Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
[h=1]Козачки рецепт за српску чорбу[/h]Од кад је „наша“ делегација потписала Споразум са малигном творевином и на тај начин практично признала терористичку државу и капитулирала на једном делу своје територије, по глави ми се врти писмо тј одговор Козака из Запорожја који су упутили турском султану Мехмеду IV. Тај одговор се сматра једним од славнијих докумената у историји дипломатске преписке, а написан је између 1672. и 1680.Иако би се могло доста замерити на речнику коришћеном за писање одговора, битна је суштина. А та суштина је, по мом скромном мишљењу , једини адекватни одговор кад се нађеш пред ултиматумом, кад те неко уцењује. Баш као што се Србија у овом тренутку налази.Некад је добро погледати у прошлост, видети како су неки други реаговали у неким сличним ситуацијама. Можда се нешто научи, можда се добије идеја шта и како даље. Оно што треба рећи је да је одговору Козака претходила битка, у којој је самоуверени султан напао Козаке у утврђењу Сич, али су га они потукли.После неочекивавног пораза султан је Козацима послао писмо:„Ја султан, син Мехмедов, брат сунца и месеца, унук и изасланик Бога, владар Македоније, Вавилона, Јерусалима, Горњег и Доњег Египта, цар над царевима, владар над владарима, непобедиви витез, чувар гроба Исуса Христа, повереник изабран од Бога лично, нада и утеха муслимана, заштитник и бранитељ хришћанства – наређујем вам, козаци из Запорожја, предајте се добровољно и без отпора и немојте ми досађивати више са вашим нападима.“Атаман Иван Сирико и цело братство Козака Запорожја су му узвратили на следећи начин..„Теби турска сатано, брате и друже црног ђавола, секретару Луцифера самог, поздрав. Којег си ти ђавола витез, маму ти твоју? Твоје армије се не бојимо уопште, на земљи и на мору у нашим чајкама борићемо се против вас сотона до последњег. Ти некрсту, звери Вавилона, скрнавитељу светог Јерусалима, јебачу коза из Александрије, свињска главо Египта (Доњег и Горњег), јерменска свињо и татарски јарче, коњокрадице из Канајамета, зликовче из Анадолије, унуче ђавола лично, будало, ти свињски брабоњче, магарећа гузице и кловне из Хада, месарско псето, некрштена волино, нека ђаво носи тебе и све Турке. То је све што ми козаци имамо да кажемо, гадан си и својој мајци, а куд хришћанима да владаш. Датум не знамо, јер календар немамо, месец је на небу, година у књизи, нама је исти дан овде ко и теби тамо. Ти и твоји Турци нас можете пољубити у дупе.“Ако би се мало проименила терминологија, могло би нешто и да се искористи…
Графит посвећен ђенералу Дражи Михајиловићу, Београд, Ада Циганлија, аутор: БУНТ!
Сведоци смо дугогодишњег посртања земље коју волимо и народа којем припадамо. Страдања и понижења Србије и Српства толика су, да би било немогуће побројати их ни за дуже време. И како време одмиче све су охолији и агресивнији они који нападају здраворазумску (надам се) већину у нас Срба.Не презају ни од чега, власт им је наклоњена, а у Бога свеједно не верују, па је сасвим логично ни да Га се не плаше. Ми, који бисмо морали бити на првој линији одбране, од предака остављених аманета, некако смо туњави и повучени. Не улазећи у разлоге због којих је стање такво, а много их је, мора се поменути и одати хвала једном Богом даном уметнику.
Графит Гаврила Принципа, Београд, улица Гаврила Принципа, аутор: БУНТ!
Возећи свој службени ауто (једино тај и возим) пролазио сам Карађорђевом улицом једне ноћи. Не би се ништа посебно могло издвојити из те вожње да не налетех на човека који је инспирација овим редовима. Наиме њега је Бог надарио могућношћу да ауто лаком чини «чуда». Изгледа као да је на зид у огромним димензијама једноставно «прелепио» фотографију изабраног лика. Е ту долазимио да кључне ствари због које и настао овај текст. Човек је решио да направи спој своје уметности и родољубља, које дефинитвно поседује. Ликови Карађорђа и Гаврила Принципа у центру града тј у улицама које носе њихова имена, односно слика славног вође четничког покрета Драже Михаиловића на Ади Цигналији, на тренутак су вратили наду да ће се, кад тад, главни град Београд, претворити у оно што би заиста и требало да буде – ПРЕСТОНИЦУ ВАСКОЛИКОГ СРБСТВА!
