Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Cistiliste

  • Začetnik teme kainos
  • Datum pokretanja
Servius Tullius

Servius Tullius

Sedeše u tami i u senu smrtnom, okovani u tugu i u gvožđe;
Jer ne slušaše reči Božijih, i ne mariše za volju Višnjeg.
On poništi srce njihovo stradanjem; spotakoše se, i ne beše koga da pomogne.
Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove;
Izvede ih iz tame i sena smrtnog, i raskide okove njihove.
Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
Jer razbi vrata bronzana, i prevornice gvozdene slomi.
Bezumnici stradaše za nevaljale puteve svoje, i za nepravde svoje.
Svako se jelo gadilo duši njihovoj, i dođoše do vrata smrtnih.
Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj, i izbavi ih iz nevolje njihove.
Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog.
Neka hvale Gospoda za milost Njegovu, i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
Psalam 107

Povratiće nam život do dva dana, treći dan podignuće nas, i živećemo pred Njim.
Osija, glava 6

Jer kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noći: tako će biti i Sin čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći.
Matej, glava 12

Kojim sišavši propoveda i duhovima koji su u tamnici
Koji nekad ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vreme Nojevo, kad se građaše kovčeg, u kome malo, to jeste osam duša, ostade od vode.
1. Petrova, glava 3

Oni će dati odgovor Onome koji je gotov da sudi živima i mrtvima.
Zato se i mrtvima propovedi jevanđelje, da prime sud po čoveku telom, a po Bogu da žive duhom.
1. Petrova, glava 4


"Silazak Gospoda u ad, propoved njegova u adu, dejstvo tog silaska i te propovedi, dobijaju svoj bogonadahnuti izraz, objašnjenje i rasvetljenje u Svetom Predanju Crkve apostolske, Predanju koje se očuvalo i čuva u molitvenom bogoslovlju pravoslavnom. Na osnovu tog bogoslovlja, prožetog sveštenom silom molitve, stiče se utisak da je ad mesto boravka svih ljudskih duša koje su se pre dolaska Hristovog u svet razlučile od tela putem telesne smrti. Zakon neophodnosti smrti kao posledica sveopšte ljudske grehovnosti, vladao je nad svima ljudskim bićima: od Adama do Hrista. Vladao je zbog praroditeljskog greha i sveopšte grehovnosti ljudske prirode. I najveći pravednici morali su umreti, jer su i oni bili pod tim zakonom sveopšte grešnosti i smrtnosti. Ta strašna sila smrti prostirala se i nad stanjem duša umrlih ljudi, koje su boravile u adu. Ali, iako je ad bio zajedničko obitalište duša umrlih ljudi, sigurno je da se u tom obitalištu razlikovalo subjektivno samoosećanje i stanje pravednika od grešnika. Po svemu sudeći, ad o kome je reč, ne može se izjednačiti sa adom kao mestom večnoga mučenja, plača i škrguta zuba, o kome Spasitelj govori kada misli na večnu sudbu ljudi posle Strašnoga suda.
Ad u koji je Gospod sišao, u kome su boravili i pravednici, u koji je pre Gospoda sišao bio i sam sveti Preteča, označava carstvo smrti, žilište u kome se osećala ona tuga, nemoć, bol i žalost, koji su bili ovladali ljudskom prirodom zbog greha i kroz greh. Jer do Gospoda Hrista ljudi su bili robovi smrti; pojava Bogočoveka oslobođava ljudsku prirodu tog ropstva i uništava svemoć i svevlast smrti u sferi ljudske prirode i njenog života, izraženog kroz telo i dušu. Podložna zakonu smrtnosti, ljudska priroda je po neophodnosti boravila u carstvu smrti, što opet znači da je ona bila posredno u vlasti đavola kao tvorca greha i smrti. I silazak svemoćnog Spasitelja u takav ad, njegov boravak u njemu i propoved javljaju se kao razorenje ada, smrti i đavola.
Ali ono što naročito pada u oči u molitvenom bogoslovlju Crkve i svetih Otaca jeste tvrđenje: da je Gospod Hristos oslobodio ada sve ljudske duše, pošto je razorio državu smrti i pobedno đavola. Naglašavajući to kao objektivnu stvarnost i očiglednu posledicu Spasovog boravka u adu, Crkva ne objašnjava kakvi su bili subjektivni motivi i stanja grešnih duša, koje su sa pravednicima oslobođene ada. Ako u ovoj stvari ima mesta bogobojažljivim pretpostavkama, onda bi se moglo reći: oslobođenje i grešnih duša iz ada posledica je Spasove božanske propovedi u adu, koja je svojom svespasonošću i pobednošću nad đavolom i smrću bila očigledna za sve duše, i one su se opredelile za Gospoda Hrista i poverovale u Njega kao Spasitelja. Ali, nema sumnje, ovde je posredi velika božanska tajna, koju treba proći pobožnim ćutanjem i zadržati se mislima na onim stvarima koje je čovekoljubivi Gospod blagovoleo otkriti ljudskom saznanju.
Svoja trepetna hristočežnjiva osećanja Crkva molitveno plete u venac oko beskrajnog čuda Spasiteljevog iskupiteljskog podviga i neodoljivo oseća, i saznaje i ispoveda: da Spasova iskupiteljska smrt ima spasonosnu silu i značaj i za duše ljudske u adu: O velikog čuda! Stvoritelj sveta predaje se u ruke bezakonika, i Čovekoljubac se stavlja na krst, da oslobodi sužnje u adu. Kada Gospod uziđe na krst, strah i trepet spopade svu tvar, i On zabrani zemlji da proguta one što su Ga raspinjali, nego naredi adu da ispusti sužnje, na obnovljenje ljudi. Nadbožanska sila Isusova Božanstva na božanski način zasija u ljudima, jer telom okusivši krenu smrt za sve, On razruši tvrđavu ada.
Bogočovek je jedina i jedinstvena blagovest za sva ljudska bića u svima svetovima. Sišavši u ad, Gospod je dušama u adu saopštio istinski blagu vest, govoreći: sada pobedih, ne bojte se, ja sam vaskrsenje, ja ću vas izvesti odavde, razvalivši vrata smrti."

