Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Не заборавимо “савезничко” бомбардовање Београда на Васкрс 1944.




“Они које сматрамо да су нам данас пријатељи САД, ЕУ и Ватикан, никада нам нису мислили добро. Као што данас све чине да униште Србију и Србски народ, то су чинили и у Другом светском рату!“уредништво сајта

БЕОГРАД – Навршава се 69 година од највећег савезничког бомбардовања Београда у Другом светском рату 16. и 17. априла 1944. године.

Бомбардовања Београда априла 1944. била су у изузетно разорна, према бројним тумаченим разорнија од немачких ваздушних напада на Београд 6. априла 1941. године, на самом почетку Другог светског рата у Југославији.

Истина, бомбардовање је вршено са великих висина, отуда и знатна непрецизност.

Евидентирано је да је само током та два савезничка ваздушна напада погинуло 1.160 Срба цивила и 18 Немаца, али тачан број никада није утврђен, док је у бомбардовању рањено 1.400 становника престонице.

Првог дана бомбардовања, 16. априла 1944, на православни Ускрс, бачено је на Београд више од 1.500 тона бомби, наводно с циљем уништења војних и привредних објеката и зграда у којима су смештени Немци.

На Васкрс, 16. априла је погођено и породилиште у Крунској улици, где је смртно страдало и неколико тек рођених беба. Разрушено је и једно обданиште, знатно оштећени Трг Славија, Немањина и Дечанска улица, Бајлонијева пијаца, Пашино брдо, Зелени венац, Железничка станица, Народно позориште.

Другог дана бомбардовања 17. априла 1944. пошто су савезнички бомбардери непрецизно циљали мостове, савске докове и железнички чвор, велика разарања претрпео је и концентрациони логор Сајмиште. Потпуно је уништен највећи павиљон у којем је била смештена већина заточеника. Број страдалих, креће се од 80 до 120, док је број повређених био знатно већи.

Америчко ратно ваздухопловство и авијација осталих западних савезника почели су систематски да бомбардују градове у Србији, па и другим крајевима Југославије, од 20. октобра 1943. године, када се неколико десетина авиона бомбардера устремило на Ниш, а тај град је до краја рата њихова мета био још 14 пута. Београд је бомбардован у 11 наврата.

Танјуг

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Десет српских генерала који су бранили Русију од Наполеона


Десет Срба генерала у армији царске Русије, дало је све од себе да заустави инвазију са запада, узидавши себе у историју највеће земље на свету

Бородинска битка, Луј Фрасоа Лежен „Битка за Москву“ 1922

Када се пре два века покрај Москве ломила судбина Европе и света, у можда и највећем освајачком покушају након Александра Македонског, десет Срба, генерала у армији царске Русије, дало је све од себе да заустави инвазију са запада, узидавши себе у историју највеће земље на свету.

Прешавши реку Дњепар, 12. јуна 1812. године, Велика Наполеонова армија умарширала је на територију Руске империје. Придевак велика добила је с правом јер ју је чинило милион добро опремљених људи, а уз то је побеђивала из битке у битку и водиле су је искусне војсковође, на чијем је челу био гвоздени Наполеон Бонапарта.

Французи су чинили тек половину целокупних снага. Била је то војска “уједињене Европе” о којој се говорило да војује на “дванаест језика”.


Повлачење Наполеонове Велике армије из Русије

Све до Бородина, села 125 километара западно од Москве. Најкрвавија битка Отаџбинског рата у Русији 1812. године догодила се 7. септембра и трајала је 12 сати. Француска армија успела је у средишту и левом крилу да сломи положаје руске војске, али је, после престанка борбених дејстава, због великих губитака морала да се врати на почетне позиције. Следећег дана команда руске армије наредила је повлачење, а Французи су заузели Москву. Залуду. Био је то почетак слома Наполеона и његових снова господара света.

Бородинској бици (Французи је зову Битка за Москву) под командом Михаила Кутузова ратовало је укупно 37 генерала. За нашу данашњу причу важно је да су чак десеторица њих били српског порекла.

Откуд сви они, и ко зна колико још других, нижих чинова, у можда најзначајнијој бици целокупне руске историје?

Мада прави број Срба који су учествовали у руском Отаџбинском рату против Француза 1812. године никада нећемо дознати, зна се да их је било у завидном броју и да су махом били друга и трећа генерација потомака досељених у 18. веку на просторе Русије, тачније Малоруске области, данашње Украјине. Масовна досељавања одвијала су се на позиве цара Петра Великог и царице Јелисавете, када се, према неким изворима, доселило више од педесет хиљада.

