Onda su i svi oni koji su pisali istoriju bili lazovi.
Takodje, lazovi su i oni koji su umrli od ruku Rimokatolicke crkve.
Ovde ce jos izmisliti da su sve te zrtve same sebe spalile na lomaci, mucile, klale i ubijale po raznim logorima, itd..
To danas rade oni koji zele da negiraju i holokaust, i ustaske logore kao masovna mesta genocida nad narodima, itd.
Evo samo jednog izvora uz mnoge druge.
Naravno, ovo sve treba razluciti, i napomenuti da nije Hrvatski narod kriv za svoju proslost, jer je nju kreirala sacica ljudi, a ne cela Hrvatska nacija.
Da sam Hrvat ja bih se posteno ogradio o dela ustaskog pokreta, kao sto se ogradjujem o dela cetnickog i komunistickog postratnog pokreta, i kao sto se i pravi musliman ogradjuje o dela djihadista, i muslimanskog terorizma.
Католичка црква и усташе
Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацијуИди на претрагу
Загребачки надбискуп
Алојзије Степинаци усташки поглавник
Анте Павелић (1941)
Однос између
Католичке цркве и
усташког покрета дели се на три историјска периода. Први обухвата предратно време, од оснивања усташког покрета до избијања
Другог светског рата у Југославији (1941). Други период обухвата време од стварања
Независне Државе Хрватске (1941) до њене пропасти (1945). Трећи период обухвата послератно време и односи се на учешће Католичке цркве у спасавању усташких вођа преко
пацовских канала, и даљу сарадњу са усташком емиграцијом.
[1]
Иако су истакнути припадници католичког клера одржавали везе са усташким покретом већ током предратних година, званична сарадња између Католичке цркве и усташа успостављена је тек у време стварања
НДХ (1941), као једне од неколико вештачких творевина које су створили
немачки нацисти током
Другог светског рата. Током ратних година, Католичка црква је уз помоћ усташког покрета интензивно радила на
покатоличавању православних Срба,
[2][3][4] а такође се код усташких власти залагала за укидање
старокатоличких цркава на подручју НДХ.
[5]
Улога
Католичке цркве у усташком режиму НДХ је и данас контроверзна. Било је неколико митинга и јавних састанака Анте Павелића, вође усташа, са бискупима и надбискупом
Алојзије Степинцем. Стварање НДХ је одобрено од многих свештеника Католичке цркве као и црквене хијерархије. Када је настала НДХ
10. априла 1941. године, многи водећи црквени званичници су целу ситуацију доживљавали као поновно рађање католичке државе. Степинац је активно подржавао усташки режим Анте Павелића.
[6]
Део католичког свештенства је непосредно учествовао у усташким прогонима и
геноциду који је извршен над
Србима,
Јеврејима и
Ромима. За детаље о геноциду, погледати чланке
Геноцид над Србима у Другом свјетском рату и
Хронологија геноцида над Србима у Другом свјетском рату.
Садржај
Историјски подаци о сарадњи
Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем на сахрани председника Хрватског државног сабора Марка Дошена у септембру 1944. године
Принудно прекрштавање Срба 1943. године у славонском селу
Миклеушу
Хрватски римокатолички свештеник
Крунослав Драгановић главни представник усташког режима у Ватикану и организатор пацовских канала
За више информација погледајте:
Сведочења о покатоличавању Срба
Међународна комисија стручњака за истину о
Јасеновцу, основана је
2000. године. На једној седници Међународне комисије у
Њујоркудошло се до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геноцида о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор
лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу. Његова казивања преноси
„Политика“ од
3. јула 2002. године.
[7]
Тим жртвама је владика
Николај Велимировић написао службу "
Ђердан од мерџана" у коме каже да су усташе за "
ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима".
