Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
СМРТ НАРКОДИЛЕРИМА!
Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Србска мајка
Да о њој напишем ово неколико редака, побудио ме је и узбудио један напис упућен мени од наше велике и уважене Србкиње, госпође др Милице Богдановић, председнице секције Главног одбора Црвеног крста у Београду. У њему сам наишао на оправдану жалбу да се у данашњем добу, када је сва људска себичност избила на површину, када су најнижи инстинкти завладали не само у маси већ и код појединаца чак и на одговорним местима, потпуно заборавило шта то значи мајка, србска мајка. Не само да јој се не поклања довољно дужне и потребне пажње, већ јој се не указује ни најнужнија помоћ, коју би она са правом могла да очекује од сваког нашег човека.
Најсветлије и најсветије име, најдраже, до божанства уздигнуто кроз векове у србској историји, било је и остаће увек име србске мајке. Оно мора да остане тако и данас и у будућности ради среће и опстанка србскога рода и србскога народа.
Наша историја, наша народна песма и прича пуне су неисказаног поштовања и милоште према том слатком имену србске мајке. Ко од нас Срба не зна за наше светитељке, за наше великомученице: мајку Јевросиму, мајку Југовића, мајку Лазара Кујунџића. Као спартанске мајке тако су и србске одгајивале нараштаје јунака и кроз њих уздигле србску нацију у историји у ред оних пред којима и противници имају поштовања. Све те поворке витезова, и оне из древне прошлости о којима нам само народна песма пева и историја прича и оне друге из не тако далеких дана када се стварала Србија, дале су нам, одгајиле и очеличиле србске мајке.
У доба Краљевића Марка, у доба ускока и хајдука, исто као и у доба Карађорђа и Милоша није била то школа, нити је било то друштво, већ србска мајка која је своме детету улила у душу огањ родољубља и начинила од њега херојског борца и витеза. Није му она дала само јунаштво, већ и високу етику: осећање за правду и правичност, за поштење, за пожртвовање, за самилост, за ватрену љубав према својој земљи и према своме народу. Зато се њега, тога слатком имена сећа сваки Србин са дивљењем и дужном поштом на свакоме кораку, па то тако мора и да остане.
Мајка је стуб породице, темељ друштва, продужетак наше расе, опстанак србског рода.
У тешким часовима Србин се сећа увек ње и само ње. Уздахне и каже: јаој мајко моја! Ово нарочито када је у рату, у смртној опасности или каквој другој невољи. Србска мајка заслужује то поштовање и то сећање. Зато, капу доле сви ми Срби пред њом, пред њеним светлим ликом.
Треба да буде какав чудовишни изузетак, какав одрођени саможивац, какво окорело, изопачено срце, па да се нађе у нашем друштву неко који не би имао ни призрења ни поштовања према мајци, тој великој мученици која са малим средствима а великим тешкоћама подиже Србчиће, даје друштву честите чланове, а Отаџбини јунаке познате широм целога света.
Мајка је оличење светиње, продужење нашег живота.
И данашња србска жена заслужује пуно наше поштовање и уважење. Она је мајка, родољуб, узорна хришћанка, неуморна радница, усталац, пуна снаге и борбености, окретности и иницијативе. Она духовно држи и помаже Србина. Она подиже нов свет, нове Србчиће, младу Србадију. Она се равноправно са човеком упушта у тешку борбу садашњице да часно и поштено заслужи насушни хлеб за себе и своју породицу. Остављена често сама себи, без мушке помоћи, она је старешина породице и њен хранилац, стуб дома и верни чувар који бдије да се домаће огњиште не угаси, да се кућа не растури.
Као год што су историјске наше жене и мајке створиле велики и недостижни мит огромне моралне величине и снаге србскога народа, тако и данашња србска жена, узорна као мајка, радница и мученица, уздиже се својим најлепшим особинама које су се на муци тек у пуном обиму испољиле, и ни у чему не заостаје од највеличанственијих фигура жена и мајки из витешке наше прошлости, опеване у песми и ношене у души народној. Баш зато србска жена мора бити од Србина поштована, јер је као девојка и као кћи скромна, као жена верни пратилац свога друга, његова достојна замена и потпора, а као мајка узвишена: светитељка и великомученица.
У свакој тој нашој усамљеној, самохраној жени, била она са села или из града, лежи она јуначка снага и одлучност какву је показала кнегиња Љубица на Љубићу, какву су испољавале србске жене и мајке у најтежим временима наше минуле прошлости. Зато нека буде слава и хвала и свака част и признање узорној србској жени и великој србској мајци.
Признајем да ме је јако изненадила жалба наше врле Србкиње, уважене јавне раднице, госпође др Богдановић, да се сме и може наћи ма ко од наших људи који не би свугде и на сваком месту указао достојну пажњу нашој жени, а нарочито мајци. Зар да нема уважења и обзира према свакој мајци, најслађем имену Србиновом, имену оне Србкиње која крвљу и патњом својом проноси и овековечава расу србску, расу пуну чојства и јунаштва?
Зато данас позивам све Србе да свугде и на сваком месту, у свакој прилици одликују својом дужном пажњом србску жену, а нарочито мајку, да јој учине све олакшице, да јој даду сву помоћ било на путу: у железници или броду, било у трамвају или јавном месту, а нарочито у свима државним установама у које дође својим потребама, потребама своје деце или одсутног мужа. У сваком нашем поступку морамо јој дати да осети колико је поштујемо и шта за нас значи србска мајка.
Особиту пажњу и заштиту свију нас заслужује она када је трудна, јер под својим србским грудима носи новог члана наше нације, носи Србче које треба да достојно попуни у будућности наше тако проређене редове. Исто тако ако је мати са нејаком децом помозите јој, олакшајте јој у свему њену тешку борбу не само за свој го живот већ и за оне невине црвиће око ње.
Срби, покажимо и себи и свакоме да смо велики и као људи и као хришћани и као народ. Укажимо дужну пажњу србској жени, србској мајци, јер је то питање наше, србске части и нашег будућег опстанка и величине.
генерал Милан Недић
Да о њој напишем ово неколико редака, побудио ме је и узбудио један напис упућен мени од наше велике и уважене Србкиње, госпође др Милице Богдановић, председнице секције Главног одбора Црвеног крста у Београду. У њему сам наишао на оправдану жалбу да се у данашњем добу, када је сва људска себичност избила на површину, када су најнижи инстинкти завладали не само у маси већ и код појединаца чак и на одговорним местима, потпуно заборавило шта то значи мајка, србска мајка. Не само да јој се не поклања довољно дужне и потребне пажње, већ јој се не указује ни најнужнија помоћ, коју би она са правом могла да очекује од сваког нашег човека.
Најсветлије и најсветије име, најдраже, до божанства уздигнуто кроз векове у србској историји, било је и остаће увек име србске мајке. Оно мора да остане тако и данас и у будућности ради среће и опстанка србскога рода и србскога народа.
Наша историја, наша народна песма и прича пуне су неисказаног поштовања и милоште према том слатком имену србске мајке. Ко од нас Срба не зна за наше светитељке, за наше великомученице: мајку Јевросиму, мајку Југовића, мајку Лазара Кујунџића. Као спартанске мајке тако су и србске одгајивале нараштаје јунака и кроз њих уздигле србску нацију у историји у ред оних пред којима и противници имају поштовања. Све те поворке витезова, и оне из древне прошлости о којима нам само народна песма пева и историја прича и оне друге из не тако далеких дана када се стварала Србија, дале су нам, одгајиле и очеличиле србске мајке.
