Upoznajmo Srbiju

[izdosade]

Piski skok na Staroj planini...

neznam , nisam siguran ali mi se cini da ove slike nisu bas sve iz srbije , nekako sve je u jednom postu a ipak nije bas isti kvalitet snimka jbg , mislim ugao slikanja , kadrovi koji su izabrani

 

[zjovan29]

Reka Tamiš - Carstvo čaplji i crnog ibisa




Reka Tamiš i njena dolina, sa očuvanim aluvijalnim staništima jeste najvažnije močvarno područje u zemlji sa stanovišta zaštite ptica, a još uvek nisu pod zaštitom države, što je naša obaveza kao stručnjaka da pomognemo da do toga dođe, istakao je nedavno pokrajinski sekretar za zaštitu prirode Slobodan Puzović, na savetovanju o zaštiti prirode i primeni direktiva EU u ovoj oblasti.

Skup je organizavalo Društvo za zaštitu ptica Vojvodine, sa namerom da područje Tamiša postane deo najveće mreže zaštićenih staništa i vrsta na svetu „EU Natura 2000“. Marko Tucakov iz Društva za zaštitu ptica Vojvodine kaže da područje Tamiša još uvek nije pod zaštitom države, iako je dom ogromnom prirodnom bogatstvu, najvećoj koloniji čaplji u Srbiji sa više od 1.000 pari ptica, uključujući i crnog ibisa, zatim najvećoj koloniji belobrade čigre u Srbiji i regionu, sa gotovo 1.100 parova.
Duž reke Tamiš postoje dva lokaliteta koja su ornitolozi i zaštitari identifikovali kao značajna staništa ptica. Kada zemlja bude pristupila EU očekuje se da sva značajna staništa ptica postanu deo evropske mreže Natura 2000, čime će se procenat zaštićenih oblasti u zemlji uvećati sa sadašnjih 5,8 odsto na 14,26 odsto.
- Trebalo bi da se fokusiramo na srednje i gornje Potamišje i zaštitimo ih, uz obezbeđenje podrške i saglanosti vodoprivrede, šumarstva, ribarstva ali i opština na toj teritoriji. Važno je da građani shvate da zaštita prirode ne znači zaustavljanje industrijskog razvoja, već da razvoj treba preusmeriti na druge, održive oblike, objasnio je Puzović.


Izvor:svevesti

 

[zjovan29]

Kopaonik

Posle Stare planine, Kopaonik ili kratko u žargonu samo Kop, je najveća planina koja se u celosti nalazi u Srbiji. Predstavlja sinonim za eksluzivu, a brendirana je destinacija na polju ski turizma na karti Evrope.
​

Kako stići? Turističkom centru Kopaonik se prilazi iz dva putna pravca. Iz zapadnog pravca preko Jošaničke Banje i iz istočnog pravca preko Brusa i Brzeća. Puk koji preporučujemo je preko Brusa i Brzeća.​

Ako se odlučite za sopstveni prevoz, od Beograda do Kopaonika, preko Jošaničke Banje ima oko 260km, preko Kragujevca oko 300km, Kruševca oko 290 km, a iz pravca Niša samo 120 km, ili 2 sata vožnje. ​

Malo opštih podataka:
Privlačnost Kopaonika leži u izuzetnoj dinamici njegovog reljefa. Prostrani planinski pašnjaci guste zimzelene i mešovite šume, kao i planinski vrhovi sa kojih se vide Šar planina, Stara Planina kao i ostale okolne planine ostaju u neizbrisivom sećanju svih koji su posetili ovu planinsku lepoticu. ​

Sa skoro 200 sunčanih dana godišnje, Kopaonik zaslužuje svoje drugo ime „Sunčana planina“. Južni položaj, visina i otvorenost terena sprečava zadržavanje oblaka nad planinom. Hladan vazduh pada u okolne ravnice i uvale, tako da zimske temperature nisu preniske.​

Prosečna godišnja temperatura je 3,7°C. Sneg počinje krajem novembra i traje do maja, prosečno 159 dana godišnje. Nivo padavina je veći od 1000 mm godišnje.

​

Grand Hotel i Konaci

​

U regionu planine ima dosta termalnih izvora. Vrlo su poznate Vrnjačka Banja, Mataruška Banja i Sijarinska Banja. U samom podnožju nalazi se Jošanička Banja (termalni izvor, 78°C), Lukovska Banja (36—56°C) i Kuršumlijska Banja (38—57°C). Pored termalnih izvora na Kopaoniku postoje i mineralni izvori kao i izvor niskoradioaktivne vode(najradioaktivniji u Srbiji) Krčmar na visini od 1950 m i Marine vode na visini od 1700 m.

​

Fotografije iz turistickog centra

​

Geografski podaci:
Kopaonik (poznat i kao Srebrna planina) se pruža od severozapada ka jugoistoku dužinom od oko 75 km, dosežući u srednjem delu širinu od oko 40 km. Jedan njegov deo je zaštićena zona pod imenom Nacionalni park Kopaonik u okviru koga postoji veći broj zaštićenih prirodnih celina, a na njemu se nalazi i najveći skijaški centar u Srbiji. Njegov najviši vrh je Pančićev vrh sa 2017m nmv. na kome se nalazi mauzolej čuvenog srpskog prirodnjaka Josifa Pančića.

​

Prirodne lepote centralne Srbije

​

Ceo masiv je dobio naziv po velikom rudnom bogatstvu koje je na njemu eksploatisano još od srednjeg veka, a na njegovom širem prostoru je smešten čitav niz kulturno-istorijskih spomenika iz perioda od XII do XV veka. Zahvaljujući razvijenom turističkom centru sa savremenim hotelima i pratećim objektima, Kopaonik predstavlja jednu od najpopularnijih turističkih destinacija u Srbiji.

