Upoznajmo Srbiju

[zjovan29]

ETNO SELO MORAVSKI KONACI

Etno selo Moravski konaci nastalo je u samom srcu Srbije. Nalazi se na 89 kilometara od Beograda, na koridoru 10, samo 1 kilometar od autoputa E-75, na samom izlazu iz Velike Plane, na magistralnom putu ka Požarevcu, tik iza ciglane Progres, koja ga je napravila i u čijem sastavu sada posluje.
Na prostoru gde je niklo etno selo nekada su se nalazila pozajmišta moravskog muljaka sa kojih je ciglana eksploatisala tu vrstu zemlje koju je dodavala u svoju osnovnu sirovinu i time pravila pogodan kompozit za izradu svojih opekarskih proizvoda. Na tim mestima ostajale su neorganizovane rupe u terenu koje su popunjavale kiše sneg i podzemne vode, te od toga pravile močvaru i žabokrečinu sa trskom i šibljacima, korovom i muljem. U međuvremenu tu je bilo pogodno mesto za pojavu divlje deponije smeća, pa se tu godinama dovlačilo i bacalo smeće, šut i raznorazni otpad organskog i neorganskog porekla.

Etno selo "Moravski konaci" je napravljen kao reprezentativno mesto za rekreaciju i odmor od svakodnevnog posla i stresa kojem je savremeni čovek izložen, a strukturalno je podeljen u dva dela.

Prvi deo čini samo etno selo, koje se sastoji od naselja za konačenje, restoranskog kompleksa sa jezerom, malog zološkog vrta u obližnjoj šumici i duhovnog dela sela oličenog u crkvi, zvoniku i kućici za sveštenika. Crkva je posvećena Svetom ocu Nikoli.

Drugi deo centra je sportsko-rekreativnog tipa i još je u izgradnji. Sportsko-rekreativni deo se sastoji od malog akva parka (bazena za odrasle, bazena za decu sa atrakcijama i velikog tobogana sa otvorenom kontra spiralom dužine 75 metara) i restoranskog dela za pripremu hrane i pića za posetioce akva parka.

Ekipa emisije SAT, u emisiji od 2. avgusta 2009. godine, svoje gledaoce vodi na neobičnu patrolu kroz Srbiju.

Mirko Alvirović i ekipa SAT-a, objašnjavajući sve detalje vezane za putovanje spustila se prema Velikoj Plani i posetila, po njihovim rečima "atraktivni, veliki etno kompleks, Moravski konaci, gde bi svako poželeo da provede makar vikend.

Kao i uvek, ekipa SAT-a će detaljno objašnjavati sve što vozače čeka na ovom putu, od stanja kolovoza, preko snabdevanja gorivom do odmorišta.

ETNO SELO

Etno selo "Moravski konaci" izgrađeno je i sredinom decembra 2007. godine pušteno u rad.
Na ulasku u etno selo posetioce čeka veliki parking, sa dovoljno mesta za sve goste. Ulazom u etno selo posebnu pažnju privlači srpska pravoslaavna crkva posvećena Svetom ocu Nikoli koja je puštena u rad i zajedno sa zvonikom predata Srpskoj pravoslavnoj crkvi na upravljanje. U njoj sa našim najmilijima dočekujemo naše blagdane, kumujemo, krstimo i venčavamo se sa blagoslovom Božjim.

Idući dalje kroz etno selo nailazimo na nasenje za konačište sagrađeno od autohtonih starih kuća, koje su sa pažnjom, po napuštenim srpskim selima, demontirane i kod nas ponovo sklopljene. Enterijer kuća je prilagođen savremenom stilu života i u rangu je hotelskog smeštaja. Smeštaj u 12 soba sa 27 ležaja pruža sve pogodnosti modernog turizma.

Na sredini etno sela dominira prelep restoran domaće kuhinje izgrađen od drveta, stakla i kamena. Kapacitet restorana je 300 mesta. Zgrada je podignuta u obliku duplog krsta, a smeštena je na samoj obali jezera veličine 1.5 hektara. U restoranu će Vas dočekati ljubazno osoblje odeveno u srpsku narodnu nošnju.

​

Na jelovniku restorana domaće kuhinje etno sela Moravski konaci se nalaze stari srpski specijaliteti, jela sa roštilja, pečenja, vrele, sveže umešene domaće pogače, domaći sir i kajmak.

Uz zvuke prijatne muzike i pucketanje kamina želimo da Vam dočaramo pravi nacionalni ambijent nekadašnje Srbije.

Oko restorana domaće kuhinje Moravski konaci se nalazi jezero sa 9 ostrva međusobno povezanih drvenim mostićima, sa malim kamenim stepenicama koje vode do same obale jezera. Na dva od devet ostrva se nalaze poslastičarnica i kafedžijnica u kojima se služe domaći slatkiši i ručno peče i melje kafa, kako bi posetioci imali priliku da vide kako se to nekada radilo.

U jezeru je moguć sportski ribolov i može se po njemu ploviti, posebno za to napravljenim drvenim čamcima koji imaju svoju marinu. Na drugoj obali jezera, preko puta restorana, napravljeno je posebno poluostrvo koje predstavlja letnju pozornicu i binu za muzičare.

Na obali jezera napravljene su i dve vodenice čije klepetanje dočarava potpuni ambijent prošlih vremena.

Za one željne šetnje po prirodi napravljena je i šetačka kamena staza sa klupama za odmorduž obale jezera.

Organizovanje pesničkih, guslarskih, lovačkih, ribolovačkih večeri, dana vina, pomoravskih prela, takmičenja u spremanju gulaša i paprikaša u ovom ambijentu predstavljaju ponudu etno sela Moravski konaci bez konkurencije na ovim prostorima.

Za najmlađe u pripremi je mali ZOO vrt i jedno nekadašnje kompletno opremljeno seosko domaćinstvo, kako bi mladi mogli da vide kako su im nekada preci živeli na selu.

RESTORAN DOMAĆE KUHINJE ETNO SELA MORAVSKI KONACI

Na sredini etno sela dominira prelepi restoran domaće kuhinje izgrađen od drveta, stakla i kamena. Kapacitet restorana je 300 mesta. Zgrada je podignuta u obliku duplog krsta, a smeštena je na samoj obali jezera veličine 1.5 hektara. U restoranu će Vas dočekati ljubazno osoblje odeveno u srpsku narodnu nošnju.

Na jelovniku se nalaze stari srpski specijaliteti, jela sa roštilja, pečenja, vrele, sveže umešene domaće pogače, domaći sir i kajmak.

Uz zvuke prijatne muzike i pucketanje kamina želimo da Vam dočaramo pravi nacionalni ambijent nekadašnje Srbije.

SMEŠTAJ

U etno selu gosti na raspolagalju imaju 12 luksuzno opremljenih soba sa 27 ležaja. Smeštaj i usluge su u rangu hotelskog smeštaja sa redovnim spremanjem osoblja i svim potrebnim uslugama uobečajenim za centre ovog tipa. Sobe su urađene u stilu celog kompleksa i svaka od zgrada autentični je objekat stare Srbije.

Svakai od soba u svom sklopu ima kupatilo, TV prijemnik i klima uređaj i pruža sve uslove potrebne za smeštaj gostiju etno centra.

AQUA PARK

Akva park je još jedna od nesvakidašnjih atrakcija koje nudimo svojim gostima. Tokom letnjih meseci, mnogima sedenje kraj jezera, osvežavajuće piće, dobra hrana u restoranu domaće kuhinje "Moravski konaci", kafe na jednom od ostrva ili poslastičarnica i uživanje u laganoj vožnji čamcem nije dovoljna u etno selu. Da bi svima izašli u susret u okviru kompleksa Etno selo "Moravski konaci" izgradili smo i svojevrsni "akva park", čiji su delovi još uvek u izgradnji.

Akva park se sastoji od 2 bazena za odrasle i bazen za decu sa posebnim atrakcijama. Tobogan, koji je u fazi izgradnje i koji će svakako privući veliku pažnju svih posetilaca konstruisan je sa otvorenom kontraspiralom dužine 75 metara.

izvor:turizamplus

 

[zjovan29]

Izleti po Vojvodini (i blizu nje)

Na tom izletu smo već bili, ali lep novembarski dan podstako nas je da krenemo. Što da ne ponovo do Obedske Bare?!

Ovog puta smo išli putevima kojima se retko ide kad se odredi kranja tačka i bira najbrži i najbolji put: preko Fruške Gore, pa od Rume na Buđanovce, Nikince, Brestač, pa Ogar - i eto nas za sat i nešto više lagodne vožnje u području Obedske Bare. Pomalo smo morali i da pitamo za put, jer putokaza baš nema uvek.

Usput smo zagledali šta se može videti, pa evo nečega o toga.

​

OGAR - Etno kuća -''Smatra se da je podignuta krajem XVIII veka. Kuća je trodelna, sa središnjom prostorijom u ulozi kuhinje i sobama sa njenih bočnih strana. Kao primer kuće sažetog trema i ispuštenog dela kuhinje zvanog kućer, ona predstavlja varijantu trodelne ravničarske kuće Srema.'' Deo ovog teksta je i na velikoj tabli kakvih na području opštine Pećinci ima ispred sličnih objekta, crkava ...

​

Piše i da je to najstarija kuća u Sremu i da je kao objekat od izetnog značaja pod zaštitom. Medjutim, ako se brzo nešto ne preduzme, tabla će je nadživeti.

​

Rezbareni zabat sa grbom se posebno ističe kao vrednost. A ni rodino gnezdo nije standardne veličine.

​

Na turističkom centru Obedske Bare smo zastali da 'jauznamo'. Bilo je tridesetak izletnika na vidiku (ubrajajući tu i one oko kotlića) a videli smo i nekolicinu kako se provlači stazicom pored vode. Šetnja po ritu u ovo doba je neuporedivo prijatnjija nego leti, izuzev ako niste mazohist pa vam komarci nedostaju.

​

Na stotinak metara od parkinga je visoki vidikovac (slika je od 2004.) sa koga se pruža lepši pogled.

Na samoj Bari se nismo mnogo zadržavali jer smo hteli da stignemo do Kupinova dok je još svetlo pogodno za slikanje. U prošlom izletu smo razgledali, pored ostalog, i svešteničko domaćinstvo (staro oko 150 god.) uz Crkvu Sv. Luke koje je svakako vrednost, a bilo je potpuno zapušteno. U novimnama je bilo da je obnovljeno. Uverili smo se da je to samo delimično tačno.

'' Купиново је једино сремско село које је било краљевски град. Наиме, у њему су остаци града Купиника, седишта српског деспота Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Турци су га 1521. године освојили и спалили. У Купинову се налази црква Светог Луке позната међу сељанима као Деспотска црква, која је најстарија православна црква северно од Саве и Дунава. Из темеља рушена обновљена је 1730. године'' - piše u Vikipediji. (Koliko ja imam podatak, crkvu Sv. Luke je obnovila Angelina (Srpska, Sveta Angelina), žena Đurđa Brankovića 1486.)

​

Jedna zgrada je obnovljena - napravljena je nova ograda na doksatu od ručno tesane gradje i stavljen trščani krov. Zamenjena je i stara rezberena kapija sa masivnim rezbarenim hrastovim stubovima, novom običnom. (A te stubove sam kasnije 'pronašao').

​

Kotobanja (kako se čardak, ambar u Sremu zove) sa, ko zna kada obojenim rezbarijama, još je u istom stanju, okružen koprivama kao i pre.

​

Crkva Svetog Luke je na samom kraju sela, desno od nje je svešteničko domaćinstvo (bar ga ja kao takvog znam).

​

Gornja slika je napravljena iz lepo uredjenog dvorišta etno-kuće-restoran-kafane. To je novina u odnosu na našu prethodnu posetu.

​

Kuća u kojoj je kafana sagrađena je 1881. i mnogo u njoj i na drugim objektima domaćinstva je autentično ili dosta staro. I to domaćinstvo se smatra delom etno-kompleksa zajedno sa svešteničkim domaćinstvom.

​

Nameravao sam da iz slike isečem vešelicu sa odećom, a uočio sam da je na njoj i seljački grudnjak, pršnjak od ovčijeg krzna, pa sam odustao od isecanja.

​

Ambijent je ukusno i prijatno uredjen, ali ne sa mnogo utrošenog novca.

​

Srebrnom mustrom (pomoću gumenog valjaka) izmolovan zid već dugo nisam video.

A tu je i jedan od rezberenih stubova (drugi se vidi na prvoj slici) sa kapije svešteničkog domaćinstva. Kad sam stubove prepoznao, vlasnik mi je rekao da su pri renoviranju kapije namerili da ih bace. Ovako su ipak sačuvani.

​

Nekoliko stolova je ispod trema a i rasporedjenih u travnjaku dvorišta.

Čuli smo i da je hrana u skladu sa epitetom etno.

Do ruševina grada Kupinika (oko 200 m.) ovog puta nismo išli, a od prošlog obilaska ostataka prestonog grada koji su savremenici opisivali kao 'divan grad' prilažem fotografiju sa jednim od mnogih velikih hrastova oko ruševina.

​

Pošto smo krenuli iz Novog Sada posle podneva, vreme za povratak je bilo tu, pa smo se vraćali boljim i bržim putem - preko Pećinaca.

Usput sam zastao da zagledam partizansku školu u Subotištu (a i ime Miškovci nije iščezlo iz upotrebe) u kojoj sam bio na proslavi neke godišnjice pre oko 40 godina.

​

Izmedju stare (predratne i partizanske) i nove škole je spomenik osamdesetorici Miškovčana poginuih 1941-45.

A na oronuloj staroj školi su ove spomen ploče:

​

Do stare škole je crkva Sv. Jovana Krstitelja iz 1797. kojoj je nedavno izgradjen toranj srušen 1945. i čije dovršavanje smo videli.

​

Kad već idete ovim pravcem, nemojte preskočiti Muzej hleba u Pećincima - 'Jeremija'. On je blizu jučne trake autoputa i prelaska preko njega.

​

Jedna od vitrina sa obrednim hlebovima.​

Музеј хлеба у Пећинцима
(Са Википедије)

Музеј је основан 1995. Идејни творац и оснивач музеја је сликар Слободан Јеремић - деда Јеремија, који је у потрази за експонатима обишао око 750 српских села за протеклих 25 година, а затим је отворио музеј у својој породичној кући и посветио га Светом Оцу Николи. Од 1998. је музеј и званично отворен.

Музејски фонд се састоји од око 2000 музејских експоната, разврстаних у три сталне поставке: етнографску, археолошку и сликарску.

Етнографску поставку чине:

- збирка оруђа за обраду земље,
- збирка предмета који су се користили за припремање хлеба, и
- збирка хлебова сврстаних по групама.
У музеју је изложено 96 различитих обредних хлебова, разврстано по групама - божићни, ускршњи, славски, свадбени и подушни хлебови.

У оквиру музејског комплекса се налазе фуруна за печење хлеба, звоник посвећен Светом Николи, трпезарија и сувенирница.''

​

Koliko ja znam, to je prvi privatni muzej kod nas a i učlanjen je u asocijaciju muzeja Srbije.

​

Kada smo Muzej hleba pre četiri godine posetili u povratku sa Obedske Bare, članovi porodice su nam pokazivali eksponate, uključujući i one predmete u delu kuće koji koriste za stanovanje, a Jeremija je sa posetiocima ćaskao uz čašicu rakije.

Kad smo iz Iriga krenuli ka Vencu, zastao sam i napravio ovaj snimak sa mesecom, zvezdom Danicom i crevenilom zašlog sunca.

izvor:vojvodinacafe.rs
​

Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Izleti po Vojvodini (i blizu nje)

Pored Tamiša
- od Farkaždina do Pančeva -​

​

Predeli na levoj obali donjeg toka Tamiša, od Farkaždina do Pančeva nisu nikakva poznata turistička niti izletnička destinacija. To je put kojim se u tranzitu od Zrenjanina ili Novog Sada prema Beogradu i Pančevu, po pravilu, ne putuje.

