Šta je novo?

Националистичка тематика!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Иво Андрић имао решење за КиМ – иселење Арбанаса у Турску и подела Албаније!
Проблем са арбанашким претензијама на Косово и Метохију још пре Другог светског рата је уочио српски нобеловац Иво Андрић. Познати књижевник тада је био високи дипломата Краљевине Југославије.

ivo-andric.jpg

Фото: Wikipedia
У јануару 1939. године на захтев Владе, израдио је пројекат решења „косовског проблема“, у којем је предложио иселење дела албанског становништа у Турску, као и поделу Албаније између Југославије и Италије, према којем је Србија требало да добије Северну Албанију и луку Драч!


“Поделом Арбаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо, евентуално, добили још 200.000-300.000 Арбанаса, али су они већином римокатолици, чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар.

Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава“, предложио је Андрић у свом решењу косовског проблема.

Нажалост, српска Влада није одмах одреаговала на Андрићев пројекат, ускоро је почео и Други светски рат и цела идеја решења косовског проблема је пала у воду.

За разлику од књижевних, Андрићева политичка дела су у послератној комунистичкој Југославији деценијама гурана под тепих, а о чврстим националним ставовима јединог нашег нобеловца као да и данас, после 125 година од његовог рођења (9. октобар), многи у Србији не желе да говоре.

Једно од тих дела је управо реферат „О арбанашком питању“. У њему је Андрић дао своје решење косовског проблема – исељавање Арбанаса муслимана у Турску, као и проширење српске државе до луке Скадар. И поред тога што је чврсто заступао тезу „Балкан – Балканцима“, Андрић је поделу Албаније предложио после сусрета са италијнским министром иностраних послова у јануару 1939. године.

„Дозвола Италији да узме макар део балканске територије је мање зло, јер је за нас у овом тренутку важно само једно, а то је стратегијско осигурање Косова“, поручио је Андрић. „Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе.“

Српски нобеловац је сматрао да би се поделом Албаније и део албанске мањине на Косову лакше асимиловао.


„Ми бисмо узимањем Скадра евентуално добили још 200.000 до 300.000 Арбанаса, али су они већином римокатолици, чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречи“, закључује Андрић у својој анализи.

Због овог реферата, Ибрахим Ругова је после Титове смрти, као тадашњи председник Друштва писаца Косова и Метохије, тражио да се избришу сва дела нобеловца из литературе на албанском језику.

Историчар др Драган Петровић истиче да Андрићев политички ангажман и данас многима боде очи, јер је чувени књижевник био велики српски родољуб, што по савременим политичким стандардима који се намећу и није пожељно.

„Са становишта данашње медијске и једног дела политичке сцене у Србији, Андрићево залагање за интересе земље и народа је неприхватљиво, исто као што не могу да му опросте ни то што је био припадник „Младе Босне“ и један од десетина хиљада српских политичких затвореника и страдалника у Аустроугарској. Сведоци смо да се многи од ових, како на Западу, тако и на простору бивше Југославије, труде да ревидирају историју, па Гаврила Принципа називају убицом и екстремистом. Ко зна, можда и Андрића прогласе терористом“, наглашава Петровић.

Наш саговорник истиче да је, поред дипломатских подвига између два рата, у целокупном стваралачком, али и политичком опусу Андрића била присутна константа – противљење идеји бошњаштва на платформи Бењамина Калаја, као и противљење наметању муслиманске нације у комунистичкој Југославији.

„Андрић је у исто време био препрека и свим великохрватским и ватиканским плановима, јер је као римокатолик по рођењу, био и остао Србин по националности, попут многих других Срба римокатолика из Босне и Херцеговине, Дубровника, Боке и Славоније. Управо животне поруке Андрића, али и Његоша и Меше Селимовића данас сметају онима који желе да прекроје историјске чињенице на нашим просторима“, закључује Петровић.

Стојадиновић тражио анализу

AJ-377-38-045.jpg

Милан Стојадиновић/Фото: Wikipedia
Поделу Албаније је југословенском руководству понудио италијански министар иностраних послова гроф Галеацо Ћано почетком 1939. године. Кнез Павле је овај план одбио уз образложење да нам „не треба више ниједан Албанац“, али је председник Владе Милан Стојадиновић од Андрића, који је практично обављао функцију министра дипломатије, затражио детаљну анализу.

Андрићев реферат, написан 30. јануара 1939. године чува се у Архиву Србије – „Фонд Милана Стојадиновића“, кутија 37.

Овај текст је први пут објављен у „Часопису за сувремену повијест“, 1977, ИX, бр. 2 (24), стр. 77-89. Хрватски историчар Богдан Кризман је био уредник овог гласила и документ је, заједно са Кризмановим коментарима штампан под насловом „Елаборат дра Иве Андрића о Албанији из 1939. године“.

Новости/Хронограф
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Архиви открили како су комунисти и Тито продавали Косово


Заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неколико година је публикован „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односа између две бивше земље. Публикована документа омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР, већ и многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

TITO-I-kardelj.jpg

Јосип Броз Тито и Едвард Кардељ

Посебну пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом, Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југославији. На дневни ред су дошли и Албанци:

%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BD.jpg

Јосиф Стаљин

Стаљин: – А како иде са Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: – То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: – Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: – Они су потомци Илира.

Стаљин: – Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: – Да, то је тачно.

Стаљин: – Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: – Али су врло храбри и верни.

Стаљин: – Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.

Кардељ: – Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин: – Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: – За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: – Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: – И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.

Поповић: – Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.

Стаљин: – Која је вера у Албанији највише заступљена?

Симић: – Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.

tito-staljin-molotov.jpg

Јосип Броз Тито, Јосиф Стаљин и Вјачеслав Молотов

Енвер Хоџа је у својим „сабраним делима“ објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије, пошто мало примири српске националисте“.Југословенски дипломата Јосип Ђерђа, који је од 1945. до 1948. године био амбасадор у Тирани и преводилац приликом разговара Тита и Хоџе, пред смрт 1990. године потврдио је да је тврдња првог човека Албаније била тачна.

По свему судећи, предаја Косова Албанији није се тих година десила захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

Иван Миладиновић

извор: Новости
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Zastava Srbije isto kao i građani PREGAŽENA na televizijama sa nacionalnom frekvencijom




Zastava-Srbije-isto-kao-i-gra%C4%91ani-PREGA%C5%BDENA-na-televizijama-sa-nacionalnom-frekvencijom-678x381.jpg



Pregažena Zastava Srbije Na Nacionalnim Televizijama sa Nacionalnom Frekvencijom

Na TV stanicama sa nacionalnom frekvencijom da se svašta videti pa čak i vrlo grubo kršenje Ustava zemlje i pravnog poretka u celini. Naravno, kao i uvek, ako ne uz samo podsticanje dekadentne vlasti, a ono uz prećutnu saglasnost iste.

Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije u članu 33 doslovce govori:

Zabranjeni načini izlaganja
Član 33.

Zastava Republike Srbije ne sme biti izložena tako da dodiruje tle, niti kao podloga, podmetač, prostirka, zavesa ili draperija. Zastavom se ne mogu prekrivati vozila ili drugi predmeti, niti se mogu ukrašavati konferencijski stolovi ili govornice, osim u formi stone zastavice. (Službeni glasnik RS, br 36/09)




Nacionalna Zastava Srbije na Nacionalnim Televizijama Srbije sa Nacionalnom Frekvencijom Srbije
Brisanje zadnjice zastavom Srbije
Zastava Srbije se na televezijama sa nacionalnom frekvencijom pred najširim auditorijumom koristila još za brisanje zadnjice u šta se uverio milionski auditoriijum građana Srbije ali i regiona. Kakvu poruku vrlo dekadentna vlast ovime šalje svojim građanima i u svet više je nego jasno svima onima kojima sendvič nije osnovni i jedini obrok.