​

Prostrani planinski pašnjaci i guste zimzelene i mešovite šume

​

Najviši deo je prostrana površ Ravni Kopaonik, oko koje se dižu Suvo Rudište sa Pančićevim (Milanovim) vrhom (2017 m) na kome je Pančićev mauzolej, Karaman (1934 m), Gobelja (1834 m) i dr. Jugoistočno od Suvog Rudišta greben Kopaonika je sužen i raščlanjen u niz plastastih uzvišenja: Čardak (1590 m), Šatorica (1750 m) i Oštro koplje (1789 m), između kojih su široke presedline.

Na Kopaoniku je najrasprostranjenija raskomadana šumsko-pašnjačka zona središnje Srbije. Na višim delovima je četinarska smrčeva i jelova, a po stranama bukova i hrastova šuma. Stočarstvo je glavno zanimanje stanovništva, a u novije vreme turizam. Kopaonik je već u srednjem veku bio rudarska oblast, pa su iz tog perioda ostali mnogi potkopi, nazivi i rudarski alati. Rudarstvo je obnovljeno u novije vreme, naročito u Trepči, koja na obroncima ove planine ima velika nalazišta olovno-cinkane rude. U samom podnožju Pančićevog vrha se nalazi rudnik Belo Brdo.

​

Slike sa Kopa i vodopad Jelovarnik

​

Danas je na Ravnom Kopaoniku veliki turistički planinski centar, sa brojnim smeštajnim kapacitetima, sistemom smučarskih staza i žičara i drugom infrastrukturom. Drugi takav kompleks se razvija kod sela Brzeća na istočnoj padini, gde u hotelima, apartmanima i kućama ima oko 1.000 ležaja. Sa zapadne strane, od Ibarske magistrale, vode dva puta za Ravni Kopaonik, jedan od Biljanovca uz Jošaničku reku, a drugi od Rudnice; i sa istočne strane od Kruševca i Toplice preko Brzeća.

Od Ravnog Kopaonika odvaja se njegov istočni ogranak sa spuštanjem na prevoj Mramor (1140 m), zatim se penje ka Velikoj ogledni (1359 m) i talasastim grebenom Vrata (1072 m), Počar (1163 m) završava sa Javorcem i njegovim vrhom Žurla (869 m), spuštajući se strmo u Jankovu klisuru koja ga odvaja od planine Jastrebac. ​

Vrhovi Kopaonika: Pančićev vrh 2017 m Suvo rudište 1976 m Veliki Karaman (Vučak) 1936 m Velika Gobelja 1934 m Mali Karaman 1904 m Mala Gobelja 1854 m Nebeska Stolica 1793 m Bećirovac 1782 m Kukavica 1726 m Markove stene 1721 m Vučak (Banjski Kopaonik) 1714 m.

​

Suton na Kopaoniku

​

Kulturno istorijski spomenici na području Kopaonika
U okolini Kopaonika postoji veliki broj kulturno istorijskih spomenika. Neki od njih su:
Ostaci srednjovekovnog manastira tzv. Crkvine kod Nebeskih stolica podno samog Pančićevog vrha
Ostaci srednjevekovnog puta — Kukavica (oko 4 km)
Ostaci srednjevekovnog rudnika — Gvozdac, selo Zaplanina, Smokovska reka, Kadijevac, Suvo Rudište, Brzećka reka, Bela reka, Građevine sakralne arhitekture — svetilište Metođe,
crkva Sv. Petra i Pavla u Krivoj reci, Građevina iz turskog perioda — tursko kupatilo u Jošaničkoj banji Spomenici iz oslobodilačkoh ratova: spomenik na Mramoru, spomenici Đački grob, Rasksnica, spomenik žrtvama fašizma u Krivoj Reci, Pančićev mauzolej (smešten u kompleksu specijalne namene) Značajni istorijski objekti — Mijatovića jaz, seoske kuće: selo Lisina, selo Đorđevići, selo Crna Glava, selo Kriva Reka, selo Brzeće, vodenice i pilane: Brzeće, Kriva Reka, Gobeljska reka, Jošanička Banja.
Srednjovekovni gradovi na i oko Kopaonika,
Ras Zvečan (XI—XIV vek), Maglič (XIII vek), Brvenik (XIV vek), Vrh Lab (XIV vek), Koznik (XV vek) Manastiri: Petrova crkva (VIII—IX vek) kod Novog Pazara,
Studenica (XI—XII vek) kod Ušća,
Žiča (XIII vek) kod Kraljeva,
Sopoćani (XIII vek) kod Novog Pazara,
Đurđevi stupovi (XII vek) kod Novog Pazara,
Gradac (XIII vek) kod Raške,
Pavlica (XIV vek) kod Raške
izvor:tt-group.net
​

ZIMSKO JUTRO NA STAROJ PLANINI
​

Možda najjače ministarstvo u novoj Vladi Republike Srbije, ministarstvo za regionalni razvoj, ekonomiju i turizam latilo se teškog i ozbiljnog posla, da oživi tj. udahne život ovom zaboravljenom kraju Stare Planine.
Od pojave ove ideje u medijima nije prošlo puno vremena, a decembra 2006. već su puštene sa radom prve žičare. Do prvog snega 2007. nadamo se da će se uraditi mnogo više. Sada se nalazimo u trenutku kada je usvojen master plan sa svojom implementacijom u prostorni plan razvoja planinskog turizma na Staroj planini. Ukoliko se nešto dramatično ne promeni u Srbiji, očekuju se strani investitori iz oblasti planinskog i zimskog turizma sa nezamislivom cifrom od preko milijardu američkih dolara.
Ukoliko dođu, a ljudima iz ovog kraja ne ostaje ništa no da se nadaju, može se očekivati prava eksplozija u naredne četiri do deset godina. Konkretno, predviđa se izgradnja turističkih objekata sa pratećom opremom za preko 30 000 jednovremenih skijaša, 47 žičara i preko 2OO km alpskih ski-staza. ​