На пустој и попаљеној територији тек ослобођеној од Турака и кримских Татра, на јужној граници Руске империје, организовали су насеобине Нова Србија и Славеносербија. Не треба занемарити ни чињеницу да су многи Срби, вични оружју, пристигли у Русију и на самом почетку Наполеоновог похода. Тако је сачуван податак да су стизали појединачно и у групама из Карађорђеве Србије и свих делова Европе.

1. Михајло Андрејевић Милорадовић

Славу је стекао управо у бојевима против Наполеона. Почетком Отаџбинског рата организовао је стварање резервних снага и војних залиха у рејону Калуга – Волоколамск – Москва. У Бородинској бици борио се у саставу Прве армије Барклаја де Толи, командујући са три пешачка корпуса на десном крилу. Због испољене храбрости и хладнокрвности Кутузов га је именовао за команданта заштитнице армије која се повлачила.

Кад је Наполеонова претходница стигла под зидове Кремља, успео је да заустави напредовање маршала Мироа под претњом да ће се борити „за сваку кућу и улицу, и да ће Москву оставити у развалинама”. Тиме је осигурао време за сигурно повлачење војске и народа из Москве, јер Французи нису могли да дозволе да зиму дочекају у порушеном граду. При преласку руске војске на такозвани стари Калушки пут, заштитница Милорадовића је брзим и одлучним ударцима по противнику омогућила спровођење овог маневра.

Након једне такве акције, генерал Јермолов, познат по томе да се није плашио метка, послао је кратак допис генералу Милорадовићу:

„Кад бих морао да стално будем на располагању Вашем превасходству, било би неопходно да имам резервни живот”.

Код Вјазме, 3. новембра, и Красног, две недеље касније, уништио је корпусе дотле непобедивих маршала Никола Давуа и Мишела Неја, а следеће године зауставио продор Боарнове армије. Исте године, указом цара Александра I Романова, добио је наследну титулу руског грофа.


Генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић,

2. Ђорђе Арсенијевић Емануел

Из Вршца је изјахао као аустријски каплар пошто се као дванестогодишњак са 75 суграђана борио да одбрани завичај од сто пута бројнијих Турака, и успео у томе. У аустријској војсци стекао је високе чинове али је, увређен понашањем цара Леополда II, одлучио да оде у Русију, где је брзо запао за оку другом цару, Павлу I, и постао његов миљеник и капетан Царске гарде.

За три лета, муњевито и прекоредно, догурао је до пуковника. Чак је, у част крунисања новог цара Александра I, Павловог сина, на паради командовао једним од два елитна ескадрона. Међутим, одлучне битке су тек биле пред њим, оне против Наполеонових хорди.

У бици код Бородина, штитећи јединице кнеза Багратиона, рањен је у груди. Након опоравка додељен је старом лисцу Кутузову који га је одмах унапредио у чин генерал-мајора и поставио за команданта Летећег корпуса који је гонио обезглављене Французе. У чувеној Бици народа код Лајпцига, 16–18. октобра 1813, заробио је француског маршала Жака Лористона, и врло брзо ушао у центар Париза где му се код дворца Тиљери предала Национална гарда. После је именован за губернатора Кавказа који је успео да припоји Русији.


Генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил

3. Јован Степановић Адамовић

По неким изворима пореклом из Славеносербије, дочекао је Наполеонову армију као искусан ратник који је одавно заслужио пензију и миран живот. Догађаји 1812. године приморали су га да се поново лати оружја. Последњи писани трагови о њему потичу из 1813. године и казују да је умро са чизмама на ногама.

4. Јован Јегоровић Шевић

Потицао је од „српског нижег племства у вечном руском поданству”. У војну службу је ступио 1. маја 1770 године. Надирање Наполеонове армије је дочекао као командант Гардијске коњичке бригаде.

После Бородинске битке одликован је био Орденом Св. Ане првог реда. Тридесетог августа 1813. унапређен је у генерал-лајтанта, а непуна два месеца касније погинуо под Лајпцигом, где је и сахрањен.

Генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић,

5. Никола Богдановић Богданов

Био је, извесно је, генерал-лајтнант, али података о његовом пореклу и другим догађањима готово да нема. Историчари кажу да је био задужен за добровољачке јединице које су се у народу звале – ополоченци. У рат је ступио већ као старац, искусан генерал с многим одликовањима.