ŠIROKO! DOK SE DECA LEČE SMS ONA ARČI PARE GRAĐANA! Zorana spiskala 4.000.000 NA PRIVATNE DOKTORE! ZORANA TROŠI VIŠE NEGO RUSKA VOLGA! 4 MILIONA NA PRIVATNE DOKTORE O TROŠKU GRAĐANA SRBIJE!
Grb, zastava i himna Republike Srbije

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: Republika Srbija ima svoj grb, zastavu i himnu; grb Republike Srbije koristi se kao Veliki grb i kao Mali grb; zastava Republike Srbije postoji i koristi se kao Narodna zastava i kao Državna zastava; himna Republike Srbije jeste svečana pesma „Bože pravde”; izgled i upotreba grba, zastave i himne uređuju se zakonom.

spacer.gif
view_image.php

spacer.gif
Grb Republike Srbije
Narodna skupština donela je 2009. godine Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije. Prema tom zakonu, grb Republike Srbije jeste grb utvrđen Zakonom o grbu Kraljevine Srbije od 16. juna 1882. godine i koristi se kao Veliki grb i kao Mali grb; zastava Republike Srbije postoji i koristi se kao Državna zastava i kao Narodna zastava, sa razmerama 3:2 (dužina prema visini); standarta je Državna zastava kvadratnog oblika koju koriste predsednik Republike i predsednik Narodne skupštine. Izvor: Vlada Republike Srbije



Jedan od komentara građana …

“Pa, kad SNS bahati nepismenjaci brišu dupe sa kulturnim stanovništvom, što ne bi i ona gazila zastavu? Ovaj realiti je odraz najpre Vučićeve kulture, a on i na ovaj način, između ostalog, isprobava dokle može da gazi…E, sad, na nama je da postavimo granicu, on to sigurno neće učiniti.”

sns-vucic-srpska-napredna-stranka-komentari-gra%C4%91ana.jpg
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Ко је победио на Косову

Ко је победио на Косову — питање је које се намеће уз сваку годишњицу агресије НАТО-a на СР Југославију, па тако и ове 2018. године. Иако је то био први антисептички рат, којег су пилоти НАТО-а водили на висинама од преко 6.000 метара, агресија из ваздуха против југословенске војске на Косову била је углавном неефикасна.

Бомбе НАТО-а на Косову разнеле су стотине цивилних аутомобила, цивилних камиона и макета, и једва да су начеле југословенску артиљерију и оклопне снаге. Од „потврђена“ 744 поготка пилота НАТО-а током рата, истраживачи из америчког ратног ваздухопловства, који су касније провели недеље и недеље претражујући Косово и пешице и хеликоптерима, нашли су доказе за само 58 погодака. Наиме, војска Југославије и МУП Србије распоредили су на Косову око 200 старих румунских оклопних возила и транспортера типа ТАБ, који су својевремено добијени од Румуније још у време Чаушескуа у склопу неког бартер посла, а којима је одавно истекло време трајања и који су заправо били неупотребљиви јер ни моторе нису имали. Тако су полумаскирани румунски „Табови“ остављени по ивицама косовских шумарака и пропланака да их пилоти НАТО-а бесомучно гађају и бележе сигурне „поготке“. На копну, највећа копнена битка вођена је за нашу караулу „Кошаре“, та је битка непрекидно трајала 67 дана и наши војници издржали су бесомучне нападе ОВК, регуларних војних снага Албаније и специјалних командо-тимова из Немачке, Британије и САД.


Наравно, по завршетку рата амерички официри су се на терену врло брзо упознали са размерама својих промашаја, али је извештај о уништеним циљевима дуго времена био сакривен. Током борбених дејстава начелник Здруженог генералштаба оружаних снага САД, генерал Хенри Шелтон, неколико пута је изјавио „да су ваздухопловне снаге НАТО-а уништиле око 120 тенкова, 220 оклопних транспортера и до 450 артиљеријских оруђа у рату против Југославије“.

Врховни командант НАТО-а, генерал Весли Кларк, био је у томе много опрезнији, па је одговарајући на питање колико је југословенских тенкова и других возила уништено на Косову, увек одговарао само са: „Довољно“. Истини за вољу, Кларк је сумњао у тврдње ваздухопловства и покушавао је, бар у прво време, да прикаже тачну слику бомбардовања на Косову. Када је на крају рата командант југословенске Треће армије генерал Небојша Павковић изјавио да је на Косову изгубио само 13 тенкова, врховни командант НАТО-а је то назвао „српском дезинформацијом“. Али како су његови помоћници сугерисали да је Павковић можда и у праву, то је Кларк упутио на Косово специјални тим за оцену ефикасности гађања, МЕАТ. Тридесетак стручњака из америчких и ваздушних снага НАТО-а потврдили су да је бомбардовање било прецизно када су у питању биле фиксне мете као што су бункери и мостови. МЕАТ тим је констатовао „како су Срби заштитили један мост тако што су 300 метара узводно изградили лажни мост од полиетиленске фолије коју су растегли преко реке. НАТО је „уништио“ лажни мост седам пута. Макете артиљеријских оруђа биле су направљене од дугих црних стабала постављених на камионске шасије. Лансер ПВО система СА-9 био је израђен од метализованог картона од којег се прави амбалажа за млеко.

Када је генерал Кларк чуо те „непријатне“ вести наредио је нову истрагу на терену. Почетком августа 1999. године екипа МЕАТ вратила се у седиште ваздухопловних снага у базу Рајмштајн у Немачкој, са око 2.600 фотографија. Поднели су извештај генералу Валгеру Бегерту, заменику команданта ваздушних снага НАТО-а у Европи.

„Како то мислите, нисмо погодили тенкове?“, упитао је Бегерт. Кларк је реаговао на исти начин: „То није могуће, Срби су сакрили оштећена возила, одвукли су погођене тенкове“. Чланови МЕАТ тима су му одговорили да је немогуће одвући тенк од 50 тона, а да не буде трагова на терену. Ипак, тиму МЕАТ је наређено да направи нови извештај о погоцима. У року од 30 дана бригадни генерал Џон Корли је генералу Кларку предао нови извештај у којем се говори о „успешно погођена 93 тенка и 153 оклопна транспортера“, што није било далеко од података које је на крају рата изнео начелник Здруженог генералштаба генерал Хенри Шелтон. Корлијева екипа није вршила никаква накнадна истраживања, већ се ослонила искључиво на изјаве пилота. Но, за више од половину погодака за које је генерал Корли тврдио да су били „сигурни погоци“ постојао је само по један доказ, обично мутни видео-снимак из кокпита авиона, или бљесак експлозије снимљене уз помоћ сателита. Сателит региструје експлозију, али не и да ли је и било шта у тој експлозији и погођено.

Изван ваздухопловних снага Корлијев извештај је дочекан са тихим неповерењем. Кларков заменик, британски генерал Руперт Смит и његов начелник штаба, немачки генерал Дитер Штокман, саветовали су врховног команданта НАТО- а да не прихвати Корлијев извештај. И ЦИА је имала доста примедби на бројке у том извештају. Но, Пентагон је опет покушао да око тога нешто преправи и допуни. У јануару 2000. године секретар за одбрану Коен и генерал Шелтон ставили су Конгресу своја имена на званичан извештај о рату на Косову. Овај извештај на 194 странице био је тако лишен података да су и функционери Пентагона збијали шале у вези с тим. У извештај није била укључена Корлијева мапа на којој се види „да је НАТО уништио на Косову 93 тенка“. Међутим, у тексту се налази напомена: „Ова процена не садржи податке о количини погођених мобилних мета, или нивоу нанете штете“. У преводу, по речима једног високог функционера Пентагона, то значи: „Ово је мапа ваздухопловних снага о погоцима на Косову. Сматрамо да она не значи баш ништа“.




Како је време пролазило, америчка авијација и НАТО све су мање користили податке из Корлијевог извештаја. У бројним интервјуима генерал Кларк је одбијао да говори о бројкама, а Пентагон је оптужио медије да су они опседнути бројкама и пребројавањем, а не војска. Време је показало да амерички начин ратовања није никакав мит и да је бомбардовање цивила ефикасно, иако то покреће бројне моралне сумње и дилеме, а да када је реч о гађању војних циљева са великих висина оно је у случају рата против Југославије 1999. године било прецењено. Сваки главнокомандујући, који се не суочи са тим непријатним чињеницама, само обмањује себе. Моћ из ваздуха у рату против Југославије била је ефикасна само против цивилних мета, против војних циљева не. Цивили су били терорисани уз употребу еуфемизма „стратегијско гађање“ и то је и довело до тога да Београд пристане на Кумановски споразум.


Извор: sputniknews.com
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
РУСКО-СРБСКО БРАТСТВО НА ДЕЛУ 1991-1999

diapo06faa5c9a15ff8565b068db16594e00e-1.jpg


РУСКИ ХЕРОЈИ – ОНИ СУ ВОЉЕЛИ СРБЕ ВИШЕ ОД ЖИВОТА!

Ruski_heroji_1.jpg



Двадесет година од завршетка рата у БиХ jош увиjек се не зна тачан броj добровољаца из Русиjе коjи су погинули бранећи Републику Српску.

