Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ЊИХОВЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ СУ ЗАИСТА ПУНЕ ЊИХ...
Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Поштени стварају и држе државу
Или како су сељаци шумадијски поштовали и помагали своју државу.
Познато је како је кнез Милош у младости својој служио код неког домаћина газда Аксентија у селу Добрињу. Доцније је Милош постао устаник и војвода и кнез. Као кнез и господар малене сељачке државе сети се Милош свога негдашњег газде Аксентија, па га позове к себи у госте. Када Аксентије дође, кнез Милош га срдачно дочека и задржа дуже времена као свога госта. Па кад су се наразговарали о свему што је било и прошло, поведе домаћин свога госта да му покаже благајну државну. У благајни је лежао разнолик новац, гомиле и вреће сребра и злата и бакра. Задиви се Аксентије видећи толико благо како никад нигде није видео. А кнезу беше мило што се Аксентије тако задиви сабраној и уштеђеној имовини народној. Па хтеде се кнезу да мало искуша овога простог и неписменог сељака (какав је и он био), па му рече:
- Газда Аксо, чиниш волико, много си ти мени добра учинио кад сам служио код тебе. Не знам како да ти се одужим. Него ево узми од овога блага колико ти драго.
Аксентије се мало замисли, погледа у оне гомиле државнога блага, очи му заводнише од суза, па ће рећи кнезу:
- Господару, ово је заједничко благо целог народа. Па кад би свак одавде узео колико би хтео, брзо би тога блага нестало. Одавде се не узима него се овде додаје.
И рекавши ово, узе кесу иза појаса, раздреши гајтан, па извади два сребрна цванцика и баци на ону гомилу.
Или како су сељаци шумадијски поштовали и помагали своју државу.
Познато је како је кнез Милош у младости својој служио код неког домаћина газда Аксентија у селу Добрињу. Доцније је Милош постао устаник и војвода и кнез. Као кнез и господар малене сељачке државе сети се Милош свога негдашњег газде Аксентија, па га позове к себи у госте. Када Аксентије дође, кнез Милош га срдачно дочека и задржа дуже времена као свога госта. Па кад су се наразговарали о свему што је било и прошло, поведе домаћин свога госта да му покаже благајну државну. У благајни је лежао разнолик новац, гомиле и вреће сребра и злата и бакра. Задиви се Аксентије видећи толико благо како никад нигде није видео. А кнезу беше мило што се Аксентије тако задиви сабраној и уштеђеној имовини народној. Па хтеде се кнезу да мало искуша овога простог и неписменог сељака (какав је и он био), па му рече:
- Газда Аксо, чиниш волико, много си ти мени добра учинио кад сам служио код тебе. Не знам како да ти се одужим. Него ево узми од овога блага колико ти драго.
Аксентије се мало замисли, погледа у оне гомиле државнога блага, очи му заводнише од суза, па ће рећи кнезу:
- Господару, ово је заједничко благо целог народа. Па кад би свак одавде узео колико би хтео, брзо би тога блага нестало. Одавде се не узима него се овде додаје.
И рекавши ово, узе кесу иза појаса, раздреши гајтан, па извади два сребрна цванцика и баци на ону гомилу.
Kod:
[url]http://arijevska-zora.blogspot.com/search?updated-max=2014-01-20T14:21:00-08:00&max-results=7[/url]Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Нек је твојој мајци хвала...
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Бели националиста
Он је најчешће усамљени вук међу овцама, гледа декаденцију, дегенерацију и отворени геноцид над сопственим народом, често потпуно сам.
Он избегава порнографију, то види као симбол декаденције и експлоатацију мушкараца и жена, намењена да поквари природан поредак ствари.
Он воли живот, заговорник је традиционалне породице, насупрот свему што је дегенерисано и покварено.
Он је религиозан, препознајући праве европске религије као темељ и главни принцип успешног и просперитетног друштва.
Он се гнуша свих лекова, хвали умереност у алкохолу или чак апстиненцију.
Он види феминизам као још један начин да се уништи жена, претварајући жене у мушкараце, а мушкарце у децу.
Он види популарну културу, као што су телевизија, филмови и већина модерне музике, као начин да стави у анестезију обичног човека и промовише дегенерисану мисао.
Он схвата да су разноврсност, мултикултуралност и њен нуспродукт мешање раса, начини да се униште традиционална друштва која су функционисала хиљадама година.
Он не мрзи - радије, он ради уз љубав и поштовање, љубав према својој раси, и поштовање права других раса да раде исто.
Он је заштитник животне средине, воли и брине за природу у свим облицима, и воли све животиње, велике и мале.
Он је здрав, чист и није сујетан.
Он бојкотује капиталистичке компаније и мултинационалне корпорације које промовишу мулти-културу, дегенерацију и друге штетне праксе.
Он би био задовољан да, чак и након свог уложеног труда, спаси само једну душу из таме, која је толико очигледна у нашим модерним временима, и окрене је ка светлу.
Најважније, његов број убрзано расте.
извор: Борба 14
Он је најчешће усамљени вук међу овцама, гледа декаденцију, дегенерацију и отворени геноцид над сопственим народом, често потпуно сам.
Он избегава порнографију, то види као симбол декаденције и експлоатацију мушкараца и жена, намењена да поквари природан поредак ствари.
Он воли живот, заговорник је традиционалне породице, насупрот свему што је дегенерисано и покварено.
Он је религиозан, препознајући праве европске религије као темељ и главни принцип успешног и просперитетног друштва.
Он се гнуша свих лекова, хвали умереност у алкохолу или чак апстиненцију.
Он види феминизам као још један начин да се уништи жена, претварајући жене у мушкараце, а мушкарце у децу.
Он види популарну културу, као што су телевизија, филмови и већина модерне музике, као начин да стави у анестезију обичног човека и промовише дегенерисану мисао.
Он схвата да су разноврсност, мултикултуралност и њен нуспродукт мешање раса, начини да се униште традиционална друштва која су функционисала хиљадама година.
Он не мрзи - радије, он ради уз љубав и поштовање, љубав према својој раси, и поштовање права других раса да раде исто.
Он је заштитник животне средине, воли и брине за природу у свим облицима, и воли све животиње, велике и мале.
Он је здрав, чист и није сујетан.
Он бојкотује капиталистичке компаније и мултинационалне корпорације које промовишу мулти-културу, дегенерацију и друге штетне праксе.
Он би био задовољан да, чак и након свог уложеног труда, спаси само једну душу из таме, која је толико очигледна у нашим модерним временима, и окрене је ка светлу.
Најважније, његов број убрзано расте.
извор: Борба 14
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.
Ова дивљаштва о којима ће сада бити рећ се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета.
У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили. Хрвате.
О дивљаштвима Хрвата над Немцима данас стоје многи споменици и дешавања уклесана у камење још из 17. века.
Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената.
Европско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате и њихова недела остао је и у документовано-писаној форми као горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће Хрвата које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима дуљем Липе Њине за време Другог светског рата 1941.-1945. г. али и након тога за време Отаџбинског рата 1991.-1995. г.
Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевидца у монографској књизи Јелене Гускове, Историја југословенске кризе (1990-2000) у два тома, Београд 2003. г. (превод са руског).
У Лондону је 1638 године изашла књижица “Жаловање над Немачком” у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Дакле, хрватски садизам се повесно може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано, тј. засновано на повесним изворима, показати и што је најбитније и доказати да геноцид над србским народом укључујући монструозна иживљавања над србским женама и децом као и рушење србских споменика културе и повести заједно са богомољама и писаном традицијом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране Хрвата није никакав нововековни изум већ пре свега дугостолетна традиција па чак и начин националне самореализације у Хрвата. Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући:
“Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.)
Катедрала у Магдебургу пред чијим је улазом до другог светског рата (тада је катедрала тешко била настрадала и касније су је реновирали) било уклесано “Gott, behutte uns von Pesten, Krieger und Kroaten!” што у преводу значи “Боже сачувај нас од куге, рата и Хрвата”. Само у тој катедрали су Хрвати порезали главе од преко 50 жена и деце. Нису гледали да ли је младо или старо. Проболи су дете које је сисало на мајчиним грудима. У Магдебургу је преко 25000 људи поклано на најсвирепији начин и то само за три дана. Жене редом силоване. Људи тотално искасапљени. Иста зверста, која су се поновила у Јасеновцу и широм НДХ.