6. Никола Ивановић де Прерадовић

Потицао је из редова српског племства. Учествовао је у ратовима са Турцима и Пољацима у време Катарине Велике и учествовао у завери против цара Павла I. Наполеонове ратове је дочекао као генерал-мајор и командант коњице.

Постао је чувен захваљујући блиставо изведеном коњичком јуришу на Аустерлицу. Учествовао је у биткама код Бородина, Вјазме и Красног. Током ратова 1813–1814. године унапређен је у генерал-лајтанта. Крај каријере дочекао је као коњички генерал. Сахрањен ја на Смоленском гробљу у Петрограду.

Генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић

7. Илија Михаиловић Дука

Рођен је у италијанском у граду Анкона. После смрти оца Михајла, као дете стигао је у Русију код мајчиних рођака. С петнаест година већ је обукао мундир руске армије. У време рата с Француском 1812. године његова Друга коњичка дивизија истакла се у Смоленској, Шевардинској, Бородинској и Тарутинској бици, а затим код Малојарославцем и Красним. Због испољене храбрости и промишљености приликом освајања Париза произведен је за генерал-лајтнанта, а 1826. године заслужио је чин и кавалеријског генерала. Годину дана касније, због нарушеног здравља, упокојио се на свом имању у Калушкој губернији.

Kавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука

8. Никола Васиљевић Вујић

У чин генерал-мајора унапређен је крајем новембра 1912. године. Било је то након Бородинске битке у којој се борио за мост на реци Калочи и учествовао у одбрани батерије гласовитог пуковника Николе Рајевског.

Учествовао је у крвавој бици за Малојарославец и у боју под Красним. Након битке под Лајпцигом, 1813. године, демобилисао се пред зидинама Париза у чину генерал-лајтананта.

Генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић

9. Аврам Петровић Ратков

Према неким подацима, потомак је свештеника који се у доба царице Катарине Велике населио у Русију из такозваних пречанских крајева. У време рата командовао је резервним војним снагама у чину генерал-мајора.

10. Петар Јовановић Ивелић

Потицао је из старе рисанске грофовске породице која се, према неким изворима, доселила у Боку Которску у доба Немањића. Сачуван је званичан податак да је рођен у Венецији, и да је Србин грчке вероисповести, а да су му оба стрица била у служби руског цара као генерали и дипломате. Верује се и да је рођен у Рисну, јер му је отац Јован био протопрезвитер у тамошњем храму посвећеном Св. Петру и Павлу.


Генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић

Петар је био само један од петорице Ивелића који су постали генерали. У руском Отаџбинском рату 1812. године најпре је командовао Првом, а онда Другом бригадом Седамнаесте пешадијске дивизије. Рањен је у Бородинској бици и био носилац Ордена Св. Ане I и II степена и Ордена Св. Владимира III степена, као и медаље из 1812. године.

Иначе, војна историја Русије бележи Србе као учеснике у готово свим руским војевањима од почетка 18. века па до Другог светског рата. У тој дуговекој повести било је, разуме се, и знаменитих људи других занимања пореклом из наших крајева који су свој траг дубоко утиснули у најпространију земљу на свету, али то је – овог пута – за неку другу причу.

Извор: newsweek, (Politikin zabavnik/Dnevno.rs)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Почивајте у миру, уцвиљени! Стићи ће Божији суд и хрватске крвнике!

Данас је Дан сећања на жртве геноцида. Надам се да ће једног дана на овај дан сирене завијати свим србским земљама и да ће све потпуно стати, укључујући и саобрађај на аутопутевима, у том једном минуту годишње, у знак сећања на стотине хиљада измасакрираних Срба. То је минимум који дугујемо жртвама.Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату, је државни празник и дан сећања у Србији, који се обележава сваке године 22. априла и који је посвећен сећању углавном на Србе, али и Рома и Јевреје, истрадале у масовним злочинима током Другог светског рата у нацистичкој творевини Независној Држави Хрватској и у окупираној Југославији.Тај датум је свесно изабран, зато што су у ноћи између 21. и 22. априла 1945. године две групе од више од 1.200 ( већина Срба ) заточника покушале пробој из усташког концентрационог логора Јасеновац, тачније из Логора Доња Градина и Логора Кожаре, у НДХ, а од којих се спасило само око 100. Усташе су до уморства мучиле своје жртве чупањем ноката металним справама, копањем очију посебно конструисаном куком, ослепљивањем убодом игле у око, паљењем осетљивих делова тела – ока, ува, дојки и полних органа, терањем мишева у стомак, резањем живог меса и сољењем рана, гуљењем коже са живог човека, вађењем деце из мајчине утробе сечењем живе жене, откидањем носа, ушију и језика клештима, забадањем шила у срце.Клале су специјално конструисаним ножевима (србосек), убијале секирама, брадвама, маљевима, чекићима и ватреним оружјем, вешале, тестерисале, пекле на ражњу, спаљивале у пећима и у запаљеним кућама, кувале у котловима, бацале у јаме живе људе, гушиле у води. Тако, и на друге начине, које никад нико у историји људског рода није тако масовно упражњавао, мучиле су и лишавале живота људска створења. Али, ипак су за усташке злочине, појмовно и практично, највише срасли нож и клање.Сва та зверства која су чињена у НДХ људски ум није забележио. Хрватске усташе су у убијању надмашиле Немце. Били су далеко гори од нациста. Смрт у Јасеновцу била је далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу. Савезници су оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима. Зато су Концентрациони логор „Јасеновац“, као и друга србска стратишта, остали непознати широј европској јавности.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Сећање на херојску одбрану Кошара