На споменику руским добровољцима коjи jе приjе четири године подигнут у Вишеграду пише да jе ратуjући за одбрану српског народа у БиХ живот положило 37 руских добровољаца. Љиљана Булатовић, новинар и публициста из Београда, тврди да их jе 49 и да таj броj ниjе коначан.

– Ово jе jош jедна српска срамота. Ти младићи су оставили своjе породице, прешли хиљаде километара и погинули за нас Србе, а ми према тоj њиховоj жртви нисмо имали ни толико поштовања да попишемо њихова имена. Али ништа необично. Па ми jош немамо тачан списак своjих погинулих бораца и цивила – каже Шпиро Кнежић, председник борачке организациjе у српском Купресу.

Са Кнежићем се слаже и Саво Цвjетиновић, предсjедник Друштва српско-руског приjатељства из Биjељине, коjи истиче чињеницу да чак ни споменик на Воjничком гробљу на Мегдану у Вишеграду Срби нису подигли сами, већ су коришћена и средства донатора из Русиjе.

– Доласком у Србиjу и своjим витешким понашањем на ратишту браћа из Русиjе су показала братску љубав према нашем народу и наjузвишениjе моралне принципе. Нисмо им се одужили – каже Цвjетиновић.

Ruski_heroji_2.jpg


Александар Александров (31) из Петрограда, артиљериjски официр, ратни ветеран из Придњестровља и Абхазиjе, провео jе пет мjесеци на ратиштима у Скеланима и Сараjеву, гдjе jе и погинуо 21.маjа 1993.године, приликом обављања извиђачког задатка у реjону Борjа, од експлозиjе мине. Био jе командир руског ударног одреда, коjи jе носио управо његово име (Одред Александрова). Сахрањен jе на сараjевском гробљу Хреша.

У истом одреду, од зиме 1993.године, ратовао jе и Анатолиj Астапенков (33), из Перма, пjешадинац у совjетскоj морнарици. Учествовао jе у борбама око Власенице, Праче и на Јевреjском гробљу. Борио се у саставу сва три руска ударна одреда (Први, Други и Трећи руски добровољачки одред). Погинуо jе на Златишту изнад Сараjева на Јовањдан 1994.године. Био jе ожењен, иза себе jе оставио малољетног сина. Сахрањен jе у Доњим Милићима код Сараjева.

На истом гробљу почиваjу и Олег Бондарец, Александар Бочкарjов, Валериj Биков, Валериj Гаврилин, Виктор Десjатов, Сергеj Иванов, Генадиj Котов, Роман Малишев, Петар Малишев, Сергеj Мирончук, Борис Неоменко, Јуриj Петраш, Олег Славен, Алексеj Тамилин, Сергеj Иванов Јевгењевич и Александар Шкрабов.

Ruski_heroji_3.jpg

Олег Дмитриjевич Биондарец (26) jе на ратиште у сараjевскоj Добрњи, гдjе jе приступио jединици Бели вукови, стигао 1994.године из Киjева. На ратишту jе провео годину дана, а погинуо jе 20.новембра 1995.године у Озренскоj улици.

Александар Бочкарjов Јурjевич (23) из Вороњежа погинуо jе на Јевреjском гробљу у Сараjеву, 10.фебруара 1994.године. Борио се у саставу Трећег руског добровољачког одреда.

Валериj Биков (33) из Петрограда био jе активни капетан руске воjске. Три године jе провео на ратиштима у Вишеграду и на Јевреjском гробљу, да би у августу 1995.године погинуо у Добрињи. Убиjен jе ватром из снаjпера. Ратовао jе у саставу 2.РДО, 3.РДО и српских jединица.

Валериj Гаврилин Дмитриjевич (32), из Гродна у Бjелорусиjи, живио jе у Петровграду. У БиХ jе дошао у новембру 1992.године, са дипломом економског факултета и ратним искуством из Придњестровља. Ратовао jе у Вишеграду, Горажду и Сараjеву, као припадник сва три руска добровољачка одреда, а краће вриjеме и у „Пантерима“ из Биjељине. Пао jе 5.априла 1995.године на Грбавици.

Виктор Десjатов Николаjевич (39), из Јакатеринбурга, козак одрастао у дjечиjем дому, ратник из Придњестровља, у Српску jе стигао у марту 1993.године, а погинуо jе на Бадњи дан 1994.године, док jе на Јевреjском гробљу, као борац 3.РДО, покушавао да од муслиманске ватре спаси трудницу. Учествовао jе и борбама за Горажде, у саставу 2.РДО.

Роман Малишев Серафимович (24), из Вjатка, Киров, у ВРС jе стигао средином 1994.године, као послушник Валаамског манастира, у коjем jе служио три године. Борио се у саставу 3.РДО и Белих вукова, наjвише на Јевреjском гробљу. Погинуо jе 25. октобра 1994. године у борби на Моjшевичком брду, Нишићка висораван у Српском Сараjеву. Његово тиjело jе остало на стратишту, али jе касниjе откупљено од неприjатеља.

Три недjеље раниjе, 3.октобра, на Моjшевичком брду смрт jе покосила и Петра Малишева Анатољевича(27), из Москве. Ратнички занат jе испекао у Придњестровљу, а у БиХ jе стигао у децембру 1992.године. Иза њега су остале броjне битке у врлетима око Вишеграда и на Јевреjском гробљу, коjе jе воjевао као припадник Белих вукова, 2.РДО и 3.РДО.

Сергеj Мирончук Александрович (25) jе из Одесе, у Украjини. Од децембра 1993.године био jе борац батаљона ВРС из сараjевске Добриње и Белих вукова из Пала. На Трескавици, недалеко од Трнова, 18.jуна 1995.године, након рањавања, пао jе у руке муслимана, коjи су га након звjерског мучења убили, па размиjенили.

У околини Трбнова, на планини Хум, 11.октобра 1995.године, погинуо jе и Јуриj Петраш Сергеjевич (28) из Бjелорусиjе. Активни официр бjелоруске армиjе, у Српску и Беле вукове стигао jе неколико мjесеци приjе погибиjе.

Ниjе познато одакле jе Борис Неоменко Владимирович (21), коjи jе на ратишту провео годину дана, од љета 1993. до 3.октобра 1994.године, када га jе смрт пресрела на Јевреjском гробљу.

Олег Славен Станиславович (25) jе из Доњецка. Од љета 1995.године ратовао jе у саставу руског ударног одреда Касиндолског батаљона ВРС и у Белим вуковима. Погинуо jе у акциjи ослобађања Жепе, 24.jула 1995.године.

Алексеj Тамилин Валерjевич (33), из Красноjарска, маjор у рускоj милициjи, од jесени 1994.године учествовао jе у борбама око Трнова, гдjе jе 14.децембра исте године и погинуо, као борац Белих вукова.

Ruski_heroji_4.jpg
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Александар Шкрабов Владимирович (40), рођен у Литваниjи, у помоћ православноj браћи стигао jе у љето 1994.године из Керча, на Криму, гдjе jе службовао као заставник у специjалноj jединици руске морнарице. Као добровољац ратовао jе у Анголи и Грузиjи, а по доласку у БиХ на Јевреjском гробљу. Погинуо jе у чину маjора ВРС, 4.jула 1994.године, у jуришу на муслиманске положаjе на Моjшевичком брду, сjеверозападно од Сараjева.

О Сергеjу Иванову Јевгењевичу зна се да jе био из Петровграда, да jе у ВРС ступио у септембру 1995.године и да jе погинуо у Сараjеву.

Валериj Анисомов, из Петрограда, погинуо jе 1995. године, а његови посмртни остаци отпремљени су у Русиjу.

За Виктора Јангоњевича Валерjевича jе извjесно само то да jе рођен 1960. а погинуо 1995.године.

Још мање података зна се о погинулим руским добровољцима Виктору Гешатову и Владимиру Шашинову. Само име презиме и зла судбина.

Ruski_heroji_5.jpg


Сергеj Баталин Јурjевич (32) из Москве, у Републику Српску jе стигао 1993.године. Био jе воjни љекар у 1.РДО. Лиjечио jе рањенике, учествовао у пjешадиjским биткама, а стигао jе и да се заљуби у Српкињу и ожени. У борби за село Твирковиће код Вишеграда мина му jе одниjела стопало. Преминуо jе у jесен 1993.године. Сахрањен jе у Црнући код Вишеграда.

