Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
U raznim periodima rušen i uništavan, i od Turaka i od Srba u ustancima, dinastičkim obračunima i državnim prevratima, zatim obnavljan, ove godine navršava se dva veka njegovog postojanja
Konak je često rušen i obnavljan
Top glasonoša, viljuške i kašike – poklon ruskog cara, portreti, arhivska dokumenta, i još štošta izloženo je danas u konaku Karađorđevog grada u Topoli koji ove godine navršava dva veka postojanja. Ubraja se u najposećenija istorijska mesta jer ga je do sada videlo oko pet miliona ljudi, sto hiljada do dvesta hiljada godišnje od kada je krajem šezdesetih godina otvoren za posetioce. – Karađorđev grad je bio najveći građevinski poduhvat ustaničke Srbije koji su podizali neimari iz Valjeva, Beograda, Smedereva, Užica... Karađorđe je vojevao, Prvi srpski ustanak je još trajao, ali u pauzi bitaka i sam je sudelovao u zidanju grada, ne samo da je pravio nacrte i nadzirao zidanje već je i pomagao majstorima, nije se ustručavao fizičkog rada iako je bio vrhovni vožd i vladar. On je podizao grad da bi tu primao predstavnike stranih država, među prvima sazidao je crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici, ali i školu jer je shvatao koliko je prosvećenje naroda važno za novu državu, kaže Miladin Gavrilović, direktor Zadužbine kralja Petra Prvog Karađorđevića na Oplencu. Istoričari navode da se vožd nastanio u Topoli oko 1791. godine. U podnožju brda Oplenac, podigao je brvnaru koja je srušena na početku ustanka. Nedaleko od nje izgradio je novu, sa sporednim zgradama i opkolio je puškarnicama, a od 1811. do 1813. godine podigao je utvrđenje tada nazvano Topolski grad, opasano zidovima i kulama. Unutar zidina sazidao je konak, a preko puta konak za goste i kuću za poslugu. Debljina utvrđenja bila je metar i šezdeset santimetara, a visina zidova dva i po do tri metra, odmah ispod utvrđenja podigao je prvu kasarnu u oslobođenoj Srbiji za obuku stajaće vojske i njegove lične garde. Karađorđev grad završen je u leto 1813. godine, a već u jesen, posle propasti ustanka, pretrpeo je veća oštećenja jer su se Turci vratili u Topolu. I danas se mogu videti oštećenja na freskama od turskih sablji. Od tada pa sve do kraja druge polovine prošlog veka smenjivali su se periodi podizanja, rušenja, obnavljanja... Karađorđev sin knez Aleksandar, koji je vladao Srbijom 1842. do 1858., obnovio je porušene zgrade, ali knez Milan, da bi ugušio Topolsku bunu koju je pokrenuo Drugi lepeničkog odred, 1877. godine srušio je grad do temelja. Jedino je pošteđena crkva Presvete Bogorodice i manji deo konaka, dok je veći deo od oko 17 metara razrušen. Kako kaže Miladin Gavrilović, u naređenju je pisalo da ne sme ostati ni kamen na kamenu, seljaci su odvozili cigle, ali im je bilo naređeno da mogu uzeti samo po jedna kola, kako se ništa novo ne bi moglo sazidati jer bi to odmah postalo sveto mesto. Krunisanjem kralja Petra Prvog Karađorđevića 1904. godine dolazi vreme obnove, srpski kralj je sve do 1912. godine, dok se nije preselio u kuću na Oplencu, boravio u konaku Karađorđevog grada. I danas se na ulazu u konak nalazi top iz 1812, godine koji je izliven u beogradskoj livnici. Nazivali su ga glasnik ili aberdar jer je služio za oglašavanje važnih događaja, njegov pucanj čuo se do beogradske varoši. Sa topa je skinuta desna ručka i od nje izlivena kruna sa pozlatom i sintetičkim dragim kamenjem kojom je u Sabornoj crkvi 21. septembra 1904. godine krunisan kralj Petar. Posle Drugog svetskog rata usledila su ponovo velika oštećenja, partizanske jedinice su ispalile nekoliko granata čak i na crkvu, ali je Karađorđevo utvrđenje preživelo i ovaj period. U konaku su bila smeštena ratna siročad sve do šezdesetih godina, kada se obnavlja i 1968. godine preuređuje u muzej sa stalnom izložbenom postavkom. – Poslednjom rekonstrukcijom rukovodio je Milorad Panić Surep, svojevremeno ministar i kulture i direktor Narodne biblioteke. Ovogodišnji jubilej mogao bi biti povod da se izvede još jedna rekonstrukcija, podnet je zahtev, a koja će sredstva biti dodeljeno odlučiće Ministarstvo kulture. Na konaku se pojavila vlaga u temeljima pa očekujemo da ćemo moći nešto da uradimo. To bi svakako doprinelo da se ovo blago srpskog graditeljstva sačuva i da pred svima koji ga pohode svedoči o jednom istorijskom vremenu na koje se uvek gleda sa ponosom – kaže Gavrilović. Jedna od posebnih karakteristika utvrđenja jeste visoki spomenik Karađorđu, delo vajara Predraga Palavičinija, koji je po mišljenju mnogih najlepši ikada podignut srpskom voždu. Zanimljivo je da nikada nije zvanično otkriven zbog skorog početka velikih stradanja koje je označilo i kraj dinastije Karađorđević. ----------------------------------------------- Od sluge do vožda Đorđe Petrović je poticao iz siromašne, nadničarske porodice, često se selio u potrazi za poslom. Godine 1787. godine stupio je u srpski dobrovoljački odred austrijske vojske. Rođen je u Viševcu, živeo je na više mesta, u Žabarima, Zagorici, u Sremu da bi Topola bila njegovo konačno odredište. Tek uoči ustanka stekao je bogatstvo zahvaljujući trgovini svinjama, kao što je i Srbija napredovala zahvaljujući toj vrsti trgovine sa Austrijancima ------------------------------------------------------------- Portret Najverniji Karađorđev portret uradio je ruski slikar Borukovski koji je naslikao vožda tokom njegovog boravka u Rusiji posle propasti Prvog srpskog ustanka. U konaku Topolskog grada izložena je dobro poznata kopija ovog dela. Na nekim crtežima Đorđe Petrović je proćelav sa perčinom, ali retko će koji Srbin takvog Karađorđa moći da prihvati, iako se smatra da su i oni verni originalnom Karađorđevom izgledu u jednom periodu njegovog života. ------------------------------------------------ Američki etnolozi Poznato je da su pre više od dva veka Šumadiju naseljavali Srbi iz raznih krajeva koji su pretrpeli najveće zulume, pa je zbog te mešavine ovde nastao poseban srpski karakter, trpeljiv do neke granice, ali i vrlo buntovan. Zato nije čudo što su ovi krajevi uvek bili ustanički, a u poslednjem ratu tu je nastao i četnički i partizanski pokret u Srbiji. U želji da što bolje razumeju mentalitet srpskog naroda, sredinom pedesetih godina ovde je došla grupa američkih naučnika, etnologa, koji su godinama istraživali običaje ovog područja kako bi pronikli u mentalitet srpskog naroda. Do polovine osamdesetih američki naučnici su objavili nekoliko knjiga o narodu Topole, Aranđelovca, Orašca… Dragoljub Stevanović Objavljeno: 01.05.2011. Izvor: Politika magazin
Srebrno jezero će tokom leta obogatiti svoju ponudu modernim akva parkom, novim hotelom i restoranom, a prema najavama izvođača radova, radi očuvanja prirode tog mesta, ti objekti koristiće obnovljive izvore energije.
Srebrno jezero sve više razvija svoje turističke kapacitete
Vodeni park na "sjajnom" jezeru zauzimaće površinu od 2.500 metara kvadratnih, od kojih će jednu trećinu činiti vodeni deo, a u njemu će se nalaziti vodene aktrakcije za decu i odrasle, objasnio je za beogradske agencije izvršni direktor "MCA investment grupe" Dragoljub Prijić.
"U sastavu akva-parka biće tobogani, bazeni sa talasima i ostale vodene 'zanimacije', a voda u svim bazenima grejaće se pomoću sunčanih panela", naveo je on.
Osim akva- parka, na Srebrnom jezeru biće izgrađen novi hotel, sa 135 ležajeva i sopstvenim "centrom za zdrav život", u kome će se nalaziti spa, velnes i teretana, precizirao je Prijić.
Posebna atrakcija biće i novi restoran, "iznad" jezera, što će posetiocima omogućiti jedinstven pogled na površinu jezera, po kojoj je ova destinacija i poznata.
Radi očuvanja prirode na Srebrnom jezeru, novoizgrađeni objekti koristiće obnovljive izvore energije, pa će se voda u akva parku grejati pomoću sunčanih panela, a za grejanje i hlađenje hotela koristiće se toplotne pumpe.
Lepota Srebrnog jezera postala je pravi mamac za goste
"Nastojaćemo na sve načine da sačuvamo prirodni kompleks na jezeru i zbog toga koristimo obnovljive izvore energije, a pokušaćemo da trošimo i što manje struje", naveo je Prijić, ističući da bi ti objekti trebalo da budu završeni u julu. Od ove godine, na Srebrnom jezeru biće ponovo uveden turistički vozić, koji će turiste prevoziti od Srebrnog jezera do opštine Veliko Gradište, rečeno je u turističkoj organizaciji te opštine.
"Tokom boravka na Srebrnom jezeru, turisti se mogu oprobati u raznim sportovima na vodi, a ono što još karakteriše ovu destinaciju je izuzetna atraktivnost prirodnih lokaliteta i bogata lovišta", navela je direktor TO Veliko Gradište Nataša Bonić.
Srebrno jezero, dugo 14 kilometara i duboko oko tri metra, nastalo je 1971. godine, nakon što je Dunavac koji je obilazio oko ostrva pregrađen nasipom, a zahvaljujući pumpama, nivo vode u jezeru stalno je niži od nivoa vode u Dunavu, što omogućuje da bude čista i bistra.
Naziv "srebrno", ovo jezero zaslužilo je zbog specifičnog odsjaja koji se javlja na njegovoj površini kada Sunce zalazi iza Karpata, a u njegovoj blizini nalaze se srednjovekovni Golubački grad, Ramska tvrđava, Viminacijum i manastir Tumane.
Da li je Tara naša najlepšta planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam autom treba dva i po do četiri sata.
Autor: Slobodan Ogrizović
Izvor: B92
Manastir Pustinja - Photo: Slobodan Ogrizović
Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite - takođe može biti nezaboravan doživljaj.
Danas nije lako pronaći i "oteti" nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo... Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini... Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.
Da li je Tara naša najlepšta planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam autom treba dva i po do četiri sata.
Možete do Tare stići Ibarskom magistralom, možete ići preko Valjeva i Kosjerića, pored Divčibara, a najbrže ćete doputovati ako se zaputite preko Debelog brda, prevoja na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, koji su se isprečili između Valjeva i Bajine bašte. Kao zanimljiva varijanta, mada i najduža, pred vama je i put preko Šapca, Loznice i Ljubovije, uz obalu Drine, sve do Bajine bašte.
