Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Жички епископ г. др. Николај о националној, верској, духовној и историјској светињи Косовске традиције и њене мисије


Правда, 1939. године (одломак)​

На Видовдан ове године навршава се равно 550 година од мученичке смрти светог Кнеза Лазара и од Косовске битке. Косово је за наш народ било најпотреснији догађај и најтрагичније надахнуће. Оно је српском народу била читава једна вера, читава једна мудрост, и читава једна етика. Вера која је опомињала да Бог влада царствима. Мудрост која је тешила да је зло пролазно као и човек. Етика која је издизала да је боље чист умрети него прљав живети.


ДВА ЦАРСТВА


На бранику свога, без похлепа за туђим, то је граница Србина који је од Косова учинио свој централни доживљај. У ове дане, више него у друге, потребно је подсетити Србе на смисао Косова и на значење Лазареве поруке.

“Земаљско је за малена царство
А небеско увјек и довјека.”​

Ако хоћемо да смо верни својој историји и својим верним прецима који се у слободи показаше светим, у ропству јуначки, морамо и ми да пођемо њиховим путем, да би и о нама могао песник рећи:

“И вољеше царству небескоме...”​

Кад општи и народни интерес ставимо испред личног и себичног, ми смо се приволели царству небесном, царству вечних вредности.


Кад наш целокупни друштвени и државни, културни и политички живот прожме идеја о
надмоћности небеског према земаљском, ми смо испунили Кнежев аманет.


Кад се наше поколење запоји идеализмом и самопрегором, ми смо извршили избор између два царства на најсрећнији начин.


Кад Светосавској цркви у нашој садашњици вратимо улогу моралног учитеља и духовног руководитеља, ми смо у нашим традицијама, ми се отимамо смрти. Са њом и у ропству, наш народ није ишчезао; без ње, и у слободи он је у сталној опасности.


Оно што држи један народ у животу није број ни материјална снага, већ дух и морална снага воље.


Оно што чини једну историју достојном живљења није земаљска рачуница, већ привољеност царству идеалних вредности.


У ово време сумње и смутње потребне су нам две снаге, једна унутрашња, за одбрану душе, и једна спољашња, за одбрану отаџбине. Пример за обе снаге имамо у Косовском кнезу. Он је душу своју венчао за небо, а живот свој жртвовао за Отаџбину. Живот за Отаџбину не може се жртвовати док се претходно душа не венча за небо, за једну вредност вишу од сваке земаљске. Отуд кнежева задужбина, Раваница код Ћуприје, један од сведока венчања душе кнежеве за небо, не може ћутке прећи преко датума који обележава испуњених пет и по столећа од мученичке смрти свога оснивача и ктитора. Она је подигнута између два кнежева рата са Турцима, једног успешног код Плочника и једног неуспешног Косовског, и њена историја страдања, рушења и обнављања истоветна је са свенародном историјом српском.


Она се осећа позваном да пред српски народ, у ова тешка времена, истакне велики Кнежев завет, да га отргне од заборава и да буде његов проповедник, сада, одсад као и досад.


Зато она позива све Србе и Српкиње, синове и кћери Светосавске цркве, којима лежи на срцу Кнежев завет да узму учешћа у овогодишњој великој свенародној Видовданској прослави која ће се одржати у њој.



ЖИЧКИ ЕПИСКОП Г. ДР. НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

 

[Jurivaka]

[WARNING]Ne postavljajte žive linkove drugih sajtova![/WARNING]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