​

Iz prostornog i master plana koliko je obelodanjeno u javnosti mogu se zaključiti par važnih činjenica o prostornom rasporedu. Naime, deo Stare planine koji pripada i nalazi se na krajnjem istoku Srbije proteže se kroz četiri opštine: Zaječar, Knjaževac, Pirot i Dimitrovgrad. Za turističke centre na Staroj planini planirani su: Golema Reka u Knjaževcu, Topli Do i Mramor u Pirotu i Senokos u Dimitrovgradu. Za turističa naselja planirani su: Konjarnik u opštini Knjaževac, Dojkinci i Rosomač u opštini Pirot i Senokos u opštini Dimitrovgrad. Za gradski turistički centar planira se Pirot, a za grad sa funkcijama turističkog centra Knjaževac. Mešovita naselja u funkciji turizma biće Kalna u Knjaževcu i Temska u Pirotu. Ono što je zanimljivo, predviđena su i turistička sela na Staroj planini, a projektom su obuhvaćena: Crni Vrh i Ćuštica u opštini Knjaževac, Topli Do, Gostuša, Dojkinci, Visočka Ržana, Jelovica i Rosomač u opštini Pirot i Senokos i Kamenica u opštini Dimitrovgrad.
Veliku zahvalnost na fotografijam dugujemo Sergeju Ivanovu iz prirodnjačkog društva Natura Balkanika. ​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

izvor:tt-group.net
​

 

[crvendac_011]

Specijalni rezervat prirode "Zasavica"

Radio 021

Specijalni rezervat prirode "Zasavica"

"Zasavica" je zaštićena kao specijani rezervat prirode radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću flore i faune i prisutnim prirodnim retkostima i ugroženim vrstama.

"Zasavica" se nalazi na području južne Vojvodine i severne Mačve, istočno od reke Drine i južno od reke Save, na teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić.

Kičmu rezervata čine vodena površina kanala Jovac i Prekopac, kanalisan i prirodni tok potoka Batar, kao i sama rečica Zasavica, koja preko kanala Bogaz ima direktnu vezu sa rekom Savom.

Na ovom području od 1825 hektara do sada je zabeleženo preko 600 biljnih vrsta. Posebno je značajno prisustvo belog i žutog lokvanja, testerice, močvarne koprive i idirota.

"Vizitorski centar" predstavlja centralno turističko mesto rezervata, a posetiocima je dostupan u svako doba dana. Izgrađena je drvena građevina sa tornjem visine 18 metara, sa koga se pruža pogled ka pašnjaku i najširem i najlepšem delu toka Zasavice. U ovom objektu nalazi se trafika za prodaju suvenira i dve sobe sa ukupno sedam ležaja. Ispred je drveni dok koji vodi do čamaca i turističkog broda "Umbra" kojim posetioci obilaze rezervat.

Sportskim ribolovcima je na posebno uređenim lokacijama omogućen ulov lepih primeraka divljeg šarana, štuke ili zlatnog karaša.

Ovaj rezervat posetiocima nudi odmor, rekreaciju, plovidbu, osmatranje i proučavanje prirode. Obrazovni programi za đake i studenate u cilju proučavanja prirodnih vrednosti preporučuju se kroz jednodnevne i višednevne boravke i stručno pripremljene programe i aktivnosti.

Kroz nacionalne i evropske programe "Zasavica" radi na povećanju brojnosti dve ugrožene rase stoke, koje su nekada bile brojne u dolinama Save, a od kojih je samo mali broj opstao do danas. To su sremska crna lasa (mangulica) i podolsko govece.

"Zasavicaom" upravlja Pokret gorana Sremske Mitrovice, prva nevladina organizacija koja upravlja jednim specijalnim rezervatom i tako se zaštitom prirode bave prakticno, kao staraoci i upravljaci.

 

[crvendac_011]

Vikend na Zlatiboru

Vikend na Zlatiboru

A. K. | 03. novembar 2010. 17:01 |Večernje novosti


Najpopularnija srpska planina omiljena je među decom, jer nudi mnoštvo zabave, izleta, šetnji i atrakcija

BILO bi šteta ne iskoristiti predstojeći mini-raspust, jer meteorolozi najavljuju lepo vreme. Ko nije već isplanirao gde će provesti slobodne dane uvek može da ode na Zlatibor koji je od Beorgada udaljen samo 230 kilometara.
Najpopularnija srpska planina pogotovo je omiljena među decom, jer nudi mnoštvo zabave, izleta, šetnji i atrakcija. Pored etno-sela Sirogojno, koje godišnje poseti 100.000 turista, ove godine veliki broj turista išao je do Stopića pećine koja ima prelepe terasaste ukrase, a dugačka je 2.000 metara. Ovogodišnja sezona Šarganske osmice produžena je do 15. novembra, a veliko interesovanje ne čudi nikog ko se vozio najlepšom železnicom na Balkanu (karta za odrasle 500, decu 250 dinara i poželjno je rezervisati).

Najveća „mana“ Zlatibora je što je velika mamipara. Pijaca obiluje prelepim suvenirima i igračkama koje mame decu još sa daljine, dok se na tezgama bliže autobuskoj stanici prodaju vuneni džemperi i prsluci (od 1.000 dinara), kajmak, ajvar, pekmez, med, pršuta i ostale đakonije. Dobra strana brojnih prodavnica je što na Zlatibor možete stići sa rukama u džepovima pošto tamo može sve da se nabavi!
Cene u restoranima su paradoksalne, jer kolači koštaju po 240 dinara, a pljeskavica sa kajmakom u lepinji 150 dinara!

KAKO STIĆI?
Putuje se Ibarskom magistralom, putarina se ne plaća, a putovanje usporavaju radovi kod Čačka. Na Zlatibor treaba ići kolima, a ko se sprema na put autobusom treba da se naoruža strpljenjem, jer putovanje „ekspres“ autobusom traje najmanje 4,5 časova, pošto preovoznici vole da skupljaju divlje putnike i staju u Lajkovcu, Ljigu, Lučanima i ostalim mestima.