Графит Милош Обилић, Београд, аутор: БУНТ!
Момак – аутор поменутих графита, на свој начин, у домену својих моћи, бори се против вишедецинске званичне политике властодржаца у Србији, оличене у сатирању памћења на славну српску историју. Историјски фалсификати нису успели да убију свест србском родољубивом грађанству. Почели су зидове оронулог Београда редом да красе и овакве величине: блаженопочивши Патријарх српски господин Павле, Десанка Максимовић…
Графит Десанка Максимовић, аутор: БУНТ!
Посебну занимљивост целој причи даје печат којим се аутор потписује – БУНТ! Бунт једног Србина, у сред земље Србије, је то што подсећа анестезирану Србадију ко би требало да му буду узори на које ће се угледати. Јадна ли си земљо наша!Подсећања ради, готово сви од поменутих графита су уништени од стране «другосрбијанских» јуришника. Чиме су ти несрећници вођени, кад «копају» очи Принципу, или пишу «смрт» на лику Чичином, није предмет ових редова. Њима би требало да се позабаве неуро психијатрии, и то они од огромног искуства.
Графит Карађорђе, Београд, улица Карађорђева, аутор: БУНТ!
Изађи Србине из «склоништа», усправи се, и у границама својх могућности, допринеси оздрављењу српског друштва. Нека нам овај младу ументик буде узор како треба да се односимо према својим историјским величинама, да их никад не заборавимо, да се потрудимо да и наша деца знају које су праве вредности које неће наћи у данашњим медијима, па на жалост ни у образовном систему Србије. Дигнута чела буди Србине, за нека боља времена која долазе. БУНТ-аџија ти је одличан пример!
Допустите да кажем коју о старој вери Србиновој. Нећу да испричавам, како су се звали стари наши богови. Напомињем само, да је и у тој многобожачкој вери Србин веровао у бесмртност душе. Веровао је: ко год чини зла на земљи, доћи ће после смрти, у царство мрака. Доћи ће у густе, црне облаке, где лије стално киша, витла бура са једног краја на други а бију непрестано силни громови. Праведници су долазили у царство светлости, у сунце, где је тако топло и светло.
Мени је главно, да утврдим ово: Србин је ту веру своју скроз испреплетао својим народним животом и обичајима својим. Он је испочетка сматрао веру тако, да је она нераздвојена од живота његова. Стара вера Србинова била је народна. Није могло бити друкчије. Та свака задруга Србинова, имал је свој домаћи олтар жртвеник, и свога домаћег бога. И све што је Србин примио у онакав дом свој, није се могло однародити, него само понародити.
Колико је стара вера Србину ушла у крв и срасла с њиме, показују доцнији догађаји. Кад су наши стари примали хришћанство, унели су главне обичаје из старе вере. Старе обичаје о коледи имамо о Божићу (на Бадњи дан). И те обичаје, који су тесно везани са вером, слави још и данас не само наш ратар, него и српски свештеник и српски владика и српски патријарх. Старе обичаје о празнику, када је Србин славио повратак Сунчев, имамо данас о Ђурђевд’ну. И данас се очувало негдање принашање бескрвне жртве, у кољиву. Имате подушија и задушнице. Но Србин је унео донекле и своје домаће богове у нову веру. Кад је почео да верује у једног Бога, он је узео бар свеца као заштитника свога дома и ту лежи траг нашег крсног имена или свечарства.
Дакле Срби су уплели и у хришћанство трагове народне вере. И створили су и нову цркву народном црквом. Има што је могло изостати. Али је све скупа помогло, да Србин и од данашње своје цркве створи народну цркву.
Србкиње не бране своју Отаџбину на бојном пољу; али оне рађају и васпитавају србске јунаке. Тим се оне најбоље одужују својему народу. Ко прима родитељску и васпитачку дужност, тај прима и велику одговорност за тај свој рад. Јер треба децу васпитати тако да временом постану честити људи, вредни радници и добри Срби. Теже је васпитати децу у тим правцима него обезбедити их материјално. А такво је васпитање корисније за човека, него овакво обезбеђење; Јер ваљан ће човек својим радом боље обезбедити свој живот него наслеђеним имањем.
