Postoje oprečni odgovori na pitanje da li je Bog dobar? Većina vjernika smatra da je Bog dobar - milostiv, tolerantan, pravedan..., jednom riječju, savršen. Oni koji ne misle tako, nego smatraju da je Bog zao i osvetoljubljiv, dokaze za svoje tvrdnje nalaze upravo u Bibliji i nekim njenim pričama. Uzmimo za primjer priču o potopu. Skeptici se u vezi sa tim pitaju: ako je Bog dobar, kako je mogao potopiti i usmrtiti cijeli svijet?
Ako ćemo prosuditi da li je Božji čin uništenja bio moralno dobar ili pogrešan, trebamo da uvedemo nekoliko pravila:
1) Ovde se neće raspravljati autentičnost izveštaja, nego jedino sadržaj. To znači da se ne raspravlja da li Bog postoji, da li je Biblija inspirisana Bogom i sl.
2) Pri tumačenju teksta, trebali bi da se vodimo principom otvorenosti (poverenja): ne tumačiti tekst tako da se pridaje protivrečnost ili glupost. To znači da trebamo pokušati da nađemo tumačenje koje bi objasnio smisao teksta na fer način. Na takav način možemo puno toga da naučimo. Recimo, ako bi želeo da razumem svetu knjigu Islama, ja ne bi postigao dobro razumevanje ako bi imao isključivo skeptičan stav prema Koranu, jer bi bio slep prema smislu i racionalnoj strukturi te knjige.
Relevantan tekst o kome se vodi pitanje Božjeg moralnog karaktera jeste biblijski izveštaj potopa u 1 Moj 6. Ja ne poričem da se taj izveštaj može tumačiti tako da se pridaje Bogu zao karakter. Ali verujem da izveštaj otvara dosta plauzibilnih (verovatnih) mogućnosti, koje ako se razmotre, Bog se pokazuje ustvari veoma dobrim. Moj cilj jeste da pokažem jednu od tih mogućnosti, i na taj način, opravdavamm Božju odluku da uništi sve ljude potopom (osim Noje i njegove porodice).
OK?
Prema biblijskom izveštaju stoji da je Bogu bilo veoma žao što su ljudi postali zli i On se pokajao što je stvorio ljude.
I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu.
Ovde imamo tri bitne informacije: (1) Ljudsko radikalno zlo, (2) Božja ogromna žalost, i (3) Bog može da se pokaje za neke svoje činove, kao na primer čin stvaranja.
Želim da razmotrim u kratko sve te tri ključne informacije, a zatim pokazati logičku koherentnost slike koja objašnjava Božanski gnev izražena potopom.
1) Ljudsko radikalno zlo
Prema Božjoj izjavi, ljudi su postali veoma zli i da su imali konstantno zle misli. Dakle, ovde je reč o ljudima koji su bili mnogo više zli nego onaj norveški terorista (Anders Behring Breivik) koji je poubijao skoro 80 mladih ljudi pre neki dan. Taj norvežanin je jagnje u poređenju sa zlim ljudima o kome izveštaj govori. O kakvom se zlu to radi? Mislim da se radi o radikalnom zlu koji se može izraziti kroz karakter ljudi poput Kaligule, Nero, Hitler, Himler, itd. Da li je takvo tumačenje plauzibilno, tj. da li postoje dobri razlozi koji bi pokazali istinitost tvrdnje da su ljudi bili radikalno zli? Verujem da postoje i da se oni nalaze u tekstu. Pre nego što razmotrimo razloge za ovakvo tumačenje, želeo bi da dam par reči o drugoj bitnoj informaciji koja otkriva karakter Boga Biblije.
2) Božja ogromna žalost
Mnogi ozbiljni hrišćanski filozofi u zadnje vreme se dosta bave diskusijom jednog veoma interesantnog božanskog atributa, koji se naziva
Božanska Ranjivost. Ovde bi citirao J. R. Lucas, jedan od vodećih stručnjaka temporalne logike.