Ako prvi put idete na Taru, pođite preko Debelog brda... Ali, verovatno vam se može desiti da u povratku jednostavno ne možete da se odvojite od predivne, zelene Drine, pa će vam se na kraju učiniti da ste požurili na Taru, a da se do Beograda vraćate okolo-naokolo.
Vrelo Drine - Photo: Slobodan Ogrizović
Do Valjeva se stiže Ibarskom magistralom, za nešto više od sat vremena. Dobra ideja je da se napravi jednodnevni izlet do Divčibara, i da se tom prilikom obiđu Valjevski manastiri - Lelić, Ćelije i Jovanja... Pošto je, ipak, u toku jednog dana trebalo stići na Taru, od ova tri smo ovom prilikom obišli samo manastir Sv. Jovana Krstitelja, po imenu Jovanja.
On se nalazi na skrovitom mestu, u Jovanjskoj šumi, na desnoj obali reke Jablanice, pritoke Kolubare. Odvajanje sa glavnog puta je jasno obeleženo i nalazi se nekoliko kilometara po izlasku iz Valjeva, na putu ka B. Bašti. Po narodnom predanju, hram je iz vremena Nemanjića i podigao ga je verovatno neko od članova vladarske kuće. Crkva manastira je sagrađena najverovatnije krajem 15. ili početkom 16. veka. Početkom 18. veka dozidana je priprata, kada je obnovljen i ceo manastir. Živopis potiče iz 17. veka a oslikan je rukom Longina Dečanca, najpopularnijeg srednjovekovnog freskopisca. Iznad ulaznih vrata vidi se freska Sv. Jovana Krstitelja sa roditeljima. U crkvi, u naosu, nalazi se ćivot gde se po predanju nekada čuvao deo šake Sv. Jovana Krstitelja. Ikonostas su ikonopisale monahinje manastira Ćelije, 1972, pošto je stari više puta spaljivan.
U dvorištu manastira stoji drvena zvonara, čija su dva zvona odneta za vreme Prvog svetskog rata. Prvo zvono je nabavljeno još 1921, a drugo zvono, i nova zvonara, podignuta na temeljima stare, podignuti su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tu je i manastirska česma da utolite žeđ, i konak, podignut deceniju-dve pre zvonare. Nekada je manastir imao čitavo veliko imanje od oko 100 hektara, uključujući i vinograde koje je obrađivalo skoro 200 kaluđera. Danas međutim raspolaže sa samo 8 hektara šuma i njiva. Kao što je to bio slučaj i u većini drugih manastira širom Srbije, i ovde su priroda, crkva i konak jedno.
Kada nastavite putem za Bajinu Baštu, brzo ćete stići do velikog gradilišta. U toku je izgradnja velike hidroakumulacije, u blizini sela Rovni, koja treba da reši snabdevanje Valjeva vodom. Plemenita ideja i poduhvat, ali... Potapanjem velikog područja nove akumulacije, pod vodom će se naći i Crkva svetog arhangela Mihaila, poznatija pod imenom Valjevska Gračanica. Crkva potiče iz vremena Nemanjića, a predanje kaže da je hram obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Na ikonostasu se može uočiti vinova loza, obeležje nemanjićkog freskopisanja, oko glava svetitelja. Uskoro bi se, nažalost, mogle otkloniti sve sumnje u početak gradnje crkve, jer bi se rušenjem u njenim zidovima našla hrisovulja, pergament koji svedoči o vremenu nastanka i graditelju. Nova crkva je već završena, a saglasnost za rušenje stare i izgradnju nove crkve data je (ili dobijena) u vremena kada bi bez te saglasnosti stara crkva ionako bila srušena, a od nove ne bi bilo ništa... Razmatrana je mogućnost "prenošenja" crkve na drugo mesto, ali je ona izgrađena tako da će biti teško i porušiti je, a kamoli rekonstruisati na drugom mestu. Tako je preostalo da se spasu ikonostas, nekoliko ikona i zvona. Nije bilo od pomoći ni što je Vlada Srbije donela odluku o utvrđivanju crkve arhanđela Mihaila zvane Gračanica sa starim grobljem u Tubraviću za spomenik kulture.
Valjevska Gračanica - Photo: Slobodan Ogrizović
Zato, ako pođete ovim putem, nemojte žaliti malo prašine po vašim kolima, da biste obišli i ovu svetinju. Pazite, nije to ni tako jednostavno. Kada pred sobom vidite branu, kolima nastavite desno, uzbrdo, putem ka B. Bašti, i zatim se odvajate levo sa glavnog puta. Neka vam orijentir bude okrugla, verovatno kontrolna kula - vidikovac nove brane. Put vodi ispod mostića koji spaja kulu sa brdom, zatim se spušta u dolinu, a onda se jedan krak (već se vozite po makadamu) odvaja levo preko rečice. Zatim skrenite desno i nastavite pravo par kilometara. Otvorite četvore oči i pokušajte da primetite malu drvenu tablu koja vas usmerava na puteljak ka Gračanici. Skrećete levo i posle nekoliko minuta vožnje, stigli ste. Da se ne uplašite, gradilište je "živo" i naći ćete uvek ponekoga da vas uputi u pravom smeru ako se izgubite u spletu puteljaka. Inače, i kada sveštenik nije kod kuće (koja se nalazi pored crkve), hram je otvoren i možete se diviti lepoti arhitekture, ikonostasa i same prirode, i biće vam, ponovo, teško da poverujete da će sve to biti potopljeno.
Istim putem se vratite na glavni put, i ponosno, sa prašnjavim automobilom, kao pravi turisti, nastavite dalje. Posle par kilometara uspona na Debelo brdo, stižete do sela Poćuta. Sa desne strane puta, jasno obeleženo tablom, nalazi se skretanje i 3 kilometra puta do manastira Pustinja. Ovaj manastir neobičnog imena leži gotovo potpuno skriven na ulazu u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Nalazi se na platou okruženom gustom šumom, do kojeg je uzani strmi put stigao 1962. godine. Do tada je ovaj hram od turskih pohoda i osvajačkih razaranja branila uska staza duž Bele stene.
Sadašnja crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a sagrađena je na temelju starije, o čemu postoji mnoštvo dokaza dobijenih tokom konzervatorskih radova. U literaturi se postojanje Vavedenjske crkve pominje čak u 12. veku. Osobenosti arhitekture ove crkve čine zidani ikonostas i divne freske, iz 1622. godine, koje krase ne samo unutrašnje već i spoljne zidove. Sa zidova će vas posmatrati freske Sv. Simeona, Sv. Kozme, Sv. Save, zatim prelepa freska Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa, gde je Sv. Jovan Krstitelj prikazan sa krilima, što se retko može videti u freskoslikarstvu srpskih manastira. Teško je nabrojati sve ove izvanredno očuvane freske, ali vredi se zadržati i ispred "Uspenja Presvete Bogorodice" i freske u oltarskoj apsidi Bogorodica Šira od nebesa i Pričešće apostola. Uostalom, kao i uvek kada obilazite neki od manstira, zamolite monahe i monahinje da vam ispričaju ponešto o istoriji crkve, ako ih time ne ometate u molitvi ili njihovim dnevnim obavezama, a u suprotnom - kupite brošuricu o crkvi u kojoj se nalazite, sedite u manastirsko dvorište, pored izvora i cveća i čitajte (dok gledate) polako o duhovnoj lepoti i istoriji koja navire iz svakog kamena i drveta. Ovde se vreme broji vekovima, za razliku od naših užurbanih života gde ni sekund više nije dovoljno mala jedinica za vreme. Tako se u manastirskom dvorištu nalazi i stablo bora, zasađenog još 1848. godine.
Naravno da bi se u lepoti ovoga kraja moglo još dugo uživati. Rečni brzaci, pećine i šumske stazice, seoski turizam... možda vas navedu da se ovde vratite na duže, ili odložite odlazak na Taru za neki drugi dan? Ali dobro, to ipak zahteva malo više planiranja a mi nastavismo da se penjemo na Debelo Brdo.
Ubrzo se stiže na Pašinu ravan, gde se može zastati ako ni zbog čega drugog - a ono zbog jagnjetine (ukoliko ste putem ogladneli). Iako su pojedine deonice puta sa dosta krivina i uspona, ipak od Valjeva do Bajine bašte ukupno ima samo malo više od 60 kilometara, pa vas vožnja neće previše zamoriti. Svuda oko vas su divni pejzaži, pa uvek možete parkirati auto i uživati u pogledu. Vrlo brzo put počinje da se spušta i vijuga ka dolini Drine. Negde u blizini mesta Rogačica, postoji odvajanje za mesto Dub, gde se nalazi crkva - brvnara, sagrađena verovatno krajem 18. veka. To je jedna od najvećih drvenih crkava, koje su imale važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Srba (poslednje podignuta drvena crkva može se inače videti u Kusturičinom Drvengradu!).
Perućac - Photo: Slobodan Ogrizović
Ovakve crkve su podizane daleko od turske vojske, a često se dešavalo da ni meštani susednih sela nisu znali za njihovo postojanje. Po potrebi su se mogle i premeštati, pa su u narodu bile poznate i kao "leteće crkve". Po čemu je još zanimljiva ova crkva? Pa, po zbirci ikona, poreklom iz ruskih provincijskih radionica sa kraja 18. i početka 19. veka. Prestone ikone su veoma lepe, verovatno zbog ugleda koji je Hadži Melentije uživao u Rusiji (crkva u Dubu je bila metoh manastira Rača, gde je Hadži Melentije (Stefanović) i sahranjen). Još jedan neobičan detalj - u crkvi postoje 4 drvena hrastova svećnjaka, napravljenih od jednog komada drveta (po skoro dva metra visine). Ovakvi svećnjaci bi verovatno odlično pasovali uz čuvene "ratarske sveće" od po pedesetak kilograma kakve se prave svake godine za manastir Tronoša.
Uzgred, prolazak kroz Dub znači i malo duži put. Druga varijanta je da pratite Drinu, i, ako vas ne privuče neki od simpatičnih restorana na samoj obali reke, uskoro ćete ući u Bajinu Baštu, posle nekih 170 kilometara puta od Beograda. Njen najstariji deo je iz 19 veka, a sam grad nije mogao biti izgrađen na lepšem mestu - pored zelene Drine, podno još zelenije Tare. Zavisno od vaših planova, možete se smestiti i u ovom simpatičnom mestu; u čijem centru se nalazi hotel krajnje neočekivanog imena - Drina!
Kada ste u Bajinoj Bašti, a nastavljate ka Tari, imate dve mogućnosti - da krenete uzbrdo ka Kaluđerskim barama, ili da nastavite uz Drinu ka Perućcu i da se odatle popnete na Taru, do čuvenog Mitrovca. A možete i da krenete jednim putem, pa da se vratite na drugi - u tom slučaju, krenete par kilometara ka Kaluđerskim barama i Kremni, i posle nekog vremena - odvajate se desno ka manastiru Rači. Put do manastira je stvarno u veoma lošem stanju i morate krajnje pažljivo da vozite. Ali kakva je to žrtva da se vidi jedan od najlepših i najčuvenijih srpskih pravoslavnih manastira? Nikakva!
Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina, gde je znalo da boravi i više od 300 monaha. Inače, kralj Dragutin je budućim pokolenjima ostavio dva prava bisera - manastire Raču i Tronošu, koji su i dan danas hramovi duhovnosti - i posle sedam stotina godina, ljudi im se dive i obilaze ih. Naravno, kralj je bio ktitor i manastira sv. Ahilija u Arilju, a po drugim izvorima, kao ktitor Tronoše se pominje njegova žena Katarina. Zanimljivo je i jedno, još starije predanje koje kaže da je prvobitno mesto na kome je podignuta Rača bilo tamo gde je danas manastir Soko (blizu Ljubovije, zadužbina episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija), ali su ga Turci na tom mestu, zar treba reći, srušili. Šta bi drugo. A kaluđeri su sačuvali sve što se moglo sačuvati i osnovali novi manastir. Dokazi? Pa, u narodnoj pesmi "Miloš u Latinima", pesnik kaže:
Da vidite Raču manastira,
Kraj Sokola ukraj vode Drine,
Zadužbinu Kralja Dragutina
Da vidite, pa da se divite...
Inače, kao što se to uvek kazuje za Žiču, tako se i za Raču može reći da je uvek delila sudbinu srpskog naroda - rušena, paljena, pljačkana... Osim zlatnog perioda do Velike seobe i kraja 17. veka, sledeći period rasta i obnavljanja Rače došao je tek 1795. godine, kada su tri jeromonaha, Melentije, Josif i Isaija došli iz vaskrsle Tronoše, da to učine i sa ovim manastirom. Za samo godinu dana je podignuta nova crkva, a Hadži Melentije Stefanović dobio je čin arhimandrita. Po slomu Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, Turci su poubijali i zapalili i monahe i ikonostas i ikone, - sve osim časne trpeze koja se i danas čuva u riznici manastira. I Austrougarska u Prvom, i Nemačka i Bugarska u Drugom svetskom ratu, takođe su na ovoj svetinji iskaljivali svoj bes...
Crkva je inače posvećena Vaznesenju Hristovom. Sa desne strane kod ulaza u crkvu, može se videti spomenik i grob Hadži Melentija.
Obavezno obiđite manastirsku riznicu, izuzetnu na svaki način. Tu su knjige račanskih monaha prepisivane u čuvenoj račanskoj školi. Zahvaljujući bratstvu manastira i naročito igumanu Platonu Milojeviću, tokom Drugog svetskog rata ovde je čuvano i sačuvano Miroslavljevo jevanđelje (danas se nalazi u trezoru Narodnog muzeja u Beogradu, a više o njemu - možete saznati u interesantnom, istoimenom filmu). U samoj crkvi se nalaze i svete mošti kralja Dragutina (ili Svetog Teoktista). Zahvaljujući uticaju koji su račanski monasi doneli iz izbeglištva, iz manastira Beočin i fruškogorskih manastira, sam ikonostas i freske predstavljaju primer prodora ikonopisanja i freskoslikarstva iz prekosavskih i prekodunavskih oblasti, koje se retko mogu videti u drugim staroraškim krajevima i manastirima.
A nije naodmet da zavirite u radnju u manastirskom dvorištu i da za uspomenu kupite neku od mnogih zanimljivih knjiga o Rači i iz Rače, a tu su i vina, višnjevače, orahovače... Prava pića za slavsku trpezu. Toliko o Rači. Ni u deset ovakvih putopisa ne bi stalo sve ono lepo i važno što je vezano za istoriju (i sadašnjost) ovoga manastira.
Manastir Jovajna - Photo: Slobodan Ogrizović
Dakle, ako ste se svuda zadržali po malo, ako ste ručali negde uz Drinu ili ako ste se umorili, od Rače se vraćate tih 4-5 kilometara do glavnog puta, na pravac za Kaluđerske bare (gde su i hotel Omorika, Javor, Beli bor, apartmani Zeleni Čardaci...) ili, ako vam je dobro prolazno vreme, vratite se još malo unazad, do Bajine Bašte, i, uz poznatog vodiča - Drinu, nastavite do Perućca. Drina, pa Drina! Ali to je tako lepa reka - čista, brza, velika, neverovatno zelene boje... Evo malo geografije - ova reka nastaje u Šćepan polju, od reka Tare i Pive i fali joj samo 4 kilometra i 100 metara pa da bude dugačka 350 kilometara. Ali Sava se isprečila kod Šapca i eto... Drina je svašta pravila dok je nisu obuzdali branama i veštačkim jezerima. Čuveni "povodanj", velika poplava ("Na Drini ćuprija") dogodila se 1896. godine, kada je poplavljen i čuveni most u Višegradu, dok je te iste godine Ljubovija bila potpuno uništena. Sam kanjon Drine, dubine 700-1000 metara, predstavlja po tome šampiona u Srbiji, a zauzima i visoko treće mesto u svetu (posle kanjona Kolorada (1800 m) i Tare (1300 m)). A evo i još malo biologije - najpoznatija riba Drine je mladica, a tu su i potočna pastrmka, lipljen... Kapitalci mladice dostižu i preko 10 kilograma, a prirodno mrestilište ove ribe je reka Trešnjica, desna pritoka Drine.
Do Perućca imate 13 kilometara, a tu ćete videti hidroelektranu B. Bašta, i akumulaciono jezero nastalo zbog ove brane. Tako je sada jezero dugačko 52 km (sve do pomenutog mosta u Višegradu), duboko je i do 70 metara, a snaga hidroelektrane je 368 MW i najveći je objekat za proizvodnju struje na Drini (Pitate se čemu ovi stručni podaci u jednom putopisu? Pa jednostavno, pisac je elektroinženjer!). U Perućcu, na lokalitetu Mramorje, postoji srednjevekovno groblje, ispunjeno nadgrobnim spomenicima - stećcima, koje je zaštićeno kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Ako u ovaj kraj dođete leti (jul i avgust), ponesite kupaće kostime - na jezeru postoji plaža na splavovima; a možete i malo ploviti brodom po jezeru - kako vam drago.
Još par reči o Perućcu - tu je čuvena rečica Vrelo, dugačka 365 metara, pa je zbog toga zovu "reka od godinu dana", mesto visoko rangirano u izboru "Sedam čuda Srbije". Sam izvor je ograđen zbog obližnjeg ribnjaka, ali to vas ne sprečava da uživate u predivnom pogledu i šetnji uz rečicu. I mali vodopad preko koga se Vrelo uliva u Drinu je nešto što ćete sigurno poželeti da zabeležite svojim foto-aparatom.
Vratimo se malo stvarima koje život znače - na istom tom "ušću", nalazi se i restoran- imenjak ("Vrelo"), sa velikom terasom gde vas čekaju riblji specijaliteti. Trebalo bi da (uskoro?) počne sa radom vila "Drina" (ovde se manje-više sve zove "Drina"), objekat sa 4 zvezdice, 12 soba i dva apartmana, koji se nalazi nedaleko od vodopada.
Od Perućca vodi put dalje uz jezero, i posle neka dva kilometra, videćete odvajanje za Mitrovac na Tari. Ako nastavite pravo, doći ćete do hotela "Jezero", gde možete prenoćiti i uživati u zelenim šumama po padinama Tare koje se neverovatno strelovito dižu iz ove doline. A možete i popiti kaficu i ustremiti se konačno ka cilju! Pogrešno! Pa na cilju ste sve vreme puta, još od kada ste u Beogradu seli u kola, i svaki manastir, svaki vidikovac i restorančić su bili pravi pravcati cilj!
Dakle, uživajte i dalje u svom putovanju, i u laganoj vožnji ka vrhovima Tare, uz fantastičan pogled na Drinu i jezero Perućac. Uživajte u svakom momentu svoga odmora, upravo sada, baš ovoga trenutka, jer - prošlost je prošla, a budućnost još nije počela!
Okolina Vršca idealno je mesto za gajenje vinove loze
Vršac
U turističkoj ponudi Vršca vinski i manifestacioni turizam zauzimaju najvažnije mesto. Od tri najznačajnije manifestacije dve su u čast grožđu i vinu i spadaju u najveće, ne samo u ovom gradu nego i u regionu. To nije slučajno ako se zna da tradicija proizvodnje vina datira još iz perioda Rimljana, a da je okolina Vršca i obronci Vršačkih planina idealno mesto za gajenje grožđa.
Eto povoda da se i ekipa „Putovanja” minulog vikenda uputi u Vršac na šesti po redu festival vina „Vinofest”. Naravno, pored druženja sa vinarama, boravak smo iskoristili i za obilazak kulturno-istorijskih znamenitosti koje svojim značajem ovaj grad čine posebnim ali i da obiđemo okolinu.
Najlepši način da se upozna grad jeste lagana šetnja a prvo odredište – Vladičanski dvor, prelepa barokna zgrada, odnedavno otvorena za posetioce. Preko puta je pravoslavna Saborna crkva iz 1785. godine posvećena sv. Nikoli. Po instrukcijama domaćina, Tatjane Palkovač, direktora vršačke turističke organizacije, prošetali smo, preko glavnog gradskog trga, sve do „Apoteke na stepenicama”, jedne od najstarijih i najlepših zgrada u Vršcu, kako nam je objasnila Nevena Rabrenović, vodič u ovom, izmeštenom prostoru Gradskog muzeja.
U „Apoteci na stepenicama” su za sada smeštene četiri stalne postavke Gradskog muzeja dok se glavna zgrada i „Konkordija” ne renoviraju: Zdravstvene kulture južnog Banata, Sećanje na Paju Jovanovića, Arheološka postavka iz vremena paleolita, neolita i sve do srednjeg veka i Izložba medalja iz 18. i 19. veka. Jednu od prostorija krase monumentalno platno „Vršački triptihon” kojim je Paja Jovanović proslavio i sebe i rodni Vršac, kao i jedan od značajnijih portreta kralja Aleksandra Karađorđevića (platno iz 1931 godine) gde je Paja postigao neponovljivu igru senki. Odakle god da se gleda u platno (dok se lučno krećete ispred njega), u kralja, u njegove oči, prste i vrh čizama one vas – prate... U jednoj od prostorija je i maketa Vršačke kule iz 15 veka, jer je ona simbol nastanka Vršca kao grada u okviru utvrđenja. Inače, na kuli visokoj 19 metara (Donžon kula) trenutno se izvode radovi. Urađen je krov, dok će na temeljima stare kule koja je služila kao izvidnica biće podignuta – Vidič kula. Planirano je da budu podignuti i zidovi, a u okviru kule biće propratnih objekata (mala muzička dvorana, sala, biblioteka, muzej).
U hodu saznajemo da Vršac nema bioskop, ali zato su Vrščani ponosni na Sterijino pozorište. Gradsa 40 hiljadastanovnikaimadugupozorišnutradiciju, akulturaodlaskaupozorišteovdesezaistaneguje.
Na putu do Rimokatoličke crkve – katedrale, prolazeći pored Gradskog magistrata - zgrade opštine(sastavljene od tri zgrade) setili smo se reči domaćina da Vršac ne dozvoljava žurbu i da je poželjno u njemu boraviti minimum tri dana, jer toliko je potrebno da se doživi na pravi način.