[h=1]Потурчавање Срба у Босни[/h](Магацин. орг)Према наводима Бошка Петровића из Теслића, шири простор око града Теслића за време турске владавине називао се Табор Поље. Једна лијепо изграђена зграда, тврди се да је била мехтеб, а налазила се на раскрсници данашње Карађорђеве и улице Првог Крајишког Корпуса. У тој згради је обављана свечаност и церемонија преласка у Ислам.Биљежи се и предање: „Куме, сачекај мало док промијеним име“.За појединачне случајеве све је ишло једноставно.Хришћанин промијени име, добије ЧАЛМУ или ТУРБАН, а ко је имао новца, па купи свилај и чохане чакшире и мандуром потпун је Турчин.Вук Вуковић и његова жена Сјена имали су два сина: Луку Вуковића (жена му је била Стака) и Вука Вуковић. Крсна слава Вуковића је Свети великомученик Георгије. Жена од Луке Вуковића, Стака била је врло грабежљива жена и она је била разлог преласка у ислам супруга Луке. Лука Вуковић касније је преузео је име Садик. Па је по његовом новом имену и настало презиме Садиковић.Лука-Садик је касније је био и пресудитељ и таборској суданији у Теслићу. Према предањима, Лука-Садик је прво био православни свештеник док није прешао у ислам а касније је постао хоџа у засеоку Садиковићима, село Барићи -Теслић. Цркви, која је постојала у с. Барић, срушен је звоник и направљена је мунара.Др Крунослав Драгановић наводи врло значајан документ једног безименог, али интелигентног Албанца који је добро познавао српско-хрватски језик. Документ је објавио Мехмед Ханџић који је члан улеме и добар познавалац турског језика. Документ, који је написао Албанац, садржан је у једном Турском зборнику из 1585.године, говори о приликама у Босни након освојања Босне под Турцима. Хришћански народ је врло тешко подносио порез („ђизију“) коју је имало плаћати немуслимско становништво турских земаља, па се народ у маси спремао да напусти Босну.Међутим долази царски изасланик и савјетује првацима из разних села како да се ријеше тешког пореза.Народ је прихватио предложено рјешење које је гласило: „Нек из сваког села један мушкарац прими муслимаско име да им се због тог имена опрости ђизија. Ово је обављено по свим селима и крајевима. Углавном се сложе и увиде да им је то на корист. Сваки једноставно своје име преведе на Турски језик“. Коме је било име:
ЖИВКО прозове се ЈАХИЈА
ВУК узме име КУРТ
ГВОЗДЕН узме име ТИМУР.
Од наведених имена настајала су и презимена која и данас сусрећемо по Босни.
Чим се прозову муслимским именима, ђизија буде укинута.
Ова се група данас назива „П о т у р и м а“.
Ријеч „П о т у р“ је састављена од две ријечи, а то су „п о“ и скраћени облик од ријечи „Т у р ч и н“.
У хришћанском језику ријеч „п о“ значи половицу, а „Т у р ч и н“ значи муслиман.
Цео састав значи „П О Л У М У С Л И М А Н“.
Они су од оне врсте за коју Куран каже: „Ти су као говеда или још гори. По свом нечастивом вјеровању чувају безвјерске прописе, а бојећи се понижења пазе на еxлисунетски пут… потомци не одустају од пута својих пређа“.Код ових вјерски прелаза види се потпуна одсутност вјерских мотива, иако се ради о чистој вјерској ствари. У часу преласка на ислам немају никакве вјерске поуке. Значајна је једна ријеч коју је записао фра Мијо Батинић из околине Високог. Када је неко одлазио у Високо онда је знао рећи: „Причекај само да промјеним име“.У књизи „Шест вијекова ПОРОДИЦЕ РАДОЊИЋ“, Младен Радоњић наводи занимљив став који је изнео норвешки дипломата ТОРНВАЛД СОЛТЕМБЕРГ, боравећи у мировној мисији у БиХ 1991 – 1995. године.Торвалд је једном приликом рекао да у БиХ ратују Срби између себе подељени у три вјере:- Православну,- Католичку,- Муслиманску.Овај закључак Торвалд је аргументовао са аустро-угарским уџбеником географије из 1886.године, када је у њеном саставу била и Босна.Уџбеник географије био је за целу Аустругарску.У том уџбенику географије те 1886. године пише: „У БиХ живе само Срби са три вјере: Православне, Католичке и Муслиманске“.Срби муслиманске вјере, зна се, то су потурице. Прве потурице били су богати Срби, српска властела, а узимали су ислам да сачавају положај и имање. Турци им обећаше. За кратко вријеме почеше им Турци кресати имање, а иза тога скинуше им и повластице.Ево једне приче коју је професор Новак Мандић, аутор књиге „Земља звана Гацко“, пронашао у Турским записима.Село Казанци се налази и данас на путу Гацко- Никшић, а у време ове приче око 1645. године Осман Паша- Казанац Поповић (а ово Поповић по аустро-угарској географији значи Србин муслиманске вјере) обилазећи свој џемат, наврати у кућу старог Павла Поповића. Синови Павлови дочекаше пашу како и доликује његовој титули, наравно све из страха, јер ко се паши замерио гадно је прошао.Елем, када се паша нагостио и поднапио скиде обешене гусле са зида и поче тако музикално свирати да једна од Павлових снаха заплака. Осман Паша Казанац Поповић запита: А зашто плачеш, влахињо?Имала сам ђевера који је свирао тако добро као и ти пашо, али је пре 20 година нестао без трага. Ђед Павле посведочи и исприча да је нестао у шеснаестој години чувајући козе у шуми.Опет ће паша: А да ли би могао препознати сина?Стара мајка, жена Павлова, каже како је то лако препознати Јакова, како јој се звао син рођени 1627. године на лијевој мишици имао је повећи младеж са чуперком длака у средини.Паша скиде доламу, заврну рукав и указа се поменути младеж.Настаде весеље.Осман-паша заборави да је по аустро-угарској географији Србин – муслиман, у загрљају мајке, оца Павла и браће осећао се само Србином.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Годишњица Церске битке!

