Član
- Učlanjen(a)
- 08.07.2010
- Poruka
- 490
Jesi, banalizovao si moje reči do kraja. Jer, samim tim što ja priznajem i prihvatam da nisam sposobna da razumem Njegov razlog, a ujedno verujem da je razlog opravdan, za mene to ne znači kako ti kažeš - nepoverenje u vlastiti razum. Za mene to znači nešto što se oseća iz srca i nema puno veze sa poverenjem ili nepoverenjem u razum.
Druge, koji negiraju postojanje nečega što je iznad nas, nazivam arogantnim jer čisto sumnjam da je čovek apsolutan u ovolikom univerzumu... Isto tako, smatram da je čovek ipak tako pun straha, predrasuda, sujete, sposoban da iznedri beskrajnu dobrotu i milost kojom obiluje Biblija.
Zar nije svrha postojanja čoveka kao bića sa višom svesti od drugih bića na planeti, konstantan napredak i usavršavanje? Zar to ne znači takođe biti vredniji, jači, bolji? Ne kažem da jedan apsolutni ateista to ne može, ali tvrdim da je sama vera jedan odličan način za to, jer forsira upravo to što i treba da se forsira... E zato smatram da je onaj koji iskreno veruje, podigao svest na viši nivo. Probuđena svest o nekim višim idejama, ni manje ni više od toga.
Zašto misliš da moju maštu sputava vera u Boga? I zašto svodiš veru na liniju iza koje nema ništa sem neke, otupelosti, praznine... Ti misliš da je to ono, neki stereotip o čiki sa belom bradom koji živi na oblaku? :mrgreen:? Pa ne baš... evo ja kao vernik volim SF, smatram da postoje mnoge civilizacije oko nas, u suprotnom bi kosmos bio samo mnogo neiskorišćenog prostora
Boga zamišljam kao misao, energiju, ljubav... koja nam je dala slobodnu volju i mogućnost da pronađemo dobro, da dovedemo duh na viši nivo, čini da težimo ka nekom cilju na teži način. I teži način je za mene ključna reč. Sve što je teško, često je i kvalitetno. - Iskušenje. Sećam se rečenice koju je izgovorio grof Monte Kristo:
"Life is a storm, my young friend. You will bask in the sunlight one moment, be shattered on the rocks the next. What makes you a man is what you do when that storm comes. You must look into that storm and shout as you did in Rome. Do your worst, for I will do mine! Then the fates will know you as we know you: as Albert Mondego, the man! "
"Život je oluja, mladi moj druže. Uživaćeš u zracima sunca jednog trenutka, a biti razbijen stenama u drugom. Ono što te čini čovekom je ono što radiš kada oluja naiđe. Moraš pogledati u tu oluju i viknuti, kao što si uradio onda u Rimu. Uradi najgore što možeš, jer ja ću uraditi svoje! I onda će te sudbina poznavati onako kako te svi mi poznajemo: kao Alberta Mondega, čoveka!"
I to je istina. Iskušenje je dobro, i Bog nas iskušava, iskušavamo sami sebe... da saznamo koliko smo jaki, koliki su naši realni kapaciteti i naše moći, kada se nađemo u najvećim olujama... Opet ono teško...Ono što svima smeta, što niko ne voli... Meni je u tome čar... biti u veri i kada je najgore. Zamisli koliko tek onda možeš da budeš srećan kad je dobro...
Sve je to Bog sa razlogom uradio i duboko verujem da čovek nikada, ni tada ni sada - nije bio dovoljno jak da se usmeri ka toj filozofiji i da se vodi tim pravilima. Pravila je morao postaviti neko ko je... eto, pametniji od čoveka Neko ko razume.Hmm, istina je ovo, ali moraću da te ispravim (tačnije da dodam)... I onaj loš je stvoren od Božije ruke. I radi zlo sa Božijim dopuštenjem - kroz slobodnu volju ljudi, recimo (i slobodnu volju nam je dao Bog, zar ne). Tolkin je to lepo napisao, skoro sam citirala jedan deo iz Silmariliona, pa ću biti slobodna da ga citiram ponovoPrvobitno napisao natalyaNa tvoje pitanje-Da li je Bog dobar odgovoricu-jeste.
