Cistiliste

[Jovan Prezviter]

Pozdrav Marko.
Vaše pitanje i izlaganje vodi nas u jednu veoma široku i zahtevnu diskusiju o mnogo čemu, slažem se da se radi o veoma važnim i ključnim pitanjima hrišćanskog učenja, ali ona svakako prevazilaze okvir ove teme u kojoj se nadam da će i vernici RKC izneti svoj stav i opširnije izložiti učenje svoje Crkve pa da i mi ostali saznamo više i o tome diskutujemo.

Pozdrav Servius, tako je. Ovo je zanimljiva tema. Mislim da bi bilo dobro da se ova tema sagleda sa pravoslavnog i katoličkog aspekta. Pozivam adventiste da ne umeću adventistčke stavove...ima adventističkih tema sasvim dovljno ..dakle da se ovo sagleda pre svega sa aspekta tradicije crkve..no ako imamo tradicionalne tekstove koji odbacuju čistilište ili ga potvrđuju da se to iznosi samo.

Svako dobro u diskusiji.

 

[tripo 41]

"Silazak Gospoda u ad, propoved njegova u adu, dejstvo tog silaska i te propovedi, dobijaju svoj bogonadahnuti izraz, objašnjenje i rasvetljenje u Svetom Predanju Crkve apostolske, Predanju koje se očuvalo i čuva u molitvenom bogoslovlju pravoslavnom. Na osnovu tog bogoslovlja, prožetog sveštenom silom molitve, stiče se utisak da je ad mesto boravka svih ljudskih duša koje su se pre dolaska Hristovog u svet razlučile od tela putem telesne smrti. Zakon neophodnosti smrti kao posledica sveopšte ljudske grehovnosti, vladao je nad svima ljudskim bićima: od Adama do Hrista. Vladao je zbog praroditeljskog greha i sveopšte grehovnosti ljudske prirode. I najveći pravednici morali su umreti, jer su i oni bili pod tim zakonom sveopšte grešnosti i smrtnosti. Ta strašna sila smrti prostirala se i nad stanjem duša umrlih ljudi, koje su boravile u adu. Ali, iako je ad bio zajedničko obitalište duša umrlih ljudi, sigurno je da se u tom obitalištu razlikovalo subjektivno samoosećanje i stanje pravednika od grešnika. Po svemu sudeći, ad o kome je reč, ne može se izjednačiti sa adom kao mestom večnoga mučenja, plača i škrguta zuba, o kome Spasitelj govori kada misli na večnu sudbu ljudi posle Strašnoga suda.
Ad u koji je Gospod sišao, u kome su boravili i pravednici, u koji je pre Gospoda sišao bio i sam sveti Preteča, označava carstvo smrti, žilište u kome se osećala ona tuga, nemoć, bol i žalost, koji su bili ovladali ljudskom prirodom zbog greha i kroz greh. Jer do Gospoda Hrista ljudi su bili robovi smrti; pojava Bogočoveka oslobođava ljudsku prirodu tog ropstva i uništava svemoć i svevlast smrti u sferi ljudske prirode i njenog života, izraženog kroz telo i dušu. Podložna zakonu smrtnosti, ljudska priroda je po neophodnosti boravila u carstvu smrti, što opet znači da je ona bila posredno u vlasti đavola kao tvorca greha i smrti. I silazak svemoćnog Spasitelja u takav ad, njegov boravak u njemu i propoved javljaju se kao razorenje ada, smrti i đavola.
Ali ono što naročito pada u oči u molitvenom bogoslovlju Crkve i svetih Otaca jeste tvrđenje: da je Gospod Hristos oslobodio ada sve ljudske duše, pošto je razorio državu smrti i pobedno đavola. Naglašavajući to kao objektivnu stvarnost i očiglednu posledicu Spasovog boravka u adu, Crkva ne objašnjava kakvi su bili subjektivni motivi i stanja grešnih duša, koje su sa pravednicima oslobođene ada. Ako u ovoj stvari ima mesta bogobojažljivim pretpostavkama, onda bi se moglo reći: oslobođenje i grešnih duša iz ada posledica je Spasove božanske propovedi u adu, koja je svojom svespasonošću i pobednošću nad đavolom i smrću bila očigledna za sve duše, i one su se opredelile za Gospoda Hrista i poverovale u Njega kao Spasitelja. Ali, nema sumnje, ovde je posredi velika božanska tajna, koju treba proći pobožnim ćutanjem i zadržati se mislima na onim stvarima koje je čovekoljubivi Gospod blagovoleo otkriti ljudskom saznanju.
Svoja trepetna hristočežnjiva osećanja Crkva molitveno plete u venac oko beskrajnog čuda Spasiteljevog iskupiteljskog podviga i neodoljivo oseća, i saznaje i ispoveda: da Spasova iskupiteljska smrt ima spasonosnu silu i značaj i za duše ljudske u adu: O velikog čuda! Stvoritelj sveta predaje se u ruke bezakonika, i Čovekoljubac se stavlja na krst, da oslobodi sužnje u adu. Kada Gospod uziđe na krst, strah i trepet spopade svu tvar, i On zabrani zemlji da proguta one što su Ga raspinjali, nego naredi adu da ispusti sužnje, na obnovljenje ljudi. Nadbožanska sila Isusova Božanstva na božanski način zasija u ljudima, jer telom okusivši krenu smrt za sve, On razruši tvrđavu ada.
Bogočovek je jedina i jedinstvena blagovest za sva ljudska bića u svima svetovima. Sišavši u ad, Gospod je dušama u adu saopštio istinski blagu vest, govoreći: sada pobedih, ne bojte se, ja sam vaskrsenje, ja ću vas izvesti odavde, razvalivši vrata smrti."