Prepodobni JUSTIN Ćelijski
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
ODELJAK TREĆI


Jer zato Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima
Rim. 14:9
 
tripo 41

tripo 41

Član
"Silazak Gospoda u ad, propoved njegova u adu,
Kada je Isus oživljen?

Ovde je napisano kao da je oživljen (što se desilo u nedelju ujutro) i da je onda propovedao onima koji su nekad bili neposlušni.

Dakle, loš prevod i odsustvo sledećih sithova daju utisak kao da je oživljen pre nedelje ujutru sišao da propoveda onima kojima je već propovedano u vreme Nojevo ali koji su tada odbacili pokajanje.

Iz toga sledi da je dva puta oživljen, i pre vaskrsenja da bi propovedao i u samom vaskrsenju
.

No, sledeći stihovi jasno otkrivaju da nije on propovedao dok je bio mrtav već da je oživljen onim istim Duhom kojim je ranije propovedao onima koji su u vreme Nojevo odbacili pokajanje:

3:18 Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu, ubijen, istina, bivši telom, no oživevši Duhom;
3:19 Kojim sišavši propoveda i duhovima koji su u tamnici,
3:20 Koji nekad ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vreme Nojevo, kad se građaše kovčeg, u kome malo, to jeste osam duša, ostade od vode.
3:21 Za spomen toga i nas sad spasava krštenje, ali ne pranje telesne nečistote, nego obećanje dobre savesti Bogu vaskrsenjem Isusa Hrista.


Ako bi Isus propovedao onima koji su već odbacili Njega u vreme Nojevo, to bi bilo besmisleno, jer kako su oni već odbacili pokajanje kada im je pruženo, posle hiljade godina provedenih u paklu, ko bi odbio sada da se pokaje? Niko, ali nijedno pokajanje ne bi bilo iz pravih motiva, već samo iz straha od daljeg pakla.

Priča o bogatašu i Lazaru jasno otkriva da niko iz pakla ne može da predje u raj. Takodje otkriva da oni koji su već čuli istinu, i kada bi im ko iz mrtvih došao, ne bi prihvatili istinu (iz pravih motiva podrazumeva se).

Mrtvi znači BITI U GRIJEHU.

zato i piše da se mrtvima propovijeda Jevanđelje, živim ljudima koji su u grijehu.