Krajem aprila 2008. u prijatno nedeljno prepodne krenuli smo iz Novog Sada na izlet do Pančeva. Nismo žurili, pa što da ne - putem kojim inače ne idemo.

Tisu smo prešli kod Titela, prošli kroz Perlez, presekli magistralni put Zrenjanin Beograd, pa ka Farkaždinu.

​

Ispred Farkaždina zastao sam da slikam utrinu sa stokom i Perlezom u daljini.
I ovde kao i kod skoro svake vode, na kanalu koji je skriven u dolji, bilo je pecaroša.

Ispred Farkaždina



Farkaždin



Sa Tamišom smo se sreli na izlasku iz Farkaždina.

Ostavili smo obližnji Idvor ne ulazeći u njega i kraćim putem nastavili pored Tamiša

​

Izletnike ili pecaroše skoro stalno smo imali u vidokrugu. Ovo je slikano na Tamišu blizu mosta u Farkaždinu.

​

Slika prolećnog Banata, sa vodama po pašnjacima, barama i kanalima punim vode odavno mi je poznata. Taj vojvodjanski motiv, na prvi pogled monoton, meni je slika koju mogu dugo i uvek ponovo sa uživanjem da gledam.

​

I ovde je pecaroš na slici. Nisam mogao da zaključim da li peca na poplavljenoj utrini ili na nekom kanalu koji se od visoke vode ne primećuje, a za koji znaju meštani.

​

Izletnička vatra je potpaljena, deca se igraju naokolo a pecaroši rade svoj posao. Koliko sam primetio, vatre i kuvari se nisu oslanjali na pecarošku veštinu i sreću.

​

Slikovita razlika vode tekućice koja nosi materijal i onih istaloženih, bistrih.

I dalje smo često zastajali, izlazili iz kola i uživali u poggledu na ravnicu.

​

Sakule. Nedelja oko podne, pa se može sresti još manje ljudi nego u neko drugo doba u ovim selima sa sve manje stanovnika.

​

Staro Selo je deo Sakula prema Tamišu.

Slika i jedva primetan miris bogato rascvetalih orahovih resa dominiraju ovom mirnoćom.

Do Tamiša nismo uspeli stići jer su visoke vode prekrile pašnjake ispod sela i put.

Pogled iz Starog Sela na centar Sakula.



Na ulazu u Barandu je savremeno uredjeni turističko - ribolovački teren i restoran. Za one koji to više vole nego prirodne terene - evo prilike.
​

Pomalo neobičan izgled crkve privlači pogled.

​

Opovo. U parku je galerija sa više skulptura u slobodnom prostoru. Galerija nosi ime slikara Jovana Popovića (1810-64).

Pogled na Opovo od Tamiša

​

Na zabatu ove kuće u Opovu prvi put sam video da se pentogram koristi kao simbol. Na kući je ispisana godina 1938. Još jedan interesantam detalj: savremeni kibic-fenster sa roloom (krajnji desni).

​

Sefkerin je koji kilometar od Opova prema Pančevu. (Na autokarti koju sam stavio - nema ga! Verujte mi na reč da se tu nalazi.)

​

Od slika iz Sefkerina stavljam dve: staru kuću ispred koje spava kera, i jednu novu. Možda će ta nova u neko drugo vreme biti privlačna za oko.

Gloganj je između Sefkerina i Jabuke.


Selo Jabuka je već prigradsko naselje Pančeva.

​

Spomen obeležje borcima NOB kod Jabuke je pored puta Za Pančevo, iznad Tamiša i rita koji se prostire oko njegove leve obale. Ispod spomenika je amfiteatar na kome su održavane proslave i časovi istorije.

​

Izlet donjim tokom Tamiša završili smo u Pančevu.

Tamiš nastavlja još desetak kilometara do ušća u Dunav.

Nameravali smo da nekog narednog vikenda krenemo uzvdno: od Farkaždina ka rumunskoj granici. Nismo to postigli, ostaje nam za ovo proleće.

izvor:vojvodinacafe.rs
​

Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Izleti po Vojvodini (i blizu nje)

Za prijaten izletić nije neophodno tražiti neke udaljene i retko dostižne predele. Dovoljno je i iz drugog ugla pogledati ono što nam je tu, 'pod nosom' pa da prijatno provedemo sat-dva.

U ovom, prvom delu izleta na kome se spajaju zapadni deo Fruške Gore i Dunav krećemo od Ledinaca pa stižemo 'čak' do Sviloša.

(Slike su napabirčene od napravljenih na više izleta u nekoliko poslednjih godina.)

Stari Ledinci​

''Ledinci su jedno od najbaksuznijih naselja na Fruškoj gori. Tokom svog hiljadugodišnjeg postojanja, više puta su spaljivani bukvalno do temelja. ...Najveća nesreća selo pogađa 1943, kada Ustaše u noći između 19. i 20. oktobra spaljuju selo. Pored sela, u ratu su teško stradali i sami meštani; u vojvođanskim jedinicama gine 85 boraca, dok je od terora stradalo preko 200 civila. ... Posle rata, selo se ne obnavlja, već se meštani kolektivno premeštaju bliže Dunavu, i tu podižu Nove Ledince. U Stare Ledince se vratilo svega nekoliko porodica, a mesto oživljava tek šezdesetih godina, kada počinje masovno, spontano doseljavanje stanovništva, najčešće iz Bosne.''

​

''U centru Starih Ledinaca, nalazi se crkva Svetog Nikolaja, izgrađena posle požara 1866. Crkva je teško oštećena paljevinom od strane Ustaša 1943. a doskora je bila samo delimično obnovljena''

Na brdu Klisa (koje se vidi iza crkve) vidi se i Ledinačka kula, kako je uobičajeno zovemo.

​

Do kule smo stigli jednog zimskog dana, neuporedivo lakše nego što smo zamišljali, tj. kolima, asfaltom sve do pedesetak metara od ruševine. Na brdu je naselje sa vikendicama. U vreme kad je zelenilo one se ne vide, a brdo Klisa izgleda iz centra Starih Ledinaca kao teško pristupačan cilj.

Inače, 'kula' je ustvari bila crkva. ''Neki istraživači veruju da je zapravo u pitanju nestali manastir sv. Save, koji je bio u Varadinskoj nahiji, a poslednji put se pominje 1588/89. godine. Zubu vremena odoleo je deo zvonika visok oko 10 metara, zidovi i jedan luk naspram zvonika, ispod kog se ulazi.''

​

S obe strane ckve je po jedna česma kojih se sećam iz vremena kada je crkva bila ruševina, a mi, srednješkolci na izletu, zastajali u hladu pored nje da se napijemo hladne vode. Na zalost, voda sada nije za piće (verovarno zbog mnogih septičkih jama koje su na padinama koje okružuju selo).

Česme su spomenik kulture - izgradjene su u XVIII veku, a njihov stil ukazuje na tursko prisustvo u Sremu. (Sadašnji izgled i neposredna okolina česmi su spomenik nekulture - za slikanje sam teško našao ugao da na slici ne bude mnogo đubreta!)

​

Crkva manastira Rakovac​

Kroz Rakovac put vodi od Dunava na Zmajevac na Partizanskom putu.

Beočin Selo​

Kao Ledinci i Rakovac, i Beočin se približavao putu i Dunavu iz ekonomskih razloga a i kad je postalo nevažno da selo bude iz razloga bezbednosti skriveno u podnožju planine i blizu šume. Beočin se krajem XIX veka, kad je izgrađena fabrika cementa, razvijao pored fabrike, tako da je dotadašnje mesto, koje je zadržalo dotadašnje karakteristike (vinogradarstvo, voćarstvo, poljoprivreda) pa i izgled, gubilo na značaju a i dobilo uz vekovno ime ono 'selo'.

Koju stotinu metara od kraja sela je manastir Beočin.




​

Na ulasku u Beočin Selo iz pravca Novog Sada je dvorac Špicer, izgrađen početkom XX veka za vlasnike cementare.

Do kraja 70-tih se u restoran u nekadšnjem dvorcu išlo na gala izlaske. Kada ga sad vidim - samo tuga i jad. Pokajao sam se što sam prišao da ga slikam i pokvario uspomene.

​

Čerević​

‘’…Bogdan Petrović u svojoj knjizi "Gospodsko selo Čerević" navodeći da se Srbi prvi put pominju u Podunavlju oko 630. godine, da je ime Čerević prvi put zapisano 1231. godine i da je jedno vreme bio sedište srpskog despota Jovana Brankovića, a da je sto godina pre Kosovske bitke Srem bio pod vlašću srpskog kralja Uroša I Dragutina Nemanjića. Posle isterivanja Turaka iz Srema, krajem 17. veka, austrijski car Leopold pozvao je Srbe da nasele opustošene krajeve. Već 1704. godine Čerević je imao poštu, 1732. godine pravoslavnu crkvu, naredne godine i školu... To "gospodsko selo" iznedrilo je mnogo poznatih ličnosti iz različitih sfera društvenog i javnog života. Jedna od najmarkantnijih ličnosti bio je pravnik Nikola Igić, koji je do kraja života bio kicoš i stalno u centru pažnje svojih sunarodnika, poverljiva ličnost patrijarha Georgija Brankovića i hrvatskog bana Kuena Hedervarija. Obilazio je fruškogorske manastire i tako se upoznao sa Pajom Jovanovićem, koji ga je ovekovečio kao centralnu figuru na najpoznatijoj slici srpskog slikarstva ‘’Seoba Srbalja’’. (Iz Građanskog lista)

U crkvenoj porti, u zgradi škole iz XVIII v. je crkvena riznica-muzej. Nismo ga pogledali, ali ako budete u prilici - samo da znate.

Kroz Čerević vodi put u Frušku Goru do dečjeg odmarališta Testera (sada je to škola u prirodi) i Andrevlja (izleltišta u šumi) gde je rehabilitacioni centar.

​

Vozajući se pre neki dan, setio sam se da potražim pristanište do koga sam nekada parnom lađom iz Novog Sada dolazio. Samo je Dunav isti, a uz to i voda visoka.

Banoštar. Nad selom dominira crkva upadljivo obojena.


Crkva je spomenik kulture velikog značaja.​

Kad se prodje sledeće selo, Banoštar, skreće se prema Fruškoj Gori, putem koji kroz Sviloš (s ove strane) i Ležimir (s one strane Fruške Gore) ide za Sremsku Mitrovicu.

Sviloš slikan sa puta za Grabovo


​

Kao i u većini sremskih, partizanskih sela, na istaknutom položaju je spomenik.

''Prema popisu iz 2002. bilo je 362 stanovnika.
Prva naselja u Svilošu su još iz rimskog doba. Prvi put se pominje pod tim imenom 1687. godine. Selo je nastalo na teritoriji gde su sečene šume... Takođe, Sviloš jedini put za pristup selu Grabovo.
Kao i mnoga druga fruškogorska sela, tokom Drugog svetskog rata je spaljeno i po završetku rata obnovljeno.''

Crkva u Svilošu je spomenik kulture.


Kod bunara se račva put za Grabovo (nadesno).


Ova kotobanja iz 1918. (čardak, ambar) je spomenik kulture. ​

Baveći se vodicama (starim svetilištima kod izvora i bunara) naišao sam da i kod Sviloša postoji takav izvor. Raspitivao sam se i doznao da izvor postoji ali da pored njega nema uobičajenih pratećih stvari - krsta ili kapelice.

I u temi '30 dana na ubavu putu' koju je ostavio Felix na forumu 'Srem' na osnovu knjige koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a koja je izdata u 1899.godine. stoji: ''Od sela je cetvrt sahata udaljena, na glavnom putu u šumu, znamenita Mijina vodica, na koju narod iz cele okoline, preko leta cesto dolazi.''

​

Ovo je put preko Fruške Gore na ulasku u šumu i Nacionalni park (vidi se i velika tabla).

​

Ni stotinu metara od glavnog puta, na ovom šumskom putu ka nekom skrivenom objektu u šumi i nekoliko vikendica, ostavljen je jedan broj stabala impresivne veličine i izgleda da nam pokaže fruškogorske šume u pravom svetlu.

​

Vodicu, tj. izvor smo tražili bezuspešno (iako ne naročito revnosno) pa smo prednost nad traženjem dali izletničkom ručku serviranom na haubi automobila.

A zbog vodice (ili samo izleta na lepo mesto) doći ćemo ponovo.

​

Pošto se za Grabovo stiže iz Sviloša, a iz Grabova se ne može nigde dalje, stavljam sada neku sliku - da se ne vraćam na ovaj teren.

Grabovo​

''Grabovo je selo na severnim obroncima Fruške Gore nedaleko od Beočina. Od Dunava je udaljeno oko 5 km. putem kroz susedno selo Sviloš.
Selo se prvi put pominje u XVIII veku.
Selo su ustaše 1943. potpuno spalile, kada je ubijen 151 meštan. Obnovljeno je posle rata.
Prema popisu iz 2002. bilo je 138 stanovnika.''

​

Do Grabova smo stigli početkom marta s namerom da slikamo crkvu koja je (kao i ona u susednom Svilošu) spomenik kulture od velikog značaja. (Ako vas interesuju stare crkve - možete o njima naći detaljnije na temi 'Crkve u Vojvodini ...' na forumu 'Kulturna baština'.)

Prilazeći crkvi bez zvonika pomislio sam da još nije obnovljen od II sv. rata. Medjutim, kad smo prišli videli smo nedavno strušeni zvonik, a od meštana sam doznao da ga je srušio olujni vetar početkom februara, tj ni mesec dana pre našeg dolaska. Oko crkve su još uvek žute trake kojima policija označava mesto uvidjaja.

​

I ovde smo naišli na kotobanju iz istog perioda, očigledno i od ruku istog majstora, kao one tri koje smo videli u Svilošu.

Ima na ovom potesu i više vikend-naseljla na Dunavu, čardi i drugih stvari koje bi se mogle opisivati, ali - ostavljam da to sami istražujete, ukoliko već niste.

izvor:vojvodinacafe.rs
​

 

[crvendac_011]

Kađenica, srpsko gubilište i svetilište

14. 08. 2011. Press

​

Kađenica, srpsko gubilište i svetilište
​

Reporter Pressmagazina posetio je pećinu Kađenica, veliku, ali zaboravljenu i zapuštenu svetinju Ovčarsko-kablarske klisure, u kojoj su tokom Hadži Prodanove bune Turci svirepo masakrirali na desetine srpskih žena i dece



Devojka je sedela ispred ulaza u pećinu, vezla i osluškivala. Već je treći dan kako je narod uzmakao pred Turcima i sabio se u ovu vlažnu špilju nadomak Zapadne Morave. Nikada do sada nekrst nije zalazio duboko u šumu, ali đavo će ga znati. Posle propasti bune, ostrvio se i podivljao kao nikad. Znala je da idu po selima, da pale i robe. Ako ih ovde pronađu, znala je, niko neće biti pošteđen.
Već je noć počela da se spušta, kada se iz utrobe zemlje začuo jecaj deteta. Čula je majku kako ga smiruje i žamor ljudi. Njih pedeset zbijenih u tesnoj podzemnoj odaji, do srži zastrašeni i živi u jami pokopani. Ako se oluja ne smiri, ako se potraga uskoro ne obustavi, neće moći dugo ovde da izdrže.

Taman kada je to pomislila, pažnju su joj privukli čudni zvuci iz šume. Učinilo joj se da nekoga ima, da se neko kreće, ali sem žubora vode ništa nije mogla da čuje. Trajalo je to minut ili dva, kada je čula i lomljavu suvih grančica. Mogla je to da bude i neka zver, ali je slutila nešto gore i zlokobnije. Znala je da zveri prete, ali one najgore, od ljudskog lika sazdane. I tako je, nažalost, i bilo. Za tili čas ispred pećine se sjatila gomila ljudi. Čula je halabuku, arlaukanje i smeh, stigla je jedino da se povuče sa ulaza. Počinjala je duga, jeziva noć, noć u kojoj će se mišja rupa pretvoriti u zajedničku grobnicu.
Od ovog neobičnog događaja, jednog od najpotresnijih u srpskoj istoriji, prošla su bezmalo dva veka. Dogodio se krajem oktobra 1814. godine, godinu dana nakon slamanja Prvog srpskog ustanka. Glavešine i vojvode su prebegle u Srem, a preostali narod suočio se sa jednim od najvećih pogroma u svojoj povesnici. Razularene turske bande harale su selima i gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladale su glad, bolesti, panika i neizvesnost.




