Ипостас
ИПОСТАС (грч:
ύπόστασις - лице), израз којим се у
Православној Цркви одређује особеност сваког лица у
Светој Тројици -
Оца,
Сина и
Светог Духа. У грчкој философији, израз
ипостасис увек је био повезан са изразом
суштина (
ουσία), што је било узрок свих расправа ο
Светој Тројици све до IV века, када је коначно утврђен термин
ипостасис. Наиме, да би се уклонили неспоразуми због различитог разумевања и употреба термина
ύπόστασις и
ουσία, на захтев
Св. Атанасија Великог сазван је сабор у
Александрији (362), на коме је одлучено: Израз
ουσία (суштина), означава оно што је заједничко за сва три лица
Свете Тројице, а израз
ύπόστασις (лице), оно што је тројично у суштини.
Држећи се ове терминологије, оци
Другог васељенског сабора (
Цариград, 381), у посланици Римској цркви, изразили су се ο вери у
Свету Тројицу:
Црква верује у једнога
Бога (у једну суштину), који је у трима савршеним ипостасима (трима савршеним лицима). Дакле, сва три лица -
Отац,
Син и
Свети Дух - у
Светој Тројици имају једну исту суштину, па
Православна теологијапоставља јединство и тројичност Божију на исти ниво. Разлика међу божанским лицима (ипостасима) заснива се само на разлици њихових личних својстава. Лична својства ипостаси треба схватити у
перихорези својстава.
Samo da dodam:
Перихореза (
грчки - περιχωρησις,
латински - circumincessio прожимање, заједничко борављење) представља кретање у љубави и међупрожимање
ипостаси у унутрашњости тројичнога живота
Свете Тројице.
Бог је један по својој суштини и постоји тројично у својим ипостасима у савршеном заједничком животу. Божанство ипак није сложена природа од три хипостазе, него је једна суштина у трима савршеним ипостасима.
У Богу, дакле, постоји једна суштина, једна
воља и једно делање. Божанство чини савршено јединство, али се оно не ограничава и не затвара се у једно лице. Значи, битише јединствено. Бог има Тројични начин постојања.
Отац,
Син и
Дух Свети имају сопствену ипостас, крећући се једна према другој тако да се свака отвара другој без утапања, мешања или сливања, него кроз узајамно поседовање. Три ипостаси постоје једна у другој у стању кретања, а то спојено унутрашње кретање у љубави јесте перихореза; јер божанство битише јединствено, перихоретично, сапостојећи Тројично. Зато кад кажемо „Света Тројица“ мислимо на Три хипостазе које се налазе једна у другој и узајамно опште, једна се с другом сусрећу не мешајући и не укидајући сопствене хипостазне разлике.
Inače, "Piramidina knjiga" je pandan Mormonovoj knjizi Mormona, "duhu proroštva" (spisima Ellen White) adventista sedmog dana i sličnima, a službeno je "Biblija" "Pi-Džej sekte" koja danas broji dva člana - Piramidu i Jovan P.
Aha, a ta knjiga ima ishod odakle?
Kao odgovor na to pitanje svih pitanja, preporučujem pročitati ovo:
Kod:
https://naklada-benedikta.hr/index.php/product/kako-prepoznati-zamke-zloga-2/
O čemu najrečitije govori ovaj članak:
Kod:
https://www.bitno.net/vjera/pitajte-svecenika/za-nasu-dusu-najopasniji-je-pobozni-davao/
Za našu dušu najopasniji je 'pobožni đavao' |
Činjenica je da se zao duh uvijek vješto preruši i da mu je cilj da ga se ne otkrije: Ta sam se Sotona prerušuje u anđela svjetla (2 Kor 11,14).
Ima osoba koje se same predaju Sotoni. Tada on postaje njihov gospodar. Te osobe sklapaju savez s Đavlom, tako da mu se potpuno predaju i izručuju. Taj savez sklapaju tako da oponašaju obred krštenja vlastitom krvlju u ime Sotone. Dakako da te osobe potpadnu pod izravan utjecaj Sotone, tako da on postaje njihov gospodar te oni tada, u njegovo ime, provode crnu magiju i često postaju članovi sotonskih sekta, koje se danas, nažalost, sve više šire.
Sotona svoje „dariva“ vrlo izazovnim, ali otrovnim, darovima. Tako se događa da neke njegove sluge imaju moć predviđanja budućnosti ili da znaju ljudima do u tančine pogoditi njihovu prošlost. Neki opet dobivaju razne poruke pa mogu ispisivati duge stranice teksta. Neki dobiju moć vidovitosti, čitanja misli, čitanja srdaca i života živih ili pokojnih osoba. Na taj način Sotona baca svoje blato na prave Kristove proroke, na vjerodostojne vidioce i primatelje poruka od Isusa, Marije i svetaca. Jer, imitirajući Božja djela – djelovanje Duha Svetoga – Zli nastoji unijeti pomutnju kako se ljudi ne bi snašli tko je pravi a tko lažni prorok.
