Upoznajmo Srbiju

[crvendac_011]

Vampiri kao turistički adut

KRAGUJEVAC 17. 06. 2010
PRESS

Vampiri kao turistički adut

Od ove godine u valjevskom kraju organizuje se vikend tura inspirisana najpopularnijim srpskim vampirom Savom Savanovićem. U zaječarskom kraju podloga turističke ture su vlaška magija i kult mrtvih

Vampir nad vampirima... Sava Savanović

Srbija se ponosi svojim etnografskim blagom, raznovrsnim i bogatim narodnim predanjima, ali kao da se stidi da sve to komercijalizuje i kroz seoski turizam pokaže i ispriča legende o svojim vampirima, vilama iz pećina, drekavcima, tajnama istočne Srbije. Tek u poslednje vreme prave se prvi koraci na tom planu. Tako se od ove godine u valjevskom kraju organizuje vikend tura inspirisana najpopularnijim srpskim vampirom Savom Savanovićem. U zaječarskom kraju podloga turističke ture su vlaška magija i kult mrtvih.
Turisti su sve zahtevniji i željni avanture, i više im nisu dovoljni ukusna hrana, šetnja livadama i šumama i obilazak manastira. U Rumuniji je zbog grofa Drakule imanje na obroncima Karpata izbilo na drugo mesto najskupljih zemljišta na svetu. Nešto je počelo da se dešava i kod nas. Pre mesec dana osvanula je interesantna ponuda iz Valjeva - vikend sa vampirom Savom Savanovićem, tokom kojeg gosti, između ostalog, uzimaju eliksir života, ali ne previše, da ne bi živeli 500 godina.

Antistres program... Uče da lete kao slepi miševi

Zapadna Srbija komercijalizuje vampire
Tomislav Mitrović, vlasnik turističke agencije „Kasper" iz Valjeva, hrabro je zaigrao na kartu vampira Save Savanovića. Dodao je tome dugogodišnje iskustvo u organizovanju tura džipovima, a zbir je „Džip avantura sa vampirom Savom" i „Antistres vikend sa vampirom Savom". Koliko god jezivo zvučalo, Mitrović tvrdi da su u obe avanture gosti maksimalno zaštićeni, onako kako nalaže narodna tradicija borbe protiv vampira. Sve se dešava u nekoliko valjevskih sela, ali i u samom Valjevu.
- Čim stignu, gosti dobiju venac oko vrata kao na Havajima, ali od - belog luka. Sva hrana je dobro začinjena, čime drugo nego belim lukom. Gostima serviram i eliksir života, koji je moja tajna. Put nas vodi u vodenicu u kojoj je sniman film „Leptirica" o vampiru Savi Savanoviću. Tamo živi vodeničar nalik na Savu, koji u detalje pripoveda šta se tu dešava noću. U Petničkoj pećini gosti rade antistres vežbe, kao što je učenje letenja poput slepih miševa. Ko se umori, može da prilegne u veliku rupu, gde se i vampir odmara. Noć je rezervisana za kafić „Mi nismo anđeli" u Valjevu - objašnjava Mitrović svoju turističku ponudu.

Eliksir života... Oprezno, da se ne bi poživelo 500 godina

Na sajtu agencije „Kasper" imena obroka napisana su „na šatrovačkom", a od čega su pravljeni, opet je tajna. Reč je o „oggl u imapluć 100 odsto" (glog u plućima 100 odsto), „lavre rijaarte" (vrela arterija), a po želji i „libe ićluk" (beli lukić) i naravno „pragnje" (prevod nepotreban).

Istočna Srbija - običaji i magija
Koliko turisti vole da osete puls kraja u koji dolaze i to svim čulima, među prvim domaćinima seoskog turizma otkrila je Ankica Jonović iz sela Crnajka kraj Zaječara. Ona se nekoliko godina bavi seoskim turizmom. Kaže da nema vampira Savu, ali ima vlaške legende.
- Vlaški običaji ovog kraja, magija i magovi, pećine i legende oduševljavaju moje goste, ali za promociju svega toga potrebno je da ne budemo tako stegnuti propisima. Specifičnost Vlaha, koji turiste intrigiraju, jeste to što se kultovima smrti posvećuje više pažnje nego živima. Ja sam gostima vodič kroz te običaje, ali ne samo rečima. Spremim čitavu ceremoniju kao za pogreb ili daću, koja traje nekoliko sati, sa paljenjem rajskih sveća i puštanjem sveća niz reku. Goste iz Srbije, ali i Francuske, koji mi sve češće dolaze preko preporuka, zanima kako vračaju naši beli magovi. Oni žele da to upoznaju kao fenomen, kada je nastalo, zašto, kako funkcioniše. Ljude od iskona zanimaju takve stvari, da ih vide i kada u to ne veruju - kaže Ankica Jonović.

Čudesa Srbije
- naši najpoznatiji vampiri su Sava Savanović i Petar Blagojević iz sela Kiseljevo kod Velikog Gradišta
- drekavac, koga Srbija ima, a drugi nemaju, „viđen" 1992. godine u selu Krvavica kod Kruševca
- veštice - prošlogodišnji Svetski kongres veštica u Velikom Gradištu, privukao veliku pažnju i u inostranstvu
- mitske životinje - recimo na šumadijskoj planini Rudnik kruže priče o džinovskoj zmiji

Dragica Jocić, direktorka Turističke organizacije Knjaževac, tvorac seoskog turizma u tom kraju, prva je i u pionirskom poduhvatu promocije legendi.
- Bez dinara sredstava za istraživanje, naši đaci i studenti su od najstarijih žitelja iz okoline prikupili legende i verovanja, o naseljima, ljudima, pećinama i napisali seminarski rad. Taj tekst napamet znaju svi seoski domaćini, koji su i vodiči - kaže Dragica Jocić.
Prenoćište u ruralnom turizmu donosi samo nekih 20 odsto od ukupne zarade. Sve ostalo su hrana, suveniri i aktivnosti za goste. Vampiri, veštice, sakriveno blago, magovi mogu prodati i mnogo suvenira - opanaka, frula, ćilima, mnogo gibanice, sira, kajmaka, rakije i vina, mnogo ulaznica za muzeje, tematskih tura po okolini.
Valja popisati sve atrakcije iz neke oblasti i lepo ih upakovati, kako bi boravak turista trajao što duže, saveti su srpskih turizmologa. Ne ubeđuje se turista da u nešto veruje, samo mu se prezentuje u šta narod u okolini veruje, poruka je ono malo pionira ruralnog i „magijskog" turizma.

SPC protiv „vampirskog" turizma
VALJEVO - Valjevska eparhija Srpske pravoslavne crkve juče je negodovala što se u turističke svrhe kao brend valjevskog kraja koristi vampir Sava Savanović.
- U vremenima stihije savremene civilizacije borimo se da očuvamo svoj duhovni i nacionalni identitet i upravo u ovim okvirima treba da tražimo istinite simbole života, koji neće biti samo ukras, marketinški trik, podsmeh i „brend", već vidljivi izraz onoga što jesmo - navodi se u saopštenju naslovljenom sa „Svetlost ili tama". Postavlja se i pitanje da li treba „ismevati srpskog seljaka i od njega praviti krvopiju" i od „nečega što je ostatak folklora i sujeverja praviti brend grada i okoline".
Dodaje se da ljudi „otvorenih očiju, zdravog razuma i čistog srca" Valjevo prepoznaju po vladici Nikolaju (Velimiroviću), Justinu (Popoviću), Hadži Ruvimu, manastirima Lelić, Ćelije, Pustinja, Gračanica; Nenadovićima, Milovanu Glišiću, Desanki Maksimović, gostoljubivosti i širokogrudosti Valjevaca, po čistoj prirodi, rekama Kolubari i Gradcu, živopisnom krajoliku i drugom.
Savu Savanovića, junaka Glišićeve pripovetke „Posle 90 godina" za turistički brend Valjeva odabrao je klaster „Valjevo za vas" i promovisan je na Sajmu turizma u Beogradu.

(Beta)

MARIJA RACA

 

[crvendac_011]

Šta vam nudi Beograd ovog leta?

20. 06. 2010. 17:29h| Tanjug

Šta vam nudi Beograd ovog leta?

Goste Beograda ovog leta očekuju brojna kulturna i sportska dešavanja, ali i volonteri u službi domaćina grada. Posetioce srpske prestonice ovog leta očekuje više od 200 kulturno-sportskih dešavanja, kvalitetnija ponuda usluga, bolji smeštaj i, prvi put, volonteri u službi domaćina grada, najavila je direktorka Turističke organizacije Beograda (TOB) Jasna Dimitrijević.

Dimitrijevićeva očekuje da će do kraja godine oko 400.000 turista posetiti Beograd i da će biti ostvareno više od 1,5 miliona noćenja.

Jedan od novih je i projekat pod anzivom "Jedan grad, tri muzeja, četiri sata", koji TOB realizuje uz podršku Muzeja grada Beograda, u okviru koga se posetiocima nudi da za određeno vreme posete važna mesta u Beogradu, kazala je Dimitrijevićeva.

Ovog leta će, kako je precizirala, u toj ponudi biće i Avala, park u Topčideru, Saborna crkva i muzej Jovana Cvijića.

Ona je podsetila da je i ove sezone svim zainteresovanim turistima omogućeno da se voze turističkim tramvajem po centralnim gradskim ulicama, ali i lete balonom, uz dobre vremenske uslove.
"Za prvih nekoliko meseci ove godine ostvareno je četiri odsto više poseta nego lane, što govori da je Beograd i dalje atraktivan za goste iz celog sveta", istakla je ona u intervjuu Tanjugu.

"Za strane turiste pripremili smo više ponuda nego prethodnih godina, poput programa 'Dođite u Beograd - grad kulture', vodič za više od 120 kulturnih manifestacija i događaja u prestonici, kao i vodič kroz sportske manifestacije u kojima je predstavljeno više od 60 sportskih dešavanja", rekla je direktorka TOB-a.
"Izdvojili smo po deset atrakcija u Beogradu, ali i top deset kulturnih i istorijskih spomenika, muzeja, galerija, crkvi, restorana i barova, kao i ambijentalnih celina koje turisti moraju obavezno videti", istakla je precizirala je Dimitrijevićeva.

Prema njenim rečima, turiste očekuje i mnogo više privatnog smeštaja po povoljnijim cenama, kao i poboljšana ponuda u manjim hotelima.

Direktorka TOB-a je navela da su najčešće zamerke stranih turista nedostatak javnih toaleta i nečistoća u nekim delovima grada, ali da je "ostala usluga i atmosfera koju čine, kako ističu turisti, nasmejani ljudi, lepa je slika koju šaljemo u svet".
Od ove godine Turistička organizacija je angažovala oko 300 mladih volontera - "gritersa", koji treba iz jednog drugačijeg ugla da predstave Beograd, ukazala je Dimitrijević.
"Oni su domaćini Beograda ili volonterski servis mladih, koji govore dva ili više stranih jezika i na raspolaganju su svima koji budu tražili njihovu uslugu", objasnila je Dimitrijevićeva.

Beograd se na taj način Beograd priključio Greeter asocijaciji sa sedištem u Njujorku, rekla je ona, napominjujući da samo nekoliko gradova u Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj imaju slične servise.

