је ишао испред, доспео је на чело одреда. И он је могао да скочи у страну, али онда бипод ватру доспели козаци који су ишли иза њега. Остао је на стази. Његове последње речи биле су «Ништа нема!». Котов је подигао пушку — и у то га је пресекао рафал.

Од Котовадо мене је било само метар и по. Видео сам како се тргао, а онда мирно легао на стазу, на леђа, подвивши ноге. Из угла уста почела је да му цури крв, и склопио је очи. Много пута сам видео смрт, и схватио да је командир убијен. После смо, скидајући га у мртвачници, видели да су му се три метка зарила у тело, а један тачно у срце.

В.К. — Ја сам ишао иза са четним митраљезом система «Калашњиков», а када су почели да пуцају био сам на врху брда, док је главнина већ сишла у кланац. Сместа сам се срушио, раширио ножице митраљеза и отворио ватру, штитећи козаке. Они су се, пуцајући, посакривали иза дрвећа.

Била је то пат-позиција. Изгледа да смо налетели на извиђаче, који нису имали задатак да се уплићу у дужу борбу. С оне стране сувикнули: «Одлазите или ћемо све вас поубијати!» Наш водич је узвратио: «Козаци неће отићи док не покупе свог убијеног! Боље ви идите!».

После тих речи пуцњава је утихнула. Муслимани су отишли, по свему судећи, не желећи да се каче са козацима. Изнели смо тело Гене Котова на врх брда са кога је наш одред силазио.

А.Ш. — Генаје погинуо у 33.години. У Волгодонску му је остала жена са троје деце. Сахрањен је на гробљу у Вишеграду са војним почастима. Шест месеци касније, његова супруга Јелена однела је његове посмртне остатке да их сахранина гробљу у Волгодонску. Однела је и велики дрвени крст са гроба.

А Срби суна празном гробу донског козака Генадија Котова подигли споменик, на ко ме су написали: «Почивај у миру, донски сине». Испало је да Котов има два гроба.

Не верујте браћо смрти нема

Из душа се сплиће зора

И поново биће озарен

Непорочни сан детета…

Почивај у миру, донски сине

Убрзо после погибије Котова донски козаци су почелида се враћају у Отаџбину. Оставили су захвално сећање међу Србима: једна улицау Вишеграду сада носи име Козачка у част козака који су ту ратовали 1992–1993. године.

Закључак

Дејтонски споразум је «ставио тачку» на боравак добровољаца на територији Босне. Прва група Руса отпутовала је 12. јануара 1996. године у Русију. Враћали су се без пртљага, без кофера и дењака. Буквално је само појединцима успело да се задрже. Остала су руска гробља у Вишеграду и Сарајеву, гробови у Скеланима и Прибоју.

МИП Русије добио је фебруара 2003. године већ други званични упит из хашког суда за испоручивање руских добровољаца «међународном трибуналу».

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: РУСКИ ОФИЦИР БУЛАХ ВИТАЛИЈ ГЛЕБОВИЧ НЕСТАО У БИТЦИ ЗА КОШАРЕ У ВРЕМЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА ЈУГОСЛАВИЈУ

Породица Булаха Виталија Глебовича, добровољца из Русије, који је погинуо у одбрани СР Југославије од агресије НАТО пакта на Србију 1999. године, још увијек није пронашла и сахранила његове посмртне остатке.

Глебович је био официр руске војске. Рођен 1965.године, у селу Смидовичи, у Јеврејској области Хабаровског региона. У својој 25. години дипломирао је на вишој војној школи у Омску тактичку команду моторизованим снагама.

Породица руског добровољца 16 година тражи његово тело

У Русији је постао популаран када је, у вријеме службовања у Азербејџану, ризиковао живот да би заједно са саборцима успјешно завршио једну спасилачку акцију, из које је изашао са тешким потресом мозга.

На ратиште је стигао са неколико стотина руских и бугарских добровољаца, који су дошли да Србију бране од НАТО и терористичке ОВК.

Највјероватније је погинуо 19.маја 1999.године у жестоким биткама које су вођене на Проклетијама, на српско-албанској граници, у ширем рејону касарне Кошаре.