Како је све почело? На прелазу из 19. у 20. век друштвено-економски развој света прати монополистичка фаза капитализма, који поприма империјални облик. У то време већ је свет подељен територијално, не само на интересне сфере него и на колонијалне поседе. Велика Британија и Француска су раније него Немачка, Италија и Јапан ушле у виши развојни степен капиталистичких друштвених односа.
Ратовима отимају велика светска пространства из којих црпе огромна богатства. Остале капиталистичке земље незадовољне својим положајем, предвођене милитаристичком Немачком, боре се за нови „животни простор“ (Лебенсраум). На бази политичко-економских интереса формира се трипартитни савез, познатији као Тројни савез. При борби за нове територије и интересне сфере своје аспирације на Балкану имају две суперсиле: Аустро–Угарска и Русија. Свеопшта испреплетеност циљева и интереса империјалистичких апетита формираће два блока држава и довести до Првог светског рата. Са једне стране су државе у чији блок улазе: Немачка, Аустро–Угарска и Италија, а са друге стране формира се Антанта, у чији савез, осим Велике Британије, улази Француска и Русија. У каснијем развоју догађаја у рату ће учествовати укупно 36 држава ангажујући у ратним дејствима сав расположиви материјални и људски потенцијал са укупно 73.515.000 војника. Губици у живој сили износили су преко 10.000.000 људи и преко 20.000.000 рањених.