На југословенско – албанској граници на караули Кошаре 1999. године погинуло 108 људи, од којих 18 официра и подофицира, 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника и 24 добровољца Војске Југославије. Граничари ВЈ нападани и убијани од терориста ’’УЧК’’ и 1998. године.

Припадници 63. Падобранске бригаде на караули Кошаре – http://www.63padobranska.com

Битка за Кошаре, на тадашњој југословенско – албанској граници на Јуничким планинама, се водила око граничног прелаза Раша Кошарес изме|у 9. априла и 9. јуна 1999. године. Циљ напада из Албаније од стране УЧК, регуларне војске Албаније и НАТО-а је био копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације изме|у јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Војска Југославије је спречила ту намеру. ’’УЧК’’ је успела да заузме караулу Кошаре, због јаке артиљеријске подршке војске Албаније и подршке НАТО авијације.

Званичне информације ВЈ говоре да је у реону Кошара било око 2000 припадника ВЈ, да је погинуло 108 припадника ВЈ, да их је 150 рањено и да је уништено једно борбено возило.


Ратни командант 125 моторизоване бригаде генерал – мајор у пензији Драган Живановић каже да је у реону на Кошарама погинуло 108 људи, 18 официра и подофицира 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника и 24 добровољца.

На другој страни било је 6.000 припадника терористичке ’’УЧК’’, погинуло је 150 албанских тероириста и 300 их је рањено а уништено је и пет тенкова. Погинула су и три страна држављана који су били на страни и у редовима ’’УЧК’’, два из редова НАТО алијансе: Француз Арнорд Пјер (1971.) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961.), као и добровољац у редовима ’’УЧК’’ Алжирац Мурад Мухамед Алија. У то време НАТО је у Албанији имао 12.000 војника, 30 тенкова и 26 хеликоптера ’’Апач”.

Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама. Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни ОВК. – ’’Били су у маскирним униформама и на рукавима су имали француске ознаке” – сведочи пуковник Ковачевић.

Храбри српски војници – Кошаре 1999 године

На православни велики петак 9. априла 1999. године у три часа ујутру почела је масовна артиљеријска паљба са албанске стране на караулу Кошаре: топовима, хаубицама и артиљеријским бацачима, уз учешће француске Легије странаца. Напади су ишли у три правца: Раша Кошарес, Маја Глава и караула Кошаре. Према караули Кошаре кренуло је 1500 припадника ’’УЧК’’. На караули и око ње било је 200 припадника Војске Југославије, званичан је податак ВЈ. Припадници ВЈ нису могли да истрају у тако жестоком и масовном нападу УЧК, НАТО авијације и француске Легије странаца и око 19 сати терористи ‘’УЧК’’ су заузели Кошаре.

У реону Кошаре командовали су терористи Агим Рамадани, који је погинуо, Селим Ђекај и Рамуш Хајрединај.

Караула Кошаре на југословенско – албанској граници на Јуничкој планини била је мета напада албанских терориста и 1998. године. Терористи ’’УЧК’’ су били са Косова и Метохије и Албаније. Тако су само 30. септембра 1998. године у два одвојена напада на патроле Војске Југославије на Кошарама убили шест војника и исто толико ранили.

Нажалост погинули војници, храбри хероји са Кошара, погинула српска младост још немају никакво обележје. Још нико да се сети и посвети им заслужено признање и подигне им бар споменик који заслужују .