Породица Глебович је од Министарства одбране у Београду добила само званично обавјештење да је Виталиј нестао у рејону касарне Кошаре. Уз обавјештење, достављен је и снимак који је приказан на албанској телевизији, а на којем је камера припадника ОВК или њихових пријатеља, западних новинара, личну карту погинулог или заробљеног Руса. На снимку који траје 47 секунди камера прво десетак секунди зумира тијело крупног мушкарца у униформи Војске Југославије, који лежи лицем према земљи, а затим један од терориста ОВК показује личну карту Виталија Глебовича.

Ни надлежно министарство, а ни Комисија за нестала лица Републике Србије, на чијем челу се налази Вељко Одаловић, који већ десет година обавља високе државне функције, нису се удостојили да породицу из Русије обавјесте која је процедура да би могла да покрене поступак проналажења и идентификације.

– Виталију није било жао да у својој 34 години положи живот за Србију, а Србији је тешко да помогне његовој породици да га пронађе и сахрани – каже високи официр Војске Србије, који је учествовао у биткама за Кошаре.

Око рејона карауле Кошаре, која се налазила на граници СР Југославије и Албаније, од 9. априла до 10. јуна 1999. године водиле су се најтеже борбе током НАТО агресије на СР Југославију. Борбе су почеле масовном артиљеријском ватром из Албаније у правцу карауле Кошаре и пограничних положаја Војске СРЈ, а водиле су се између припадника Војске СРЈ и припадника ОВК, подржаване НАТО авијацијом, албанском армијом и и Атланском дивизијом НАТО пакта, у чијем саставу су били Шиптари из Америке, припадници француске Легије странаца и други добровољци.

Користећи артиљеријску подршку и бројчану надмоћ (на 200 војника Војске Југославије напало је 1.500 нападача) агресор је успио да заузме караулу, али је уз огромне жртве копнена инвазија на том правцу заустављена.

По изјави генерала Живановића, ратног команданта у рејону Кошара, под чијом командом је била 125. моторизована бригада, током двомјесечних борби погинуло је 108 припадника Војске СРЈ – 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца.

– Тијела многих од њих још увијек нису извучена са Кошара, због мина. У питању је тежак и непрегледан терен, који техника не може да контролише, а број шиптарских терориста, припадника регуларне албанске војске и Атланске дивизије НАТО-пакта је вишеструко надмашивао наше бројно стање, па смо постављали бројна минска поља – каже наш саговорник.

Званични губици ОВК су око 200 мртвих, али сматра се да их је било много више. Осамдесет одсто мртвих ОВК потичу са Косова и Метохије, остали су из Албаније и Македоније. Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер и Италијан Франческо Ђузепе Бидер, као и Мурад Мухамед Алија из Алжира.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Симо Спасић, предсједник Удружења породица несталих и погинулих на КиМ, каже да има најава да ће држава активније да се укључи у проналажење Виталија Глебовича и осталих несталих јунака са Кошара.

– На састанку који смо имали са комисијом за проналажење несталих, а којем је присуствовао и министар одбране Братислав Гашић, Одаловић нам је рекао да је почело деминирање терена и да ће се врло брзо доћи до те локације на Кошарама, на којој се још увијек налазе тијела неколико десетина наших и непријатељских војника – преноси Спасић.

СЕРГЕЈ СУХАРЕВ, РУСКИ ДОБРОВОЉАЦ: СВЕ СРПСКО ЈЕ И МОЈЕ!


Српски херој, истински православац и породичан човек. Све ово је Сухарев Сергеј Викторович, потомак руских племића, који је почетком грађанског рата у Југославији дошао да се бори као српски добровољац, заволео наш народ, овде се и оженио ии одлучио да се трајно настани у братској држави.

Редакција „Србин.инфо“ је зато направила интервју са овим изузетним човеком, који ћемо објавити из два дела, с обзиром на то да наш саговорник планира да обнови и једну цркву у посвети се духовном животу.

Шта сте знали о Србији пре него што сте први пут посетили нашу земљу?

– Веома мало. Први пут сам био овде 1989. године као туриста пред сам рат. Ја сам племићког порекла, па сам због тога имао неспоразуме са тадашњом совјетском влашћу. Из СССР-а кренуо сам за Грчку. Тако сам се некако обрео и у Србију. Одмах сам видео да у Србији живе наши људи, блиски и по менталитету и по срцу са Русима. И уместо да се задржим дан-два, остао сам месец дана. Тада нисам дефинитивно остао у Србији, јер је још на власти био комунистички режим, те сам продужио за грчку, на Крф – започиње причу за наш портал, Србин.инфо, Сухарев Сергеј. .