У доба Краљевића Марка, у доба ускока и хајдука, исто као и у доба Карађорђа и Милоша није била то школа, нити је било то друштво, већ србска мајка која је своме детету улила у душу огањ родољубља и начинила од њега херојског борца и витеза. Није му она дала само јунаштво, већ и високу етику: осећање за правду и правичност, за поштење, за пожртвовање, за самилост, за ватрену љубав према својој земљи и према своме народу. Зато се њега, тога слатком имена сећа сваки Србин са дивљењем и дужном поштом на свакоме кораку, па то тако мора и да остане.
Мајка је стуб породице, темељ друштва, продужетак наше расе, опстанак србског рода.
У тешким часовима Србин се сећа увек ње и само ње. Уздахне и каже: јаој мајко моја! Ово нарочито када је у рату, у смртној опасности или каквој другој невољи. Србска мајка заслужује то поштовање и то сећање. Зато, капу доле сви ми Срби пред њом, пред њеним светлим ликом.
Треба да буде какав чудовишни изузетак, какав одрођени саможивац, какво окорело, изопачено срце, па да се нађе у нашем друштву неко који не би имао ни призрења ни поштовања према мајци, тој великој мученици која са малим средствима а великим тешкоћама подиже Србчиће, даје друштву честите чланове, а Отаџбини јунаке познате широм целога света.
Мајка је оличење светиње, продужење нашег живота.
И данашња србска жена заслужује пуно наше поштовање и уважење. Она је мајка, родољуб, узорна хришћанка, неуморна радница, усталац, пуна снаге и борбености, окретности и иницијативе. Она духовно држи и помаже Србина. Она подиже нов свет, нове Србчиће, младу Србадију. Она се равноправно са човеком упушта у тешку борбу садашњице да часно и поштено заслужи насушни хлеб за себе и своју породицу. Остављена често сама себи, без мушке помоћи, она је старешина породице и њен хранилац, стуб дома и верни чувар који бдије да се домаће огњиште не угаси, да се кућа не растури.
Као год што су историјске наше жене и мајке створиле велики и недостижни мит огромне моралне величине и снаге србскога народа, тако и данашња србска жена, узорна као мајка, радница и мученица, уздиже се својим најлепшим особинама које су се на муци тек у пуном обиму испољиле, и ни у чему не заостаје од највеличанственијих фигура жена и мајки из витешке наше прошлости, опеване у песми и ношене у души народној. Баш зато србска жена мора бити од Србина поштована, јер је као девојка и као кћи скромна, као жена верни пратилац свога друга, његова достојна замена и потпора, а као мајка узвишена: светитељка и великомученица.
У свакој тој нашој усамљеној, самохраној жени, била она са села или из града, лежи она јуначка снага и одлучност какву је показала кнегиња Љубица на Љубићу, какву су испољавале србске жене и мајке у најтежим временима наше минуле прошлости. Зато нека буде слава и хвала и свака част и признање узорној србској жени и великој србској мајци.
Признајем да ме је јако изненадила жалба наше врле Србкиње, уважене јавне раднице, госпође др Богдановић, да се сме и може наћи ма ко од наших људи који не би свугде и на сваком месту указао достојну пажњу нашој жени, а нарочито мајци. Зар да нема уважења и обзира према свакој мајци, најслађем имену Србиновом, имену оне Србкиње која крвљу и патњом својом проноси и овековечава расу србску, расу пуну чојства и јунаштва?
Зато данас позивам све Србе да свугде и на сваком месту, у свакој прилици одликују својом дужном пажњом србску жену, а нарочито мајку, да јој учине све олакшице, да јој даду сву помоћ било на путу: у железници или броду, било у трамвају или јавном месту, а нарочито у свима државним установама у које дође својим потребама, потребама своје деце или одсутног мужа. У сваком нашем поступку морамо јој дати да осети колико је поштујемо и шта за нас значи србска мајка.
Особиту пажњу и заштиту свију нас заслужује она када је трудна, јер под својим србским грудима носи новог члана наше нације, носи Србче које треба да достојно попуни у будућности наше тако проређене редове. Исто тако ако је мати са нејаком децом помозите јој, олакшајте јој у свему њену тешку борбу не само за свој го живот већ и за оне невине црвиће око ње.
Срби, покажимо и себи и свакоме да смо велики и као људи и као хришћани и као народ. Укажимо дужну пажњу србској жени, србској мајци, јер је то питање наше, србске части и нашег будућег опстанка и величине.
генерал Милан Недић
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Сачувајте сопствену децу!
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Нови национализам
Разарајуће дејство индивидуалистичких начела на целокупни друштвени живот европских народа, од економије и социјалних односа до духовне културе и морала, постајало је још од 19. века све видније и све опасније. Оно се испољавало у све тежим периодичним економским кризама, у све већем броју незапослених, у кризи демократије и државе, што је све дубље разједало основе савременог друштва, да би најзад постало свакоме јасно да је у кризи целокупна модерна цивилизација.
Реакција против разорног индивидуализма појавила се свуда, али су биле сувише моћне силе које су га подржавале. Међу њима било је најмоћније јеврејство, тај највећи корисник индивидуализма, и масонерија, чији је главни циљ утврђивање и одржавање тог поретка, и која је у том погледу инструмент јеврејства. Након Првог светског рата, поред она два главна разорна чиниоца, ступа у акцију и трећи, далеко снажнији и опаснији, комунизам. Народи којима је највише претила опасност, и који су имали довољно снажан инстикт самоодржања, а у традицији и у духу елите довољно за то потребних елемената, извршили су своје националне обнове, и створили нове системе друштвено-политичке, на основама сасвим супротним оним дотадашњим индивидуалистичко-материјалистичким.
Други, код којих су овакве тежње, по њиховој злој коби, биле надјачане супротним силама, које се упињу да задрже хаос, морали су да најпре доживе слом, и да можда тек касније, после тежих искушења, изврше спасоносне реформе у организацији и у духу. Због тога се национализам, који је тако настао у опреци према силама разарања и пред опасношћу коначне пропасти народа, мора дубоко разликовати од досадашњег национализма - бледог, млитавог и безсадржајног. Док се онај ранији углавном састојао из свести сваког члана о припадности нацији, љубави према родноме тлу и готовости да се оно брани, нови национализам је далеко од тога да се тиме задовољи, или можда тачније речено, све то схвата на један много дубљи, потпунији начин, пошто је обилно искуство новога доба показало да су та својства, сама за себе, и у ономе облику у којем су негована у веку индивидуализма, сасвим недовољна да сачувају један народ од лаганог приближавања пропасти.
Нови национализам захтева целу личност свих чланова, жели да обузме све њихове мисли и да прожме све њихове акције. Он тежи за интеграцијом свих народних снага, духовних, моралних и материјалних, и за њиховим што потпунијим и што целисходнијим искоришћавањем за свестрани напредак нације. Насупрот космополитским и интернационалистичким тежњама, нови национализам представља враћање оригиналном народном духу.
Да би црпео снагу за народну обнову и ујединио целу нацију у заједничком одушевљењу за стваралачка прегнућа, он даје велики значај народној традицији, свему што је битно и најдубље у души и у духу народном, и труди се да оживи све духовне вредности стваране у народу у току векова, а које су свуда последњих деценија биле плански раслабљиване од стране јудеомасонских сила. У духу новог национализма је да и сам систем организације, који се усвоји за један народ, мора савршено одговарати како његовој социјалној структури и економским приликама, тако и његовој традицији, обичајима и карактеру народном.