Константин Богословски Михаjлович (20), син jединац, из Памира у Таџикистану, живео jе у Москви. У строj српских jунака под командом ђенерала Ратка Младића ступио jе краjем марта 1993.године. Погинуо jе 12.априла 1993.године, као митраљезац, jуначки бранећи српску заставу на положаjу коjи су он и остали руски добровољци држали на узвишењима Заглавак и Столац код Вишеграда. Да не би пао муслиманима у руке, сам jе активирао бомбу. Како би била ближе синовом гробу на воjничком гробљу у Вишеграду, његова маjка Људмила преселила се у Црну Гору.

Ruski_heroji_6.jpg


Истог дана на Заглавку jуначки су пали и Димитриj Попов из Петрограда и Владимир Сафонов Васиљевич (36) из Семипалатинска у Казахстану. Сафонов jе био активни капетан корвете. Обоjица су на ратиште у Српскоj стигла само два мjесеца приjе погибиjе.

Василиj Ганиjевски Викторович (33), родом jе из Кримска у Краснодарскоj области, а живио jе у Саратову. Погинуо jе 12.jануара 1993.године, у селу Твирковићи код Вишеграда, неколико дана након што jе ступио у ВРС и четири дана приjе свог рођендана. Сва троjица почиваjу на воjничком гробљу у Вишеграду.

И Генадиj Котов Петрович, из Волгодонска код Ростова jе у своjоj 33. години живот дао за одбрану српског народа у БиХ. У добровољце jе ступио у децембру 1992.године, а 9.фебруара сљедеће године погинуо jе у засjеди код Вишеграда, на дужности командира козачког одреда. Годину дана касниjе Генадиjеви посмртни остаци прениjети су у Волгодонск, гдjе му живе супруга и дjеца.

У родни краj, Адлер у Краснодарскоj области, прениjето jе и тиjело Леонида Лучинског (25), за коjег се jош зна само да jе погинуо 1995.године.

Колико jе познато посмртни остаци jош три добровољца коjи су погинули у ВРС почиваjу на рускоj земљи. То су Виктор Самоjлов (30) из Новосибирска, Андреj Сапоњенко (39) из Ростова на Дону и Јуриj Сичов(28) из Кургана у Чељабинскоj области.

Да би помогао српском народу, Сергеj Мелешко Владимирович (27), из градића Минералне Воде у Ставропољскоj области, напустио jе службу у специjалноj jединици полициjе у Риги, главном граду Летониjе. Судбина му ниjе дала да се „наратуjе“. Последњег дана септембра 1992.године, недалеко од Гацка, оклопно возило у коjем се налазио нагазило jе на противтенковску мину.

Андреj Нименко Николаjевич (20) из Москве jе у љето 1992.године ратовао у Придњестровљу, у саставу ТСО. У новембру jе ступио у ВРС, као митраљезац у 2.РДО, а 3.децембра исте године погинуо на Орловоj гори, у акциjи ослобађања Почивала код Вишеграда, гдjе jе и сахрањен.

И Бугари гинули за Српску

Међу добровољцима коjи су своj живот уградили у темеље Српске jе и Бугарин Јордан Куцаров(27) из Старе Загоре. Погинуо jе 4.jула 1995.године на Трескавици, као борац у извиђачком одреду „Бели вукови“.

Јуриj Пилипичик Павлович (28) из Кишињева у Молдавиjи живио jе у Одеси, а ратовао jе у интервентноj чети Илиjашке бригаде ВРС. Погинуо jе у муслиманском нападу на Моjшевичко брдо, Нишићка висораван, 16.jуна 1995.године. Сада jе у вечном строjу 1.500 српских jунака на воjничком гробљу код Сокоца.

Поред Анатолиjа Астапенкова из руског града Перма, почетком 1993.године у помоћ ВРС стигао jе и његов комшиjа Александар Тептин Георгиjевич (24). Учествовао jе у борбама код Власенице, Скелана и Сараjева, у саставу 1.РДО и 2.РДО. Нестао jе 7.jуна 1993.године, када се његов 2.РДО, ради дубинског извиђања, убацио у реjон Челопека.

Ruski_heroji_7.jpg
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Михаил Трофимов Викторович (30) из Дивногорска у Красноjарскоj области, завршио jе Новосибирску вишу воjну школу. Учествовао jе у совjетскоj интервенциjи у Авганистану, из коjе се вратио са посљедицама тешког рањавања и два ордена Црвене заставе. Приjе доласка у БиХ, живио jе у Одеси, гдjе jе радио као каскадер у Одеском филмском студиjу. Био jе командир 2.РДО. Током упада на неприjатељску териториjу, 7. jуна 1993. године, смртно jе рањен. Издахнуо jе истог дана у болници „Коран“ на Палама. Сахрањен jе у селу Прача, а касниjе су посмртни остаци пренесени у Калиновку, Виницка област у Украjини, гдjе живе његови родитељи.

Димитриj Чекалин Јевгењевич (21), планинар из Москве, прво jе ратовао у Придњестровљу, а у децембру 1992.године ступио jе у 2.РДО ВРС. Погинуо jе 10.марта 1993.године у Прибоjу на Маjевици, гдjе jе и сахрањен.

Процjењуjе се да jе током деведесетих година на страни Срба у Босни и Краjини ратовало између шес и седам стотина руских добровољаца, док jе неколико десетина бранило Србиjу од НАТО агресиjе. Међу њима се налазио и Игор Стрелков, вођа устанка коjи jе руски народ у области Доњецка и Луганска дигао против украjинске хунте.

Већина њих борила се на сараjевском и вишеградском ратишту, у саставу Првог, Другог и Трећег руског добровољачког одреда.

Јунак са Кошара

Руски добровољци учествовали су и у одбрани СР Југославиjе од варварске агресиjе НАТО пакта 1999. године. Један од њих, Виталиj Булах Глебович (34) из Смидовича, у Јевреjскоj области Хабаровског региона, руски официр, дипломац на вишоj воjноj школи у Омску, погинуо jе 19.маjа 1999.године, у жестоким биткама коjе су вођене на Проклетиjама, на српско-албанскоj граници, у ширем реjону касарне Кошаре.

Његови посмртни остаци jош нису пронађени и сахрањени.


Руски добровољци на Балкану

ruski_dobrovoljci_na_balkanu.jpg


Општи подаци

«Просечан» руски добровољац — то је човек са незавршеним високим образовањем, по правилу прилично добро разуме суштину збивања, често му је нешто несређено у личном животу. Удео криминалитета је, упркос честим оптужбама штампе, био крајње низак.

Тамо је било много сјајних личности, услед чега су већи одреди били нестабилни и распадали се. Никаквих «Рамбоа» међу добровољцима није било — онако, обични момци, средње висине и телесне конституције. Сви добровољци били су одевени у шаролике камуфлажне униформе. Ипак, већином су се трудили да понесу из Русије руску.

Типичан руски одред у Босни чинила је група од 7–15 људи на челу са искусним борцем око кога се групишу остали.

Треба се одмах оградити — меркантилан мотив никада није био присутан међу добровољцима. Плата руских добровољаца, као ни српских бораца, није била довољна чак ни за цигарете. Једино су почетком 1993. српске општине двају градова (Вишеграда и Горажда) доплаћивале добровољцима преко уобичајених 10–20 немачких марака месечно, пошто су се увериле у њихову стварну борбену делотворност.

Они који реше да оду у Босну имали су одређене потешкоће око одласка. У Русији је било неколико активиста који су крајем 1992. преузели на себе да окупљају одреде добровољаца и козака ради њиховог отпремања у Босну на два месеца, на позив вишеградске и горажданске општине. Језгро оних који су отишли крајем 1992. — почетком 1993. чинили су ветерани Придњестровља. Управо је тај сукоб збио добровољце у одреде. Многи су тек у Придњестровљу први пут узели аутоматску пушку у руке.

Руски одреди, потчињени српској команди, коришћени су на најтежим деловима као ударне јединице: за пробој противничке одбране, извиђање, диверзије итд. Наравно, неколико десетина добровољаца није могло да промени много тога у рату у коме су на обе стране учествовале десетине хиљада војника. Али је и сâмо присуство руских добровољаца надахњивало Србе који су у њима видели представнике велике, моћне Русије, што значи да Срби не ратују сами против читавог света за своју земљу. Међу босанским муслиманима је настајао немир који је прелазио у панику приликом српског напредовања, чим сазнају да против њих ратују руски добровољци.