Сергеј је на Крфу живео све до поечетка грађанског рата у Југославији.

– На Крфу ми је било добро, имао сам свој посао, а Грци су као и ми православни, отвореног срца и добри људи. Када сам видео да су у Сарајеву убили српског свата, само зато што је био Србин, одлучио сам да се пријавим да браним српски народ. Јер, без обзира на то што на први поглед постоје неке видљиве разлике између Срба и Руса, када погледате наше душе, схватите да су то братске душе, да је то један народ.

Сухарев је убрзо стигао у Београд, а затим се прикључио једном хуманитарном конвоју у Херцеговини.

– Пошто сам у совјетској војсци одслужио војни рок као диверзант, убрзо сам се прикључујо регуларној Армији Републике Српске. Највећи део ратовања провео сам у јединици Гојка Ненадова Меџика који је пре рата био члан 63 падобранске бригаде. Био сам углавном на херцеговачком ратишту код Коњица, где су у почетку Хрвати и Муслимани ратовали против нас Срба.

Нама је зато био циљ, да их разјединимо. Смислили смо психолошку диверзију – пустили смо глас Хрватима да је стигао цео батаљон Руса. И успео сам, путем радио станице да их убедим да пређу на нашу страну против Муслимана, јер су се уплашили од руског појачања. Одали су нам муслиманске положаје и чак су с нама заједнички ударили на Муслимане. Заузврат смо им помогли да извуку своје цивиле преко наше територије.



Иако је и изгубио и горњу половину прстију на левој шаци, Сергеј је остао да брани српски народ у БиХ до краја рата. У рату је нашао и своју данашњу супругу тако да је сада Сергеј, како сам каже руски Србин.

– Срео сам многе сјајне људе током рата. Али један српски територијалац ми је остао урезан у срцу и памћењу за сва времена. Због своје храбрости и оданости српском народу. Не желим да му кажем име и презиме, јер не знам да ли би због тога могао да има проблема. Тај човек који је био више пута рањаван, ишао је у борбе још неопорављен, увек први, без колебања… У њему сам видео обично српско сељачко велико срце које било скроз испуњено родољубљем, без имало личног интереса.
Он је за мене у многим случајевима био покретач. Када сам ја губио вољу, због издајстава, кукавичлука и похлепа, нажалост наших Срба, који су завршавали послове са непријатељем, не либећи да жртвују и свој народ, његов пример и његово присуство ме је одржало, подигло и дало ми снаге у духу да наставим да се борим. Колико је био храбар, још више био је човек, са етичким нормама које никада није губио. Хвала Богу тај српски ратник и сада је жив, ради поштен посао и лепо живи. И даље је остао велики човек какав је био у борби.

Како се држава Србија брине о својим ветеранима?

– Никако. Ту нема никакве бриге. То се све свело на Јудину идеологију: издај брата свога за тридесет сребрњака. Ми сами ветерани морамо да се покренемо, сами себе да помогнемо.

Шта Вам се највише свиђа у Србији и код Срба, а шта бисте волели да поправимо у Србији и нама самима?

– Овде сам све примио као своје. Иако нешто не разумем, све то филозофски доживљавам. Све је српско моје, све то доживљавам као своје. А све лоше особине које имају Срби имају и Руси.

Највише ми смета што су људи превише почели да мисле о парама, о личној користи, а мање о својој души и о општој користи. То јесте проблем. Много је издаја око нас. Људи не издају само једни друге него и сами себе, издају и своје снове ради ситних користи који се на крају веома и брзо потроше. А због ситне добити често жртвују и свој образ, самопоштовање, блискост са другим људима. И код Руса и код Срба, је пуно Јуда и фолираната. И то ме боли – истиче наш саговорник.