Непосредан повод за рат је атентат на престолонаследника Аустро–Угарске надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу 28. 06. 1914. године у Сарајеву. Потакнута од Немачке, Аустро–Угарска је проценила да лако може поразити Краљевину Србију и тиме остварити своје политичке и војне циљеве, будући да су војни планери имали у виду исцрпљеност српске војске и народа у два балканска рата (1912. и 1913. године). Гроф Тисо је изјавио да је Србија потпуно исцрпљена у минулим ратовима, да су јој опрема и наоружање бедни, да не може мобилисати више од 100.000 војника.
„Са Русијом, ми ћемо према ратној срећи имати успеха и неуспеха, али у Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи.“ Ултиматум који је Србији послала Аустро–Угарска био је по природи такав да га није могла прихватити ниједна суверена држава, иако је српска дипломатија на наговор Русије ишла крајње флексибилно, дозвољавајући и арбиртражу Међународног суда, с циљем да се избегне рат.Прекинувши дипломатске односе са Србијом 25. 07. 1914, Аустро–Угарска је објавила рат Србији 28. 07. 1914.
Настојећи да свом старом „кајзеру“ Фрањи Јосипу II за рођендан (18. аугуста) поклони прву војничку победу над савезницима, начелник аустроугарског Генералштаба Конрад фон Херцендорф и Оскар фон Поћорек, командант Балканске војске, наредили су 5. и 6. армији да 12. августа нападну Србију и да овладају линијом Ваљево – Ужице и тиме створе полазну основу за „војничку шетњу до Ниша„.
Аустро–Угарска је своје агресивне аспирације према Србији испољила знатно раније. Свој војни стратегијски документ (почетни операциони план) против Србије урадила је још 1907. године, припремајући се за анексију Босне и Херцеговине 1908. год., очекујући војничку реакцију Краљевине Србије и Русије. Актом анексије Аустро–Угарска је прекршила одлуке Берлинског конгреса из 1878. године. У том смислу формирала је Балканску војску за рат против Србије, коју је концепцијски предвиђала да употреби у две варијанте: прва – уколико се рат на Балкану ограничи само на тај простор, било је предвиђено за употребу 20 пешадијских дивизија и 13 тзв. „ландштурмских“ бригада (јуришних), које би изводиле офанзивна дејства, и друга варијанта – уколико би се истовремено ангажовала Русија на страни Србије, била су предвиђена дефанзивна дејства, при чему би се ангажовало осам пешадијских дивизија и седам „ландштурмских“ бригада, са основном замисли – спречавања продора српске и црногорске војске на тадашњу територију Аустро–Угарске.
Основна идеја српског Почетног операцијског плана била је: концентрисати се на упорну, еластичну одбрану док се не „разбистри“ политичка и војна ситуација, а потом дејствовати према наметнутој ситуацији. Очекујући да ће главне аустроугарске снаге ударити доњим током Саве и Дунава – моравским правцем, према Нишу, стратегијски развој српске војске је изгледао овако: л. армија (четири пешадијске и једна коњичка дивизија, са ојачаном Дунавском дивизијом II позива) на простору: Свилајнац, Топола, Рача под командомђенерала Петра Бојовића; – 2. армија (четири пешадијске дивизије, ојачана Дунавском дивизијом I позива) на правцу Аранђеловац – Лазаревац – Београд, под командом ђернерала Степе Степановића; – 3. армија (две пешадијске дивизије, три прекобројна пука I позива и два пука III позива, са Обреновачким, Шабачким, Лозничким и Љубовијским одредом) у троуглу Дрине и Саве, под командом Павла Јуришића Штурма; – Ужичка војска (Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред) на просатору: Рогачица, Бајина Башта, Мокра Гора, Прибој, Ужице, под командом ђенерала Милоша Божановића.
Будући да је Црна Гора објавила рат Аустро–Угарској као најближи савезник Србији и ушла у рат, распоред црногорске војске на концентрацијској просторији извршен је на следећи начин: – Ловћенски одред (око 8.000 војника и 26 топова)дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен – Суторман; – Херцеговачки одред (око 15.000 људи и 20 топова) под командом серадара Јанка Вукотића, начелника Врховне команде, на простору Крстац, Грахово Трубјела; – Санџачки одред (око 6.000 људи и шест топова) под командом бригадира Луке Гојнића у ширем реону Пљеваља – Старосрбијански одред (око 6. 000 људи и 12 топова) бригадираРадомира Вешовића распоређен је на границу према Албанији.
Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, а његов помоћник ђенерал Живојин Мишић.
Победа је била неминовна
Пратећи пажљиво развој оперативне ситуације (12. 08), српска Врховна команда је постепено и опрезно померала главнину снага према северозападу чим је дошла до сазнања да главни правац удара неће бити са севера, него преко Дрине. У том смислу војвода Радомир Путник наређује 3. армији да ангажовањем свих расположивих снага упорном одбраном што дуже задржи непријатеља, развуче његове снаге по цијелој дужини фронта, да се 2. армија ротира на правац Обреновац – Шабац, а 1. армија на простор Аранђеловац – Лазаревац, с тим што се делови 1. армије стављају у стратегијску резерву Врховне команде.
У исто време задатак Ужичке војске је прелазак на офанзивна дејства према Вишеграду ради везивања што јачих непријатељских снага на том правцу. Налазећи се у функцији одсудне одбране са 3. армијом,Врховна команда српске војске је са снагама 2. армије извршила марш – маневар преко села Коцељева према Текеришу, где је дошло до одсудне битке између српске војске – „Церске ударне групе“ (1, 2. и 6. прекобројног пука) и 8. аустроугарског корпуса.
Церска битка траје од 12. 08. до 24. 08. 1914 на линији: Шабац – Текериш – Крупањ са ширином фронта од 50 километара. Аустроугарска војска у свом саставу има преко 200.000 људи, добро увежбаних, опремљених, уз садејство модерне артиљерије и одличне логистике, а српска војска, која све то нема, ангажује 180.000 војника, али има невиђен морал.
Однос између зараћених војски најбоље описује капетан српске војске Милутин Николић следећим речима: „Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла. У овој пакленој ватри војници 2. батаљона вођени својим официрима полетеше према непријатељу… Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред. Он (непријатељ) је био у још већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и још изненађен на спавању. . . Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало на све стране, а војници падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни.“
Двадесет четвртог августа 1914. године, на подручју Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника.
Егон Ервин Киш, аустроугарски новинар, говорћи о поразу аустроугарске војске у бици на Церу, известиће своју редакцију следећим текстом: „Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске… Општа депресија изражавала се јавним негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су наши генерали. Ко има протекцију, поверава му се судбина стотину хиљада људи. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу… „
У бици на Церу избачено је из строја 25.000 припадника аустроугарске војске, а заробљено је око 5.000 непријатељских војника, 50 топова и велике количине осталог ратног материјала. Из војничког строја српске војске избачено је 259 официра и 16.045 војника и подофицира. Битка на Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама (Вест Поинту). Церска битка је прва победа савезника у 1. светском рату и почетак краја Хабсбуршке монархије.
Врховна команда српске војске мајсторски је руководила ову сложену операцијом, њене одлуке су биле смеле, ризичне, али добро прорачунате и у сваком погледу надмашиле су војничко знање генералштабних официра аустроугарске војске. Посебну улогу у бици на Церу одиграла је 2. армија, као најснажнија оперативна група, и њен командант, ђенерал (унапређен у чин војводе) Степа Степановић. Упућивање, у одсудном тренутку битке, једног пука да овлада самим гребеном Цера, има пресудну улогу за сам исход битке. Масовни хероизам и саможртвовање које је у Церској бици испољила српска војска бранећи своју отаџбину и свој народ од агресије, служило је и служиће на част и понос покољењима.
Уместо посвете палим српским јунацима у 1. светском рату, библијском страдању једног народа који кроз четири године пролази голготу, терор, геноцид, робовање и избеглиштво, подсетићемо се (не без разлога) на телеграм немачког кајзера Виљема II врховном команданту бугарске армије краљу Фердинанду Кобургу после њене капитулације, 28. септембра 1918. године: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“ Боље признање ни сами не бисмо могли написати.
Знање

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

[h=1]Грци на Крфу: Под сваком стопом, па и ту где ви сада стојите су кости српских хероја[/h](Вечерње новости)Репортери „Новости“ путевима страдања и славе српске војске (7): Сан Матијас: Дринска дивизија живи у сећањима Грка. Споменик сељаку Јанулису, чувару српских гробова.СЕРБО… А Сербо… Говорили су мештани Сан Матијаса. Показивали рукама уз пут. И једни другима, док смо замицали, понављали реч с почетка.Сан Матијас, село на Крфу, према југу острва. Тридесетак километара од града. У овом селу, у пролеће 1916, слегла се Дринска дивизија. Њена преживела јуначка војска, првог и другог позива. Тражили су, како су забележили хроничари тог времена, да не буду уз море. Већ да их разместе у “какве башче”, да их мине жеља за завичајним воћњацима.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.​