У истој својој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се на пример кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата која је после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупила пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убиства жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде.
Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе под слоганом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Наиме, године 1630. Хрвати су ушли у овај источнонемачки град и према писању Европске позорнице као историјског извора десило се следеће:
“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”
У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:
“10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”
Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу.
О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији” остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију “Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.” Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио: “Пошто су многи Хрвати пребродили (реку) Лабу (или Елбу, јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”
У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..
Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста од 11. јануара те исте 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ који ће се и касније на балканским просторима Липе Њине (и натопљене србском крвљу) сукцесивно понављати у 20. столећу: „Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”
Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата!
Напомене:
Сви цитати су наведени према горе споменутој књизи проф. Лазе М. Костића, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, странице 5-11).
(magacin.org)
Када се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.
Ова дивљаштва о којима ће сада бити рећ се тотално поклапају са усташким кољачким менталитетом (и на жалост данас су већ скоро пали у заборав), једина разлика јесте што су се десила 300 година пре усташког покрета.
У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на католичкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи (Мађари, Пољаци, Италијани, итд), али Немци су тада од свих њих једне посебно упамтили. Хрвате.
О дивљаштвима Хрвата над Немцима данас стоје многи споменици и дешавања уклесана у камење још из 17. века.Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно у повести може сматрати Првим општим европским ратом у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената.
Европско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате и њихова недела остао је и у документовано-писаној форми као горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће Хрвата које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима дуљем Липе Њине за време Другог светског рата 1941.-1945. г. али и након тога за време Отаџбинског рата 1991.-1995. г.
Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевидца у монографској књизи Јелене Гускове, Историја југословенске кризе (1990-2000) у два тома, Београд 2003. г. (превод са руског).
У Лондону је 1638 године изашла књижица “Жаловање над Немачком” у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..Дакле, хрватски садизам се повесно може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано, тј. засновано на повесним изворима, показати и што је најбитније и доказати да геноцид над србским народом укључујући монструозна иживљавања над србским женама и децом као и рушење србских споменика културе и повести заједно са богомољама и писаном традицијом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране Хрвата није никакав нововековни изум већ пре свега дугостолетна традиција па чак и начин националне самореализације у Хрвата. Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући:
“Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.” (Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго, 1953. г., издање Српске народне одбране, стр. 5.)
Катедрала у Магдебургу пред чијим је улазом до другог светског рата (тада је катедрала тешко била настрадала и касније су је реновирали) било уклесано “Gott, behutte uns von Pesten, Krieger und Kroaten!” што у преводу значи “Боже сачувај нас од куге, рата и Хрвата”. Само у тој катедрали су Хрвати порезали главе од преко 50 жена и деце. Нису гледали да ли је младо или старо. Проболи су дете које је сисало на мајчиним грудима. У Магдебургу је преко 25000 људи поклано на најсвирепији начин и то само за три дана. Жене редом силоване. Људи тотално искасапљени. Иста зверста, која су се поновила у Јасеновцу и широм НДХ.У истој својој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се на пример кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата која је после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупила пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убиства жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде.
Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе под слоганом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Наиме, године 1630. Хрвати су ушли у овај источнонемачки град и према писању Европске позорнице као историјског извора десило се следеће:
“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”
У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:
“10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”
Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу.
О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији” остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију “Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.” Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио: “Пошто су многи Хрвати пребродили (реку) Лабу (или Елбу, јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”
У Лондону је 1638 године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују Хрвате како једу децу (међу осталом). Силили свештенике да се моле пред олтаром док су их клали, силовали жене у цркви. вадили људима очи, дерали им кожу, ЈЕЛИ НОВОРОЂЕНЧАД, резали женама руке и ноге, пекли живе људе, чупали прсте са ужетом, одерали људима лице, резали нос и уши и правили од њих привесак, бацали жене у реку, сипали људима мокрачу кроз цев у стомак…..Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста од 11. јануара те исте 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ који ће се и касније на балканским просторима Липе Њине (и натопљене србском крвљу) сукцесивно понављати у 20. столећу: „Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”
Сачувај Европу Боже куге, глади и Хрвата!
Напомене:
Сви цитати су наведени према горе споменутој књизи проф. Лазе М. Костића, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, странице 5-11).
(magacin.org)
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Незнам да ли овде мислиш на Хрвате.Хрвати су довољно злодела учинили Србском народу да их једноставно тешко немрзети.Сваки Србин треба да осећа гађење према Хрватима,разлоге за то мислим да нетреба да набрајам.Доћиће дан када ће Америка и Европска унија нестати,па ће бити паметније кроатима да сами врате западне Србске земље.
А ако ниси мислио на Хрвате...
Ова "Националистичка тематика" је отворена због неговања љубави према Србскоме народу,његовој традицији,крви и тла.Исто тако је отворена за чињенице и злодела која су се вршила над Србским народом.И дан данас се врши,али без пушке,већ ментално и психички.
Србски народ је део једне велике расно Беле породице која се састоји од разних Европских нација (изузев Албаније).А тој Белој (Аријевској) породици прети истребљење од навале црнаца,кинеза,као и особа расно мешаних бракова.
Статистике говоре да ће Србски народ за 20 година постати мањина у сопственој земљи због прекомерног рађања цигана,шиптара,муслимана-Балија као и због свеучесталијег расног мешања.За мање од 230 година,Србски народ ће нестати као народ Аријевске расе.Стање на целој планети је алармантније.Од 7 милијарди светске популације,Бела раса сачињава мање од 6 % а жене које су способне за рађање и које су млађе чине само 2%.Замисли Јуривака,све дивне и најлепше (проверено) Беле девојке које су око тебе ће можда нестати ако се ти,ја и сваки Србин и Европљанин незаузмемо за њихов опстанак.Надам се да то нежелиш,а нежелим ни ја.
А да ли знаш да је милијардити циганин рођен не тако далеке 99-те?Да ли знаш да су у Србији према грубим проценама скоро милион цигана?За кинезе знаш и сам.Расни закон је итекако потребан.У том расном закону неће сигурно писати да треба побити Јевреје,Цигане,Кинезе...већ ће писати да је неопходна њихова депортација ради опстанка Србског народа.ОПСТАНАК СРБСКЕ КРВИ И ИМЕНА МОРА БИТИ ОБЕЗБЕЂЕН.
Здрав био!
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Глобалистичко обликовање деце
Психолози се у последње време све чешће суочавају с врло изопаченим понашањем предшколске деце. С једне стране, необична спутаност, недовољно развијен говор. С друге, повећана агресивност и некаква дивља, претерана демонстративност. Дете се устеже да одговори на најпростије питање, али се притом без устручавања кревељи у присуству непознатих одраслих, пузи под столом, па чак и прави непристојне покрете. Понаша се сасвим неконтролисано. Модели лошег понашања га привлаче као магнет, премда најчешће ништа слично код куће не види, и наравно, хиљадама пута је у кући чуло да се тако не сме понашати. Таква деца већ у петој-шестој години обожавају акционе филмове и одбијају да гледају наше домаће цртаће и бајке, говорећи да им нису интересантни. Али, после посете психологу постаје јасно да је ствар у другоме.
Једноставно је садржај наших цртаних филмова измицао њиховом схватању те је зато био незанимљив. Међутим, пошто се заостатак у развоју детета компензује, оно се окреће домаћим цртаним филмовима и гледа их с ентузијазмом. Таква су деца притом, као прво, психички нормална, а као друго, неретко расту у имућним породицама где имају све: и играчке, и развојне игре, и књижице. Воде их у разне дечје студије, чак и позивају педагоге кући. Истина, има ту једна танана нијанса. Практично сва су од малих ногу занета компјутерским игрицама и телевизијом. Па у чему је ствар? Можда су малишани постали жртве некаквог социјалног експеримента? Ако је тако, онда каквог?