Dimitrijevićeva je podsetila da je u dogovoru sa beogradskim hotelima, JAT - om i aerodromom "Nikola Tesla", pokrenut i projekat pod nazivom "Vikend u Beogradu".
Ponuđena tura, koja se realizuje od početka godine, uključuje prevoz, smeštaj i boravak turista u glavnom gradu Srbije od tri do četiri dana, navela je ona, dodajući da cena paketa za posetioce iz Berlina, Londona i Milana iznosi od 198 evra do 270 evra, a uključuje i besplatne obilaske u organizaciji TOB -a.

Dimitrijevićeva je podsetila da su za strane turiste i dalje najprivlačnije Beogradska tvrđava, Knez Mihailova ulica, Kosančićev venac, Skadarlija, Ada Ciganlija, ali i od skoro uvršćena u ponudu - šetnja zelenom oazom na Topčideru.

"Kao nova destinacija nametnuo se lokalitet Avale sa obnovljenim tornjem, koga je za dva meseca posetilo više od 20.000 turista", istakla je direktorka TOB-a.

Prema njenim rečima, veliko interesovanje posetioca vlada i za beogradske reke i vožnju turističkim brodovima, kao i posetu starom delu Zemuna. Za razgledanje Beograda sa reka, međutim, potrebno je obezbediti veći broj turističkih brodova i uređenije pristane, sa tačnim podacima o njihovim polascima i dolascima, kazala je ona.

 

[crvendac_011]

Zlatar leči, trpeza krepi

Zlatar leči, trpeza krepi

D. GAGRIČIĆ | 16. jun 2010. 19:27 | Večernje novosti

U selima oko Uvca 90 domaćinstava nudi odmor gostima, koji uživaju u prirodi. U divljini i carstvu tišine nedostaju putokazi i uređene staze.




Kupanje uz kutak u etnostilu u selu Vilovi

NOVA VAROŠ - U selima oko jezera na Uvcu i na okolnim planinama 90 domaćinstava nudi odmor u brvnarama, ili preuređenim kućama sa 400 kreveta. Više od trećine seoskih domaćina koristilo je podsticajna sredstva za adaptaciju i dogradnju objekata za doček gostiju, pa su sobe od prve do četvrte kategorije.
Seoska idila, divljina klisure Uvca i tri jezera, cvetne livade, more četinara i breza, sveža jutra, prohladne večeri i noći mnoge opredeljuju da odmor od gradske vreve i okrepljenje od žege potraže na nadmorskoj visini od 900 do 1.400 metara. Planine Starog Vlaha su, kažu posetioci, ”fabrike crvenih krvnih zrnaca” i melem za dušu.
- Uz Brdo na Zlataru i Radoinju, selo na obali Radoinjskog jezera, koja su najdalje otišli u ponudi seoskog turizma, sve veći izbor i komfor gostima nude domaćini iz Vilova, Akmačića, Drmanovića, Komarana, pa sela na padinama Murtenice. Uz boravak na porodičnim imanjima, gosti imaju mogućnost vožnje čamcima, pecanja i šetnji, ali i obilaska znamenitosti u dolini Uvca i Lima - ističe Lejla Kurtović, stručni saradnik u Turističko-sportskom centru ”Zlatar” u Novoj Varoši.
Za one koji vole divljinu i carstvo tišine je konak na Orlovoj steni, u kući Milisava Gujaničića iz Komarana, na obodu klisure ili neka od kuća i vikendica kraj Zlatarskog i Uvačkog jezera. ”Park odmora Vilovi” Miroslava-Miška Botića, na 6,5 kilometara od Nove Varoši, kutak je u etnostilu, sa 14 kreveta, kuhinjom, restoranom i bazenom, u četinarskoj šumi, na osunčanoj padini, odakle se Zlatar vidi kao ”na dlanu”.
- Uz tradicionalno gostoprimstvo meštana, gosti najčešće pohvale upućuju na domaću trpezu, specijalitete i ručak u prirodi. Hrana se priprema od proizvoda sa imanja domaćina, nude se sir, kajmak, heljdopita, proja, kačamak, šumski plodovi. U kući Milisava Mandića domaćica je ugostiteljski radnik, a kod Dragana Rosića o gostima brinu tri generacije.
U TSC ”Zlatar” može da se rezerviše mesto (033/62-621 begin_of_the_skype_highlighting 033/62-621 end_of_the_skype_highlighting), kao i plate usluge, a ponuda je na sajtu (zlatar.org.rs). Na sredokraći puta Beograd - Crnogorsko primorje gosti često konače ili ostanu dva-tri dana. Noćenje je 700 dinara, polupansion 1.200, a pansion 1.700-2.100 dinara.


BEZ PLAŽE
GOSTI zameraju i što su tri jezera na Uvcu bez uređene plaže ili pontona i što sve veći broj kampera i planinara nema svoje oaze. Primedbe su i da cene usluga nisu istaknute na sajtovima, da se ponegde nudi ”mačka u džaku”.


ZAMERKE GOSTIJU
DOLAZIM pet godina i uvek zatičem deponije smeća, otpatke u potocima, neuređene seoske centre. Lane je seoski put prema Akmačićima krpljen tek krajem avgusta - žali se jedan od zaljubljenika u krajolike Uvca. - Nepouzdane su turističke karte, nema putokaza, nisu uređene i obeležene pešačke staze, goste je strah od šume...

 

[crvendac_011]

U Deronjama počinje Tamburica fest

ODŽACI 25. 06. 2010
PRESS

U Deronjama počinje Tamburica fest

Selo Deronje, u opštini Odžaci, spremno je za svetski Tamburica fest, čiji će domaćin, treću godinu zaredom, biti danas, sutra i prekosutra

Fešta nadomak Odžaka... Očekuje se više od 100.000 posetilaca

U takmičarskom delu nastupiće 13 orkestara iz Srbije, BiH, Crne Gore, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Rumunije, Mađarske i Austrije. Festival će biti otvoren gala koncertom „Tamburaški hitovi za sva vremena", na kojem će 21 profesionalni muzičar, pod vođstvom Zorana Bugarskog Brice, pratiti Merimu Njegomir, Ognjana Radivojevića, Čedu Markovića, Danku Stoiljković, Đorđa Čavića i Mišu Blizanca. Posle njih publiku će zabavljati grupa „Apsolutno romantično". U revijalnom delu prve takmičarske večeri nastupiće Miroslav Ilić, uz pratnju orkestra Miće Jankovića, a druge večeri Nikola Rokvić, čiji će gost na koncertu biti Marinko Rokvić.
Organizatori očekuju da festival, koji je mnogo više od tamburaškog nadmetanja, i ove godine privuče stotinak hiljada posetilaca.
- Misija festivala je da afirmiše tamburašku muziku i tamburicu kao instrument, ali je manifestacija zamišljena i kao čuvar običaja i tradicije i jedinstvena turistička atrakcija. Gosti će moći da se takmiče u kuvanju ovčjeg paprikaša „čobanca" i riblje čorbe, kao i u pravljenju hleba, kojim ćemo obeležiti početak žetve i zahvaliti ravnici, koja nas vekovima hrani. Pod sloganom „Tambura vino ište" ove godine pokrenuli smo i festival vina - kaže predsednik Organizacionog odbora Tamburica festa Jovan Pejčić.
U tamburaškom selu tokom festivala biće održana i likovna kolonija, a gosti će imati priliku i da posete muzejsku postavku eksponata pronađenih na obližnjem arheološkom lokalitetu Donja Branjevina, među kojima se ističe statua Crvenokose boginje od pre 7.000 godina, zahvaljujući čemu je nalazište proglašeno za najstarije ratarsko naselje u Evropi.

Z. RAJIĆ

 

[crvendac_011]

Top 10 drevnih civilizacija Srbije

26. 06. 2010. 13:27h| Vesti

Top 10 drevnih civilizacija Srbije

Srbija zaista može biti ponosna na svoje prirodne lepote i kulturno-istorijsko nasleđe. Posebno na remek-dela srednjovekovnog crkvenog graditeljstva i arheološka nalazišta kao što su Vinča, Lepenski vir ili Gamzigrad, koji svedoče o nastanku drevnih civilizacija, razvoju praistorijske umetnosti, širenju rimske imperije i Vizantije, uzajamnom prožimanju i uticajima raznih kultura na ovim prostorima.

Nema mnogo zemalja u svetu koje se mogu pohvaliti takvim bogatstvom. U registru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije upisano je 2.306 nepokretnih kulturnih dobara: 2.023 spomenika kulture, 66 prostornih kulturno-istorijskih celina, 151 arheološko nalazište i 66 znamenitih mesta.

Za zemlju koja je mala kao naša, ovakva bogatstva ljudske kreativnosti i podviga nad prirodom kao i u skladu s njom su vredna ponosa i zahtevaju zaštitu, što za naša pokolenja, pa tako i za celu istoriju čovečanstva.

1. LEPENSKI VIR

Prvo naselje u Evropi

Lepenski Vir, najvremešnije evropsko urbano naselje, naše je najpoznatije, najveće i najznačajnije mezolitsko i neolitsko arheološko nalazište. Smešteno je na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. U vreme izgradnje hidroelektrane Đerdap, između 1965. i 1970, otkriveno je ribarsko lovačko naselje. Tokom iskopavanja otkriveno je sedam sukcesivnih naselja i 136 objekata (kako stambenih, tako i sakralnih) koji su izgrađeni u preriodu od oko 6500. do 5500. godine pre naše ere. Glavni rukovodilac istraživanja ovog lokaliteta je bio profesor dr Dragoslav Srejović, čuveni arheolog i akademik.

2. VINČA

Najstarija metalurgija bakra

Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu, između prvih vekova 5. milenijuma i početka 4 milenijuma pre nove ere. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji. Svaki od istraženih nataloženih slojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice raznovrsnih predmeta (oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe, ritualne vaze, figurine upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala)... O stepenu razvijenosti govore i urezani znaci poznati kao "vinčansko pismo".


3. TRAJANOV MOST

Izgrađen za samo dve godine

Rimski imperator Trajan početkom drugog veka naredio je da se izgradi put kroz Đerdapsku klisuru i most do tada neviđenih razmera, sa namerom da pređe reku Dunav i pokori hrabre Dačane. Prilikom preuzimanja vlasti Trajan je rekao "Biću poštovan kada Dakiju učinim rimskom provincijom i kada Dunav i Eufrat pređem preko mosta." Svečano je otvoren 105. godine. Prvi most ikada podignut na donjem Dunavu, koji je na tom mestu, u blizini Kladova, bio dužine 1.097,5 metara a širok oko 800, ceo milenijum važio je za najduži most ikada sagrađen. Završen je za samo dve godine!

4. ŠARGANSKA OSMICA

Obistinilo se proročanstvo

Jedna od najlepših železničkih trasa na svetu je od 1925, kada je sagrađena, pa sve do 1974, prolazila Mokrom Gorom. Pruga uskog koloseka je povezivala Beograd sa Sarajevom. Parnjača se probijala kroz stenovite tesnace između Šargana i Mokre Gore, trasom na kojoj pruga pravi neobičnu putanju u vidu broja 8. Gvozdena kola i gvozdeni put, prema predskazanju kremanskog proroka Tarabića, nestali su, ali je došlo vreme da "ljudi obnove taj gvozdeni put kojim će ići radi odmora, zabave i uživancije". Čuvena šarganska osmica ponovo oživljava kao turistička atrakcija.