Ристо Јовић, добровољац из Трнове Доње, овако је говорио свом команданту, ђенералу Крсти Смиљанићу:- Не имадох срећу да погинем на Церу или Колубари, где смо се јуначки борили. Не испустих душу преко Албаније. Ако умрем овде, а сви су изгледи, немојте ме под камен. Дајте ме овде, под дрво. Под ладовину, да ми у гробу, вала, буде лакше. А још, да ми је само шљива једна, или јабука колачара… Очас би то било.Тако су Дринци одабрали ово место, између високих брда. Ваљда, једино место одакле се не види море, па се стиче утисак да ни ми нисмо на острву.Стигли смо у ово село да потражимо има ли игде икаквог белега о јуначкој Дринској, која се у саставу Треће армије уписала међу победнике у славној бици на Церу, под командом Павла Јуришића Штурма.СИН ПОГИНУЛОГ ОФИЦИРА- Међу војницима – забележио је Стево Стефановић – видех дечака од десетак година.
Војнички одевен, на коњу са пуном опремом. Лице му је тако опаљено сунцем, ветром, кишом и снегом, да изгледа као да је начињено од земље.
Војници Дринске ми објаснише да је то син неког погинулог официра, па су га повели са собом, јер га нису имали коме оставити.
Тај ће, кажем себи, имати шта да прича… Ако остане жив.
- Како нема – одговара брачни пар Корајанис.- Под сваком стопом, па и ту где ви сада стојите су кости српских хероја. Ми и данас пазимо на њих.Не обарају, кажу нам ови људи, ни старе маслињаке, под којим су умирали Дринци. Пуштају вишевековним стаблима да сама скончају и стопе се са српским хумкама. Говоре нам да пазе и на спомен-чесму, горе у селу. И на споменик, доле, крај пута за Мирјатику на који нас љубазно упућују.Враћамо се на тај пут. Тражимо споменик. Полазимо и поново се враћамо. Лутамо непрегледним гајевима маслина, смокава, које пресецају виногради или виногради пресецају гајеве… Ко ће га знати, кад живци затежу.Радо бисмо убрали коју смокву, грозд један…А кустос у српској кући, у граду Крфу, овако нам је рекао, пред овај пут:- Током боравка Дринске дивизије у Сан Матијасу, ни једна грана маслине није сломљена. Ниједна смоква није фалила…МАРШ НА ДРИНУМеђу војнике у Сан Матијас долазио је и Станислав Бинички, композитор и диригент, војни капелник.
Слушао је како под маслинама, Дринци, у трубу свирају и његов “Марш на Дрину”, који су у сећању понели још са Цера, где је и настао.
Уз српску трубу и овај марш Дринци ће, после пробоја Солунског фронта, умарширати у Ниш.
Путокази нам нејасни. А на местима их заклониле и крошње. Некако се, ипак, готово у само предвечерје сналазимо. Десно од пута, на неколико десетина метара – камена пирамида. Споменик војницима Дринске дивизије подигли су овде, у подножју села, као у каквом рају, преживели војници и официри својим умрлим и изгинулим саборцима.Око споменика, ограђено гробље. Хумка до хумке. Све једнаке. С предње стране, гвоздена ограда, на каменом зиду, преко које се превија винова лоза. Около танани чемпреси. Дрворед до споменика.Лако смо отворили капију, уз коју “стражари” само једна минијатурна црква. Више, као макета православног храма.С бочне стране споменика, у барељефу, седи војник с пушком у руци. А испод стихови Владе Станимировића:

“На хумкама у туђиниНеће српско цвеће нићи.Поручите нашој дециНећемо им никад стићи.Поздравите Отаџбину,Пољубите српску груду!Спомен борбе за слободуНека ове хумке буду.”​