Замолиле смо главног руководиоца Центра за комуникативна истраживања Института за социјално-економске проблеме становништва Академије наука Русије, магистра социолошких наука Наталију Јефимовну Маркову, која се последњих година бави проучавањем деловања различитих средстава јавног информисања (СЈИ) на децу и малолетнике, да нам разјасни ситуацију: - Сасвим сте у праву када говорите о социјалном експерименту широких размера чије жртве постају сва деца. Премда појам “експеримент” подразумева извесну непредвидивост резултата, а у овом случају је резултат већ предвидив. Утицај савремених СЈИ је за стручњака очигледан. Савремена западна уметност мења, изобличава психу детета. У првом реду се ради о цртаним филмовима и компјутерским игрицама. Иузетно снажно дејствујући на дечју уобразиљу, они дају нове смернице и моделе понашања. Хајде да посебно размотримо свако од споменутих застрањивања у понашању. Почећемо од агресије.
Сетимо се “Покемона”. На шта се тамо радња углавном своди? Чудна бића под заједничким називом ”покемони”… што у преводу с енглеског значи “џепна чудовишта” (роскеt топster).
Управо тако, али сада нећемо разматрати питање да ли нам се естетски свиђају или не, ствар је у другоме. Та чудовишта једно друго убијају, настоје да се униште. То је врло слично модерној крвавој забави борбама петлова и паса које сада доживљавају ренесансу. Посматрајући борбу животиња на живот и смрт, одрасли прелазе границу људског, дозвољавајући себи да осете задовољство од убиства. А шта доживљава дете гледајући цртани филм? Природно, поистовећује себе с његовим јунацима. Такви су закони поимања уметничког дела. А поистовећујући себе с бићем које успешно убија друга бића, дете постепено поприма агресивне моделе понашања, награђиване осећањем тријумфа. У његовој психи као да се развија својеврстан каналчић агресивности.
Али, тад у свим цртаним филмовима постоји борба добра са злом. Јуначине убијају змајеве, царевић Иван Змаја Горинича. Има ли неке разлике између традиционалних бајковитих цртаних филмова и западних “ремек-дела” новог поколења?
Наравно да има. Зашто долази до фиксације на агресију? На жалост, у сваком човеку у скривеном виду постоји садомазохистички комплекс, и савремени западни цртани филмови га експлоатишу, приморавајући дете да осети насладу када јунак цртаног филма некоме причињава бол. То се вешто стимулише звуком и сликом. Вишеструко понављање таквих сцена изазива у детету фиксацију на агресију и доприноси развоју одговарајућих модела понашања. Катарза, промена личности коју уметник планира, одиграва се управо у тренутку када јунаци дела (на пример, покемони) уништавају противнике.
Али, у традиционалним иртаним филмовима се нису сладили појединостима убиства… Па и уопште су се трудили да малој деци такве сцене не приказују. Зар не?
Тако је. Ради очигледности хајде да покушамо да замислимо како би ”у духу покемона” требало да изгледа победа царевића Ивана над Змајом Гориничом. “Одруби Иван Змају једну главу и прочепрка тамо ножићем. Тури прсте унутра, а крвца топла… Намаза је на лице. Шикну врела крв… А Иван се грохотом смеје, пије крвцу чашама, снагу стиче од змајске крвце…” И тако даље у истом духу. Уздизање садизма у естетску категорију има сасвим одређен утицај на психу читалаца или гледалаца.
А има ли тога у другим најновијим западним иртаним филмовима?
На жалост, има.
А у “Тому и Џерију”?
Има, али не у толикој мери. “Том и Џери” је стари цртани филм, тако да његови аутори још нису постигли толику истанчаност. А у “Покемонима” се већ ради помоћу најновијих технологија… Сада о другим застрањивањима. Деца су с једне стране ужасно стидљива, а с друге се понашају дивље.
Да, покаткад се њихова демонстративност граничи с безумљем.
Јадничци само понављају оно што виде на екрану. То је такође последица поистовећивања.
Али, зар су јунаци цртаних филмова стидљиви?
Не, то је дечја природа. Та и сами знате да су многа деца по природи стидљива.
А пошто се јунаци цртаних филмова понашају демонстративно, онда је дете, да бих их опонашало, принуђено да ломи самог себе, те зато пуца?
По свему судећи, да. У сваком случају, већ је одавно познато да су они модели понашања које демонстрирају дражесни јунаци с екрана, гледаоцима (поготово младим) врло примамљиви. И ако се застрањивање у понашању на екрану никако не кажњава па чак и не осуђује, врло је вероватно да ће многа деца и малолетници то опонашати. То је још 70-ихгодина XX века познати амерички психолог Алберт Бандура очигледно показао у свом раду “Теорија социјалног обучавања”. Он је говорио о томе да чак и један једини телевизијски модел понашања може постати пред-мет опонашања за милионе! То је вишеструко потврђено у огледима, па и најобичнијој пракси савременог живота.
Молим вас, наведите пример подстицања демонстративности у цртаним филмовима.
Довољно је узети “Телетабисе”. Вероватно вам је познато да свака епизода представља неку поучну причу која би теоретски требало да користи малишанима, па и оним најмлађим, пошто је серија предвиђена за децу узраста од 6 месеци до 4 године. Хајте да размотримо како аутори објашњавају реч “украс”. Најпре се украс букетић везан врпцом појављује на јелки. “Украс” каже спикер. Потом видимо да је букетић затакнут за појас једном од телетабиса. “Украс” понавља спикер, и одједном.”.. букетић с врпцом се нађе телетабису у задњици! Он као псетанце почиње да трчкара у круг, покушавајући да га извуче, док се остали ликови весело смеју. Схватате ли какав се модел понашања усађује малом детету?
Украс је оно што се другу турне у задњицу и сви се сложно веселе пошто је то смешно. Сасвим јасан модел демонстративног понашања који нико не кажњава, јер телетабисе нису ишопали, нису их ставили у ћошак, па им чак нису ни рекли да је такво понашање лоше! Напротив, то је “супер”: гурнути нешто другу у задњицу и исмевати га.
Узгред ћу приметити да се ту такође укида и врло озбиљан табу. Чак ни најдемонстративнијој деци раније није било ни на крај памети да се другу може нешто турнути у задњицу. Највише што су били у стању је да прикаче смешну њушкицу неком на леђа или другу отпозади наместе рогове. Премда је таквих шала било међу малолетницима, али не и малишанима. И онда, то је озбиљно попуштање кочница у сфери склоности, усађивање хомосексуалних навика. Некако се не сећам да су чак и најокорелији клинци-хулигани раније изводили нешто слично.
Да, то је рушење свих табуа, раније нечувено и сасвим недопустиво за нашу културу. А шта кажете на недовољно развијен говор и уопште кочење психичкогразвоја деце-потрошача такве филмске продукције?
Ту ћу се позвати на истраживања низа енглеских и америчких психолога који се баве проблематичном децом, која су се појавила у вези с новом плејадом цртаних филмова.
Када је то почело?
Пре десетак година. Сећате се цртаног филма “Бивис и Батхед” који је почео да се приказује на каналу МТВ, међународном телевизијском каналу који циљано усађује вредности контракултуре поп-секс-наркотика? Бивис и Батхед су вероватно први јунаци који су почели да навикавају гледалиште на дивље моделе понашања… Али, вратимо се деци која имају застој у психичком развоју. Она у школи не могу да појме изговорене информације, пате од недовољно развијеног говора и емоција. Западни научници су установили да су то деца коју је у раном детињству “васпитавао” телевизор. Стручњак за говор, др Сали Ворд (Енглеска) каже да је последњих 20 година нагло порастао број деце која умеју да појме само визуелне информације. Речи пролазе мимо њих. “Тевеваспитаници” имају великих потешкоћа у школи због промене уобичајеног визуелног поимања у вербално, јер их не обучава телевизор већ живи учитељ. А уз то и морају општити са другом децом, а то им је неприступачно.
А како заправо такву децу обликују цртани филмови последњег поколења?