5. ĆELE KULA

Uzidane glave srpskih vojnika

Procenjuje se da je u bici na Čegru 1809. poginulo oko 10.000 turskih vojnika. Kako bi opravdao toliki gubitak niški Huršid paša naredio je da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pošalju u Carigrad, što je bila vekovna turska praksa. Zatim kako bi zaplašio Srbe, naredio je da se u znak opomene na istočnoj strani Niša sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju preostale lobanje poginulih vojnika "tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja".

6. VIMINACIJUM

Najveći amfitetar na Balkanu

Rimski vojni logor i grad nastao je u prvom i trajao sve do početka sedmog veka. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, a izvesno vreme i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije, koja je obuhvatala najveći deo Srbije, severnu Makedoniju i deo Bugarske. Viminacijum je imao više desetina hiljada stanovnika, dok je logor oko koga je nastao grad imao čak 6.000 vojnika. Razorili su ga 441. godine Atilini Huni, a obnovljen je kao vojno utvrđenje 535. godine, za Justinijana Prvog. U toku su iskopavanja amfiteatra, koji je sa svojih 12.000 mesta jedan od najvećih na Balkanu.

7. GOLUBAČKA TVRĐAVA

Dunavska kapija

Golubački Grad ili Golubac je monumentalna srednjovekovna tvrđava na desnoj obali Dunava na samom ulazu u Đerdapsku klisuru. Ne zna se tačno ko i kada ga je podigao, a prvi put se pominje 1335. Postoje razne legende o poreklu imena grada. Prema jednoj, u mestu je živela lepa devojka po imenu Golubana. Priče o njenoj lepoti stigle su i do turskog paše. Donosio joj je darove ne bi li se udala za njega. Sve je Golubana odbijala, pa je paša naredio da se kazni, tako što ju je vezao za stenu koja je bila u Dunavu. Mučili su je i ostavili pticama koje su unakazile njeno telo.

8. GAMZIGRAD

Raskoš antičkog Rima

Carsku palatu Romulijana s kraja III i početka IV veka sagradio je imperatora Galerije u mestu rođenja, u živopisnoj dolini Crne reke, nedaleko od današnjeg Zaječara i dao joj ime po svojoj majci. Na ostacima Gamzigrada posetilac podjednako dobro može da otkrije moć, raskoš, ali i umetničku prefinjenost i način života drevnog Rima. Raskošne palate, ukrašene izvanrednim mozaicima, freskama i skupocenim skulpturama, predstavljale su vrhunac umetnosti toga doba. Feliks Romulijana, Gamzigrad, od 2007. je na listi svetske kulturne baštine Uneska.

9. BELI ANĐEO

U vasionskoj diplomatiji

Kada je iz Evrope poslat prvi satelitski signal u vasionu 23. jula 1962, u "paketu dostignuća zemljana", bile su slike čovekovog osvajanja Meseca, Kineskog zida i Belog anđela. Verovalo se da će, ako u vasioni postoje razumna bića, shvatiti poruku koju svojom pojavom i likom nosi Beli anđeo, a to je poruka ljubavi i razumevanja. Beli anđeo je do kompozicije "Mironosnice na Hristovom grobu" iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa i spada u najpoznatije freske Srbije. Smatra se jednim od najlepših radova srpske i evropske umetnosti srednjeg veka.


10. SIROGOJNO

Selo iz davnina

Staro selo je, u suštini, muzej na otvorenom, koji sadrži drvene i kamene građevine kakve su nekada bile sastavni deo svakog domaćinstva u ovom kraju. Dobilo je ime po narodnom heroju Savi Jovanoviću Sirogojnu. Zgrade su autentične i nameštene kao u staro doba. Etno selo je sagrađeno 1979. na 4,5 hektara površine. U jednoj od kuća napravljena je i krčma, a neke manje kolibe su preuređene za stanovanje. Sirogojno je poznato i po svojim pletiljama i čuvenim odevnim predmetima od vune.

 

[crvendac_011]

Kućni podrumi na putu vina

Kućni podrumi na putu vina

Politika 06.07.2010 08:54



Pre Drugog svetskog rata, u vršačkim podrumima vino se pilo na – sate i metre, za dinar ili dva, koliko je koštala ulaznica, moglo se piti sat-dva, ili ispijati „belo” iz čaša sa crte, dugačke metar-dva

U starinskim vršačkim podrumima, doskora zapuštenim, obnavlja se tradicija vinarija. Hrana je u njima uzgredna, jer je „Bahusova kapljica“ u žiži. U nekim od podzemnih ugostiteljskih objekata u ponudi je i stotinak vrsta vina, a među njima je i buteljka od 1.200 evra. Računa se da u Vršcu ima oko 1.000 podruma, a kvadratnih metara ispod kuća je koliko i u stambenom delu. Jedan moderan etnorestoran u starinskom podrumu površine je oko 400 kvadratnih metara, pa i sam po sebi, mimo ugostiteljske ponude, predstavlja atrakciju.
Pre Drugog svetskog rata, u vršačkim podrumima vino se pilo na – sate i metre. Za dinar ili dva, koliko je koštala ulaznica, moglo se piti sat-dva, bez doplate, ili ispijati „belo“ iz čaša sa crte, dugačke metar-dva. Pa, koliko je ko mogao, a potom bi veseljaka iznosili.
– Platiš ulaznicu za sat vremena boravka u podrumu, a piješ koliko ti je „sunđer suv“. Kad dobro ufrkestiš, iznose te, ukipuju u fijaker, i odnesu kući. Gost već usput zahrče, a tek kad ga žena dočeka i od prevoznika preuzme, počinje buđenje – priča Dušan Petrović Grombi, vršački šeret.
Nijedan podrum-restoran ne liči na nekadašnje, u kojima su glavni inventar bili gumeno crevo i natega, a odmah pored, nadohvat ruke, i bokal s vinom i sifon sa soda-vodom. Sada su te naprave samo etnoukrasi u modernim restoranima, u kojima se gosti ne mere kapacitetom „sunđera“, već poznavanjem „Bahusove kapljice“ i internacionalne kuhinje.
U obližnjoj Gudurici, sa 600 stanovnika, u čijem je ataru oko 1.000 hektara vinograda, od čega je 150 hektara u vlasništvu malih vinogradara, stasalih u poslednjih petnaestak godina – otvoreno je više reprezentativnih vinarija. Zahvaljujući njima, još dvadesetak ovdašnjih podruma živi. Tu uspešno rade „Tine“, „Seleta“, „Dvorac prijateljstva“, „Gudurička priča“, „Nedin“, „Hajnal“, „Pavlović“... u kojima se nude autentična vina, s geografskim poreklom, i banatska hrana, gotovo već zaboravljena jela. U obližnjem Velikom Središtu uspešno radi vinarija „Krstov“, a u Vršcu „Rab“, „Vega 8”, „Vinik“...
U guduričkom podrumu, pri „Dvorcu prijateljstva“, sve je u znaku grožđa, vina, kaca... Tu je i bure-restoran, sa stolom i stolicama za šest persona.
– Naše vinarije, u kojima ima mesta za blizu 500 gostiju, nemaju radno vreme, već su zatvorenog tipa, i vrata otvaramo samo najavljenim grupama, jer su veliki troškovi. Sve više grupa imamo i iz inostranstva, zahvaljujući i tome što je Gudurica na već poznatom „putu vina“ – kaže jedan od vlasnika vinarije dr Stevica Deđanski.

 

[zjovan29]

Salaš 84

Opis i karakteristike

Opis : Na mestu gde se spajaju zlatna polja žita i nebesko plavetnilo nastala je oaza mira Salaš 84. Horizont u kome vreme stoji u daljini presecaju tornjevi crkava svih veroispovesti.
Iz nepreglednog prostranstva njiva izranja bela kuća sa velikim trščanim tremom i bogata besprekorno uređena okućnica sa nevidljivim prvim komšijom.
Petlovi će Vas probuditi da ne propustite obilan bački doručak, pecanje na jezeru, vožnju fijakerom po okolini, a muzika tamburaša će Vas ispratiti duboko u noć.
Dođite da otkrijete savršeno mesto za odmor.

Salaš 84 izabran je od strane organizacije USAUD za jedno od deset Savršenih mesta duž koridora 10 (autoputa E-75). Od kako je otvoren za posetioce Salaš 84 je nosioc titule počasnog člana Diplonatskog koda, a zbog vrhunskog kvaliteta objekta i usluga dobitnik je Velike zlatne medalje Novosadskog sajma i Zlatnog turističkog srca kao najuspešniji objekat u Srbiji na konkursu koji je organizovao Sacen International u akciji Biramo najuspešnije u 2004. godini. Takođe Salaš 84 je poneo titulu Biznis parner u 2005. godini.

Salaš je zadržao svoje ime iz vremena od pre 300 godina kada je na ovim prostorima postojalo 350 salaša – seoskih domaćinstava, a jedino je ovaj salaš obnovljen i od pre tri godine uključen u turističku ponudu. Do njega se može doći autoputem E 75 od Novog Sada prema Zrenjaninu, sa zatim skrenete levo kod oznake Salaš 84 asfaltnim putem do samog salaša.

Po ovome sudeći ovaj salaš je u mogućnosti da Vam pruži najkvalitetniju uslugu i užitak u opuštenom i slikovitom ambijentu vojvođanske ravnice. U centralnom objektu na spratu se nalazi sala za konferencije i multimedijalne prezentacije kapaciteta od 75 mesta, a u prizemlju sala za ručavanje za 150 gostiju koja izlazi na prostranu terasu nad jezerom. Ovaj elitni salaš je mesto na kome možete provesti nekoliko nezaboravnih dana, ako ste: zaljubljeni u prirodu, uživate u bogatoj u bogatoj jedinstvenoj tradicionalnoj vojvođanskoj kuhinji, želite da se venčate u ovom čarobnom ambijentu, da se rekreirate ili odete u lov i naročito ako želite da posetite mesto na kojem je živeo Albert Anštajn sa svojom suprugom i naučnikom Milevom Marić. Jer baš u blizini samog Salaša 84 i njihove vile na samo stotinak metara od salaša, nalazi se dud ispod koga su Mileva i Albert smišljali teoriju relativiteta. Na salašu se nalazi mala, ali vredna zbirka predmeta koji su pripadali čuvenom naučniku i njegovoj supruzi: njihov venčani list, foto aparat i Alberova lula. Ovi vredni predmeti su poklon Salašu 84 od čuvenog fizičara Dr. Ðorđa Krstića.

