Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Поклонимо им се-Мртве незаборавите,живе поштујте!



Поклонимо се обичном борцу – СРБИНУ, војнику, о коме новине не писаше, о коме пјесме не испјеваше… Слава им и до неба хвала!

​

Поштујте браћо и сестре СРБИ оног што живот за СРПСТВО даде! Поштујте оног што се из земље борио, у земљи године проводио и у земљи погинуо!

Поштујте оног што се није сликао! Поштујте нашу браћу, Божије борце, што од униформе имаше оно што им дадоше и што нађоше!

Поштујте НЕНАДА, БОРУ, ДИМИТРИЈА, ДРАГАНА, СТОЈАНА, ЈОВАНА, МИШУ и остале које не красише бјесне униформе и сликање на бојишту.
Свјећу запалите палом борцу којег познаваше само његови ближњи. Поштујте и Богу се помолите за његову душу.

Поштујте оне што леже на гробљима широм наше земље. Окупиране и неокупиране. Поклоните се жртвама СРБИНА који није имао звучне надимке. Који није у рат ишао бјесним џиповима. Који није спавао у креветима.

​

Захвалите се, како ми кажемо, обичном борцу СРБИНУ! А не да он није био обичан, него је био један од најбољих. Један од најхрабријих. Један од од нас милиона!

Поклонимо се СРБИНУ војнику, полицајцу, о коме новине не писаше, о коме пјесме не испјеваше.

Поклонимо се сестри СРПКИЊИ која са нама на линији све патње прође. Која шминку не знаше! Којој је једини парфем био зној и крв брата СРБИНА! Која нам ране видаше! Која у себи плакаше али нам осмјех охрабрења пружаше!

Устанимо и наздравимо Биљани, Сањи, Весни и свим сестрама нашим које своју младост и провод замјенише борбом за слободу СРПСКОГ рода!
Устанимо и Бога замолимо за покој душе СРБИНА који није од рата виле градио. Који није рат уновчио! Који није камере и фотоапарате у бој носио! Јер браћо и сестре ако се гине коме је до снимања?

​

Запалимо свјеће за оне живе и погинуле.

Запалимо свјеће и не заборавимо их јер код њих је истина! Истина о борби СРПСКОГ народа!
Код њих је и оно што сваком од нас треба. Јер они држе тајну спасења СРПСКОГ рода!
Од њих учимо како треба СРБИН бити! Од њих тражимо упуства за даље!

Нису се они звали разним именима дивљих и питомих животиња. Они су се називали браћом СРБИМА! Нису се китили разним марамама и ознакама! Они су имали једну ознаку, ознаку која се видјела на даљину! Њихова је ознака била СРБИН! Њихове гаће су биле прљаве, скорене од зноја, од прљавштине. Њихове чарапе су се од нескидања чизама у камен претварале. Они су јели са пацовима. Они су киснули и на њима се сушило то што покисне! Они су јели шта им се да. Они су ћутали и кроз борбу су причали. И испричали најљепше приче СРПСКОГ народа!

​

Зато вас молим браћо и сестре! МОЛИМ ВАС АКО БОГА ЗНАТЕ!Не величајте тамо неке а знате на које мислим! Не величајте јер тиме умањујете стотине хиљада погинулих СРПСКИХ ЈУНАКА!Јер они су били, вјерујте ми, знам… једини СРБИ СРБИМА!
И зато им одајмо почаст ако више ништа не можемо да урадимо!

ЧАСТ МИ ЈЕ БРАЋО И СЕСТРЕ, С КОЈИМ САМ СЕ БОРИО И С КОЈИМА НИСАМ А КАО ДА ЈЕСАМ, ЧАСТ МИ ЈЕ И ДИКА ШТО САМ ВАС ЗНАО! ЧАСТ МИ ЈЕ И У ИСТО ВРЈЕМЕ ЖАЛ, ШТО НИСТЕ СА НАМА! ЈЕР САД НАМ ОПЕТ ТРЕБАТЕ!НЕКА ВАМ ЈЕ ВЈЕЧНИ СПОКОЈ И ОД СРЦА ХВАЛА!