Кошаре, мера за хероје

На почетку агресије на СР Југославију очекивања главнокомандујућих снага НАТО алијансе биле су изузетно оптимистична. Веровало се да наша војска није у стању да издржи ваздушне нападе дуже од три дана и да ће врло брзо потписати капитулацију. Показало се да је рачуница агресора била више него погрешна. Након показане изузетне сналажљивости, храбрости и издржљивости припадника Војске Југославије, команда НАТО наредила је паралелно покретање копнене офанзиве на простору Косова и Метохије испод Проклетија, на Кошарама. Овом операцијом НАТО је покушао да анулира евидентне неуспехе у уништавању наших снага из ваздуха.

Припадници 63. Падобранске бригаде на Косову – http://www.63padobranska.com

Кошаре су изабране због конфигурације терена, која је ишла на руку страни која је нападала. У том рејону је просто физички било немогуће да се са наше стране пребаци респектабилна техника, што није био случај са снагама алијансе. На северу Албаније већ су одраније биле стациониране снаге НАТО у бази код Тропоје. За борбу је било спремно 12.000 војника, од тога 5.000 америчких, са 30 тенкова и 26 хеликоптера типа „апач“. Поред ОВК, која је за потребе офанзиве према граници распоредила око 15.000 терориста, у нападима су учествовале и регуларне трупе Републике Албаније које су бројале изме|у 6.000 и 8.000 војника. Посебна подршка долазила је од британских инструктора и припадника јединица за специјалне операције, америчких Зелених беретки и француске Легије странаца.

Насупрот њима стајало је неупоредиво мање људства и техничких средстава – око 2.000 припадника Војске Југославије из састава 125. и 549. Моторизоване бригаде, 63. Падобранске бригаде као и делова Приштинског корпуса. У борбама су учествовали и руски добровољци.

Напад је кренуо, ни мало случајно, 9. априла 1999. у три ујутру, на хришћански празник Велики петак, артиљеријском припремном ватром из правца севера. У првом ешалону учествовали су углавном припадници терористичке ОВК, њих око 1700, уз издашну артиљеријску помоћ припадника француске Легије части. Са друге стране, наши браниоци су имали свега 200 војника.

Караула Кошаре, панорама

Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19 часова припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички ЦНН и британски ББЦ, су одмах пренеле ту вест.

Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле, јер су те позиције биле лакше за одбрану.

Током следећег дана су стигла и појачања за наше војнике у људству и у артиљеријском ору|у. Долазили су и очеви као добровољци да се боре поред своје деце.

Борбе су без прекида трајале два месеца, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили српски војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“.

Зоран Влашковић, новинар и писац из Косовске Митровице, једини новинар који је посетио караулу Кошаре 12 година од рата 2011. године

Извор: Српски Глас

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

HRVAT POGINUO NA KOŠARAMA KAO NAJVEĆI SRBIN: POSLEDNJE REČI KAPETANA KRUNOSLAVA IVANKOVIĆA (VIDEO)

Hrvat koji je dao život za Srbiju - Heroj sa Košara - VIDEO svedočenje


HRVAT POGINUO NA KOŠARAMA KAO NAJVEĆI SRBIN: POSLEDNJE REČI KAPETANA KRUNOSLAVA IVANKOVIĆA (VIDEO)

Hrvat koji je dao život za Srbiju – Heroj sa Košara

Košare i tadašnju jugoslovensku-albansku granicu nisu branili samo vojnici srpsko-crnogorske nacionalnosti. Bili su tu i Romi, Mađari, Rumuni, Slovaci, Rusi, pa čak i jedan Hrvat – kapetan prve klase Krunoslav Ivanković.

Oficir iz tadašnje JNA, posle rata na prostoru bivše Jugoslavije, nastanio se sa porodicom u Šidu, a poginuo je na padinama Prokletija kao najveći Srbin kada se sa svojom četom suprostavio brojnijim terorističkim snagama OVK, gde je pokušavao da iz obruča izvuče ranjene vojnike.

Kako se desila pogibija Ivankovića i koje su bile njegove poslednje reči kada ga je pogodio snajperski metak svedoči vojnik Saša Jović.