Ваљана Србкиња васпитава своју децу у духу својега народа. Она је њихова прва васпитачица и учитељица. Она их прва учи да Србски осећају и мисле, и да србски говоре и раде. Она их навикава на србске врлине и развија у њих србски карактер. Она их поучава о србском народу и о србској Отаџбини, и упућује их да воле свој народ и да љубе своју Отаџбину.
Родољубиве Србкиње чувају част србских породица, и поносе се србским именом.
Оне храбре своје мужеве, своју браћу и своје синове, да јуначки бране своју србску Отаџбину. Оне им у томе помажу: доносе им храну, и негују србске рањенике.
Образоване Србкиње радо врше болничарске дужности за време рата. Оне потпомажу “Србско Друштво Црвеног Крста”, и спремају све што треба за лечење и неговање србских рањеника.
Оне учествују у друштвима, која раде на патриотским и родољубивим циљевима. Оне отварају радничке школе за србске девојке, које се на тај начин обезбеђују у материјалном погледу. Оне приређују изложбе србских рукотворина и тиме одржавају србски начин рада. Оне штите и помажу сиромашну децу. Оне васпитавају малу сироту децу, која су остала без својих родитеља.
Све су то важне дужности, које родољубиве Србкиње драговољно примају и свесно врше. Што се више буде ширило и усавршавало опште и стручно образовање наше женске омладине у националном правцу, то ће Србкиње моћи боље вршити своје дужности које су усресређене у раду и у животу србских породица. Тада се оне неће сувише угледати на туђ начин живљења, на туђу ношњу и обичаје. Тада ће и србско друштво бити солидније јер ће се пред образованим и карактерним Србкињама, које пазе на своје достојанство и на углед својих породица, постидети и они људи, који проводе развратан живот. Када сви Срби и све Србкиње, без обзира на њихово занимање, буду свесно вршили своје дужности, а нарочито родољубиве и патриотске дужности, онда се можемо поуздано надати, да ће цело Србство напредовати тако, да ће се моћи одржати при културној утакмици са другим народима и у борби с непријатељима, и да ће заузети достојанствено место међу образованим европским народима.
Током 17. века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци
Сличност Срба са козацима су одавно примећивали многи руски путници. Трпезар (чин на руском двору) Петар Андрејевич Толстој, упућен од стране Петра Првог у Венецију ради проучавања поморске вештине, завршио је путовање по Далмацији. 11 јуна 1698. године он пише у свом путном дневнику: “Допливасмо до места које се зове Пераст (Бока Которска), у којем има много Срба, који су у суштини грчког обреда (вере).Ти Срби живе додирно са турским градовима и селима. Ти Срби су војници, личе у свему на донске козаке, сви говоре словенским језиком. Уживају благостање, куће су камене градње, к Московљанима се обраћају са поздравима и поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено прижељкују рат са Турцима, а повремено се боре са Млечанима (Венецијом).“За српске и козачке заједнице био је карактеристичан војнички начин живота, колективан допринос сигурности, расподела обавеза, економска узајамност. У условима непријатељског окружења, учесталих најезда и војних инвазија то је било животно неопходно. То је још израженије било код Црногораца. Током целог периода Османлијског царства најраспрострањенији облик отпора су били покрети хајдука – јунака. Они су настали спонтано, као реакција на национално и религијско угњетавање, средство самозаштите. Изборно начело, равноправност, решавање свих важних питања на општим скуповима допуњују сличности ових јунака и козака. Срби и Црногорци су драге воље више од свега бирали војна попришта, војсковође су били висока мишљења о њиховим војним квалитетима. Стални ратови су допринели да се међу њима образује већа група професионалних војника, за које је рат постао начин живота и основни извор егзистенције.Ако “јунаци” имају сличности са слободним козацима, то онда “граничари” – крајишници сличе посељеним козацима на Кавкаској граници. Граничари становници војних насеља на турској граници, углавном Срби били су ослобођени већине феудалних обавеза, користили су се самоуправом и водили рачуна о заштити границе. У ратно време били су дужни да дају утврђен број (количину) пукова. Потребе војног снабдевања граничари су, као и козаци, обављали за свој рачун и добијали новчано издржавање само у време рата. Живели су на пограничној територији са Турском (Војној Граници), дуж река Саве, Тисе и Дунава која се звала Крајина (козачко Поднепровље – Украјина). У 18 веку граничари су чинили трећину аустријске армије.