Utočište Svetogoraca

Zbog mnoštva manastira smeštenih sa obe strane Zapadne Morave, klisuru koja deli Kablar i Ovčar mnogi nazivaju i srpskom Svetom gorom. Manje je, međutim, poznato da su njeni prvi stanovnici i neimari zaista bili Svetogorci. Kada je u jednom istorijskom trenutku, pod najezdom Turaka, i sam Atos bio ugrožen, mnogi su se ovamo preselili.
Bespuće i mnogobrojni useci, špilje i pećine, bili su prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nepristupačna mesta pretvarali su u isposnice, da bi kasnije, u nekim mirnijim vremenima, u pitomini kraj reke gradili veće i trajnije hramove. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u mišjoj rupi nije moglo sakriti. Slučaj u pećini Kađenica upravo to potvrđuje.

Verujući da ne može ništa da izgubi, narod se ponovo digao na ustanak. U Trnavi, selu nadomak Čačka, krajem septembra 1814. godine Hadži Prodan je stao na čelo bune. Smrt je već bila za vratom, vredelo je barem pokušati. Krenuli su na sve ili ništa. I, nažalost, bilo je ništa! Slabo organizovana, loše vođena, podignuta uoči zime kad joj vreme nije, buna je brzo doživela propast.
Bio je to povod da Turci krenu u još veće nasilje. Ceo Vračar, od Tašmajdana do Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), bio je „okićen" ljudima nabijenim na kolac. Između ostalih, na kolje su nabijeni i Pajsije, iguman manastira Stjenik, i njegov momak, đakon Avakum. Legenda kaže da su, začuđeni lepotom mladog monaha, Turci ponudili đakonu život, ako napusti veru i pređe u islam. Avakum je to sa gnušanjem odbio, rekavši da veru Hristovu ni za šta ne bi menjao, da mu nije žao da mlad umre, jer što duže živi i više će greha sakupiti.

Ali, beše to samo početak turske odmazde. Zulumćari Imšir paše krenuli su širom vilajeta u poteru za pobunjenicima. Zalazili su i na mesta na koja nikada ranije turska noga nije kročila. Tako su stigli i do Kađevice, pećine u kojoj se krio zbeg naroda iz obližnjih sela. Puno je priča i legendi kako su je pronašli. Jedni su tvrdili da je reč o izdaji, drugi da je zbeg otkriven kada je potera začula jecaj deteta.
Zanimljiva je, međutim, i priča Radovana Marinkovića, koji je u knjizi „Jeličke legende" zapisao da su Turci na njenom ulazu primetili devojku, koja je sedela i vezla i, po svemu sudeći, čuvala stražu.
„Polako, korak po korak, nasilnici su se šunjali prema pećini", zapisao je Marinković. „Kada ih je spazila, devojka je klisnula u vlažne čeljusti stene, gde je njen narod našao utočište. Turcima je bilo jasno da devojka nije sama. Prišli su pećini i pozvali narod da se preda. Zaplašeni, šćućureni uz stene, ljudi su ćutali i nemo čekali da vide šta će se desiti. Pošto su nekoliko puta ponovili poziv za predaju, Turci su sakupili vlažnu ječmenu slamu i zapalili je na ulazu u pećinu. Dim je nadirao. Ljudi, žene i deca su se gušili, ali niko nije imao hrabrosti da izađe napolje. Znali su da ih i tamo čeka svirepa smrt. Svi su se ugušili. U njoj se i danas nalaze njihove garave kosti", završava Marinković.
Više od 120 godina zverinje je razvlačilo kosti nesrećnih ljudi. Tek na zalaganje vladike žičkog Nikolaja Velimirovića ostaci stradalnika prikupljeni su i u dva kamena sarkofaga položeni da večno svedoče o ljudskoj nesreći. Tada je (1936. godine) pećina donekle uređena, pod je nivelisan, a pred sam rat prosečena je i staza koja vodi do strmog ulaza u pećinu.

Narod pećinu smatra svetinjom, na molitveniku između kamenih kovčega ostavlja priloge, ali je broj onih koji ovde dolaze veoma mali. Možda i zato što obeležja na putu skoro da i nema, a onaj ko bi krenuo nasumice, putem preko starog mosta na Zapadnoj Moravi, suočava se sa brojnim iskušenjima.




Turčinovac - Najveći srpski zbeg

Koliko su špilje i pećine bile važne za opstanak naroda u ovim krajevima, svedoči i priča o pećini Turčinovac, koja se sakrila u planinsku vrlet Kablara, na levoj obali Zapadne Morave. I o njoj je Radovan Marinković zabeležio jednu legendu.
- Da bi saznali u koju se pećinu na Kablaru sklonio najveći srpski zbeg - piše Marinković - Turci su jednog svog čoveka oblačili u srpsko odelo i slali da čuva ovce po kablarskim padinama. Srbi su, srećom, shvatili nameru neprijatelja, pa su čobanina uspeli da uhvate i ubiju.
Onda Turci naprave visoke stube, prislone ih uz stenu do najveće pećine, pa se jedan od njih popne da vidi ima li koga unutra. Jedni kazuju da se tu zadesila zmija, a drugi da je u pećini žena mesila hleb, pa kad je ugledala Turčina bacila mu testo u oči. Da li od zmije ili od testa, tek Turčin se uplaši i strmoglavi niz stenu. Od tog doba se pećina zove Turčinovac.

Kađenica je samo jedna od desetak svetinja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, srpskoj Svetoj gori, kako je nazivaju. Smeštena je na desnoj obali Zapadne Morave, tridesetak metara od vode, šćućurena pod liticom stene u gustoj šumi. Do nje se stiže jedino preko starog železničkog mosta preko reke, na samom početku klisure.
Nekada je preko njega „tutnjao" popularni „ćira", prelazilo se traktorima i zapregom, ali ga je danas teško preći i pešice. Drvena gazišta su vremenom istrulila, gvozdenu konstrukciju prekrila je rđa, pa svaki prelazak na suprotnu obalu zahteva mnogo pažnje i hrabrosti. Iskušenja vas čekaju i kasnije, kada uskom stazom zaraslom u šiblje krenete uzvodno pored reke.
Srećom, kilometar-dva od mosta, kroz guste krošnje iznad glava primetismo i pobodeni drveni krst, pouzdan znak da smo stigli pred nekadašnje sklonište naroda u zbegu koje ubrzo postade i večna grobnica. Nažalost, malo je onih koji su za Kađenicu čuli, još manje je onih koji bi pod ovim uslovima da je i obiđu.
Iako svega stotinak metara dalje, preko reke, kolone turista svakodnevno promiču na putu ka moru ili Zlatiboru, malo je onih koji imaju vremena za podsećanje na nekadašnja stradanja. A možda upravo zato i tako često i olako stradamo.

Vlada Arsić​

 

[crvendac_011]

Za ljubav i čast

ZANIMLjIVA SRBIJA - Gornji Adrovac

Za ljubav i čast

Ove godine se u hramu SveteTrojice kod Aleksinca obeležava 135 godina od pogibije pukovnika Nikolaja Rajevskog, koji je poslužio Tolstoju za stvaranje lika Vronskog u „Ani Karenjinoj”


Foto Milan Janković


Roman „Ana Karenjina” Lava Tolstoja je, kažu, posle Svetog pisma najprevođenije delo na svetu. Sve više zaljubljenika u ovo remek-delo čuvenog ruskog klasika zato želi, bar nakratko, da poseti Gornji Adrovac kod Aleksinca i manastir Sveti Đunis, gde je poginuo „grof Aleksej Vronski”, odnosno pukovnik Nikolaj Rajevski, na kojem je ovaj književni lik zasnovan.
Na proplanak kod sela Gornji Adrovac, koji je samo sedam kilometara udaljen od glavnesaobraćajnice, stiže se krivudavim putem kroz živopisno Pomoravlje. Tu se pisala srpska istorija koju je Evropa budno motrila, a danas, na mestu nekadašnjeg poprišta bitke, koja seovde vodila zavreme srpsko-turskog rata, skoro da mogu da se osete miris baruta i sva žestina sudara dva protivnika: jednog brojčano daleko nadmoćnijeg, a drugog srčanijeg i željnog slobode.
Šum lišća kao da poručuje: „Pukovnik Rajevski jepao”. Tu gde je poginuo „za izbavljenje svoje braće od ropstva” danas je spomen-crkva. U narodu je zovu Ruska crkva, Crkva Rajevskog ili čak Crkva Vronskog. I kako god joj ime nadenuli nisu pogrešili. Jer ona jeste podignuta u znak sećanja na ruske dobrovoljce koji su dali život za slobodu Srbije, na mestu gde je mladi tridesetsedmogodišnji Nikolaj Nikolajevič Rajevski, u činu konjičkog pukovnika srpske armije, vodio svoju odsudnu bitku pre ravno 135 godina.
Život ovog odvažnog, slobodoljubivog, obrazovanog oficira poslužio je Tolstoju kao inspiracija za lik grofa Alekseja Vronskog. Na kraju knjige, Tolstoj jesa dobrovoljcima uvoz za Srbiju „ukrcao” i Vronskog rečima: „I to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku! A ko je objavio rat Turcima? Niko nije objavio rat, nego ljudi saosećaju sa patnjama bližnjih, i žele da im pomognu”.
Tako je ova stranica srpske istorije poslužila za epilog romana. A tu gde se završava priča o velikoj itragičnoj ljubavi Ane Karenjine igrofa Vronskog počinje malo poznata priča o životu Tolstojevog junaka izvan korica knjige. Nikolaj Rajevski Treći je završio Fizičko-matematički fakultet na Moskovskom univerzitetu. Pripadao jerodu slavnom ne potitulama već po delima. Njegov deda jebio general i heroj Otadžbinskog rata 1812. godine. Podvig generala Rajevskog i sinova za vreme Borodinske bitke Lav Tolstoj je ovekovečio u romanu „Rat i mir”. Otac Nikolaj, general-potpukovnik, takođe se borio protiv Turaka. Osnivač je grada Novorosijsk, kome je Puškin posvetio poemu „Kavkaski zarobljenik”. Baka je bila unuka velikog naučnika M. V. Lomonosova...
I sam Rajevski jebio jedna odznamenitih ličnosti toga vremena. Ostavio jetraga i kroz dva vredna dokumenta: plan o reformisanju srpske konjice, prema kojem je kasnije vođen rat, i „Projekat ustanka na Balkanskom poluostrvu”.
U Srbiji je prvi put bio 1867. godine, kada mu je bilo samo 25 godina i tada su nastala pomenuta dva plana. Drugi put se izOdese uputio u Srbiju 21. jula 1876. godine.
Poginuo je mesec dana kasnije, 20. avgusta 1876. godine u 16 časova kod sela
Gornji Adrovac. Bio je petak, 13. dan njegovog boravka na aleksinačkom ratištu, zapisao je drVladan Đorđević, načelnik saniteta, koji jevodio dnevnik o dešavanjima na frontu. O tome šta se u međuvremenu dogodilo, zabeležio je u knjizi „Vronski, čast iljubav” nekadašnji novinar „Politikine” kuće Budimir Potočan.
Vojnici su Rajevskog privremeno sahranili nedaleko odbojnog polja, umanastiru Sveti Roman kod Đunisa.
– Legenda kaže da je upravo ovde zauvek ostalo srce pukovnika Rajevskog, koje je večno kucalo zaSrbiju. Tu jepočivao samo nekoliko dana, a onda je njegova majka Ana Mihajlovna preuzela posmrtne ostatke, koji su iz Beograda ispraćeni za Rusiju uznajveće vojne počasti. Ispraćaju je prisustvovao i sam knez Milan Obrenović – ispričao nam je Dragan Ristić, rukovodilac sektora za turizam u opštini Aleksinac.
Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski je sahranjen pored svojih predaka u selu Razumovska, u Kijevskoj oblasti u Ukrajini. Odatle su skoro tri decenije kasnije u Gornji Adrovac stigle sadnice danas stoletnih lipa, koje su posađene duž staze koja vodi od puta do crkve podignute 1903. godine, za 18 meseci, na mestu pogibije Rajevskog. Crkva je posvećena Svetoj Trojici, baš kao i ona u kojoj je kršten ruski heroj. Plac za izgradnju crkve od seljaka je otkupila kraljica Natalija Obrenović, a brigu oko izgradnje preuzeo je niški vladika Nikanor Ružičić. Ktitor crkve, grofica Marija Rajevska, žena mlađeg brata Mihaila, nesebično je ponudila trostruko više dukata nego što jebilo potrebno za podizanje hrama. Višak novca vladika je vratio grofici, kaže predanje.
U blizini hrama podignuta je i škola, kao poklon stanovnicima Gornjeg Adrovca od porodice Rajevski. Prema zamisli crkva i škola simbolizuju mladost i večni život. Ovaj spomen-hram je od 1973. godine pod zaštitom države. Nažalost, od škole nije mnogo ostalo, ali crkva je pre dve godine, kad je obnovljena i ponovo osveštana, doživela preporod. Tada je svetu arhijerejsku liturgiju služio srpski patrijarh Pavle koji je tom prilikom rekao: „Mi smo zahvalni Rusiji koja je odgajila heroja, koji je poginuo za našu slobodu, slobodu svoje braće po veri i krvi”.

----------------------------------------------------

Da se ne zaboravi

Povodom obeležavanja 135 godina od pogibije pukovnika Nikolaja Rajevskog, u hramu Svete Trojice u Gornjem Adrovcu, drugog septembra će biti održan pomen i položeni venci. Očekuje se prisustvo patrijarha srpskog Irineja, predstavnika ambasade Ruske Federacije, kao i članova Udruženja boraca iz Niškog okruga, Srpsko-ruskog prijateljstva, Kola srpskih sestara iz Niša… U programu će učestvovati učenici gimnazije „Svetozar Marković” iz Niša, kao i aleksinački umetnici.

--------------------------------------------------

Kako doći do Ruske crkve

Automobilom se od Beograda stiže autoputom u pravcu Niša za dva sata. Treba se isključiti kod odvajanja za Aleksinac, a dalje je jednostavno, jer do sela Gornji Adrovac i do Ruske crkve vode i putokazi. Ako se dolazi iz pravca Kruševca, od koga je udaljen 38 kilometara, takođe treba slediti pravac starog puta Kruševac – Đunis – Aleksinac. Idući iz Kruševca starim putem ka Aleksincu prolazi se pored manastira Sveti Roman i manastira Pokrov Presvete Bogorodice. Udaljenost manastira od Ruske crkve je oko sedam kilometara.
Niška eparhija je odredila svešteno lice koje se stara o crkvi i crkvenom dvorištu koje je uvek čisto, trava pokošena i što je najvažnije, vrata crkve su otvorena svakim danom, od jutra do večeri.

Slavica Berić
Objavljeno: 29.08.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[zjovan29]

Srbija Uvod


Srbija je prelepa zemlja brdovitog Zapadnog Balkana, među 10 zemalja u Evropi koje morate posetiti, jer je iznad svih očekivanja - jedinstveno autentičan deo jugoistočne Evrope. Srbija je riznica bogate istorije i kulturnog nasleđa iz rimskog, vizantijskog, srednjovekovnog i modernog doba. Srbija je strateški i dragocen deo Balkana, pun uzbudljivih raznolikosti i prijatnih iznenađenja, bogat tradicijom i očuvanim prirodnim i kulturnim dobrima.

Lista zaštićenih kulturnih dobara Srbije obuhvata 156 nepokretnih dobara od izuzetnog značaja, među kojima je 6 na UNESCO listi svetske kulturne baštine. Lista zaštićenih prirodnih dobara Srbije uključuje 5 Nacionalnih Parkova, 10 Parkova prirode, 14 Predela izuzetnih odlika, 72 Prirodnih Rezervata i Specijalnih Rezervata Prirode, 287 Spomenika Prirode itd...