– Krunoslav Ivanković se nalazio sa moje leve strane, imao je zaklon jedne velike bukve, Negić je bio ispred mene iza jedne druge bukve koja je bila otkinuta na pola, Nedžmedin se nalazio sa moje poludesne strane zajedno sa Danilom Vojvodićem, dobrovoljcem koji je, na žalost, među prvim poginuo. Negić je krenuo da prenese “rup 12”, uhvatio je čistinu i tada ga je pogodio prvi metak u levu potkolenicu. Krenuo sam Negića da izvlačim u cik cak. Potom za vreme dok sam ja sakrivao municiju u granje, Branislav se izvlačio sam naviše i kada sam ga stigao pitao sam ga kako je. Rekao je da je pogođen još jednom u levu butinu. Rekao sam izdrži još malo, još desetak metara i biće ok. Čuo se jak pucanj, Branislav se stegao i rekao: “Šure, gotov sam”.

Krunoslav Ivanković
Nakon toga Kruna je prišao i rekao da idemo, na šta sam mu odgovorio da je Negić gotov. Rekao je da ga ostavim, jer se za mrtvu glavu ne gubi život, a odgovorio sam mu da neću da ga ostavim, već hoću da ga izvučem, jer sam zbog njega i došao ovde. Začuo se opet pucanj i onda je kapetan pogođen. Samo je rekao: “Jao majko, jao deco moja”. Onda smo ga vodnik Stef i ja izvukli, a posle je bilo kasno da se vratim po Negića pošto su šiptarski teroristi pustili kerove na nas – prepričao je Jović.

Sindi Ivanković, ćerka kapetana prve klase Krunoslava poginulog u aprilu 1999. bila je dete kada je ostala bez oca. Prilikom promocije knjige autora Nenada Milkića “Zov Karaule” prozborila je o svom ocu.

– Sećanja će živeti samo ako ih čuvamo kroz ovakve susrete i ako ih stavljamo u knjige. Oca sam poslednji put videla kada sam imala sedam godina. Pamtiću ga kao heroja koji je svoj život za ovu zemlju dao na Košarama – rekla je Sindi Ivanković.

U ovom videu možete pogledati autentična svedočenja:

DOSIJE XX VEK: HEROJI SA KOŠARA – VIDEO

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ФИЗИЧКА ОШТЕЋЕЊА КОЈА ТРПЕ ДЕЦА ЗБОГ УРЕЂАЈА НА ДОДИР!

Модерна технологија није променила само начин на који данашња деца троше своје време, она је негативно утицала чак и на њихову мишићну структуру у рукама.

Физичка штета коју трпе деца због коришћења „тачскрин” уређаја

Кад причамо о негативним последицама модерне технологије на клинце, постоји нешто што је јако важно, поготово за децу предшколске доби.

На страну можемо ставити и психолошки утицај који модерна технологија оставља на децу, на прекомерне сате у којима се као зависници не скидају с екрана, па чак и штету везану уз вршњачко насиље касније у школи. Све почиње од малих ногу, у овом случају руку, а стручњаци су због „тач” екрана забринутији него икад.

Наиме, модерна технологија није променила само начин на који данашња деца троше своје време, она је негативно утицала чак и на њихову мишићну структуру у рукама.

Сетите се само колико је за вртићку децу важно да цртају и боје! Тим радњама деца развијају мишиће руку, развијају своју моторику, а све им је то важно да би једног дана у школи могли правилно да пишу па из писања даље развијају руке за сложеније и флексибилније радње.

Модерна деца, она која су поприлично изложена коришћењу модерних апарата с екранима на додир, већ сада показују закржљалост моторике руку.

“Деца се данас боре да правилно држе оловку у руци, јер употреба разних „тач” екрана успорава развој мишића у њиховим прстима”, сложни су стручњаци због чега настављају да упозоравају родитеље да деца не би требало да буду изложена „тачскрин” уређајима у тако важној етапи њиховог развоја.

Та ће се деца поласком у школу још дуго борити с правилним држањем оловке у руци, због чега ће им требати јако дуго, много дуже него деци из претходних генерација, да савладају основе писања и цртања.

Проблеми се погоршавају, па су родитељи замољени да надзиру време које њихова деца троше на таквим уређајима те овај пут још озбиљније упозоравају да се то време мора ограничити. Због њихове психе и моторике руку.

Неколико сати дневно је свакако превише за предшколско дете које би у тој фази развоја толико сати требало користити за цртање и вежбање својих руку.

Зато се свакако потрудите да им скратите време за екранима, а штетан утицај компензујете тако што ће више времена потрошити на цртање.
Наравно, оловком и бојицама по папиру.