Prepodobni JUSTIN Ćelijski

Nigdje dokaza iz Biblije, šuplja filozofija.

 

[Laodikeja]

Ne postoji u bibliji mesto Had u kome su duse umrlih.

Stvar sa tekstom gde je Isus sisao i propovedao prepotopnim ljudima je u samom shvatanju teksta, ali i u kontekstu.

Da vidimo sta tekst kaze:

"Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu, ubijen, istina, bivši telom, no oživevši Duhom; Kojim sišavši propoveda i duhovima koji su u tamnici, Koji nekad ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vreme Nojevo, kad se građaše kovčeg, u kome malo, to jeste osam duša, ostade od vode.
Za spomen toga i nas sad spasava krštenje, ali ne pranje telesne nečistote, nego obećanje dobre savesti Bogu vaskrsenjem Isusa Hrista.
Koji je s desne strane Bogu, otišavši na nebo, i slušaju Ga anđeli i vlasti i sile" ( 1 Petrova 3. 19 - 22 )

Tekst dakle govori da je Isus ubijen raspecem na krst, ali je oziveo Duhom Svetim u treci dan.
Tekst dalje kaze da je tim Duhom sisao i propovedao prepotopnom Svetu, i da je to propovedanje u ono vreme dovelo da se samo osam dusa spase a ostali budu potopljeni vodom potopa, i da je taj dogadjaj simbol naseg spasenja kroz krstenje vodom.

Dakle, ne radi se o Isusovom silasku u Ad nakon svoje smrti, vec o Isusovom silasku u vreme Nojevo i poruci koju je posredstvom Noja objavljivao svetu o dolasku potopa.

Sam Isus na drugom mestu kaze "jer kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noći: tako će biti i sin čovječij u srcu zemlje tri dana i tri noći" ( Matej 12. 40 )

Ovde Isus kaze da ce biti u grobu tri dana i noci, a ne u hadu da navodno propoveda.

Osim toga, zasto bi ti prepotopni ljudi imali privilegije da Isus njima naknadno propoveda jevandjelje, a ne i ostalim navodnim dusama.

Dakle, kontekst je jasan i gore objasnjen.

 

[Servius Tullius]

Gospod je moj deo nasledstva i čaše; Ti podižeš dostojanje moje.
Uže mi je zahvatilo prekrasna mesta, i deo mi je moj mio.
Blagosiljam Gospoda, koji me urazumljuje; tome me i noću uči šta je u meni.
Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem.
Toga radi raduje se srce moje, i veseli se jezik moj, još će se i telo moje smiriti u uzdanju;
Jer nećeš ostaviti dušu moju u paklu, niti ćeš dati da Svetac Tvoj vidi trulost.
Pokazaćeš mi put životni: obilje je radosti pred licem Tvojim, uteha u desnici Tvojoj doveka.
Psalam 16

Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati.
Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu.
Dušu moju oporavlja, vodi me stazama pravednim imena radi svog.
Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si Ti sa mnom; štap Tvoj i palica Tvoja teši me.
Psalam 23