Tokom tri veka koliko Salaš 84 živi u vojvođanskoj ravnici narod ga naziva Marijin salaš i to po dve Marije. Po Mariji Tereziji, austrijskoj carici (171-1780), koja je u nekoliko navrata posećivala salaš i čak dva puta tu noćila. Dugo je prepričavana njena raskošna zabava na salašu. Gostinska soba u kojoj je spavala i danas je na svom mestu. Večna je priča o njenom starom drumu koji je bio važna vojvođanska saobraćajnica, a danas vodi do samog salaša. Druga Marija je čuvena lepotica koja je sa salaša ispratila Lazara u I sv. rat. Čekajući ga na salašu molila se svaki dan okrećući se svakom tornju koji se vidi u daljini. Iako su Lazara svi oplakali, pa čak i rođena majka, on se jednog dana pojavio na salašu. I tako nastaje predanje da se sa tog mesta treba moliti za ljubav.

Ako ste na proputovanju kroz Vojvodinu i želite da posetite Novi Sad, Petrovaradinsku tvrđavu i barokne Sremske Karlovce, a svakako i sada već čuveni Salaš 84 dođite da ovde pronađete mir i nahranite dušu i telo uz nezaboravnu vojvođansku kuhinju i nadaleko čuveni bermet i najkvalitetnija domaća vina koja su se nalazila na vinskim kartama austrijskog dvora i Titanika.

Izvor: selo.co.rs

Dnevne novine „Blic“ pokrenule su akciju izbora najlepšeg vojvođanskog salaša, a u konkurenciji se nalazi i Katića salaš kod Deronja. Glasanje je počelo u ponedeljak i trajaće sedam dana. Koji salaš će od 22, koliko ih je u konkurenciji, poneti epitet najlepšeg odlučiće na najjednostavniji način sami čitaoci glasajući u anketi postavljenoj na internet adresi Blic Online | Najtiražnije novine u Srbiji, u rubrici Vojvodina. Svaki čitalac može glasati za samo jedan salaš. Inače, kao uvod u ovu anketu Blic je objavio reportaže o najlepšim salašima u Vojvodini. Priča o Katićevom salašu kod Deronja ne može se ispričati a da se ne pomenu deronjski tamburaši, Dunav i poznato bačko gostoprimstvo, kaže se u reportaži Slobodana Mirića, dopisnika “Blica” iz Odžaka.



Čitaoci „Blica“ izabrali najlepši salaš u Vojvodini
„Majkin salaš“ pobednik

Ekipa „Blica“ | 13. 06. 2010. - 00:02h | Foto: B. Vučković |

„Majkin salaš“ kod Palića pobednik je sedmodnevnog glasanja čitalaca internet izdanja „Blica“ u akciji našeg lista „Biramo najlepši salaš u Vojvodini“. Za njega je glasalo 857 čitalaca od ukupno 3.591 čitaoca, koliko je učestvovalo u anketi. Drugo mesto sa 536 glasova osvojio je „Salaš Stojšić“ kod Beške, dok je trećeplasirani „Zekin salaš“ u Krčedinu sa osvojena 442 glasa.

Za većinu ljudi koji su bar jednom bili na „Majkinom salašu“ priznanje za najlepši salaš u Vojvodini koje su mu dodelili čitaoci „Blica“ nije iznenađenje. Smešten u slabo prometnoj i mirnoj Ulici Jožefa Atile, na putu između centra naselja Palić i jezera Tresetište, ovaj kompleks razuđen na 30 hektara površine jedan je od retkih koji su odoleli izazovima modernog doba, zadržavajući romantični duh početka prošlog veka.

Taj duh se najbolje ogleda u autentičnom paviljonu na obali ribarskog jezerceta u kome mladi parovi, uz zvuke vojvođanskih tamburica, mogu obaviti svoje venčanje iz bajke.

- Sve više budućih supružnika odlučuju se da svoje sudbonosno „da“ izrekne upravo u našem romantičnom paviljonu - priča Ivana Gabrić, direktorka „Majkinog salaša“.

Vođenje salaša porodični je posao petočlane familije Gabrić iz Subotice, koji su „Majkin salaš“ u ovakvom izdanju otvorili 2003. godine. Osim restorana, terasa, paviljona za mladence i smeštajnog objekta, posetiocima su na raspolaganju pašnjaci na kojima mogu jahati ponije, stara vojvođanska kućica sa ognjištem u kome sami mogu pripremati specijalitete, igralište za decu, muzej poljoprivrednih mašina, kakve su za obradu zemlje u vojvođanskim poljima korišćene krajem 19. i početkom 20. veka., kao i suvenirnica sa ručno rađenim suvenirima na kojima dominiraju motivi salaša i Palića.

U okviru kompleksa se nalazi i „Cvetni salaš“, u kome se nalaze smeštajni kapaciteti, sa kongresnom salom i bazenom. Noćenje sa doručkom, u zavisnosti od broja kreveta u sobi, košta od 1.450 do 1.950 dinara.

Porodica Gabrić smatra da će „Blicov“ izbor za najlepši salaš u Vojvodini doprineti da ovakvi objekti postanu brend Srbije.

2. „Stojšić“ - ukus tradicije

Nedaleko od Beške nalazi se „Salaš Stojšić“, koji je još 1924. godine podigao Dušan Stojšić, vlasnik moćne ekonomije na 250 jutara zemlje. Danas je tamo autentična vojvođanska kuća sa bunarom i 10 hektara voćnjaka, vinograda i šume, a štale, magacini, ambari i kačare su renovirani i uređeni za turiste.
- Sad je godina od kako primamo goste, a mnogi od njih su postali stalni gosti salaša. Naša je prednost što se objekat nalazi svega 500 metara od petlje kod Beške. Od Beograda je udaljen 40, a od Novog Sada par kilometara manje. Osim u jelima domaće kuhinje, gosti uživaju u ribolovu na Dunavu, odlaze u lov u Beščansku šumu. U blizini su i fruškogorski manastiri, a najbliži je Kovilj - objašnjava vlasnik salaša Dušan Stojšić.

U hladu jablanova, koje je prošlog veka zasadio deda Dušan, nalazi se bašta u kojoj Stojšići mogu da ugoste do 300 gostiju, a u restoranu sa natkrivenim tremom stane još oko 150.

Smeštaj u jednoj od trokrevetnih soba košta 2.500 dinara.

- U kuhinji koristimo proizvode koje uzgajamo na našoj zemlji i u štalama. Imamo sedam vrsta ručkova koji su specijaliteti naše kuće. Od rakija služimo dunjevaču, šljivovicu, kajsijevaču, jabukovaču i lozu, koju sami pečemo, a na vinskoj karti, osim našeg, nalaze se i vina iz podruma „Kiš“ iz Petrovaradina - kaže Dušan Stojšić.

- Drago mi je što su čitaoci „Blica“ za drugi salaš u Vojvodini proglasili ovaj objekat. U međuvremenu, moji fanovi otvorili su profil na „Fejsbuku“ i preko njega stupili su u kontakt sa fanovima prvonagrađenog „Majkinog salaša“. Pao je dogovor da imamo zajednička druženja na našim salašima, a prvi će biti 17. juna kod nas. Glavni gosti će nam biti vlasnici „Majkinog salaša“ i njihovi fanovi. Poseban dernek ćemo prirediti onima koji dođu sa primerkom „Blica“ od 18. maja. Zašto, znaju oni koji budu dolazili - objašnjava Dušan Stojšić.

3. „Zekin salaš“ - biser na Krčedinskoj adi

Zekin salaš u Krčedinu za kratko vreme je postao nezaobilazno mesto na turističkoj mapi Srema. Njegovih trinaest celina - etnokuća, restoran, kotobanja sa vidikovcem, kačara, guvno, smeštajni deo sa salama različitih namena, mini zoo-vrt i konjušnica, dečje igralište, letnja bašta, glavni trg sa scenom, vinarija - čine pravu hedonističku oazu.

Prostor je idealan za održavanje poslovnih skupova, prezentacija i seminara, a istovremeno pruža sve pogodnosti za porodični odmor običnim turistima i namernicima koji vole autentični rustični ambijent i enterijer iz prohujalih vremena.

Ovde su naročito ponosni na vinoteku sa izložbeno-prodajnom postavkom najboljih sremačkih vina. U ambijentu starog sremačkog domaćinstva služe se autohtona, pomalo zaboravljena jela ovog kraja. „Zekin salaš“, objašnjava direktor Veljko Samardžić, svojim kapacitetima može zadovoljiti više aktivnosti u isto vreme: dok porodice ručavaju u hladovini letnje bašte, deca se igraju na igralištu. Na suprotnom kraju trga mogu da se odvijaju promocije i manifestacije, a pod krovom su komotne sale za svadbeno veselje i diskretna sala za poslovne sastanke, koktele...

Za posetioce avanturističkog duha organizuju se posete fruškogorskim manastirima i vinarijama, plovidbe Dunavom, lov, vožnja biciklom ili konjskom zapregom, jahanje, foto-safari na Krčedinskoj adi, gde se napasaju divlji konji.
Sve ovo može se iskusiti u prijatnom ambijentu sremskog sela, sa zecom kao lajtmotivom koji se provlači kroz sve sadržaje salaša - osim kroz trpezu!
Pored neobičnog ambijenta, na „Zekin salaš“ se, prema priči gostiju, dolazi i zbog kuhinje, čuvenih tamburaša, pesme, vina i ambijenta.

- Odluka čitalaca „Blica“ da smo treći najbolji salaš u Vojvodini nam je najznačajnije dosadašnje priznanje jer smo ga osvojili u jakoj konkurenciji sa salašima koji imaju puno dužu tradiciju, a mi postojimo tek godinu dana - kaže menadžer ovog objekta Jelena Prica.



Vojvodjanski salaši
Salaši u Vojvodini

Idealan predah od urbanog života možete doživeti na Vojvodjanskim farmama ili “salašima”. Locirani su izvan sela i sadrže kuću i pomoćne zgrade koje su korišćene za održavanje velikog imanja oko njih. Mnogi od salaša danas su preuredjeni i prilagodjeni savremenim potrebama pa imaju bazene, ergele, sportske terene, ribnjake i druge rekreativne sadrzaje predstavljajući prave male resorte u ravnici. Na nekim salašima porodice i dalje žive kao i nekada kako su njihovi preci. Na salašima Vam se pruza mogućcnost da uživate u domaćim specijalitetima, vinima i nezaboravnom gostoprimstvi Vasih domacina. Ne propustite takav doživljaj! Odmor na svim ovim salašima možete rezervisati preko našeg rezervacionog sistema.