„Uslova za to svakako ima jer Vršac raspolaže sa oko 350 kreveta. Za za preporuku su: hotel „Srbija” u samom centru, „Vila Breg”, sa modernim spa centrom, ušuškan na obroncima Vršačkih planina, motel „Vetrenjača” na ulazu u grad i još oko 40 ležajeva u privatnom smeštaju”, saznajemo od direktorke turističke organizacije.
Pored domaćih turista, najbrojniji su gosti iz Hrvatske, Slovenije, Nemačke, Rumunije… U poslednje vreme Italijani su sve prisutniji, možda, kako naša sagovornica kaže i zbog toga što u Vršcu posluju dve jake italijanske kompanije. Sve je više i biciklista koji zbog dobre veze sa Rumunijom, na svojim putovanjima pauzu naprave baš u Vršcu i uglavnom traže povoljniji smeštaj i pokazuju veliko interesovanje za domaću hranu.
Kako se Vrščani mogu pohvaliti i odličnom ugostiteljskom ponudom, bilo da je reč o kafićima, prosečnim ili nešto ekskluzivnijim restoranima ili sve popularnijim vinskim podrumima ko god jednom dođe sigurno će poželeti da se vrati.
Kuće za vino
Put do Gudurice gde se nalaze podrumi „Vršačkih vinograda” vodi kroz selo Malo Središte i nepregledne plantaže vinograda. Nekad je u Gudurici svaka kuća bila vinski podrum, a danas ih je tek nekoliko. Najpoznatiji su „Selekta”, podrum Josipa Nedina u etno stilu, a u restoranu „ Gudurička priča” mogu se probati skora sva vina iz ovog kraja uz lokalne specijalitete. U susednom selu Velikom Središtu je podrum Krstov.
Veliki je broj privatnih vinogradara u čijem je vlasništvu oko 300 hektara pod vinovom lozom. Firma „Vršački vinogradi” ima oko 2.000 hektara obradive površine, od toga oko 1.300 vinograda u rodu i oko 400 vinograda u mladim zasadima. Među najvećim vinogradima na Balkanu su, a godišnje naprave od pet do šest miliona litara vina. Oko 80 odsto zasada je italijanski rizling koji najbolje uspeva na ovim terenima. Nagrade za najbolje
U takmičenju za najbolje vino u četiri kategorije (belo, crveno, rose, specijalna vina) našao se 101 uzorak vina. Dodeljeno je 5 velikih zlatnih i 22 zlatne medalje. Vino koje je osvojilo najviše bodova od strane komisije i pobednik je šestog po redu „Vinofesta” je iz podruma „Vinum” iz Novog Sada.
U kategoriji belih vina, velika zlatna medalja pripale su podrumu Vinum iz Novog Sada za Sovinjon blank i podrumu Pavlović iz Vršca za Sovinjon.
U kategoriji crvenih vina velike zlatne medalje odneli su podrum Domenile Sara iz Temišvara za vino Burgundac Crni i podrum Ćojbašić-Nađ iz Dolova za vino Carsko crveno-kupaža.
U kategoriji rosea, velika zlatna pripala je podrumu „Vimmid” iz Negotina za vino Aglaja Rose. Vinska kultura
„Vitezovi vina, gde god da borave, doprinose širenju i razvoju vinske kulture kod nas. Promovišu običaje, gastronomiju i prirodne lepote svoga kraja, a time na poseban način utiču na formiranje, jedne za nas nove i vrlo značajne grane, a to je vinski turizam. U Srbiji trenutno egzistira osam vinskih redova, broj se stalno povećava, što je dokaz je da se polako vraćamo u red velikih vinskih zemalja, tamo gde nam je mesto i gde smo, kao peta sila u Evropi nekada i bili”, kaže Nikola Cuculj veliki majstor banatskog vinskog reda „Sveti Teodor”. Zanimljivo je da je na ovogodišnjem prvom Saboru vitezova vina, španski ambasador primljen je u vinski red „Sveti Teodor”. Prijemu su prisustvovali i predstavnici vinskih viteških redova iz Mađarske, kojima su domaćini organizovali obilazak Vršca i okoline. Senka Lučić
izvorolitika.rs
Pogača stub Azanje
Ruski dom bio je mali da primi posetioce proslave jubileja „pogačijade” koja se održava u najvećem selu Srbije
Azanjska pogača, poznata je diljem sveta, gde god ima naših ljudi. Prenosili su je krišom avionom, uz azanjski sir i rakiju, naši starci u poseti deci širom dijaspore. Zbog nje su dolazili i gosti u najveće selo u Srbiji. Iznosili su im je dobro umotanu u sneg-bele krpe sa izvezenim starim mudrostima.
Kada se to shvatilo u Azanji, čuveni „Azanjski vašar”, na koji se dolazilo u naše najveće selo iz cele Srbije ali i dijaspore, prerastao je 1997. godine u „Dane azanjske pogače”. Oni su nastavak tradicije mešanja pogače po receptu neotkrivenom ukoliko odatle niste.
Tako su, ponosne domaćice, pored svojih pogača na izložbi u Ruskom domu prošle nedelje, ove recepte ljubomorno čuvale. Ono što nije moglo da promakne je i da je svaka pogača bila ukrašena na potpuno poseban način. Pored velova, pletenica i tačkica, seoske „umetnice” otkrile su nam da od pogače mogu da se naprave i torba, knjiga ili ram, ali i sto i stolice koje ćete, kad posedite, sa slašću pojesti…
U Beograd je „pogačarke” pozvao ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Vasiljevič Konuzin, koji se prilikom posete Azanji oduševio ukusom i izgledom njihovih „rukotvorina”, kako pričaju.
Obeležavanje petnaestogodišnjice manifestacije, popularnije nazvane „azanjska pogačijada”, organizovao je Turističko zemljoradnički klub „Azanjska pogača”, a prvo predstavljanje u Beogradu propratio je i splet kola KUD „Abrašević” iz susedne Smederevske Palanke. „Dani pogače se kod nas odigravaju u avgustu posle velike žetve, a pogačijadom hoćemo da predstavimo Azanju kao veliku žitnicu, sa željom da doveka bude selo bogato hlebom našim nasušnim i pogača bude naš stub. Klub neguje običaje i tradicionalne vrednosti našeg naroda: proslave božićnih i novogodišnjih praznika uz česnicu za prvake, vesela dešavanja u Beloj nedelji, nadmetanje najmlađih članova kluba vaskršnjim jajima kako je nekad u našem selu bilo, đurđevdanske svečanosti, stočna slava Progonica, što je još paganski običaj…Ostao je i tradicionalni Azanjski vašar, Trnova petka svakog 7.8. i 9. avgusta još od 1885. godine, a neguju se prela i posela.
Azanja ima dovoljno atrakcija da postane i omiljeno turističko mesto“, kaže predsednik Kluba Rodoljub Stanimirović.
Najveća pogača koja je do sada umešena imala je prečnik 6,25 metara. Ovim običajem nadmetanja, u Azanji nastoje da očuvaju i tradicionalne vrednosti porodičnog života, na selu u kom su rođeni i prvi srpski fudbaler Vladimir Krstić, muzičar Vlastimir Jelić, kao i nekadašnja ministarka dr Radmila Milentijević koja je osnovala i Letnju školu, u nastavku školske tradicije duge dva veka.
Vredni Azanjci, napravili su najrazvijenije selo krčeći šume i pretvarajući ih u oranice, voćnjake i napredna domaćinstva. U azanjskoj „produženoj školi” još 1890. su đaci učili voćarstvo, kalemljenje na stari način, vinogradarstvo, ratarstvo i unapređenje stočarstva. U martu 1894. prvi u Srbiji osnovali su Azanjsku zemljoradničku zadrugu. I ovoga puta, izložbu pogača su propratila i druga narodna jela, ali i nošnje i opanci, stare alatke i rukotvorine i umetničke slike – u najavi „Dana azanjske pogače” 8. avgusta, kada će pogače pratiti i smotre priplodnih krava i junica, takmičenja u spremanju starinskih jela, pozorišne predstave, književne i sportske večeri ali i – izbor najlepše Azanjke.
Iako Azanju ne viđamo ucrtanu u turističke obilaske Srbije, u Ruski dom moglo je pre neko veče da se uđe samo ako znate da se probijate kroz gužvu, ali su atmosfera i azanjska savijača bile odlične, a takmičenje pogačarki i kolca ovog kraja propraćeni su nesvakidašnjim ovacijama. Mirjana Nikić
izvorolitika.rs
Izvorište je otkriveno pre nešto više od dvadeset godina, i to sasvim slučajno. Istraživane su naslage uglja, a neočekivano je izbila voda
Foto: Zoran Anastasijević
Jeste da u Srbiji postoji oko hiljadu mineralnih i termomineralnih izvora i da bi banje izgrađene na njima donele poprilične prihode u turizmu – za sada gosti mogu da biraju tek neko od 40 postojećih lečilišta. Mada pitanje je da li bi se u svakom od njih baš lepo proveli. Banja „Ždrelo”, u podnožju Homoljskih planina, na jedanaestom kilometru puta Petrovac na Mlavi – Žagubica, još „jedna je kap u moru” koja je, pre izvesnog vremena, počela da koristi ono što priroda nudi. Izvorište je slučajno otkriveno pre nešto više od dvadeset godina, i to tako što su 1986. na tom terenu istraživane naslage uglja, a neočekivano je izbila voda. Pušila se i mirisala je na pokvarena jaja. Kada su urađene analize, pokazalo se da je njena temperatura između 38 i 40 stepeni Celzijusovih i da je bogata sumporom. Ustanovljeno je da pomaže u lečenju psorijaze i drugih kožnih oboljenja i bolesti lokomotornog aparata, kao što su zapaljenjski i degenerativni reumatizam, a ublažava i posledice trauma i stanja posle preloma kostiju i hirurških intervencija na koštano-zglobnom sistemu. Osim toga, bakteriološki je ispravna, pa je ohlađena mogla i da se pije i izuzetno je prijala onima koji su patili od gastritisa.
I zimi toplo Tu gde je bila bušotina postavili su jednu široku cev debljine ruke odraslog čoveka iz koje je neprekidno šikljao jak mlaz. Izmereno je da pod prirodnim pritiskom isteče oko 40 litara u sekundi. Uzalud sve. Ogromna količina termomineralne vode oticala je u okolne njive. Nemajući kud drugde, ljudi su se, kao pačići, brčkali u jezercetu koje se stvorilo oko te cevi, pokraj samog puta, što u kupaćim kostimima, što u običnom donjem vešu, ne hajući za one što tuda prolaze i zagledaju iz automobila. A, onda se, napokon, neko setio da te potencijale iskoristi na pravi način. Dragiša Milojević, nekadašnji gastarbajter, rodom iz okoline Jagodine (inače vlasnik firme koja se bavi proizvodnjom i distribucijom tehničkih gasova na području Srbije), odlučio je da kupi parcelu i kapital, koji je sa porodicom stekao u Švajcarskoj, uloži baš ovde. – Počeo je od jednog skromnog bazena i malog restorana, a evo, nakon samo nekoliko godina, stvorio je čitav kompleks. Sada ima sedam bazena sa podvodnim sistemom za masažu. I pored toga što je ugrađen prelivni sistem i jedna količina stalno otiče, a nova dotiče, svi bazeni se uveče redovno prazne, dezinfikuju, i do jutra, uz pomoć pumpi koje podižu protok vode na 100 litara u sekundi, opet pune novom vodom. Posebna atrakcija je zimsko kupanje u otvorenim bazenima dok napolju pada sneg, koji su sa zidanim objektom povezani takozvanim providnim toplim tunelom, tako da posetioci mogu da prelaze iz jednog u drugi, a da ne izlaze iz vode i da rizikuju da se prehlade – ističe menadžerka Lidija Milošević. Nedavno je pušten u rad i tobogan a inače to je akvapark koji radi tokom čitave godine sa istom temperaturom vode, na otvorenom. Prema rečima naše sagovornice, osim tople vode tu je i lekovito blato, mali bazen sa slanom vodom, džakuzi kade, sale za masažu, saune, solarijum... Pored već postojećeg hotela u toku je izgradnja još jednog sa četrdesetak soba, koje će se, kao i sve ostalo, grejati toplom vodom koja stiže sa dubine od blizu dvesta metara, dodaje Miloševićeva.