Добровољци су имали својеврсни кодекс части у том рату. Нису учествовали у чишћењу терена од несрпског становништва, нису мучили нити стрељали заробљенике. И Срби ни за једног од њих нису рекли ништа лоше.

Не бих желео да идеализујем ни српску страну. Док је било наде у скору победу, добровољци су били добро дошли. Тада је, осим Руса, дошло и много Бугара, Грка. Председник Радован Караџић изјавио је како је Република Спрска спремна да прими Русе који су у Прибалтику и другим регионима бившег СССР-а подвргнути дискриминацији и прогањањима, да им додели станове. А када је пораз постао чињеница, када нису више имали где ни своје људе да раселе, власти су коректно дале на знање: једно су заслуге и награде, али време је да се иде… Добровољци су се, спремајући се за повратак кући, премишљали хоће ли имати довољно да плате пут.

Укупно је у Отаџбинским ратовима српског народа од 1990. до 2001. године учествовало између 529 и 614 добровољаца из Русије, Бугарске, Грчке, Румуније и других земаља. Притом је око 40 људи погинуло (податке још треба прецизирати).
user_online.gif
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Колико нас је било?

Први руски добровољци у српским оружаним снагама појавили су се 1991. године, од самог почетка борбених дејстава у Хрватској. То су били људи који су се случајно затекли у зони борбених дејстава (радници, трговци «шверц-комерца»). Тешко је судити о њиховом броју, али се Срби сваки час присећају овог или оног Руса који је уочи рата продавао на локалној пијаци, а после његовог почетка постао добровољац. Током рата у Српској Крајини вероватно није било организованих група добровољаца; појавили су се тек касније, после примирја са Хрватима у јесен 1991. године.

Црвеним тачкама означена су места дислокације руских добровољачких одреда

У Републици Српској Крајини (РСК) било је током 1991. и 1992. неколико група добровољаца који су били или самоорганизовани, или су организовани на иницијативу и уз учешће Срба. У њима су били добровољци са Урала по козачкој линији, неколико људи из Казахстана и Москве. Укупна бројност тих група достизала је 20–30 људи. Били су у саставу јединица Аркана и Војске РСК (ВРСК). Од њих су Хрвати заробили једног руског добровољца.

После почетка рата у Босни и Херцеговини априла 1992. први добровољци Војске Републике Српске (ВРС) такође су постали руски радници и трговци «шверц-комерца». У лето 1992. неколико група добровољаца пребацило се из РСК у Босну. У то време су се сви добровољци, по правилу, уливали у организацију «Бели орлови» Драгослава Бокана. Може се претпоставити да је у време од априла до септембра 1992. у Босни боравило око 10–15 добровољаца.

У лето 1992. године, када је постало очито да рат у Босни постаје дуготрајан, а међународна изолација се снажно одражавала на морални дух народа, Срби су заузели нови став у погледу руских добровољаца.

Издвојили су знатна средства за организовање доласка знатног броја добровољаца из Русије у РС. Изгледа да су рачунали на следеће: мањи одреди добровољаца (5–10 људи) смештају се на најважнијим деловима фронта у Источној Босни и Херцеговини, тј. у непосредној близини границе са Србијом. Ти одреди су имали један циљ — да подижу и одржавају морални дух Срба. По свој прилици су у ту операцију били укључени Срби из расејања са њиховим финансијским средствима, можда чак и југословенске обавештајне службе које су руководиле операцијом.

Први организатор са руске стране био је познати Јарослав Јастребов. Он је са својим сарадницима углавном посредством козаштва тражио добровољце, организовао их и отпремао у мањим групама (2–3 човека) у Југославију. У Београду их је чекала веза с надимком Брада да их проследи у РС. На тај начин су створени 1. и 2. Руски добровољачки одред (РДО). У првом је било 10–15 људи, језгро су чинили житељи Санкт Петербурга, био је базиран у Требињу и постојао од септембра до децембра 1992. године.

Својеврстан врхунац деловања Руса у југоисточној Босни пада у време од краја јесени 1992. до краја пролећа 1993. године. У Вишеграду, градићу са неколико хиљада становника, основан је 1. новембра 1992. РДО-2, познат као «Царски вукови». Његову окосницу чинили су ветерани борби у Придњестровљу. Који дан касније отишли су у своју прву борбену операцију. Свој звучан и унеколико чудан назив часно су оправдали. Зашто «царски»? Па зато што су у РДО били монархисти и добровољци су се борили под империјском црно-жуто-белом заставом. Борци су носили црне беретке. На челу РДО-2 био је 27-годишњиАлександар Муравјов звани Ас. У њему није било ничега од типичног јунака. Ипак је управо он био легенда за руске добровољце.

Бројност РДО-2 износила је 15–20 људи. У разна времена кроз њега је укупно прошло до 50 људи. Одредом је надаље, после Муравјова, командовао мајор «Авганистанац» који је био један од најбољих командира током читавог рата. На чело РДО-2 у мају 1993. долази Михаил Трофимов — официр, учесник авганистанског рата у коме је награђен са два ордена Црвене звезде. Погинуо је у покушају хватања «језика» у позадини противника.

Одред је престао да постоји новембра 1993. године, застава одреда предата је у музеј Београдског подворја Руске православне цркве, где се налази заједно са заставама Беле добровољачке армије. Током годину дана свог постојања одред је изгубио 3 човека. У одреду је, осим руских добровољаца, било и Бугара (извори су противречни у погледу РДО-2).

Новембра-децембра 1992. у Скеланима је настао омањи одред Александрова, у чијем саставу је било 5–7 људи. Касније се одред из Источне Босне пребацио у регион Сарајева. Тамо се одред распао после погибије свог командира — то се десило у мају 1993. године.

У јесен 1992. и зиму 1992–1993. у РС су деловала још два мања одреда у Милићима и у Босни, у рејону Коњица у Херцеговини, укупне бројности 10–15 људи.

Козачка епопеја у РС започела је 2. јануара 1993. године. Тог дана у Вишеград је стигла велика јединица козака (до 50 људи). Став Срба према руским добровљцима почео је да се мења после више него успешних дејстава руских одреда, поготово РДО-2. Изгледа да су Срби закључили како је целисходније да Русе не користе за подизање духа српских ратника него за решавање сложенијих борбених задатака, тим пре што су се спремале крупне операције против непријатељских групација у Горажду и Сребреници. Руководећи се тим побудама, Срби су знатно повећали финансирање општих мера у погледу доласка добровољаца, надајући се да у првој половини 1993. повећају укупан број руских одреда до 150 људи с дислокацијом у Требињу, Вишеграду и Скеланима. Главнина снага (100–120 људи) требало је да се налази у Вишеграду. Ту групацију углавном су чинили козаци, и требало је да заједно са јуришним четама три бригаде ВРС (Вишеградска, Горажданска, Рогатичка) изврши моћан продор дуж Дрине-ка центру непријатељске енклаве Горажде.

Организацију доласка козака преузела су на себе двојица добровољаца из Казахстана, делујући у тесној сарадњи са руководством српских добровољачких одреда «Бели орлови». У првој козачкој полустотини било је козака са Дона, из Саратова и Москве, а осим козака било је и представника неких родољубивих организација из Русије. Тај одред је два месеца ратовао у Вишеграду, под командом тројице походних атамана заредом. Други по реду био је Генадиј Котов, козачки пуковник из Волгодонска, који је погинуо фебруара 1993. године. Атаман Генадиј Котов је, свакако, један од најдостојнијих команданата Руског добровољачког покрета. (О Котову и козацима биће речи нешто касније)

Крајем фебруара 1993. године у Вишеград почињу да пристижу нови добровољци, међу којима козаци нису више чинили већину. Око 10. марта 1993. од остатака Другог РДО, 1. козачке полустотине и новоприспелих добровољаца образован је 2. обједињени РДО бројности око 35 људи, којим су командовали већином козаци. Одред је постојао до маја 1993. и учествовао у одбијању два већа напада на утврђени рејон планине Заглавак код Вишеграда.

До лета 1993. године, изузев Другог РДО, који је, оставши без командира, и сам већ био у стању распада, није преостао ниједан организован одред. Доста добровољаца налазило се, по један или двојица, у саставу српских одреда. Понекад су се ти добровољци уједињавали у мање одреде, попут такозване «Озренске бригаде» (око 5 људи). До октобра 1993. године, после коначног распада Другог РДО, знатан број добровољаца окупио се у сарајевском подручју — Јеврејско гробље. Управо тамо је новембра 1993. настао 3. РДО чији командир је постао бивши заставник морнаричке пешадије Александар Шкрабов. Трећи РДО био је базиран на југоисточном крају Сарајева, ушавши у састав Новосарајевског четничког одреда и учествовао у великом броју операција, понекад врло успешних — пробој-ка Олову децембра 1993. године, заузимање фабрике оружја «Победа-Горажде» итд. Кроз тај одред прошао је велики број људи — од 60 до 80. Трећи РДО престао је да постоји 1994. године, убрзо после погибије свог командира А. Шкрабова.