Srbija je zemlja izuzetno gostoprimljivih ljudi, zavodljivih specifičnosti, nesvakidašnjih ritmova, nezaboravnih tonova, odlične zabave i čarobnih mirisa, koje prati bogatstvo "mentalnih ukusa".

Novak-Djokovic-Serbia

Enlarge this image Reduce this image Click to see fullsize

Ljudi Srbije su najbolji brand ! Mnogi za Srbe kažu da su veoma srdačni, ponosni, hrabri, otvoreni, strastveni, preduzimljivi, velikodušni, brižni i izuzetno gostoprimljivi. Srbi su uglavnom snažne "balkanske genetike", maštoviti i kreativni, ali i veoma porodični. Uzastopno stradanje pod stranim osvajačima doprinelo je neustrašivosti i plemenitosti Srba. Srbi su emotivni i često dostojanstveno govore o svojoj istoriji i očekivanjima. Najverovatnije zahvaljujući naslednoj genetici, Srbi su veoma istrajni, energični i pozitivni. Rade na razvoju svoje voljene Srbije i raduju se budućnosti, iako svesni problema sa kojima se zemlja suočava /ratovi na Balkanu i 15 godina izolacije je uništilo jaku privredu nekadašnje Jugoslavije/.

Beograd i drugi veliki gradovi su gusto naseljeni i u njima je izvanredno živo. Noćni život u Srbiji i Beogradu je potpuno neverovatno iskustvo, koju mnogi ocenjuju najboljim u Evropi, zbog prijatnih mesta i ljudi, koji znaju da se opuste i druže. Beograd, glavni grad Srbije nudi povoljan život metropole na raskrsnici Centralne i Istočne Evrope, zahvaljujući mnoštvu kafića i restorana i raskošnoj umetnosti i književnosti. Posetioci Beograda iz drugih delova Srbije smatraju glavni grad Srbije užurbanim, misterioznim, prihvatljivim i definitivno nezapadnim.

Van gradova je život stanovnika sela u Srbiji mnogo, mnogo mirniji. U selima Srbije ste opijeni mirisima prirode i čistim vazduhom, pijući vodu sa svežih planinskih izvora. Seoski poslovi se obavljaju ručno, korišćenjem starog oruđa i malih traktora. Ljudi imaju vremena da sednu i uživaju u jakoj kafi, domaćoj rakiji ili cigareti, jer je ta kofeinska kombinacija mnogima omiljeni svakodnevni ritual. U seoskim područjima Srbije su način života i odeća lokalnog stanovništva jednostavni i tradicionalni. Nedelja je dan odmora, te i oni koji nisu vernici, nastoje da ne rade nedeljom.

Ljudi u Srbiji /pogotovo mlade generacije/ znaju pomalo engleski jezik, što olakšava komunikaciju sa gostima iz inostranstva. Turisti, posebno Amerikanci, nisu još uvek česti gosti u Srbiji, ali je stanovništvo uvek oduševljeno interesovanjem posetilaca za srpsku kulturu i istoriju. Rukovanje sa predstavljanjem je u Srbiji uobičajeni način pozdrava muških i ženskih osoba. Rukovanje je oblik poštovanja i čak se smatra nepristojnim međusobno upoznavanje bez rukovanja. Kada se osobe bolje poznaju, pri susretu se tri puta se poljube, što je u skladu je sa pravoslavnim običajima u Srbiji i predstavlja opšti način pozdravljanja bliskih osoba.

Milorad-Cavic-Serbia

Srbija je pretežno planinska zemlja, sa 27% ukupne teritorije prekrivene šumama u centralnim i južnim područjima, dok je prostrana ravnica Vojvodina u severnom delu zemlje. Veliki planinski deo zapadne i južne Srbije obuhvata nekoliko najznačajnijih planinskih sistema Balkana : Dinarski planinski sistem na zapadu, severne Prokletije i Šar planina u jugozapadnom delu, dok je planina Balkan u Istočnoj Srbiji. Padine planina Srbije se u severnom delu zemlje spuštaju prema rekama Dunavu i Savi, dok se njihovim rekama i pritokama napajaju reka Drina, koja čini deo zapadne granice, Kolubara, Morava i Timok. Severoistočni deo Srbije je plodna ravnica Dunava, u koga se ulivaju Sava, Tisa i Morava. Brojna jezera u Srbiji su prirodna i veštačka i odlikuje ih smaragdna voda i očuvana priroda, te su dragocena odredišta ribolovaca i lovaca, ali i mnogobrojnih turista.

Srbija je podeljena na 29 okruga, od kojih se 5 nalazi na Kosovu i Metohiji, trenutno pod upravom UN-a i posebnog okruga Grada Beograda. Okruzi su podeljeni na 108 Opština.

Južni Sloveni (ili Jugosloveni) su jedna od pet glavnih etničkih grupa na Balkanskom poluostrvu, koju čine Srbi, Hrvati i Slovenci. Iako je pokret političkog ujedinjenja ovih naroda započeo početkom 19. veka, južni Sloveni su istorijski bili podeljeni i pod upravom različitih sila, kao što su Turska, Italija, Austrija, Mađarska i Bugarska.

U Srbiji, po popisu iz 2006. godine živi 9797000 stanovnika, koje čine većinski Srbi, te ostale nacionale zajednice - Albanci, Mađari, Slovaci, Rusini, Rumuni, Hrvati, Crnogorci, Bugari i Makedonci i drugi. Vojvodina je jedna od etnički najraznovrsnijih teritorija u Evropi, sa više od 25 različitih nacionalnih zajednica. Prema poslednjem popisu iz 2002. godine, pokrajina Vojvodina ima oko 2 miliona stanovnika, od kojih su 65% Srbi, 14,3% Mađari, 2,79% Slovaci, 2,78 Hrvati, neopredeljeni 2,71%, Jugosloveni 2,45%, Crnogorci 1,75%, Rumuni 1,50%, Romi 1,43%, Bunevci 0,97%, Rusini 0,77%, Makedonci 0,58%, regionalno opredeljeni 0,50%, Ukrajinci 0,23% i druge nacionalne zajednice – Albanci, Slovenci, Nemci, Poljaci, Kinezi ....

Po Ustavu Srbije, zvanični jezik u Srbiji je srpski, dok su u Vojvodini sledeći jezici takođe zvanični – rumunski, rusinski, mađarski, slovački i hrvatski, a na Kosovu i Metohiji je zvanični jezik albanski.

Ćirilica je zvanično pismo u Srbiji, ali se uporedo koristi i latinica. Srpsko ćirilično pravilo Vuka Stefanovića Karadžića glasi : "Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano" Vuk Stefanović Karadžic.Zbog istorijskih razloga, srpski, koji je nekada bio deo srpsko-hrvatskog ujedinjenja je doneo upotrebu latinice. Ćirilično pismo, poznato i kao azbuka, po starom nazivu slova kojima počinje je pismo koje koriste neki istočni i južnoslovenski jezici – beloruski, bugarski, makedonski, ruski, rusinski, srpski i ukrajinski, kao i mnogi drugi jezici nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, Azije i Istočne Evrope.

Srbija, kojom teče Dunav, prošarana šljivicima i podeljena planinama prekrivenim divljim cvećem je jedna od davno zaboravljenih lepotica Evrope. Srbija je zemlja bogate kulture, duboke religije i divlje prirode. Posetioci Srbije mogu uživati u srednjovekovnim manastirima, smeštenim u podnožjima planina vekovima, prekrasnim vodopadima, toplim lekovitim izvorima, domaćem vinu i njenim prijatnim stanovnicima.
Srbija ima mali broj stanovnika na relativno velikoj teritoriji. Veći deo nenastanjene teritorije Srbije obuhvataju zaštićeni nacionalni parkovi. Srbija ima pet veličanstvenih nacionalnih Parkova, koji su staništa praistorijske flore, sa vodopadima, pećinama i divljom lepotom, koja je odlika ove neobeležene zemlje. Oni koji posete divlje predele Srbije su oduševljeni nepoznatim lepotama seoskog ambijenta Srbije.
Planine Srbije su lako dostupne i predstavljaju izvanrednu destinaciju za odmor, tokom čitave godine. Skijaška sezona u Srbiji je duga, zahvaljujući svežem snegu. Planine Tara, Kopaonik i Golija su vrhunski zimski i letnji centri, sa obiljem zelenila tokom čitave godine. Ski centar Brezovica na planini Šari, na nadmorskoj visini od preko 2200 metara je najbolji ski centar Srbije, kao i mesto bogatog lova u vansezoni.
Srbija je dugo bila zanimljiva turistička destinacija onima koji žele da poboljšaju zdravlje u nekoj od brojnih lekovitih banja. Lekoviti izvori, čist planinski vazduh i blaga klima su odlične odlike lekovitih i zdravstvenih banja Srbije. Najpoznatija banja u Srbiji je Vrnjačka Banja, koja postoji više od 120 godina. U Vrnjačkoj Banji postoji nekoliko prirodnih izvora, čija je voda lekovita. Vrnjačka Banja se nalazi na području, koje je od 12. veka dragoceno za kulturu, arheologiju i istoriju Srbije.

Sela Srbije su prava riznica narodnih običaja i jedinstvenog gostoprimstva lokalnog stanovništva. Jedna stvar koju ne možete poreći o svadbama u Srbiji je da su svadbarska veselja nezaboravna. Zavetovanje dvoje ljudi jedno drugome pred drugima je uobičajeni ritual svadbe u Srbiji. Da bi svadba ostala u sećanju, mnogi se odlučuju za venčanje na neobičnim mestima u Srbiji – neobična i nezaboravna svadba znači dobar početak zajedničkoj života.

Raskošna priroda, drevna istorija i izvanredna kultura Srbije su vrednosti koje treba upoznati. Srbija je zemlja bogate istorije i brojnih kulturnih spomenika i veličanstvenih znamenitosti. Srbija je, skrivena od sveta vlašću vladara i decenijskim ratom, dočekala da se pokaže i predstavi svetu svojom suštinom – kao riznica moderne Evrope.

Slava – zaštitnik svetac je božanski oblik pravoslavlja, duboko ukorenjen u srpskom tradicionalnom biću. Slava je posebna odlika srpskog naroda, koju proslavljaju jedino Srbi. Duboki smisao slavljenja slave leži u najprosvetljenijem savršenstvu srpskog naroda – savršenstvu svetog čoveka, koji je čovek oslobođen od zemaljskog života, čist od nepravde i taštine, čovek ispunjen ljubavlju prema Bogu i ljudima, neustrašiv prema smrti, jednom rečju – čovek duševan !
Za slavu se okupi čitava porodica, kada je sve pripremljeno, uključujući tradicionalnu hranu - "slavski kolač" i "koljivo". "Slavski kolač" bukvalno znači slavska torta, mada je zapravo više slična hlebu. U zavisnosti od perioda kada se slavi slava, posni ili mrsni period u godini, slavski kolač se priprema sa jajima, maslacom i mlekom ili bez ovih namirnica. Vrh slavskog kolača se ukrašava znakom krsta goluba mira i drugim simbolima, vezanim za porodicu. "Koljivo" (takođe "žito") se priprema od kuvane pšenice. Koljivo može biti pripremljeno na razne načine, ali se najčešće koriste orasi, oraščić i ili karanfilić i med. Pšenica je simbol Hristovog Uskrsnuća i uskrsnuća pokojnika članova porodice. Ukoliko slava pada u periodu posta, pripremaju se posna jela – od namirnica koje nisu životinjskog porekla, odnosno kada nije post, za slavu se služe se mrsna jela - pripremljena od sadržaja životinjskog porekla, te se za slave u Srbiji kaže da su posne ili mrsne. Na dan slave, porodica ide u crkvu i prisustvuje liturgiji i učestvuje u Svetom Pričešću. Posle liturgije, sveštenik je pozvan u kuću domaćina slave, gde on služi kratku liturgiju kojom priziva poštovanje sveca, blagosilja slavski kolač i koljivo, kao i slavsku sveću. Iako nije neophodno, sveštenik takođe blagosilja kuću i služi kratku liturgiju za upokojene rođake.

Ruski diplomata i naučnik Ivan Stepanovič Jastrebov 1886. godine piše o važnom srpskom običaju slavi - "Slava se slavi kod Srba ne samo u Srbiji, već i u Austriji, Mađarskoj, Bosni, Crnoj Gori, Kosovu, Moravi i području Prizrena, kao i u područjima oko Skopja, Velesa, Prilepa, Bitole i Ohrida, uključujući takođe i Debar i okolinu Tetova. Svi stanovnici u pomenutim krajevima takođe govore slovensko-srpskim dijalektom i smatraju ovaj običaj slave svetinjom."

Najčešće slave u Srbiji su Sveti Nikola – 19. decembarm Sveti Đorđe – 6. maj, Sveti Jovan Krstitelj – 20. januar, Sveti Dimitrije – 8. novembar i Sveti Arhanđel Mihajlo – 21. novembar. Srpska Pravoslavna Crkva koristi Julijanski kalendar, koji je bio u upotrebi do 20. veka kao narodni kalendar, posebno u pravoslavnim zemljama, ali je zamenjen novom verzijom Gregorijanskog kalendara. Još uvek se koristi u nekim pravoslavnim crkvama, među kojima su Srpska Pravoslavna Crkva, Sveta Gora u Grčkoj i Berberi u Južnoj Africi.

U Srbiji, u kojoj je Julijanski kalendar poštovan kao zvanični kalendar, po tradiciji Srpske Pravoslavne Crkve, je Nova godina prvi put proslavljena 31. decembra 1919. godine, kada je Kralj Aleksandar Karađorđević prihvatio Gregorijanski kalendar, kao nacionalni kalendar.

izvoranacomp

Arheologija Srbije


Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize

Srbija je poznata po mnogobrojnim vrhunskim arheološkim nalazištima, među kojima je najstarije ljudsko naselje Lepenski Vir, staro 10000 godina. Pored spektakularnih otkrića u praistorijskom nalazištu Lepenskom Viru, u Srbiji se nalazi mnoštvo rimskih i vizantijskih kulturnih spomenika, Beogradska tvrđava Kalemegdan, Viminacium, Felix Romuliana, Mediana, Iustiniana Prima, Ulpijana - Iustiniana Secunda, Trajanova Tabla i mnogi drugi jedinstveni lokaliteti...



Caričin grad - Iustiniana Prima


"Caričin Grad" - Iustinana Prima je zahvaljujući svojoj ustanovljenoj crkvenoj i vojnoj arhitekturi, urbanom planiranju, gradnji kuća i velelepnim ostacima materijalne kulture, jedno od najznačajnijih ranovizantijskih arheoloških nalazišta na Balkanu. Caričin Grad stoga na jedinstven način omogućava buduća arheološka istraživanja. Najraniji tragovi života ljudi na ovom području potiču iz mlađeg kamenog doba ili neolita, oko 3000. godine pre nove ere. Ostaci kasnoantičkog grada Justiniane Prime - zadužbine vizantijskog cara Justinijana I, rođenog u obližnjem u selu "Taurisium", potvrđuju činjenicu da je na ovom mestu u 6. veku n.e. postojao jedan od najvećih i najbogatijih vizantijskih gradova. Carica Teodora, lepa i ambiciozna žena cara Justinijana, koji ju je neizmerno voleo, rođena je u selu Lebane, te je značajno uticala na svog mudrog i moćnog muža da izgradi ovako raskošni urbani centar.

Iustiniana Prima- Caričin Grad se, kao utvrđeno urbano naselje sastojala od tri dela : Srednji, Donji i Gornji Grad Caričinog Grada, bogat mnoštvom vizantijskih palata i bazilika, opasana bedemom sa kulama. Iustiniana Prima - Caričin Grad je bila na vrhuncu slave svega osam decenija, od 535. do 615. godine, prostirući se na površini od 42000 m2. Caričin Grad - Iustiniana Prima je predstavljao administrativni i crkveni centar čitave zapadne Ilirije /tadašnje vizantijske pokrajine, koja je danas centralni Balkan/. Na arheološkom nalazištu Caričin Grad je otkriveno devet vizantijskih bazilika i crkva sa krstinicom, koje su građene opekom, sa podovima ukrašenim mozaicima. Rezidencija pod nazivom "Villa Urbana", sa trpezarijom i apsidom je delimično istražena. Istraživanja na Caričinom gradu su otkrila kompleks trobrodne bazilike sa transeptom dugim 45 metara u južnom delu Donjeg grada /Urbs Meridionalis/. Ove građevine predstavljaju najmonumentalnije primere vizantijske arhitekture na Balkanu.