Усвајање органског сталешког (корпоративног) система од стране свих нових националистичких покрета, у већој или мањој мери и у различитим облицима, последица је тога што су они сви настали као реакција на оно стање дезорганизованости и расула које се све више ширило деценијама под утицајем индивидуалистичких привредно - социјалних и политичких принципа. Разбијање друштвене целине на атомске јединице, које је у политичком погледу дало партијску и парламентарну демократију, а у економском и социјалном погледу капиталистичко искоришћавање слабијих од стране моћних, привредне кризе, армије незапослених и друге погубне последице либералних начела, довело је до једног општег болесног друштвеног стања, за које једини лек може бити у поновном успостављању нарушене народне целине кроз органско сталешко уређење. То је враћање јединим здравим и природним начелима друштвеног живота, у погледу којих је 19. век хтео да буде изузетак и да заснива срећу појединаца на цепању заједнице.
Следствено органском схватању друштва, целина је пре делова и пре појединаца, чији се интереси морају увек у свему подредити њеним интересима. Народ је живо биће чији су саставни делови, сталежи, као органи у живоме организму, повезани законима солидарности и међусобне зависности. Ради добра целине, уместо досадашње борбе класа, мора се успоставити потпуни склад сталежа и морају се њихови интереси измирити. Већ из самог тог органског начела произилази као логична последица успостављање социјалне правде. Прави национализам, утврђујући органски поредак и успостављајући индивидуализмом нарушену солидарност органских делова нације, подједнако онемогућује капиталистичко искоришћавање рада као и везивање радника за интернационалне покрете. Он остварује социјализам у границама нације, што је једини начин на који се он може заиста, без јеврејске лажи, остварити.
Досадашњи национализам, без социјалне садржине и без стваралачког одушевљења, није био у стању да подигне свест о неопходној солидарности између чланова и између делова нације, нити да их приволи на потчињавање својих егоизама интересу целине. Није имао снаге да сузбије разорне утицаје и силе распадања, а још мање да, било у миру или у рату, организује конструктивне снаге нације. Народи који су се ослонили на такав национализам доживели су слом, или су на путу да га доживе. Било је неопходно, после века егоизма и материјализма, у којима се распада досадашње друштво, да наступи век идеалног одушевљења и пожртвованог давања самог себе. Нарочито је душа омладине чезнула за таквим идеализмом, и због недостатка оваквих стваралачких покрета, она је тако лако била преваром одвођена у рушилачке таборе. Данас је јасно да се и препород човечанства може остварити само путем националног препорода.
Никоме није као нашем народу био толико потребан нови полетни национализам са препородом који он доноси у духовном и материјалном погледу. Нигде није чекало толико нерешених проблема које су либерални поредак и партијски режими гомилали, не могући ни прићи њиховом стварном решавању. Нигде није било тако очигледно, у непојмљиво кратком размаку времена, срозавање свих високих вредности једног народа, под утицајем индивидуализма у свим његовим облицима. Зато је више него ма где било неопходно, ради подизања народног духа, да одушевљени полет новог национализма заструји кроз њега, да му пробуди учмале снаге и помогне да стресе чамотињу. Али наша интелигенција, у својој већини, није разумела нужност таквог препорођеног национализма, нити је хтела да схвати његову суштину, као што није разумела ни историјски значај догађаја око нас и смисао револуције кроз коју свет пролази. Опијана илузијама које су јој деценијама у крв убризгаване, она је свако удаљавање од демократије и либерализма на било ком плану крстила фашизмом, глупо придајући тој речи једно наопако значење. Онај њен демократски, старопартијски део мрзео је нови национализам и његову еволуцију, јер, сналазећи се добро у досадашњем трулом систему на којем се товио, није ни увиђао уопште потребу за неким дубоким препорођајним реформама. А нарочито он није желео и не жели систем у коме се више говори о дужностима него о правима, у коме се од свакога захтева напор и подчињавање интересу целине, и из којег морају бити одстрањене шићарџије свих врста. То је наш анархични тип интелектуалца егоисте, онај који нас је гурао деценијама на путу пропадања и најзад нас плиткоумно довукао до понора. Онај левичарски део мрзи нови национализам, јер је пре свега у глупој заблуди о пролетерској револуцији која по његовом мишљењу доноси срећу радноме народу, и зато што је исто тако наопако обавештен о револуцији национализма која уистини доноси социјалну правду. Али и међу интелектуалцима левичарима доминира анархични тип сличан ономе из предње групе. Примери из њиховог експеримента у Србији сведоче да је наш левичар интелектуалац схватио и комунизам више као анархију, без ичег конструктивног, и да је поред жеље за рушењем имао још само жељу за уживањем. То је тип који би чак и у једном строгом комунистичком поретку брзо заслужио стрељање.
Код једног и код другог мржња према социјалној дисциплини, реду и стваралачком раду, главним атрибутима новога национализма, произлази из оних анархичних склоности, које су особина, бар у извесној мери, нашег просечног интелектуалца. А њихово је порекло у напуштању патријархалне културе, која је органска, и у наглом прелазу, без етапе, у индивидуалистичко-материјалистичку цивилизацију. Пошто је губио везу са тлом, са традицијом, са богатом ризницом народнога духа и са оним смислом за органски ред и за органско схватање друштва, чији је израз сеоска породична задруга, који је и после ишчезавања ове још увек жив у народној свести, он је екстремни и анархични индивидуалиста, грабљиви материјалиста и сладокусац, што га подједнако чини способним да се одушеви било анархијом демократије било анархијом бољшевизма. Отуда и позната веза данас између та два табора, и њихова заједничка мржња према правом препорођајном национализму.
Нови србски национализам мора на првом месту имати за циљ да поврати одрођене чланове народне заједнице, и да у њима изнова пробуди љубав према Отачаству и смисао за пожртвовање, који се од почетка српске историје испољавао у небројеним и највишег дивљења достојним делима појединаца и целога народа, кроз јунаштво и кроз мучеништво, онај смисао који је Свети Сава поставио у темеље србске државе, а који је нашао свој највиши израз у Косовском Завету. После те духовне обнове на темељима Светосавља, којом ћемо бити приправљени за несебична давања, за колективна прегнућа и стваралачка одушевљења, свака друга обнова на материјалном плану биће лака.
Органско сталешко уређење које садржи у себи принцип солидарности мора заменити индивидуалистичко, које подваја и разбија, и које је узрок нашега пада. Ми немамо разлога ни потребе да за модел овога уређења лутамо. Он је дат у нашој задрузи и у најдубље урезаним схватањима нашег народа. Нови србски национализам само га уподобљује потребама савременог живота.
Р. Станковић
Разарајуће дејство индивидуалистичких начела на целокупни друштвени живот европских народа, од економије и социјалних односа до духовне културе и морала, постајало је још од 19. века све видније и све опасније. Оно се испољавало у све тежим периодичним економским кризама, у све већем броју незапослених, у кризи демократије и државе, што је све дубље разједало основе савременог друштва, да би најзад постало свакоме јасно да је у кризи целокупна модерна цивилизација.
Реакција против разорног индивидуализма појавила се свуда, али су биле сувише моћне силе које су га подржавале. Међу њима било је најмоћније јеврејство, тај највећи корисник индивидуализма, и масонерија, чији је главни циљ утврђивање и одржавање тог поретка, и која је у том погледу инструмент јеврејства. Након Првог светског рата, поред она два главна разорна чиниоца, ступа у акцију и трећи, далеко снажнији и опаснији, комунизам. Народи којима је највише претила опасност, и који су имали довољно снажан инстикт самоодржања, а у традицији и у духу елите довољно за то потребних елемената, извршили су своје националне обнове, и створили нове системе друштвено-политичке, на основама сасвим супротним оним дотадашњим индивидуалистичко-материјалистичким.