На предњој страни споменика је само велики крст, а с друге бочне стране уклесан је српски државни грб и посвета “Дринци својим друговима”. Испод крста, свећа упола догорела. Неко је овде долазио, не тако давно. Неко је оставио динаре, неко заставицу Србије, таман толику да је на њој стала порука: “Ваша су дела бесмртна”.Почивају Дринци, у божанственом миру, под витким чемпресима, тако, да им ни ветар не ремети вечни мир. Тако, да човек овде усни у тренутку.- Ајде полази, бре – пренуо је глас нашег фото-репортера, потомка старог ратника, коме он никако не налази трага, на читавом овом путу дугом више од хиљаду километара. Уз то је додао оштро: – Пада ми бленда, а горе до брда треба се попети.Брдо је, у ствари, центар Сан Матијаса. До маленог трга, провлачимо се уским каменим улицама, као да се у само небо пењемо. Напред… Назад… Не успевамо да се мимоиђемо са возилима. И пут настављамо пешке. Тражимо споменик Јанису Јанулису, овдашњем сељаку, коме је Србија подигла споменик.Био је тринаестогодишњи дечак када су војници Дринске дивизије овде логоровали. Лечили се и умирали на његовој њиви у подножју. Њиви – гробљу! Мештани нам причају да никада у њој није заорао ниједну бразду. Умро је крајем осамдесетих, њива је остала необрађена. Ни његови потомци које, нажалост, не налазимо у Сан Матијасу, ту земљу не дирају.Бронзани Јанис Јанулис, на малом тргу између цркве и школе. Као уморни Одисеј. Испод је посвета: “Сину славних Хелена, захвалан српски народ”.

​

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

[h=3]Медији хипнотишу србски народ![/h]

[TABLE="class: tr-caption-container, align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: tr-caption"]Србине, жидов ти испире мозак![/TD]
[/TR]
[/TABLE]


Медији потискују србску нацију у други ред, а промовишу групе народа које представљају мањину у први план. Циљ медија би требао бити промовисање сопствене нације, пружити народу увид у право стање. У круговима широког јавног мњења, постоји врло слаба представа о правим интересима србске нације. Моћ медија у данашње време је јако велика, готово да имају хипнотишући ефекат на гледаоце широм света. Чак постоје и агенције које се баве промоцијом одређених фракција преко медија које оправдавају присуство НАТО - а и такозваних мировних снага, широм света, наравно и код нас.

Национал-социјализам у Србији представљен је у најгорем издању јер је његов циљ ослобођење и буђење нашег народа, духовно и интелектуално. Национал-социјализам настоји да пружи народу увид у оне начине живота који одговарају његовој природи. Медији спречавају да србски народ очува свој јак карактер, традиционално васпитавање и неговање највећих националних врлина.
Очигледно је да су медији задужени да нашу нацију заглупе и скрену са правог пута. Србским медијима очигледно управља наш непријатељ, онај коме је стало да Србин по својим карактеристикама не постоји. Медији скрећу пажњу са најбитнијих ствари и пуштају Србима да гледају турске серије, приказују сиротињу широм наше земље и тиме желе да застраше народ, да га натерају да буде задовољан што има шта да поједе, страх је њихово главно оружије. Србин нема потребе да се плаши борбе, треба да се плаши крајњег исхода ове политике која Србе води у тоталну пропаст, а цигане у први план. Све што се за њих годишње издвоји, може да се искористи за изградњу школа, болница, подстрекивање србских породица да стварају пуно деце, тако што ће им држава плаћати неопходне ствари и финансирати њихово образовање.

Србин нема чега да се плаши јер од овога горе нема. Када се циганину упути ружна реч, то медији стављају за прву вест, а оне који их бране држава одликује највишим орденима за храброст, ордене које су носили србски хероји, који су Албанију пешке прелазили и борили се
за Србију до последњег даха, данас носе они који цигане бране по аутобусима. Слобода за Србе у Србији!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

РУСКИ КОРПУС






После краjа Грађанског рата у Русији, 1920. године 30.000 воjника Руске Воjске генерала Врангела и 130.000 цивила емигрирали су са Крима (Јужна Русија). Најпре су допутовали у Турску. Тамо су се задржали две године, до 1922. године када се један део преселило у Бугарску, док се већина белих Руса преселила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина С.Х.С. (после 1929. године - Краљевина Jугославиjа) се највише допала емигрантима, због тога што је југословенски краљ Александр Први Карађорђевић био питомац Руског Пажеског Корпуса, а српски Патријарх Варнава је учио у Духовној Академији у Санкт Петербургу. Генерал Врангел jе рекао: "Само нам је Краљевина С.Х.С. пружила руку помоћи. Друге савезничке државе су признале власт црвених силеџиjа…". У Краљевину Југославију се превесело око 40.000 Руса.Овде су бели емигранти почели са стварањем своjих друштвених и просветних организациjа: руско-српску мушку гимназиjу, два руска кадетска корпуса... Генерал Врангел је 1924. године створио "Руски Општи Воjни Савез" ("РОВС"), коjи jе удруживао све воjнике и официре бивше Руске Царске Воjске. Пуно Руских професора је предавало на свим Универзитетима Краљевине Југславије. Руски козаци су вршили службу у Српској Граничарској Стражи.

Током немачке агресиjе на Jугославиjу (априла 1941. године) пуно емиграната је било спремно да ратује против Немаца. По окончању априлског рата Jугославиjа jе била подељена између окупаторсних држава. У Србиjи jе била стварена Влада са генералом Миланом Недићем на челу под контролом окупатора. Краjем 1941. године за одбрану српског становништва од комуниста и усташа био је створен Српски Добровољачки Корпус.