РУСКИ ФИЛМ КОЈИ ЈЕ РАСПЛАКАО БЕОГРАД: „АНЂЕО СА ГОРЕ ЗАГЛАВАК“
Речи и потресно сведочење мајке Људмиле Богословске о свом сину Константину који је погинуо као руски добровољац са својих двадесет година за слободу србског народа, у документарном филму «Анђео са горе Заглавак», свима су у сали Руског дома 12.септембра 2014. године на премијери овог филма, измамили искрене сузе. Та најјача емоција мајчинске љубави и величина душе ове дивне Рускиње просто је задивљујућа. Издигла се својим болом изнад губитка и од ових и оваквих сусрета са сећањем на њега ствара чврсту везу руско-србског братства и несвесна тог чина. У једном тренутку каже да је Вишеград постао њен други родни град, тамо дође и посети дивне људе, оне који гаје сећање на њеног сина, захваљује искрено и с љубављу свима који су на било који начин уткали себе да се сећање на његову жртву не заборави…

«Мислим да је филм заиста рекао сасвим довољно зашто смо ми данас овде и зашто смо ми овакви данас овде. Драго ми је да се гледамо у очи, и знам да је идеја за коју су се наши Анђели са горе Заглавак борили трајна и да ће та идеја подржати православље, подржати србство, подржати руски народ, све нас заједно… подржати ту чистоту цивилизације, зато што мислим да је цивилизација угрожена…» – поручила је на премијери филма Љиљана Булатовић Медић.
Организатор премијере филма «Анђео са горе Заглавак» била је Централна Козачка Војска Руске Федерације, амбасадорска Станица у Србији СВЕТОСАВСКА за Србију, Црну Гору и Републику Српску и Атаман, козачки пуковник Војислав Видаковић, а домаћин премијере филма био је РУСКИ ДОМ у Београду.

Филм «Анђео са горе Заглавак» је настао по сценарију новинара и уваженог публицисте Љиљане Булатовић Медић, сниматељ и монтажер је Марко Недељковић, продуцент Миодраг Меденица, а режију потписује Петар Недељковић. Ово су имена оних који су се у својој струци дугогодишњим радом већ доказали, а који су заиста били упорни да скоро без икаквих средстава покрену ову причу, свесни тренутка и историјске важности да се прича о херојској борби и страдању забележи, као и трајно запише још једна помоћ браће Руса у борби Срба за опстанак и одбрану елементарног права на живот, на радост свих нас који се захваљујемо на уложеном труду и раду овим културним посленицима, како то коме Бог допушта.

На премијери филма «Анђео са горе Заглавак», о руском добровољцу Константину Богословском, у Руском дому су били присутни и Славиша Мишковић начелник општине Вишеград, Дражен Перендија испред Борачке организације Републике Српске, као и Лука Драгичевић, прослављени командант Вишеградске бригаде Војске Републике Српске у чијој је јединици било неколико козака, наше браће – добровољаца из Русије, заједно са Константином Богословским о коме је овај документарни филм снимљен.

Посебан поздрав, после информације коју су добили од организатора да ће филм имати премијеру у Руском дому, присутнима су послали борци који се сада у Новорусији боре на страни добра против зла… Тешко су се изборили за финансијски део да би се овај документарац снимио, а све је на крају дошло на добро, по речима сценаристе Љиљане Булатовић Медић «почело је са подршком Републичког министарства за борачка питања Републике Српске», али је највећу финансијску помоћ «дао један млади Србин који живи у Москви» и њима се посебно захвалила…

Поред бројних представника разних удружења руско-србског пријатељства из Београда и Републике Српске, посебно је поздрављен Драгослав Бокан, председник удружења «Отаџбина Русија».

На самом почетку, после најаве учесника и поздрава домаћина, о.Рајко – духовник ових бораца, благословио је скуп.

«Нека је благословен Бог који сабира душе, хришћанске православне, у своју цркву, у саборну цркву, а сви смо сабрани око једног једнодушја, једног једномислија, а то је живот на земљи и спасење које очекујемо на небу.

Нека су благословене душе које су дошле из Велике наше Мајке Русије у напаћену српску земљу, у Републику Српску, Косово, Хрватску, гдје су дошли да одатле се вазнесу на небо. Благо се њима!

Нека су благословени родитељи који су их одгојили и нама их послали да пролију крв како би наша дјеца, наша унучад, имали благослов живота и мир. Ово је дуг према Србији који Србија дугује Русији. Остаћемо увијек једни другима дужни и благо се нама ако тако сви разумијемо.

Нека су благословени људи који су се потрудили да се не забораве ови српски и руски добровољци, који су гинули за мир, за крст часни, за слободу златну.

И нека сте благословени ви, који сте дошли да подржите ово, да видите ово и да својој дјеци и својим унучадима кажемо – без Русије нема спасења српскоме роду, без обзира каква се политика водила.

Ми смо један народ, једна душа, једна вјера, даће Бог да будемо једна велика земља када Русија сиђе до Константинопоља и зацари се. До тада молимо се Богу и чувајмо успомене на оне који су дали животе!