Од 3. РДО се у лето 1994. одвојила мања група добровољаца од којих је у сарајевској општини Добриње створен мањи одред који је постојао до краја рата, завршеног новембра 1995. године. Кроз њега је прошло 10–15 људи.

У јесен 1995. године почеле су опсежне борбе у централној Босни. То је била последња офанзива ВРС са циљем да раскомада противничке снаге и победоносно заврши рат. На Нишићкој узвишици су у ту сврху усредсређене веће снаге, у чијем саставу је најважнију улогу имала јуришна извиђачка јединица централне подређености «Бели Вукови» под командом Срђана Кнежевића. У ту јединицу су ушли скоро сви добровољци из 3. РДО и одреда у Добрињи. Одред «Бели Вукови» постао је најпознатија јединица на крају рата у којој су се окупили руски добровољци.

Одред «Бели вукови»

Јединица је била базирана у Олимпијском центру «Јахорина», 20 км од Сарајева. Успешно је учествовала у многим познатим операцијама 1994–1995. године. У њеном саставу је ратовало око 50–80 руских добровољаца и десетак Бугара, Грка, Румуна итд.

Од друге половине 1993. у Вишеград се вратила неколицина козака који су касније чинили основ мањег руског одреда бројности око 5 људи.

Група добровољаца (7–10 људи) одвојила се у јесен 1995. године од одреда «Бели вукови» и пребацила у Власеницу где је ушла у одред «Вукови са Дрине» у коме је остала до краја рата. У истом граду Власеници постојао је у то време мањи одред (до 10 људи) грчких добровољаца «Грчка гарда». Неколицина Грка била је и у одреду «Бели вукови» и код српских четника у Сарајеву на Јеврејском гробљу.

После почетка борбених дејстава НАТО на СРЈ добровољци из Русије су у великом таласу похрлили на Косово. На Косову је 1999. године било око 200 добровољаца. Притом треба истаћи да је у тој групи био значајан број људи из Украјине, малтене половина. Добровољци су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама од 5–15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Зна се да су у рату на Косову погинула двојица руских добровољаца.

Мања група руских добровољаца (око 7 људи) појавила се у Македонији августа 2001. године где је успешно учествовала у борбама против албанских сепаратиста.

Козаци у Србији

Успомене пуковника козачке војске Виктора Заплатина — учесника борби на територији Придњестровља, Абхазије и Босне. Он прича о стварању и првим борбама првог козачког одреда, створеног ради помоћи православним Србима Босне.

Виктор Владимировић служио је пре пензионисања у 7. дивизији ВДВ (ваздушно-десантнихснага), био награђен руским и страним владиним наградама. У Придњестровљу је био виши официр батерије минобацача од 82 мм. У Абхазији — командир батерије Д-44. У Источној Босни — командир одреда (командант козачког батаљона).

Виктор Заплатин је сада члан управе и командир Посебног одреда патролне службе Московског градског козачког друштва — унете у Државни регистар престоничке козачке организације.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Једну од главних снага Руског добровољачког покрета (РДД) на Балкану у почетку, почетком 1990-их година, чинило је козаштво које је у својим редовима ујединило не само наследне козаке него и активан део Руса, поготово оних који су на овај или онај начин били повезани са безбедносним структурама.

Огроман потенцијал козака као стварне снаге која учествује у оружаним сукобима показали су још ратови у Приндњестровљу, Абхазији и Нагорном Карабаху. У другој половини 1992. године њихова помоћ затребала је и православним Србима. Друге руске родољубиве паравојне организације биле су у то време или слабе и готово непознате, или уопште нису сматрале да помоћ Србији има неку перспективу; исто се тиче и већине руководилаца тада постојећих козачких организација. Зато је прикупљање и организација добровољаца обично вршено уз непосредно или посредно учешће обичних козака. Рецимо, није створен ниједан одред добровољаца Савеза козачких војски Русије и Заграничја, као ни других козачких организација, премда су свакојаки атамани долазили у Југославију — много говорили, кочоперили се, претили да ће довести «десет хиљада козака» у одбрану браће Срба.

Уз то, премда је међу првим добровољцима било доста козака, први добровољачки одреди нису себе непосредно поистовећивали са козаштвом. Први непосредно козачки одред појавио се у Републици Српској 1. јануара 1993. године, организовано стигавши на територију Југославије. Формиран је у Москви новембра-децембра 1992. године. Остао му је назив «Први козачки».

По повратку у Москву из Абхазије, после рањавања током јуриша на Гагру, на једном родољубивом скупу упознао сам се са представником Вишеградске заједнице А. Загребовом, који ми је понудио да формирам одред добровољаца-козака. Сачинили смо план, одлучивши да јединица има до 70 људи из козачких подручја, сразмерно средствима које је доделила Вишеградска општина.

Мој сусрет са Г. Котовом (потом погинулим у борби у Босни) из Волгодонска решио је судбину многих козака и одреда — управо са њим сам кренуо у Ростов на Дону, где сам срео многе познанике из Придњестровља и Абхазије — А. Шкуроа, И. Мирошњиченка и друге. У «Парамоновљевој кући», где је командовао И. Мирошњиченко, одржани су први разговори са козацима.

Војни комесар Саратова помогао је у одабиру козака из Саратова. Њих су одувек одликовали висока дисциплина и организованост. За одабир козака у Москви одговарао је В. Желудков, а знатан организациони рад обављао је А. Багров.

Сви козаци су крајем новембра почели да се окупљају у Москви, и онда је искрсло доста техничких проблема, почев од пасоша, виза и завршавајући преноћиштем и исхраном. Козаци су уз помоћ атамана козачке станице Ховрино Н. Адамова испрва смештени у спортску дворану, потом у студентски дом, а после сукоба са тамошњим одељењем МУП-аморали су да пређу у један манастир, где су, помажући у манастирском домаћинству, могли да чекају док не добију документа за одлазак у Босну.

Наши козаци већином су се показали као достојни представници своје војске. Међу њима је било много војних лица с искуством борбених дејстава, а њих 14 учествовало је у Придњестровском рату. Козаци који су учествовали у Придњестровском рату добили су пред полазак заслужене награде: крст «За одбрану Придњестровља». Извесном «самосталношћу» истицало се 12 бораца из састава Донског атаманског пука под командом М. Кузњецова, чији вођа је био Максај (касније умро под неразјашњеним околностима у Русији). Премда су неки козаци, уморивши се после два месеца боравка у Москви од ишчекивања поласка, ослабили дисциплину.

У међувремену су Срби у Вишеграду већ почињали да се живцирају: куд се деде Загребов, када ће стићи козаци?

Крајем децембра 1992. године, коначно обавивши формалности за туристичко путовање и добивши документа о томе да у Југославију путује фолклорни ансамбл «Казачок», кренули смо на пут. Требало је да одред возом стигне у Чехословачку, а одатле аутобусом кроз неколико европских земаља у новогодишњој ноћи стигне у Београд, и одатле већ локалним аутобусом настави пут. Две недеље раније у Вишеград су упућена двојица искусних козака као коначари — Виталиј Ваљејев и Игор Осипов, који су ратовали још у Придњестровљу и Карабаху.

Све смо врло зналачки испланирали заједно са нашим менторима са српске стране. Тада је границу прешло педесетак људи, сви су били у цивилу, козачку униформу у пртљагу објашњавали су фолклором (чак су морали да отпевају на чехословачкој граници), а одсуство новца у царинској декларацији тиме да ће држати концерте у Србији.

Одмах је одређено да ће опште руковођење у Босни вршити командант Вишеграда, али да Срби не могу без моје сагласности, као командира, да користе одред ни у једној операцији. За представника српске стране и преводиоца одреда именован је А. Загребов, за заменика командира одреда Г. Котов, за заменика командира одреда за логорску службу В. Камшилов.

На самој граници Републике Српске издвојена је, на молбу Срба, група козака под руководством М. Кузњецова као појачање за подручје Скелана. Главнина одреда приспела је у Вишеград у три ујутро 1. јануара 1993. године. Одмах смо се сместили у једној од зграда болничког центра у Околишту, на левој обали Дрине.