[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Михаил Федорович Скородумов[/TD]
[/TR]
[/TABLE]


У исто време комунисти су почели да убиjаjу српске жандарме и руске емигранате (убили су око 250 Руса). Почетком jула комунисти су стварали "Ужичку републику". Генерал Скородумов обратио се Немацима. Он jе молио да се допусти Русима да стваре руски воjни одред за одбрану од комуниста. Руски одреди морали су бити само у рускоj униформи и нису полагали заклетву Хитлеру. Такође je захтевано да се после стварања Корпуса он мора послати на Источни фронт. Али оваj захтев Немци нису извршили. Спочетка немачке власти (начелник штаба команданте окупаторске воjске пуковник Кевиш) je допуштала стварање одреда. Скородумов je издао наредбу о стварању Руског Корпуса (12.09.1941). Али кроз 2 дана стигла je наредба из Берлина да се забране све националне воjске формиране у Србиjи. Скородумов je био затворен. Командант Корпуса je постао руски генерал Штеjфон (бивши командант пука у Добровољачкој Војсци генерала Дењикина) Назив "Руски Корпус" je био промењен у "Руска Одбрамбена Група" (1942. - Руски Одбрамбени Корпус, а 1944. - Руски Корпус). Тако je у мукама био стваран Руски Корпус.

[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Борис Александрович Штеjфон [/TD]
[/TR]
[/TABLE]


Формирање Корпуса је обављено у Топчидерскoj касарни (бивша касарна Краљевске Гарде) Први пук Корпуса (око 2100 људи) био је састављен у септембру/октобру 1941. године. Пук је био обучен у руске униформе. А у новембру пук je ратовао са партизанима близу Лознице. После слома "Ужичке републике" пук je остао у Западноj Србиjи где је бранио српско становништво и саобраћајне путеве. Штаб пука je био у Лозници. Корпус je био додељен 65. корпусу Вермахта (командант - генерал Фелбер). Током jeсени и зиме 1941. године је био стварен Други пук.

[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Штеjфон врши смотру[/TD]
[/TR]
[/TABLE]



У корпусу су углавном служили бивши официри, војници и козаци Руске војске генерала-лајтнанта П. Н. Врангела. Око 10% је чинио подмладак рођен ван Русије или они који су напустили отаџбину као деца, Добровољци су долазили из руских емигрантских колонија у Бугарској, Немачкој, Пољској, Француској, Грчкој, Италији, Румунији и из неких других земаља. Укупно, током целог рата, у Руском корпусу је служило више од 17.000 људи.


[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Козаци у Руском корпусу [/TD]
[/TR]
[/TABLE]



Крајем новембра Руска група је имала већ 6.000 војника и официра, а 30. новембра је добила назив Руски корпус и била укључена у немачки вермахт. Руски корпус је био наоружан пољским топовима калибра 75 mm, са антитенковским топовима калибра 37 mm, са минобацачима, крупнокалибарским митраљезима и пушкомитраљезима.


[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Руски корпус у Србији[/TD]
[/TR]
[/TABLE]



[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Немачки генерал обилази Белогардејвце; Србија.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]



Корпус је користио Правило службе Руске Царске војске, Црвене армије и немачког вермахта. Официрски кадар је био углавном млад, а официрски подмладак се припремао у Првом Руском кадетском корпусу „Велики књаз Константин Константинович". На почетку рата војници и официри су носили маскирне мундире, али почетком 1942. године, због несташице тканине маскирне боје, добили су тамно-браон униформе. Крајем 1944. и у 1945. години, због разумљивих разлога, војници Руског корпуса носили су различите униформе. Војници и официри су носили еполете, које су означавали њихов поспедњи чин у Царској руској војсци, али фактичко звање је било означено на реверу. На глави су војници носили руске војне капе по обрасцу капа из Првог светског рата са руском тробојком на кокарди или округле челичне шлемове чешке производње са белим крстом на челу.

[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]На глави су војници носили руске војне капе по обрасцу капа из Првог светског рата са руском тробојком на кокарди или округле челичне шлемове чешке производње са белим крстом на челу.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]



Апсолутна већина војника и официра Корпуса хтела је да се пребаци на Источни фронт и да ратује тамо „за ослобођеље Русије од црвеног ропства." Али немачка команда је одуговлачивала тај одлазак (с намером да га никад не изврши) и оставила је Руски корпус у Србији. Корпус је чувао руднике, путеве, комуникације и железницу од партизана.


[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Корпус је чувао руднике, путеве, комуникације и железницу од партизана; рудник Столица, 1941. године.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]


Јединице Руског корпуса смештене уз Дрину у Западној Србији, нису се само бориле против партизана, него су и (на своју одговорност) помагале прелазак српских избеглица из Босне. Јединице Руског корпуса су чувале објекте и руднике и на Косову и у Рашкој. И до наших дана дуж железница на овом правцу, могу се видети понеки дебели бетонски или камени бункери, из којих су војници Руског корпуса бранили комуникације од напада партизана.