GDE ODSESTI?
Privatan smeštaj je jeftiniji, ali hoteli nude brojne popuste i treba ih iskoristiti, jer se na kraju tako najviše uštedi. Recimo, tokom mini-odmora svi gosti hotela „Palisad“ imaju popust od 15 odsto na regularnu cenu, a đaci prvaci borave besplatno.
Takođe, hotel „Mona“, koji se nalazi u samom centru, ima odlično opremljene sobe, bazen, igraonicu i obroke na bazi veoma bogatog švedskog stola. Da bi prošli što jeftinije pratite akcije na Fejsbuku, jer je tada smeštaj i po 40 odsto jeftiniji. U toku je akcija da od 3. do 7. novembra onaj ko plati četiri dana besplatno boravi peti dan. Takođe, ko sada uplati polovinu aranžmana za zimovanje od 16. januara do 6. marta ima popust od 25 odsto. Deca do sedam godina ne plaćaju, a do 12 godina plaćaju 50 odsto cene.

 

[zjovan29]

KARAKAČANSKA OVCA - IZMEĐU OPSTANKA I NESTANKA​

O poreklu karakačanske ovce i Karakačana

​

Karakačanska ili crna vlaška ovca predstavlja jednu od najprimitivnijih ovaca na prostoru Jugoistočne Evrope i u naučnim krugovima se smatra najbližim srodnikom muflona. Nastala je tokom procesa viševekovne selekcije nomadskih plemena Karakačana (Sarakačana) ili (Kuco)Vlaha koji su nomadili na prostorima Balkanskog poluostrva. Za ovaj nomadski narod se tvrdi da predstavljaju potomke starosedeoca Balkana – Ilira i Tračana, a njihove populacije se još uvek održavaju u pojedinim delovima Balkana. Federacija kulturnih i obrazovnih udruženja Karakačana u Bugarskoj tvrdi da je broj Kakarakačana u Bugarskoj oko 15,000. Njihov broj je znatno veći u Grčkoj. Lingvisti svrstavaju njihov jezik u grupu severno grčkih dijalekata, a njihova religija je pravoslavno hrišćanstvo sa elementima paganskog verovanja i običaja.

Stado karakačanske ovce u toru, Mlačište, Crna Trava 2005 g.

​

Karakačanske ovce, kombinovanih proizvodnih osobina, provodile su zimu na pašnjacima u južnom dela Balkanskog poluostrva, na pašnjacima Tesalije, Trakije, Anadolije, ali u južnim delovima Vardarske Makedonije, a leta na planinskim masivima kontinentalnog dela Centralnog i Istočnog dela Balkanskog poluostrva, pre svega u Srbiji i Bugarskoj.
Karakačanska ovca nije imala svoj određen rejon rasprostranjena (obzirom na njen nomadski način uzgoja) sve do perioda nakon Balkanskih i Prvog Svetskog rata kada je formiranjem novih državnih granica na Balkanu, onemogućeno kretanje Karakačana. Manji deo Karakačana je ostao na letnjim pašnjacima Balkanskih planina, deo je prodao ovce lokalnom slovenskom življu, a deo je uspeo da se „vrati“ u Egejsku Makedoniju. Većina preostalih zapata karakačanske ovce u kontinentalnom delu Balkana (Makedonija, Bugarska, Srbija) su postepeno pretapani sa drugim sojevima i rasama. Danas, skoro nakon jednog veka od tih promena, opstalo je samo nekoliko zapata koji su bili u rukama ljudi koji su ih voleli i uporno čuvali, nedozvoljavajući mešanje sa ostalim, belim ovcama. Karakačani su mleko prerađivali u kačakavlj i smatra se da su upravo Karakačani krajem XIX veka preneli tehnologiju proizvodnje kačakavalja staroplaninskim stočarima.

Ovce na ispaši u okolini domaćinstva sestara Mitrović, Mlačište, Crna Trava 2006.g

​

Često mokro i vlažno ležište uslovilo je opstanak ovaca koje su imale najčvršće papke, tako da se i danas kod ove ovce zarazna šepavost ređe javlja u odnosu na druge sojeve i rase. Kostur torova u kojima su držane bio je od drveta, a ranije se okolo stavljala trska i ražena slama, a sa spoljne strane trnje kao ograda, radi odbrane od vukova. Karakačansku ovcu su u dugotrajnim putovanjima sa pašnjaka na pašnjak, iz jedne u drugu balkansku zemlju, uvek pratili isto tako snažni i robustni karakačanski konji i karakačanski psi.

Karakačanska ovca danas

​

Danas je opstanak ove ovce doveden u pitanje. Smatra se je preostalo svega nekoliko stotina ovaca. Brojnija je u Bugarskoj (nešto više od 2,000), Grčkoj ( preko 1,000 ), Makedoniji (nekoliko stotina, pri čemu je najčistiji zapat otkupljen od strane države i trenutno je poveren na držanje Veterinarskoj stanici u Kumanovu), a jula 2005. godine je i u Srbiji na prostoru planine Čemernik otkriveno stado u tipu karakačanske ovce.
Karakačanska ovca je crne boje, izuzetno bele, male mase tela koja iznosi oko 33 kg u proseku kod ovaca i oko 44kg kod ovnova. U Grčkoj je bela boja učestalija