Efescima 2,1 I vas koji bijaste mrtvi za prestupljenja i grijehe svoje,
Efescima 2,2 U kojima nekad hodiste po vijeku ovoga svijeta, po knezu koji vlada u vjetru, po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja;
Efescima 2,3 U kojima i mi svi življesmo negda po željama tijela svojega, čineći volju tijela i posmisli, i bijasmo rođena djeca gnjeva, kao i ostali;
Efescima 2,4 Ali Bog, koji je bogat u milosti, za premnogu ljubav svoju, koju ima k nama,
Efescima 2,5 I nas koji bijasmo mrtvi od grijehova oživlje s Hristom (blagodaću ste spaseni),
 
Servius Tullius

Servius Tullius

Jednog dana će ovaj prolazni svet propasti i nastupiće večno Carstvo Nebesko u kome će duše spasenih, sjedinjene sa svojim vaskrslim telima, besmrtne i neprolazne, zauvek prebivati sa Hristom.
Tada će delimičnu radost i slavu, za koju čak i sad znaju duše na nebu, zameniti punota radosti nove tvorevine za koju je čovek i bio stvoren - ali oni koji nisu hteli spasenje koje je na zemlju doneo Hristos mučiće se večno.
U završnom poglavlju Tačnog izloženja pravoslavne vere“ Sv. Jovan Damaskin opisuje stanje duše posle smrti:

„Verujemo, takođe, i u vaskrsenje mrtvih. Jer će ono uistinu biti, biće vaskrsenja mrtvih. Ali, govoreći o vaskrsenju, mi mislimo na vaskrsenje tela. Jer je vaskrsenje ponovno podizanje onog što je propalo; kako će duše, budući besmrtne, da vaskrsnu? Jer ako je smrt odvajanje duše od tela, vaskrsenje je, naravno, ponovno sjedinjavanje duše i tela, i ponovno pozdizanje razdvojenog i rastočenog živog bića. Dakle, upravo ono telo koje se raspalo će vaskrsnuti kao neprolazno (neraspadljivo). Jer Onaj Koji ga je u početku stvorio od praha zemaljskog može ponovo da ga vaskrsne posle njegovog propadanja i vraćanja u zemlju od koje je i nastalo voljom Tvorca…
Naravno, ako je samo duša prebivala u podvigu vrlinskog življenja, samo bi ona i bila ovenčana slavom. I da se samo ona stalno predavala zadovoljstvima, bilo bi pravedno da samo ona i bude kažnjena. Ali pošto duša nije učestvovala ni u dobru ni zlu odvojeno od tela, pravedno je da zajedno dobiju zasluženu kaznu…
Dakle, vaskrsnućemo, jer će se duše opet sjediniti s telima koja će postati besmrtna i koja će zbaciti sa sebe ono propadljivo, i izaći ćemo pred strašni Hristov sud; i đavo, i njegovi demoni, i njegov čovek, tj. antihrist, i nečastivi ljudi, i grešnici će biti bačeni u oganj večni, ne materijalni kao ovaj ovde (tj. vatra), već onaj oganj za koji samo Bog zna. A oni koji su činili dobro će kao sunce zasijati zajedno s Anđelima u večnom životu, zajedno s Gospodom našim Isusom Hristom, uvek gledajući na Njega i pred Njegovim pogledom, naslađujući se neprekidnom radošću koja od Njega ističe, slaveći Ga sa Ocem i Svetim Duhom u beskonačne vekove vekova. Amin.“ (str. 267-272).
 
M

Marko1932

SERVIUS, AKO SU DUSE POKOJNIKA VEC NA NEBU, ZBOG CEGA BI TREBALE DA DODJU NA ZAMLJU?

Svi pokojnici su u grobovima i cekaju dana Bozjeg suda koji ce odluciti ko je za zivota izabrao spasenje, a ko smrt.
Mnogobosci uce da je dusa neunistiva i da je vecna i koja inkarnacijom prelazi iz stanja u stanje, ali to nije hriscansko ucenje.
 