Preporučujemo salaše

PALIćKI SALAšI - SALAšI NA SEVERU BAčKE

​

Nedaleko od Subotice u okolini Palićkog jezera, u ambijentu panonske ravnice nalaze se Subotički salaši. Ambijent tradicionalnih vojvodjanskih farmi preuredjen je u etno stilu i prilagodjen savremenim potrebama. Idealan je za kraći predah na putu iz Budimpešte prema Beogradu i Novom Sadu ili miran odmor uz brojne aktivnosti i dobru vojvodjansku kuhinju ...
​

SOMBORSKI SALAšI ​

U neposrednoj blizini Sombora nalazi se Dida Hornjakov Salaš. Do njega je najlakše doći fijakerom (a baš je i onako gazdački ). 1,5 km je udaljen od kružnog puta na salaškom naselju Gradina i 3 km od centra Sombora. Porodica Hornjak je već više od veka vlasnik ovog autentičnog salaša. Domaćini se trude da sačuvaju tradiciju somborskih salaša ali ove jeseni salaš dobija i dodatne turističke smeštajne kapacitete. Na prostoru od 1,5 hektara smešten je salaš, letnja kuhinja, štala, đeram, kokošinjac, čardak. Posetioci imaju prilike da vide bunjevačku sobu sa predmetima starim više stotina godina. ...Pročitaj
​

ČENEJSKI SALAšI - SALAšI U OKOLINI NOVOG SADA

​

Salaši u okolini Novog Sada Na nekoliko kilometara od Novog Sada nalaze se male oaze mira idealne za odmor i predah koje će Vam dočarati duh starih vremena obojen modernim elementima. Ovde možete probati vojvodjansku hranu, uživati u dobrom vinu i zvucima tamburaša, pecati, sakupljati voće, vozati se biciklom po obeleženim stazama. Topla preporuka za miran odmor daleko od svakodnevne gužve posetiocima iz Beograda i Novog Sada.
​

​

Cvejin salaš se nalazi na samom ulazu u Begeč, udaljen 18 km od Novog Sada. Idealan je za razne poslovne i porodične skupove zatvorenog tipa. Ljubitelji prirode i domaće vojvođanske hrane uživaće u mirnom ambijentu salaša. Smeštaj se sastoji od jedne dvokrevetne i dve jednokrevetne sobe. Sobe se izdaju u paketu (zajedno). U okviru smeštaja nalaze se kuhinja, kupatilo (kada i tuš), TV. Objekat, zbog svoje konfiguracije je pogodan za boravak i odmor jedne porodice ili grupe prijatelja (sobe dele kupatilo i kuhinju).

​

Seosko domaćinstvo ili salaš Cvetni salaš- Palić/Palic

​

Cvetni salaš na Paliću, u svom sastavu ima 15 komfornih soba, trpezariju gde se služi tradicionalni bački sto za doručak, TV-salu sa satelitskim programom, mini teretanu, saunu, bazen, opremljenu konferencijsku salu, terene za fudbal i odbojku na pesku, teren za basket, šaranski ribnjak, školu jahanja.

​

Seosko domaćinstvo ili salaš Salaš 137- Čenej, Novi Sad

​

Salaš 137 na Čeneju, poseduje 14 soba uređenih u Alt Deutsche stil-u. Sve sobe su opremljene TV, radio, CD player i minibar. U kompleksu se nalazi sauna, mini teretana, restoran sa tradicionalnom vojvođanskom kuhinjom, kapaciteta - u salama - 70 mesta, u bašti - 80 mesta i ''Gazebo" (letnja bašta) - 140 mesta.

Izvor: visitserbia.org
​

Ako sam se pito, a na to pitanje niko nije probo odgovorit, jevo mog kontanja:
″Svako vrime donosi svoje″, starovinska je izreka, koju su često tirali (ponavljali) salašari. To je prosto sročena istina koja se od iskona do danas ponavlja. Na priliku, ne oplakuje se Artemidin hram u Efezu, al se spominje Herostrat¹. Ne oplakuju se ni zemunice u Galovu (kod Slavonskog Broda, iz vrimena tzv. Starčevačke kulture, iz neolita oko 5000 g. pr. Kr.). Sva ta čeljacka zdanja izazivaje divljenja današnji graditelja. Od galovački zemunica i njevi ″vršnjaka″ zemunica u Starčevu (kod Pančeva), pa u Madžarskoj i Rumuniji, ko zna od kad u Sibiru i dr., kroz milenije se stiže i do zemunica u našem ataru. Ni za zemunicama nema žalobnica jel su od nji ostali samo tragovi. Odminili su ji novija zdanja - salaši. O nestalim u svoje vrime vrhunskim zdanjima nisu pisali turobnice, al ji se tušta nji sićaje sa sjetom (blaga tuga za izgubljenim). Nji su naslidila druga novija zdanja, dike svog vrimena, pa se tako stiglo i do naši salaša - od nastanka do sunovrata i priobražaja. O njima nam nisu pisali turobnice, jel ″Svako vrime donosi svoje″, a upućeni (znalci) koji su se mašili pera paštrili su se da misto turobnica o njima što virnije pišu, pripovidaje, često sa prizvukom sjete. Tako triba da se prošlost čuva potomcima, od iskona do danas, a tako triba bit i ocele. S takom nakanom sam se latio i pisanja o salašima s neskrivenom sjetom.

* * * * *
″Svako vrime donosi svoje″, starovinska je istina koja se ponovila i posli Drugog svickog rata. Stvorena je nova DFJ - Demokratska federativna Jugoslavija. Mi koji smo svidoci, pa i sudionici, u stvaranju tog društva sićamo se, zdravo (veoma) dobro se sićam(o)... Onda sam bio salašar, na kratko ″skoknio″ do varoši, pa na salaš. Nevolje salašara su počele kad se vlast ugnjizdila i kad su se okomili i na poljodilce. Od lancoša (sitni gazda, sirotinje) bogatije poljodilce su đuture proglasili kulacima (rus. gazde, protivnici socijalizma), pride sa ″cubokom″ (dodatkom na glavninu): agrarna referoma, konfiskacija pride s robijom i stotinama mrtvi (Požarevac - put do Zabele, Beograd - ziđanje stadiona JNA, zloglasni logor u Dečanima i dr.), otkup s otimačinom, nasilno tiranje u zadruge, a sve to popraćeno s drćanjem: oćel čim se smrači banit ″gost″ u miciki i dugačkom kožnom kaputu, s pratnjom čupača brkova... i, dosta je i toliko. Od naređani patalija dosta bi bila i jedna da poljodilce, osobito salašare gurne na rub sunovrata.
UNRRINA² pomoć, oteto pa i radom stečeno bogatstvo u početku je potrošeno na industriju. Napridak društva bio je zavidan. Iz godine u godinu narod je živio sve bolje. A u tom vrimenu, u ti petnaestak godina boljitka šta je bilo s poljodilcima? Oni su za boljitak, za napridak platili najveći cek, s poslidicom da su tapkali u mistu.
Mladi salašari su friško počeli zgrajsat (pobić) u varoš, namistit se u fabriku. Tu su vidili svoju budućnost, al njim se polagano počela uvlačit pod kožu pošast gubljenje radni navika, pa se časkom ostvarila iskonska mudrost: ″Ko se na carskoj raboti prikine, nije zavridio da ga u groblje zakopaje″. Za to vrime tzv. kapitalističke zemlje su grabile krupnim koračajima naprid s ositnim pomoćima poljodilcima. Kad su naši mudriji pridnjaci vidili očigledan nauk napridni zemalja: ko ima unosno zemljodilstvo, taj ima sređenu i jaku državu, okrenili su se pomagat poljodilcima. Državna dobra i zadruge su čak i onibusima (autobusima) slali radnike nek vide kako se gazduje sa zemljom. Malo po malo pa se dopušto uvoz sa Zapada, počeli su pomagat i privatnim poljodilcima, uvlačili su njim struju, dopuštali, čak i davali pomoć za kupovinu novi traktora i drugi mašina, a ″zelenim planom″ počela se davat izdašna pomoć i salašarima... Al za pentranja gori iz strmog ponora bilo je kasno. Nema unosnog poljodilstva brez podmlatka, brez struje i tvrdi putova, brez pomoći države, zato je sudbina većine salaša bila je zauvik osuđena na propadanje.
Salašari koji su odolili toj pošasti životare nuz tvrde putove, a po niki okoprcniji su svoja gazdinstva uzdigli na razinu farmi iz kaki se danas radi napridno poljodilstvo. Naši pridaci stočari prija oko dva vika noćom su na paši čuvali josag od kurjakova (vukova), a danas moderni kurjaci, čitaj banke (samo ji u našoj varoši ima tridesetak!!!), vrebaje na salašare farmere i čekaje šta će od nji spapčit.
Jeto, svako vrime pa i salaši imaju svoje neimenovane ″Herostrate″². Zato nam ne triba turobnica za onim što je prošlo rad ovog el rad onog, već triba se paštrit i razgolitit pravu istinu o svojoj prošlosti, pa tako i o nestanku većine salaša. Sotim triba u duši čuvat lipe uspomine na vrimena koja su ostavila na njoj duboke brazde osićaja pripadnosti svom rodu.

* * * * *
¹ Herostrat - Grk koji je god. 356. pr. Kr. zapalio prekrasni Artemidin hram u Efezu (danas u turskom dijelu Male Azije) jedan od sedam svjetskih čuda, da se tim činom proslavi i ovekovječi svoje ime (Herostratova slava - slava rušioca).
² UNRRA - skr. engl. United Nations Relief and Rehabilitation Administration - Uprava Ujedinjenih naroda za pomoć i obnovu, osnovana 1943. i djelovala do 31. III. 1949. pomažući hranom, lijekovima i odjećom i drugim potrepštinama (vučnim strojevima: lokomotivama, traktorima, kamionima i sl.) pojedine u ratu postradale narode.

(Ulomak iz knjige ″Od zemunice do salaša″ - u pripremi za tiskanje)

Traganje za istinom o salašu

O salašu su do sad toliko nji pisali, pivali, fotografisali, slikali, pripovidali, pokazivali u rukotvorinama, znalački i falširano; a u najnovije vrime ime hasnirali mijandžije za mamac gostivi i sl. O salašu do sad, koliko znam, niko ga nije sustavno, temeljno, znalački puku pridstavio kaki je bio i zašto je zemljodilac izabro baš salaš u kojem je stvorio izvoran domazluk.
Rič je o salašima Bunjevački Hrvata, od nastanka (početak se šacuje /procinjiva/ na kraj XVII. vika) u subatičkim pustarama pa do punog životnog sjaja, kaki su bili prid veče Drugog svickog rata. Salašari su sačuvali Bunjevačku ikavicu, odnigovali i u tal nam ostavili svikolike adete u svim životnim prilikama. Talovali smo i imovinu salašara. Na svemu šta su nam ostavili - fala, velika fala! Za taj vridan tal dužni smo salašarima da ji što virnije svitu pokazivamo. Ne samo kroz turobnicu (žalobnicu) o neukim i zaostalim paorima, pa i zgledano..., već kroz što virniji opis našem pokoljenju. Nek se svikolikim taloom diče svojim pridacima, nek znadu da nisu tikve brez korena.
Dal vridnujemo salaš na pravi način?
Jel istina da triba žalit srušene i napuštane salaše? Istina je, al ko ji je take do sad spominjo nije kazo zašto.
Jel istina da je salaš velika zagonitka iza šumnjaka, di štogod šuška, gurliče, muče, mekeće, kokodače el ko zna na koji način se javlja. Ti su glasovi neupućenom zagonitka? Istina je. Al samo onom ko salaš nije upozno iznutra.
Jel istina da je salaš (ko zgrada) nabijanica pokrivena trščanom krovinom i spolja umazan krečom. Istina je. Malo nji znadu zašto je kadgod bilo bolje živit u salašu, neg danas u recimo betonsko-gvozdeno-caklenoj nastambi. To mož znat samo onaj ko je živio u kadgodašnjem salašu i danas u modernoj nastambi.
Jel istina da salašar uživa sam samcat s obiteljom, u njegovom malom raju kojeg ne pozna varoščanin? Istina je. To razumi samo salašar.
Jel je istina da je salašar svestran: staložen, odmiren, ezermešter, znalac u odranjivanju litine, josaga (blaga) i sl. i da je u dobro s komšijama? Istina je. Malo nji znadu da je on bio taki, nisu s njim živili na salašu da bi ga donekle upoznali.
Jel istina da su salašarski zemljodilci pustare i atove naše ravni pritvorili u plodne njive koje danas hasniramo. Istina je. Kako su i zašto to uradili? To triba istražit i protumačit.
Jel istina, da smo od salašara talovali savršen sklad suživota, odnos čovika naspram prirode i prirode naspram čovika, danas kažemo ekologiju. Istina je. Al je i istina da smo mi, ljudi današnjice, najvećim dilom taj sklad osakatili. Istina je.
Jel istina, pa koja ? Ima ji sijaset. Pa koja je onda istina o salašu i salašarima. Naprosto istina je u istinama. Nji mož naređat još više, al i ovo je dosta do potaknem štioca na kontanje i ređanje novi istina.
Još nije metnita tačka na kraj istine o salašima.
U nizu priloga probaću odgovorit na pitanja na koje imam odgovor ko salašar i do koji sam došo posli u istraživanjima.