Обратимо се још једном “Телетабисима”. Одрасли људи који су гледали ту серију често су обраћали пажњу на чудноватости којих никада пре није било у цртаним филмовима. Као прво, игране епизоде су се двапут заредом понављале (што је само по себи запањујуће, својеврсно “укуцавање”!) А још су у “Телетабисима” повремено приказивани цртани инсерти који би се током недеље неколико пута понављали. Ево, рецимо, “Поворка звери”: на екрану се изненада појављују звери, сасвим различите, из разних природних зона: крокодили помешани с нилским коњима, пингвинима, нојевима. Крећу се врло полагано, у каравану, и њихов пролазак екраном се отеже током 3-4 минута. То је за филм јако много времена. Или други инсерт. Три брода полако плове екраном. Ништа се не догађа, они просто прамцем секу таласе, направе круг и отплове. А ево још једне карактеристичне слике. На дрво насред ливаде заредом слеће петнаест птица. Свака малко врти репом, слеће на грану и скамени се, тачно копирајући покрете претходних, и то опет траје прилично дуго! Каква је то настраност? Никад у филму ничег сличног није било, нити је могло бити, пошто је у њему важна радња. Она се мора одвијати…
И имати смисла…
Дабоме! Аутори “Телетабиса” Ен Вуд и Елис Кан кажу да су у емисији примењене некакве изузетно напредне научне технологије које развијају малу децу. Али, инсерти заправо имају сасвим други смисао – да навикну децу на екран. И то страшно, хипнотички навикну! Та екран зрачи. Његово треперење, које човек мимо своје воље опажа, има одређени ритам. Атрепераво светло, ритам и нарочито одабрани шумови хипнотички делују на психу. Услед тога мали човек пада у транс и веђ сасвим некритички прима све што допире с екрана, мами га њему. “Телетабиси” представљају доследно стварање човека-дебила који ће седети пред ТВ-екраном отворених уста и гутати све информације.
Вероватно се управо хипнотичким дејством екрана може објаснити чињеница што се дете не може само отргнути од телевизора, а када родитељи покушавају да искључе “кутију”, побесни, очајнички урла, кидише.
Да, наравно, то је зависност налик на наркотичку. А одвајање од наркотика изазива наглу реакцију.
А какве још моделе понашања усађују цртани филмови типа “Телетабиса”?
Дете постаје непријемчиво на опасност. На пример, током свих триста шездесет пет епизода, телетабиси на позив “Време је за спавање!” ускачу у капак на брду. А мале гледаоце тај капак асоцира на удобност куће у којој ТВ-јунаци живе. Значи, слика капка стиче позитивну обојеност, и део нарочито сугестивне, као и дечице склоне рискантном понашању, сасвим може следити пример омиљених јунака. Осим тога, дете као да навикавају да налеће на опасност, моделирајући рискантно понашање чак и у сасвим нормалним, стандардним приликама. Рецимо, телетабис се љуља на љуљашци. Спикер изван кадра каже: “Беба се љуља”. “Беба” се двапут заљуљала и пала. Устала је, опет села на љуљашку. Опет глас спикера: “Беба се љуља”. Телетабис опет пада. И тако једно шест пута, као да се детету у главу укуцава веза између појмова “љуљашка” и “падати”.
Онда се телетабис неко време нормално љуља, али идеја да је љуљање на љуљашци повезано с падањем остаје у детету, и када оно само седне на љуљашку, сасвим је могуће да та идеја искрсне. Та и сами врло добро знате шта за човека значе радње које је утувио. Услед тога малишан ће начинити нехотичан покрет и исто пасти.
Само што то за њега неће бити без последица као за ТВ-јунака.
Управо тако. Исте такве идеје су убациване у свест малишана када су се телетабиси играли лопте. На екрану су стално приказивани некакви промашаји, неуспеси.
“Али то је управо зарад спречавања стварних неуспеха!” рећи ће вам аутори…
Рећи се може све што вам падне на памет. Међутим, ми још нисмо скроз изгубили из сећања норму и памтимо да су децу откад је света и века учили на позитивним примерима, док су се негативне трудили да не демонстрирају, и што је најважније, увек су их пратила наравоученија. А овде је просто приказивање, без давања оцене. Као, нека сами извлаче закључке.
Да, то је једно од освних начела такозване “недиректшне педагоије”: “Ми пружамо информацију, а дете само начини свој слободни избор”. Често између живота и смрти, здравља и болести.
А ево примера попуштања кочница полних нагона телетабиса. То више нису цртани, већ документарни кадрови, снимљени у некој афричкој амбасади. Црначка породица игра ламбаду. Деци од 3-4 године је, дабоме, крајње неопходан такав суперсексуални плес где се трљају трбусима, задњицама, где се сви, држећи се један за другог у низу, сладострасно извијају… Замислите само до чега то може довести ако деца почну да опонашају оно што су видела. Још је било епизода где су дечаци-телетабиси облачили хаљинице девојчица и нису хтели да их скину. А остали телетабиси су одобравали њихово понашање, говорећи да је то добро, он је “ко девојчица”.
Психолози се у последње време све чешће суочавају с врло изопаченим понашањем предшколске деце. С једне стране, необична спутаност, недовољно развијен говор. С друге, повећана агресивност и некаква дивља, претерана демонстративност. Дете се устеже да одговори на најпростије питање, али се притом без устручавања кревељи у присуству непознатих одраслих, пузи под столом, па чак и прави непристојне покрете. Понаша се сасвим неконтролисано. Модели лошег понашања га привлаче као магнет, премда најчешће ништа слично код куће не види, и наравно, хиљадама пута је у кући чуло да се тако не сме понашати. Таква деца већ у петој-шестој години обожавају акционе филмове и одбијају да гледају наше домаће цртаће и бајке, говорећи да им нису интересантни. Али, после посете психологу постаје јасно да је ствар у другоме.
Једноставно је садржај наших цртаних филмова измицао њиховом схватању те је зато био незанимљив. Међутим, пошто се заостатак у развоју детета компензује, оно се окреће домаћим цртаним филмовима и гледа их с ентузијазмом. Таква су деца притом, као прво, психички нормална, а као друго, неретко расту у имућним породицама где имају све: и играчке, и развојне игре, и књижице. Воде их у разне дечје студије, чак и позивају педагоге кући. Истина, има ту једна танана нијанса. Практично сва су од малих ногу занета компјутерским игрицама и телевизијом. Па у чему је ствар? Можда су малишани постали жртве некаквог социјалног експеримента? Ако је тако, онда каквог?
Замолиле смо главног руководиоца Центра за комуникативна истраживања Института за социјално-економске проблеме становништва Академије наука Русије, магистра социолошких наука Наталију Јефимовну Маркову, која се последњих година бави проучавањем деловања различитих средстава јавног информисања (СЈИ) на децу и малолетнике, да нам разјасни ситуацију: - Сасвим сте у праву када говорите о социјалном експерименту широких размера чије жртве постају сва деца. Премда појам “експеримент” подразумева извесну непредвидивост резултата, а у овом случају је резултат већ предвидив. Утицај савремених СЈИ је за стручњака очигледан. Савремена западна уметност мења, изобличава психу детета. У првом реду се ради о цртаним филмовима и компјутерским игрицама. Иузетно снажно дејствујући на дечју уобразиљу, они дају нове смернице и моделе понашања. Хајде да посебно размотримо свако од споменутих застрањивања у понашању. Почећемо од агресије.
Сетимо се “Покемона”. На шта се тамо радња углавном своди? Чудна бића под заједничким називом ”покемони”… што у преводу с енглеског значи “џепна чудовишта” (роскеt топster).
Управо тако, али сада нећемо разматрати питање да ли нам се естетски свиђају или не, ствар је у другоме. Та чудовишта једно друго убијају, настоје да се униште. То је врло слично модерној крвавој забави борбама петлова и паса које сада доживљавају ренесансу. Посматрајући борбу животиња на живот и смрт, одрасли прелазе границу људског, дозвољавајући себи да осете задовољство од убиства. А шта доживљава дете гледајући цртани филм? Природно, поистовећује себе с његовим јунацима. Такви су закони поимања уметничког дела. А поистовећујући себе с бићем које успешно убија друга бића, дете постепено поприма агресивне моделе понашања, награђиване осећањем тријумфа. У његовој психи као да се развија својеврстан каналчић агресивности.
Али, тад у свим цртаним филмовима постоји борба добра са злом. Јуначине убијају змајеве, царевић Иван Змаја Горинича. Има ли неке разлике између традиционалних бајковитих цртаних филмова и западних “ремек-дела” новог поколења?
Наравно да има. Зашто долази до фиксације на агресију? На жалост, у сваком човеку у скривеном виду постоји садомазохистички комплекс, и савремени западни цртани филмови га експлоатишу, приморавајући дете да осети насладу када јунак цртаног филма некоме причињава бол. То се вешто стимулише звуком и сликом. Вишеструко понављање таквих сцена изазива у детету фиксацију на агресију и доприноси развоју одговарајућих модела понашања. Катарза, промена личности коју уметник планира, одиграва се управо у тренутку када јунаци дела (на пример, покемони) уништавају противнике.