Zbog krova – zamak Banja „Ždrelo” je od Beograda udaljena 130 kilometara, a biće još „bliže” kada se izgradi bolji put kojim se do nje stiže. Kompleks je zvanično otvoren decembra 2009. godine, a osveštao ga je episkop braničevski Ignjatije. Prošla, 2010. godina bila je prva prava turistička godina, pa nije zameriti što se neke stvari oko organizacije još uvek u hodu rešavaju. Jedino arhitektura hotelskog zdanja svima „bode” oči. Kao svuda, i banje u Srbiji bi trebalo da budu odraz naše kulture i oličenje našeg društva. Otkud onda zamak usred Homolja? Menadžerka objašnjava da je bilo dosta arhitekata i građevinaca koji su danima raspredali da li da krov bude ovakav, te onakav, pa je u jednom trenutku Dragiša Milojević „presekao” i rekao – krova neće ni biti. To je za sobom povuklo i ostale detalje. A, možda se taj stil i uklapa u okolinu, s obzirom na to da se u blizini mogu videti bedemi i kule koji su preostali od srednjovekovnog grada Ždrelo. Ali, u ovom slučaju arhitektura je manje važna u odnosu na sadržaj koji se nudi. Svuda u svetu banje su popularne pre svega kao mesta za relaksaciju duše i tela, a mi ih se setimo samo kad nas nešto zaboli. ---------------------------------------------- Uz turizam i kultura Banja je dobila naziv zbog svog položaja, jer se nalazi na samom ulazu u Gornjačku klisuru, neopisive prirodne lepote. U blizini se nalaze značajni kulturno-istorijski spomenici i manastiri homoljskog kraja. Najpoznatiji je manastir Gornjak, čuven po pećkoj isposnici. Podigao ga je knez Lazar Hrebeljanović, krajem 14. veka. Nadomak banje su i manastir Vitovnica i ostaci srednjovekovnih crkava Mitropolija, Reskovica i Blagoveštenje, kao i očuvani delovi srednjovekovnog grada Ždrelo, jednog od značajnijih spomenika Srbije. Ostaci njegovih kula i bedema vidljivi su na nekoliko lokaliteta na obali reke Mlave. Prilikom posete banji „Ždrelo” u turističko razgledanje homoljskog kraja svakako treba uključiti i ovu baštinu. Dana Stanković Objavljeno: 22.05.2011. Izvor: Politika
Svi ponekad (ili često) želimo da pobegnemo od gradske vreve, gužve, prevoza i žurbe na neko mesto gde ćemo uživati u prirodi bez tehnologije, opterećenja i stresa. Makar na izlet ili vikend. Ne možemo da priuštimo sebi neki egzotični odmor ali naša zemlja nudi mnoge mogućnosti za relaksaciju i uživanje, uz prirodu, čist vazduh i kulturna blaga.
Manastir Manasija
Udruženje Bekpekera Srbije je jedna od organizacija koja nudi izlete po povoljnim cenama, bilo za odmor ili avanturu i akciju, a trude se da promovišu turističke potencijale Srbije kako domaćim, tako i stranim turistima. Oni u svojoj ponudi imaju i seoski turizam, banje, manastire, arheološka nalazišta, pećine, ali i jedrenje, rafting i paraglajding kao i kulturna blaga Srbije.
Trenutno sajt popusti.rs nudi dva izleta, svaki po duplo manjoj ceni od 890 din (inače 1800), a vaučeri se mogu iskoristiti do 1. jula, dok je rok za kupovinu 2 dana. Prvi izlet je na Fruškoj Gori i podrazumeva obilazak čuvenih manastira, a drugi obuhvata odlazak u Resavsku pećinu i vodopade reke Lisine. Ako želite da odmorite makar jedan dan, a možda i naučite nešto ovo može biti sjajna prilika.
Prvi izlet obuhvata manastire Fruške Gore iz 16. veka, Krušedol i Grgeteg, zadužbina poslednjih srpskih despota u Sremu- Brankovića, potom Sremske Karlovce i Stražilovo. U Karlovcima možete videti čuvenu Karlovačku gimnaziju sa najstarijom školskom bibliotekom u Srbiji, potom Bogosloviju, česmu Četiri lava – obeležje prvog sistema kanalizacije u gradu. Potom sledi poseta vinariji i Stražilovu.
Ukoliko želite „dole“, u Srbiju, možete obići Manasiju, Resavsku pećinu, Ravanicu i vodopad Lisine. U Manasiji, zadužbini Despota Stefana bila je smeštena čuvena Resavska Prepisivačka škola, a u manastiru Ravanici, zadužbini kneza Lazara čuvaju se i njegove mošti. Resavska pećina je jedna od najlepših i najvećih u našoj zemlji.
Na izlete se ide najmodernijm autobusima, a tu je i stručni vodič.Polasci su svake subote u 8 časova, a izlet morate zakazati 15 dana unapred. Svako može kupiti neograničen broj vaučera.
Rafting
Ukoliko ste za avanturistički odmor možete za vikend otići na rafting Tarom ili Limom i to po veoma povoljnim cenama. Za rafting Tarom ne treba vam više od 100 evra za opremu, vrhunsku hranu i prevoz, a rafting Limom je još povoljniji. Uz dobro društvo i adrenalin nema bolje i jeftinije vikend zabave. Svako ko je probao ovakve izlete želeo je da uradi to još jednom.
Agencija „Klio“ je jedna od onih koja nudi i izlete po Srbiji a ne samo u inostranstvu. Sa njima takođe možete posetiti manastire Moravske škole i to do 15 maja ove godine. Izlet podrazumeva dva dana i noćenje, a obilaze se zadužbine kneza Lazara i knjeginje Milice. Tu je manastir Ljubostinja, a jedinstveni stil koji se vezuje za Rada Neimara je „rascvetavanje rozeta“ koji se vidi i u Ravanici, Lazarici, Kaleniću u kome se nalazi i kompozicija „Svadba u Kani“ koja se smatra najlepšom freskom pozne Vizantijske umetnosti. Cena je 49 evra. T
akođe nude i jednodnevne i dvodnevne izlete tokom kojih se prikazuje istorija srpske državnosti od 1166. kada na vlast dolazi Stefan Nemanja pa do ujedinjenja 1918. uz obilaženje najvažnijih mesta i priču o najvažnijim događajima epohe uz stručne vodiče i saradnike.
Na jednodnevni izlet ka manastirima Ovčara i Kablara po ceni od 21 evra možete ići do septembra ove godine.U vreme kada nije bilo velikih zadužbina pa čak ni kavlitetnih boja da se ukrase crkve monasi su bežeći sa Svete Gore imeđu Ovčara i Kablara podigli sa narodom nesvakidašnje i neobične crkve. Obilazi se takođe i Potpećka pećina uz priče o narodnim verovanjima i praznoverjima.
U ponudi je i dvodnevni izlet „Tragom Nemanjića“, koji podrazumeva obilazak oblasti Starog Rasa u dolini Ibra, gde se obilaze Đurđevi Stupovi, Sopoćani sa prelepim ferskama i manastir Gradac koji je podigla Jelena Anžujska koji je bio prva dvorska škola za mlade.
Foto: thomaswanhoff/Flickr
Ako želite neku mirniju varijantu mini-odmora možda treba da odete na Zlatibor. Uz čist vazduh i duge šetnje preporodićete se za kratko vreme. Sa manjim budžetem možete odsesti u nekom od pansiona koji u ovo doba godina nisu previše skupi, a u na početku sezona sa Zlatibora možete ići i na izlet ka Mokroj Gori.
Međutim, ako imate malo deblji novčanik možete sebi i voljenoj osobi priuštiti čarobne vikende na Zlatiboru u hotelu "Zlatibor Mona" . „Relaks vikend” podrazumeva meštaj sa doručkom i večerom, korišćenje velnes-a sa zatvorenim bazenom i 3000 dinara kredita za usluge u velnes-u i korpu sa voćem u sobi. Za „Romantični vikend” dobijate smeštaj sa doručkom i večerom, korišćenja velnesa sa zatvorenim bazenom, noćno kupanje i flaša penušavog vina u sobi.
Oba aranžmana su oko 20000 dinara za dve osobe.
Ako niste gost hotela Mona ipak možete koristiti usluge velnesa. Ukoliko odete na Zlatibor u toku radne nedelje mozete za mali novac dobiti vrhnsko uživanje za dvoje. Za nekih 2000 dinara možete dobiti saunu I tursko kupatilo ili đakuzi. Hamam i sauna su nešto što nikako ne treba propustiti jer su savršeni za opuštanje. Recimo da se nakon sat vremena ovog uživanja osećate kao da ste bili na plaži I brćkali se u toplom moru. izvor:B92
Vrnjačka Banja ovog leta dočekuje turiste sa novim sadržajima. Jedna od najvećih investicija u turizam Vrnjačke Banje je prvi hotelski akva park u Srbiji u okviru apartmanskog kompleksa Sani Hil Spa centra. Vodeni kompleks, koji će početi sa radom već početkom juna meseca, poseduje četiri bazena različitih dimenzija, sa vodenim toboganima za decu i odrasle, vodopadima, barovima, velikom terasom sa slamenim suncobranima. Ceo kompleks podseća na fotografije sa razglednica dalekih tropskih destinacija.
Sani Hil akva kompleks
"Akva kompleks Sani Hil je nesumljivo jedan od glavnih aduta turističke ponude Vrnjačke Banje za ovu sezonu" – ističe Nikica Pantović, direktor Turističke organizacije Vrnjačka Banja. Međutim, pored ove investicije, za goste Vrnjačke Banje pripremljena su i druga brojna iznenađenja. Jedno od njih je svakako i novoizgrađeni Japanski vrt u centralnom Vrnjačkom parku – jedan od najvećih te vrste u ovom delu Evrope, nove cvetne površine kao i zanimljive manifestacije, po kojima je Vrnjačka Banja već nadaleko poznata.