Ali će Bog dušu moju izbaviti iz ruku paklenih; jer me On prima.
Psalam 49

Od groba ću ih izbaviti, od smrti ću ih sačuvati; gde je, smrti, pomor tvoj, gde je, grobe, pogibao tvoja? Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.
Osija, glava 13

Isus joj reče: Brat će tvoj ustati.
Marta Mu reče: Znam da će ustati o vaskrsenju, u poslednji dan.
A Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće.
I nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek. Veruješ li ovo?
Reče Mu: Da, Gospode! Ja verovah da si Ti Hristos, Sin Božji koji je trebalo da dođe na svet.
Jovan, glava 11

Imajući pak onaj isti duh vere kao što je napisano: verovah, zato govorih; mi verujemo, zato i govorimo.
Znajući da će Onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama.
Jer je sve vas radi, da blagodat umnožena izobiluje hvalama na slavu Božiju.
Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.
Jer naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu.
Nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi, za vreme, a ono što se ne vidi, večno.
2. Korinćanima, glava 4

Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima.
Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan.
I da se obučeni, ne goli nađemo!
Jer budući u ovom telu, uzdišemo otežali; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždere smrtno.
A Onaj koji nas za ovo isto stvori, Bog je, koji nam i dade zalog Duha.
Dobre smo, dakle, volje jednako, jer znamo da putujemo u telu, daleko od Gospoda.
Jer po veri živimo, a ne po gledanju.
Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tela, i ići ka Gospodu.
Zato se i staramo, ili ulazili ili odlazili, da budemo Njemu ugodni.
Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primimo svaki šta je koji u telu činio, ili dobro ili zlo;
Znajući, dakle, strah Gospodnji ljude savetujemo; a Bogu smo poznati, a nadamo se da smo i u vašim savestima poznati.
Jer se ne hvalimo opet pred vama, nego vama dajemo uzrok da se hvalite nama, da imate šta odgovoriti onima koji se hvale onim šta je spolja, a ne šta je u srcu.
Jer ako se odviše hvalimo, Bogu se hvalimo; ako li smo smerni, vama smo.
Jer ljubav Božja nagoni nas, kad mislimo ovo: ako jedan za sve umre, to dakle svi umreše.
Hristos za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse.
Zato i mi odsad nikoga ne poznajemo po telu; i ako Hrista poznasmo po telu, ali Ga sad više ne poznajemo.
Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade.
Ali je sve od Boga, koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade nam službu pomirenja.
Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom ne primivši im grehe njihove, i metnuvši u nas reč pomirenja.
Tako smo mi poslani mesto Hrista, kao da Bog govori kroz nas; molimo vas u ime Hristovo pomirite se s Bogom.
Jer Onog koji ne znaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u Njemu.
2. Korinćanima, glava 5



Sedeše u tami i u senu smrtnom, okovani u tugu i u gvožđe;
Jer ne slušaše reči Božijih, i ne mariše za volju Višnjeg.
On poništi srce njihovo stradanjem; spotakoše se, i ne beše koga da pomogne.
Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove;
Izvede ih iz tame i sena smrtnog, i raskide okove njihove.
Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
Jer razbi vrata bronzana, i prevornice gvozdene slomi.
Bezumnici stradaše za nevaljale puteve svoje, i za nepravde svoje.
Svako se jelo gadilo duši njihovoj, i dođoše do vrata smrtnih.
Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove.
Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog.
Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
Psalam 107

Povratiće nam život do dva dana, treći dan podignuće nas, i živećemo pred Njim.
Osija, glava 6

Jer kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noći: tako će biti i Sin čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći.
Matej, glava 12

Jer je bolje, ako hoće volja Božija, da stradate dobro čineći, negoli zlo čineći.
Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu, ubijen, istina, bivši telom, no oživevši Duhom;
Kojim sišavši propoveda i duhovima koji su u tamnici,
Koji nekad ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vreme Nojevo, kad se građaše kovčeg, u kome malo, to jeste osam duša, ostade od vode.
Za spomen toga i nas sad spasava krštenje, ali ne pranje telesne nečistote, nego obećanje dobre savesti Bogu vaskrsenjem Isusa Hrista.
Koji je s desne strane Bogu, otišavši na nebo, i slušaju Ga anđeli i vlasti i sile.
1. Petrova, glava 3

Oni će dati odgovor Onome koji je gotov da sudi živima i mrtvima.
Zato se i mrtvima propovedi jevanđelje, da prime sud po čoveku telom, a po Bogu da žive duhom.
1. Petrova, glava 4

 

[Servius Tullius]

Ovo je zanimljiva tema. Mislim da bi bilo dobro da se ova tema sagleda sa pravoslavnog i katoličkog aspekta.