[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Руски корпус у Зворнику. Јединице Руског корпуса смештене уз Дрину у Западној Србији, нису се само бориле против партизана, него су и (на своју одговорност) помагале прелазак српских избеглица из Босне.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]




Руски корпус, углавном формиран од бивших војника Царске руске војске, разликовао се од Прве козачке дивизије која је била формирана већином од бивших војника и официра Црвене армије и била 24. септембра 1943. пребачена у Југославију. Прва козачка дивизија је била јединица под патронажом Химлера и обичној е учествовала у операцијама чишћења терена од партизана, а ималаје 18.550 војника и официра.

Почетком 1944. године, Руски корпус се сударио са совјетским дивизијама и јединицама Ј. Б. Тита. Из Србије је Корпус отишао заједно са јединицима Српског Добровољачког Корпуса и прошао ратни пут до Словеније. Брза капитулациja Румуниjе и Бугарске у августу и септембару 1944. године и уништење немачке групе "Jужна Украjина" су нално изменили положаj на Балкану. Фронт се изненадано приближио граници Краљевине Jугославиjе. Остаци Корпуса заjeдно са преосталим немачкими jeдницама су одбиjали изненадне jурише советске армиjе, титових партизана и њихових нових савезника, Бугара. У исто време (септембар/октобар) из Београда су биле евакуиране све породице припадника Корпуса, као и сви руски емигранти који су хтели да оду.

У октобру Четврти пук и део Трећег су били опкољени у Чачаку и током седам недеља су задржавали офанзиву црвених. Тек 21. новембра пукови су успели да се извувку из окружња и да се повуку ка Сараjеву. У исто време jeдинице Првог и Другог пука су покривале одступање прве брдске дивизиje. Често би руске jeднице прелазиле и у контраофанзиву. Близу села Jaкубовац (Североисточна Босна), средином новембра први и трећи батаљони 3. пука су уништили 169. гардијски пук Црвене армије. Током октобра 1944. и почетком априла 1945. године, Корпус је прво чувао а затим и одбранио прелаз преко реке Саве код Брчког. Кроз Брчко су главне немачке jeднице ГА "Е" (почетком 1945. године преименоване у "Србиjа") пролазиле при одступању из Србиjе, Македониjе и Грчке. Децемба 1944. године Корпус је предузео офанзиву против партизана и освојио град Травник које је био задржаван током jедне недеље.

Крајем 1944. године командант корпуса генерал Штејфон је имао састанак са гененералом А. А. Власовом (председник Одбора Ослобођења Народа Русије и Главним Командантом Наоружених Снага О.О.Н.Р.). Штејфон је рекао да је он спреман за припајање Корпуса саставу Н.С. О.О.Н.Р. Током пролећа 1945. године Корпус je ратовао у Босни.


[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Руски корпус 1945. године.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]



Он je поднео тешке губитке (у аугусту 1944. године у трећем батаљону трећег пука је било само 882 војника, а већ почетком децембара 21 човек) 30. априла 1945. године у Загребу je умро генерал Штејфон. Командант петог пука пуковник Рогожин je постао командант Корпуса. Краjeм априла остатаци Корпуса су били сведени на три пука, али без довољног броja људи у четама. При Капитулациjи Немачке Корпус се налазио Словениjи. Црвени су предложили Рогожину да капитулира, али је он одговорио да никад неће капитулирати пред Совејтима и партизанима. Корпус je капитулирао и предао се Енглезима. У то време Корпус je имао само око 3.500 људи. Разоружавани бели Руси су били смештани у логор Келенберг (Аустриja). Тамо су остали до 1951. године, када су се преселели у САД и Аргентину. Шездесетих година у САД, а деведесетих и у Русији, био је објављен зборник мемоара РК. Занимљиво је да се најтоплије успомене бивших војника и официра Руског корпуса односе на Српски Добровољачки Корпус „због његове сигурности, дисциплине и поуздане одлучности". Припадници Корпуса нису били предати СССР-у иако су Совјети покушавали да их добиjаjу.

[TABLE="align: center"]
[TR]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Анатолий Иванович Рогожин[/TD]
[/TR]
[/TABLE]


У Келенбергу je био створен "Савез Припадника Руског Корпуса" који постоји и дан данас. "С.П. Р.К." штампа часопис "Наши Вести". Оне и данас излазе и садрже реаговања на тренутна политичка питања. „Наше Вести" су изјављивале неповерење у политички курс Русије под вођством Јељцина. А 1999, године бивши саборци из Руског корпуса су оштро осудили НАТО агресију на СРЈ..

http://borba14.blogspot.com/2012/09/blog-post_21.html

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

[video=youtube_share;bZ_8QfzG78M]http://youtu.be/bZ_8QfzG78M[/video]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Руска фолк метал група препевала Србску песму.

Русские и Сербы братья навек!