J. R. Lucas "The Vulnerability of God" je napisao(la):
Božanska ranjivost jeste osobita karakteristika hrišćanskog učenja, tačka po kojoj se razlikuje od ostalih, intelektualno prihvatljivih, religija. Možemo razumeti zašto bi Bog izabrao da ograniči svoju moć stvarajući ljude sa slobodnom voljom, koji su u stanju da osujete Njegove želje, i da prave nered. Ali cena je visoka. Dok budisti prikazuju Budu ravnodušnim, simbol hrišćanstva jeste krst.
Na koji način je Bog ranjiv? On je ranjiv jer poseduje jednu unikatnu osobinu, tj. osobinu koju samo Bog poseduje, a to je beskonačno razumevanje svega. Reč "beskonačno" je korišćena samo tri puta u Bibliji. Od ta tri puta samo jednom je povezana sa opisom Boga. Zanimljivo je da nije povezana sa opisom Božje sile, nego sa opisom Božjeg razumevanja: "Veliki je naš Gospod i velika je sila Njegova: Njegovo razumevanje je beskonačno" (Psalam 147:5). Upravo zbog te biblijske činjenice da se jedino Božje razumevanje opisuje sa svojstvom beskonačnosti, možemo zaključiti da Biblija pridaje Božjem razumevanju najveću važnost. Beskonačno razumevanje podrazumeva mudrost razumevanja svega.
Zašto Biblija pridaje veliki značaj Božjem razumevanju? Kroz Božje razumevanje se otkriva Božja ogromna ljubav ispoljena kroz savršenu empatiju. Empatija jeste jedan poseban način razumevanja kroz uživljavanje u emocijalno stanje i misli drugih ljudi. Ona predstavlja neposredno razumevanje osećanja, misli, želja i iskustava drugih ljudi. Ona takođe podrazumeva saživljavanje sa osećanjima drugih ljudi, saučestvovanje u emocijalnom stanju drugih. Saosećanje sa ljudima koji pate jeste jedan primer empatije.
Božje beskonačno razumevanje podrazumeva mudrost u razumevanju svega. To bi značilo da Bog razume doživljaj boli. Zbog Božjeg beskonačnog razumevanja, Božji doživljaj bola može da bude beskonačnog intenziteta. Takođe kroz savršenu empatiju, Bog može da se uživi i saoseća sa patnjama svih ljudi. Evanđelja nas izveštavaju da je Bog doživeo ogromnu bol prilikom Hristovog raspeća.
Bog je ranjiv zbog Njegove Božanske Empatije i upravo zbog te Empatije, On mora da kazni zle ljude. Kako može Bog pun dobrote da kazni nepokajane grešnike? To je zato što Bog, u svojoj savršenoj empatiji, doživljava patnju prouzrokovanu njihovim lošim i destruktivinim delima. Njihova grešna dela su uperena ili protiv njih samih, te su tako postali žrtva sebe samih (alkoholičari, narkomani, bludnici i sl.), ili su uperena prema drugim ljudima, stvarajući žrtve povređene njihovom delima (grešna dela kao svađa, krađa, silovanje, ubistva, itd.).
U svakom slučaju, bol žrtve je takođe Božji bol zbog Božje empatije.
Više o temi Božanske Ranjivosti, može se čitati u članku
"Zašto Bog šalje neke ljude u pakao? - Apologetski razlozi za doktrinu pakla kao večne muke", u kome se razmatra Božanska Empatija u odnosu na Božju ljubav i gnev. Takođe treba pročitati članak
"Ko je Bog Biblije? - Bog je Ljubav", koji pokazuje da je Bog i te kako dobar.