Али, у традиционалним иртаним филмовима се нису сладили појединостима убиства… Па и уопште су се трудили да малој деци такве сцене не приказују. Зар не?
Тако је. Ради очигледности хајде да покушамо да замислимо како би ”у духу покемона” требало да изгледа победа царевића Ивана над Змајом Гориничом. “Одруби Иван Змају једну главу и прочепрка тамо ножићем. Тури прсте унутра, а крвца топла… Намаза је на лице. Шикну врела крв… А Иван се грохотом смеје, пије крвцу чашама, снагу стиче од змајске крвце…” И тако даље у истом духу. Уздизање садизма у естетску категорију има сасвим одређен утицај на психу читалаца или гледалаца.
А има ли тога у другим најновијим западним иртаним филмовима?
На жалост, има.
А у “Тому и Џерију”?
Има, али не у толикој мери. “Том и Џери” је стари цртани филм, тако да његови аутори још нису постигли толику истанчаност. А у “Покемонима” се већ ради помоћу најновијих технологија… Сада о другим застрањивањима. Деца су с једне стране ужасно стидљива, а с друге се понашају дивље.
Да, покаткад се њихова демонстративност граничи с безумљем.
Јадничци само понављају оно што виде на екрану. То је такође последица поистовећивања.
Али, зар су јунаци цртаних филмова стидљиви?
Не, то је дечја природа. Та и сами знате да су многа деца по природи стидљива.
А пошто се јунаци цртаних филмова понашају демонстративно, онда је дете, да бих их опонашало, принуђено да ломи самог себе, те зато пуца?
По свему судећи, да. У сваком случају, већ је одавно познато да су они модели понашања које демонстрирају дражесни јунаци с екрана, гледаоцима (поготово младим) врло примамљиви. И ако се застрањивање у понашању на екрану никако не кажњава па чак и не осуђује, врло је вероватно да ће многа деца и малолетници то опонашати. То је још 70-ихгодина XX века познати амерички психолог Алберт Бандура очигледно показао у свом раду “Теорија социјалног обучавања”. Он је говорио о томе да чак и један једини телевизијски модел понашања може постати пред-мет опонашања за милионе! То је вишеструко потврђено у огледима, па и најобичнијој пракси савременог живота.
Молим вас, наведите пример подстицања демонстративности у цртаним филмовима.
Довољно је узети “Телетабисе”. Вероватно вам је познато да свака епизода представља неку поучну причу која би теоретски требало да користи малишанима, па и оним најмлађим, пошто је серија предвиђена за децу узраста од 6 месеци до 4 године. Хајте да размотримо како аутори објашњавају реч “украс”. Најпре се украс букетић везан врпцом појављује на јелки. “Украс” каже спикер. Потом видимо да је букетић затакнут за појас једном од телетабиса. “Украс” понавља спикер, и одједном.”.. букетић с врпцом се нађе телетабису у задњици! Он као псетанце почиње да трчкара у круг, покушавајући да га извуче, док се остали ликови весело смеју. Схватате ли какав се модел понашања усађује малом детету?
Украс је оно што се другу турне у задњицу и сви се сложно веселе пошто је то смешно. Сасвим јасан модел демонстративног понашања који нико не кажњава, јер телетабисе нису ишопали, нису их ставили у ћошак, па им чак нису ни рекли да је такво понашање лоше! Напротив, то је “супер”: гурнути нешто другу у задњицу и исмевати га.
Узгред ћу приметити да се ту такође укида и врло озбиљан табу. Чак ни најдемонстративнијој деци раније није било ни на крај памети да се другу може нешто турнути у задњицу. Највише што су били у стању је да прикаче смешну њушкицу неком на леђа или другу отпозади наместе рогове. Премда је таквих шала било међу малолетницима, али не и малишанима. И онда, то је озбиљно попуштање кочница у сфери склоности, усађивање хомосексуалних навика. Некако се не сећам да су чак и најокорелији клинци-хулигани раније изводили нешто слично.
Да, то је рушење свих табуа, раније нечувено и сасвим недопустиво за нашу културу. А шта кажете на недовољно развијен говор и уопште кочење психичкогразвоја деце-потрошача такве филмске продукције?
Ту ћу се позвати на истраживања низа енглеских и америчких психолога који се баве проблематичном децом, која су се појавила у вези с новом плејадом цртаних филмова.
Када је то почело?
Пре десетак година. Сећате се цртаног филма “Бивис и Батхед” који је почео да се приказује на каналу МТВ, међународном телевизијском каналу који циљано усађује вредности контракултуре поп-секс-наркотика? Бивис и Батхед су вероватно први јунаци који су почели да навикавају гледалиште на дивље моделе понашања… Али, вратимо се деци која имају застој у психичком развоју. Она у школи не могу да појме изговорене информације, пате од недовољно развијеног говора и емоција. Западни научници су установили да су то деца коју је у раном детињству “васпитавао” телевизор. Стручњак за говор, др Сали Ворд (Енглеска) каже да је последњих 20 година нагло порастао број деце која умеју да појме само визуелне информације. Речи пролазе мимо њих. “Тевеваспитаници” имају великих потешкоћа у школи због промене уобичајеног визуелног поимања у вербално, јер их не обучава телевизор већ живи учитељ. А уз то и морају општити са другом децом, а то им је неприступачно.
А како заправо такву децу обликују цртани филмови последњег поколења?
Обратимо се још једном “Телетабисима”. Одрасли људи који су гледали ту серију често су обраћали пажњу на чудноватости којих никада пре није било у цртаним филмовима. Као прво, игране епизоде су се двапут заредом понављале (што је само по себи запањујуће, својеврсно “укуцавање”!) А још су у “Телетабисима” повремено приказивани цртани инсерти који би се током недеље неколико пута понављали. Ево, рецимо, “Поворка звери”: на екрану се изненада појављују звери, сасвим различите, из разних природних зона: крокодили помешани с нилским коњима, пингвинима, нојевима. Крећу се врло полагано, у каравану, и њихов пролазак екраном се отеже током 3-4 минута. То је за филм јако много времена. Или други инсерт. Три брода полако плове екраном. Ништа се не догађа, они просто прамцем секу таласе, направе круг и отплове. А ево још једне карактеристичне слике. На дрво насред ливаде заредом слеће петнаест птица. Свака малко врти репом, слеће на грану и скамени се, тачно копирајући покрете претходних, и то опет траје прилично дуго! Каква је то настраност? Никад у филму ничег сличног није било, нити је могло бити, пошто је у њему важна радња. Она се мора одвијати…
И имати смисла…
Дабоме! Аутори “Телетабиса” Ен Вуд и Елис Кан кажу да су у емисији примењене некакве изузетно напредне научне технологије које развијају малу децу. Али, инсерти заправо имају сасвим други смисао – да навикну децу на екран. И то страшно, хипнотички навикну! Та екран зрачи. Његово треперење, које човек мимо своје воље опажа, има одређени ритам. Атрепераво светло, ритам и нарочито одабрани шумови хипнотички делују на психу. Услед тога мали човек пада у транс и веђ сасвим некритички прима све што допире с екрана, мами га њему. “Телетабиси” представљају доследно стварање човека-дебила који ће седети пред ТВ-екраном отворених уста и гутати све информације.
Вероватно се управо хипнотичким дејством екрана може објаснити чињеница што се дете не може само отргнути од телевизора, а када родитељи покушавају да искључе “кутију”, побесни, очајнички урла, кидише.
Да, наравно, то је зависност налик на наркотичку. А одвајање од наркотика изазива наглу реакцију.
А какве још моделе понашања усађују цртани филмови типа “Телетабиса”?
Дете постаје непријемчиво на опасност. На пример, током свих триста шездесет пет епизода, телетабиси на позив “Време је за спавање!” ускачу у капак на брду. А мале гледаоце тај капак асоцира на удобност куће у којој ТВ-јунаци живе. Значи, слика капка стиче позитивну обојеност, и део нарочито сугестивне, као и дечице склоне рискантном понашању, сасвим може следити пример омиљених јунака. Осим тога, дете као да навикавају да налеће на опасност, моделирајући рискантно понашање чак и у сасвим нормалним, стандардним приликама. Рецимо, телетабис се љуља на љуљашци. Спикер изван кадра каже: “Беба се љуља”. “Беба” се двапут заљуљала и пала. Устала је, опет села на љуљашку. Опет глас спикера: “Беба се љуља”. Телетабис опет пада. И тако једно шест пута, као да се детету у главу укуцава веза између појмова “љуљашка” и “падати”.