Први помен о јужним Словенима у саставу козака пада у другу половину 16 века. У петстостраничном регистру сачињеном 30 марта 1581 године бележи се “Марко .. Српске земље”. “У Сич ишли су … и Срби и Бугари и Црногорци и други Словени”. Заједничка православна вера и језичка сродност су значајно допринели њиховој адаптацији у козачкој средини. О српском пореклу сведочи значајна количина презимена са кореном “серб” – Серби, Сербиново, Сербиненко. Многи су добили надимке од распрострањених имена међу Србима: Драган (драгоцени, Стојан, Ратко, Жарко, Мирко. Код запорошских козака се сусрећу српска презимена: Дукић, Зорич, Радић, Симић итд. Они који су заслужили поверење заједничке дружине бирали су се на највише војне дужности. Србин Остап је 1698 и 1700. године био војни писар Запорошске Војне Дружине. Томе су много доприносила војна умећа Срба, њихово знање језика, обичаја и турске војне тактике. Запорошка “Сабља” се попуњавала емигрантима из јужнословенских земаља све до њене ликвидације 1775. године. У трећој четвртини 18. столећа, тј. у последњем периоду постојања Запорошке “Сабље”, могло се у њој набројати и по неколико десетина Срба, о чему сведоче регистри и војна уверења – документи.
Козаци и Срби
Константин Србин је започео службу као “тумач, преводилац с тураског језика. Од 1744. он је више пута на Крим пратио посланике и ту су се очигледно испољвале његове дипломатске способности. Увиђа се његова учтивост и вештине регулисања конфликата. У козачку јединицу су пристизали захтеви “за именовање тумача козака Брјуховецког из јединице Косте Србина”. Константин Србин је 1754. г. био у чину козачког потпуковника – међу делегатима Истражне комисије по питању решења претензија кримских татара. А 1757. је био изабран за атамана Брјуховецке козачке јединице. Јосип Иванов син Србина је 1743. почео да служи у Запорошској Војној Дружини Полтавске козачке јединице. У војном документу се оцењује савесно испуњење свих наредби јединице. Јосип Србина је 1756. био изабран за пуковског писара Каљмиске паланке (вероватно округ или срез), а 1759. г. за пуковског писара у Самарској паланци.Током 17 века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци. За један од веродостојних извора држи се и регистар из 1649. године сачињен на темељима “Зборовског договора”. У њему се међу надимцима – презименима етнонимског порекла сусреће се име Сербин – Србин.Срби су у пуковнији су улазили у ред чак и козачке гнералне пуковније. Србин Митко Мигај је хетману Ивану Виговском био главни бунчужник (ја бих рекао ађутант – носилац козачке палице). Међу малоруским племићким породицама Генералне пуковније и пуковника Запорошке Војске у периоду “Хетманства” (1648-1764) има неколико родова српског порекла. То су Божићи, Дмитрашко – Рајићи, Милорадовићи, два рода Србина: грба “Лељива” Ивана Фјодоровича Србина, лубенског пуковника (1672-1674), грба “Лук” Војце Србина, пуковника пјереславског (1675-1677, 1679 – 1683), а од 1687 – 1688. козачки есаул. Козаци српског порекла у пуковнијама и у Генералној пуковнији су се често користили својим утицајем. У Пјереславској пуковнији Срби су читав век заузимали кључна места. Дмитрашко – Рајићи, Новаковићи, Србини, Требињски (Угричићи – Требињски)од друге половине 17.века чине команду пука.Потпуковници-пуковници Пјереславског пука српског порекла
Дмитрашко-Рајићи грба “Сас”прво коленоРодион (Рајча) Григорјевич Дмитрашко (ок.1635-1705), српског порекла, од 1665. у Украјини, где је био пуковник “волошких хоруга (украјинска јединица која брине о застави)”, пуковник пјереславски (1666-1671, 1672-1674, 1687-1688).друго колено
Марко Васиљевић (ок.1645-1690), сестрић Родиона Дмитрашка, пуковски потпоручник, пуковски капетан (1687), “војни пријатељ (заменик сатника)” (1688).треће колено
Алексеј Марковић (ок.1680-1704), “пријатељ-бунчужник” (заменик ађутанта који носи палицу).