Живели и Бог вас благословио.»

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Документарни филм „Анеђео са горе Заглавак“, за који је сценарио написала Љиљана Булатовић, посвећен је жртви руских добровољаца током рата у Босни и Херцеговини. Симбол те жртве је двадесетогодишњи Константин Богословски који је погинуо 12. априла 1993. године током херојске одбране Вишеграда. Филм садржи исповести Константинових сабораца који су били поред њега у тренутку погибије, као и снимке са сахране, а у филму говори и командант Вишеградске бригаде Лука Драгичевић у којој је био Константин, и командант Вишеградске интервентне јединице Бобан Илић. Сви сарадници сценаристе и новинара, публицисте Љиљане Булатовић Медић добили су посебне захвалнице за учешће у стварању овог документарног филма.

На србској премијери филма у Руском дому била је и Људмила Богословска, мајка руског добровољца Константина Богословског… Специјално на премијеру филма је допутовала из Москве да поздрави све присутне. У филму је после основних података о свом сину Константину, да је рођен 17. јула 1972. године у граду Гарму у Таџикистанској републици – тадашњем СССР-у, да је био веома живахно и радознало дете, говорила и о његовој одлуци да се пријави и добровољно помогне Србима у Босни и Херцеговини у борби за опстанак. У то време је, по њеним речима управо дошао из војске, СССР се распадао и он је саопштио да је дао реч козацима да ће ратовати за браћу Србе и тако се са дванаест другова појавио једног јутра у јединици Луке Драгичевића…

Речи и потресно сведочење мајке о свом сину којег је изгубила свима су у сали Руског дома измамили искрене сузе. Та најјача емоција мајчинске љубави и величина ове дивне Рускиње просто је задивљујућа. Издигла се својим болом изнад губитка и од ових и оваквих сусрета са сећањем на њега ствара чврсту везу руско-србског братства и несвесна тог чина. У једном тренутку каже да је Вишеград постао њен други родни град, тамо дође и посети дивне људе, оне који гаје сећање на њеног сина, и захваљује свима који су на било који начин уткали себе да се сећање на његову жртву не заборави.

Лука Драгичевић, прослављени командант Вишеградске бригаде Војске Републике Српске, поздравио је све који су били присутни у сали Руског дома и још једном нагласио да је изузетно важно да се овакве приче забележе као сећање и поштовање жртве тих младих људи који су добровољно дошли да се боре против фашизма и зла, јер има још мајки чији су синови дали своје животе, и да је добро да се држава на неки начин одужи а да се велики допринос и велика жртва младих људи, православаца, Срба, Руса, Грка и Румуна, не заборави…


Оно што је важно да се зна о самој идеји да се филм сними рекла је Љиљана Булатовић Медић.

Повод за филм је била двадесета годишњица од борбе за брда Столац и Заглавак, од које је зависила одбрана Вишеграда. Српски војници су били већ изморени и претила је опасност да ће се повући јер нису могли више да задрже нападе Муслимана, и тада су стигли Руси који су донели нову снагу и својим жртвовањем спречили су да Заглавак падне у руке Муслимана што би вероватно довело до пада Вишеграда.

«Овај филм је, ви сви знате, последица приче о руском добровољцу и ком тренутку је настао. Знамо у којој је ситуацији сада руски народ и колико је добровољаца потребно тамо где фашисти нападају највише. Ми смо били у заблуди да смо `45 године победили фашизам, ми смо били наивни, а они и даље нападају… То да смо ми и Руси браћа, то се показује у свакој ситуацији поново. То да је васпитање корен тог братства то је доказала наша Људмила, која је у ствари мајка, и појам тог васпитања. Људмилу сам упознала 1996. године на промоцији прве књиге о Генералу Ратку Младићу у Москви на руском језику. Људмила је тад устала да поздрави Генерала Младића, да се представи као председник Удружења родитеља и породица погинулих у рату у Босни и Херцеговини, под командом Генерала Младића, рекла да је њен син Костја погинуо, да је имао двадесет година, али да ли је она сигурна да је он знао зашто он гине… И тада она поручује Генералу, ако му ишта значи она је и даље ту. Људмила Богословска већ двадесет година борави у нашим срцима, у нашем граду Вишеграду, она је заиста појам тог невероватног васпитања које је све даље данашњим генерацијама… Она је заслужила највеће признање, не знам да ли такво постоји, за ту љубав за православље, за идеју, за такву храброст и такву људскост коју је даровала, нема таквог одликовања осим наше љубави и поштовања за њу…» рекла је између осталог Љиљана Булатовић Медић у Руском дому и нагласила да је споменик који је подигнут руским добровољцима једини споменик руским добровољцима у Републици Српској и да је Вишеград град који заиста лепо узвраћа свег срца онима који су се жртвовали.