Izgled i konstrukcija tora za ovce, Mlačište, Crna Trava, 2005g

​

Visina krsta je veća od visine grebena, a visina grebena veća od visine leđa. Dužina trupa je dosta mala, za 5% veća od visine grebena. Karakačanska ovca je kratkorepa , pri čemu je dužina repa ispod 50% visine grebena, od 22 do 30cm. Glava crne vlaške ovce je srazmerno mala i uska, a spreda posmatrana ima malo klinast izgled. Lice je obraslo crnom i sjajnom dlakom. Na čelu uvek ima vune koja je obrazuje ćubu, što je karakteristično za ovu pramenku.Ovaj pramen runa je često bele boje (ovu karakteristiku nemaju karakačanske ovce koje se odgajaju pod okriljem Veterinarske stanice u Kumanovu). S malim izuzetkom svi ovnovi rogati. Rogovi ovnova vrlo snažni na osnovi, poprečno izbrazdani i zavijaju se u spiralu. Vrat je srednje dužine, prilično muskulozan i obrastao vunom. Po visini grebena crna vlaška ovca spada u sitnije sojeve pramenke jer joj je prosečna visina grebena oko 55 cm a u ovnova je prosečna visina grebena oko 61 cm. Sapi crne vlaške ovce su prilično dobre dužine i relativno dobre širine. Noge su srednje visine, dosta jake, obrasle crnom i sjajnom dlakom. Papci su mali, uvek pigmentisani i vrlo čvrsti. Trbuh je pravilno razvijen dobro obrastao vunom, tako da je i vime često skriveno u vuni. Runo je tamnomrke boje koja sa starošću ovaca prelazi u svetliju boju. Mlađe ovce su posle striže potpuno crne, dok su starije prosede. Ovce su dobro obrasle vunom po celom telu, osim glave i nogu koji su obrasli dlakom crne boje.Karakačanska ovca spada u red pramenki sa najgrubljom vunom sa prosečnom finoćom od 38 mikrona, prinosa od 2.1 kg kod ovaca do 2.6kg kod ovnova. Dužina pramenova je od 17 do 30, 35 cm. Dviske karakačanske ovce ulaze u priplod u uzrastu od 17 do 18 meseci. Procenat blizanaca je dosta mali. Masa jagnjadi je prosečno 2,6 kg. Mlečnost karakačanske ovce nije sistematski ispitana. Nekada su se od mleka ovih ovaca pravili sirevi kao što su: kačkavalj, manur i beli mekani sir. U laktaciji koja obično traje u periodu od 20 maja do 1 septembra se dobije po jednoj ovci od 24 do 26 litara mleka (podaci iz 1951. sa određenih makedonskih ovčarskih farmi), pored mleka što jagnje posisa, što znači oko 50 litara godišnje, međutim podaci bugarskih autora govore da su zabeležni slučajevi i sa 150l godišnje. Istraživanja grupe autora sa Poljoprivrednog fakulteta u Staroj Zagori i Instituta za planinsku poljoprivredu u Trojanu, u Bugarskoj, pokazalo je da ova ovca ima viši procenat suve materije, mlečnih masti i proteina u mleku u odnosu na druge rase ovaca prisutnih u Bugarskoj. Posebno treba istaći veći nivo izuzetno korisnih polinezasićenih masnih kiselina u mleku karakačanske ovce (7,83gr na 100gr ukupnih mlečnih masti) u odnosu na mleko bugarske cigaje (7,26 gr na 100gr ml. masti).

Karakačanska ovca u Srbiji

​

Do 2005. godine se verovalo da karakačanske ovce više nema u Srbiji. Pukim slučajem, u selu Mlačište, opština Crna Trava, na planini Čemernik, aktivisti Prirodnjačkog društva „Natura Balkanika“ naišli su na stado crnih ovaca. Ovo stado koje broji oko 25 grla u vlasništvu je sestara Mitrović, dveju starica koje su zahvaljujući velikoj geografskoj izolovanosti sela i pre svega zahvaljujući volji da održe amanet roditelja, sačuvale izvorni tip karakačanske ovce u Srbiji. Po njihovom svedočenju stado je njihov deda kupio od karakačana početkom prošlog veka, verovatno posle prekida tzv. horizontalnog nomadskog stočarstva na Balkanu. I ovde, na Čemerniku, ovce noće pod vedrim nebom u torovima, nedovoljno zaštićene od vetrova i skoro nikako od kiše i snega, kao što su to činile vekovima unazad. Zarazne šepavosti u ovom zapatu nema. 2006. godine je usledilo i uvršćivanje karakačanske ovce u državni program očuvanja i održivog korišćenja genetičkih resursa domaćih životinja. Iste godine su formirana još dva zapata, jedan u podnožju Stare planine (selo Kamenica, opština Dimitrovgrad), a drugi u okolini Bosilegrada. Istraživanja autora govore da na krajnjem jugoistoku Srbije, u nekim delovima opštine Trgovište još uvek ima ovaca u tipu karakačanske ovce, u smislu crne boje vune, kratkog repa, ali sa manje otvorenim runom od onog koje se sreće kod ovaca u vlasništvu sestara Mitrović. Ozbiljan problem predstavlja ukrštanje u srodstvu unutar zapata koji se drži na Čemerniku, jer u ovom malom stadu je stalno sedam do osam muških priplodnih grla. Po svedočenju vlasnica, ali i drugih starijih ljudi u selu, ova porodica je uvek držala crne ovce i nikada nije u stado dovodila ovnove sa strane. Izuzetno loši uslovi držanja, stalna opasnost od vukova, kao i finansijska nemoć sestara Mitrović predstavljaju veliku pretnju za opstanak populacije karakačanske ovce u Srbiji. U isto vreme, ova porodica zbog činjenice da nema registrovano poljoprivredno gazdinstvo nije u mogućnosti da koristi državna podsticajna sredstva za očuvanje autohtonih rasa.

Prvi susret sa stadom karakachanske ovce na Čemerniku, 2005g

​

Nadu u opstanak karakačanske ovce u Srbiji daje povećano interesovanje javnosti za ovom ovcom. O tome svedoče i nekoliko TV emisija i priloga („PI Kanal“ Pirot, RTS...) emitovanih tokom 2006. i 2007. godine, kao i već redovno pojaviljivanje kolekcija karačanske ovce na pojedinim stočarskim izložbama u Srbiji. Dodatnu pažnju privukla je i brošura o pramenkama u izdanju Prirodnjačkog društva „Natura Balkanika“, kao i uvršćivanje karakačanske ovce u agro eko turističku ponudu na teritoriji opštine Dimitrovgrad. Činjenica da je karakačanska ovca danas na listi onih čije očuvanje Ministarstvo poljoprivrede podstiče, jača šansu za njen opstanak.
Nomadski način stočarenja sa neprestanim kretanjem na velikim rastojanjima, oskudna ishrana i nega, isklesao je zasigurno najžilaviju pramenku na ovim prostorima, čvrstih i zdravih papaka, jakog koštanog sistema, dovoljno izdržljivu, visoke otpornosti na parazitske i infektivne bolesti, naviknutu na izuzetno skrnomne uslove držanja i česta gladovanja, izraženog majčinskog instinkta i nagona za samoodržanjem i veoma živahnog temperamenta. Zato je genetski materijal ove ovce je od velikog značaja za savremeno ovčarstvo.
Sergej Ivanov dipl. vet.
Prirodnjačko društvo "Natura Balkanika" Dimitrovgrad
izvor:tt-group