Онда се телетабис неко време нормално љуља, али идеја да је љуљање на љуљашци повезано с падањем остаје у детету, и када оно само седне на љуљашку, сасвим је могуће да та идеја искрсне. Та и сами врло добро знате шта за човека значе радње које је утувио. Услед тога малишан ће начинити нехотичан покрет и исто пасти.
Само што то за њега неће бити без последица као за ТВ-јунака.
Управо тако. Исте такве идеје су убациване у свест малишана када су се телетабиси играли лопте. На екрану су стално приказивани некакви промашаји, неуспеси.
“Али то је управо зарад спречавања стварних неуспеха!” рећи ће вам аутори…
Рећи се може све што вам падне на памет. Међутим, ми још нисмо скроз изгубили из сећања норму и памтимо да су децу откад је света и века учили на позитивним примерима, док су се негативне трудили да не демонстрирају, и што је најважније, увек су их пратила наравоученија. А овде је просто приказивање, без давања оцене. Као, нека сами извлаче закључке.
Да, то је једно од освних начела такозване “недиректшне педагоије”: “Ми пружамо информацију, а дете само начини свој слободни избор”. Често између живота и смрти, здравља и болести.
А ево примера попуштања кочница полних нагона телетабиса. То више нису цртани, већ документарни кадрови, снимљени у некој афричкој амбасади. Црначка породица игра ламбаду. Деци од 3-4 године је, дабоме, крајње неопходан такав суперсексуални плес где се трљају трбусима, задњицама, где се сви, држећи се један за другог у низу, сладострасно извијају… Замислите само до чега то може довести ако деца почну да опонашају оно што су видела. Још је било епизода где су дечаци-телетабиси облачили хаљинице девојчица и нису хтели да их скину. А остали телетабиси су одобравали њихово понашање, говорећи да је то добро, он је “ко девојчица”.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
То јест, програмирао се поремећај полне оријентације?
У сваком случају, то је покушај да се уздрма норма. Јер дечаци уопште изузетно ретко кад жуде да се обуку као девојчица. А ако се изненада и обуку, онда им ближњи кажу: “Зашто? Скини то! Ниси ти девојчица!” А овде је управо обрнуто. Још једном желим да истакнем да у “Телетабисима” није било ничег сувишног, ничег случајног. Апсолутно су свеепизоде биле осмишљене и брижљиво поређане. Уосталом, као и у другим сличним цртаним филмовима. “Симпсонови” су, на пример, усмерени на усађивање девијантног понашања у породици, и вероватно вам је познато да су родитељи чак поднели тужбу…
Молим вас, испричајте о томе мало подробније.
Један тридесетогодишњак је приметио да је његово дете, врло мио, добар дечак, одједном почело дивље да се понаша: кидише песницама на мајку, говори гадости. Отац никако није могао да схвати у чему је ствар док му пријатељ није рекао: “Чуј, па он у танчине копира оно што приказују у цртаном филму о Симпсоновима!” И стварно, дечак је двапут дневно, ујутру и увече, гледао ту цртану серију. А оцу није било ни на крај памети да у дечјем цртаћу може бити ичег штетног. Разгневљено је тужио компанију Рен-ТВ која приказује “Симпсонове”. Компанија је почела да врда, говорећи да је отац сам крив. Као, то нису дечји цртани филмови. Међутим, испоставило се да је свака ТВ-компанија по закону дужна да током одређеног, поприличног времена емитује филмове за децу. А на Рен-ТВ за децу ништа осим “Симпсонових” нису приказивали. Тако да им ту можда и неће успети да се “изваде”.
А шта је то штетно у “Симпсоновима”?
А како вам се свиђају овакви текстови? Син на мајчину молбу да нешто уради узвраћа: “Сама уради, дрољо матора!” Старци су, на пример дедица Симпсон, приказани у идиотском светлу. Старости, изнемоглости, болести се танано и врло “духовито” (!), што је нарочито страшно, ругају. Те корњача старцу украде вештачку вилицу, а јадник не може да је сустигне, те му рођени син пред носом залупи врата. Ту се потпуно разарају норме понашања деце и родитеља. Ма, заправо, у нормалном друштву није уобичајено да се тако понаша према било коме!
И јунаке тог, да простите, цртаног филма не кажњавају?
Наравно да не. Напротив, све је врло љупко и весело, “кул”. Својеврстан “црни хумор”. А ево друге манипулације дечјом свешћу. Познаница из Петербурга, психолог М. А. Куртишева причала ми је о недавним случајевима суровог и сасвим немотивисаног премлаћивања деце од годину дана на дечјем игралишту од стране деце предшколског узраста.
Од годину дана? Али зашто?
Па зато што се сада и мржња према бебама сугерише с ТВ-екрана. Сетите се макар цртане серије “Јој, та дечица”. Бебе су у њој приказане као огавна, гнусна бића огромних, надувених глава на којима као на очерупаној кокошки штрче ретке длачице. Ужасно изгледају, а те цртане бебе још и изводе некакве језиве пакости. А пошто стварне бебе имају иста таспољна обележја, онда се у предшколском детету јавља двострука асоцијативна веза: пренос с монструозне цртане “дечице” на стварне бебе које оно види током шетње. И јавља се мисао да их треба тући као та чудовишта.
У савременој култури је уопште много напора усмерено на усађивање противпородичних осећања!
Да, разарање веза унутар породице у најтешњој је вези с идеологијом ограниченог рађања (абортусом), то је јединствен комплекс.
Родитељи малолетника стално се жале на непробојан цинизам својих потомака. А притом то често уопште нису деца препуштена улици, већ обрнуто, она чији серодитељи трудеда их окруже пажњом, жртвују се за њих. А узвраћа им се подмуклом незахвалношћу и некаквим невероватно постојаним цинизмом. Како се он одгаја?
Истим тим методама и начинима. Модел циничног понашања емитује се у мноштву америчких филмова за малолетнике: „Амерички колач“, “Нешто жестоко у панталонама”… Стотине филмова обликују личност с окрутним појмовима о свим сферама живота, па и оним најинтимнијим, најтананијим. Израста човек као истесан од цепанице: туп, груб, поживинчен.
А шта кажете за “Улицу Сезам”? И ту је серију такође гледало мноштво малишана. Чак сам у једном дечјем вртићу у Подмосковљу видела огромне ликове из “Улице Сезам” коришћене у настави. Задовољни васпитачи су причали да се деца радо укључују у такву методику с применом игре.
Деца се уопште радо играју с одраслима, тако да то није аргумент. У ”Улици Сезам” су иста та начела: пропаганда девијантног и неуспешног понашања. Сем тога, јунаци су врло наказни и одвратни. Зашто је то потребно? А ствар је у томе да се дете идентификује не само с понашањем јунака. Механизми имитације су код деце рефлексни и тако танани даомогућавају запажање ма и најмањих емоционалних промена, најситнијих мимичких гримаса. Погледајте пажљиво маму с дететом од годину дана и приметићете некакву мимичку сличност међу њима. Деца се уче подражавајући, између осталог подражавају мимику ближњих, омиљених ТВ-јунака. А физиономије чудовишта из “Улице Сезам” су све једна од друге огавније: тупаве, злобне или помамне. Када се дете идентификује с таквим ликовима, његово унутрашње самоосећање се доводи у саоднос с изразом њихових лица. И малишан почиње да се понаша на одговарајући начин: немогуће је попримити злобну мимику и остати у души добричина, попримити бесмислено кежење и стремити “бактању науком”.
Али зашто децу привлаче сви ти одвратни шрани и цртани филмови и компјутерске трице? Та њима бивају заражена чак и деца из образованих породица, од малих ногу упозната с узорима добре, праве уметности.