Ubrzo nakon smrti cara Justinijana, Caričin Grad osvajaju brojna slovenska plemena, te je početkom 7 veka n.e. prepušten nestanku i propadanju. Pretpostavlja se da je propadanje Caričinog Grada bilo uslovljeno u prvom redu zapuštanjem vodosnabdevanja, po svoj prilici uništenjem akvadukta i presušivanjem akumulacije na Caričinskoj Reci. Caričin grad - Iustiniana Prima se nalazi 28 km od Leskovca i 8 km severozapadno od Lebana, u podnožju planine Radan u južnoj Srbiji.

Caricin grad-SrbijaCaricin grad-Lebane-SrbijaCaricin grad-Lebane-Srbija

Enlarge this image Reduce this image Click to see fullsize

Arheološko nalazište Diana


Na visokoj steni iznad Dunava, na Karatašu, u blizini Kladova, nalaze se ostaci Diane, jednog od najvećih i najočuvanijih rimskih i ranovizantijskih utvrđenja (kastruma) na Dunavu. Utvrdjenje Diana izgrađeno je od kamena tesanika u vreme cara Trajana, verovatno 100-101. godine, istovremeno sa prokopavanjem kanala, kada je omogućena bezbednija plovidba Dunavom. U ovom delu je Dunav veoma buran, sa mnogo virova, brzaka i podvodnih stena koji gotovo onemogucavaju plovidbu, sto je upravo bio razlog sto je Car Trajan izgradio kanal paralelan sa Dunavom, povezan sa neprohodnim delom koji je onemogucavao nesmetanu plovidbu Dunavom. Diana je pravougaoni kastrum dimenzija 100 sa 200 m, sa uvučenim kulama na bedemima. Konačan izgled tvrdjava Diana dobija krajem 3. i početkom 4. veka dodavanjem bedema sa isturenim kulama koji se prostiru ka Dunavu, zatvarajući i štiteći deo obale.

Sredinom 5. veka utvrdjenje Dianu razaraju ga Huni, a oko 530. godine obnavlja ga car Justinijan. Pored ostataka bedema sa kapijama i kulama, u unutrašnjosti utvrđenja Diana otkrivene su vojne barake i drugi objekti, a iznad bedema utvrđeno je postojanje svetilišta, nekropole i manjeg naselja. Izuzetan arheološki materijal (raznovrsni predmeti za svakodnevnu upotrebu, skulpture od mermera i bronze) ukazuje da je pored uloge vezane za odbranu kanala, na Diani postojao značajan ekonomski centar sa pristaništem.

Fafos - arheološko nalazište


Velika rudna ležošta u centru Balkana su neolitskom stanovništvu omogućila rana otkrića metalurgije. Značajna količina malahita u nekim nalazištima vinčanske kulture su protumačena kao povezana sa počecima metalurgije. Malahit je uglavnom pronađen u obliku amorfnih komada rude, tako da je verovatno prvenstveno korišćen u primitivnoj metalurgiji i sporedno u izradi kamenih delova nakita.

Fafos se nalazi se na periferiji Kosovske Mitrovice. Od dva naselja 200 metara udaljena jedno od drugog, najstarije naselje su osnovali nosioci vinčanske kulture. Prva staništa su im bila u obliku poluukopanih kuća. Podizanjem većeg broja nadzemnih kuća, napuštaju ova prvobitna staništa, pa naselje doživljava duži period razvitka. Oba Fafos naselja su uništena u požaru. Raznovrsni predmeti za svakodnevnu upotrebu, kao i veliki broj kultnih predmeta – ritualnih vaza, žrtvenika i antropomorfnih figurina, svedoče o bogatom životu stanovnika Fafosa. Stojeća figurina of terakote muškarca sa rogatom životinskom glavom /maskom/, pažljivo obrađenih rogova je pronađena na arheološkom nalazištu Fafos. Keramičke figure pronađene u Fafosu odlikuju polukružne oči i presavijene ruke, sa mišicama gornjih ruku izraženim u glini. Noge su blizu spojene. Na arheološkom nalazištu Fafos, naselju iz kasnog perioda vinčanske kulture su zabeleženi brojni i značajni ostaci prirodnog minerala bakra, koji je petrološkim ispitivanjem definisan kao malahit sa okridom bakra i azuritom.

izvoranacomp

Gamzigrad - Felix Romuliana - Galerijusova palata

Felix Romuliana je izvanredno arheološko nalazište u Srbiji. U selu Gamzigrad, južno od Dunava, 11 km od Zaječara i 238 km od Beograda, na površini od 6,5 ha nalaze se ostaci veličanstvene kasnoantičke carske palate Felix Romuliana, utvrđene velikim odbrambenim zidinama, sa malenim seštougaonim kulama. Carska Palata Felix Romuliana je izgrađena između 297. i 311. godine naše ere, po zamisli rimskog imperatora Gaja Valerija Galerija Maksimijana, u raskošnom stilu antičke arhitekture, nakon pobede nad Persijancima. Izgradnjom carske palate Felix Romuliane sa ciljem da bude bezbedno boravište, ovaj kraj i njegov osnivač dobijaju veliki značaj. Moćni harizmatični imperator Galerijus je rođen u ovoj raskošnoj palati, /bio zet Cara Dioklecijana/, a posle smrti je sahranjen na obližnjem brdu Magura, udaljenom oko 1 km istočno od palate, gde se i danas nalaze ostaci carskog mauzoleja i spomenika posvećenog Imperatoru i njegovoj majci, uz koju je sahranjen. Kraljica majka Romula je bila paganska sveštenica, po kojoj je palata i naselje nazvano. Imperator Galerije je pred svoju smrt, 30. aprila 311. godine u Nikomediji, doneo Edikt o toleranciji vera, prvi akt u kome se ozakonjuju prava hrišćana, što potvrđuje hrišćansko nasleđe Felix Romulijane.

Arheološka ispokapavanja u carskoj palati Felix Romuliana su otkrila carsku rezidenciju sa mozaicima izvanredne lepote, prelepu statuu imperatora Galerijusa, hram posvećen božanstvima Jupitera i Herkula, važne ekonomske objekte, javna kupatila i veličanstvene slavoluke na ulazu u palatu. Na njima je natpis Felix Romuliana, što znači "Srecna Romulijana". Objekti carske palate Felix Romuliane su raskošno ukrašeni freskama, štukaturom, podnim mozaicima sa figuralnim i geometrijskim motivima. Arhitektura carskog kompleksa Felix Romuliane je bogata u materijalima i poseduje visok kvalitet ukrasne arhitektonske skulpture stubova, kapitela, zidova, kao i skulpturalnog ukrašavanja. Oko polovine 5. veka su gotovo sve građevine carske palate Felix Romuliane okružene zidinama izgorele i uništene. Felix Romuliana je konačno obnovljena, ali je njen izgled potpuno promenjen. Tokom 6. veka je Felix Romuliana bila naselje zemljoradnika i zanatlija. Početkom 7. veka je Felix Romuliana napuštena i ostaje u tom stanju do naseljavanja Slovena u 11. veku, koji su tu imali svoje utvrđenje.

Od 2007. godine je carska palata Felix Romuliana deo UNESCO svetske kulturne baštine i meta znatiželjnih posetilaca, kao i mnogobrojnih istraživača i arheoloških stručnjaka iz Srbije i čitavog sveta.

Enlarge this image Reduce this image Click to see fullsize

Enlarge this image Reduce this image Click to see fullsize

Enlarge this image Reduce this image Click to see fullsize

Golubačka tvrđava


Golubačka tvrdjava se nalazi na 4 kilometra nizvodno od Golupca, na strmim liticama, pre ulaska u veličanstvenu Djerdapsku klisuru. Sagrađena ja na stenovitim padinama manjeg uzvišenja, na kraju Homoljskih planina. Ostaci utvrđenog grada Golupca prate izgled terena na kome se nalazi. Sačuvana je narodna priča o nastanku imena ovog utvrđenog mesta, po kojoj je u gradu nekada živela lepa devojka po imenu Golubana. Priče o njenoj lepoti stigle su i do turskog paše, koji ju je prosio i donosio darove, da bi se udala za njega. Devojka ga je, kao i ostale prosce, odbila. Paša je naredio da se Golubana kazni, tako da su devojku vezali za jednu stenu iznad Dunava, ptice su unakazile njeno telo, te je izdahnula. Uspomena na nju i njenu lepotu i tužnu sudbinu su ostale u narodu, te je mesto u kome je živela, dobilo naziv Golubac.Ne zna se tačno ko je i kada podigao Golubačku tvrdjavu. Prvi put se spominje nakon smrti kralja Dragutina, 1316. godine, kao tvrdjava sa ugarskom posadom. Car Lazar je bezuspešno pokusavao da osvoji Golubačku trvdjavu, da bi početkom 15. veka ipak došla u srpski posed. Nakon smrti despota Stefana /1427. godine/, Turci napreduju u svojim osvajanjima teritorija Ugarske, te osvajaju i tvrdjavu Golubac i drže je u svom posedu sve do početka 19. veka.

Golubačka tvrdjava ima devet visokih četvorougaonih kula, povezanih sa ozupčenom šetnom stazom. Bila je podeljeno na Unutrašnje i Spoljašnje utvrdjenje. Na višem delu Unutrašnjeg utvrdjenja Golubačke tvrdjave nalazile su se citadela i tri kule spojene bedemima, a na citadeli je bila glavna kula i verovatno, žitnica i cisterna za vodu. U nižem delu Golubačke tvrdjave na Dunavu, nalaze se ostaci dvospratne monumentalne palate iz prve polovine 15. veka, uz koju je izgradjena šestospratna kula za odbranu i stanovanje. U okviru Spoljašnjeg utvrdjenja postojala je kapija sa drvenim mostom preko vodenog rova i dve kule. Priobalni deo Golubačke tvrdjave je imao pristanište uz koje su Turci dogradili nisku okruglu topovsku kulu.

Tokom tridesetih godina 20. veka kroz Golubačku tvrđavu je probijen magistralni put, a ulazna kapija je srušena. Arheološka istraživanja, obnova i konzervacija Golubačke tvrdjave su vršena tokom sedme i osme decenije 20. veka, a nakon toga su radovi prekinuti. Danas je Golubačka tvrdjava urasla u vegetacija, unutrašnji drveni prilazi kulama su truli, pa je posmatranje tvrdjave bezbedno samo spolja, odnosno sa vode. U buducnosti se planira izmeštanje dela magistralnog puta koji prolazi kroz Golubačku tvrdjavu, kao i osvetljenje ovog jedinstveno očuvanog, kolosalnog utvrđenja.


Enlarge this image Reduce this image Click to see fullsize

Arheološko nalazište Kale - Krševica


U selu Krševica u južnoj Srbiji, na platou Krševičke reke, pronađeni su ostaci urbanog naselja, čiji najstariji nalazi potiču sa kraja bronzanog i iz starijeg gvozdenog doba - 12. do 7. vek pre nove ere, dok značajni slojevi sa ostacima arhitekture i mnogobrojnim pokretnim nalazima odgovaraju rasponu od početka 4. do prvih decenija 3. veka pre n.e. Damastion je bio drevni grad koga je u svojim radovima pominjao Strabon, bez tačne naznake o njegovom položaju. Istorija Damastiona počinje u 13. veku p.n.e, kada se spominje kao naselje sa elementima urbanog akropolisa, sagrađeno po grčkom modelu, koje je dostiglo svoj vrhunac u vreme Filipa Makedonskog i Aleksandra Velikog. Postoji nekoliko pretpostavki o položaju ovog grada. Damastion ili Damastium je naselje Ilirsko-Panonskog regiona, verovatno u blizini današnjeg Kosova i Metohije, poznato po rudnicima srebra. Pronađen je novac sa natpisom Damastion, koji potiče iz južne Srbije, istočne Makedonije i zapadne Bugarske. Najnovija arheološa istraživanja potvrđuju pretpostavku o položaju Damastiona na obroncima planine Rujan, u selu Krševica, 15 km jugoistočno od Vranja /južna Srbija/. Grad Damastrion je bio naseljen ilirskim/dardanskim plemenom Damastini, kojim je u 4. veku p.n.e upravljao kralj Bardyllis. Grad Damastion je u starom veku bio poznat po srebrnim rudnicima, čija pozicija, kao i samog grada, danas još nije utvrđena. U 5. veku p.n.e. su grad Damastion zauzeli Grci iz Egine. Protok novca grada Damasitona, uključivao je Dardaniju /današnja teritorija Kosova i doline Morave/ i dalje, kao i zapadnu i južnu Jadransku obalu.

Grad Damastion i njegove rudnike srebra je osvojio Filip II Makedonski, posle pobede nad dardanskim kraljem Bardilisom. Posle 5. veka pre nove ere i Peloponeskih ratova, izbegli Grci iz Egine i grada Mende osnovali su grad Damastion, čuven po kovanju srebrnog novca i izvozu tog plemenitog metala, koji su vadili iz okolnih rudnika. U okolini Krševice, kako svedoče i toponimi, bilo je dosta rudnika olova i srebra koji su se koristili od najstarijih vremena do Sasa, pa i kasnije. Na Krševici je nađen i srebrni novac damastion. U naseobini koja ima sve odlike urabnog naselja živelo se luksuzno. Nađena je luksuzna keramika, po amforama se vidi da je vino i maslinovo ulje ovde dopremano sa Tasosa i iz Mende, a zauzvrat na jug je putovalo srebro. Najveći deo naselja Damastiona se nalazio na padinama ispod akropole, a poslednje tri godine arheolozi istražuju podnožje lokaliteta, jer je tu otkriven, osim monumentalnog rezervoara za vodu, koji je jedina sasvim očuvana antička građevina, i niz zdanja, i masivna obaloutvrda, bedem uz Krševičku reku. Bezmalo je proteklo dve i po hiljade godina od nastanka naselja Damastion, koje su učinile svoje. Vekovima je podgrađe zatrpavano, što nanosima reke, što zemljom sa uzvišice nad njim. Otkriven je čitav niz peći za pečenje hleba. Uz zapadni bok rezervoara - najstarije i potpuno očuvane antičke građevine, jedine takve kod nas, ka padini - otkriveni su ogromni pitosi, ali i veliki blokovi kamena sa dosta materijala.

Kale /turski naziv za utvrđenje/ se nalazi u blizini Bujanovca, na jednom od najviših uzvišenja koja se spuštaju sa vrhova planine Rujan prema Južnoj Moravi i vranjskoj dolini. Naselje Kale je imalo izuzetan strateški položaj, a najstariji nalazi potiču iz kasno-bronzane i rane gvozdene ere. Najvažniji ostaci ruševine građevina, kao i bogatstvo arheološkog materijala imaju svojstva urbanog naselja iz 4. veka i prvih decenija 3. veka p.n.e. Centar naselja Kale i okolina koja se prostire do doline Krševičke reke, su zauzimali površinu od oko 5 hektara. U podnožju brda se danas nalaze seoske kuće sa baštama, a kameni blokovi uzeti sa obližnjeg nalazišta se još uvek mogu videti u zidovima seoskih kuća. Današnje naselje leži upravo ispod prostora starog naselja, a prema brojnim podacima, ovde se nalaze i grobovi drevnih stanovnika. Grad je bio zaštićen sa dve strane širokim zidom, dok su ostaci građevina iz različitih perioda gradnje, na koje su često uticali rečni nanosi, pronađeni na zaravni. Skup građevina koje potiču iz poslednjeg nanosa je pronađen u središtu naselja. Istočne i severne građevine sa nekoliko prostorija su bile izgrađene od kamena i cigle sušene na sunčevim zracima i pokrivene velikim crepovima. Naselje Kale se takođe prostiralo preko severoistočnih padina prema reci, ali zbog gustog zelenila, istraživanje ovog područja je još uvek u početnoj fazi. U rovovima pronađenim prema jugozapadnoj strani zaravni koja je obuhvatala određene građevine, dve srebrne drahme Aleksandra III i jedan bronzani novčić Demetriosa Poliorketesa je pronađen. Takođe bronzani Demetriosov novčić je pronađen u središnjem delu, koji obuhvata severne građevine arheološkog nalazišta Kale Krševica. Pronalazak novčica Filipa II, Alexandra III, Cassandera, Demetrios Poliorketesa i Pelagije određuju hronološki raspon arheološkog materijala koji je do sada otkriven. Oni zasad ukazuju na ostatke značajnog objekta koji tek treba da se ispita. Prvi arheološki nalazi na nalazištu Kale Krševica datiraju iz 1966. godine. Radovi i arheološka istraživanja u Krševici kod Bujanovca još traju.