[7]
Суровост и масовност чинили су усташке покоље друкчијим од немачких. Док је у Немачкој "
коначно решење"
јеврејског питањаспровођено далеко на Истоку, и то од стране мањег броја специјално обучених јединица (
Einsatzgruppen), усташки терор је био срачунат да што већи број
Хрвата и
Муслимана претвори у саучеснике у убиствима и у расподели опљачкане својине. Неспутани терор, започет у
Херцеговини и
Крајини, имао је за циљ да се преостали
Срби до те мере заплаше и деморалишу да или побегну у
Србију или пређу на
католичку веру. За ову другу алтернативу усташки режим је могао да се ослони на огромну већину католичког клера и епископата у НДХ.
[8]
Примас римокатоличке цркве у Хрвата, надбискуп Степинац, поздравио је ускрснуће хрватске државе у свом пастирском писму верницима већ априла 1941. Он је био успаљени поборник
покатоличавања Срба - уосталом као и већина хрватског епископата, од изразито проусташког надбискупа врхбосанског до мостарског бискупа који је критиковао усташке методе. Степинчеве једине резерве и недоумице тицале су се средстава усташког обрачуна са Србима - не са становишта универзалне моралности, већ само и искључиво са становишта њихове могуће штетности по циљеве римске цркве у покатоличавању
шизматика.
[8]
Извештаји агената
Службе безбедности Рајха у Немачкој, као и многи други документи
Химлерове обавештајне мреже, посебно су истакли принудна покатоличавања, уз напомену да је Католичка црква подстицала усташке злочине већ и самим начином на који их је искористила у акцији покатоличавања.
[8]
Књига
Magnum Crimen управо заокружује све претходно речено. Треба посебно нагласати да ју је написао човек хрватске националности и католичке вероисповести Виктор Новак. Књигу је дословно посветио "знаним и незнаним жртвама
клерофашизма".
[1]
Са усташким режимом су сарађивала оба огранка Кароличке цркве (римокатолици и гркокатолици). Управа гркокатоличке
Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном
унијаћењу православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју НДХ. У томе се посебно истакао
клерофашиста[9] Јанко Шимрак, гркокатолички крижевачки бискуп, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом
Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања.
[10][11]
Иста идеологија
Један од главних усташких идеолога,
Миле Будак, често је наглашавао да је НДХ "
држава двију вјера, римокатоличке и исламске" (то је често наглашавано и у усташкој штампи као, на пример, у листу "
Хрватски народ" број 143. од
7. јула 1941. године).[
тражи се извор]
Кватерник је одмах после уласка немачких војника у
Загреб прогласио оснивање Независне Државе Хрватске (немачки војници су са цвећем и песмом дочекани у Загребу). Од тада, па све до краја
Другог светског рата трајао је систематски и плански геноцид над
српским народом. У том крвавом вртлогу нашла се и
Српска православна црква, која је кроз векове делила судбину свога народа.
Држање Римокатоличке цркве и њене јерархије представља посебну занимљивости трагику тога времена. Римокатоличка црква је здушно подржала стварање такве државе, а загребачки надбискуп Алојзије Степинац посетио је усташке вође и јавно позвао своје вернике да на сваки начин помогну нову римокатоличку државу. Новине су у Загребу објављивале "
прописе по којима сви православни српски становници морају да напусте град у року од дванаест часова и да ће сваки онај који се нађе да штити православца бити кажњен на лицу места".[
тражи се извор]
Павелићев доглавник Миле Будак је на Великој скупштини у
Госпићу дословно рекао: "
Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у римокатоличку вјеру и тако их претопити у Хрвате".
Усташки министар др Милован Жанић је указао на немогућност неког компромиса између римокатолика и православних у истој држави и рекао: „
Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да је начинимо збиља Хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотинама година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима" ("
Нови лист" од
3. јуна 1941. године).[
тражи се извор]
Дозвола за убијање и протеривање
Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу имали подршку и „благослов“ Католичке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили
Христове речи и јеванђелске принципе.
Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс
1941. године још једном објавио формирање НДХ и том приликом је у име
Ватикана благословио усташког поглавника
Анте Павелића. Тада је, између осталог, рекао: "
Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа“. Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао "пасторално писмо
" у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову римокатоличку државу Хрватску.
Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом
18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са
Бенитом Мусолинијем.
Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима
IZVOR: Wikipedia