Други, код којих су овакве тежње, по њиховој злој коби, биле надјачане супротним силама, које се упињу да задрже хаос, морали су да најпре доживе слом, и да можда тек касније, после тежих искушења, изврше спасоносне реформе у организацији и у духу. Због тога се национализам, који је тако настао у опреци према силама разарања и пред опасношћу коначне пропасти народа, мора дубоко разликовати од досадашњег национализма - бледог, млитавог и безсадржајног. Док се онај ранији углавном састојао из свести сваког члана о припадности нацији, љубави према родноме тлу и готовости да се оно брани, нови национализам је далеко од тога да се тиме задовољи, или можда тачније речено, све то схвата на један много дубљи, потпунији начин, пошто је обилно искуство новога доба показало да су та својства, сама за себе, и у ономе облику у којем су негована у веку индивидуализма, сасвим недовољна да сачувају један народ од лаганог приближавања пропасти.
Нови национализам захтева целу личност свих чланова, жели да обузме све њихове мисли и да прожме све њихове акције. Он тежи за интеграцијом свих народних снага, духовних, моралних и материјалних, и за њиховим што потпунијим и што целисходнијим искоришћавањем за свестрани напредак нације. Насупрот космополитским и интернационалистичким тежњама, нови национализам представља враћање оригиналном народном духу.
Да би црпео снагу за народну обнову и ујединио целу нацију у заједничком одушевљењу за стваралачка прегнућа, он даје велики значај народној традицији, свему што је битно и најдубље у души и у духу народном, и труди се да оживи све духовне вредности стваране у народу у току векова, а које су свуда последњих деценија биле плански раслабљиване од стране јудеомасонских сила. У духу новог национализма је да и сам систем организације, који се усвоји за један народ, мора савршено одговарати како његовој социјалној структури и економским приликама, тако и његовој традицији, обичајима и карактеру народном.
Усвајање органског сталешког (корпоративног) система од стране свих нових националистичких покрета, у већој или мањој мери и у различитим облицима, последица је тога што су они сви настали као реакција на оно стање дезорганизованости и расула које се све више ширило деценијама под утицајем индивидуалистичких привредно - социјалних и политичких принципа. Разбијање друштвене целине на атомске јединице, које је у политичком погледу дало партијску и парламентарну демократију, а у економском и социјалном погледу капиталистичко искоришћавање слабијих од стране моћних, привредне кризе, армије незапослених и друге погубне последице либералних начела, довело је до једног општег болесног друштвеног стања, за које једини лек може бити у поновном успостављању нарушене народне целине кроз органско сталешко уређење. То је враћање јединим здравим и природним начелима друштвеног живота, у погледу којих је 19. век хтео да буде изузетак и да заснива срећу појединаца на цепању заједнице.
Следствено органском схватању друштва, целина је пре делова и пре појединаца, чији се интереси морају увек у свему подредити њеним интересима. Народ је живо биће чији су саставни делови, сталежи, као органи у живоме организму, повезани законима солидарности и међусобне зависности. Ради добра целине, уместо досадашње борбе класа, мора се успоставити потпуни склад сталежа и морају се њихови интереси измирити. Већ из самог тог органског начела произилази као логична последица успостављање социјалне правде. Прави национализам, утврђујући органски поредак и успостављајући индивидуализмом нарушену солидарност органских делова нације, подједнако онемогућује капиталистичко искоришћавање рада као и везивање радника за интернационалне покрете. Он остварује социјализам у границама нације, што је једини начин на који се он може заиста, без јеврејске лажи, остварити.
Досадашњи национализам, без социјалне садржине и без стваралачког одушевљења, није био у стању да подигне свест о неопходној солидарности између чланова и између делова нације, нити да их приволи на потчињавање својих егоизама интересу целине. Није имао снаге да сузбије разорне утицаје и силе распадања, а још мање да, било у миру или у рату, организује конструктивне снаге нације. Народи који су се ослонили на такав национализам доживели су слом, или су на путу да га доживе. Било је неопходно, после века егоизма и материјализма, у којима се распада досадашње друштво, да наступи век идеалног одушевљења и пожртвованог давања самог себе. Нарочито је душа омладине чезнула за таквим идеализмом, и због недостатка оваквих стваралачких покрета, она је тако лако била преваром одвођена у рушилачке таборе. Данас је јасно да се и препород човечанства може остварити само путем националног препорода.
Никоме није као нашем народу био толико потребан нови полетни национализам са препородом који он доноси у духовном и материјалном погледу. Нигде није чекало толико нерешених проблема које су либерални поредак и партијски режими гомилали, не могући ни прићи њиховом стварном решавању. Нигде није било тако очигледно, у непојмљиво кратком размаку времена, срозавање свих високих вредности једног народа, под утицајем индивидуализма у свим његовим облицима. Зато је више него ма где било неопходно, ради подизања народног духа, да одушевљени полет новог национализма заструји кроз њега, да му пробуди учмале снаге и помогне да стресе чамотињу. Али наша интелигенција, у својој већини, није разумела нужност таквог препорођеног национализма, нити је хтела да схвати његову суштину, као што није разумела ни историјски значај догађаја око нас и смисао револуције кроз коју свет пролази. Опијана илузијама које су јој деценијама у крв убризгаване, она је свако удаљавање од демократије и либерализма на било ком плану крстила фашизмом, глупо придајући тој речи једно наопако значење. Онај њен демократски, старопартијски део мрзео је нови национализам и његову еволуцију, јер, сналазећи се добро у досадашњем трулом систему на којем се товио, није ни увиђао уопште потребу за неким дубоким препорођајним реформама. А нарочито он није желео и не жели систем у коме се више говори о дужностима него о правима, у коме се од свакога захтева напор и подчињавање интересу целине, и из којег морају бити одстрањене шићарџије свих врста. То је наш анархични тип интелектуалца егоисте, онај који нас је гурао деценијама на путу пропадања и најзад нас плиткоумно довукао до понора. Онај левичарски део мрзи нови национализам, јер је пре свега у глупој заблуди о пролетерској револуцији која по његовом мишљењу доноси срећу радноме народу, и зато што је исто тако наопако обавештен о револуцији национализма која уистини доноси социјалну правду. Али и међу интелектуалцима левичарима доминира анархични тип сличан ономе из предње групе. Примери из њиховог експеримента у Србији сведоче да је наш левичар интелектуалац схватио и комунизам више као анархију, без ичег конструктивног, и да је поред жеље за рушењем имао још само жељу за уживањем. То је тип који би чак и у једном строгом комунистичком поретку брзо заслужио стрељање.
Код једног и код другог мржња према социјалној дисциплини, реду и стваралачком раду, главним атрибутима новога национализма, произлази из оних анархичних склоности, које су особина, бар у извесној мери, нашег просечног интелектуалца. А њихово је порекло у напуштању патријархалне културе, која је органска, и у наглом прелазу, без етапе, у индивидуалистичко-материјалистичку цивилизацију. Пошто је губио везу са тлом, са традицијом, са богатом ризницом народнога духа и са оним смислом за органски ред и за органско схватање друштва, чији је израз сеоска породична задруга, који је и после ишчезавања ове још увек жив у народној свести, он је екстремни и анархични индивидуалиста, грабљиви материјалиста и сладокусац, што га подједнако чини способним да се одушеви било анархијом демократије било анархијом бољшевизма. Отуда и позната веза данас између та два табора, и њихова заједничка мржња према правом препорођајном национализму.