MANGULICA – ZABORAVLJENO BLAGO SRBIJE:
Mangulica (Wollschwein “Vunasta svinja”)

​

Svaka vrsta, rasa, soj, varijetet, podjednako zaslužuje pažnju i nije manje važna u odnosu na neku drugu. Njihov nestanak dovodi do nepovratnog gubitka dela genetičke varijabilnosti.
U Evropi , od ukupno 126 rasa svinja , samo 44% ima stabilan status,18% rasa su u potencijalnoj opasnosti, a 21% su u kritičnoj opasnosti od nestanka. Jedna od preostale 3 autohtone rase svinja u Srbiji je i mangulica čiji se status opisuje kao „ugroženo održiva“. Ova rasa nosi u sebi dragocene genske alele koji je čine drugačijom od tzv. plemenitih rasa nastalih jednostranom selekcijom na povećanje proizvodnih osobina. Sa prostora Srbije su nepovratno izgubljene dve rase svinja - šiška i šumadinka.

Mangulice Ilije Najdenova u selu Vrapča, opština Dimitrovgrad, sistem slobodnog napasanja na zaparloženim oranicama i pašnjacima u okolini sela, snimio Sergej Ivanov 2005. godine


​

U XIX veku je svinja predstavljala jedan od osnovnih izvoznih proizvoda Srbije, a nastanak magulice se vezuje upravo za taj period. Zabeleženo je da je knjaz Miloš poklonio mađarskom grofu Jožefu Arčđuku određeni broj svinja koje su zvali “Šumadija” odn. šumadinka. Ova svinja je ukrštana na imanju Kis Jeno sa rasama kao bakonyi i szalantor što je dovelo do formiranja posebne rase svinja pod nazivom mangulica. Zbog izuzetne skromnosti i otpornosti bila je jako popularna u Vojvodini (naročito Sremu) i Mađarskoj u preiodu od XIX veka do 1950-tih. Tadašnje evropsko tržište je sem mesa tražilo pogotovo masti i slanine. Uglavnom je naseljavala područja šuma, pašnjaka, ritova ali i močvara gde su uspešno podnosile vremenske uslove oštre kontinentalne klime. Poludivlja stada mangulica su šetala šumama, stepama i pašnjacima tokom cele godine, a krmače su se prasile u brlozima koje su same prorivale u tršćacima i duboko u žbunju.

Sve do drugog sv. Rata bila je izuzetno tražena i zabeleženo je da je na Bečkoj stočnoj pijaci prodavano godišnje blizu stotine hiljada svinja ove rase iz Mađarske kupcima u Austriji i dr. državama. Bez problema su savlađivale na stotine km dug put od Vojvodine i Mađarske ka klanicama u Beču. Njene čekinje su korišćene za izradu četki, a najviše je bila je na ceni zbog slanine i masti. Međutim, navike potrošača su se postepeno menjale, tako da je mangulica tokom 80-tih godina dovedena skoro do iščeznuća. Mangulica je zajedno sa šumadinkom, berkširom i jorkširom učestvovala u nastajanju moravke.

Areal rasprostranjenja
​

Mangulica je danas prisutna na prostoru Srbije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Švajcarske, Rumunije i bivše Čehoslovačke, što govori i o istorijskim aspektima njenog nastajanja i nekadašnje popularnosti. Sem Mađarske, većina ostalih država poseduje mahom male i izolovane zapate.

Status u Srbiji i mere očuvanja

​

U Srbiji se organizovano uzgaja u Sremskoj Mitrovici (Prirodni rezervat „Zasavica“), Beloj Crkvi, Mačvanskom Prnjavoru, Subotici i Dimitrovgradu, ali i na novim lokacijama u okolini Bele Palanke, Paraćina itd. Na području opštine Dimitrovgrad, 4 poljoprivredna gazdinstva trenutno odgaja oko 100 mangulica, uz savetodavnu i materijalnu podršku Prirodnjačkog društva „Natura Balkanika”. Poljoprivredna gazdinstva koja odgajaju mangulicu u Srbiji dobijaju od države godišnju finansijsku podršku u iznosu od 7.000 dinara po priplodnom grlu. Prema podacima Odeljenja za genetske resurse i GMO Ministarstva poljoprivrede R.Srbije, ukupna veličina populacije mangulica u Srbiji tokom 2005. godine bila je 164 grla. Ukupan broj ženskih grla za priplod je 107 , a ukupan broj priplodnih muških grla je 16 . Populaciju mangulice na prostoru Srbije ugrožava između ostalog inbriding, zbog činjenice da ukrštanje u srodstvu dovodi do smanjenja stepena heterozigotnosti odn. povećanja učestalosti homozigota za mnoge pa i recesivne alele, uz brojne prateće negativne pojave u populacijama (posledične smanjene plodnosti, slabijeg preživljavanja i manje otpornosti na bolesti).

Sojevi ​

U Srbiji se sreću 3 soja mangulice i to lasasta (sremska crna lasa, ili buđanovačka svinja), bela i subotički soj. U Mađarskoj i Rumuniji se javlja i tzv. riđi soj. Lasasta mangulica se razvila na području Srema (okolina Rume, selo Buđanovci, meštane ovog sela u Sremu nazivaju “Lasani”). Mrke je boje i sa crnim čekinjama, telesne mase od 100-150kg, relativno kratkog trupa i prasi 3-6 prasadi. Beli ili mađarski soj, koga u zapadnoj literaturi zovu i „Mađarska masna svinja“, je telesne mase od oko 180 kg, belo sive do žućkaste boje kovrdžavih čekinja, malo veće plodnosti (5-6 prasadi po leglu). Njena koža je sivo pigmentisana. Subotički soj je nastao nesistematskim ukrštanjem belog soja mangulica sa linkoln i verovatno jorkšir rasom, tako da je ovo produktivniji i ranostasniji soj (7,5 prasadi po leglu).