Lepenski Vir arheološko nalazište


Lepenski Vir je spektakularno arheološko nalazište u Srbiji koje je kolevka Evrope. Lepenski Vir je i naziv velikog vira na sredini Dunava kod Đerdapske klisure, zvane "gvozdena kapija", udaljen oko 15 km od Donjeg Milanovca. Lepenski Vir je otkrio i istražio šezdesetih godina 20. veka prof Dragoslav Srejović, u delu projekta očuvanja arheoloških iskopina tokom izgradnje veštačkog jezera uzvodno od izlaza Dunava iz Gvozdene Kapije. Gvozdena kapija poseduje izvanredno očuvano prirodno okruženje, sa posebno povoljnom mikroklimom. Zahvaljujući gustini padavina, blagim prelazima godišnjih doba, relativnoj atmosferskoj vlaznosti, odsustvu oštrih vetrova i velikih promena temperature, krečnjačkom zemljištu koje zadržava toplotu, kao i sigurnim izvorima hrane, stanovnicima Lepenskog Vira je bilo jednostavno da ostvare svoju kulturu, čije bogatstvo i originalni sadržaji ne mogu da se porede sa ni jednom kulturom toga doba, kao ni kulturama kasnijih perioda. Djerdapska klisura sa Gvozdenom kapijom je središte Nacionalnog Parka Djerdap, u prijemnoj fazi UNESCO svetskog nasledja.Lepenski Vir je mezozoički arheološki kompleks, što znači da datira iz srednjeg kamenog doba. Lepenski Vir je bio naseljen prvim stočarima u Evropi oko 8000 godina p.n.e., nakon otapanja ogromnih ledenih glečera koji su obuhvatali veći deo severne hemisfere, kada je klima postala toplija. Blaga klima na rečnim terasama Dunava, sa stenovitim vrhom Treskavcem, trapezastog oblika, odmah preko puta, privlačila je stanovnike kulture Lepenskog Vira. Ljudi Lepenskog Vira su bili "deca Sunca" i gradili /današnjim ljudima neobične/ kolibe jedinstvenog trapezastog oblika, sa ulazom okrenutim prema Dunavu i pravouganim ognjištem ozidanim kamenim blokovima, kao i sa malenim grobovima u istoj jedinici. Kuća je značila stabilnost i sredjenost, a kosti predaka su pojačavale tu stabilnost i vezu sa prošlošću. Lepenski Vir je najpoznatiji po vrhunski isklesanim kamenim figurama ljudi sa velikim očima i ribolikim usnama, verovatno u svrhu obožavanja idola lovaca i ribara, zavisnih od moćne reke Dunav, koji predstavljaju najstarije primere kamene plastike i prvu monumentalnu umetnost nastalu nakon Ledenog doba. Najnovija arheološka istraživanja potvrdjuju da su u ovom području boravili stanovnici 30.000 godina pre nove ere. Zivot na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. godine pre nove ere, kada se njegovi stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama. Lepenski Vir je Spomenik kulture od izuzetnog značaja, pod zaštitom Republike Srbije. Na arheološkom nalazištu Lepenski Vir i svojevrsnom praistorijskom muzeju na otvorenom, otkriveni su primerci nakita i oruđa od kosti i kamena, kao i isklesane kamene ploče sa simbolima i znakovima koji najverovatnije predstavljaju osnovno pismo čovečanstva /vinčansko pismo/. Poseta Lepenskom Viru je jako uzbudljiva i toplo se preporučuje svakome, a posebno posetiocima Srbije !

Stare evropske civilizacije, sa centrom u srednjem toku Dunava, su proširile svoj krug prema jugu i severu, ali uvek u vertikalnom pravcu, naslanjujući se prema istoku i zapadu, u potpunom skladu sa priorodnim kratanjem, zahvaljujuci redu harmoničnog ritma duhovnog mehanizma, od koga su poticali i kroz koga traju ili su trajali od uvek, neopazivi oku moderne tehnologije i duhovnoj instumentalizaciji.


Enlarge this image Reduce this image Click to see fullsize

Enlarge this image Reduce this image Click to see fullsize

izvoranacomp

 

[zjovan29]

Trajanov most na Dunavu
1000 godina najveći most na svetu

Trajanov most na Dunavu

Trojanov-most.

Zanimljiva je činjenica da su nekada Rimljani imali više mostova na Dunavu nego mi danas.

Ovo je post, a ujedno i inicijativa, tj. motivacija za pokretanje rekonstrukcije čuvenog Trajanovog mosta na Dunavu. Ovo bi sigurno bila neverovatna atrakcija za turiste koju bi krstarili Dunavom iz Nemačke ili drugih evropskih zemalja i obilazili redom Beograd, zatim Golubačku tvrđavu, pa Đerdap i Đerdapsku klisuru i onda dalje ka Crnom moru ili nazad.

Iz wikipedije malo istorijskih činjenica:

Trajanov most je bio monumentalna građevina na reci Dunav u delu gde protiče kroz Đerdapsku klisuru i spajao je Gornju Meziju i Dakiju (današnju Srbiju i Rumuniju) za vreme Rimskog carstva. Most je izgrađen po naredbi rimskog cara Marka Ulpije Nerva Trajana. Most je svečano otvoren 105. godine na Dunavu, tokom Drugog pohoda rimskog cara Trajana na Dačane.

Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova sa srpske strane i Turn Severina sa rumunske strane. Most je projektovao najveći arhitekta toga doba Apolodor iz Damaska. Arheološki ostaci Trajanovog mosta i rimskog naselja Pontes se nalaze nekih pet kilometara od Kladova, istočno od sela Kostol. Most spada u red najznačajnih dela rimskog građevinarstva.

Danas, ako se ne varam, ostala je samo Trajanova tabla. Tabula Traiana je latinski natpis posvećen rimskom caru Trajanu, urezan na isklesanoj steni koja se nalazi iznad đerdapske klisure. Ova tabla je deo ansambla rimskih spomenika na takozvanom rimskom putu kojem pripadaju i ostaci mosta kojeg je Trajan sagradio preko Dunava. Nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap kod Kladova u Srbiji.

Da li imate neku informaciju šta se o ovome dešava i šta bi vi uradili na ovu temu!

izvor:tt-group

 

[crvendac_011]

ZANIMLjIVA SRBIJA: ISTRAŽIVANjA NA RTNjU

ZANIMLjIVA SRBIJA: ISTRAŽIVANjA NA RTNjU

Planina ili piramida – stara nedoumica

Vanzemaljci, leteće kugle, nevidljivost aviona na radaru dok preleću Šiljak, jonizujuća i elekromagnetna zračenja, a posebno pravilan oblik stranica ove planine neodoljivo privlače znatiželjnike i naučnike

„Dižući se sa prelomima, naprasno iznad okoline, on vlada okolinom i izgleda kao njen vođa i znamenje” – zapisao je još Jovan Cvijić

Kad putnik krene autoputem ka Nišu, najatraktivnije što vidi između Ražnja i Aleksinca sa leve strane je veliki greben koji se završava kupom savršenog oblika – Rtanj. On važi za jedinu srpsku planinu na koju su se „spustili vanzemaljci”, a u planini, koja je, kako neki tvrde, „piramidalna građevina prastarih civilizacija”, krije se navodno dvorac s blagom. I prvobitni nazivi Rtnja su Artan kod Rimljana i Arkanje na Vlaškom, a reč art znači delo ljudskih ruka, nešto veštačko. A leteće kugle su tu već uobičajena pojava.

O misteriji Rtnja priča se naširoko i nadugačko, i svako, po običaju, doda i poneki novi čudesni detalj. Maštovito kazivanje o podzemnim NLO objektima podgrejano je stvarnim padom meteora, a pošto nam se od tada ništa ružno nije desilo, svi su ubeđeni da su vanzemaljci prijateljski raspoloženi.
I mnoge druge priče su bubrile kao kvasac, dobijajući fantastične obrise. Neke da straše, druge da zasmeju. A opet, sve zbog neobičnog izgleda same planine koji podseća na piramidu, egipatsku grobnicu faraona, stvorenu davnim kapricom neke moćne volje čije se prisustvo još može osetiti.
Takav kakav je, Rtanj neodoljivo privlači planinare, travare, ekstrasense, naučnike…

Kapija Timočke krajine
Rtanj se nalazi oko 200 kilometara jugoistočno od Beograda, nadomak Boljevca na kapiji Timočke krajine. U blizini je i Sokobanje. Do njegovog podnožja se stiže regionalnim putem koji vodi od Paraćina ka Boru i Zaječaru. Kod motela „Balašević” skrene se levo pa put pod noge kozjom stazom do samog vrha Šiljka na nadmorskoj visini od 1.560 metara. Trebalo bi savladati uspon, budući da je ovo, po tvrdnjama mnogih, drugi po težini planinski vrh za osvajanje (posle Suve planine) zbog velikih piramidalnih nagiba. Ali vredi truda, jer se sa vrha vidi nadaleko: Kopaonik, Jastrebac, a kada je vedro i Avala.
Planinari svake godine, krajem jula, idu na noćni uspon do vrha. Krene se malo posle ponoći iz istoimenog naselja u severoistočnom podnožju planine, i na vrh se stiže pred izlazak sunca.
Na vrhu Šiljak nalazi se od 1932. godine kapela – mali mauzolej koji je danas u ruševinama. Priča o zlatu i draguljima u utrobi planine donela je mnogo nevolje ovoj prirodnoj lepotici. Neumorni i neumoljivi tragači za zlatom u nekoliko navrata su dinamitom razrušili kapelu posvećenu Svetom Đorđu, koju je svom mužu Julijusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika na Rtnju, na vrhu planine podigla supruga Greta. Priča se da je 1.000 rudara donosilo kamen u znak poštovanja prema vlasniku koji im je pored posla obezbedio stanove, školovanje dece, ambulantu, bioskop…

Muška trava
U leto su ovde godinama dolazili „biljoberi”, pre svega zbog nadaleko čuvenog rtanjskog čaja, za koji meštani s ponosom ističu da je bolji afrodizijak od vijagre. U narodu se od davnina koristi za lečenje bronhitisa, astme, kašlja i upale disajnih organa kod dece, kao i u lečenju starih osoba.
Međutim, iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije stigla je zabrana branja, zato što je „muška trava”, koja uspeva samo ovde, zabrinjavajuće proređena. Čupali su je nestručno, iz korena, tako da se sad mora čuvati dok se ne oporavi. Pamti se vreme kada se za sedam sati ubiralo i 100 kilograma duguljastih travki sa plavičastim cvetovima ali uz pomoć makaza ili noža. Rtanjski čaj koga još nazivaju i planinski čubar, vrijesak ili latinski Satureja montana višegodišnja je žbunasta biljka, koja ne samo da više nigde ne raste nego nigde drugde ne može ni da se gaji.
Od prošle godine Rtanj je postao i stecište naučnika, istraživača, ekstrasenzora, pod okriljem Centra za istraživanje i ekologiju „Duh Rtnja”.

– Još je Artur Klark, autor romana „Odiseja u svemiru 2010”, napisao da Rtanj nije planina, već da se ispod krije piramida, najstarija tvorevina civilizacije – rekao nam je Saša Nađfeji, nezavisni istraživač piramidolog, koji je, zajedno sa biospeleologom Sinišom Ognjenovićem, osnivač Centra.
Kako kaže, svi su primetili piramidalni oblik, ali se tome nije poklanjala posebna pažnja. Kada je 2005. godine obelodanjeno da i na tlu Evrope postoje piramidalne tvorevine, Nađfeji je bio ubeđen da ih ima i u Srbiji.
– Prateći energiju koja se kreće od zapada prema istoku povukao sam, određenim instrumentima, liniju zapadno od bosanskih piramida i zaustavio se kod Rtnja, na 300 metara od vrha. Nastavio sam dalje geometrijska premeravanja Rtnja i otkrio da su najduži krak (od tri kilometra ka severu) i druga dva, duplo manja, pravilno orijentisani ka jugoistoku i jugozapadu. Prosto je nemoguće da se planina sama tako oblikovala sleganjem tla – kaže naš sagovornik, po struci elektrotehničar, i dodaje da je vrh Šiljak jasna trostrana piramida koja ima otklone dva puta po 105 stepeni ka severozapadu i severoistoku, a južna, najduža strana 150 stepeni.
– Cilj nam je da istražimo specifičnosti piramidalnog reljefa planine i energiju tog prostora, jer su piramide energetski objekti, i da utvrdimo uzrok očiglednih mističnih pojava – objašnjava osnivač Centra. Prva istraživačka konferencija „Rtanj – drevna piramida ili remek-delo prirode” prošle godine je pratilo stotinak ljudi, ovog leta je održan Istraživački festival sa oko 700 učesnika i posmatrača.

Zrači vertikalno
Profesor fizike i istraživač bioenergetskih procesa Ljubo Ristovski je ove godine snimao Rtanj koristeći specijalnu kameru sa PIP sistemom, koja vizuelizira energije prostora nevidljive ljudskom oku. „Na snimcima se vide vertikalno orijentisana energetska izbijanja, isto kao iznad piramida u Bosni, Keopsove piramide, ali i pojedinih verskih objekata, dok su iznad drugih špicastih brda energetska izbijanja horizontalna”, kaže Ristovski. Ta energetska izbijanja imaju i karakteristične boje koje su stimulativne za ljudsko zdravlje (svetlozelena, svetloljubičasta...), pojasnio nam je Nađfeji, dodavši da su snimali i Avalu, Radan planinu i Kosmaj ali nigde nije bilo vertikalnih energija.

Slavica Berić
Objavljeno: 25.09.2011.
Izvor: Politika magazin

 

[sendi]

Viminacijum, grad koji su voleli rimski carevi

Viminacijum, grad koji su voleli rimski carevi


Izvor: Novi magazin | Dragan Janjić

Jedan od najvećih i najočuvanijih gradova Rimskog carstva Viminacijum, nalazi se u srcu Srbije na čijoj je teritoriji rođena petina svih rimskih imperatora. Arheološki park Viminacijum posetiocima sada delimično pruža ugođaj prošlog vremena, a u narednim decenijama treba da ga oživi.

Foto:domus​

​

Na teritoriji Srbije rođeno je 18 rimskih imperatora, petina od ukupnog broja imperatora koji su vladali Rimom. Na teritoriji Španije su, na primer, rođena dvojica, a na teritoriji Nemačke jedan. Ovaj podatak pokazuje koliku je važnost od sredine trećeg do kraja četvrtog veka za Rimsko carstvo imalo područje na kojem se danas nalazi Srbija. Sa njega su se ka Rimu kretali budući lideri kako bi zaustavili propadanje imperije koja je polako tonula u dekadenciju. Jedan od njih, imperator Konstantin, rođen u Nišu, napravio je civilizacijski pomak donevši 313. godine Milanski edikt kojim su Hrišćani priznati za ravnopravne građane Rimskog carstva.

​

​

Devetnaest vekova kasnije stvari su bitno drugačije. Na ove prostore dolaze svetski i regionalni lideri pokušavajući da na njima uspostave stabilnost. Poslednji takav skup održan je u Viminacijumu.