Svako ko veruje u Boga,ide u crkvu,ili smatra da on postoji na bilo koji nacin,mora biti svestan i u prisustvo onog loseg-djavola... Nije Bog odgovoran za sve lose sto nam se desava vec i onaj drugi.
"Beše Eru, Jedini, koji se u Ardi zove Iluvatar; i on prvo stvori Ainure, Svete, koji behu izdanak njegove misli, i behu s njim pre no išta drugo bi stvoreno. I on im se obrati, predlažući im muzičku temu; i pevali su pred njim i on beše radostan. Ali dugo su pevali samo svaki za sebe, ili samo nekolicina zajedno, dok su ostali slušali; i svaki je poimao samo onaj deo uma Iluvatarovog iz koga je nastao, i u razumevanju svoje braće sporo napredovahu. Ipak, što su više slušali, dolazili su do dubljeg razumevanja i izrastali u jedinstvu i harmoniji.
I bi da Iluvatar sazva sve Ainure i objavi jednu moćnu temu, otkrivajući im stvari veće i čudesnije od onih koje beše dotad razotkrio; i slava njenog početka i sjaj njenog završetka zapanji Ainure, tako da se oni pokloniše pred Iluvatarom i behu bez reči.
Tada im Iluvatar reče: "Od teme koju vam objavih, hoću da sada stvarate u harmoniji zajedno Veliku Muziku. I pošto vas nadahnuh Neuništivim Plamenom, obznanićete svoje moći u ukrašavanju ove teme, svaki svojim sopstveni mislima i domišljatošću, ako mu je volja. A ja ću sedeti i slušaću i biću radostan što je kroz vas velika lepota probuđena u pesmu".
...
Ali sad je Iluvatar sedeo i slušao, i dugo mu se to činjaše dobro, jer muzici ne beše mana. Ali dok se tema razvijala, dođe u srce Melkoru da uplete sadržaje svoje zamisli koje ne behu u skladu sa temom Iluvatara; jer je nastojao da u njoj uveća moć i slavu udela njemu dodeljenog. Melkoru behu od svih Ainura dati najveći darovi moći i znanja, i on je posedovao po deo od svih darova svoje braće. Često bi odlazio sam na prazna, pusta mesta, tragajući za Neprolaznom Vatrom; jer u njemu je rasla goruća žudnja da Oživotvori nešto svoje, i činjaše mu se da Iluvatar ne misli o praznini, a on ne mogaše da podnese njeno ništavilo. Ipak on ne nađe Vatru, jer ona je uz Iluvatara. Ali pošto beše sam, počeše da mu se začinju misli nenalik mislima njegove braće.
Neke od tih misli sada je upleo u svoju muziku, i odmah se nesklad pojavi i mnogi koji su pevali pored njega obeshrabriše se, i njihova misao se poremeti i njihova muzika pokoleba; ali neki počeše da usklađuju svoju muziku prema njegovoj više no prema zamisli koju behu imali na početku. Onda se nesklad Melkorov širio sve više i melodije koje su se čule ranije potonuše u moru neobuzdanih zvukova. A Iluvatar je sedeo i slušao dok se ne učini da oko njegovog prestola besni oluja, kao u mračnih voda koje ratuju jedna protiv druge u beskrajnom gnevu koji se neće obuzdati.