Vrnjačka banja svake godine proširuje svoju turističku ponudu
"Primetno je da je proteklih nekoliko godina Vrnjačka Banja svoju ponudu obogatila novim manjim porodičnim hotelima. Gotovo svi poseduju moderne spa centre a većina i otvorene bazene. Po ovim sadržajima Vrnjačka Banja daleko prednjači u odnosu na druge turističke centre Srbije. Turistički objekti ovog tipa se u Vrnjačkoj Banji i dalje grade uprkos još uvek aktuelnom finansijskom krizom – ističe Pantović".
Gotovo svi kapaciteti tokom uskršnjih a posebno prvomajskih praznika su bili popunjeni, pa ako se po jutru dan poznaje Vrnjačku Banju očekuje veoma dobra letnja turistička sezona.
Izazov za goste je i uspon do vidikovca sa koga puca pogled na obronke Kopaonika
U Lukovskoj banji niko nije imao potrebu da izmišlja toplu vodu, njima je priroda to dala, ali kako je upotrebiti? E, za to je vredelo potruditi se. I nesumnjivo je da jesu. Na radost gostiju koji vole da dođu oko Nove godine, uskoče u bazen ispred hotela „Jelak” i onda u snežnom ambijentu, na minus deset, jave prijateljima: „Hej čoveče, okolo sve zaleđeno, a ja u kupaćem sedim u bazenu!”. I malo ko im poveruje u prvi mah. Ali, istina je. Radovanu Tanaskoviću, direktoru sektora za razvoj u preduzeću „Planinka”, koji je Lukovsku, Prolom banju i Đavolju varoš učinilo lepim i posećenim mestom, a „prolom vodu“ smestio u rafove samoposluga, dobro je poznato koliko je vremena i truda trebalo uložiti da posao uspe. Sedi sada Tanasković u kancelariji u Kuršumliji i seća se kako je Lukovska banja nekada bila prazna, a „Planinka” gradila i širila se sopstvenim parama, bez dinara kredita. Ipak, bez šest-sedam godina razrađivanja, upornosti i popunjenosti hotela iznad 60 odsto nema uspeha, otkriva ovaj iskusni rukovodilac. Kada je privatizacija kod nas tek hvatala zalet 1999. godine, u preduzeću je odlučeno da radnici „Planinke” postanu akcionari u novom akcionarskom društvu. Oni su vlasnici 85 odsto kapitala i posluje se domaćinski, ni po babu, ni po stričevima, a ni po nekom političko-stranačkom diktatu. Sve ukupno: 300 zaposlenih, plate redovne, a svako ulaganje se dobro odmerava. Sadašnji generalni direktor morao je na berzi da izbroji podosta para, svojih naravno, pošto je prethodno prodao stan i kupio svega pet odsto akcija „Planinke”. Ipak Tanasković, bez obzira na učinak, često sluša „primedbe” iznenađenih stručnjaka za ekonomiju: kako to radnici sami upravljaju? Lepo, uzvraća im on, pominjući primere iz belog sveta, ali ne uspeva da ubedi baš svakog. Za Lukovsku banju upućeni tvrde da je najviša banja u Srbiji, jer se nalazi na 680 metara, s tim što je okružuju kopaonički visovi koji nadmašuju hiljadu metara. Uglavnom penzioneri tu dođu zbog one tople vode i raznih terapija koje fizioterapeuti, poput Gorana Đurića, primenjuju da gosta oslobode reumatskih bolova i problema sa kičmom i kostima. Školarci tokom godine u Lukovskoj banji provode rekreativnu nastavu, jer je lepo zbog umerene klime i čistog vazduha, šetnje po šumi i igranju na sportskim terenima, bućkanju po bazenu. Kada smo mi svratili u banju prošle nedelje tamo su sa svojim učiteljicama bili „trećaci” Osnovne škole „Sveti Sava” iz Pirota. – Tokom zime ugostimo ljubitelje skijanja, jer od 1996. godine imamo ski-stazu sa žičarom od 350 metara. Mada, uopšteno govoreći, ekspanzija je počela otvaranjem hotela „Kopaonik” sa 120 ležajeva 2000. godine i nešto kasnije depandansa „Mladost” sa 80 kreveta. Ponuda je kompletirana 2009. završetkom hotela „Jelak” sa 65 dvokrevetnih soba – podseća Milovan Vuković, zadužen za marketing Lukovske i Prolom banje. Lukovska banja, inače, ima 37 izvora lekovite vode, neke su još davno stari ljudi proglasili korisnim za oči, stomak ili neke slične namene, ali vruća voda (od 28 do 68 stepeni), sem za reumu i spondilozu, dobro dođe zimi za grejanje u hotelima. Da je voda puna minerala dokazuje i cev u parku u Gornjoj banji, na koju se posle više meseci nahvata čitava bela skulptura. Neki tu prepoznaju namernu sličnost sa Đavoljom varoši. U Gornjoj banji najbolje se vidi kome u banji prijaju lečenje i boravak. Po ivici bazenčića u parku sedi uglavnom vremešna gospoda sa podvrnutim nogavicama i suknji podignutih do kolena, da bi im topla voda olakšala reumatske tegobe. Da su penzioneri važna klijentela u Lukovskoj banji potvrđuje to što imaju popust od pet odsto ako sami dođu na recepciju, a sa čekom od penzije, čitav trošak za boravak biće im podeljen na šest rata. Plaćanje na rate važi i ako se za odmor prijave u svom penzionerskom udruženju. Goran Stevanović, upravnik Lukovske banje, raspolaže silnim brojevima kada govori o gostima, onaj najvažniji odnosi se na 50.000 noćenja u 2010. godini u hotelima i 7.000 u privatnom smeštaju. Planovi za ovu godinu su, naravno, ambiciozniji. Akumulacija Selova kvari raspoloženje i putnika koji iz pravca Kuršumlije namere u banju, jer je jedan deo puta od devet kilometara, zbog budućeg izgleda terena i potapanja, ostao neasfaltiran. – Zato upućujemo naše goste na put Kruševac–Brus–Brzeće–Lukovska banja i onda bude 3.5 kilometra makadama – preporučuje Stevanović. Crkva svetog Đorđa na kamenom visu zvanom Nenadov kamen i nadmorskoj visini od 980 metara je prava atrakcija u Banji, a i izazov za goste da uspešno savladaju oko dva kilometra strmog puta do nje, s tim što sportisti i rekreativci imaju planinsku stazu dugačku 900 metra do vrha. Gradnju crkve platili su radnici „Planinke”, a dve godine su neimari gradili od materijala koji je na traktoru sa prikolicom vožen na vrh. I to na mestu gde je po predanju Sveti Sava ostavio u amanet budućim pokolenjima da sagrade crkvu, a narod vekovima dolazio, palio sveće, ograđivao da se ne zaboravi Savina želja. Onima koji nisu u prilici da se junače po strmini u pomoć pritekne i Miljojko sa svojom „ladom-nivom” parkiranom ispred „Jelka”. Za pogled koji puca sa vidikovca vredi se potruditi, što pokazuje i naslovna strana ovog broja „Magazina”. Osim crkve svetog Đorđa i crkva svetog Petra i Pavla iz 18. veka i crkva posvećena svetom Mini u susednoj Štavi, iz 15. ili 16. veka ne zna se, uvek bude interesantna gostima kao dodatna destinacija za jedno pre podne. Onima koji se pitaju možda po kojem luku i čijem lukavstvu je Banja dobila ime možemo jedino da kažemo da se oko 1575. na mesto sadašnje banje doselilo pleme iz Lukova kod Nikšića. I donelo ime svog sela. ------------------------------------------------------------------------- Kampovi za sportiste Mladi sportisti, rukometaši kadeti dolaze u junu da se spreme za nove napore i mečeve. Od 2002. godine u Lukovskoj banji je redovno je otvoren letnji rukometni kamp „Toplica”. Povremeno dođu košarkaši, džudisti… Teniseri koje trener Jelena Genčić u svom kampu u Lukovskoj banji uvodi u tajne belog sporta, uostalom kao i Novaka Đokovića pre petnaestak godina ili mnogo ranije Moniku Seleš i Gorana Ivaniševića, okupljaju se u julu i avgustu. Dve smene po 14 dana, na otvorenom ili u hali, kako vremenske prilike nametnu. Četiri sata tenisa dnevno sa kupanjem u bazenu, naravno. ------------------------------------------------ Ne smeta ništa S obzirom na to da je voda u bazenu ispred hotela „Jelak” zagrejana na 35 stepeni, pitali smo upravnika Gorana Stevanovića, hlade li vodu leti kad zavladaju vrućine. – Za sportiste spuštamo temperaturu na 24 stepena a većina ostalih gostiju ne želi da, i kada je napolju velika vrućina, temperatura vode pada ispod 35-36 stepeni. Čak ostaju i duže od pola sata u vodi, iako im savetujemo da izađu – kaže upravnik Lukovske banje. Rajna Popović Objavljeno: 05.06.2011. Izvor: Politika magazin
Banje, pećine, manastiri – sve se to nalazi na našim ne previsokim, već blagim i pitomim planinama koje pohode ljubitelji prirode i iz inostranstva. Nije ih malo, u čak 150 planinarskih društava učlanjeno je oko 17.000 ljudi, koji redovno plaćaju članarinu
Miroč
Puno pitomih proplanaka u Srbiji na kojima se često susretnu interesantne crkve i manastiri, izvori, lekovito bilje, sve to deluje opuštajuće za one kojima je neophodan kratkotrajan mir. Hodanje, druženje, vraćanje pozitivne energije – nije slučajno da među planinarima ima prilično intelektualaca, lekara, pravnika, bankarskih službenika. Istočnu i zapadnu Srbiju, Šumadiju, Frušku goru, vršačka brda otkrivaju i stranci, ali i naše komšije iz regiona, posebno Bosne, Hrvatske pa i Slovenije. I za one koji nisu preterano vični pentranju, ili zbog godina ili bolesti ne smeju da se upuštaju u zahtevne poduhvate ima dosta mesta gde mogu lagano šetati – bez naprezanja. Naša mnogobrojna planinarska društva često organizuju jednodnevne ili vikend izlete, ređe i višednevne, koji se obavezno začine i posetom nekom etno-selu, crkvi ili manastiru, prolaskom kroz kakvu pećinu, obilaskom važnog istorijskog lokaliteta… – U Bosni, Crnoj Gori, Sloveniji planine su više, ali u Srbiji su bolje za obične ljude, prepune su pravih dragulja prirode, i nude više uživanja. Pećine Ceremošnja, Ravništarka, Resavska pećina, banje, manastiri Lelić, Ćelije, Jovanje, pa toliko manastira na Fruškoj gori, gde ima i najviše planinarskih domova – nabraja planinarski vodič Branislav Makljenović i napominje kako planinari obično počnu kao deca i tinejdžeri, zatim nestanu dok stvaraju porodicu, da bi se opet vratili mladalačkom hobiju kao pedesetogodišnjaci.