Дмитриј Марковић (ок.1680-1715), “војни пријатељ”, умро у сибирском прогонству.четврто колено
Фјодор Алексејевић (ок.1704-1726), “пријатељ-бунчужник”, погинуо у Гиљанском походу.
Василиј Алексејевић (ок.1704-1753), березански сатник, пријатељ-бунчужник, школовао се у Шлезији и Прагу.
Андреј Дмитријевич (ок.1705-1760), пријатељ-бунчужник.
Владимир Дмитријевич (ок.1709-1735), пријатељ-бунчужник.
Пјотр (Петар) Дмитријевич (ок.1709-1749), пријатељ-бунчужник.
Иван Дмитријевич (1703/1707-1775), пријатељ-бунчужник, био је ожењен ћерком пријатеља – бунчужника Степана Милорадовића.пето колено
Фјодор Андрејевич (1736-1797), у служби од 1759, канцелариста одговара појму секретара) Генералне војне канцеларије, војни пријатељ (1765), пријатељ – бунчужник (1782).
Павел Петрович (1736-1774), пуковски заставничар Пјереславског пука (1764-1767), градски пуковник.
Фјодор Иванович (1744-1784), пуковски секретар, војни пријатељ.
Иван Иванович (1767-1822), војни пријатељ.(magacin.org)
Од кад је „наша“ делегација потписала Споразум са малигном творевином и на тај начин практично признала терористичку државу и капитулирала на једном делу своје територије, по глави ми се врти писмо тј одговор Козака из Запорожја који су упутили турском султану Мехмеду IV. Тај одговор се сматра једним од славнијих докумената у историји дипломатске преписке, а написан је између 1672. и 1680.Иако би се могло доста замерити на речнику коришћеном за писање одговора, битна је суштина. А та суштина је, по мом скромном мишљењу , једини адекватни одговор кад се нађеш пред ултиматумом, кад те неко уцењује. Баш као што се Србија у овом тренутку налази.Некад је добро погледати у прошлост, видети како су неки други реаговали у неким сличним ситуацијама. Можда се нешто научи, можда се добије идеја шта и како даље. Оно што треба рећи је да је одговору Козака претходила битка, у којој је самоуверени султан напао Козаке у утврђењу Сич, али су га они потукли.После неочекивавног пораза султан је Козацима послао писмо:„Ја султан, син Мехмедов, брат сунца и месеца, унук и изасланик Бога, владар Македоније, Вавилона, Јерусалима, Горњег и Доњег Египта, цар над царевима, владар над владарима, непобедиви витез, чувар гроба Исуса Христа, повереник изабран од Бога лично, нада и утеха муслимана, заштитник и бранитељ хришћанства – наређујем вам, козаци из Запорожја, предајте се добровољно и без отпора и немојте ми досађивати више са вашим нападима.“Атаман Иван Сирико и цело братство Козака Запорожја су му узвратили на следећи начин..„Теби турска сатано, брате и друже црног ђавола, секретару Луцифера самог, поздрав. Којег си ти ђавола витез, маму ти твоју? Твоје армије се не бојимо уопште, на земљи и на мору у нашим чајкама борићемо се против вас сотона до последњег. Ти некрсту, звери Вавилона, скрнавитељу светог Јерусалима, јебачу коза из Александрије, свињска главо Египта (Доњег и Горњег), јерменска свињо и татарски јарче, коњокрадице из Канајамета, зликовче из Анадолије, унуче ђавола лично, будало, ти свињски брабоњче, магарећа гузице и кловне из Хада, месарско псето, некрштена волино, нека ђаво носи тебе и све Турке. То је све што ми козаци имамо да кажемо, гадан си и својој мајци, а куд хришћанима да владаш. Датум не знамо, јер календар немамо, месец је на небу, година у књизи, нама је исти дан овде ко и теби тамо. Ти и твоји Турци нас можете пољубити у дупе.“Ако би се мало проименила терминологија, могло би нешто и да се искористи…