Šefovi država jugoistočne Evrope okupili su se na UNESKO-vom samitu “Savremena umetnost i pomirenje u jugoistočnoj Evropi”.

Znatiželjno su sišli u podzemni svet tog rimskog grada kako bi uz neuobičajene perspektive, odnosno odozdo, pogledali ostatke rimskog blaga u nekropolama.

U tunelima iskopanim ispod grobnica mogli su da vide njihovu unutrašnjost, oslikanu freskama za koje arheolozi tvrde da su među najlepšim i najbolje očuvanim delima te vrste.

Svidelo im se, a ljudi koji brinu o arheološkom lokalitetu Viminacijum veruju da će to pozitivno delovati na brigu o kulturnoj baštini na ovim prostorima.

METROPOLA STAROG CARSTVA

​

​

Viminacijum je u vreme procvata bio jedan od najvećih rimskih gradova na Balkanu. Imao je između 35 i 48 hiljada stanovnika, što ga je prema današnjim merilima činilo gradom veličine Beograda. Gotovo da nije bilo rimskog imperatora koji nije boravio u Viminacijumu. Bio je glavno uporište prema Trakiji i Dakiji, iz koga je operacije protiv Dačana vodio i car Trajan. U više navrata u Viminacijumu je boravio i car Konstantin, a Filip Arajebljanin je tu kovao srebrni i zlatni novac.

Zlatni i srebrni rimski novac se na Balkanu kovao još samo u današnjem Sisku (Siscia).

​

​

Grad vrba Viminacijum osnovan je u prvim decenijama prvog veka nove ere. U početku su tu najverovatnije boravile 4. Flavija i 7. Klaudija legija, da bi 86. godine ostala samo potonja. Grad se razvijao do najezde Huna predvođenih Atilom. Oni su ga 441. godine uništili i posle toga nikada nije bio obnovljen u celini.

Car Justinijan obnovio je u 6. veku malo vojno utvrđenje, ali je stanovništvo već uveliko bilo raseljeno

Dr Miomir Korać​

​

Za arheologe ostaje tajna zašto je Viminacijum jedini pogranični rimski grad koji nije nastavio da živi i posle razaranja, ali činjenica da od 6. veka nije nikla nijedna kućica istovremeno je blagodet jer pruža ogromne mogućnosti za istraživanja. Posetioci danas mogu da vide severnu kapiju vojnog logora, terme, paleohrišćanski objekat gde su se sahranjivali i skupljali prvi hrišćani, carski mauzolej i akvadukt.

Od ove godine moći će da vide i amfiteatar, koji je po površini veći od današnje Beogradske arene. Arheolozi su do sada istražili 14.000 grobova i u njima našli više od 40.000 predmeta, od čega 700 od zlata. To je najveći broj istraženih grobova u arheološkoj istoriji i teško da će ikada biti dostignut jer su sve druge velike rimske nekropole ispod savremenih gradova.

Pravi posao, međutim, tek predstoji jer je do sada otkopano samo nekoliko procenata ovog lokaliteta. Za arheologe ima posla još 300 godina, kaže direktor Arheološkog parka Viminacijum dr Miomir Korać.

Mona Liza antike

​

​

Freske kakve se mogu videti u Viminacijumu nemaju ni Pariz, ni London, ni Minhen, ni Beč. U Viminacijumu je pre 1700 godina živeo anonimni slikar koji je očigledno bio genije. Radio je slike za unutrašnjost grobova, svestan da će ih videti samo naručioci, ali je na njima probio standarde svoga vremena.

Svakako je najvažnija mlada žena koju zovu Mona Liza antike. Ona je po dimenzijama ista kao i ona kasnija Da Vinčijeva, ima pogled u stranu, ruku savijenu u laktu i obučena je u skupocenu brokatnu tkaninu sa zlatnim nitima. Na freskama u katakombama Italije i drugih delova carstva obično su crteži sa skraćenim figurama, a ne umetnička dela, kakvo je ovo.

Mamutica

​

​

Posebna atrakcija u Viminacijumu jeste otkriće mamutice stare više od milion godina. Veoma su retki primerci mamuta očuvanog u celini, pa se otkriće smatra izuzetnim. Konzervirana je, zaštićena konstrukcijom i opremljena rampom sa koje je posetioci mogu posmatrati.

Miomir Korać: Kulturna baština je mrtva ako posetioci ne mogu da je dožive

​

​

Lokalitet Viminacijum uređen je tako da posetioci za nekoliko sati boravka dožive duh antičke svakodnevice, vide kako su se Rimljani kupali, kako su jeli, kako su sahranjivani. Mogu da se provozaju dvokolicama, kao što su to radili i rimski građani, da vide kako je voda preko akvadukta dugog 10 kilometara dolazila u javne česme, hramove, terme, da vide kako su se hranili, kaže za Novi magazin naučni savetnik Arheološkog instituta SANU dr Miomir Korać, direktor Arheološkog parka Viminacijum.


Mnogi Vam prigovaraju da od istraživanja baštine pravite turistički biznis.

U svim deklaracijama UNESKO kaže da je, osim očuvanja i konzervacije spomenika, jedno od važnih mesta - doživljaj posetilaca. Time je UNESKO jasno stavio do znanja da svi objekti kulturne baštine treba da budu otvoreni za javnost i da posetioci kroz njih treba da dožive prošlo vreme. Spomenici nisu samo spomenici, već su i deo naše svakodnevice i time smo se rukovodili kad smo sređivali Viminacijum kao arheološki park.

Viminacijum ne radi samo 1. januara. Stalno su tamo istraživači i studenti. Imamo 20 zaposlenih ljudi iz okolnih mesta. Za njihove plate potrebno nam je 1,5 miliona dinara. Novac za plate zaposlenih na samom lokalitetu zarađujemo od ulaznica i prodaje suvenira, kao i od pružanja geofizičkih usluga. U arheološkom timu Viminacijuma je nekoliko najboljih geofizičara u ovom delu Evrope. Oni su u stanju da uz pomoć instrumenata “vide” objekte u zemlji i pružaju usluge u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Kataru, Turskoj, Češkoj i još nekim zemljama.

Kod nas stalno radi 24 istraživača, 7 doktora nauka, isto toliko doktoranata i desetak magistranata. Sarađujemo i sa više univerziteta iz Evrope, poput Minhena s kojim radimo stroncijum analize kako bismo utvrdili odakle je koji žitelj Viminacijuma došao. Sarađujemo sa univerzitetima u Bolonji i Ankoni.

​

​

Šta Viminacijum danas nudi posetiocima?

Mi smo za šest godina podigli Arheološki park i do sada smo uspeli da otkrijemo nekoliko krupnih objekata - severnu kapiju vojnog logora, terme, akvadukt, carski mauzolej. U protekle dve i po godine radimo na istraživanju jedinog rimskog amfiteatra na prostoru srednje Evrope. Amfiteatar je dimenzija 135x128 metara, za deset metara je veći od beogradske Arene.

Mogao je da primi oko 10.000 gledalaca, gotovo trećinu stanovništva tadašnjeg Viminacijuma. Desetine i desetine hiljada kubika zemlje iskopano je i izvezeno sa prostora amfiteatra.

​

​

Kritičari u prvi plan stavljaju profit.

Mogao bih da im kažem da izađu na nacionalne sajtove za nauku SAD ili Japana, gde će videti da se samo deset do dvadeset odsto projekata finansira, a da nije profitabilno. Ili da se mnogi ugledni matematičari u SAD bave primenjenom matematikom na berzi i pitam ih da li to znači da su oni manje matematičari od onih koji se bave samo teorijom? Sigurno ne.

Sa svojom ekipom mogu mirne duše da otvorim tri ili četiri sonde godišnje na lokalitetu i da se bavim samo teorijom na četvrtom spratu Akademije nauka. Ali, znam kakav zlatan rudnik ovaj lokalitet poseduje i to sebi ne smem da dozvolim zbog toga što sanjam dan kada će 4.000 ljudi iz Braničevskog okruga živeti od Viminacijuma.

Ubeđen sam da će za desetak, petnaest godina Viminacijum izgledati kao Erport siti i da ćemo pojedinim danima istaći tablu da ne možemo da prihvatimo sve koji tog dana dođu. Najverovatnije ćemo ove godine otvoriti i poseban zanatski centar iz rimskog perioda, gde će posetioci imati priliku da vide kako su Rimljani pravili opeku i keramiku. Sve, dakle, ide ka ekonomskoj održivosti. Vaši planovi tiču se i drugih rimskih lokaliteta.

Najprirodnije je da se svi lokaliteti na području Srbije na kojima su rođeni rimski imperatori povežu u jednu celinu i napravi turistička ruta „Itinerarijum Romanum Serbiae“ ili „Putevima rimskim imperatora“. Dužina ove rute je više od 600 kilometara i proteže se od Vojvodine do juga Srbije, od Sirmijuma (Sremske Mitrovice) do Caričinog grada Justinijane prime kod Lebana. Kako povezati sve te lokalitete i kako obezbediti infrastrukturu koja sada praktično ne postoji? Ur

adio sam jednu studiju koja treba da standardizuje sve te objekte i stvori uslove za prihvat turista i uputio je Evropskoj investicionoj banci (EIB). Osnovni uslovi su da lokaliteti budu otvoreni cele godine, da imaju nekoliko pokrivenih objekata, da ne zavise od vremenskih uslova, da imaju komorne sanitarne čvorove, suvenirnicu, prostor za prihvat turista, kao i vodiča sa besprekornim znanjem bar jednog svetskog jezika. Ova ruta može u prvim koracima da bude atraktivna za više od 300.000 turista i pruža mogućnost da se zaradi 300 miliona evra na godišnjem nivou. Projekat ima podršku Vlade i ja se nadam da ćemo u narednih nekoliko meseci dobiti pozitivan odgovor od EIB.

Ruta mora da bude standardizovana i završena najkasnije do 2012. kako bismo spremni dočekali veliku proslavu Milanskog edikta koja je planirana za 2013. godinu. Jedno od centralnih mesta biće i Niš. Kada svetske oči budu uperene u Niš, rodno mesto cara Konstantina, prirodno je da uredimo to naše dvorište u dužini od 600 kilometara i pozovemo turiste iz sveta da ga obiđu i da mu se dive.

​

​

A putevi?

Putna infrastruktura nije sjajna, ali nije ona najbitnija u celoj stvari. Turisti će nam oprostiti rupe na putu i lošu signalizaciju, ali nam neće oprostiti ako dođu na lokalitet i naiđu na zatvorena vrata, ako nemaju sanitarni čvor, ako nemaju suvenirnicu iz koje će poneti makar magnet. A mi ćemo, svakako, biti osiromašeni ako ne popiju kafu i kiselu vodu.

Na kakvim podacima i iskustvima bazirate procenu da bi ideja o putevima rimskih careva mogla da se realizuje?

U Nemačkoj je 400.000 ljudi spremno da vidi nove prostore iz rimskog perioda. Izradili su studiju prema kojoj treba da se uloži 80 miliona evra u mestu Elingen, između Štutgarta i Minhena. To će biti neka vrsta Diznilenda iz rimskog doba, sa svim “adrenalinskim sadržajima” i komforom za savremenog čoveka. Prijatno smo bili iznenađeni kad smo dobili najavu da će sledećeg meseca kod nas doći ljudi koji projektuju taj veliki Limes park. Dolaze u Viminacijum da vide naša iskustva iz Arheološkog parka, a posebno naučnoistraživački centar Viminacijuma „Domus Scientiarum Viminacium“. U centru, osim naučnoistraživačkog dela, ima i 138 ležajeva za posetioce koji će u njemu boraviti. To je prvo “arheološko odmaralište” u svetu u kojem postoji i termalni deo, kao u doba Rima. Radovi na centru su još u toku. U taj objekat hoćemo da dovedemo američku i evropsku klijentelu trećeg doba, ljubitelje arheologije. Njihov boravak od dve nedelje treba da košta između osam i 12 hiljada dolara. Prošle godine smo započeli razgovore sa američkim organizacijama koje se bave dovođenjem ovakve klijentele. Planirano je da prvi gosti u Viminacijum stignu sredinom 2012. godine. Objekat je, inače, u stilu rimske vile sa pet atrijuma, bibliotekom, konferencijskom salom, sa galerijom-trpezarijom u kojoj se nalazi triclinium, rimska trpezarija u obliku ćiriličnog slova p u kojoj se jede u poluležećem položaju.

Trajanov most

U gradnji Trajanovog mosta učestvovale su legije stacionirane u Gornjoj Meziji. Naša ideja je da napravimo repliku nekoliko prvih stubova tog mosta i da instaliramo hologram, kako bi posetioci mogli da uživaju. Most je bio apsolutno najveći most tog vremena, dugačak kilometar, sa 50 stubova. S naše strane vidljivi su ostaci tri stuba. Ideja je i da i Trajanovu tablu učinimo vidljivom i dostupnom sa kopna.

Kompromis sa elektroprivredom

Viminacijum je tik uz kopove TE Kostolac, a i sam antički grad leži na nalazištima uglja. Arheolozi su zbog toga u stalnoj trci sa vremenom, kako bi otkopali što više objekata pre nego što do njih dođu bageri termoelektrane. Sa energetičarima je napravljen dogovor i postignut kompromis tako što su zonu zaštite pomerili za 120 metara da se proizvodnja uglja poveća na 12 miliona tona, što je preduslov za puštanje u rad trećeg bloka TE Kostolac. To je zdrav kompromis elektroprivrede i arheologije koje podjednako treba da se razvijaju. Izgubićemo deo objekata, ali ćemo značajan deo zadržati. Posle 30, 40 godina, kada nestane uglja, sa dimnjaka će biti divan pogled na antički park.

Viminacijum se prostirao na 450 hektara i za trećinu je bio veći od Pompeje. Pompeju je 2010. posetilo 11 miliona ljudi i svaki je ulaznicu platio 12 evra. Antički grad je u oranici i ispod nje vri od još neistraženih hramova, foruma, tuatara, hipodroma. Arheolozi priželjkuju da nađu i carsku palatu, kovnicu novca i druge objekte U Viminacijumu je pronađen jedan od najlepših i najočuvanijih Hristovih monograma. To je monogram kakav je car Konstantin video u snu pre odsudne bitke sa Meksencijem kod Milvijskog mosta, posle koje je zavladao celim Rimom. Hrišćanski pisac iz 4. veka Laktancije zapisao je da su se caru na nebu ukazala grčka slova x (hi) i р (ro), što je skraćenica od grčke reči Hristos.

 

[Mirjana Mrdja]

DRINSKA REGATA BAJINA BASTA


Krajem 19. i početkom 20. veka rekom Drinom suvereno su vladali, splavari koji su na svojim splavovima svakodnevno savladivali talase ćudljive reke Drine. Oni su svojom splavarskom veštinom, smelošću i izdržljivošću izazivali divljenje. Stogodišnje splavarenje Drinom prekinuto je izgradnjom hidroelektrane, a čuveni drinski splavari su morali da napuste svoju reku i svoje zanimanje.

U pokušaju da od zaborava otrgne barem deo ovog vremena, kada je na stotine splavara plovilo Drinom, Sportsko-turisticki centar »Bajina Bašta« svake godine organizuje »Drinsku regatu«. Regata se održava sredinom jula i prerasla je u tradicionalnu manifestaciju.
Ovo jedinstveno dešavanje iz godine u godinu privlaci sve veci broj turista, kako iz naše zemlje, tako i iz inostranstva. »Drinska regata« se sastoji iz dva dela: iz takmicarskog i iz zabavno-rekreativnog dela. Upravo ovaj takmicarski deo predstavlja jedinstven dogadaj, gde se na desetine posada takmici u spustu Drinom, pokazujuci svoju snagu i veštinu. Spust se vrši vojnim desatnim camcima od Perucca do izletišta raca u Bajinoj Bašti. Za najbolje ekipe su obezbedene i prigodne nagrade. Drugog dana Regate, organizuje se zabavno-rekreativni spust, od Perucca do ušca reke Rogacice u Drinu.Treći dan regate rezervisan je glavni događaj zabavno rekreativni spust i rok koncert u okviru MOST FESTA.
Drinska regata Bajina Bašta 2009. godine je oborila sve rekorde. Na Regati je učestvovalo oko 20.000 regataša na preko 2.000 plovila, a ceo događaj sa obale je pratilo približno isti broj ljudi. Koncertima je u dve večeri prisustvovalo preko 30.000 ljudi. Igre bez granica, preplivljavanje jezera Perućac i takmičarsku Regatu je pratilo oko 10.000 ljudi.