Доктор психолошких наука, проф. Л. Н. Матвејева из Московског државног универзитета “М. В. Ломоносов” извела је следећи оглед: омладинцима су приликом гледања разних филмова давани у руке уређаји с молбом да у посебно занимљивим тренуцима притисну дугменце. Резултат је био запањујући. Испоставило се да је гледаоцима подједнако занимљиво и пуцање у слепоочницу или одрубљивање главе, и љубљење или када се јунак после победе пење на стену с које се отвара прекрасан видик. То јест, људима је подједнако занимљиво како оно прекрасно тако и оно ужасно. То стимулише, голица живце. Када таква стимулација по-стаје уобичајена, пријатна, човек више не може без ње. А с друге стране, он сада прима само такву стимулацију, док је неспособан да се снађе у истанчанијим осећањима какве имамо у старим класичним филмовима. Зато стимулисање грубим стимулансима секса, насиља, одвратности, садизма за њега постаје норма. А све остало је испод прага његовог опажања, као класична музика за лаика.
А зашто је потребно рекламирати девијантно понашање које одступа од норме?
То је део идеологије западне цивилизације. Оно што сад уобичајено зову глобалистички пројекат. Глобалисти сматрају да су ресурси планете ограничени, а људи је превише и њихов број треба “смањити”, по могућству без прибегавања нескривеном насиљу. Технологије “испирања мозгова” одавно су изумљене, али су сада постале савршене као никада пре. Трупла заглупљене омладине извршиће злодела и њени се чланови могу стрпати у затвор. Тако ће се манипулатори ратосиљати устанака на чије чело би могли доћи храбре, енергичне, страствене личности. Други део становништва би могао мирно живети, имати породицу и васпитавати децу, али пошто рађање у глобалистичком свету треба ограничавати, у омладини се васпитава омраза према деци, а хомосексуализам и лезбијство се уздижу у ранг норме и на сва уста хвале. Сада се полни нагон може задовољавати без “нежељене трудноће”. А трећа група људи ће отворених уста и балавећи седети пред екраном. Таквима је најлакше управљати.
Али зашто формирати комплекс промашених?
А коме би се иначе утрапљивали наркотици? Јер то је једна од главних ставки прихода твораца “врлог новог света”. Промашени човек је незадовољан својим животом, склон депресији. И ту му услужно подмећу ”лек”. Та наркотике приказују као средство против депресије. И стварно, они омогућавају привремено раздрмавање. Истина, потом депресија обузима с новом снагом, али се може узети нова доза и опет се тргнути. Па и све три наведене групе људи кандидати су за наркомане. Човек који крши друштвене норме, дубоко је несрећан. То је још Достојевски изванредно показао у роману “Злочин и казна”. Постотак наркомана је највећи међу хомосексуалцима и лезбијкама. А представнике треће групе, оне што балаве, елементарно могу вући за нос говорећи, као што се донедавно говорило у САД, да су наркотици велелепно средство за јачање полне активности или за уздизање личности. Наркотици постепено постају норма западног друштва.
Скоро 40% мушког становништва Енглеске, Француске, Шпаније, Холандије узраста од 16 до 25 година пробало је наркотике. Није случајно што се у нашој земљи стално воде разговори о легализацији трговине наркотицима. Уопште, наркотици су врло делотворно оружје, својеврстан инсектицид којим посипају друштво да би ”сувишни” људи некако сами по себи изумирали.
Какве мере у насталој реалности могу предузети родитељи и јавност?
Наравно, од државе треба захтевати увођење цензурисања филмске и ТВ-продукције за децу. Јер, иначе ћемо добити читаво поколење моралних и физичких наказа. Али не треба ни сву одговорност пребацивати на државу. Родитељи морају схватити да такве цртаће, акционе филмове и др. деца не смеју гледати. Категорички!
А да играју компјутерске игрице?
Ни то, зато што читав “џентлменски комплет”, присутан у цртаним и играним филмовима, постоји и у компјутерским игрицама. Изузетака је врло мало. На жалост, у то сам се лично уверила из сопственог родитељског искуства. Шта смо знали о компјутерским игрицама пре десетак година, када је мој син био малолетник? Ништа. Заварали су нас да ће тиме дете постати развијено, интелектуално. А заправо већина игрица пружа такве моделе понашања, после чијег усвајања дете постаје сасвим депресивно зато што стално крши моралне норме. Постоје компјутерске игрице у којима се нуди избор између неколико варијанти понашања. Рецимо, задатак да се изађе из куће и купи хлеб. То се може учинити нормално, аможе се успут и заклати сусед, помокрити на познату девојку, опљачкати продавница, разбацати све намирнице… Многа деца, наигравши се таквих игрица, узимају себи “ник” псеудоним који означава ужасне ликове: “измет” или “хуља”, или “идиот”. У њима су ишчашени појмови о добру и злу, промењена слика света.
А да и не говоримо о компјутерској зависности која човека претвара у роба. Она је попут наркотичке, и тешко јој је измаћи. Заневши се негде у седмом разреду компјутерским игрицама, мој син је изненада почео да све црта мрком бојом. Тада нисам знала да је то обележје дубоке депресије. Истина, потом ми је успело да га излечим, али какве ће бити касније последице? Када сам недавно писала научни чланак о компјутерским игрицама, морала сам прегледати сиже многих игара. Тамо је било таквих од којих би се многим родитељима смучило. За који месец се може упутити у унос текста и коришћење интернета. У ту сврху уопште није потребно сатима играти игрице које обогаље личност и изгазе душу.
У сваком случају, то је покушај да се уздрма норма. Јер дечаци уопште изузетно ретко кад жуде да се обуку као девојчица. А ако се изненада и обуку, онда им ближњи кажу: “Зашто? Скини то! Ниси ти девојчица!” А овде је управо обрнуто. Још једном желим да истакнем да у “Телетабисима” није било ничег сувишног, ничег случајног. Апсолутно су свеепизоде биле осмишљене и брижљиво поређане. Уосталом, као и у другим сличним цртаним филмовима. “Симпсонови” су, на пример, усмерени на усађивање девијантног понашања у породици, и вероватно вам је познато да су родитељи чак поднели тужбу…
Молим вас, испричајте о томе мало подробније.
Један тридесетогодишњак је приметио да је његово дете, врло мио, добар дечак, одједном почело дивље да се понаша: кидише песницама на мајку, говори гадости. Отац никако није могао да схвати у чему је ствар док му пријатељ није рекао: “Чуј, па он у танчине копира оно што приказују у цртаном филму о Симпсоновима!” И стварно, дечак је двапут дневно, ујутру и увече, гледао ту цртану серију. А оцу није било ни на крај памети да у дечјем цртаћу може бити ичег штетног. Разгневљено је тужио компанију Рен-ТВ која приказује “Симпсонове”. Компанија је почела да врда, говорећи да је отац сам крив. Као, то нису дечји цртани филмови. Међутим, испоставило се да је свака ТВ-компанија по закону дужна да током одређеног, поприличног времена емитује филмове за децу. А на Рен-ТВ за децу ништа осим “Симпсонових” нису приказивали. Тако да им ту можда и неће успети да се “изваде”.
А шта је то штетно у “Симпсоновима”?
А како вам се свиђају овакви текстови? Син на мајчину молбу да нешто уради узвраћа: “Сама уради, дрољо матора!” Старци су, на пример дедица Симпсон, приказани у идиотском светлу. Старости, изнемоглости, болести се танано и врло “духовито” (!), што је нарочито страшно, ругају. Те корњача старцу украде вештачку вилицу, а јадник не може да је сустигне, те му рођени син пред носом залупи врата. Ту се потпуно разарају норме понашања деце и родитеља. Ма, заправо, у нормалном друштву није уобичајено да се тако понаша према било коме!
И јунаке тог, да простите, цртаног филма не кажњавају?
Наравно да не. Напротив, све је врло љупко и весело, “кул”. Својеврстан “црни хумор”. А ево друге манипулације дечјом свешћу. Познаница из Петербурга, психолог М. А. Куртишева причала ми је о недавним случајевима суровог и сасвим немотивисаног премлаћивања деце од годину дана на дечјем игралишту од стране деце предшколског узраста.
Од годину дана? Али зашто?