Stavovi i učenja PC i RKC su različiti Jovane, nešto o tome ima i prethodno napisano, obe Crkve se slažu o besmrtnosti duše no ne i u stanju u kojem se te duše nalaze - RKC uči da je to stanje konačno izuzimajući duše koje se nalaze u čistilištu dok PC uči da je stanje svih duša u posmrtnom stanju privremeno.
Privremeni period između fizičke smrti i vaskrsenja zasigurno postoji o čemu hrišćansko predanje jasno govori, ali možda bi mogli da ga sagledavamo radije kao vreme između Hristovog vaskrsenja i sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih, a ne iz perspektive samih umrlih, dakle iz hristološke, a ne antropološke, tačnije psihološke perspektive. U tom privremenom periodu caruje Hristos i nad mrtvima i živima blagodaću Duha Svetoga. Hristova vladavina počinje Njegovom krsnom smrću i Vaskrsenjem i biće upotpunjena kada potpuno uništi našu smrt i vaskrsne mrtve i konačno Carstvo preda Ocu Nebeskom. „A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu“ (1 Kor 15.28). Drugim rečima, svako ko usne u zajednici sa Hristom, umire sa Onim koji nam kao prvorođeni iz mrtvih priprema put za večno Carstvo, koje tek treba da dođe u svojoj punoći. Apostol Pavle u Kol 3, 3-4 kaže „Jer umrijeste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu (ἡ ζωὴ ὑμῶν κέκρυπται σὺν τῷ Χριστῷ ἐν τῷ θεῷ), a kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi“ Ovo je jedan od ključnih citata koji ukazuje da umirući u Hristu ostajemo živi, jer je naš život sakriven (sačuvan) sa Hristom u Bogu. Usnuli nastavljaju da žive, ne kao individualne (platonističke) duše bez telesa, već kao ličnosti „skrivene sa Hristom u Bogu“. Dakle, usnuli još nisu u novom svetu, ali žive u Hristu sa nadom i očekivanjem novog sveta. Hristos je umro na krstu da bi vladao ne samo u večnosti, u eshatološkom Carstvu nakon Parusije već: „Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima“ (Rim. 14.9). On je dakle „prvorođeni iz mrtvih πρωτότοκος ἐκ τῶν νεκρῶν“ (Kol 1.8). Mrtvi su zapravo živi u Hristu, ali tek nakon sveopšteg vaskrsenja zaživeće punoćom novoga života. Ovo obitavanje u Hristu jeste zapravo stanje u kome postoje upokojeni do Parusije, oni su fizički mrtvi, ali nisu odvojeni od Boga i ne spavaju i doživljavaju na svoj način (nama neshvatljiv) predukus svog budućeg udela, ali još nisu vaskrsli. Svetitelji se javljaju iz zajednice u Hristu, a ne kao autonomna natprirodna bića i zato klanjajući se svetiteljima, njihovim ikonama i moštima, klanjamo se pre svega Bogu koji je „divan u svetim svojim“ i koji deluje kroz njih u svezi ljubavi koju u njemu imamo sa svetiteljima. Što više živimo Hristom, više smo bliži i svetiteljima i njihove molitve neposrednije deluju i na nas i oni nas, kao naša braća, neposrednije „poznaju“ u Hristu. U tom kontekstu poštovanje svetitelja, koje protestanti tako žestoko odbacuju, nije uvođenje novih posrednika u naše spasenje, već izraz našeg živog učešća u zajednici svetih, Crkvi koju čine i živi i usnuli i anđeli, što se tako lepo doživljujeu Liturgiji.