Izvor: Subotica.info

 

[zjovan29]

Park prirode

Park prirode - kanjon reke Uvac




„Čovek može da posmatra prirodu sa ciljem da je upozna, kako bi se odbranio od nje ili je iskoristio u svoje svrhe. Teško onom ko je posmatra sa drugačijim namerama, mislima i osećanjima” Ivo Andrić

Zamak beloglavih supova



Poseta kanjonu reke Uvac sa više prelepih jezera i pećina, stoletnim šumama i retkim biljkama i životinjama predstavlja nezaboravno iskustvo koje se nigde drugde ne može doživeti.
Specijalni rezervat prirode “Uvac”, prirodno dobro od izuzetnog značaja prve kategorije, nalazi se na samom jugozapadu Srbije, na teritoriji opština Sjenica i Nova Varoš. Ovaj rezervat netaknute prirode, u svojim nedrima odgaja i hrani različite vrste životinja i biljaka. Jedinstvenost područja čini prisustvo veoma retke i malobrojne vrste lešinara - beloglavog supa, koji se gnezdi u pojedinim delovima klisure, na stenama, potkapinama i pećinama iznad vode.

Saradnja prirode i čoveka

Pre oko četiri decenije u kanjonu, koji je vekovima dubio Uvac na svom 115 kilometara dugom putu od Peštera do Limske doline, formirane su tri hidroakumulacije - Uvačko, Zlatarsko i Radoinjsko jezero. Nekada je proizvodnja struje iz ovih akumulacija predstavljala 65 % ukupne proizvodnje u Srbiji. Gradnjom velikih sistema u Srbiji značaj hidroelektrana je umanjen, ali je Uvac zbog svojih prirodnih i geografskih vrednosti ostao i dalje važan u sistemu srpskih elektrana. Mada je izgradnjom tri veštačka jezera potopljen deo kanjona, čime je čitav predeo dobio novi izgled, klisura reke Uvac je i dalje živopisna, a pred njenom lepotom dah zastaje i onima koji su se po belom svetu nagledali raznih čuda prirode. Danas, živopisnim kanjonom Uvca u blizini Nove Varoši, peške i čamcima, prolaze brojni zaljubljenici u prirodu i retku vrstu orla lešinara - beloglavog supa, kojeg zbog raspona krila od oko 2,8 metara i zadivljujućeg leta sa pravom zovu i nebeski kralj.

Kralj visina sa grba Nemanjića



Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica. Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu ali i jedina sa staništem u Srbiji. Živi jako dugo, oko pedeset godina. Sa težinom do 15 kilograma i rasponom krila od oko tri metra izgleda zaista moćno i predstavlja pravu atrakciju u vazduhu. Zbog svoje lepote i moćnog izgleda, ali i načina života često su je nazivali i “mitskom” pticom. Posmatrajući ga dok krstari nebom, čovek je vekovima pridavao značaj njegovom savršenom letu. Iz toga se rodilo verovanje kako sup može predvideti oluju, rasterati oblake, predosetiti nemile događaje. I među srednjovekovnom srpskom vlastelom, beloglavi sup je imao svoje mesto. Beloglavi sup sa dve glave se može prepoznati na grbu Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Crnojevića, a najbolje očuvani grb beloglavog supa nalaze se na južnom zidu crkve Lazarice u Kruševcu. U prošlosti je sup bio rasprostranjen u celoj Srbiji, ali je nebrigom društva i smanjenjem stočnog fonda došao skoro do istrebljenja. Budući da se hrani pretežno mrtvim papkarima i drugim krupnim sisarima, beloglavi sup ima ulogu čistača prirode, a zahvaljujući svom specifičnom načinu ishrane, sprečava pojavu zaraza. Danas se može videti na svega tri lokaliteta u jugozapadnoj Srbiji - u kanjonima Trešnjice, Mileševke i Uvca. Ozbiljnije aktivnosti na zaštiti kolonije u kanjonu Uvca preduzete su pre tri decenije, zahvaljujući lokalnim meštanima i zaposlenima u rezervatu Uvac. Godišnje se u “restorane”, odnosno hranilišta za beloglave supove “servira” oko 50 tona klaničnog otpada i uginule stoke. Posle svega što se učinilo na njihovoj zaštiti, broj beloglavih supova se popeo sa sedam parova (koliko ih je bilo 1993. godine!) na današnjih trista jedinki. Ova kolonija beloglavih supova je danas najbrojnija na Balkanu i jedna od najvećih u Evropi.
Priroda koja ostavlja bez daha

Reku koja nosi mnogobrojne tajne, osim zaljubljenika u ptice, sve češće posećuju i mnogobrojni turisti. Vožnja čamcem kroz meandre Reke Uvac je nešto što se dugo pamti. Bistra voda naoko pitomog Uvca krivuda zavojima koji više liče na lavirint iz koga nema izlaza nego na tok reke. Kameni zidovi klisure, koja je na pojedinim mestima toliko uska da se njom jedva može proći čamcem, pri dnu su beli, uglađeni vodom, a u visinama sivi i crni, prošarani rastinjem.


Iz gnezda svijenih ispod okapina i kamenih streha, stotinak metara nad vodom, nalaze se gnezda beloglavih supova, koji su kanjon Uvca izabrale za jedno od svojih poslednjih staništa u ovom delu Evrope. Nakon tridesetak minuta vožnje čamcem, prelazi se vodom preko kamene ćuprije na Žvalama, odnosno ostataka nekadašnjeg Carskog druma od Dubrovnika do Carigrada. Obilaskom kanjona naićete i na jednu od pećina Ušačkog sistema - Ledenu Pećinu, u koju možete ući i sa kopna i sa vode. Lepota ove pećine je u njenim dvoranama sa velikim belim stubovima, prošaranim crvenkastim i plavičastim nijansama. Kada se popnete na jedan od brojnih vidikovaca, iz perspektive beloglavog supa možete posmatrati remek delo prirode - meandre reke Uvac.
Ono što sigurno izdvaja ovaj prirodni dragulj od drugih turističkih destinacija je to što bez obzira na sve veći broj turista i posetilaca, nije promenio ništa ništa od svoje autentičnosti. Nećete videti višespratnice, velike vikendice. Ovde kuće još uvek odišu toplinom pravog seoskog doma, a u kućama se sprema hrana po receptima naših starih. Ipak, da bi utisak bio potpun, treba to doživeti…
Flora i fauna

Pored beloglavog supa ovde se mogu videti i druge ugrožene vrste ptica, kao što su suri orao i orao ribar, buljina, planinski puzgavac i veliki ronac. Na području klisure evidentirano je ukupno 216 biljnih i 400 vrsta ptica, a svoje stanište ovde su našli i medved, ris i vidra, kao i više vrsta endemskih insekata i slepih miševa koji se nalaze na Evropskoj crvenoj listi retkih i ugroženih vrsta faune. U meandrima reke obitava i mladica, vrsta plemenite ribe dovedena gotovo do istrebljenja ali je ovde našla svoj mir.
Šta još posetiti?

U obilazak kanjona Uvca može se krenuti sa brana Uvačkog i Zlatarskog jezera na Rastokama i u Kokinom Brodu, udaljenih oko desetak kilometara od Nove Varoši. Na obodima kanjona podignute su i dve crkve brvnare u selu Kućani i Radijevići sa ikonama neprocenjive vrednosti, a u selu Božetići je manastir Dubnica koji je nedavno obnovljen nakon tri veka provedena u ruševinama. Na oko 15 kilometara od brane na Rastokama, starim kiridžijskim puten za Ivanjicu, nalazi se i etno selo Štitkovo sa stambenim objektima od brvana, podignutim krajem 19. veka.
Hadžisup

Praćenjem beloglavih supova putem prstenova i krilnih markica utvrđeno je da mlade ptice sa Uvca odlaze i po 2.000 kilometara daleko od rodne kolonije. Najpoznatiji među njima je Hadžisup - 4, beloglavi sup koji se nastanio u Izraelu i koji je uz pomoć tamošnjih ornitologa „poslao” svoju fotografiju. Najveći broj supova odleće do Bugarske i Grčke, ali se posle ponovo vraćaju u svoju postojbinu. Zato se za njih kaže da caruju balkanskim nebom.
Ne propustite da probate: heljdopitu, paprike u pavlaci, goveđi pršut, slatko od šumskih jagoda i rakiju od divlje kruške.













































[ame="http://www.youtube.com/watch?v=IYbTv0onHpA"]YouTube - KANJON UVAC.mp4[/ame] :give_rose::yea:yes3



Kanjon Uvca Veliku turistička atrakciju celog ovog kraja predstavlja Specijalni rezervat prirode Uvac, sa kolonijom Beloglavog supa u kanjonu ove reke, na Uvačkom jezeru. Kanjon Uvca se nalazi na severnoj strani Pešterske visoravni, ima površinu od 600 kvadratnih kilometara i nadmorsku visinu od 1100 metara.

Specijalni rezervat prirode Uvac je zaštićeno prirodno dobro od izuzetnog značaja. Nalazi se u kanjonu Uvca, na teritoriji opština Sjenica i Nova Varoš, uklješten između masiva planina Zlatar na jugozapadu i Javor na severoistoku. Minimalna nadmorska visina u rezervatu je 760, a maksimalna 1322 metara. Specijalni rezervat prirode Uvac predstavlja rajsko mesto ne samo za turiste, nego i za prave poznavaoce prirode, speleologe i ornitologe. U njemu živi 104 vrste ptica. Najčuvenija i najveća od njih je beloglavi sup.
Specijalni rezervat prirode je stavljen pod zaštitu države prevashodno da bi se očuvala i razmnožila ova korisna, retka, najveća ptica koja živi u našoj zemlji.