Пише: Борац Републике Српске

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Mоћ слике!




Маршал Меклуан је формулисао следећи афоризам: "Средство информације и јесте садржај информације" ("The medium is the message"), то јест, није важно шта се заправо преноси преко радија, телевизије и тако даље, важна су сама та средства информације која делују на подсвест и сферу чула.


Године 1974. у разговору с дописником француског часописа Realite покајани пророк електроакустичког света Маршал Меклуан је овако говорио о опасности од телевизије: "Сматрам да телевизија постепено и једну за другом уништава све установе на којима почива наша цивилизација... Дошло је време да се сви побунимо и уклонимо телевизор из свакодневног живота. Хајде да је потпуно уништимо, јер човечанство не може да живи у условима непрестане раздражености толико високог нивоа.''


Магијска чар којим нас обухвата телевизија изазван је њеном електромагнетском природом: прекидни електрични импулси, зрачење предајника и светлосних снопова, који сачињавају слику, иако међу њима нема никакве везе; телевизијска слика је слична решетки или мозаику, слична је мрежици за косу, риболовној мрежи, који спутавају гледаоце најпрефињенијим ћелијама. Али нас не магнетизују зрачења, већ интервали међу њима, нас привлачи празнина међу ћелијама. Не знајући то, нас гутају ти интервали. Рибе не примећују воду у којој пливају, људи не примећују ваздух који дишу.


Телевизија је најмоћније средство које највише "заражава" људе...


Ми смо очарани празнином... Прекидност преношења информација путем електромагнетских зрака држи нас у сталној напетости. Тиме се телевизијска информација у потпуности разликује од биоскопа, где су слике спојене. Још више се она разликује од штампаног текста који је одредио целокупну организацију наше умне делатности, засноване на рационали-зму и апстракцији".


Екран у живописним бојама и примамљивим сликама одражава и представља гледаоцима "овај свет" који, по речима апостола, сав у злу лежи (1 Јн. 5,19), а такође лажни свет демонских маштања. Свакодневно се врши право правцато бомбардовање људске свести сликама које помамно промичу на Екрану. Сама реч "лик", употребљена у Апокалипси, прилично јасно указује на виртуелну реалност коју уводи Екран.


Још је 1963. године телевизијски коментатор француског недељника Експрес писао о телевизији: "Откако је откривено штампање књига мисао се кретала, користећи као тачку ослонца знакове, символе и слова. Од сада се она ослања углавном на слику... Питање се састоји у томе хоће ли агресивна моћ те слике, бескрајно обмотавање пипака телевизијске траке исушити интелектуалну суштину свакога и гурнути народе у стање пасивне пријемчивости".


Екран с правом називају "жвакаћом гумом за очи" или "духовном жваком". Читање, посећивање музеја или предавања - сви ти традиционални облици културе повезани су у свести људи с нужношћу да се учини неки напор. Да би гледао мали екран у кући, човеку никакав напор није потребан. Поробљени, хипнотизовани поклоник екрана спреман је да прогута све што му овај нуди. Савремени људи све мање читају и све више времена проводе пред Екраном који у потпуности окупира њихову пажњу, врши на њих затупљујући утицај, ствара за њих свет вештачких вредности; све то поткопава способност људи да трезвено оцењују различите идеје.


У штампаном тексту који је доминирао у људској култури до појаве Екрана, најбитнији је садржај текста. Одлучујући значај ту имају саме идеје које изражава аутор, као и она његова осећања која жели да подели са читаоцем. Када пак имамо посла са сликом на Екрану, све се мења. Тренутно емитовање слика, непосредност сведочанства, ефект присутности, истинске сцене из живота... Све то доводи до тога да се слика уздиже изнад садржаја, постаје суштина ове или оне емисије, филма и тако даље. Обојене слике, праћене звуком, потискују језик и знаке. Иза тих слика, наравно, стоје невидљиве ђаволске идеје које се уводе у свест гледалаца. На то нас и упозорава Реч Божија, називајући Екран сликом звери.