Već smo dosta govorili o tome kako se vreme u kome mi živimo, vreme u kome obitavaju umrli i večnost razlikuju. Vreme je zapravo direktno proizilazi iz perspektive iz koga ga doživljavamo i posmatramo. Oni koji su se upokojili u Hristu tj. obitavaju u njemu čekajući vaskrsenje i dalje su u granicama vremena, jer vreme još nije preobraženo i čitava povest spasenja je još u toku (a vreme je vezano za kretanje). U Prvoj Petrovoj 4.6. govori se o tome kako je je "i mrtvima propovijedano jevanđelje“ jer je Hristos sišao u ad da „propovijeda duhovima u tamnici." 1 Pet 3.19 Ovde se, naravno, misli na ad kao obitalište mrtvih, a ne pakao, koji još ne postoji u punoći, kao što još ne postoji ni večno blaženstvo raja (Veoma je važna razlika između ada i geene). Propovedanje Evanđelja onima koji su umrli očigledno podrazumeva postojanje svesti i slobode i njihovo prepoznavanje i prihvatanje Hrista kao Sina Božijeg. Starozavetni pravednici se retroaktivno, po svom očekivanju i nadi uvode u zajednicu u Hristu, iako su vremenski živeli davno pre dolaska Mesije. Pre Hrista oni su prebivali u adu, kao u nekom snu, ali dolaskom Hrista koji je zavladao i živima i mrtvima, svi koji su se upokojili sa nadom u spasenje koji je Mesija trebalo da donese, ušli su u realnost Hristovog prisustva, a Hristos je ovde iznad vremena.

 

[Jovan Prezviter]

Starozavetni pravednici se retroaktivno, po svom očekivanju i nadi uvode u zajednicu u Hristu, iako su vremenski živeli davno pre dolaska Mesije. Pre Hrista oni su prebivali u adu, kao u nekom snu, ali dolaskom Hrista koji je zavladao i živima i mrtvima, svi koji su se upokojili sa nadom u spasenje koji je Mesija trebalo da donese, ušli su u realnost Hristovog prisustva, a Hristos je ovde iznad vremena.

Zanimljivo mi je ovo što si naveo. Crvka veruje da su mrtvi pravednici bili u adu tj. predelu ada u kome nisu doživeli blaženstvo. E sada me zanima kako da shvatimo ovo da iako su pravednici nisu otišli u Raj tj. u zasluženo blaženstvo ako su u toku svog života bili verni Bogu? I ovo bih voleo da razumem...da su bili u "polusnu"...kako to stanje objasniti? Da li su bili svesni ili ne?

Pozdrav.

 

[Servius Tullius]

Pročitaj ovde ako imaš malo vremena.

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/24/?pismo=lat

Kakav je tvoj stav o ovim učenjima ?

 

[Jovan Prezviter]

Pročitaj ovde ako imaš malo vremena.

Hvala ti. Znam objašnjenje u suštini..da su posle Hristovog vaskrsa duše pravednika mogle otići u Raj. Međutim, pitanje je da li su duše pravednika morale proći to međustanje pre Hristovog dolaska tj. da ne uživaju u potpunom blaženstvu ako je Hristova žrtva bila već predviđena. Deluje mi da su duše delimično ispaštale zar ne samim tim što nisu odmah ulazile u blaženstvo?

Kakav je tvoj stav o ovim učenjima ?

Što se čistilišta tiče usko je povezano sa gornjim pitanjem...ako verujemo da su duše delimično ispaštale samim tim što nisu u blaženstvu nekako mi je blisko verovanju da su u nekoj vrsti čistilišta. Lično ne podržavam učenje o čistilištu duša jer jedino očišćenje je u Hristu.

No, kako se tebi čini ova ideja o boravku duša pravednika u "ne blaženstvu" pre Hristovg dolaska?

Pozdrav.

 

[Servius Tullius]

Nisam baš siguran šta si gore rekao ali veruj mi da mi je žao mi je što nisi pročitao ono što sam ti predložio, učini to i takva pitanja će biti izlišna. Iako je to pojednostavljen Nauk vredno je toga jer izlaže Učenje jedinstveno, hrabro i bogomnadahnuto koje čuva i iznosi samo PC. Dovoljan je mali duševni pokret, umno htenje i hrabrost da ti sve bude jasno i razumljivo u svojoj punini jer Pravoslavlje je tajinsko, neotkriveno, bogomnadahnuto, prebogato i spasavajuće – ništa slično njemu nema u hrišćanskoj bogoslovskoj misli. Sva ostala teologija je naspram onoga što Pravoslavlje nosi i otkriva u svojim dubinama nalik na mucanje i to ne samo u odnosu na ovaj deo učenja već uopšte.

Hvala ti. Znam objašnjenje u suštini..da su posle Hristovog vaskrsa duše pravednika mogle otići u Raj. Međutim, pitanje je da li su duše pravednika morale proći to međustanje pre Hristovog dolaska tj. da ne uživaju u potpunom blaženstvu ako je Hristova žrtva bila već predviđena. Deluje mi da su duše delimično ispaštale zar ne samim tim što nisu odmah ulazile u blaženstvo?