Beloglavi sup je vrsta orla lešinara, impozantne veličine, raspona krila do tri metra. Prosečna težina ptice iznosi između osam i devet kilograma, a pojedine jedinke mogu dostići težinu od jedanaest kilograma. Krajem januara ili početkom februara, ženka nosi samo jedno jaje i na njemu leže oba roditelja osam nedelja. Beloglavi sup formira gnezdo i polaže jaje na najnepristupačnijim mogućim mestima, na vrhu krečnjačkih stena čije litice dominiraju nad vodom Uvačkog jezera. Izlegli mladunac ostaje na gnezdu, pre prvog leta, oko četiri meseca. Supovi polno sazrevaju sa oko pet godina. Uloga beloglavog supa u lancu ishrane u ekosistemu je jedinstvena i nezamenljiva - isključiva hrana su mu uginule životinje, čime sprečava širenje zaraza i na taj način vrši "prirodnu reciklažu".
Ova retka ptica je pre dvadesetak godina bila pred izumiranjem. Pre devetnaest godina, na teritoriji uvačkih jezera bilo je samo 7 jedinki beloglavog supa. 1994. godine osnovan je Fond za zaštitu ptica grabljivica Beloglavi sup i otvoreno hranilište na koje se od tad kontinuirano iznose tela uginulih životinja. Zahvaljujući tome, danas u kanjonu Uvca ima oko 300 jedinki beloglavog supa. Tako je kolonija ove jedinstvene ptice postala najveća na Balkanu i jedna od većih u Evropi.
Posete koloniji beloglavog supa na jezeru organizovane su čamcima. Sezona poseta je od maja do oktobra. U rezervatu nije dozovoljeno kretanje izvan označenih puteva, pravljenje buke i narušavanje zaštićenog područja.
Specijalni rezervat prirode Uvac je jedino gnezdilište na području Srbije veoma retke ptice Veliki ronac. U kanjonu Uvca zabeležena je najveća koncentracija ove ptice na Balkanu.
Prirodno čiste vode u Kanjonu Uvca, staništa su 11 vrsta riba.
:agree::acute:

 

[crvendac_011]

Neki bi opet kod bake

Под лупом - ЕТНОСЕЛА ИЗБЛИЗА

Неки би опет код баке

Етноцрква за венчања у Станишићима


Мада предузимљиви домаћини, њих педесетак, настоје да поштују традицију, до доношења новог закона војвођанска запрежна кола остају у дворишту на Тари, а кобасица из супермаркета завршаваће у тањиру неких гостију уместо кајмака и вруће лепиње.
Етносело је сложеница новијег датума, настала од наше речи село и грчке етно који означава да се реч односи на народ, или народне обичаје, а подразумева туристичку понуду у духу српске традиције почев од народног градитељства, гостопримства, домаће – националне кухиње... Подразумева.
У недостатку нечега специфичног и аутентичног у туристичкој понуди Србије и региона, створена је здрава конкуренција предузимљивих људи који као да се такмиче ко ће пре изумети нешто ново да привуче госте. Ко нема баку а хтео би да се у селу наспава и одмори, а и доручкује домаћег кајмака и врућих лепиња као код најрођенијих, плати па се препусти уживању. Преморенима – добро, још боље предузимљивима. Ипак, да се зна: само Сирогојно по свим критеријумима носи оправдано назив „етносело”, све остало је варијација на тему сеоског туризма. Али, коме је то још битно ако нема своје бабу и деду у некој паланци.
Почетком шездесетих година прошлог века у селу Девићима, општина Ивањица, зачет је сеоски туризам. Међутим, због лоших путева пре свега, без рекламе и помоћи државе, овај покушај је остао у запећку туристичке понуде све док није на нови начин спојена потреба за одмором у природи и носталгија за сеоском идилом.
Рачуница је показала да се од издавањем соба може пристојно допунити кућни буџет. Тако су многи почели да преправљају своје оронуле куће, сређују собе, преуређују дворишта за долазак најпре домаћих, а онда стидљиво и иностраних туриста.
Сада тих сеоских домаћинстава има широм Србије, то су обично породичне куће новијег датума у којима су неке собе и поткровља преуређени за примање гостију. Може се добити преноћиште, евентуално доручак, а пун пансион за сада у својој понуди имају само они који се озбиљније баве туризмом. А да би се неко бавио овом делатношћу, по речима Владимира Ивановића, председника Националне асоцијације за развој сеоског туризма, потребни су пре свега воља, одговарајући простор и кућа, па пријава делатности у општини…

Вајат дражи од хотела
Свест да све више житеља градова жели одмор у природи „као код баке”, али и комфор налик хотелском, допринела је подизању једног од првих етносела у Коштунићима. Село је имало комфорне вајате апартманског типа са заједничким националним рестораном, продавницу сувенира и домаће радиности, музејом, у близини је била црква… Све што је потребно за попуњеност свих 365 дана у години. Било, јер тренутно не ради.
Једно друго „Старо село Сирогојно”, тачније музеј на отвореном, створено на основу етничког истраживања Ранка Финдрика, подигнуто је још 1981. године, са намером да сачува траг старе српске сеоске културе 18. и 19. века. Оно је добар „школски” пример споја традиције и туризма, који би и другима могао бити узор. Сирогојно је било и остало – јединствено у Србији, бар до усвајања новог закона који ће будућим предузетницима помоћи да стручније уреде етноамбијент, да се не би десило да двориште на Тари красе залутала војвођанска запрежна кола…
Чињеница да етносела, сеоска домаћинства и уопште сеоски туризам могу да донесу новчану корист често је била злоупотребљавана. Многи су се загубили негде између жеље за новцем и искрене љубави према традицији и културној заоставштини, па је „етно” сада само појам, у теорији лепо објашњен, а велнес центар, финска сауна, џакузи постали су саставни део понуде у неким од „села”... Додуше, има то и своје оправдање – због разноврсније понуде, а уколико не познајемо довољно своје обичаје и традицију лако ћемо посегнути за страним… Међутим, било би неправедно занемарити значај етносела у туристичкој понуди Србије. Кажемо етносела, а тај појам још званично не постоји у нашој туристичкој понуди, још није направљена категоризација по којој би се знало који објекти припадају којој групи, већ је све стало у две речи – рурални туризам.
Чињеница је да је због недостатка стручности и закона, свако од предузимљивих етнодомаћина радио како је знао и умео, али исто тако да је управо овај вид туризма на наш начин постао интересантан до те мере да је Дрвенград Емира Кустурице на Мећавнику добио највеће признање Унеска. Наиме, проглашен је за једно од најлепших европских етнооаза и стављен под заштиту ове организације. И ко мари за то што овај град само подсећа на народно градитељство? Битно је да колона знатижељних посетилаца хрли ка Мокрој Гори да би видели режисеров градитељски домет и да би уживали у домаћем соку од малина. Шта више?

Моравски конаци

Етносело Станишићи су прича за себе. Све чешће их називају Дизнилендом с оне стране Дрине. У почетку су комшије негодовале што у питомој, равној Семберији, ниче „брдско-планинско село”, како га је по свом сећању из детињства и машти дочарала породица Станишић. Захваљујући баш том етноселу, Бијељина је постала туристичко одредиште. Они који траже длаку у јајету лако ће наћи замерку, тврдећи да је претрпано, али да је све уређено и одржавано не може се порећи, а улаз се, за разлику од Дрвенграда, не плаћа. Оно што се може замерити, али не етноселу већ комшилуку – јесте складиште грађевинског материјала, с једне стране, ауто-отпад, с друге стране…
Моравски конаци су друга прича. Ово „село”, које краси црква брвнара посвећена светом Николи, настало је чишћењем сеоске депоније, коју је заменило језерце чисте воде, идила је употпуњена аутентичним кућама које су стизале са разних страна, па су се укрстили разни стилови народног градитељства. Мана овог „сеоцета” је велика гужва викендом, али има оних који управо то воле.
Дрина је начичкана етноселима. Међу најпосећенијим је Сунчана река, захваљујући чињеници да поред близине бање Ковиљаче, Сокограда, Тршића, гости могу да уживају и у чарима реке, јахању… Док су у Врхпољу туристима обезбедили и могућност сплаварења.

Разумети домаћине
Како смо сазнали од Јагоде Јовићевић, саветника за сеоски туризам у Туристичкој организацији Србије, многи улазе у овај посао без претходног плана о исплативости. Међутим, Гостољубље у Мионици се полако, али успешно шире, с обзиром на то да је све почело од породичне куће, а онда захваљујући донацији Министарства пољопривреде и имању које се простире на 11 хектара, израсло у етносело са шест вајата. Слично су урадили и у Сурдуку, у Дунавском гнезду, где је све почело од викенд куће, а после три године ту су још две помоћне зграде са апартманским смештајем направљене у стилу древних сремачких котобања….
Да је етнотуризам уносан показује и пример еко-етносела на Златару у које је уложено 50.000 евра само да би се довела вода.
Гостима из иностранства провод у етноселима је интересантан али и скуп, јер се цене крећу од 15 па до 250 евра по особи за дан, што је у рангу, па чак и скупље, сличне туристичке понуде у ЕУ. Храна је права сеоска, холестерична, дакле јака и обилна, често употпуњена чајном кобасицом из супермаркета. Све то стоји, јер хтели то или не, многима је етно само параван за класично угоститељство. Сакупи се по селу где се шта затекне, битно је да је „старо”, окачи се на плафон, зидове, врата… У собу се убаци стари креденац, ћилим на под и то је све од намештаја… Бар за сада.
– У Србији данас постоји око 50 објеката који би се могли уврстити у етносела и етнотуризам с обзиром на то да задовољавају најстроже стандарде, а њихови власници чак говоре и стране језике – напомиње Ивановић. – Предстоји категоризација и подршка да се створе услови за бављење руралним туризмом, који ће помоћи у заустављању напуштања планинских села, а многим младим људима дати шансу да уз туризам покрену и друге делатности – попут сточарства и воћарства.
Шта рећи? Сачувати оригиналност и примамљиви шарм, а грешке „испеглати” јер етносела, која настају у последњих пет-шест година, јесу магнет који мами све више гостију.
-------------------------------------------------------
Што аутентичније, то привлачније
Све више туриста широм света, посебно оних који посећују руралне делове за њих егзотичних земаља, желе да учествују у животу те заједнице, да упознају њихове обичаје, традицију, културу, начин живота, начин исхране…
– Полако постајемо свесни да је глобализација и стандардизација стварност, хтели ми то или не, јер је она услов опстанка. А у стандарде улази чак и наше духовно наслеђе, пре свега језик који полако узмиче пред туђицама. Зато и наш човек има све више потребу за идентитетом и кроз материјално наслеђе – каже Јованка Сечански, етнолог из Београда, преносећи нам своје искуство након недавне посете Русији, где су подигнута права етносела и насељена уметницима примењене уметности, тако да гости могу да се упознају са старим занатима, купе сувенир и уживају у гостопримству.
Посетиоци наших етносела можда још нису навикли на живот са мештанима, теже разумеју њихова размишљања и окружење. С друге стране, у етноселима би ваљда морале да постоје стаје са стоком и просторије за прераду млека, израду зимнице, просторије за ткање, разне радионице у чијем раду би учествовали и туристи, као што је то, рецимо, случај у Италији. --------------------------------------------------------
Бројеви
У Србији је традиција сеоског туризма дуга, па ипак бисмо могли рећи да је још увек у повоју. Туризмом се данас бави прео 300 домаћинстава на подручју 40 општина, са понудом од око 3.000 кревета. Цена ноћења је између 500 и 2.500 динара. Захваљујући све већем интересовању туриста, посета у последње четири године расте око 30 одсто годишње, расте и понуда, мада се број ноћења прећуткује.
-------------------------------------------------------
Како започети
За бављење руралним туризмом најбитније је да предузетник преиспита самог себе, а и добије подршку породице.
Гост за свој новац тражи квалитет, аутентичност – да за неколик дана доживи регион и да то искуство буде искрено, без „преписивања”, али је зато спреман и да плати.
А груба рачуница каже:
120 дана пута 4 кревета = 480 ноћења пута 10 евра = 4.800 евра
Просек плате у Србији је 350 евра, а 350 х 12 = 4.200 евра!
------------------------------------------------------
Како је у Европи
Сеоски туризам је у земљама Европе и у САД почео да се развија средином шездесетих година. У почетку је то био породични излет током викенда, јер је годишњи одмор по обичају био резервисан за море или планину. Истраживања су показала да већу склоност интелектуалаца за одмор у руралним крајевима, баш као и већи број мушкараца који, за разлику од жена, желе да проведу одмор на селу. Ипак, Аустријанци су отишли најдаље у свему томе.
Педесетих година прошлог века, после озбиљних истраживања, у оквиру националне стратегије за развој заосталих сеоских подручја, простор Алпа почиње да оживљава. На првом месту то је значило додатне приходе, а сем градње путева других користи заустављено је напуштање села. У контакту са туристима поново оживљава културни живот, измешало се старо и традиционално са модерним, тек сви су с поносом истицали да се у Алпе вратио живот.
И Велика Британија је увидела могућност оживљавања руралних крајева уз помоћ туризма. Почетком седамдесетих година у Шкотској многи проналазе ухлебље у сеоском подручју, а по неким статистикама тамо је однос становника и туриста 1: 5 у руралним подручјима. Ни белгијски сељаци се нису одрекли гостопримства, као ни француски, с тим што ови други, многи се слажу, имају најразноврснију понуду за туристе. Гости су већином Французи, из свих слојева становништва.
У последњих двадесетак година туризам у селима Ирске има статус националне културне баштине и управо то га чини врло привлачним.
У Италији, по неким подацима, чак 7.000 домаћинстава изнајмљује љубитељима природе и сеоског одмора 100.000 кревета.
У Словенији домаћин зна да ће за шољу млека и домаће производе које сервира на сто постићи већу цену и зараду и том изазову тешко одолевају сви они који имају услове да се баве сеоским туризмом, а таквих је око 500 сеоских домаћинстава која гостима нуде смештај и храну. Сва домаћинства су категорисана, што код нас није случај.
У Хрватској се иде на организацију мештана села тако да једни дају услуге смештаја, док други своје органски добијене производе пласирају ту, на лицу места.