Tada Iluvatar ustade, i Ainuri opaziše da se smeši; i on podiže levu ruku, i nova tema započe usred oluje, ista, a opet ne nalik na prošlu temu, i ona se osnaži i dobi novu lepotu. Ali nesklad Melkorov se uzdiže u zaglušujućoj buci i hrvaše se s njom, i ponovo bi rat zvukova silovitiji nego ranije, dok se mnogi od Ainura ne obeshrabriše i prestadoše da pevaju, i Melkor zadobi prevlast. Tada Iluvatar opet ustade, i Ainuri opaziše da je ozbiljan; i on podiže desnu ruku i gle! I treća tema se uzdiže usred zbrke i ne beše nalik na druge. Jer se u početku činjaše nežna i molozvučna, samo mreškanje blagih zvukova u nekim melodijama; ali se nije mogla prigušiti i dobijala je snagu i dubinu....
Usled ove borbe, od koje se dvori Iluvatara tresoše a drhtaj dospevaše u tišine još nepomućene, Iluvatar ustade po treći put i njegovo lice beše strašno pogledati. Onda on podiže obe ruke, i u jednom akordu, dubljem od Ambisa, višem od Neba, prodornom kao svetlost oka Iluvatarovog, Muzika prestade.
Tada Iluvatar progovori i reče: "Moćni su Ainuri, a najmoćniji među njima Melkor; ali da bi on znao, i svi Ainuri, da sam ja Iluvatar, pokazaću vam ono o čemu ste pevali, da možete da vidite šta ste učinili. A ti, Melkore, videćeš da nijedna tema ne može da bude odsvirana a da nema svoj konačni izvor u meni, niti iko može promeniti muziku protiv moje volje. Jer za onog koji to pokuša, pokazaće se samo da je moj instrument u smišljanju nečeg još divnijeg, što on sam ne beše zamislio"
Silmarilion (Ainulindale, muzika Ainura) - Dž.R.R. Tolkin
(Pošto je Tolkin imao dosta religijskog osnova u svojim delima, otuda i ova lepa metaforična priča, kojom je izrazio svoje shvatanje o postojanju Boga i đavola. Iluvatar je u ovom slučaju Bog, a Melkor - đavo. Jako slično, maltene i analogno sa pričom o Luciferu i njegovom odvajanju od ostalih "Ainura" /u Bibliji, Lucifer kao najlepši od svih anđela, kod Tolkina, Melkor kao najtalentovaniji od svih Ainura)...
Dakle:"A ti, Melkore, videćeš da nijedna tema ne može da bude odsvirana a da nema svoj konačni izvor u meni, niti iko može promeniti muziku protiv moje volje. Jer za onog koji to pokuša, pokazaće se samo da je moj instrument u smišljanju nečeg još divnijeg, što on sam ne beše zamislio" - poenta je Božije moći i jačine, jer od njega sve postaje i sa njim se završava.
I bi da Iluvatar sazva sve Ainure i objavi jednu moćnu temu, otkrivajući im stvari veće i čudesnije od onih koje beše dotad razotkrio; i slava njenog početka i sjaj njenog završetka zapanji Ainure, tako da se oni pokloniše pred Iluvatarom i behu bez reči.
Tada im Iluvatar reče: "Od teme koju vam objavih, hoću da sada stvarate u harmoniji zajedno Veliku Muziku. I pošto vas nadahnuh Neuništivim Plamenom, obznanićete svoje moći u ukrašavanju ove teme, svaki svojim sopstveni mislima i domišljatošću, ako mu je volja. A ja ću sedeti i slušaću i biću radostan što je kroz vas velika lepota probuđena u pesmu".
...
Ali sad je Iluvatar sedeo i slušao, i dugo mu se to činjaše dobro, jer muzici ne beše mana. Ali dok se tema razvijala, dođe u srce Melkoru da uplete sadržaje svoje zamisli koje ne behu u skladu sa temom Iluvatara; jer je nastojao da u njoj uveća moć i slavu udela njemu dodeljenog. Melkoru behu od svih Ainura dati najveći darovi moći i znanja, i on je posedovao po deo od svih darova svoje braće. Često bi odlazio sam na prazna, pusta mesta, tragajući za Neprolaznom Vatrom; jer u njemu je rasla goruća žudnja da Oživotvori nešto svoje, i činjaše mu se da Iluvatar ne misli o praznini, a on ne mogaše da podnese njeno ništavilo. Ipak on ne nađe Vatru, jer ona je uz Iluvatara. Ali pošto beše sam, počeše da mu se začinju misli nenalik mislima njegove braće.