No, kako se tebi čini ova ideja o boravku duša pravednika u "ne blaženstvu" pre Hristovg dolaska?

Kao jedino moguća. Janjić gore u spomenutom tekstu ne govori o "ne blaženstvu" kao potpunom odsustvu istog već o nagoveštaju blaženstva u smislu predstojećeg i nagoveštenog stanja, slikovito rečeno kao kada nakon tmurnog, kišnog dana nebo počinje da se razvedrava i zraci sunca se probijaju kroz oblake a samo sunce se još ne vidi u potpunosti. Umrtvljenost i uspavanost je zapravo odraz stanja u kojem se radi o ropstvu i posledici prvobitnog greha koji je oštetio našu bogoliku suštinu a kojem su svi ljudi od Adama bili podložni bez obzira bili oni pravednici ili ne, tek sa Iskupiteljskom Žrtvom Gospodnjom postalo je moguće promeniti to stanje ogrehovljenosti.

Dakle, usnuli (uslovno rečeno jer njihovo stanje nam spoznajno moguće dokučiti samo delimično) još nisu u novom svetu, ali žive u Hristu sa nadom i očekivanjem novog sveta. Hristos je umro na krstu da bi vladao ne samo u večnosti, u eshatološkom Carstvu nakon Parusije već: „Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima“ (Rim. 14.9). On je dakle „prvorođeni iz mrtvih πρωτότοκος ἐκ τῶν νεκρῶν“ (Kol 1.8). Mrtvi su zapravo živi u Hristu, ali tek nakon sveopšteg vaskrsenja zaživeće punoćom novoga života. Ovo obitavanje u Hristu jeste zapravo stanje u kome postoje upokojeni do Parusije, oni su fizički mrtvi, ali nisu odvojeni od Boga i ne spavaju i doživljavaju na svoj način (nama neshvatljiv) predukus svog budućeg udela, ali još nisu vaskrsli.

Detaljnije i razložnije to objašnjava Justin

Sin Božji postade čovek i umre, bogoslovstvuje sveti Bogoslov, davši sebe u otkup za vascelu prirodu ljudsku. Njegova smrt bila je neophodna žrtva i za pobožne koji su pomrli pre njegovog dolaska u telu. Jer posle Adamova prestupa niko ni od pravednih nije mogao biti spasen, pošto su svi ljudi bili podložni grehu praoca Adama, truležnosti i smrti, i plameni mač nije nikoga propuštao u raj, iz koga je bio isteran Adam, jer svete obitelji raja primaju samo duše neporočne i čiste od svakoga greha, kao što kaže Apostol da truležnost ne nasleđuje netruležnost (1 Kor. 15, 50). Stoga je bilo neophodno, da netruležni Sin Božji posredstvom svog truležnog tela bude dat na žrtvu, da pravednike one iskupi od truležnosti. Jer oni sami sobom nisu mogli ponovo doći u netruležnost, iz koje je ispao Adam; ali ovo je bilo delo velikog Hristovog domostroja spasenja, izvršenog sa sudom i pravdom.

Po bogomudroj filosofiji svetog Grigorija Palame, Spasiteljeva žrtva je bila potrebna ne samo za njegove savremenike i njihove potomke, već i za sve ljude koji su postojali pre njih u ovome svetu, a čije su duše bile u adu. Stoga je bilo potrebno da Spasitelj propoveda Evanđelje i onima u adu (έδει τοίνυν και τοις έν άδου κηρυχϋήναι το Εύαγγέλιον), da objavi svoj veliki domostroj spasenja (και φανερωθήναι την μεγάλην ταΰτην οΐκονομίαν), ida najzad onima koji su bili zarobljenici demona da slobodu, osvećenje i obećanje budućih blaga. Bilo je, dakle, potrebno da Hristos po svaku cenu siđe u ad. I sve to On je učinio po pravdi, jer ništa Bog ne čini bez nje.