Imajući u vidu Božansku Ranjivost kroz Njegovu Savršenu Empatiju, mi ne bi trebali da budemo iznenađeni izveštajem kada kaže da je Bog imao ogromnu žalost. Jevrejska reč za "žao", korišćena u originalu, jeste "awtzab" koja označava mučnu tugu, žalost koja fizički boli, kojom je osoba bolno mučena. Dakle, Bog je i te kako patio kada je posmatrao patnju prouzrokovana ljudskim zlom.
Postavlja se pitanje, zašto je Bog stvorio takve ljude koji imaju podložnost ka zlu? To pitanje jeste eho tvojim pitanjima:
Ovdje se nameće još jedno interesantno pitanje. Ako je Bog savršen, zašto svi ljudi nisu dobri, jer oni su njegova tvorevina, a Bog kada nešto stvara, kao što je stvorio čovjeka, to mora biti savršena tvorevina?
I Bog stvori čovjeka prema svom liku i obličju! Dakle, ako je to tačno - da je stvorio čovjeka po svom liku i obličju, zašto je većina nas sve drugo nego Božija slika i prilika? Ovdje odgovor ne može biti: čovjek je zgrješio pa je kažnjen, jer se odmah nameće drugo pitanje, zašto je zgrješio? Kako je mogao zgrješiti, ako je stvoren prema Božijem liku i obliku?
Takva pitanja se trebaju razmatrati kroz treću ključnu informaciju izveštaja, naime podatak o Božjem pokajanju.
3) Atribut Božanskog Pokajanja
Kao što čitaoc uočava, ja pokušavam da dam jednu alternativnu perspektivu Božanskog savršenstva, u kome je moguće da Bog pokazuje pokajanje i ranjivost. Takva perspektiva jeste veoma strana tradicionalnoj teologiji, koja naglašava Božansku svemoć i suverenitet (Augustin, Aquinas, Kalvin i dr).
Ali kako Bog može da bude savršen ako se pridaje Njemu osobina pokajanja?
Šta se podrazumeva kada se kaže da se Bog pokajao za nešto? Pod ovim se ne podrazumeva da se Bog kaje na način kako se ljudi kaju. Na koji način se ljudi kaju, koji nije božanski način? Mi ljudi često činimo pogrešne stvari za koje se posle kajemo. Ono što je interesantno jeste što mi takođe umemo da se odlučimo za pogrešne stvari za koje znamo da ćemo se grdno kajati! Često to činimo radi slabe volje: "ne možemo odoleti iskušenju". Recimo, Pera treba da ustane rano ujutro da bi išao na jedan veoma važan poslovan sastanak. Ipak, on se odlučio da nastavi sa spavanjem, mada zna da je to pogrešno i da će se kasnije grdno kajati zbog toga! Dakle, mi se kajemo za dela učinjena zbog slabog karaktera (ili volje). To nije slučaj sa Bogom, jer Bog nema slabu volju ili karakter.
O kakvom je pokajanju reč kada se govori o Božanskom Pokajanju? Zašto i kada se Bog kaje? Bog pokazuje pokajanje za dela koja su se pokvarila zbog sudelovanja drugih osoba obdarene slobodnom voljom. A ko su te osobe koje su obdarene slobodnom voljom? To smo mi i druga inteligentna stvorenja, na pr. anđeli. Kaže se da je čovek stvoren po Božjem obličju. To ne znači da je Bog stvorio kopije samog sebe (to bi bilo metafizički nemoguće stvoriti), nego da je stvorio bića koja su obdarene odlikama koje omogućavaju da se ima autentično zajedništvo sa Bogom: osobnost, intencionalnost, razum, slobodna volja, osećanja (emocije), sposobnost komunikacije itd. Zašto je Bog stvorio nas po Njegovom obličju. Iz prostog razloga što je Bog želeo zajedništvo u kome ljubav može da bude autentična, a to je moguće jedino kroz sposobnost slobodnog izbora, sposobnost komunikacije, intencionalnost, itd. Ključ u svemu tome jeste dar slobodne volje kojim je Bog obdario ljude, iako je znao kakav rizik to predstavlja, naime mogućnost da ljudi radije izaberu svoje puteve, a ne Boga Stvoritelja. Ljubav nije moguća ako nema slobodan izbor.