Болнички центар је од почетка рата био празан, његове пацијенте одвезли су у Србију. Околиште, то древно предграђе Вишеграда, постало је децембра 1992. центар Вишеградског гарнизона. Ту су били штаб, складишта, и смештени добровољци из Русије и Србије. Ми смо се сместили по 4–6 људи у собама у приземљу и на спрату, на обичним и креветима на спрат. Опремљена је соба за чување оружја и муниције, соба за чување личних ствари, организовано је даноноћно обезбеђење. Одмах смо добили нове униформе — зимске комбинезоне прилично доброг квалитета. Осим аутомата Калашњикова и митраљеза ПК југословенске производње, козацима су дати бацачи граната, снајперске пушке, пиштољи (ТТ, «Шкорпион»), оптички уређаји, укључујући оне за ноћно извиђање, као и оклопно возило и противавионски комплекс «Прага».

Козачки одред се хранио у заједничкој мензи гарнизона. Српска позадинска служба издвајала нам је ланч-пакете, а као додатна исхрана следовале су нам конзерве, кромпир, шећер итд. Козаци су успоставили најпријатељскије односе са тамошњим становништвом. Козаци су били омиљени у Вишеграду, звали су их у куће, чашћавали и указивали им пажњу на све могуће начине.

Већ почев од 4. јануара 1993. године, делујући по схеми заједничке дислокације са Србима, одред је приступио борбеном патролирању у планинама према Горажду, учествовао у заседама на «муслимске караване», правио одбрамбене објекте у Вишеграду. Одреду је придодат стални водич Марко који је изванредно познавао планине. Сем тога, са људством је увежбавано дејство и тактика вођења бојева у планинама — то је вршио Г. Котов, посвећујући томе све слободно време. Формиран је ватрени вод минобацача 82 мм и послуга за комплекс «Прага».

Међутим, у штабу бригаде су од нас стално тражили «акцију», тј. извођење тактички значајне борбене операције.

Твирковићи

Заузимање и задржавање села Твирковићи постало је најуспешнија операција на Истоку Босне у зиму/пролеће 1993. коју су извели козаци (не рачунајући продор до Руда са заузимањем 7 тунела у планинама, у чему су такође учествовали козаци).

Освајањем села Твирковићи и суседне долине Ораховци српске снаге би знатно побољшале свој положај у будућем јуришу на стратешки важно муслиманско село Ђанкићи. Оно је имало погодан положај, с једне стране надносећи се над кањон Дрине, што је спречавало Србе да наступају-ка великом граду Горажде, а с друге се усецало у Семечку висораван, пресецајући слободан саобраћај између српских градова Вишеград и Рогатица. Срби су већ три пута покушавали да заузму Твирковиће (омање старо село са џамијом и гарнизоном од 300 људи), али су претрпели значајне губитке. Ударна чета Бована, која је изводила јуриш, јако се уморила.

После извиђања смо одлучили да козаци укупне јачине 40 бајонета, уз ватрену подршку минобацачког вода 2 РДО смештеног у шуми северозападно од Твирковића, ујутру крену од српског села Кочарим шумским стазама, неутралишући ватрену подршку, и одмах започну јуриш на Твирковиће, одвлачећи главнину муслиманских снага. Ватреним водом РДО-2командовао је А. Мухарјов («Ас»), мој стари потнаник још из Придњестровља (у другом извору назван је Муравјовом), виши официр био је Е. Смирнов, ветеран Авганистана.

Требало је да после почетка јуриша српска јуришна чета Вишеградске бригаде са југоисточне стране нападне положаје муслиманске пешадије у селу и помогне да се до вечери сасвим овлада селом. То је била једина страна без сталних и појачаних ватрених тачака, али сасвим минирана. «Муслими» су се ту уздали у мине и рељеф терена. Требало је да Марко «утре» пролаз кроз минско поље — одред је само његовим трагом могао да уђе у село.

Сваки борац добро је знао општи и лични задатак. Тактику вођења борбе у планини не једном смо уходавали. У 2 сата кренули смо-ка селу Кочарим, али ту Марку нису издржали живци и додељен нам је нови водич — Недељко. Нешто касније кренула је на свој положај минобацачка група 2. РДО у пратњи Срба. Испред је ишла најспремнија ударна група коју су углавном чинили ветерани разних ратова. Официр ВДВ И. Мирошњиченко командовао је 2. јуришном групом, а на крају колоне ишла је заштитница В. Ваљејева.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Око 5 сати, када је 1. ударна група од 12 људи сасвим непримећена стигла до Твирковића, одјекнула је потмула експлозија, а затим још две заредом. Био сам принуђен да нарушим радио-тишину како бих сазнао узрок. Испоставило се да је К. Ундров сишао са угаженог трага и налетео на мину-«паштету». Војни лекар С. Баталин је, пружајући му помоћ, и сам налетео на «авганистанску варијанту» распореда мина, затим је и И. Мирошњиченко, пружајући помоћ њима обојици, такође налетео на противпешадијску мину.

Али у селу је и даље било мирно. Одлучио сам да наставим операцију, пошто ефекат изненађења још увек није био изгубљен. Заузет је део села и део пошумљене падине, у џамију је смештена осматрачница. Ударна група је заузела изванредан положај — козаци као да су били наднети над селом са северне стране.

У 6 сати су се «муслими» покренули, почело је кретање по селу и одлучено је да се отвори ватра. Две послуге митраљеза система «Калашњиков», И. Мухина и В. Ганијевског, 3 снајпера, послуга комплекса «Оса» В. Камшилова буквално су косили «муслиме» који су истрчавали из кућа. А. Загребов је добрим поготком из «Мухе» погодио кућу где је био штаб, запаливши је, и уништио групу «муслима» која се појавила у вратима. За то време су Недељко, В. Алијев, С. Манохин, Г. Котов и Пришљак минирали џамију и околне куће. Дејстовао је и вод минобацача 2-РДО са брда — бојно поље им је било у видном пољу, радио-веза је била одлична, корекција ватре вршена је трасером на циљ.

Током првих сати борбе противник је изгубио најмање 80 људи и до 10 сати одустао од покушаја противнапада; у етру се чуло да су окружени, траже помоћ и ватрену подршку из Ђанкића. По самом селу и падини где су били козаци почели су да делују минобацачи од 120 мм.

У 11 сати су директним поготком мине убијени митраљезац В. Ганијевски и водич Недељко који је доносио муницију, а тешко рањен И. Мухин. У насталим приликама било је знатно теже решити планирани борбени задатак. Обданица је трајала до 16 сати, а помоћног удара Срба још није било — њихове снаге из непознатог разлога нису на време ушле у борбу. Међутим, радио-станицом нам је јављено да у помоћ «муслимима» долази одред из Ђанкића.

Контролишући село ватром, одлучио сам да се повучемо. Дигавши у ваздух џамију, запаливши околне куће, покупивши оружје, рањене и убијене, ударна група је започела тешко повлачење. При повлачењу су се истакли «Дед» из Саратова који је, штитећи повлачење, из снајперске пушке «Маузер» скинуо петорицу «муслима», и М. Камшилов који је истошио остатак муниције за «Осу» на ускомешане непријатеље.

И поред свих губитака, задатак операције је извршен — козаци су контролисали село током читаве обданице, причинивши «муслимима» штету од око 100 људи. Били су очигледни промашаји команде Вишеградске бригаде: Срби нису узмогли да искористе ситуацију и помогну да се село задржи.

Неколико дана касније у Вишеграду су, један уз другог, сахрањени погинули Недељко и Василиј Ганијевски. Недељкови рођаци и дан-данас брину о гробовима, на њима се увек могу видети знаци захвалности руском ратнику.

Одбрана Скелана

У Скеланима су се истакли атаманци М. Кузњецова. Скелани су градић на левој обали Дрине у источном делу Републике Српске — ту дуж реке пролази граница између Републике Српске и Србије. Линија фронта је почетком рата пролазила кроз предграђе. У самом граду налазио се омањи гарнизон војске народне одбране, коме су биле сучељене јединице муслиманске енклаве Сребрница. Муслимани су у том крају били бројнији од Срба, имали довољно намирница, али су имали потешкоће с оружјем и муницијом.