Neke od tih misli sada je upleo u svoju muziku, i odmah se nesklad pojavi i mnogi koji su pevali pored njega obeshrabriše se, i njihova misao se poremeti i njihova muzika pokoleba; ali neki počeše da usklađuju svoju muziku prema njegovoj više no prema zamisli koju behu imali na početku. Onda se nesklad Melkorov širio sve više i melodije koje su se čule ranije potonuše u moru neobuzdanih zvukova. A Iluvatar je sedeo i slušao dok se ne učini da oko njegovog prestola besni oluja, kao u mračnih voda koje ratuju jedna protiv druge u beskrajnom gnevu koji se neće obuzdati.
Tada Iluvatar ustade, i Ainuri opaziše da se smeši; i on podiže levu ruku, i nova tema započe usred oluje, ista, a opet ne nalik na prošlu temu, i ona se osnaži i dobi novu lepotu. Ali nesklad Melkorov se uzdiže u zaglušujućoj buci i hrvaše se s njom, i ponovo bi rat zvukova silovitiji nego ranije, dok se mnogi od Ainura ne obeshrabriše i prestadoše da pevaju, i Melkor zadobi prevlast. Tada Iluvatar opet ustade, i Ainuri opaziše da je ozbiljan; i on podiže desnu ruku i gle! I treća tema se uzdiže usred zbrke i ne beše nalik na druge. Jer se u početku činjaše nežna i molozvučna, samo mreškanje blagih zvukova u nekim melodijama; ali se nije mogla prigušiti i dobijala je snagu i dubinu....
Usled ove borbe, od koje se dvori Iluvatara tresoše a drhtaj dospevaše u tišine još nepomućene, Iluvatar ustade po treći put i njegovo lice beše strašno pogledati. Onda on podiže obe ruke, i u jednom akordu, dubljem od Ambisa, višem od Neba, prodornom kao svetlost oka Iluvatarovog, Muzika prestade.
Tada Iluvatar progovori i reče: "Moćni su Ainuri, a najmoćniji među njima Melkor; ali da bi on znao, i svi Ainuri, da sam ja Iluvatar, pokazaću vam ono o čemu ste pevali, da možete da vidite šta ste učinili. A ti, Melkore, videćeš da nijedna tema ne može da bude odsvirana a da nema svoj konačni izvor u meni, niti iko može promeniti muziku protiv moje volje. Jer za onog koji to pokuša, pokazaće se samo da je moj instrument u smišljanju nečeg još divnijeg, što on sam ne beše zamislio"
Silmarilion (Ainulindale, muzika Ainura) - Dž.R.R. Tolkin
(Pošto je Tolkin imao dosta religijskog osnova u svojim delima, otuda i ova lepa metaforična priča, kojom je izrazio svoje shvatanje o postojanju Boga i đavola. Iluvatar je u ovom slučaju Bog, a Melkor - đavo. Jako slično, maltene i analogno sa pričom o Luciferu i njegovom odvajanju od ostalih "Ainura" /u Bibliji, Lucifer kao najlepši od svih anđela, kod Tolkina, Melkor kao najtalentovaniji od svih Ainura)...
Dakle:"A ti, Melkore, videćeš da nijedna tema ne može da bude odsvirana a da nema svoj konačni izvor u meni, niti iko može promeniti muziku protiv moje volje. Jer za onog koji to pokuša, pokazaće se samo da je moj instrument u smišljanju nečeg još divnijeg, što on sam ne beše zamislio" - poenta je Božije moći i jačine, jer od njega sve postaje i sa njim se završava.