Споменик је подигнут средствима донатора из Русије и Владе Републике Српске, а у организацију српско-руске заједнице „Завет“ из Бијељине, а председника ове заједнице, Сава Цвијетиновића на премијери филма посебно је поздравила Љиљана Булатовић Медић. О борби руских добровољаца Цвјетиновић је рекао: „Морамо знати да је у то време извршена агресија на државу Југославију, да је српски народ буквално раскомадан на неколико држава и да се из тог стања јавио братски глас обичног народа из Русије, добровољаца који су дошли ДА ПОДЕЛЕ СА НАМА СУДБИНУ. Њих није слала држава, њих није слала никаква организација, ОНИ СУ ЈЕДНОСТАВНО ДОШЛИ ВОЂЕНИ СРЦЕМ. Многи од њих су ту страдали и оно најмање што ми можемо да урадимо јесте да се помолимо Богу за њихове душе и да се сећамо заједно са њиховим породицама жртава које су они поднели за наш српски народ.“

Љиљана Булатовић Медић је пренела поздрав Генерала Младића из Схевенингена овом скупу и поздравила његовог сина Дарка Младића који је председник Комитета за одбрану Генерала Ратка Младића у Србији. Она се захвалила и Ратковим генералима који су остали «барјак одбране истине» до данас… и додала: «Овим се наша борба за истину продужава и дајемо подршку нашим људима који су невини затворени у Хашком трибуналу, осуђени унапред од оних који се удружују у борби против добра и православља у Украјини, Сирији… «

За СРБски ФБРепортер о филму «Анђео са горе Заглавак» Дарко Младић, син Генерала Ратка Младића, је рекао:

«Ми смо се данас окупили да бисмо видели овај филм који је двадесет година после тих трагичних догађаја настао. Предиван један филм, тежак, трагичан, онакав каква је наша историја била, и не само у овом рату него и у претходнима… Нажалост, неподржана идеја од институција, једна племенита и посебна идеја коју је Љиља имала храбрости и снаге да изгура, и хвала јој на томе и свака јој част. И ја мислим да је портребно угледати се на њу, на жену која годинама, упорно ради оно што може да би промовисала истину о нашој борби. А овај део о овим младим људима који су дошли из Русије да бране српски народ у времену кад је он био угрожен по пети пут у двадесетом веку, је само једна мала кап у мору онога што бисмо ми требали да урадимо да им се одужимо. Ја захваљујем Љиљи и позивам све који могу да учине оно што је у њиховој моћи, кад сви урадимо оно што можемо много ће нам боље бити».
Режисер филма Петар Недељковић, који је за овај филм добио награду ЗЛАТНИ ВИТЕЗ, био је упоран да овај филм угледа светлост дана заједно са сценаристом Љиљаном Булатовић Медић и осталим сарадницима… О раду на филму и ономе што је на њега у току рада оставило посебан утисак говори за СРБски ФБРепортер:

«Па… нећу вам ништа ново рећи ако кажем да је ово филм о жртви. Права жртва је она ако има хришћанске љубави. Константин Богословски, пре него што се одлучио на жртву вероватно је то имао у себи. Филм је изнела пре свега његова мајка. Без ње не би овај филм ни постојао, поготову не овако потресан и емотиван какав је, а ми смо ту били да само обликујемо и приведемо крају. Ја сам човек у годинама поодмаклим, нисам имао прилике у животу баш, да дозволим да заплачем, али радећи овај филм много пута сам заплакао…

Нешто што је најпотресније за мене то је секвенца кад она говори о телефонском разговору из Рогачице са сином и кад му једино каже… сад ја не могу да поновим тачно, каже: Костја ја те много волим… То ми се чини најпотресније. А друго, оно што је код ње фасцинантно је – код ње и поред тог страдања нема ни мало острашћености или неке мржње. Знате, она у оној поруци на крају каже, у Вишеграду, се то јасно види… Има доста секвенци, када оде на гробље каже да они разговарају са њом, да се радују што је дошла, да јој кажу – не одлази, немој да идеш…»

«Филм приказује борбу православног народа против тешког зла које је навалило на њега… Могу да кажем да сам филм преплакао…» рекао је за СРБски ФБРепортер о филму адвокат Горан Петронијевић.