To znači da teza Božjeg pokajanja pretpostavlja tezu Otvorenosti Boga prema budućnosti, tj. čak i za Boga je budućnost otvorena sa mnogim mogućnostima. On nije znao da će ljudi biti zli prilikom stvaranje čovečanstva, mada je znao za postojanje takve mogućnosti, kao i za mogućnost ljudskog sveta u kome ljudi nisu iskusili zlo.
Filozofi metafizičkog libertarianizma (eng. metaphysical libertarianism), kao Peter van Inwagen, Robert Kane, kao i egzistencijalisti, poput Jean Paul Sartre, smatraju da sloboda izbora je nemoguća u determinističkom univerzumu u kome je sve, u principu, predvidljivo. To znači da čak i Bog ne može predvideti ishod odluke date pod slobodnim izborom. To ne znači da smo mi potpuno nepredvidljivi. Mi smo uveliko životinje navika, i puno toga je predvidljivo u našoj svakidašnjici. Ipak, u izvesnim situacijama, kada smo suočeni sa izborom između podjednako privlačnih (ili odbojnih) alternativa, naš je izbor nepredvidljiv čak i za Boga.
Da li to Boga čini nesavršenim? Zavisi kako se savršenstvo definiše, kao od metafizičkih pretpostavki. Uglavnom se većina hrišćanskih filozofa, i tradicionalnih, kao i netradicionalni, slažu da je Bog savršen u svemu što je metafizički/logički moguće. To znači da Bog ne može činiti nešto što je metafizički/logički nemoguće, kao na primer uništiti sebe (Bog kao neuništivo biće ne može uništiti sebe, jer je to protivrečno). Dakle, sve ovo je nesporno. Ono o čemu se vodi spor jeste metafizika vremena i budućnosti. Ako se shvata svet indeterministički i da je budućnost u biti otvorena, onda je metafizički nemoguće za Boga da predvidi ishod slobodne volje.
Biblija potvrđuje više takvu sliku Boga koji ume da se menja svoj stav i volju, nego jednu statičnu determinističku sliku Boga tradicionalne filozofije.
4) Da li su ljudi za vreme Noje bili radikalno zli?
Da se vratimo pitanju radikalnog zla, za koji nas izveštaj informiše da je to bio razlog Božje odluke za uništenje sveta. Kako to da su ljudi u to vreme bili masivno zli? To je zato što su ljudi bili pod uticajem palih anđela, ili demona. Anđeli se u Bibliji nazivaju "sinovi Božji", vidi Job 1. Evo što nam Biblija izveštava o odnosu anđela i ljudi.
A kad se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše. Videći sinovi Božji kćeri čovječije kako su lijepe uzimaše ih za žene koje htješe. A Gospod reče: neće se duh moj do vijeka preti s ljudima, jer su tijelo; neka im još sto i dvadeset godina. A bijaše tada divova na zemlji; a i poslije, kad se sinovi Božji sastajahu sa kćerima čovječijim, pa im one rađahu sinove; to bijahu silni ljudi, od starine na glasu. I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle. (1 Moj 6:1-5)
Dakle, vidimo da su izvesni "sinovi Božji" seksualno opštili sa "kćeri čovječiji" i da su iz takvog odnosa proizišli "divovi". Mnogi komentatori smatraju da je ovde reč o odnosu palih anđela sa ljudima. Taj odnos je pretio da inficira ljudski rod sa demonskom prirodom. Zato nije ni čudo da su ljudi postali veoma zli jer su bili inficirani demonskom prirodom. Bog nije imao izbora nego da istrebi sve ljude.
Za sada toliko,
Theophil
P.S. Izvinjavam se na greškama u pisanju, ali srpski jezik nije moj maternji jezik.