Mangulice Ilije Najdenova u selu Vrapča, opština Dimitrovgrad, sistem slobodnog napasanja na zaparloženim oranicama i pašnjacima u okolini sela, snimio Sergej Ivanov 2005. godine


​

Osobine mangulice

​

Intenzivno farmerstvo i jednostrana selekcija rezultirala je između ostalog i velikom razlikom mangulica i mnogih plemenitih rasa. Preostale mangulice rezultat su uglavnom prirodne selekcije i seoskih gazdinstava koja nisu bila u mogućnosti da primenjuju klasičnu veterinarsku preventivu i kurativu.
Glava im je srednje duga, pomalo savijen profil njuške, uši srednje velike, padaju napred prekrivajući predeo lica oko očiju. Ovu rase krase crne trepavice. Minimalna broj sisa sa jedne strane je 5. Linija leđa može biti ili prava ili blago savijena. Tipično za ovu rasu je obraslost gustim, dugačkim, uvijenim čekinjama ("nalik vuni") koje su u zavisnosti od soja u sivo žućkastoj, riđoj ili crno-braon boji. Na osnovu karakteristične prekrivenosti čekinjama u germanskom govornom području je nazivaju Wollschwein “Vunasta svinja”. Čekinje se menjaju na jesen i u proleće, pri čemu su kovrdžavije tokom zimskog perioda Čekinje ih štite kako od hladnoće tako i od visokih temperatura . U Srbiji je bilo rasprotranjen običaj da se svaka kovrdžava svinja naziva mangulicom. Koža im je sivo crna, svetlija kod belog i subotičkog soja, a spoljni delovi tela, usta i ivice nosa, grudi i papci su crno pigmentisani. Tokom leta koža poprima braon sivu nijansu. Mangulicu odlikuju snažne kosti, snažna muskulatura i minđuše na vratu i kuštrav rep sa kićankom. Prasići su obeleženi prugama sličnim prasićima divljih svinja, a pruge se gube posle 10. dana kod belog soja i posle 3-4 nedelje kod lasaste mangulice. Jako je dobra majka, često ispoljava agresivnost u slučaju ugrožavanja ili uznemiravanja prasadi. Prasići prate krmaču, provode zimu napolju zajedno sa njom, kopajući i rijući zemlju u potrazi za žirom hrasta i bukve. Prirast je oko 750gr dnevno.
Mangulica je kasnostasna rasa, sporog prirasta i relativno visoke konverzije hrane, ali ima izuzetne prednosti u odnosu na druge rase u pogledu slobodnog napasanja u ekstenzivnim sistemima držanja kada njena robustnost, otpornost na bolesti i stres i izdržljivost u pogledu klimatskih uslova dolazi do izražaja. Imaju veliku potrebu za kretanjem. Snažni ekstremiteti ojačani čvrstim papcima omogućavaju joj veliku slobodu kretanja u smislu geografskih predela i tipa zemljišta. Za razliku od tzv. plemenitih rasa nemaju problema sa deformacijama lokomotornog aparata tako da opstaju bez problema na ravničarskim, planinskim i brdsko planinskim pašnjacima od Alpa i Panonije do Karpata na Istoku i Stare planine na jugoistoku Evrope.
Mangulica bukvalno uživa u blatu i deo prostora na kome se drži treba nameniti za kaljuganje. Kaljuganje im je neophodno u smislu termoregulacije, ali i zaštite od ektoparazita. Pri ekstenzivnom držanju imaju potrebe za jednostavnim skloništem, od kiše i snega, što naročito važi za bremenite životinje. Nedovoljno skloništa i nedovoljno prihranjivanje u zimskom periodu može dovesti do kanibalizma odn. infantofagije od strane drugih grla.
Prohtevi za hranom su im skromni, ali ipak traže raznolikost što u slobodnom napasanju nije ograničavajući faktor. Dobro iskorišćavaju to što nađu u prirodi, a sa dodavanjem koncentrovane hrane i ograničavanjem prostora izuzetno su podložne tovljenju i gomilanju masnog tkiva pri čemu starija grla dostižu masu od 200 i više kg. Zbog izuzetno sporog prirasta i visoke konverzije hrane, mangulica može biti ekonomična isključivo ukoliko se primenjuje slobodno napasanje. Bez dodatne prihrane dostižu oko 80 kg za godinu dana, što se adekvatnim prihranjivanjem može uvećati. Na području Dimitrovgrada, u predelu Burela, stotinak mangulica podeljenih na dva gazdinstva koriste nekoliko desetina hektara izdanačke bukove šume, hrastove i borove šume i zaparloženih oranica i pašnjaka. Farma Ilije Najdenova u selu Vrapča, ima oko 30 krmača i 20 nazimica. Prihranjuju se minimalnim količinama kukuruza i to neposredno oko improvizovanih nadstrešnica-obora u večernjim i jutarnjim časovima kako bi se vraćale redovno sa ispaše. Nivo prihranjivanja je viši tokom zimskog perioda. Mangulica svojim snažnim rilom stalno kultiviše površinske slojeve zemljišta u potrazi sa hranom što ima pozitivnu ulogu u smislu očuvanja predela i sprečavanja daljeg širenja žbunaste vegetacije i sukcesije ovih prostora koji su nekada predstavljali livade i oranice. Vlasnik ima nameru da od proleća 2006. godina uvede svoju farmu mangulica u proces konverzije u organsku proizvodnju. Ekstenzivan način uzgoja koji je ovde zastupljen je pogodan za standarde organske proizvodnje, a sertifikacijom proizvodnje vlasnik očekuje veću cenu za svoje proizvode.
Na ovoj farmi je zabeležen i slučaj parenja mangulice sa divljim veprom. Svinja »Divka«, kako je vlasnik nazvao, pokazala je brži rast od svinja oprašenih u istim periodu, ali i veću zastupljenost mišićnog tkiva.