Silazak Bogočoveka Hrista u carstvo smrti, u ad, znači uništenje smrti, pobedu nad adom i đavolom, i vlast nad njima. To pokazuju reči apostola Pavla, da je Gospod Hristos zaplenio plen, i reči svetog Voanergesa, da Gospod Hristos ima ključeve od ada i smrti. To znači da je Gospod razorio carstvo ada i oslobodio zarobljenike ada. Dok Sveto Pismo jasno pokazuje da je Gospod krstom svojim pobedno smrt, ad i đavola, dotle nam ne kazuje jasno da li je Gospod oslobodio ada sve duše ljudske, ili samo starozavetne pravednike koji su s verom očekivali Mesiju Iskupitelja, ili pored njih još ione koji su poverovali u Hrista kao Boga i Spasitelja zbog njegove trodnevne propovedi Evanđelja u adu. No tu nejasnost uklanja, donekle, Sveto Predanje kroz učenje svetih Otaca, a naročito molitveno bogoslovlje vaseljenske Crkve Hristove.

Svetozarni vesnik bogočovečanskih tajni blagovesti u svojoj znamenitoj Uskršnjoj reči: Zapleni ad Hristos sišavši u ad; zagorča ga kada ovaj okusi telo njegovo. I ovo predviđajući Isaija povika: ad se zagorča (ό άδης έπικράνθη) sretnuvši te dole (Is. 19, 9). Zagorča se, jer opuste; zagorča se, jer bi ismejan; primi telo Hristovo, i Boga se dodirnu; primi zemlju, i srete nebo; primi ono što viđaše, i pade u ono što ne viđaše (ελαβεν δπερ έβλεπε, και πέπτωκεν οϋεν ούκ έβλεπε). Gde ti je, smrti, žalac? gde ti je, ade, pobeda? Vaskrse Hristos, i ti si se survao; vaskrse Hristos, i padoše demoni… vaskrse Hristos, i ni jednog mrtvaca u grobu nema. Jer ustavši iz mrtvih, Hristos postade prvina preminulih (απαρχή τών κεκοιμημένων).

Prepade se smrt, veli sveti Kiril Jerusalimski, ugledavši nekog Novog gde je sišao u ad, a nije svezan vezama ada. Zašto se, čuvari ada, prepadoste ugledavši Njega? Kakav vas to neobičan strah spopade? Smrt pobeže (εφυγεν ό θάνατος) i bekstvo njeno obelodani kukavičluk njen. Pritrčaše sveti Proroci, i Mojsej, zakonodavac, i Isaija, i Krstitelj Jovan koji je svedočeći govorio: Jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? (Mt. 11, 3). Iskupljeni biše svi pravednici koje beše progutala smrt; jer propovedani Car trebao je biti Iskupitelj dobrih propovednika. Tada svaki od pravednika govoraše: smrti, gde ti je žalac? ade, gde ti je pobeda? jer nas iskupi Pobedotvorac (έλυτρώσατο γαρ ημάς ό νικοποιός)[35]. Gospod Hristos je iščupao žalac smrti, blagovesti sveti Bogoslov, srušio mračne zatvore setnoga ada, podario slobodu dušama. Gospod smrću razorava smrt; silazi u ad, i izvodi duše iz njega (ανάγει ψυχάς).