Свештеник Андреј Горбунов

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Данашња Европска унија је унија перверзије и разврата!РЕЦИ НЕ ДЕКАДЕНЦИЈИ СРБСКОГ НАРОДА И БЕЛЕ РАСЕ!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

[h=2]1. НЕ ЧИНИ ИЗДАЈУ
2. ПОМОЗИ СВАКОМ СРБИНУ
3. ЧУВАЈ СРБСКЕ ЗАВЕТЕ
4. УЧИ ОД СВОЈИХ ВЕЛИКАНА
5. НЕ ДАЈ ДА ОТИМАЈУ СРБИНОВО
6. СЛАВУ НЕ ОСТАВЉАЈ
7.САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА[/h]

 

[Jurivaka]

SRBSKI KOSMET,
Član 14 Pravilnika foruma, glasi: "14 Na forumu je striktno zabranjeno diskutovati o politici." Što ti izbore na Kosovu i Metohiji povezuješ sa opstankom srpskog naroda, to je samo tvoje mišljenje u čiju objektivnost ne ulazim, ali komentarisanje tih izbora, pogotovu na način kako ti to radiš, jeste politika, a ona je ovdje zabranjena.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

[h=1]Драган Симовић: Не бој се![/h]

Не бој се оних који мрзе –​

​

​

њих ће мржња појести!​

​

​

Не бој се оних који прете –​

​

​

они се претњом​

​

​

од смртног страха бране!​

​

​

Не бој се оних који злочин чине –​

​

​

такви сами себе убијају​

​

​

у неким будућим​

​

​

животима,​

​

​

у којим их никада​

​

​

бити неће!​

​

​

Не бој се људи,​

​

​

јер су сенке и утваре!​

​

​

Не бој се!​

​

​

јер ти ниси то што се види,​

​

​

већ оно што нико од смртника​

​

​

видети не може –​

​

​

ти си Бог​

​

​

који се​

​

​

на Земљу низвео.​

​

​

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

На данашњи дан је рођен Петар Други Петровић Његош!



Петар Други Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је један од највећих српских пјесника, владар Црне Горе и владика.Његошево најславније дјело „Горски вијенац“ у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.Биографија
Према предањима његушки Петровићи воде поријекло из Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[1] Та предања демантују которски нотарски списи на основу којих се сазнаје да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.Цитати Петра Петровића ЊегошаУ добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!
Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди.
Страх животу каља образ често.
Ко на брдо, ак и мало, стоји више види но онај под брдом.
Очи зборе што им вели срце.
Тешко земљи куда прође војска.
Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал зубе поломи!
Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.
Владика Петар Други Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра Првог, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић.Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде.Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно Други уз Петар, него је то додато касније, као и Први уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар Први, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, где му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете. Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.Стриц је, раније, за насљедника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волио војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827. Желио је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки. енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлија. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.

Грб Црне Горе када је Његош био владар​

Његош као владар
Послије стричеве смрти, 1831, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. Петар И је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.Године 1833, путовао је у Санкт Петербург, гдје је завладичен.Његош је био и вјерски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лечења.Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести којој је узалуд тражио изљечење у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелио је поћи до Котора ради лијечења, али није имао ни толико снаге. Лекар по којег је послато у Котор је на пола пута примио вијести да је болесник већ преминуо. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према сусједима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.Његош као светитељ
На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.[3]Књижевни рад
Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. Послије му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене љепоте и подстицао га на писање. Он га је вјероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки рјечник, наклоност према архаизмима и новим ријечима, Његош је примио од Милутиновића.ЊЕГОШ И СРПСТВОЗбирку Пустињак цетински, потписану са “Владика црногорски Петар Петровић” и објављену 1834. године, аутор је посветио српском роду, и ова кратка посвета најбоље говори о Његошевом односу према Српству и месту песника и Црне Горе у њему:

Србин српском роду своме
ово дјелце посвећује.
његово је ситно цв’јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в’јенац роду дато.
На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је 1830их година имао глас великог пјесника. Класичну грчку поезију читао је на руском а један дио „Илијаде“ је превео са руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро искључиво у рјечнику.Уколико је више пјевао и продубљавао своју личност, утолико се све више ослобађао тог утицаја. Његово најбоље дјело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом подсећа на грчку трагедију; па ипак, дјело је у потпуности самостално и као непосредан производ народног духа и језика. Поред руског, Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце.Његош је почео да пише још као дјечак. То су биле кратке и безначајне пјесме, сасвим у духу народне поезије, често испјеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних пјесама унио пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, објавио је двије збирчице пјесама, гдје има и неколико пјесама у којима се већ назире генијални пјесник Луче микрокозме и Горског вијенца.Међу пјесмама у којима превладава дубок и смио мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“, „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале пјесме пјевају савремена црногорска јунаштва и испјеване су сасвим у духу народне пјесме.Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спјева у истом духу и размјеру: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спјев у десет пјевања, у коме се славе црногорске побједе над Турцима и Французима. Његош је хтио посветити своју »Слободијаду« престолонасљеднику Александру, али то му није било дозвољено, пошто је руска цензура дала неповољан суд о владичином дјелу.[4] Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим бојевима црногорским испјевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци Огледало српско.По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови сљедбеници. Али се он све више развијао, истина поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје умјетничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дјела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.Његова дјела превођена су на више језика, укључујући и јапански („Горски вијенац“, „Луча микрокозма“).[5][6] „Горски вијенац“ на француски језик препјевала је Биљана Јаневска, у десетерцу.[7]Његошева капела
Књаз Данило је извршио аманет, и пренио стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невријеме и громови су растрошили капелицу али се књаз Никола послије ратних побједа сјетио да је 1879. године притврди и осигура громобранима.Кад је Аустрија у Првом свјетском рату освојила Црну Гору, генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници и многе кости су, како наводи Владика Дожић, због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу.[8] 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечан пријенос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, које је наредио да се изграде посебно за ту намјену. На мјесту старе капеле која је срушена 1974. године подигнут је маузолеј.Судбина Његошеве заоставштине
Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промјене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар и несхватање њиховог значаја. Његош је, међутим, чувао сваки папирић и сваку ситницу. Нетрагом су нестали његова одјећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примједбама на маргинама годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свег намјештаја, од слика из његових соба, од личних ствари — преживјела је једна фотеља. Преживјело је више његових портрета, и то изван Црне Горе.Његов билијар је изгорео у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Бријест крај Биљарде је посјечен да би се направило мјесто споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Његошеве топове су одвукли аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма“ и „Шћепан Мали“.Српска академија наука и уметности је новембра 2013. свечано обележила два века од рођења Његоша.[9][1(Википедиа, mudrosti.org, Србин.инфо)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

За здраву Србију без гмо!

​

Из арсенала ционистичко-капиталистичких отрова, како духовних тако и биолошких, којима се обасипа србско тло, на ред су дошли промоција и утеривање генетски модификованих организама, који представљају морбидну алтернативу здравој органској храни. Захваљујући пропаганди Система и режимских медија, србски народ је данас веома слабо информисан о вештачким супстанцама које су све више присутне у животним намирницама, а које могу озбиљно угрозити наше здравље.


Поред лошег утицаја на људско здравље, разним методама узгоја одређених пољопривредних култура, значајно се уништава и земљиште. Тако се, на пример, хербицидним хемикалијама (Roundup) убијају и корисне бактерије које земљиште садржи, након чега је потребно јако пуно времена да се флора земљишта врати у стање пре коришћења поменутих супстанци. Јавност такође врло мало зна о штетном утицају који ГМО храна има на животиње. Наиме, животиње које се хране генетски модификованим кукурузом често обољевају од различитих врста туморних обољења, већином изазваних хормоналним поремећајима.


Лидер у производњи и дистрибуцији ГМО хране је „Монсанто“, једна од најконтроверзнијих мултинационалних компанија, која је својевремено произвела отрове који су узрочници многих тешких обољења код људи и животиња. Један од производа ове компаније су и такозвана пираленска уља, за која је утврђено да имају канцерогено дејство мање атомске бомбе. Иначе, „Монсанто“ са пољопривредним произвођачима потписује уговоре којима их условљава да семе никада не сме бити подвргнуто никаквом испитивању, што додатно сведочи о „исправности“ њихових производа.