Извор: Детињарије

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Аустроугарски војник Тито – различито кадрирање фотографије

Аутор: Н. Белићсреда, 17.09.2014. у 15:00

„Тито у Првом свеском рату – различито читање једне фотографије”, назив је дискусије која је поводом стоте годишњице од почетка Великог рата организована у Музеју историје Југославије. Теме овог научног скупа, уз слику која Броза приказује у аустроугарским редовима, биле су и његово учешће у 42. „вражјој” домобранској дивизији коју су чинили житељи Хрватске, његова предаја и живот у Русији, кретање и дејства његове војне јединице на територији Србије, истицање на основу којег је стекао ранг каплара, а потом и поднаредника…

– Сигурно је да је Тито касније ретко причао о тим догађајима. Приликом приказивања ове фотографије 1970. на изложби поводом 50. годишњице од оснивања КПЈ није негирао да је он на слици, али је рекао да је настала негде у Галицији. С обзиром на то да су припадници 42. дивизије тамо ратовали 1915. то није тачно, јер се слика појављивала у хрватској штампи пре одласка те јединице на руски фронт, са потписом да је реч о борбама на Дрини. То је могуће проверити, али поједини кључни детаљи, најпре аутор, а потом и тачно место и време нису познати – наглашава Веселинка Кастратовић-Ристић, музејска саветница МИЈ-а и једна од организатора дискусије.

На скупу су говорили судски вештак за фотографију Милан Симић, др Никита Бондарев из Руског института за стратешка истраживања, доцент на Филозофском факултету др Александар Животић, др Милан Терзић са Института за стратегијска истраживања и Данило Шаренац са Института за савремену историју. Анализа слике на којој је Јосип Броз са пушком у лежећем положају показује да се данас на многим местима појављује само део целог снимка. Део који недостаје показује да су изнад Броза два официра, а иза њих још један војник покрај крова земунице. На основу прегледа хрватске штампе утврђено је да су се појавиле две различите фотографије, вероватно настале једна за другом, с обзиром на истоветан изглед рова и актера. Једна се нашла у „Илустрованом листу” 3. октобра 1914, а друга у „Јутарњем листу” 11. новембра 1914.

Милан Симић каже да није познато шта се догодило са оригиналним сликама на којима се види Јосип Броз на положају у Првом светском рату и да су данашње копије настале од већ преснимљеног примерка.

– Није познато ни када ни како је то умножавано. Једино што нам је јасно јесте то да је на њима Тито и да је снимљен пре октобра 1914. Суштина је да се у целом кадру иза њих види земуница какве су грађене у позадини, а на једном снимку обојица старешина стоје по страни и нису сконцентрисани на борбу већ гледају у правцу објектива, не обраћајући пажњу на фронт. На основу тога делује као да су сви део неке позадинске јединице у дефанзиви, а не у налету на непријатељски положај – закључак је Милана Симића.

------------------------------------------------------------------------------------------

Од 25. пука „вражје” дивизије до заробљеништва у Русији

У излагању „Борбени пут 42. дивизије 1914. у Србији” Александар Животић навео је да је Тито служио у 10. чети, 3. батаљона, 25. пука „вражје” дивизије.

– Арчибалд Рајс, који је касније анкетирао жртве, утврдио је да су злочине чинили 26. 27. и 28. пук. Међутим, каснија истраживања показала су да је и допунски батаљон 25. пука који је водио тадашњи мајор Славко Штанцер такође одговоран за низ злодела – навео је Животић.

Никита Бондарев говорио је на тему „Јосип Броз у заробљеништву у Русији” и описао на који се начин будући Тито у Галицији предао Русима – када је 42. домобранску дивизију напала формација Черкеза позната под надимком „Дивља дивизија”. Руски историчар описао је и како је рањени Броз провео пет година у заробљеништву и бекство из логора, док се није прикључио црвеногардејцима.

Извор:Политика

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ОВО ВАС НИСУ УЧИЛИ У ШКОЛИ: ЧЕТНИЦИ СУ ОСВЕТИЛИ КРАГУЈЕВАЧКО СТРЕЉАЊЕ!

Иза освете не стоје „црвени“, већ четничка тројка на челу са Веселином Шијаковићем, открива ексклузивно Говорисрбија!


Монструозно стрељање 3 хиљаде цивила у октобру 1941. године у Крагујевцу, где је нацистички окупатор погубио и три стотине гиманзијалаца, није прошло без одмазде. Ипак, иза освете не стоје „црвени“, већ четничка тројка на челу са Веселином Шијаковићем, открива ексклузивно Говорисрбија!