Нови србски национализам мора на првом месту имати за циљ да поврати одрођене чланове народне заједнице, и да у њима изнова пробуди љубав према Отачаству и смисао за пожртвовање, који се од почетка српске историје испољавао у небројеним и највишег дивљења достојним делима појединаца и целога народа, кроз јунаштво и кроз мучеништво, онај смисао који је Свети Сава поставио у темеље србске државе, а који је нашао свој највиши израз у Косовском Завету. После те духовне обнове на темељима Светосавља, којом ћемо бити приправљени за несебична давања, за колективна прегнућа и стваралачка одушевљења, свака друга обнова на материјалном плану биће лака.
Органско сталешко уређење које садржи у себи принцип солидарности мора заменити индивидуалистичко, које подваја и разбија, и које је узрок нашега пада. Ми немамо разлога ни потребе да за модел овога уређења лутамо. Он је дат у нашој задрузи и у најдубље урезаним схватањима нашег народа. Нови србски национализам само га уподобљује потребама савременог живота.
Р. Станковић
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ПОНОС СРБИЈЕ: 63. падобранска бригада, оспособљено 35.000 “црвених беретки”!
Нишке „видре” елита Војске
Србија и град Ниш се пуних 46 година препознају и по припадницима чувене 63. падобранске бригаде. Поштовани широм света. До сада извели чак 480.000 скокова и оспособили више од 35.000 „црвених беретки.
Падобранци и хуманитарци – По њима се Ниш препознаје
Град на Нишави пуних 46 година представља базу чувене 63. падобранске бригаде, данас батаљона. Звук авиона „антонов 26“ из којег изводе своје скокове постао је део нишке свакодневице.
МАНТИЈА
Протосинђел Јован (Ћулибрк) познат је и као падобранац у мантији.
Подофицир је и резервиста чувене 63. падобранске бригаде из Ниша.
Често своје монашко одело поносно мења падобранским комбинезоном, а до сада је укњижио 140 скокова.
Историјат чувене 63. сеже до 1944, када је у Барију формиран 1. падобрански батаљон који је расформиран већ средином јула 1945.
У поратном периоду било је много „експериментисања“ у организацији оваквих трупа. Јер, разни падобрански батаљони и бригаде су у веома кратком периоду оснивани, распуштани или премештани.
Тада је преовладавао став да ЈНА нису потребне веће падобранске јединице. Јер, како се констатовало, у условима употребе нуклеарног оружја, модерног ПВО-а и масовних оклопних снага у евентуалном рату ваздушни десанти на бојишту немају много изгледа за успех.
А после поновог формирања, децембра 1967. године, ова бригада је постала легендарна, јер је била и остала ударна песница наше војске. Високи, кршни и храбри, припадници елитне 63. зато се респектују широм света, а после НАТО бомбардовања наше земље нишке „црвене беретке“ добиле су Орден народног хероја.
Време проведено за њима, на земљи и у ваздуху, прави је „празник за очи“. И заиста, ретки су они којима не застане дах због вештина које изводе. Специјална обука падобранаца траје током целе године. Саткана је од преживљавања, верања, пливања и скијања. Наравно, ту се и борилачке вештине, руковање хладним оружјем. Падобранци су оспособљавају и за антитерористичке акције, а „најексклузивнија“ је падобранска.
ПРЕЖИВЕО НЕМОГУЋЕ
Подофициру 63. падобранске бригаде Хасану Омеровићу (52) из Ниша, у току опитног скока са новим војним падобранима, 15. децембра 1990. отказале су и главна и помоћна купола.
Само са трећином отвореног падобрана, са висине од 2.650 метара, брзином од 120 километара на час, пао је на крошњу дрвета, а онда на бетонско игралиште нишког аеродрома. Омеровић је тада задобио 17 прелома, проглашен је 30 одсто инвалидом, али је одбио да оде у пензију.
На лупинг-лествама, трамболинама, а посебно на високој жичари падобранци пролазе обавезну обуку пре него што уђу у авион. Скок са жичаре на овом полигону је нека врста генералне пробе, јер ко не успе да прође ову вежбу на падобранском полигону не може ни да скочи из авиона. А сваки скок је посебна прича и авантура.
- Тај осећај је немогуће описати речима. Небо треба доживети – кажу углас нишки падобранци.
- Од оснивања бригаде до данас учествовали смо на више од 200 великих здружено-тактичких вежби, које су изведене са запаженим успехом. Све активне старешине имају по најмање 1.100 скокова, а од 1947. године изведено је око 480.000 падобранских скокова и оспособљено је више од 35.000 падобранаца.
А има нечег, обичним људима несхватљивог, у црвеној беретки и орлу раширених крила што припаднике елитне 63. падобранске бригаде из Ниша тера да чине невероватне ствари. Тако је, пре седам година, група војника децембарске класе написала молбу тадашњем министру да им – продужи служење рока!
Многи од њих имали су само по скок када се покварио авион из којег су скакали, а због тога што је поправка трајала више од месец и по, завршетак обуке дошао је у питање. После молбе министру, жеља им је испуњена, нови авион стигао је из Београда у Ниш и дан пре „скидања“ из војске, добили су звање падобранца.
- Падобранска заклетва „За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. падобранске бригаде – раде!“ на најбољи начин осликава обележје војног падобранца – поручују чланови 63.
НАЈЛЕПШИ СТАРЕШИНА ВС
Једна „црвена беретка“ нишких падобранаца разликује се од свих осталих.
Она крије дугу косу, плаве очи и стидљив осмех незванично најлепшег старешине Војске Србије.
Старији водник прве класе, Радмила Ђурић, падобрански инструктор, члан је падобранске екипе „Небеске видре“ у којој има места само за врхунске падобранце.
-Настала је средином 1991. године, а у потпуном значењу почела је да се ствара са првим борбеним дејствима на Аеродрому „Церкље“ у Словенији.
Само током 1991. и 1992. из објеката базирања извршено је 135 различитих борбених задатака – борбених, безбедносних, обавештајних, специјалних..
На аеродрому „Плесо“ нишки падобранци од јула до децембра 1991. године обезбеђивали су извлачења средстава и већег броја ваздухоплова из Ваздухопловног завода „Змај“.
А у вадушној бази „Земуник“ код Задра падобранци су били нешто дуже – од јула 1991, па све до маја 1992.
Према сведочењу командира те борбене групе, одбрану је организовао онако како су то налагали уџбеници и конфигурација терена.
Био је то школски пример организације одбране.
Током НАТО бомбардовања, 1999, припадници 63. падобранске бригаде борили су се против ОВК на просторима Косова и Метохије, али и са диверзантским тимовима који су из Албаније покушавали да уђу на територију Југославије.
Посебно су се истакли у одбрани граничних караула на југословенско-албанској граници.
За 68 година постојања падобранских јединица, на борбеним и другим задацима погинуло је 49 падобранаца.
Њих 22 страдала су током извршења падобранског скока, јер се сваки скок сматра борбеним задатком.
А 21 падобранац погинуо је у борбеним акцијама од 1991. до 2001. године.
ОПЕРАЦИЈА ЧАПЉИНА
Једну од најуспешнијих акција, која је трајала само 7,5 минута, нишки командоси извели су априла 1992. са пилотима РВ ЈНА. У круг касарне у Чапљини на одређена места спустило се осам хеликоптера и 16 падобранаца, који су из окружења покупили и извукли 170 војника и цивила, који су се више од две недеље налазили под ватром хрватско-муслиманских снага. Хеликоптери су се без губитка вратили у Мостар, сви су били „изрешетани“, али нико није био повређен!
(Вечерње новости)
КИКАШОВ АВИОН
Почетком деведесетих година прошлог века нишки специјалци на аеродому „Плесо“ запленили су 18 тона тешко и милион долара вредно пешачко и противоклопно наоружање, намењено Збору народне гарде.Ово наоружање је хрватски исељеник Антон Кикаш авионом „боинг 707“ компаније „Уганде ерлајнса“ покушао да доставе Хрватској на почетку ратних сукоба, али је ЈНА подигла ловачке авионе и наредила спуштање летилице на „Плесо“.