Крајем 1992. године прошло је неколико каравана с оружјем из енклаве Горажде у енклаву Сребрница. Добивши оружје, муслимани су 30–31. децембра извели дрски јуриш са циљем заузимања тактички важног градића. Успешно извођење операције позитивно би се одразило како на борбени дух муслиманске армије тако и на положај свих енклава у Источној Босни. Операција код Скелана представљала је почетак читавог низа већих и мањих напада муслимана у Источној Босни.

Рано ујутру су нападнути српски положаји код Скелана. Ударима са крила муслимани су готово опколили српски гарнизон и, избивши на обалу Дрине, заузели владајуће ватрене тачке. Одатле су отварали снајперску ватру и на Бајину Башту на десној обали Дрине.

У помоћ Србима и Русима који су се јуначки борили у окружењу послати су козаци М. Кузњецова. Не издржавши интензитет борбе, муслимани су се брзо повукли, а козаци су после тих борби остали у градићу до средине јануара.

Продор Рудо — Горажде

После операције у Твирковићима у Србији је почело да се прича о козачком одреду. Једне југословенске новине објавиле су чланак са фотографијама «Козаци дошли у Босну». Срби су се трудили да извуку максималну политичку корист из боравка козака у Босни.

Ускоро нам је предложено да заједно са Вишеградском бригадом и четницима из Црне Горе учествујемо у продору-ка Рудом. Према плану акције требало је да 1. козачки одред, 2. Руски добровољачки одред и јединице Вишеградске бригаде стигну до Рудог моторизованом колоном кроз Србију, при чему је пролазак колоне био демонстративан, с импровизованим митинзима и говорима дуж пута.

Већ у Рудом смо схватили сву озбиљност и опасност предстојеће операције. Предстојало нам је да заједно са четом Бована и црногорским четницима прођемо путем који води-каГоражду, док би Руданска бригада ишла за нама ради чишћења. У збирном јуришном одреду било је 140 бораца.

Почетком фебруара 1993. у четири сата ујутру збирни јуришни одред почео је да се у две колоне креће путем-ка Горажду. Козаци и чета Бована кретали су се брдима како би у случају окршаја, зависно од ситуације, неутралисали противника и помогли главнини снага на путу. Опрезно напредујући упоредо с путем, наилазили смо само на слаб отпор противника — «муслими» су бежали, остављајући непопијену кафу, или се предавали.

Противник је пружао слаб отпор, деморалисан гласинама како је Русија наводно увела «дивизију козака» и сада управо та дивизија напредује-ка Горажду. Етар је био испуњен разговорима на руском језику, а «муслими» су дуго памтили позиве «Дон-1», «Дон-2», «Дон-3»…

Током обданице заузето је седам тунела. Први козачки одред уништио је преко десет појединачних ватрених тачака. Поново се посебно истакла посада противавионске «Праге» под командом В. Желудкова и механичара-возача С. Горчилина (касније умро у Русији од срчаног напада) — током једне борбе ступио је у двобој са тешким «бровингером» и уништио га. Када је неочекивано отворена ватра са сталне ватрене тачке која је дотад била притајена у заседи, «психички напад» усправљених козака на тешки митраљез ућуткали су непријатељског митраљесца, запрепашћеног тако дрским нападом, и оклопно возило А. Шкуроа, које се благовремено укључило у борбу, приморало је муслимане да напусте положаје и повуку се. Операција је успешно завршена, а задаци који су постављени одреду — извршени.

Фебруара 1993. године у једном продору јуначки је погинуо Г. Котов, и рањен Злобин: «муслими» су започели лов на одред, готово сваки борбени излазак у брда праћен је окршајем. Зимско-пролећна кампања на Истоку Босне имала је за резултат неоспорну надмоћ Срба — муслимани су били деморалисати, нису имали довољно намирница и муниције, понекад су њихови испади подсећали на нападе мародера ради пљачке складишта намирница. Због тога смо морали да постављамо заседе на прилазима Вишеграду, што је такође чинило део ратног напора Првог козачког одреда.

Руски добровољац — донски козак Генадиј Котов

Генадиј Котов је погинуо у окршају са групом муслимана код српског града Вишеграда. Котов је погинуо јуначки, штитећисвој одред од ватре. О томе како се то догодило, рећи ће учестници тог кобног боја, козаци 96.донског козачког пука Анатолиj Шкуро и Вјачеслав Куликов из града Ростов на Дону.

А.Ш: — Генадиј је рођен у граду Волгодонску, у војној породици. Одслужио је војску у Совјетској армији, био падобранац. Склоност према војном позиву била му је, штоно кажу, у крви. Још као студент историјског факултета Ростовског државногуниверзитетабио је активно укључен у оживљавање козаштва. Стигао је и да ратује у кризним жариштима. А у јесен 1992. године био је међу козацима који су заузели тзв. «Парамоновљеву кућу» (бивши Дом политичке просвете) у улици Суворова. Био је то чувени случај, козаци су били пола године у тој кући, као у Азовском опсадном седењу, док их одатле нису истерали, али то је већ сасвим друга прича…

Узгред, управо је у «Парамоновљеву кућу» дошао српски официр да моли донске козаке за помоћ. Много добровољаца се јавило. Хтели су и да браћи Србима помогну, и Европу да виде. А и било је некако досадно у то време у Ростову, хтело им се великих дела. Противници пребацују козацима да су они наводно били плаћеници, али није тако. Већину нас покретао је младићки романтизам и родољубље донског козаштва.

Гена Котов — студент Ростовског државног универзитета

В.К. — Када смо се окупили у Москви, у нашем одреду је било 59 добровољца. Било је момака из Москве, Саратова, Краснодара, Риге. Али више од половине са Дона. Отворено ћу рећи да је владало лакомислено расположење, као да не крећемо у рат него у шетњу. Месец дана провели смо у престоници, чекајући да нам среде пасоше. У то време намсе придружио популарни донски певач и композитор Константин Ундровкоји је живео у Москви. У почетку смо га одвраћали од пута, али је истрајао на томе да крене са нама.

У возу смо били у цивилним оделима, а униформе су нам биле у пртљагу. На граници у Чопу цариница нас је питал ако смо. Реко смо: уметници из Донског козачког ансамбла. Као доказ смо запевали, од вотке промуклим гласовима, козачку песму. Више нас ништа нису питали.

А.Ш: — Још у Москви, као што и приличи козацима, морали смо да изаберемо командира. Донци су сматрали како то мора да буде Гена Котов, али он није био частољубив и није упињао да постане шеф. Онда је за командира изабран Виктор Заплатин из Москве. Котов је постао његов заменик, а козак Јевгениј Турћевски — начелник штаба. Али некако је испало да више слушају наређења Гене Котова. Он је умео да без вике, без претераног самопоуздања, тако каже да му се сви козаци беспоговорно покоре.

Генадиј је отишао да ратује, оставивши у Отаџбини жену и троје деце

Гена није имао посебне физичке одлике. Био јесредње висине, мршав. Посебно обележје Гениног карактера представља то да је био покретљив као жива. У народу за такве кажу «живац». Несумњиво је имао ауру која привлачи људе. А био је и креативна личност: водио је дневник и желео да напише књигу о савременом козаштву.

В.К.- Аутобусима су нас одвезли у Вишеград, где смо потписали уговоре с општинама. Прилике су тамо биле врло тешке: српске енклаве смењивале су се муслиманским, као лиснати колач, све је било врло строго подељено. Главни објекат била је локална велика електрана која је снабдевала струјом не само половину Југославије него и Мађарску и друге европске земље. Срби су контролисали електрану, али су и муслимани и Хрвати хтели да је заузму. Још је тамо била бања са чувеним радонским извором где су лечени сви рањеници југословенске војске.

Требало је да се осигура безбедност локалне српске заједнице. Сами Срби нису горели од жеље да ратују: у бившој Југославији су са житељима су седног муслиманског села седели у истим школским клупама, служили у истој војсци, радили заједно. Били су пријатељи од детињства, а сада су се споречкали. Па су етозатражили заштиту од козаштва.

А.Ш. — У Скеланима се од нас одвојила група козака под командом Јуре Максајева, поставши посебна борбена јединица. Остатак групе је почео да се назива Ужичким корпусом Подринске бригаде. Тамо био много оружја: од совјетских ППШ и немачких МП-40 из Другог светског рата па све до саврмених америчких и белгијских пушака. Понудили су нам натовске униформе, врло практичне и удобне, али смо одлучили да носимо своје, козачке униформе. Узгред, Гена Котов се шепурио бекешом (старински мушки капут) оивиченом црним крзном цигајских оваца.
 
Top