Bogomudri filosof, sveti Grigorije Niski, govori o Spasiteljevom trodnevnom boravku u adu, nazivajući ad, koji je obitalište đavola, srcem zemlje, a samog đavola velikim u zlu umom (ό μέγας εν κακία νους). Po njemu, Gospod silazi u srce zemlje, žilište velikog u zlu uma, da bi učinio ludim savet njegov (ώστε την βουλήν αυτού μωράναι), po reči Proroka (Is. 19, 11), i da bi uhvatio mudrog u lukavstvu njegovom i protiv njega samog okrenuo njegove lukave pothvate (Jov. 5, 12. 13)… Gospod Hristos, istinita Premudrost, silazi u ovo srce zemlje, da bi u njemu uništio veliki u zlu um (Ίνα εξαφάνιση εξ αυτής τον μέγαν έν κακία νουν) i obasjao tamu, da bi smrtno bilo progutano životom i zlo se obratilo u ništavilo, pošto poslednji neprijatelj, smrt, bude uništen (1 Kor. 15, 26). I svemoćnoj Premudrosti, Gospodu Hristu, bilo je dovoljno tri dana boravka u srcu zemlje, da veliki u zlu um poludi (καταμωράναι), ida svemoćna Premudrost za ono kratko vreme učini onolika i onakva dobra. Želiš li da saznaš izvanrednu moć sile koja je za kratko vreme učinila tako mnogo? Izbroj sve naraštaje ljudske, počinjući od prve pojave zla u svetu pa sve do njegovog uništenja; koliko se ljudi u svakom naraštaju, i koliko hiljada njih može nabrojati! Nemoguće je obuhvatiti brojem mnoštvo onih, u kojima se putem nasleđa rasprostiralo zlo. Rđavo bogatstvo poroka, razdeljujući se svakome od njih, kroz svakog se uvećavalo, i na taj način je plodorodno zlo neprekidno prelazilo u sledeće naraštaje, razlivajući se po mnoštvu ljudi do beskrajnosti (προς άπειρον), dok nije, došavši do svoga vrhunca, ovladalo svukolikom prirodom ljudskom, kao što je Prorok za sve uopšte rekao: svi zalutaše, svi se pokvariše (Ps. 13, 3), te nije bilo ničega što nije bilo oruđe zla (δ μη κακίας όργανον ην). I tako, uništivši za tri dana toliko mnoštvo zla, koje se gomilalo od postanka sveta do domostroja spasenja, izvršenog smrću Gospodnjom, zar je time mali dokaz dat tebi o izvanrednoj moći sile? Nije li ovo čudo veće od svih čuda o kojima se govori u Svetom Pismu? To, što je Gospod bez ikakve muke uništio toliko zlo, najveći je dokaz izvanrednosti njegove sile… Sam dolazak Svetlosti i prosto i neshvatljivo bavljenje Života među onima što sede u tami i seni smrtnoj, proizveli su potpuni nestanak i uništenje tame i smrti.

 

[Jovan Prezviter]

Umrtvljenost i uspavanost je zapravo odraz stanja u kojem se radi o ropstvu i posledici prvobitnog greha koji je oštetio našu bogoliku suštinu a kojem su svi ljudi od Adama bili podložni bez obzira bili oni pravednici ili ne, tek sa Iskupiteljskom Žrtvom Gospodnjom postalo je moguće promeniti to stanje ogrehovljenosti.

Upravo o tome razmišljam. Vid postojanja nakon smrti pravednih...to stanje nakon smrti to buđenje o kome govori pravedni patrijarh David treba da bude u slavi. Evo reči Pisma:"A ja ću u pravdi gledati live tvoje; kad se probudim, biću sit od prilike tvoje", Psalam 17,15

Jov će reći sledeće:

"I ako se ova koža moja i rasčini, opet ću u telu svom videti Boga. Ja isti videću ga, i oči moje gledaće ga a ne druge" Jov 19, 26.27

Ono što zapravo želim istaći da bogonadhuto Pismo ukazuje da taj život nakon smrti uključuje potpuno blaženstvo kod pravednika. Samo ova dva stiha ukazuju na to da je čovek nakon svog zemaljskog života u prisustvu Boga jer "videću ga"..gleda ga tj u Božijoj je prisutnosti i kao što kaže David.."biću sit od prilike tvoje" tj. biće sit Božijeg prisustva što ukazuje na najveću moguću blagodat.

Zato pitam da li se ovakav koncept iz Pisma može uklopiti u ono što znamo iz dela većine patrističke literature da su oni pravednici nakon smrrti ipak morali da prođu vekovima kroz "umrtvljenost i uspavanost" koja je posledica ropstva grehu čekajući mnogo vremena da bi izašli iz tog stanja pa i sada po učenju Crkve oni ne uživaju potpuno blaženstvo premda kao što rekoh iz navedenih stihova Pisma mi vidimo da je blaženstvo potpuno...ako ja dobro rezonujem u Torah se nigde ne opisuje ovakav oblik postojanja nakon smrti u nekom polublaženstvu ili čak u nekoj izmaglici očekivanja već se ukazuje na potpuno blaženstvo vernih koji su zaspali u Gospodu kao pravedna nagrada za njih.

Evo ako bi mi mogao navesti nekoliko primera iz Torah gde bi mogli ukazati na stanje duša pravednika u ovom polublaženmom stanju ili nepotpunom blaženstvu.

Pozdrav.

ps...ovo ističem jer smatram da ima dodirnih tačaka sa temom čističišta na indirektan način...da li su ovim činom duše pravednika ipak prošle kroz određeno čistilište ako im je trebalo da prođu ovaj period življenja u nepotpunom blaženstvu. Naravno, bilo bi dobro da se jave i oni koji zastupaju ideju čistilišta da se razmotri ovo pitanje potrebe ili ne za čistilištem ili očišćenjem duša.