Tu je vrlo važno duhovno iskustvo i dar razlučivanja duhova da bi se moglo razlikovati istinite od neistinitih izvanrednih znakova. Jedan popis takvih znakova daje, primjerice, o. Antonio Rogo Marin OP u svojoj knjizi Teologija kršćanskoga savršenstva (della Perfezione Cristiana, Ed. Paoline, na str. 1602), pod naslovom „Što Zli može učiniti s Božjim dopuštenjem”. Evo popisa koji on donosi: 1. prouzročiti fizičke i duhovne vizualne i slušne privide; 2. prouzročiti lažne ekstaze; 3. činiti da tijelo svijetli i da ljudi u srcu osjećaju veliku toplinu; 4. stvarati osjetilne miline; 5. liječiti neobične bolesti prouzročene djelovanjem zloduha, pa i trenutačno; 6. prouzročiti stigme i druge tjelesne i osjetilne mistične pojave kao što su razni mirisi i slično.
Ovdje možemo dodati i pojave koje se vrlo često događaju u novije vrijeme: neobični zvučni zapisi, neobične pojave zabilježene na fotografijama, automatsko pisanje, što je najčešće povezano s tzv. duhom vodičem. Đavao i okultisti među svim svecima najviše imitiraju i mistificiraju oca Pija. Osobe koje su fanatično posvećene ocu Piju traže kako dobiti stigme, kako steći sposobnost bilokacije i slično, sve kako bi ga što vjernije imitirale. Kada je riječ o takvim pojavama, više pred nama nije Božje djelo, nego krivotvorine kojima se služi Đavao koji želi podmetnuti svoje varalice kao karizmatike, koji onda imitiraju Krista, Gospu i svece.
Zato Crkva daleko više drži do velikoga znaka svetosti – herojskoga življenja evanđeoskih kreposti, nego do znakova koji mogu biti upitna podrijetla. Stoga se ne smijemo klanjati takvim vidljivim pojavama, jer postoji opasnost da se poklonimo „božjemu majmunu“ koji čini sve ne bi li ismijao otajstvo Krista i njegove predragocjene Krvi. Pravi je put u razlučivanju takvih pojava, da se osoba koja je izravno povezana s takvom jednom opasnom pojavom podvrgne liječničkim pregledima i uputi na razgovor s iskusnim egzorcistom koji će nad njom moliti.
Poznati su i razni slučajevi religijskih slika i kipova iz kojih teku „suze ili krv”. Sve to treba dobro prosuditi i razlučiti.
Sotona preko svojih sluga, lažnih proroka, ponekad ističe za prave Kristove proroke da su pravi – sluge Božje, ne bi li ih ljudi odbacili zato što ih lažni proroci „priznaju”. Poznat je slučaj, koji donose Djela apostolska, kada je apostol Pavao boravio u Tijatiri. Naime, za njim je stalno išla jedna ropkinja koja je bila opsjednuta vračarskim duhom i tom je sposobnošću svojim gospodarima pribavljala mnogo novaca. Ta je opsjednuta ropkinja, idući iza Pavla i drugih, vikala: Ovi su ljudi sluge Boga Svevišnjega, oni vam navješćuju put spasenja! (Dj 16,17). Dakako, vračara (zli duh) nije za Pavlom vikala da bi ljude potaknula na spasenje, nego da odbace Pavla i Kristov nauk zbog toga što je ona, za koju se javno znalo da je opsjednuta, „potvrđivala” Pavlovo poslanje od Boga. Pavla je to ogorčilo te je molitvom istjerao nečistoga duha iz nje (usp. Dj 16,16-18).
Prisjetimo se da nam Sveto pismo donosi slične primjere u kojima se vidi čudesno Božje djelovanje, ali i sotonsko. Poznato nam je da je Mojsije u Ime Božje činio čuda pred faraonom. To su ona poznata egipatska zla. Ali znamo da su i faraonovi čarobnjaci izvodili neka čudesna djela. Zato sam čin čuda, ako ga zasebno promatramo, nije dostatan da zaključimo o kakvome je uzroku riječ. Činjenica je da se zao duh uvijek vješto preruši i da mu je cilj da ga se ne otkrije: Ta sam se Sotona prerušuje u anđela svjetla (2 Kor 11,14). Svojim djelovanjem može potaknuti čovjekova vanjska osjetila (vid, opip, sluh), kao i nutarnje sposobnosti (pamćenje, maštu). Nikakav zid, nikakva blindirana vrata, nikakav čuvar tijela nije kadar zapriječiti utjecaj Sotone na memoriju ili na maštu čovjeka. Ni najčvršća ograda strogoga Karmela nije kadra zapriječiti demonu da preskoči njegove zidove, da preko kojekakvih slika ne ubaci u dušu neke redovnice nesigurnost za njezino zvanje i da je potiče da iziđe iz samostanske zajednice. Zato se kaže da je najopasniji „pobožni đavao”. Ne postoje mjesta, koliko god bila sveta, na koja se Đavao ne bi mogao ušuljati. Posebno zna, vješto prerušen u pobožno ruho, biti nazočan u svetištima gdje se vjernici okupljaju u velikom broju. Ondje su zavođenja vrlo opasna.