STUDENSKA DRINSKA REGATA, odrzava se u periodu od 14. do 17. jula. Više stotina studenata učestvuje u igrama bez granica na jezeru u Perućcu, egzibicionim skokovima sa Drinskog mosta. Organizovana je i poseta Drvengradu na Mokroj Gori. Suorganizator manifestacije je GO2 travelling, agencija za mlade.

U sva tri dana trajanja manifestacije na Trgu u Bajinoj Bašti biće organizovan Sajam zdravlja i rekreacije
.
​

[TABLE]
[TR]
[TD="bgcolor: #333333"][TABLE="align: center"]
[TR]
[TD]

[/TD]
[TD]

[/TD]
[TD]

[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 3"]

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

​

DANI RACE UKRAJ DRINE Svake godine, počev od 1995., u prvoj nedelji oktobra, u Bajinoj Bašti i manastiru Rača, u organizaciji fondacije Račanska baština, održavaju se Duhovne svečanosti pod nazivom „Dani Rače ukraj Drine“. Bogat program umetničke muzike, slikarstva, književnosti, glume, uz naučne skupove, počinje izdavanjem račanskog zbornika a završava se dodelom nagrade Račanska povelja istaknutim stvaraocima iz oblasti nauke i kulture koji u svom radu uključuju pravoslavnu tradiciju.
Dosadašnji dobotnici Račanske povelje: Milosav Tešić, Ivan V. Lalić, Milorad Pavić, Goran Petrović, Ljubomir Simović, Dobrilo Nenadić, Radovan Beli Marković, Dinko Davidov, Miodrag Pavlović, Svetislav Božić i Vladeta Jerotić svedoče o značaju i nivou kako manifestacije, tako i same nagrade.



[TABLE]
[TR]
[TD="bgcolor: #333333"][TABLE="align: center"]
[TR]
[TD]

[/TD]
[TD]

[/TD]
[TD]

[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 3"]

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

​

DANI MLADICE BAJINA BASTA Prvog vikenda u julu (01. i 02. jula) u Bajinoj Baštu je održana 12. po redu manifestacija „Dani mladice“. Manifestacija je obuhvatala lov mladice, lipljena, takmičenje u kuvanju riblje čorbe, izložba dečijih likovnih radova na temu „Drina u srcu“, i tribinu Drina pogranična reka. Organizator ove manifestacije je OSR „Mladica“ iz Bajine Bašte.
Ovogodišnji pobednik takmičenja u lovu mladice je Mlađo Obradović iz Užica, koji je ulovio mladicu dugu 107 cm i tešku 13,8 kg. Pored nagrade od 100 000 dinara, pobednik je dobio i počasnu titulu „Drinski kralj“.
Ove godine na takmičenju je učestvovalo preko 60 takmičara, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva. Pecalo se dva dana na stazi dugoj 45 km, od Perućca do Bačevaca. Pored pobedničkog trofeja, ulovljena je još jedna mladica koja je bila manja.
U takmičenju u pecanju ribe na veštačku mušicu učestvovalo je 19 ribolavaca. Pobedio je Dragan Ignjić iz Bajine Bašte, kome je lipljen dužine 44 cm doneo prvu nagradu u visini od 10 000 dinara i mušičarski prsluk.
U okviru manifestacije održanan je i tribina „Drina –pogranična reka“ na kojoj su učestvovali predstavnici Ribolovačkih udruženja iz Podrinja, kako iz Srbije tako i iz Republike Srpske. Zajednički cilj svih učesnika tribine-čista obala i Drina puna ribe. OSR „Mladica“ je nagradila i najbolje radove prispele na likovni konkurs „Drina u srcu“.
Deo manifestacije bilo je i takmičenje u kuvanju riblje čorbe. Popularni „Drinski kotlić“ okupio je 12 ekipa iz svih krajeva naše zemlje, a prvu nagradu za najbolju ribljku čorbu dobila je ekipa „ROYAL“ iz Bajine Bašte.
Organizator je i ovaj put uspeo u nameri da sve protekne u najboljem redu. Manifestacija je ispunila sva očekivanja, nisu izostali ni kapitalni ulovi, tako da su svi učesnici otišli zadovoljni, uz obećanje da će ponovo doći, i to ne samo na manifestaciju.
Ovogodišnja manifestacija „Dani mladice“ odražaće se krajem jula meseca ove godine. Vidimo se na Drini!



[TABLE]
[TR]
[TD="bgcolor: #333333"][TABLE="align: center"]
[TR]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: style66, colspan: 3"]

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]


SERBIAN OFF ROAD CHALLENGE je velika višednevna timska etapna trka vozača planinskih bicikala i planinskih trkača. Trka se odigrana 27. i 28. Avgusta na terenima planine Tare. Trka je otvorenog tipa što znači da pravo učešća imaju svi oni koji zele da okušaju snagu, izdrđljivost i umeće na sigurno najzahtevnijoj trci u Srbiji, od profesionalaca do rekreativaca. Cilj je da se promoviše ovaj način rekreacije i aktivnog odmora na planini Tari.
PLIVANJE ZA BOGOJAVLJENSKI KRST je manifestacija koju pokušavamo da ustanovimo kao tradicionalnu. Ceo događaj se dešava na izletištu Rača, gde prijavljeni takmičari plivaju za ČasniKrst. Iz sponzorskih sredstava nabaviće se glavne nagrade Krst I Ikone. Ova manifestacija se organizuje u saradnji sa Crkvenim odborom opštine Bajina Bašta.
DEVETI SUSRETI SELA OPŠTINE BAJINA BAŠTA je manifestacija koja se odrzava u sportskoj hali uBajinoj Bašti. Sportsko turistička organizacija je pokrovitelj manifestacije u smislu obezbeđenja prostora i svih ostalih uslova da se manifestacija nesmetano odrzi.
DRINSKA REGATA ZA OSOBE SA INVALIDITETOM je jedionstvena manifestacija tog tipa u Evropi, i ove godine biće odrzana dve nedelje pre Drinske regate, odnosno 2. i 3. jula .Regata za OSI će i ove godine imati međunarodni karakter. U okviru manifestacije biće organizovan spust čamcima sa trubačima, svečani ručak, zabavno sportske igre i druge aktivnosti koje su u skladu sa potrebama učesnika. Cilj manifestacije je ravnopravnost i tolerancija među ljudima, bez obzira na fizički hendikep.



[TABLE]
[TR]
[TD="bgcolor: #333333"][TABLE="align: center"]
[TR]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[TD="class: style66, bgcolor: #ffffff"]

[/TD]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: style66, colspan: 3"]

[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[TD="class: style66"]

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

izvor:tara-bajinabasta

 

[zjovan29]

GODIŠNJI ODMOR U ISTOČNOJ I CENTRALNOJ SRBIJI

---

Prvi dan-Ponedeljak
Posle mnogo uskladjivanja,dogovaranja i odlaganja datuma polaska,utvrdjen je i taj dan
kada cemo krenuti na sedmodnevno kampovanje,delom u istocnoj Srbiji u Neresnici,a drugim delom u centralnoj Srbiji u Strmostenu.Taj dan je 10-i avgust.Da smo bili pametniji,mogli smo krenuti i 8. ili 9-og,ali o tome niko nije mislio na vreme,nego smo budalastinu shvatili tek po polasku

Iz Subotice nam stizu Jager i Goca,nesto pre njih su vec prisutni Peterpan i Melinda,i posle kafice krecemo na put,vec poznatim i pomalo dosadnim Vojvodjanskim putevima.
Monotonija na kratko prestaje kod Titelskog brega,da bi se kasnije opet vozili izuzetno dugackim pravcima bez ijedne krivine,ali sa dosta letecih insekata koji imaju opasne zaoke.
Prvi na udaru je Jager.detalje neka on opise.

Po dolasku u Pancevo,

plan je da rucamo u mesari koja ima i rostilj.
Ali..! Mesara radi svakim danom,sem ponedeljka!Katastrofa!

Odlazemo rucak na neodredjeno vreme,dok usput ne nadjemo neko pogodno mesto.
U Bavanistu,po planu bi trebao da nam se pridruzi Miki jawa,pa zurimo da stignemo do pola dva
da ne kasnimo.Zovem ga,kad on nije ni krenuo,nego je kuci...
Dok malo odmaramo uz kafu i sladoled,pridruzuje nam se Boki iz Paracina.On je na putu kuci,
a bio je na moto skupu u Muzlji.Razmenjujemo vizitke,pa idemo dalje.

U Radincima nas ceka spustena rampa koja kao da zna da je ekipa gladna,a bas tu pored puta je i nekoliko hamburgerija i cevapdzinica.Koja prijatna slucajnost!

Primecujemo jedan interesantan sleper,i bas smo se pitali koliko je bezbedno voziti sa
ovako "ukrasenim" prozorom?!

Nas domacin iz Neresnice nas zove i pita kada stizemo,jer su nam spremili rucak,a grehota
je da se ohladi.A mi kao dobri gosti odmah sedamo na motore i krecemo,da nas ne bi puno cekali.Ipak je klopa u pitanju,nije to za salu

Oko Pozarevca se vec pojavljuju toliko ocekivani pejsazi sa planinama.

Most na reci Pek,kroz koji se dolazi u Neresnicu ujedno oznacava i kraj danasnje voznje,
jer je imanje na koje cemo postaviti satore odmah tu sa leve strane.

Po obicaju nas docekuje hleb,so i rakija i nasi dragi domacini,-Vera i Nikola

Nasi domacini su se potrudili da pokose travu i cak su nam improvizovali i sto sa
klupama,gde se odmah posluzuje rucak,-pasulj i to ne bilo kakav!

Ono sto se crni je sam pasulj.Ogromna su zrna,a ukusna!
Da li je velicina zrna imala ikakve veze sa daljim desavanjima u toku noci po satorima,
-ne znam.Moguce je svasta

Posle rucka smo postavili kamp,svratili do prodavnice po neophodne sitnice(citajivo),
i prepustili se uzivanju.Kakvo uzivanje?-Prosudite sami!

Pivo ohladjeno u Pek-u: `ladno ko iz Peka!

Posto smo se valjano `oladili,red je da nalozimo i logorsku vatru.Za tu svrhu nam je domacin isekao jedno celo sruseno drvo,da imamo dovoljnu kolicinu za lozenje,ne samo u naredna tri dana,nego i sledece godine

Na slici je nas majstor za potpalu-Peterpan

Vatra gori,a mi bi nesto opet gricnuli,pa se na brzinu sprema svedski sto na kaubojski nacin,-vecera na livadi

Domacin nas casti i sa nekoliko klipova kukuruza secerca-sirovih,koje cemo kasnije ispeci
na vatri.

Ostatak veceri provodimo u dobrom raspolozenju,druzeci se pored vatre,uz koje pivo i vruc
kukuruz.

izvor:wildmangulice.org

-------------------------------------------------------------------------------------------
Drugi dan,-utorak
Ujutru nas docekuje oblacan dan,sav nekako tuzan i tmuran,okolna brda su obavijena maglom,
koje razocarenje...
Peterpan gradi branu,ne bi li nas zubor vode malo razveselio.

Ukljucene su i masine za ves

Ubrzo se pojavljuje Nikola sa odlicnim domacim sirom,da nam se nadje uz dorucak

Ovako nam izgleda kamp:

Plna za danas je bio da se spustimo do Golupca,vozimo do Kladova,svratimo u Negotin i Rajacke pimnice,i da se vratimo preko Majdanpeka nazad u kamp.Tura od nekih 380km,ujedno i najduza planirana voznja tokom sedmodnevnog izleta.
Posle malo oklevanja zbog vremenskih prilika,ipak odlucujemo da krenemo,jer kisa ipak ne pada,samo je oblacno i malo prohladno.
Koja greska!Nismo presli ni 9km,kada nas je pljusak razvalio!
U roku od 2 minuta su nam i gace bile mokre,nismo imali ni teoretske sanse da obucemo kisna odela!Razocarani i pokisli,vracamo se u kamp.Kisa ovde jos ne pada.Palimo vatru,susimo odecu,i bacamo se na rucak.Kisica pocinje,i svi se zavlacimo u satore.Ja se i ne secam kada sam zaspao,ali sam bas lepo odspavao.Negde oko dva popodne se budim,i osluskujem.
Izgleda da je kisa prestala!Izlazim napolje,malo je i toplije nego pre podne,izgleda da ipak mozemo u voznju.
Malo mi je zao da budim ekipu koja slatko spava,a opet nije fazon da odem sam da se vozim,
pa odlazim od satora do satora i postavljam ono cuveno glupo pitanje:Jel spavate?

Do ovog pitanja su naravno spavali

Bilo kako bilo,ipak se na brzinu dogovaramo da danas odvozamo turu koju smo planirali za sutra.
Put nas vodi preko: Voluja-Brodica-Blagojev Kamen-Debeli Lug-Leskovo-Jasikovo-Laznica do Zagubice,gde obilazimo Vrelo Mlave.

Tokom puta nas kisa ipak sustize,i odmah i prstaje cim smo navukli kisna odela

Ovde smo se presvlacili.Pored nas je reka Mali Pek,a iza zeleznicki most.

Predeli kojima prolazimo su prelepi

A asfalt je katastrofa.Sreca pa nam masine lepo gutaju i taj neravan put

Jos malo prirode:

Na vrelu nezaobilazno slikanje,kafa,casica razgovora,pa put pod noge.

U povratku prolazimo kroz Krepoljin,Petrovac i Kucevo.
Plan je bio da svratimo i u manastir Gornjak,ali smo to pomerili za cetvrtak,kada opet
budemo prolzaili tim putem,dok budemo isli za Strmosten.Dotle ce nam se pridruziti jos dva drugara,koji nisu mogli poci sa nama u ponedeljak zbog obaveza.

U Kucevu je neopisiva guzva zbog vasara,pa se probijamo metar po metar.

Dolazimo do kampa samo da bi ostavili nepotrebnu opremu,i vracamo se u Kucevo,koji je svega
5km od naseg kampa,da bi se pocastili vecerom u jednom od restorana.
Koji je to festival zderanja bio,jasno se vidi na slikama

Cene su sasvim solidne,cak moglo bi se reci i skromne,uzimajuci u obzir kolicinu i kvalitet.Naprimer,cevapi su 300 din...

Posle vecere smo se jedva dovukli do kampa,pokusali smo da popijemo jos po jedno pivo,ali smo ga cevcili najmanje pola sata,dok nismo predali borbu i povukli se u satore.
------------------------------------------------------------------------------------------
Treci dan-Sreda
Kisa je padala skoro cele noci,ali je do jutra na svu srecu prestala,vidno nam popravljajuci raspolozenje posle jutarnje kafe i dorucka.Sinulo je i sunce,pa sreci nema kraja!Ipak cemo moci da odemo na planiranu najduzu voznju.
Dok sam skidao ceradu sa motora,otkrivam slepog putnika koji se tu sakrio od kise,a sada mu je lepo,i nikako da odleti

Ceka nas mnogo kilometara,pa ne gubimo mnogo vremena nego polazimo.
Do Golupca idemo preko Kuceva,Kaone,Turije,i Rakove Bare.Oslanjam se na mapu gps-a,jer ja znam samo za jedan drugi put do Golupca kojim sam prosao prosle godine,ovaj mi je skroz nepoznat,medjutim oznacen je kao asfaltni,pa vodim (gonim

) ekipu ovim pravcem.
Nismo pogresili sto smo isli ovim pravcem,priroda je prelepa,a ni put nije tako los.

Da su bajkeri svuda prisutni,potvrdjuje i sledeca slika.
Kako li je tek njemu,kada se mi truckamo kao po makadamu?