Servius Tullius

Servius Tullius

Čovekova duša je sazdana po obličju besmrtnoga Boga tj. čovekova duša jeste besmrtna a upravo je na tome, po Pravoslavnom učenju zasnovana mogućnost i stvarnost opšteg Vaskrsenja mrtvih. Duša je stvorena Promisli i Voljom Božijom, zajedno sa telom, na način koji je samo Bogu poznat, tako da glavni subjekt duše ostaje sištinski zagonetan, neobjašnjiv i neizreciv.
Pravoslavno učenje čoveka smatra jedinstvenim bićem koje je spoj duše i tela, čovek upravo po tome i jest čovek, što je spoj duha i materije, što stoji jednom nogom u duhovnom a drugom u materijalnom svetu .
Na početku, kod stvaranja, čovek je bio određen za besmrtnost. Sveto Pismo i Sveto Predanje Crkve Hristove osvedočava čoveka ne kao neko biće jednostavno i linearno po svojoj suštini, nego dvojno po sastavu svoje prirode. Jedan deo čovekovog bića je materijalan dok je drugi deo duhovne prirode - duše, i ona je nosilac čovekovog života, njegove svesti i ličnosti.

Šta je duša? Suština bestelesna, razumna, koja obitava u telu, sauzrok života. Po svemu je jasno da duša prima suprotna stanja iako ne odstupa od svoje prirode. U njoj se mogu videti pravednost i nepravednost, hrabrost i plašljivost, celomudrenost i neuzdržanost, stanja koja su suprotna jedno drugom. Ako se, dakle, svojstvo suštine izražava u sposobnosti primanja stanja koja su suprotna jedno drugom, onda je jasno da i za dušu važi ista takva definicija. Dakle, duša je suština. Zatim, ako je telo suštastvo, onda je neophodno da je i duša suštastvo. Jer ne može biti da ono što se oživljava ima suštinu, a ono što ga oživljava da nema suštinu. Zar se može reći da će ono što je ništa i nema svoju suštinu biti uzrok onoga što ima svoju suštinu? Ili, opet, ako nešto ima život u drugome, i bez tog drugog ne može postojati, koji će onda bezumnik reći da je ono uzrok tog drugoga od koga ima život?
Prepodobni Maksim Ispovednik


Materijalno, fizičko telo nije nosilac već primalac života tako da ljudska duša nadživljuje telo i odlazi Bogu, tj. u duhovni svet, gde provodi posmrtni ali svesni deo svoga bitisanja do drugog Hristovog dolaska i opšteg Vaskresenja. Naime, duša nastavlja svesno da živi u uslovima koji zavise od načina njenog ovozemaljskog života - ili u privremenom blaženstvu, ili u privremenom mučenju - sve do Poslednjeg, Strašnoga suda. Celokupnu jevanđelsku blagovest ο čoveku i ο spasenju, ο obogočovečenju čoveka, Bogočovek Gospod Hristos zasniva na istini - čovek je bogoliko, i zato besmrtno biće, biće sazdano za život večni. Gospod Hristos postupa sa čovekom kao sa besmrtnim bićem koga je smrt unakazila i učinila smrtnim, i koga treba lečiti i spasavati od smrti besmrtnošću i životom večnim, sve se u Jevanđelju i svodi na to, kako da se čoveku osigura besmrtnost i život večni. To je osnovna blagovest Bogočoveka. Smrt i raspadanje za čoveka nisu prirodni, oni su posledica prvobitnog greha, i zato je vaskrsnuće ona konačna pobeda nad zlom, a ne iskupljenje duše u zagrobnom životu jer čovek bez tela nije potpun, nije čovek, jednako kao što leš bez duše ne možemo nazvati čovekom, tako i dušu bez tela ne možemo nazvati čovekom. Ona je samo sen od čoveka, osuđena na stanje smrti za koje nije stvorena, za patnju nasilne razdvojenosti u srži svoga bića, razdvojenosti od svoga tiela. Zato je već smrt sama po sebi promašaj postojanja, a ne pakao.
Život ljudskih duša u posmrtnom bitiju može imati samo dva odgovarajuća stanja - stanje blaženstva i stanje prebivanja u Adu - Šeolu. Po stanju duše, njoj se dodeljuje odgovarajuće mesto Nebeskog blaženstva ili mesto u Adu, prema različitim i mnogobrojnim stepenima moralnog savršenstva ili poročnosti duše. Na osnovu toga, postoje i samo dva mesta za duše - Nebo i Ad. Između Posebnog i Poslednjeg suda, ljudske duše se nalaze u stanju u kakvom su dospele u zagrobni život, a konačno odredište duše je poznato tek posle Poslednjeg suda. U zagrobnom životu, ljudske duše raspolažu potpunom ličnošću i samosvešću i one obavljaju sve psihičke funkcije tj. osećaju, saznaju i rasuđuju. I najveći svetac na nebu nalazi se u stanju blaženog iščekivanja ponovne obnove sebe kao potpunog čoveka, onakvog kakvim ga je Bog zamislio.