У сали Руског дома било је присутно неколико припадника родољубивог покрета Српски сабор Заветници, свој доживљај филма говори председник Стефан Стаменковски:

„Мислим да је у двадесетак минута обухваћено све оно што треба, да је јасно показано нераскидиво јединство и бескрајна љубав Срба и Руса. Жртва коју смо спремни да положимо када су у питању Руси или они када смо ми у питању. Као што је било кроз векове, као што су Руси били у ратовима 90их у свим српским земљама, тако је и данас када је српска младост уз своју браћу у Новорусији. Надам се да ће ово невероватно филмско дело доживети да буде приказано на медијима са националном фреквенцијом у Србији, јер ова истина, ова жртва, љубав која је у филму приказана мора бити доступна сваком грађанину Србије!»

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Преузето са:https://www.stormfront.org/forum/t1246118-2/

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Сећање на 6. април: Небески витезови који су бранили Србију


Храбри пилоти из Шестог ловачког пука су у току одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године према подацима у књизи потпуковника Костића ‘Пламен над Београдом’, оборили 42 немачка авиона

Фашистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања ‘Тројног пакта’. Извршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив ‘Страшни суд’ [Страфгерицхт]. У 6.30 часова напала су 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању јер је била недеља.
У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, а настављено је 7. априла, 11. и 12. априла. На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је преко 2.500 људи. Уништено је више стотина зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије – установе основане 1832. – са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор [са срушеном куполом]. Немачки фелдмаршал фон Клајстје на суђењу, после рата, о томе рекао: ‘Ваздушнинапад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко- терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.’

Народна библиотека Србије

Библиотека је имала и збирке турских рукописа, старих штампаних књига [више од200] од 15. до 17. века, старих карата, гравира, слика, новина… Осим тога, у њој су биле сабране све књиге штампане у Србији од 1832. године, као и оне штампане у суседним земљама, али и комплетне библиотеке Вука Стефановића Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Даничића, П.М. Шафарика и других. Уочи бомбардовања, на почетку Другог светског рата, 1. априла 1941. године, свеје било спремно за евакуацију. Библиотека је била спакована у 150 сандука, рукописи посебно у 38 сандука [сваки је био тежак око 80 килограма], а стари часописи у22 сандука.

Тадашње Министарство просвете забранило је, међутим, 3. априла евакуацију просветно-културних установа Београда, па и Народне библиотеке, али је наредило да се све драгоцености склоне у подрум, што је и учињено. Зграда је погођена запаљивим бомбама 6. априла, у 16 часова. Сматра се да је све изгорело. Према сећању становника краја око Косанчићевог венца, још два-три месеца рушевине су се пушиле.

Витезови београдског неба – Шести ловачки пук

Предвиђајући рат југословенска Врховна команда и Влада су Београд прогласиле ‘отвореним градом’. Но, то није спречило немачко ‘Луфтвафе’ да нападне наш престони град и да га разори. Југословенску престоницу је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук и јединице противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд. У тој неравноправној борби ваздушног Голијата и Давида, упркос срчаности и јунаштву наших небеских витезова, победила је фашистичка сила. Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју, јер су као орлови бранили свој главни град од најезде црних јата хитлерових ‘флуг-цојг’-формација. Они су истински витезови београдског неба, сећање на њих живи, а традиција се преноси покољењима, па и на генерацију садашњих пилота-ловаца.

Шести ловачки ваздухопловни пук је био елитна ваздухопловна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде – најјаче јединице противваздушне одбране. Пук је имао добро обучено људство и најмодерније авионе. Мирнодопска локација пука је била на аеродрому ‘Земун’, где се налазила и Шеста ваздухопловна база. Ратна летелишта су се, с обзиром на задатак пука, налазила у непосредној близини Београда. Зона пука је обухватала североисточни део државне територије, где су се налазили значајни објекти – велики градови, индустријски центри, комуникацијски чворови и мостови на Сави, Тиси и Дунаву.