Нишке „видре” елита Војске
Србија и град Ниш се пуних 46 година препознају и по припадницима чувене 63. падобранске бригаде. Поштовани широм света. До сада извели чак 480.000 скокова и оспособили више од 35.000 „црвених беретки.
Падобранци и хуманитарци – По њима се Ниш препознаје
Град на Нишави пуних 46 година представља базу чувене 63. падобранске бригаде, данас батаљона. Звук авиона „антонов 26“ из којег изводе своје скокове постао је део нишке свакодневице.
МАНТИЈА
Протосинђел Јован (Ћулибрк) познат је и као падобранац у мантији.
Подофицир је и резервиста чувене 63. падобранске бригаде из Ниша.
Често своје монашко одело поносно мења падобранским комбинезоном, а до сада је укњижио 140 скокова.
Историјат чувене 63. сеже до 1944, када је у Барију формиран 1. падобрански батаљон који је расформиран већ средином јула 1945.
У поратном периоду било је много „експериментисања“ у организацији оваквих трупа. Јер, разни падобрански батаљони и бригаде су у веома кратком периоду оснивани, распуштани или премештани.
Тада је преовладавао став да ЈНА нису потребне веће падобранске јединице. Јер, како се констатовало, у условима употребе нуклеарног оружја, модерног ПВО-а и масовних оклопних снага у евентуалном рату ваздушни десанти на бојишту немају много изгледа за успех.
А после поновог формирања, децембра 1967. године, ова бригада је постала легендарна, јер је била и остала ударна песница наше војске. Високи, кршни и храбри, припадници елитне 63. зато се респектују широм света, а после НАТО бомбардовања наше земље нишке „црвене беретке“ добиле су Орден народног хероја.
Време проведено за њима, на земљи и у ваздуху, прави је „празник за очи“. И заиста, ретки су они којима не застане дах због вештина које изводе. Специјална обука падобранаца траје током целе године. Саткана је од преживљавања, верања, пливања и скијања. Наравно, ту се и борилачке вештине, руковање хладним оружјем. Падобранци су оспособљавају и за антитерористичке акције, а „најексклузивнија“ је падобранска.
ПРЕЖИВЕО НЕМОГУЋЕ
Подофициру 63. падобранске бригаде Хасану Омеровићу (52) из Ниша, у току опитног скока са новим војним падобранима, 15. децембра 1990. отказале су и главна и помоћна купола.
Само са трећином отвореног падобрана, са висине од 2.650 метара, брзином од 120 километара на час, пао је на крошњу дрвета, а онда на бетонско игралиште нишког аеродрома. Омеровић је тада задобио 17 прелома, проглашен је 30 одсто инвалидом, али је одбио да оде у пензију.
На лупинг-лествама, трамболинама, а посебно на високој жичари падобранци пролазе обавезну обуку пре него што уђу у авион. Скок са жичаре на овом полигону је нека врста генералне пробе, јер ко не успе да прође ову вежбу на падобранском полигону не може ни да скочи из авиона. А сваки скок је посебна прича и авантура.
- Тај осећај је немогуће описати речима. Небо треба доживети – кажу углас нишки падобранци.
- Од оснивања бригаде до данас учествовали смо на више од 200 великих здружено-тактичких вежби, које су изведене са запаженим успехом. Све активне старешине имају по најмање 1.100 скокова, а од 1947. године изведено је око 480.000 падобранских скокова и оспособљено је више од 35.000 падобранаца.
А има нечег, обичним људима несхватљивог, у црвеној беретки и орлу раширених крила што припаднике елитне 63. падобранске бригаде из Ниша тера да чине невероватне ствари. Тако је, пре седам година, група војника децембарске класе написала молбу тадашњем министру да им – продужи служење рока!
Многи од њих имали су само по скок када се покварио авион из којег су скакали, а због тога што је поправка трајала више од месец и по, завршетак обуке дошао је у питање. После молбе министру, жеља им је испуњена, нови авион стигао је из Београда у Ниш и дан пре „скидања“ из војске, добили су звање падобранца.
- Падобранска заклетва „За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. падобранске бригаде – раде!“ на најбољи начин осликава обележје војног падобранца – поручују чланови 63.
НАЈЛЕПШИ СТАРЕШИНА ВС
Једна „црвена беретка“ нишких падобранаца разликује се од свих осталих.
Она крије дугу косу, плаве очи и стидљив осмех незванично најлепшег старешине Војске Србије.
Старији водник прве класе, Радмила Ђурић, падобрански инструктор, члан је падобранске екипе „Небеске видре“ у којој има места само за врхунске падобранце.
-Настала је средином 1991. године, а у потпуном значењу почела је да се ствара са првим борбеним дејствима на Аеродрому „Церкље“ у Словенији.
Само током 1991. и 1992. из објеката базирања извршено је 135 различитих борбених задатака – борбених, безбедносних, обавештајних, специјалних..
На аеродрому „Плесо“ нишки падобранци од јула до децембра 1991. године обезбеђивали су извлачења средстава и већег броја ваздухоплова из Ваздухопловног завода „Змај“.
А у вадушној бази „Земуник“ код Задра падобранци су били нешто дуже – од јула 1991, па све до маја 1992.
Према сведочењу командира те борбене групе, одбрану је организовао онако како су то налагали уџбеници и конфигурација терена.
Био је то школски пример организације одбране.
Током НАТО бомбардовања, 1999, припадници 63. падобранске бригаде борили су се против ОВК на просторима Косова и Метохије, али и са диверзантским тимовима који су из Албаније покушавали да уђу на територију Југославије.
Посебно су се истакли у одбрани граничних караула на југословенско-албанској граници.
За 68 година постојања падобранских јединица, на борбеним и другим задацима погинуло је 49 падобранаца.
Њих 22 страдала су током извршења падобранског скока, јер се сваки скок сматра борбеним задатком.
А 21 падобранац погинуо је у борбеним акцијама од 1991. до 2001. године.
ОПЕРАЦИЈА ЧАПЉИНА
Једну од најуспешнијих акција, која је трајала само 7,5 минута, нишки командоси извели су априла 1992. са пилотима РВ ЈНА. У круг касарне у Чапљини на одређена места спустило се осам хеликоптера и 16 падобранаца, који су из окружења покупили и извукли 170 војника и цивила, који су се више од две недеље налазили под ватром хрватско-муслиманских снага. Хеликоптери су се без губитка вратили у Мостар, сви су били „изрешетани“, али нико није био повређен!
(Вечерње новости)
КИКАШОВ АВИОН
Почетком деведесетих година прошлог века нишки специјалци на аеродому „Плесо“ запленили су 18 тона тешко и милион долара вредно пешачко и противоклопно наоружање, намењено Збору народне гарде.Ово наоружање је хрватски исељеник Антон Кикаш авионом „боинг 707“ компаније „Уганде ерлајнса“ покушао да доставе Хрватској на почетку ратних сукоба, али је ЈНА подигла ловачке авионе и наредила спуштање летилице на „Плесо“.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН Р. СРПСКА: 22 године од формирања друге српске државе
Свечаном академијом, пријемом и литургијом, данас ће Република Српска обележити свој дан – 9. јануар и крсну славу, Светог архидјакона Стефана.
Свечаној академији у Културном центру Бански двор и пријему у зграду Владе Републике Српске присуствоваће премијер Србије Ивица Дачић, министар спољних послова Иван Мркић и министар правде и државне управе Никола Селаковић.