Čovek je jedino biće u svim svetovima, protegnuto od raja do pakla. Dijapazon ljudskih misli, ljudskih osećanja,ljudskih raspoloženja veći je od anđelskog i od đavolskog. Od anđelskog, jer čovek može da ide naniže do đavola; od đavolskog,jer može da ide naviše do Boga. Čovek je uvek večno biće, pa hteo on to ili ne. Kroz sve što je njegovo struji neka zagonetna večnost. Samim svojim bićem čovek je osuđen na besmrtnost i večnost. Samo ta besmrtnost, ta večnost može biti dvojaka:dobra ili zla, Božja ili đavolja. Čoveku je ostavljena sloboda i pravo da bira između te dve besmrtnosti, između te dve večnosti.
SVETI JUSTIN ĆELIJSKI
 
Poslednja izmena:
M

Marko1932

Čovekova duša je sazdana po obličju besmrtnoga Boga tj. čovekova duša jeste besmrtna a upravo je na tome, po Pravoslavnom učenju zasnovana mogućnost i stvarnost opšteg Vaskrsenja mrtvih. Duša je stvorena Promisli i Voljom Božijom, zajedno sa telom, na način koji je samo Bogu poznat, tako da glavni subjekt duše ostaje sištinski zagonetan, neobjašnjiv i neizreciv.
Servius, zao mi je ali mora da ti ukazem na jednu vaznu istinu.
Prvo, civek je stvoren pod uslovom da bi mogao da zivi vecbno i u tom slucaju nikad ne bi ni umro.
Mmedjutim, Adam i Eva svojim optadom od Boga i slusanjem neprijetelja, prestupili su Bozju zapovest i postali smrtni.
Znaci da njihov status nije bio odredjen, mogli su da zive vecno uz poslusnost, a kad to nisu ispunili postali su smrtni.
Bog nije stvrio dus odvojeno od tela, ona samo postoji dok je u sastavu tela. Isto tako, Bog nije stvrio dusu da iako je gresna vecno da zcivi.
Prilikom smrti umire im telo i dusa, i oboje ce vaskrsnuti prilikom Hristovog dolaska i poslednjeg Suda na kom ce svako dobiti ono sto je za zivota izabrao.







 
Servius Tullius

Servius Tullius

Pozdrav Marko.
Vaše pitanje i izlaganje vodi nas u jednu veoma široku i zahtevnu diskusiju o mnogo čemu, slažem se da se radi o veoma važnim i ključnim pitanjima hrišćanskog učenja, ali ona svakako prevazilaze okvir ove teme u kojoj se nadam da će i vernici RKC izneti svoj stav i opširnije izložiti učenje svoje Crkve pa da i mi ostali saznamo više i o tome diskutujemo.
Pitanje besmrtnosti duše i njene prirode tj suštine, urodjene ili uslovne tj stečene, zaslužuje posebnu temu i pogledaću ima li neka odgovarajuća koja je ranije otvorena pa ukoliko ima možemo diskusiju nastaviti na njoj a ako ne pokrenuću novu, prigodnu temu tokom vikenda koji sledi.
 
tripo 41

tripo 41

Član
Vaše pitanje i izlaganje vodi nas u jednu veoma široku i zahtevnu diskusiju o mnogo čemu,
netačno, Biblijska nauka je krajnje jednostavna, dokaz da vi učite neistine.

To su fariseji govorili sve je za široku i zahtevnu raspravu.

Pitanje besmrtnosti duše i njene prirode tj suštine, urodjene ili uslovne tj stečene, zaslužuje posebnu temu i pogledaću ima li neka odgovarajuća koja je ranije otvorena pa ukoliko ima možemo diskusiju nastaviti na njoj a ako ne pokrenuću novu, prigodnu temu tokom vikenda koji sledi.
Tema o duši već postoji.
 
Top