Храбри пилоти из Шестог ловачког пука су у току одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године према подацима у књизи потпуковника Костића ‘Пламен над Београдом’, оборили 42 немачка авиона, а за још 19 се то не може тачно тврдити. У књизи ‘Наше небо априла 1941.’ инг. Петар Боснић наводи 47 оборених непријатељских авиона. Тачан број немачких авиона, које су 6. и 7. априла пилоти Шестог ловачкогпука оборили над Београдом, не може се утврдити, али на основу доступних извора број се креће између 42 и 48 авиона. У тим неравноправним борбама у ваздуху су погинула једанаесторица наших пилота: десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука. Рањено је девет пилота: од тога шесторица тешко, а тројица лакше. У априлском рату је погинуло 135 југословенских летача и око 600 нелетача. Ваздухопловство је пружило одлучан и организован отпор, а изведена су и узвратна дејства по немачким аеродромима.

„За мном! Пали и полећи по патролама!“
Пилотски ас који је у Шестоаприлском рату оборио три немачка Месершмита, Ђорђе Стојановић једном приликом је рекао: ‘Свако се за нешто роди, а ми смо се родили за пилоте – имали смо све потребно – одважност, борбеност, спретност и били смо витезови’. Око 7. часова је дат знак ‘Ваздушна опасност’ јер се Београду приближавале две велике формације немачких бомбардера и ловаца са севера једна дуж Тисе, а друга Дунавом. Потрчали смо ка авионима, чији мотори су већ били загрејани. Командир Милош Жуњић је командова викнувши: ‘За мном!, пали и полећи по патролама’.

Полетео сам за вођом патроле и командиром Милошем Жуњићем. После 5 минута на висини 3000 метара између Батајнице и Панчева, приметио сам Немце. Командира нисам могао да опоменем, јер радио станица ми није радила. Повећао сам брзину, престигао га и крилима дао знак. Отпочела је борба са немачким ловцима, који су пратили бомбардере. У ваздуху је била цела група по патролама, сем команданта групе мајора Адума Ромеа, који је остао на земљи….

Из наше ескадриле су у ваздуху биле све четири патроле, 8 авиона, јер је девети авион био оштећен при слетању 5. априла. Командир Жуњић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер Хајнкел 111, па је одмах био изложем нападу ловаца Ме 109Ф и борио се са њима, погођен, долази до пожара, због кога искаче из авиона. Висећи на падобрану убијен је митраљеским рафалима немачких пилота ловаца. Схвативши да сам сам, напао сам три Ју-87 [Штуке]. Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена, па леву, која је погођена из близине.

Затим сам се сукобио са три Ме-109 Ф, и на једнога сам усредсредио паљбу, светлећи метци су обележавали поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300 до 400 метара над пругом управцу Вршца и отварао ватру. Успео је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију – тако да погодци нису имали жељени ефекат, а Ме 109Ф био је бржи за око 50 км/час од нашег Ме 109Е. Прекинуо сам гоњење јер је и гориво било прикрају и вратио се на аеродром и слетео из правца Дунава. Сам без свога командира. [Одломак из текста пилота Ђорђа С. Стојановића]

ИЗВОР: НОВИ ПОЛИС

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Ево зашто ВАТИКАН МРЗИ СРБЕ и никада нам неће опростити што смо ПРАВОСЛАВНИ!


Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана. a Ватикан их је дочекао уценом!
Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.
Васељенски патријарх Јосиф II из Цариграда је подлегао том притиску.На заказани сабор у Фиренци 1439. године су дошли сви православни Патријарси,осим Србског (!!!) Чак и Руски, Митрополит Кијевски Исидор.

Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је Cрбском ПатријархуНикону (1420-1435) да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.



Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви (31) православни верски поглавари, осим Cрбског Никона.

Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез Василије IIје погубио свог Патријарха Исидора кијевског, због срамоте коју је нанео Русији.

Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх Јосиф II морао је да се повуче тако дасе од срамоте није ни вратио у Цариград, већ је исте године умро и сахрањенје у Фиренци у Доминиканском манастиру Санта Марија Новела.
Ватикан то Србима никад није опростио те је католицима вековима усађивао у срцемржњу према Србима.

Ни једна Православна Патријаршија није никада ратификовала потписе својихПатријарха, а чак 21 их је званично поништило, непосредно након сабора у Фиренци.

(Из књиге ЈЕЛЕНА 93, аутор – Миле Кордић)