Zmije za preživljavanje –Uvek sam srećan kada odem u planine, a posebno volim istočnu Srbiju, Homolje i Staru planinu i Besnu kobilu zbog pećina, klisura, uvala. Proleće je vreme kada se najviše planinari, za zimu je potrebna i bolja kondicija i bolja oprema. Sa vodootpornom i laganom odećom zimsko uživanje ume da bude i lepše nego u ovo doba – kaže Makljenović. U Srbiji ima čak 150 planinarskih društava sa ukupno oko petnaest do sedamnaest hiljada članova koji redovno plaćaju članarinu. Ona je na godišnjem nivou oko 500 dinara, za decu oko 300 dinara. Najmasovnija planinarska društva su „Pobeda” i „Železničar”, sa oko 2500 članova, ali puno je i manjih društava na celoj teritoriji Srbije: „Avala”, „Penzioner”, „Zanatlija”, „Balkan”, „Medicinar”, „Juhor”.... Naravno, ima i onih koji više vole da samostalno odlaze na izlete, i oni su izvan ove statistike. Mada, iskusni planinari upozoravaju da se u prirodu ne odlazi sam, poželjno je da na okupu budu najmanje tri osobe, jer ako se jednoj nešto desi, ako joj iznenada pozli, povredi se, ujede je zmija jedna osoba odlazi da traži pomoć, a druga ostaje sa povređenim. To je posebno važno ako se desi na mestu koje je izvan dometa mobilnih telefona, koji danas, svakako znatno olakšavaju prevazilaženje neželjenih momenata. Naravno sa vodičem je mnogo lakše i bezbednije jer je prošao obuku po međunarodnim standardima koja sadrži upoznavanje sa osnovama meteorologije, prve pomoći, orijentacijom u prirodi, ishranom u šumskim uslovima... U vojnom planinarskom društvu „Kopaonik” bave se i edukacijom svojih članova, uče ih preživljavanju u prirodi, ishrani, pripremanju hrane od jestivih pečuraka, zmija, žaba, uče ih da prepoznaju lekovite trave i kako se one suše i pripremaju...
Od Horgoša do Dukat planine – Planinarski savez Srbije je član Svetske planinarske organizacije i Evropske pešačke organizacije – kaže Boris Mićić, predsednik našeg Saveza. U razgovoru za naš list on posebno ističe da je Evropa premrežena pešačkim putevima, a da je naš region dugo bio crna rupa na internacionalnim mapama. Međutim, u poslednje vreme se i to menja, od 12 evropskih trasa dve prolaze i kroz našu zemlju i to deonica E4 koja preko Mađarske istočnim delom zemlje preko Kikinde, Zrenjanina, Negotina, Zaječara, Stare planine, Pirota, Dimitrovgrada skreće u Bugarsku, a druga E7 od Horgoša, Dunavom, Fruškom gorom, zapadnom Srbijom stiže do Prijepolja, a zatim skreće ka Jastrepcu i Nišu do Dukat planine gde ulazi u Makedoniju. Obe trase su ukupne dužine oko tri i po hiljade kilometara. Boris Mićić navodi podatak da je dva miliona i šesto hiljada ljudi učlanjeno u međunarodne pešačke organizacije, pretpostavlja se da ih izvan organizacija ima mnogo više. Razni ljudi, razne ćudi, tako je prošle godine kroz Srbiju prošla Francuskinja sa magarcem u želju da u Jerusalim stigne kao i Isus Hrist, zanimljiv je primer i Turčina koji je četiri meseca pešačio od nemačke do rodnog Istanbula. Na planinskim stazama mogu se sresti i bogatiji ljudi koji imaju dovoljno novca da na tako dalekim putevima iznajmljuju hotele, da se hrane po restoranima i da svoja iskušenička višemesečna pešačenja začine neophodnim komforom. Šta sa onima koji nisu u kondiciji, a i nemaju toliko novca? – Program se može svakome prilagoditi, ako je reč o srčanim bolesnicima ili starijim ljudima, napravićemo kraću stazu, sa manje uspona, doći će minibus da ih vrati u planinarski dom. Rajac, Fruška gora, Avala, Kosmaj su tereni gde se može ići i sa manje fizičke snage, planinarska kondicija će se steći vremenom – kaže Branislav Makljenović. Kako početi? Naš sagovornik kaže da je obuća najbitnija, dobre planinarske cipele su neophodne, izuzev u suvim, letnjim mesecima kada mogu da posluže i patike. Planinarske cipele ili čizme moraju biti kvalitetne i cena im se kreće oko petnaest, dvadeset pa i više hiljada dinara, ali mogu se naći i za pet hiljada na nekoj rasprodaji u tržnim centrima. Neophodni su i štapovi jer smanjuju pritisak na kolena i zglobove za petinu, oni koštaju od dve do deset hiljada dinara, a na spisku garderobe su i pantalone, jakna, duks. Za ljubitelje visokogorskog planinarenja Milanka Arsić iz društva „Balkan” tokom cele godine organizuje izlete u inostranstvo, najčešće u u Češku gde su poseban fenomen Adršparško Tepličke stene, Pirin u Bugarskoj, a jedno od većih atrakcija je i ostrvo Korzika sa svojim rečicama i potocima na visokim nadmorskim visinama, pa Monteroze u Italiji koji ma 20 vrhova na visini većoj od dve hiljade metara. Rajac ili Monterozo, planinari su stalno na putu. ------------------------------------------------ IZ DNEVNIKA JEDNOG PLANINARA
Izveštaj sa Kablara Kakav dan! Samo deset srećnika je imalo privilegiju i izvuklo „bingo” po imenu Kablar. Lepo vreme, zanimljiva grupa. Krenuli smo ujutro u sedam sati iz Beograda a već nešto posle deset stigli na početak staze. Penjali se, laganom, dužom stazom. Malo kroz šumu, malo preko proplanaka i pored zaseoka... Vrh Kablara(889m) okupan suncem kezio se šiljatim stenama. Zatekosmo nekoliko planinara iz Čačka. Jedan posebno ljubazan, dr Zoran Matijević, nam posveti veliku pažnju. Podeli sa nama veliku količinu informacija o lokalnim krajolicima i stazama. Čak se ponudio da bude na čelu ekipe, da bi se spustili kraćom ali mnogo strmijom stazom. Tako i bi. Lagano, oprezno ali uživajući, siđosmo do isposnice Svetog Save. Uz put videsmo dosta pećina i jama. Bilo je pravo zadovoljstvo hodati, odlično, markiranim stazama. Zahvalismo Zoranu, koji je žurio kući, a mi,malo, naša čula okrepismo, ispred isposnice. Lakši deo staze ka domu, odakle smo i krenuli, odskakutasmo živahnim koracima. Ispred doma se dobrano opustismo. Čak je i konobar bio ljubazan. Ekipa vrlo raspoložena. Klizili su gutljaji različitih napitaka, niz grla dobrih ljudskih bića. Sumrak iznad Morave, sa pogledom na Ovčar i njegove manastire!!! Uzeli smo od ovog dana sve lepo što nam je ponudio. Uzvratili smo mu, tihom, zahvalnošću. Naš vozač, u naspavanom izdanju, dokotrlja nas do Skerlićeve, žive i zdrave. Ako sledeća radna nedelja,bude svima obeležena nagledanim lepotama, znači da smo postigli cilj: zagrljaj sa majkom prirodom! (Iz dnevnika Branislava Makljenovića) ------------------------------------------------------------------------------- Počelo je još 1901. godine Ove godine planinari Srbije obeležiće 110 godina postojanja. Još 1901. godine osnovali su udruženje na čije čelo je izabran akademik Jovan Žujović. Posle Drugog svetskog rata rad je obnovljen 1949. godine kroz formiranje Planinarskog saveza Srbije. Povodom obeležavanja ovog jubileja u Kolarčevom narodnom univerzitetu već je održano nekoliko predavanja o istorijatu planinarenja u Srbiji a u drugoj polovini godine biće upriličena svečana akademija koja će predstavljati i centralni događaj ovogodišnje proslave. ----------------------------------------------- Priroda u škole U planinarske discipline spadaju i rafting, speleologija, alpinizam i orijentiring. – U nekim školama zemalja u regionu, kao na primer u Bugarskoj orijentacija u prirodi je obavezan predmet u školama. Deca se od malih nogu uče da se snalaze u prirodi, da postave šator, orijentišu se pomoću mape i busole, da spremaju hranu, peru sudove, uče se da se druže. Ne kaže se bez razloga ako hoćeš da vidiš kakav je ko čovek povedi ga u planinu, kaže Milanka Arsić, predsednica planinarskog društva „Balkan” iz Beograda. Ona kaže da je takva praktična nastava neophodna i u našim školama, a za početak bi trebalo omogućiti planinarima da održe predavanja u učionicama i zainteresuju mlade za ovaj, vrlo koristan sport, kaže naša sagovornica koja je vodila decu na međunarodna takmičenja, a jedno od najvećih je bilo u Švedskoj gde se u orijentiringu takmičilo 25.000 učesnika. ---------------------------------------------------- Izleti Kuda možete otići već ovog meseca? Primera radi, „Pobeda” organizuje vikend izlet od 10. do 12. juna na rumunske Karpate, a jednodnevni 12. juna na Veliki Povlen sa obilaskom manastira Pustinja. Istog dana je i put na Homoljske planine do Lukinog kamena sa posetom vrelu Krupaje. U drugoj polovini meseca društvo planira odlaske na Dinaru, na Kavkaz, Javor, Rajac, Jablanik... „Balkan” sledećeg vikenda vodi izletnike u Pirin (Bugarska), a u drugoj polovini juna na Kajmakčalan, u Carsku baru, na Durmitor, Maglić... Po računici Borisa Mićića koji je i predsednik društva „Pobeda”, sedam dana na Rajcu preko ovog društva košta 9900 dinara, a u tu cenu uračunata su prenoćišta sa tri obroka dnevno i uslugama vodiča. Dosta konkretnijih informacija kao i spisak društava mogu se naći na Internetu, preko sajta Planinarskog saveza Srbije. ---------------------------------------------------- Prenoćišta od 300 do 1000 dinara Jedan od najreprezentativnijih planinarskih domova je „Dom Čika Duško Jovanović” na Rajcu sa 50 kreveta i dvokrevetnim, trokrevetnim i četvorokrevetnim sobama. Kupatila su na svakom spratu po jedno, renovirana pre tri godine, uvedeno je i parno grejanje, a u potkrovlju je prostor za spavanje u vrećama za oko 35 osoba. Planinarski domovi se nalaze na Ceru, Avali, na Fruškoj gori ih ima nekoliko, Staroj planini, Jastrepcu, Goču, Rudniku... Doručak je oko 150 dinara, ručak 400 dinara, a prenoćišta od 500 dinara do hiljadu dinara. Najprostiji vid planinarskog konačišta su takozvani bivaci, sklepani od drveta, zatim skloništa ili bačije koji mogu da prime do 20 ljudi, u planinarskim kućama ima do pedeset mesta, a u domovima preko pedeset. --------------------------------------------------- Jednom godišnje kod lekara Budući da je planinarenje naporno zbog pešačenja, ova vrsta rekreacije podrazumeva i lekarski pregled da ne bi bilo neprijatnih iznenađenja na putu. Za one koji biraju visoke planine, iznad dve hiljade metara, obavezan je bar jednom godišnje pregled kod lekara a za ostale, koji „osvajaju niže vrhove” poželjno je da povremeno urade testove fizičkog opterećenja i prekontrolišu svoje zdravlje. Dragoljub Stevanović Objavljeno: 05.06.2011. Izvor: Politika magazin
Pressmagazin je prvi, posle 77 godina koliko je graditeljsko čudo bilo skriveno od radoznalaca, stupio u podzemni grad Karađorđevića nadomak Malog Zvornika, gde je trebalo da bude ratni štab Srbije
Zemlja se suočava sa jednim od najvećih ratnih iskušenja u svojoj istoriji. Dok državni i vojni vrh grozničavo razmišljaju kako da se odupru smrtonosnoj pretnji neprijatelja, duboko pod zemljom vri kao u košnici. Na hiljade radnika proširuje podzemni grad, poslednju odstupnicu vladara i njegove porodice, članova vlade i predstavnika društvene, političke i vojne elite. Ovde će se smestiti Ratni štab, kraljeva garda, crkva sa kapelom, kasarna, konjušnica i prostorije za smeštaj do pet hiljada ljudi. Radovi se polako primiču kraju, ali se iznenada, po nečijem naređenju, sve obustavlja. Zakleti da će tajnu čuvati, neimari žurno izlaze. Za njima, duboko pod stenovitom liticom, ostaće samo misteriozna građevina. Osamdeset godina kasnije, višedecenijska tajna polako počinje da se razotkriva...