Министар Селаковић ће претходно присуствовати литургији и славском обреду у Саборном храму Христа спаситеља, коју ће служити патријарх српски Иринеј.
Поводом обележавања Дана и крсне славе Републике Српске, Бањалуку ће посетити и принц Александар Карадјордјевић са супругом Катарином и чланом Крунског већа Душаном Бабцем.
Непримерене “честитке”
Уочи сутрашњег дана Републике Српске на више адреса званичника сигле су “честитке” непримереног садржаја. На “честиткама” су фотографије људских костију и лешева и натпис: “Ако обележавате Дан РС, не заборавите – ово су њени темељи”.
Најављено је да ће они посетити и Дом за децу без родитељског старања “Раде Врањешевић” и дечје одељење у Клиничком центру у Бањалуци.
Република Српска обележава 9. јануар у знак сећања на тај дан 1992. године, када је на Палама проглашена Српска Република БиХ.
Током политичке кризе након отцепљења БИХ 1991.године, Срби су створили посебну скупштину 24. октобра под називом “Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини”. Дана 21. новембра скупштина је објавила да све општине, месне заједнице и насељена места где је више од 50 одсто становника гласало да остане у Југославији, постају део “српских аутономних територија”.
Наредне године 9. јануара у Сарајеву ова скупштина је прогласила “Републику Српску Босну и Херцеговину”.
ИСТОРИЈА
Током политичке кризе након отцјепљења Хрватске и Словеније од Југославије, 25. јуна 1991. године, Срби су створили посебну скупштину 24. октобра под називом „Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“. Датума 21. новембра 1991. године скупштина је објавила да све општине, мјесне заједнице, и насељена мјеста гдје је више од 50% становника гласало да СР Босна и Херцеговина остане у Југославији, постају дијелом „српских аутономних територија“.
9. јануара 1992. године, ова скупштина је прогласила „Републику Српску Босну и Херцеговину“, док је 28. фебруара донијет Устав Републике Српске Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у СР Босни и Херцеговини. Република би се састојала не само од свих подручја гдје су Срби били већина, него такођер и од „мјеста гдје је српски народ мањина због геноцида над њим током Другог свјетског рата“.[10]Република Српска Босна и Херцеговина је проглашена дијелом југословенске федералне државе.
5. априла 1992. године је крња Влада СР Босне и Херцеговине прогласила независност, а након три дана промјену имена у Република Босна и Херцеговина. Европска заједница је признала независност СР Босне и Херцеговине 6. априла 1992. године. 7. априла, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава независност од Босне и Херцеговине и останак у Југославији. Ипак, када су Србија и Црна Гора као једине де фацто преостале југословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију, Република Српска и Република Српска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако све до 1995. године то нису признале.
12. маја 1992. године, током сједнице скупштине Срба, Радован Караџић је објавио шест „стратегијских циљева“ српског народа у Босни и Херцеговини:
Успоставити државне границе које би одвојиле српски народ од друга два народа.
Успоставити коридор између Семберије и Босанске Крајине.
Успоставити коридор у Подрињу, што значи укинути стање Дрине као границе српских држава.
Успоставити границу на Уни и Неретви.
Подијелити Сарајево у српске и бошњачке дијелове, те успоставити способне државне власти у оба дијела.
Осигурати приступ Јадранском мору.
Током исте сједнице, скупштина Срба је успоставила Војску Републике Српске (ВРС) и изабрала Ратка Младића да буде заповједник другог војног дистриктаЈугословенске армије. Пред крај маја 1992. године и повлачења југословенских снага са простора бивше СР Босне и Херцеговине, други војни дистрикт је постао главни штаб војске Републике Српске. 12. августа 1992. године назив Српска Република Босна и Херцеговина је промењен у Република Српска.
Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1992. до 1995. године. 30. августа 1995. године НАТО пакт покреће бомбардовање Републике Српске („Операција Намјерна сила“). Рат је окончан потписивањем Дејтонског мировног споразума, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Федерација Босне и Херцеговине). Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а Федерација Босне и Херцеговине 51%.
Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Дистрикта Брчко БиХ 2000. године, посјед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0,5 — 1,0%. Брчко дистрикт је по Арбитражној одлуци стављен под међународну управу супервизора који де фацто има законодавну, извршну и судску власт у дистрикту. Он издаје налоге којима доноси законе и уредбе, и именује и разрешава службенике и функционере Брчко дистрикта.
Током година након Дејтонског споразума, неке ингеренције Републике Српске које су дејтонским Уставом Босне и Херцеговине и његовим анексима биле дефинисане као надлежности ентитета пренесене су на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе – оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савјета БиХ итд). Високи представник за Босну и Херцеговину је наметнуо велики број амандмана на Устав Републике Српске.
(Танјуг)
Свечаном академијом, пријемом и литургијом, данас ће Република Српска обележити свој дан – 9. јануар и крсну славу, Светог архидјакона Стефана.
Свечаној академији у Културном центру Бански двор и пријему у зграду Владе Републике Српске присуствоваће премијер Србије Ивица Дачић, министар спољних послова Иван Мркић и министар правде и државне управе Никола Селаковић.
Министар Селаковић ће претходно присуствовати литургији и славском обреду у Саборном храму Христа спаситеља, коју ће служити патријарх српски Иринеј.
Поводом обележавања Дана и крсне славе Републике Српске, Бањалуку ће посетити и принц Александар Карадјордјевић са супругом Катарином и чланом Крунског већа Душаном Бабцем.
Непримерене “честитке”
Уочи сутрашњег дана Републике Српске на више адреса званичника сигле су “честитке” непримереног садржаја. На “честиткама” су фотографије људских костију и лешева и натпис: “Ако обележавате Дан РС, не заборавите – ово су њени темељи”.
Најављено је да ће они посетити и Дом за децу без родитељског старања “Раде Врањешевић” и дечје одељење у Клиничком центру у Бањалуци.
Република Српска обележава 9. јануар у знак сећања на тај дан 1992. године, када је на Палама проглашена Српска Република БиХ.
Током политичке кризе након отцепљења БИХ 1991.године, Срби су створили посебну скупштину 24. октобра под називом “Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини”. Дана 21. новембра скупштина је објавила да све општине, месне заједнице и насељена места где је више од 50 одсто становника гласало да остане у Југославији, постају део “српских аутономних територија”.
Наредне године 9. јануара у Сарајеву ова скупштина је прогласила “Републику Српску Босну и Херцеговину”.
ИСТОРИЈА
Током политичке кризе након отцјепљења Хрватске и Словеније од Југославије, 25. јуна 1991. године, Срби су створили посебну скупштину 24. октобра под називом „Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“. Датума 21. новембра 1991. године скупштина је објавила да све општине, мјесне заједнице, и насељена мјеста гдје је више од 50% становника гласало да СР Босна и Херцеговина остане у Југославији, постају дијелом „српских аутономних територија“.
9. јануара 1992. године, ова скупштина је прогласила „Републику Српску Босну и Херцеговину“, док је 28. фебруара донијет Устав Републике Српске Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у СР Босни и Херцеговини. Република би се састојала не само од свих подручја гдје су Срби били већина, него такођер и од „мјеста гдје је српски народ мањина због геноцида над њим током Другог свјетског рата“.[10]Република Српска Босна и Херцеговина је проглашена дијелом југословенске федералне државе.
5. априла 1992. године је крња Влада СР Босне и Херцеговине прогласила независност, а након три дана промјену имена у Република Босна и Херцеговина. Европска заједница је признала независност СР Босне и Херцеговине 6. априла 1992. године. 7. априла, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава независност од Босне и Херцеговине и останак у Југославији. Ипак, када су Србија и Црна Гора као једине де фацто преостале југословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију, Република Српска и Република Српска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако све до 1995. године то нису признале.