Генетски модификовани организми су супстанце чији је генетски материјал измењен методама генетског инжењеринга. Резултате коришћења ових организама као хране, званичне институције из бројних разлога не објављују, али многи независни стручњаци годинама упозоравају како на краткорочне тако и на дугорочне негативне последице конзумирања ГМО хране, наглашавајући притом да последице врло често могу да се одразе и на потомство. Употреба ГМО у ратарству је, нажалост, све више заступљена. Кукуруз, соја, кромпир и многе друге биљне културе, којима су методама генетског инжењеринга уграђени гени бактерије Bacillus thuringiensis, сами производе инсектицидни протеин којим се смањује штета од инсеката. Иако овакав систем привидно помаже произвођачима, на крају се испоставља да много више штети људима него што им користи. После неког времена генетски модификована биљка преко свог корена почиње да испушта отров и на тај начин трајно контаминира земљиште. А када је човек конзумира, бактерије из ње загаде цео људски организам, а стомак постаје „фабрика“ за производњу отрова. Још један од безброј недостатака ових организама је то што ГМО усеви пољопривреднике коштају више новца него што могу да зараде, иако су својевремено били промовисани као веома јефтина варијанта производње хране која ће, како су годинама говорили, прехранити читав свет. Истраживања су показала да производња генетски модификоване соје подразумева исте трошкове као и производња оне конвенционалне, али како су приноси ГМО соје мањи, произвођачи готово никада не профитирају. И поред велике заступљености у европским земљама, јављају се светли примери земаља попут Бугарске, чији су се становници успротивили наметању и ширењу генетски модификоване хране, иако је бугарска влада, попут наше, под притисцима Европске Уније и Светске трговинске организације била спремна да одобри гајење ГМО усева. Свестан опасности од оваквог потеза власти, народ у Бугарској је био јединствен и, након двомесечних протеста, власт је одустала од ГМО пројекта који су им наметале ЕУ и САД.


Свесни опасности које генетски модификована храна носи са собом, активисти Србске Акције налепницама и слоганом „За здраву Србију без ГМО хране!“, дају свој допринос подизању свести србског народа о важности борбе против овог зла модерног доба, а зарад здравља србске деце и србске нацијe.


извор: Србска Акција

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Просто невероватно.На овом форуму ни против Хрвата несмеш да дигнеш глас јер се појави Јуривака са неким правилницима да нема вређања на националној основи и слично.Иронија је што ја лично нисам вређао Хрвате пошто сам поставио пост са познатим личностима из историје који су већ тада видели ко су Хрвати.

И због чега је избрисана Дучићева песма "Сину тисућуљетње културе"?Шта је ту зло написано?

И зашто не оставиш лепо пост па онда га прокоментаришеш и кажеш шта је лоше?Па ако си доиста управу,обриши га,нема везе.

Зар на овај форум само пацифисти треба да долазе?





Јелени Трикић подигнут споменик!

Дрвар – На дрварском гробљу Спасовина данас је обиљежена годишњица смрти Јелене Трикић, Мајке Храброст која је одбила лијечење тумора на мозгу и жртвовала живот да би родила сина Николу.Мали Николица, који је недавно прославио свој први рођендан данас је остао у Приједору са тетком Сањом, а на гробљу су били Јеленин муж Горан, породице Трикић и Дуновић, те бројна родбина, пријатељи и познаници, а хероина је добила и скроман споменик.Подсјећамо, Јелена Трикић – Дуновић (32) је преминула 18. новембра 2012. у КЦ Бањалука. Од 2007. године борила се са тешким обликом тумора на мозгу. Имала је два оперативна захвата, а касније је лијечена зрачном терапијом и цитостатицима.Упркос болести и препорукама љекара, одбила је лијечење да би стекла потомство. Поводом 9. јануара и прославе и обележавања Дана и Крсне славе РС Светог архиђакона Стефана, постхумно је одликована Орденом Крста милосрђа.(Бањалука – инфо)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

И наравно,укључите Србски титл...