Славица Берић
објављено: 11/07/2010
Политика магазин

 

[sendi]

Zaboravljeni Srpski dvorci,palate i konaci

ZABORAVLJENI SRPSKI DVORCI, PALATE I KONACI

Sve je aktuelnije pitanje da li će dvorcima biti vraćen stari sjaj Srbija je dobila samostalnost u 19. veku, a smatra se da je tada počela i izgradnja dvoraca. Knez Miloš Obrenović je podigao Konak u Topčideru i Konak kneginje Ljubice, koji nemaju obeležja palata za život vladara, kakva slična zdanja imaju u Evropi. Stari dvor u kome se danas nalazi Skupština Beograda knez Aleksandar Karađorđević počinje da zida već 1884.godine, a Novi dvor je završen 1912. Obrenovići su jednu od svojih najpoznatijih vila-dvoraca sagradili kod Smedereva, a u vreme Karađorđevića, u 20. veku, podižu se rezidencije izvan grada. Aleksandar Karađorđević je od 1925. do 1930. godine gradio Kraljevski dvor na Dedinju, a izgradnja Belog dvora je trajala dve godine i završena je 1936. Dvorski kompleks je za javnost otvoren od 2004. i od tada se svakog vikenda od 6. aprila do 31. oktobra organizuju redovne ture obilaska. U Nišu je postojao dvor kralja Milana koji je srušen početkom 20. veka. Posebno lep Knežev konak u Kragujevcu stradao je u požaru, tako da u južnoj Srbiji rezidencijalnih zdanja gotovo da i nema. Mnogi vredni dvorci u našoj republici još očekuju rešenja o zaštiti i sticanje statusa kulturnog dobra.
Pored manastira, Fruške gore, ušorenih seoskih kuća, raštrkanih salaša,tri plovne reke – Dunava, Tise i Save, panonska ravnica kao poseban turistički resurs poseduje i legate starih veleposednika i plemića.


Vojvođanski dvorci

Dok u drugom delu Srbije preovlađuju konaci, Vojvodina je bogata dvorcima. Pisanih svedočenja o dvorcima, vilama i letnjikovcima malo je, nažalost, sačuvano. O njihovom luksuzu najviše govore preostale fotografije. Dvorci su u vojvođanskoj ravnici nastajali tokom 18, 19. i početkom 20. veka i pripadaju stilovima prelaznog perioda od baroka do klasicizma. Ove nekada velelepne objekte gradile su bogate veleposedničke, vojne, trgovačke i zanatske porodice plemićkog staleža, na velikim spahijskim imanjima ili u većim gradskim centrima radi odmora, zabave, ali pre svega da bi moćne građevine održavale značaj, status i uticaj svojih vlasnika. Najveći broj dvoraca su reprezentativna rezidencijalna zdanja, gotovo uvek uokvirena prostranim uređenim parkovima. Duboko ukorenjeni u istoriju, kulturu i tradiciju Vojvodine,zamkovi su deo identiteta naroda koji su živeli u Sremu,Banatu i Bačkoj. U Vojvodini su četiri dvoraca proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja,dvadeset jedan se smatra kulturnim dobrom od velikog značaja, tri dvorska zdanja su značajna kulturna dobra a više od dvadeset je onih koji su samo evidentirana kulturna dobra. Palate koje su nekada pokazivale moć uspešnih, danas su u najboljem slučaju pretvorene u hotele i zavičajne muzeje, ali je veći deo njih oštetio zub vremena, budući da su nakon Drugog svetskog rata, služile kao zemljoradničke zadruge ili kancelarije mesnih zajednice, čak i kao magacin. U javnost su najpoznatiji Patrijaršijski dvorci u dvorac “Ilion” u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Vršcu i Novom Sadu, a Čelarevo je čuveno po dvorcu porodice Dunđerski. Nadimak Bečeja se nalazi i hotel dvorac “Fantast”.
U poslednje vreme je sve aktuelnije pitanje da li će dvorcima biti vraćen stari sjaj. Početkom godina je počela priprema Predloga nacionalnog projekta obnove najvrednijih dvoraca i letnjikovca Vojvodne u koju su ukljičeni sve relevantne ustanove i institucije Pokrajine, cele Srbije , kao i neke iz inostranstva. Uorganizaciji Nacionalne asocijacije za ekološki turizam „Ekoturizam Srbije“ i Kulturnog foruma upravo je održan Drugi međunarodni naučno – stručni skup „ Dvorci i letnjikovci Vojvodine „ na kojem su razmenjena iskustva i znanja i predstavljeni modeli i mogućnosti revitalizacije ovih zdanja. Trbalo bi da se primenom Zakona o turizmu koji je izglasan pre godinu dana, kao osnovom, i nizom novih akata regulišu najvažnija pitanja rada u turističkoj privredi, a samim tim reši i sudbina dvoraca.

Čuvari bivšeg vremena

Zamkovi kriju brojne tajne koje su samo nagoveštene u pričama i legendama o mističkim životu plemkinja i plemića.Jedna od njih je vezana za dvorac Dunđerski. Poznato je da je pesnik Laza Kostić bio zaljubljen u Lenku Dunđerski. Velika razlika u godinama i pesnikovo poštovanje prema njenoj porodici bili su prepreka da je Laza Kostić zaprosi. Priča se da je pesnik predlagao Tesli da se oženi lepom Lenkom, ali da je Tesla odgovorio da ne može jer je već veren za nauku.
U dvorcu Kaštel nastanjena je takođe priča o ljubavi. Kada je do ovog zamka stigla umetnička družina, najmlađa spahijina ćerka se zagledala u jenog od članova trupe. Zabrinut za sudbinu ćerke, otac je platio glumcima i otpustio ih, ali je mladić ostao skrivajući se u parku. Nesrećni momak je ubrzo primećen i rastrgli su ga psi koje je na njega pustio spahija. Najmlađa kćer se nikad nije udala, ostalo je u dvorcu do smrti, a dogaćaj je u celosti svojeručno zapisala.Okolni meštani prepričavaju ovakve i slične priče, a neke su i zapisane.

Ukoliko se povede veća briga o ovim zdanjima nastajaće neke nove pripovesti vazane za domaće i strane turiste, a legatima će biti udahnut život savremenog doba i dobiće tretman kakav palate u evropskim zemljama uveliko imaju a naši dvorci i letnjikovci svakako zaslužuju. Turističke agencije za sada organizuju posete dvorcima kao što su dvorac dunđerski ( „Fantast“) u Bečeju, dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu, dvorci Stratimirović i Dunđerski u Kulpinu. Mnogo zdanja čekaju bolja vremena i još nisu otvorena za posetioce. U selo Bočar nalaze se čak dva takva dvorca poznata kao „Hertelendi“ i dvorac Bajića; i samo ime dvorca „Biserno ostrvo“ privlači putnike u Bačko Gladište, u selo aleksa Šantić je „Baba pusta“… Ritam dvorskog života ne može da se poredi sa današnjim. Ali, da li to znači da je većinu palata trebalo ostaviti u prošlosti da bi izgubile bitku s vremenom. Moguće je oživeti sećanja na dvorske balove i prijeme na koje se dolazilo čak iz Beča, Pešte i Beograda. Upravo nam današnjica nalaže da se prepoznaju njihove mogućnosti i da im se udahne novi život koji će biti na temeljima nekih vrednosti na kojima su raskošene lepotice i izgrađene.


Dvorski balovi

Srpski državnik i političar Jevrem Grujić zabeleženo je da se tek zima 1 854. „otpočelo sa priređivanjem balova“. Kraljica Natalija je priređivala balove kojima je postavljen model ponašanja na dvoru. Upoznata sa životom u francuskom modenskom letovalištu Bijaricu, ona je nastojala da i u Beograd donese novine iz sveta. Pored obaveznih susreta sa ženama diplomata, pokroviteljstva nad „Ženskim društvom“ i drugih aktivnosti, priređivala je balove koji su po raskoši parirali evropskim dvorskim svečanostima i okupljanjima. Po ulasku u dvor gošćama je uručivana knjižica sa redosledom igara u koju su one zapisivale ime partnera za svaku igru. Jedna takva knjižica iz 1 887. godine svedoči da je na programu bilo 11. igara. Balske svečanosti su često počinjale kolom, a sledile su polka, mazurka, valcer, potom opet kolo i najzad kotiljon.


Autor: Jelena Ocić


(Media centar Bor)