12. маја 1992. године, током сједнице скупштине Срба, Радован Караџић је објавио шест „стратегијских циљева“ српског народа у Босни и Херцеговини:
Успоставити државне границе које би одвојиле српски народ од друга два народа.
Успоставити коридор између Семберије и Босанске Крајине.
Успоставити коридор у Подрињу, што значи укинути стање Дрине као границе српских држава.
Успоставити границу на Уни и Неретви.
Подијелити Сарајево у српске и бошњачке дијелове, те успоставити способне државне власти у оба дијела.
Осигурати приступ Јадранском мору.
Током исте сједнице, скупштина Срба је успоставила Војску Републике Српске (ВРС) и изабрала Ратка Младића да буде заповједник другог војног дистриктаЈугословенске армије. Пред крај маја 1992. године и повлачења југословенских снага са простора бивше СР Босне и Херцеговине, други војни дистрикт је постао главни штаб војске Републике Српске. 12. августа 1992. године назив Српска Република Босна и Херцеговина је промењен у Република Српска.
Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1992. до 1995. године. 30. августа 1995. године НАТО пакт покреће бомбардовање Републике Српске („Операција Намјерна сила“). Рат је окончан потписивањем Дејтонског мировног споразума, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Федерација Босне и Херцеговине). Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а Федерација Босне и Херцеговине 51%.
Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Дистрикта Брчко БиХ 2000. године, посјед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0,5 — 1,0%. Брчко дистрикт је по Арбитражној одлуци стављен под међународну управу супервизора који де фацто има законодавну, извршну и судску власт у дистрикту. Он издаје налоге којима доноси законе и уредбе, и именује и разрешава службенике и функционере Брчко дистрикта.
Током година након Дејтонског споразума, неке ингеренције Републике Српске које су дејтонским Уставом Босне и Херцеговине и његовим анексима биле дефинисане као надлежности ентитета пренесене су на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе – оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савјета БиХ итд). Високи представник за Босну и Херцеговину је наметнуо велики број амандмана на Устав Републике Српске.
(Танјуг)
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Поносна Србска - 22 године борбе!
„Од љиљана гордих са Твртковог стега, и Стјепана Косаче србскога херцега. Сплетен је венац орловске славе, над горама дедовине Светога Саве. К'о слобода златна, из борбе настала, ватром крштена, с народом срастала. Отачаства широм, Србљем љубљена, јунаштвом брањена, крвљу искупљена. Посипана смутњом, муком и плачем, победе је однела крстом и мачем. Оклоп јој сковале небеске силе, душу јој удахнуле романијске виле. На мапи Србства, још поносно сија, православни бисер Европе Нација. Кршеви њени, и ливаде росне, рађају синове земље поносне. Синове што ће у новоме боју, очистити кукољ, за државу нову.“
На дан Светог архиђакона Стефана, трећег дана празновања Рождества Христовог, лета Господњег 1992. године, рођена је и нова србска држава – Србска република Босна и Херцеговина (касније названа Република Србска). Као реакција на антисрбски чин муслиманско-хрватског прегласавања и нелегалног „отцепљења“ Босне и Херцеговине од умируће СФРЈ, србски народ предвођен Србском демократском странком и др Радованом Караџићем, оснива поменуту територијалну јединицу коју отцепљује од нелегално створене антисрбске „државе“ Босне и Херцеговине.
Република Србска, као национална држава створена у рату, борбом и крвљу, у ванредно тешким околностима, била је и остала бастион националне идеје у Европи, утолико више што је створена из отпора антиевропској исламској експанзији, потпомогнутој из читавог муслиманског света. Услед значаја који још од самог свог оснивања придаје православној вери као сржи србског националног идентитета, Република Србска представља прави светосавски бисер у круни вековног србског државотворног подвига. Она је сама по себи велика србска победа у мору разочарења и понижења. Победа која не престаје да иритира наше душмане и која је назначење наших будућих победа. Она јесте пут ка србском уједињењу и србски завет! Као таква, Република Србска била је и остала узор и инспирација србске националне револуције, те јој и овог Стефандана посвећујемо наше стихове:
Од љиљана гордих са Твртковог стега, и Стјепана Косаче србскога херцега. Сплетен је венац орловске славе, над горама дедовине Светога Саве. К'о слобода златна, из борбе настала, ватром крштена, с народом срастала. Отачаства широм, Србљем љубљена, јунаштвом брањена, крвљу искупљена. Посипана смутњом, муком и плачем, победе је однела крстом и мачем. Оклоп јој сковале небеске силе, душу јој удахнуле романијске виле. На мапи Србства, још поносно сија, православни бисер Европе Нација. Кршеви њени, и ливаде росне, рађају синове земље поносне. Синове што ће у новоме боју, очистити кукољ, за државу нову.
извор: Србска Акција
„Од љиљана гордих са Твртковог стега, и Стјепана Косаче србскога херцега. Сплетен је венац орловске славе, над горама дедовине Светога Саве. К'о слобода златна, из борбе настала, ватром крштена, с народом срастала. Отачаства широм, Србљем љубљена, јунаштвом брањена, крвљу искупљена. Посипана смутњом, муком и плачем, победе је однела крстом и мачем. Оклоп јој сковале небеске силе, душу јој удахнуле романијске виле. На мапи Србства, још поносно сија, православни бисер Европе Нација. Кршеви њени, и ливаде росне, рађају синове земље поносне. Синове што ће у новоме боју, очистити кукољ, за државу нову.“
На дан Светог архиђакона Стефана, трећег дана празновања Рождества Христовог, лета Господњег 1992. године, рођена је и нова србска држава – Србска република Босна и Херцеговина (касније названа Република Србска). Као реакција на антисрбски чин муслиманско-хрватског прегласавања и нелегалног „отцепљења“ Босне и Херцеговине од умируће СФРЈ, србски народ предвођен Србском демократском странком и др Радованом Караџићем, оснива поменуту територијалну јединицу коју отцепљује од нелегално створене антисрбске „државе“ Босне и Херцеговине.
Република Србска, као национална држава створена у рату, борбом и крвљу, у ванредно тешким околностима, била је и остала бастион националне идеје у Европи, утолико више што је створена из отпора антиевропској исламској експанзији, потпомогнутој из читавог муслиманског света. Услед значаја који још од самог свог оснивања придаје православној вери као сржи србског националног идентитета, Република Србска представља прави светосавски бисер у круни вековног србског државотворног подвига. Она је сама по себи велика србска победа у мору разочарења и понижења. Победа која не престаје да иритира наше душмане и која је назначење наших будућих победа. Она јесте пут ка србском уједињењу и србски завет! Као таква, Република Србска била је и остала узор и инспирација србске националне револуције, те јој и овог Стефандана посвећујемо наше стихове:
Од љиљана гордих са Твртковог стега, и Стјепана Косаче србскога херцега. Сплетен је венац орловске славе, над горама дедовине Светога Саве. К'о слобода златна, из борбе настала, ватром крштена, с народом срастала. Отачаства широм, Србљем љубљена, јунаштвом брањена, крвљу искупљена. Посипана смутњом, муком и плачем, победе је однела крстом и мачем. Оклоп јој сковале небеске силе, душу јој удахнуле романијске виле. На мапи Србства, још поносно сија, православни бисер Европе Нација. Кршеви њени, и ливаде росне, рађају синове земље поносне. Синове што ће у новоме боју, очистити кукољ, за државу нову.
извор: Србска Акција