Па зато што се сада и мржња према бебама сугерише с ТВ-екрана. Сетите се макар цртане серије “Јој, та дечица”. Бебе су у њој приказане као огавна, гнусна бића огромних, надувених глава на којима као на очерупаној кокошки штрче ретке длачице. Ужасно изгледају, а те цртане бебе још и изводе некакве језиве пакости. А пошто стварне бебе имају иста таспољна обележја, онда се у предшколском детету јавља двострука асоцијативна веза: пренос с монструозне цртане “дечице” на стварне бебе које оно види током шетње. И јавља се мисао да их треба тући као та чудовишта.
У савременој култури је уопште много напора усмерено на усађивање противпородичних осећања!
Да, разарање веза унутар породице у најтешњој је вези с идеологијом ограниченог рађања (абортусом), то је јединствен комплекс.
Родитељи малолетника стално се жале на непробојан цинизам својих потомака. А притом то често уопште нису деца препуштена улици, већ обрнуто, она чији серодитељи трудеда их окруже пажњом, жртвују се за њих. А узвраћа им се подмуклом незахвалношћу и некаквим невероватно постојаним цинизмом. Како се он одгаја?
Истим тим методама и начинима. Модел циничног понашања емитује се у мноштву америчких филмова за малолетнике: „Амерички колач“, “Нешто жестоко у панталонама”… Стотине филмова обликују личност с окрутним појмовима о свим сферама живота, па и оним најинтимнијим, најтананијим. Израста човек као истесан од цепанице: туп, груб, поживинчен.
А шта кажете за “Улицу Сезам”? И ту је серију такође гледало мноштво малишана. Чак сам у једном дечјем вртићу у Подмосковљу видела огромне ликове из “Улице Сезам” коришћене у настави. Задовољни васпитачи су причали да се деца радо укључују у такву методику с применом игре.
Деца се уопште радо играју с одраслима, тако да то није аргумент. У ”Улици Сезам” су иста та начела: пропаганда девијантног и неуспешног понашања. Сем тога, јунаци су врло наказни и одвратни. Зашто је то потребно? А ствар је у томе да се дете идентификује не само с понашањем јунака. Механизми имитације су код деце рефлексни и тако танани даомогућавају запажање ма и најмањих емоционалних промена, најситнијих мимичких гримаса. Погледајте пажљиво маму с дететом од годину дана и приметићете некакву мимичку сличност међу њима. Деца се уче подражавајући, између осталог подражавају мимику ближњих, омиљених ТВ-јунака. А физиономије чудовишта из “Улице Сезам” су све једна од друге огавније: тупаве, злобне или помамне. Када се дете идентификује с таквим ликовима, његово унутрашње самоосећање се доводи у саоднос с изразом њихових лица. И малишан почиње да се понаша на одговарајући начин: немогуће је попримити злобну мимику и остати у души добричина, попримити бесмислено кежење и стремити “бактању науком”.
Али зашто децу привлаче сви ти одвратни шрани и цртани филмови и компјутерске трице? Та њима бивају заражена чак и деца из образованих породица, од малих ногу упозната с узорима добре, праве уметности.
Доктор психолошких наука, проф. Л. Н. Матвејева из Московског државног универзитета “М. В. Ломоносов” извела је следећи оглед: омладинцима су приликом гледања разних филмова давани у руке уређаји с молбом да у посебно занимљивим тренуцима притисну дугменце. Резултат је био запањујући. Испоставило се да је гледаоцима подједнако занимљиво и пуцање у слепоочницу или одрубљивање главе, и љубљење или када се јунак после победе пење на стену с које се отвара прекрасан видик. То јест, људима је подједнако занимљиво како оно прекрасно тако и оно ужасно. То стимулише, голица живце. Када таква стимулација по-стаје уобичајена, пријатна, човек више не може без ње. А с друге стране, он сада прима само такву стимулацију, док је неспособан да се снађе у истанчанијим осећањима какве имамо у старим класичним филмовима. Зато стимулисање грубим стимулансима секса, насиља, одвратности, садизма за њега постаје норма. А све остало је испод прага његовог опажања, као класична музика за лаика.
А зашто је потребно рекламирати девијантно понашање које одступа од норме?
То је део идеологије западне цивилизације. Оно што сад уобичајено зову глобалистички пројекат. Глобалисти сматрају да су ресурси планете ограничени, а људи је превише и њихов број треба “смањити”, по могућству без прибегавања нескривеном насиљу. Технологије “испирања мозгова” одавно су изумљене, али су сада постале савршене као никада пре. Трупла заглупљене омладине извршиће злодела и њени се чланови могу стрпати у затвор. Тако ће се манипулатори ратосиљати устанака на чије чело би могли доћи храбре, енергичне, страствене личности. Други део становништва би могао мирно живети, имати породицу и васпитавати децу, али пошто рађање у глобалистичком свету треба ограничавати, у омладини се васпитава омраза према деци, а хомосексуализам и лезбијство се уздижу у ранг норме и на сва уста хвале. Сада се полни нагон може задовољавати без “нежељене трудноће”. А трећа група људи ће отворених уста и балавећи седети пред екраном. Таквима је најлакше управљати.
Али зашто формирати комплекс промашених?
А коме би се иначе утрапљивали наркотици? Јер то је једна од главних ставки прихода твораца “врлог новог света”. Промашени човек је незадовољан својим животом, склон депресији. И ту му услужно подмећу ”лек”. Та наркотике приказују као средство против депресије. И стварно, они омогућавају привремено раздрмавање. Истина, потом депресија обузима с новом снагом, али се може узети нова доза и опет се тргнути. Па и све три наведене групе људи кандидати су за наркомане. Човек који крши друштвене норме, дубоко је несрећан. То је још Достојевски изванредно показао у роману “Злочин и казна”. Постотак наркомана је највећи међу хомосексуалцима и лезбијкама. А представнике треће групе, оне што балаве, елементарно могу вући за нос говорећи, као што се донедавно говорило у САД, да су наркотици велелепно средство за јачање полне активности или за уздизање личности. Наркотици постепено постају норма западног друштва.
Скоро 40% мушког становништва Енглеске, Француске, Шпаније, Холандије узраста од 16 до 25 година пробало је наркотике. Није случајно што се у нашој земљи стално воде разговори о легализацији трговине наркотицима. Уопште, наркотици су врло делотворно оружје, својеврстан инсектицид којим посипају друштво да би ”сувишни” људи некако сами по себи изумирали.
Какве мере у насталој реалности могу предузети родитељи и јавност?
Наравно, од државе треба захтевати увођење цензурисања филмске и ТВ-продукције за децу. Јер, иначе ћемо добити читаво поколење моралних и физичких наказа. Али не треба ни сву одговорност пребацивати на државу. Родитељи морају схватити да такве цртаће, акционе филмове и др. деца не смеју гледати. Категорички!
А да играју компјутерске игрице?
Ни то, зато што читав “џентлменски комплет”, присутан у цртаним и играним филмовима, постоји и у компјутерским игрицама. Изузетака је врло мало. На жалост, у то сам се лично уверила из сопственог родитељског искуства. Шта смо знали о компјутерским игрицама пре десетак година, када је мој син био малолетник? Ништа. Заварали су нас да ће тиме дете постати развијено, интелектуално. А заправо већина игрица пружа такве моделе понашања, после чијег усвајања дете постаје сасвим депресивно зато што стално крши моралне норме. Постоје компјутерске игрице у којима се нуди избор између неколико варијанти понашања. Рецимо, задатак да се изађе из куће и купи хлеб. То се може учинити нормално, аможе се успут и заклати сусед, помокрити на познату девојку, опљачкати продавница, разбацати све намирнице… Многа деца, наигравши се таквих игрица, узимају себи “ник” псеудоним који означава ужасне ликове: “измет” или “хуља”, или “идиот”. У њима су ишчашени појмови о добру и злу, промењена слика света.
А да и не говоримо о компјутерској зависности која човека претвара у роба. Она је попут наркотичке, и тешко јој је измаћи. Заневши се негде у седмом разреду компјутерским игрицама, мој син је изненада почео да све црта мрком бојом. Тада нисам знала да је то обележје дубоке депресије. Истина, потом ми је успело да га излечим, али какве ће бити касније последице? Када сам недавно писала научни чланак о компјутерским игрицама, морала сам прегледати сиже многих игара. Тамо је било таквих од којих би се многим родитељима смучило. За који месец се може упутити у унос текста и коришћење интернета. У ту сврху уопште није потребно сатима играти игрице које обогаље личност и изгазе душу.