Сам Шијаковић је био на списку за одстрел и сведочи да су окупатори поштедели Хрвате, Муслимане и Словенце, а да су само српски цивили остали на списку за одстрел. Ипак, он је успео да се домогне шуме и придружи четницима.

Први план за ликвидацију гестаповског официра, архитекте овог злочина, команда равногорског покрета направила је још 1942. године, али је диверзантска тројка ухваћена и побијена у том покушају. Официр се убрзо се сели у Врњачку бању, а Шијаковић се јавља команди са предлогом и својим кадровским решењима за нову тројку.

„Око један сат после поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се пијан. Они су му помогли да уђе у кућу и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор своје спаваће собе, ствари су нам биле олакшане. Попео сам се унапред припремљеним мердевинама и убо га ножем директно у срце. Тада је, неочекивано, његова супруга завриштала, па сам је усмртио из пиштоља. Једва смо побегли“ – присећао се Шијаковић овог херојског подухвата.

Он је, касније, уместо да буде награђен, ухапшен и интерниран као непријатељ народа од комунистичких власти и осуђен на доживотни затвор, али је пуштен услед тешке болести да умре код куће. Не само да се чудотворно опоравио, већ је у поодмаклим годинама, као добровољац, учествовао у последњим ратним дешавањима на Балкану.

За живота је добио Орден Светог Саве првог реда од СПЦ, као и грамату „витез православља“ од јерусалимског патријарха Диодора. Умро је 2009. године.


Извор: govorisrbija.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Време кад су виле господариле пространствима



Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…

Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван.

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Биле су правичне, али и сасвим свирепе. Осетљиве, али и опаке кад их неко случајно или намерно увреди. Неки су људи веровали да су виле по природи рђаве, други да су по природи добре и не желе зла људима. Ипак, сви су знали – могу да опросте и помогну, да запамте и казне. Ко би на њихово коло или вечеру нагазио; усудио се да их у ноге погледа и примети оно што их ружи – коњска копита или козје ноге; осетио како њихове дивне, бујне косе заударају, јер су волеле уљима и другим неким мастима да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио – томе не би било лека.

Плаховите, какве беху, могле су се из чистог мира наљутити, а онда би и поглед био довољан да устреле човека.

Сујетне, какве беху, гледале су, ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже како их не би надмашила.

Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да певају кроз њихове планине и још лепше од њих.

Рађане из росе, на некаквом чудноватом дрвету одгајане, као воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца јуначка. Снажне и јаке, ничега се и никога нису плашиле. Волеле су све што је слободно, разблудно и лепо – лепе људе, лепу децу, игру, весеље, песму. А певале су, кажу који су чули, тако мило и заносно, да срце од милине боли и од тог часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле су потпуно да омају и од човека раде шта хоће. Крај вода, извора, на стаблима, у пећинама, па чак и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу играле до изнемоглости. Вилинско игриште могло се, нарочито на још непокошеној ливади, познати. На њему је трава увек зелена или увек утабана, а у средини место где је стајао гајдаш. Каткад би онога ко случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој – ако би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале помоћ у свакој срећи и несрећи и почесто се са њим се братимиле.

Ако би вили какву доброту или услугу учинили, одмрсили им косу кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене заиста би им постали блиски, са њима пријатељевали, братимили се и сестримили.

Више од пријатељства, желеле су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића, па га однеле у шуму или у пећину, живеле и са њим порода имале.

Више од свега волеле су да примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав најбрижљивије криле и строго наређивале својим љубавницима да чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.

Вилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све друге жене, а муж – њен господар. Наизглед само, јер вила никако обичном женом не може постати. Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би невесела, губила вољу за животом и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи и живела би са једином жељом – да се опет домогне своје моћи и оде за другарицама. Преварила би на који начин мужа да јој врати оно што је одузео, па кад се докопа крила и окриља, ништа је више није спречавало да лети.

Паја Јовановић: Милош, Марко и вила, 1906.

Деци својој вила, напустила их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца најлепша. Не само своју децу, него кога год би задојила, даровала му је вила надљудску снагу, срећу и радост у свему.

Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту и помоћ у свакој невољи.

Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.

Виле нису вечне, многе песме помињу смрт њихову, али нису зато ишчезле. Уплашиле су се буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не излазе.

Има и данас шума, планинских пећина, јама, извора, језера, река, мора и облака, али ретко ко виле виђа, а још их ређе тражи. Можда ће се саме појавити. Кад свет опет буде бољи.

Ивана Весић

Извор: Омаја