PREKOPAVANJE - Posle rata započela je prava pomama u potrazi za izgubljenim kraljevskim blagom, a kopačima zlata je destinacija kod Malog Zvornika bila jedna od najomiljenijih
Ovako bi mogao da glasi početak nekog holivudskog hita. A mogao bi da bude i početak priče o podzemnom gradu Karađorđevića, na desnoj obali Drine nadomak Malog Zvornika. Priča koju samo život može da izrežira.
Iako se štošta u međuvremenu saznalo i dokučilo, misterija „kamene devojke", kako je glasio šifrovan naziv jednog od najvećih građevinskih poduhvata u predratnoj Jugoslaviji, i dalje odoleva. Možda još svega nekoliko dana, kada će se masivna, davno zarđala metalna vrata konačno odškrinuti. Posle punih 77 godina prvi zvanični gosti podzemnih odaja biće radnici EPS-a, učesnici Radničkih sportskih igara koje se, krajem nedelje, održavaju u Malom Zvorniku. Međutim, priliku da prva prođe tajanstvenim hodnicima i pravim lavirintom neobičnih prolaza imala je ekipa Pressmagazina, kada smo nedavno posetili grad na obali Drine.
PREKID - Radovi na izgradnji započeli su 1932. godine, a prekinuti su novembra 1933, samo mesec dana nakon Marseljskog atentata i ubistva kralja Aleksandra
Mala ekspedicija brojala je sedam članova. Pored naše ekipe, električara i ovdašnjeg fotografa društvo nam prave i dve devojke - Ivana i Angelina. Zaposlene su u opštinskoj turističkoj organizaciji i njihov zadatak će, između ostalog, biti da buduće turiste upoznaju sa tajnama podzemnog grada. Prethodno, međutim, moraju i same da ga upoznaju.Dok stojimo pred jednim od 12 poznatih ulaza u grad Karađorđevića, Vojislav Stamenković, direktor Turističke organizacije „Mali Zvornik" i jedan od najzaslužnijih što se čitava priča konačno pokrenula, daje nam poslednje instrukcije:
KRST - Grad, čiji je projekat uradio jedan ruski arhitekta, inače stručnjak za iskopavanje rudnika, građen je u obliku krsta, a centralni hodnik dug je najmanje 1.500 metara
- Spoljna temperatura je 32 stepena, ali je unutra znatno svežije - upozorava Stamenković. - Duksevi i jakne su obavezni, kao i period aklimatizacije pri ulasku i izlasku. Nedavno je obnovljena električna rasveta, ali posao nije dovršen pa je moguća i neka manja havarija. Ako zavlada totalni mrak, nemojte da paničite. S nama je Ratko Petrović, čiji je zadatak da nas bezbedno izvede iz lavirinta. Pećina je prirodno stanište slepih miševa pa se nemojte iznenaditi ako osetite da vam nešto preleće iznad glave. Kroz hodnike ćemo ići u koloni po jedan, a sva pitanja možete da postavite u nekoj od prostorija.
Pitanja se množe, ali je pravih odgovora malo. Nije ni čudno, reći će neko, jer sve što je u vezi s ovim gradom trebalo je da ostane večita tajna. Radovi su obavljeni u tišini, a pisanih tragova o tome nema ni u jednoj poznatoj arhivi. Ipak, štošta se u međuvremenu i saznalo.
- Sklonište je namenjeno premeštanju kompletne vladarske svite i trebalo je da prostorije budu opremljene tako da zadovolje sve njihove potrebe - objašnjava Vojislav Stamenković, dok stojimo u nesuđenom kabinetu Ratnog štaba. - Grad, čiji je projekat po nepotvrđenim saznanjima uradio jedan ruski arhitekta, inače stručnjak za iskopavanje rudnika, građen je u obliku krsta, a centralni hodnik dug je najmanje hiljadu i po metara. Ima 75 zasebnih odaja, među kojima i prostorije za sednice vlade, kraljevske apartmane, biblioteku, kantinu, spavaonice za gardu, oficire i vojnike, kupatila i ko zna za kakve još namene.
Izgradnja je započeta 1932. godine, a prekinuta novembra naredne godine, samo mesec dana nakon Marseljskog atentata i ubistva kralja Aleksandra. Teško da će se ikada saznati zašto se odustalo od ovog projekta, odnosno kako bi ovaj grad izgledao da je završen. Ipak, može se pretpostaviti zašto je odabrana baš ova lokacija.- Pretpostavljam da je osnovni motiv kralja Aleksandra bio to što je ovo područje geografsko središte zemlje i najpogodnije mesto za formiranje odbrambene linije - objašnjava naš sagovornik dok „bauljamo" polumračnim hodnicima. - Sem toga, stenovita litica ispod koje prolazimo prilično je šuplja prepuna je prirodnih pećina i prolaza, pa je verovatno bila procena da će se lako prilagoditi potrebama u slučaju rata. Teško je pretpostaviti zašto se nakon kraljeve smrti odustalo od celokupnog poduhvata, ali je činjenica da će grad docnije ispuniti svoju ulogu. Barem na tri dana.
Stariji meštani se i danas sećaju „komešanja" u varoši kada se tokom Aprilskog rata pročulo da je u Malom Zvorniku odseo kralj Petar sa kompletnom svitom. Zaklinjanja onih koji su tvrdili da su ga čak i videli dočekana su sa podsmehom i sprdnjom, ali je vreme demantovalo sumnjivce. Maloletni kralj je zaista u Malom Zvorniku proveo tri dana, od 9. do 12. aprila 1941. godine, odakle se kasnije uputio ka Han-Pijesku i dalje, ka Crnoj Gori, odakle će zauvek otići iz zemlje. Upravo će ovaj podatak kasnije doprineti da podzemni grad dobije još veći značaj.
- Skoro u svakoj prostoriji se mogu videti tragovi kopanja - priča nam Stamenković i pokazuje na rupe. - U narodu su namerno podgrevane priče da je kralj pobegao iz Beograda sa silnim bogatstvom, toliko velikim da sigurno nije mogao sve da iznese iz zemlje. Stoga je posle rata započela prava pomama u potrazi za izgubljenim blagom, a destinacija kod Malog Zvornika bila je jedna od najomiljenijih. Međutim, koliko znam, nikada ništa nije pronađeno.
Posebno mesto, svakako, zauzima kapela sa udubljenjem za oltar, koja je delimično oslikana ornamentima, a zanimljivo je da se verska služba u njoj obavljala sve do 1943. godine. Zahvaljujući svešteniku Miletu Tovaroviću, pre nekoliko godina otkrivena je i mala pećinska crkva u blizini gvozdenog mosta, za koju se, takođe, pretpostavlja da je delo graditelja. Osim toga, delimično su urađene i vodovodna, kanalizaciona i elektroinstalacija, a iskopan je i bunar koji i danas daje hladnu, pitku vodu.Dok kolega fotograf Miodrag Ćirić Ćira pokušava da ovekoveči svaki trenutak tamne večnosti, nadvijamo se nad bunarom za koji rekoše da je dubok najmanje osam metara. Temperatura vazduha je uvek između 14 i 16 stepeni, vlage ima veoma malo, a vazduh obezbeđuju ventilacioni otvori, takođe dobro skriveni. U posleratnom periodu osim tragača za blagom deo podzemnih odaja koristili su proizvođači pečuraka, jedna farmaceutska kuća ga je koristila kao skladište za svoje prostorije, ali najveći deo je ostao potpuno nepoznat i neistražen.
Sa brojnim tajnama suočiće se uskoro i zaposleni u Skupštini opštine Mali Zvornik, čija je želja da se ovaj grad predstavi javnosti i postane turistički brend ne samo ove varoši, već i celokupne Srbije. Prema rečima Miodraga Lazića, predsednika SO, najpre valja utvrditi vlasništvo nad „kamenom devojkom", jer njeno postojanje nije zabeleženo ni u jednoj zemljišnoj knjizi. Sem toga, valja osmisliti i celokupan projekat, uraditi potrebne sanacije i omogućiti bezbedan pristup gostiju.
- Prva zamisao je da se trećina prostora pretvori u muzejski prostor sa prodavnicom suvenira, a da se preostali pod određenim uslovima ustupi zainteresovanim korisnicima koji bi smislili odgovarajuće sadržaje - kaže Stamenković. - Želeli bismo da medijski pokrovitelj bude njegovo kraljevstvo veličanstvo princ Aleksandar Karađorđević, a za sredstva neophodna za adaptaciju obratili bismo se raznim institucijama i nevladinim organizacijama.
PEČURKE - Posle rata deo podzemnih odaja koristili su proizvođači pečuraka, ali najveći deo je ostao potpuno nepoznat i neistražen U ovom trenutku niko ne može ni da pretpostavi koliko bi sve to koštalo. Naravno, ovde su svesni da je zemlja u ekonomskoj krizi, da su se sredstva za kulturu uvek merila i davala na kašičicu, ali veruju da podzemni grad Karađorđevića nije samo njihova turistička atrakcija i da bi svoj pun doprinos morala da pruži i Republika Srbij. A da li će to ona, i kada učiniti, možda je u ovom trenutku i najveća tajna.
Odlična kamuflaža - Nemci ni da primirišu
Zanimljivo je da su Nemci mesecima boravili u Malom Zvorniku, a da nisu saznali za postojanje misterioznog grada. To govori ne samo o tome da su građevinci umeli da sačuvaju tajnu, već i to da je posao valjano urađen. Poznato je da iz grada postoji 12 izlaza, da su na svakom postavljena teška metalna vrata, ali tako kamuflirana da se pojedina i danas teško mogu primetiti. Štaviše, postoji i tvrdnja - doduše neproverena - da se dva prolaza spuštaju i do samih obala Drine. Celokupan objekat građen je od čvrstog materijala po tadašnjim najmodernijim građevinskim i vojnim standardima, a pretpostavlja se da bi i danas mogao da se odupre udarima savremenog oružja.
olitika.rs