Prasići lasaste mangulice u selu Visočki Odorovci, opština Dimitrovgrad, snimila Suzana Đorđević Milošević 2004. godine


​

Osobina proizvoda

​

Meso mangulica spada u grupu mesa sa većim sadržajem masti. Sveže meso je tamnije od mesa drugih rasa, snažnog mirisa, sočno i nežne građe Debljina slanine na leđima je oko 6cm, ali nakon dostizanja težine od 120kg kod krmača i 140 kg kod nerastova dalji prirast se ostvaruje prevashodno stvaranjem masnih naslaga i tada pri ograničenom kretanju dostižu i do 250 - 300kg, a debljina slanine na ležima dostigne i do 25cm. Za razliku od Belgijskog landrasa i pietrena, kod mangulica nije zabeležena sklonost ka izuzetnoj osetljive na stress i BMV (bledo mekano vodenasto meso). Na osnovu podataka iz Zasavice, Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu obavio je ispitivanja mesa mangulica. Rezultati su pokazali da prosečan sadržaj masti u uzorcima mesa iznosi 33,25%, a u slanini I do 86,21%. Konzumiranje ovog mesa dovodi do stvaranja tzv. HDL holesterola “pozitivnog holesterola” što je pogodno sa osobe sa povišenim nivoom masnoća u krvi. U pogledu holesterola meso mangulica pokazuje značajne razlike u odnosu na uzorke mesa ostalih svinja na našem području. Sadržaj holesterola u mesu mangulica je niži za 50-75% u odnosu na druge rase. Mangulica ima 42,5 mg holesterola u uzorku kremenadle i 45,07mg u uzorku sa vrata dok kod ostalih naših svinja iznosi 65-72 mg. Meso mangulice se uspešno koristi u proizvodnji kobasica (sušenih i dimljenih).

Modeli ekonomskog vrednovanja mangulice ​

U Mađarskoj, Švajcarskoj, Austriji i Nemačkoj, ove životinje uživaju popularnost koja je u poslednje vreme u porastu. Njeno meso se prodaje kao rezultat marketinškog pristupa koji posebno promoviše ekološke aspekte njenog ekstenzivnog uzgoja, ali i genetsku predodređenost za proizvodnju biološki visoko kvalitetnog mesa.
Porodica Edlinger u Slchlierbachu, u Gornjoj Austriji, tokom cele godine mangulicu drži na otvorenom prostoru, omeđenom električnim pastirima kojima se vrši pregonsko, kontrolisano korišćenje travnjaka i voćnjaka u okolini kuće vlasnika. Svinje se prihranjuju svakog drugog dana koncentrovanim hranivima, a tokom sezone prerade voća i nusproizvodima u proizvodnji alkohola i sokova. U jednom delu pašnjaka porodica Edlinger je zasadila čičoku u cilju prihranjivanja svinje tokom prolećnih meseci kada je sadržaj šećera inulina u krtolama ove biljke najviši. Svinjama je obezbeđen prostor za kaljuganje, kao i nadsteršnica. Edlingerovi imaju nameru da isprobaju razne tehnike dimljenja mesa uz dodavanje začina, a jedan od recepata koje preporučuju je namaz sa svinjskom mašću i maslinama.
U Srbiji se takođe, ističu napori Goransko ekološkog pokreta u prirodnom rezervatu „Zasavica“ gde je organizovana prerada mesa mangulica u kulen po principu korišćenja klaničnih usluga do nivoa prerade i pakovanja. Dizajnirali su svoje kartonsko pakovanje, a proizvod nosi naziv “Po' metera sremske kobasice”.
• Zaključak

Populacija mangulica u Evropi i Srbiji se održava u vidu pojedinačnih zapata, pri čemu je njen opstanak i dalje ugrožen. Interesovanje domaće javnosti za proizvodima mangulice ohrabruje nadu u njen opstanak, m eđutim, postoji potreba da nukleusi u svakoj državi gde postoji program njenog očuvanja budu ojačani i podvrgnuti uzajamnoj, međudržavnoj razmeni priplodnog materijala. Mangulica je karakterističnih spoljnih i proizvodnih karakterisitka, izuzetno otporna, jako dobro koristi prirodne resurse i poseduje preduslove za osmišljeno ekonomsko iskorišćavanje što je i jedan od preduslova njenog biološkog opstanka, uprkos činjenici da ova rasa nije konkurentna na konvencionalnom tržištu svinjskog mesa. Koncept ekstenzivnog uzgoja mangulica, po mogućnosti uokviren standardima organske poljoprivrede, uz kvalitetne programme njene promocije i ekonomske valorizacije, zasigurno predstavlja sigurnu opciju opstanka ove rase na području Srbije.
Sergej Ivanov dipl. vet.
Prirodnjačko društvo "Natura Balkanika" Dimitrovgrad
izvor:tt-group
​

 

[zjovan29]

Krstarenje Dunavom: Nacionalni Park Đerdap

​

Da li ste znali da je Đerdapska klisura najduža i najveća klisura u Evropi? Đerdapsku klisuru čine:

Golubačka klisura, Ljupkovska kotlina, Klisura Gospođin vir, Donjomilanovačka kotlina, Klisura Kazan, Oršavska kotlina, Sipska klisura i Vlaško-pontijska nizija. ​

U klisuri ima arheoloških nalaza i kulturno-istorijskih spomenika, kao što su naselje Lepenski vir, Golubački grad, ostaci Trajanovog mosta, Trajanove table, kao i razni očuvani primeri narodne slovenske arhitekture. Nakon izgradnje hidroelektrane Đerdap, došlo je do podizanja nivoa vode i tako je nastalo akumulaciono Đerdapsko jezero.​

​

Ovo područje - područje Đerdapske klisure nacionalnim parkom je proglašeno 1974. godine. Ukupna površina Nacionalnog parka iznosi 63.608 hektara, a zaštitnom zonom obuhvaćeno je 93.968 hektara. Osnovni prirodni fenomen ovog područja je grandiozna Đerdapska klisura kroz koju protiče reka Dunav.​

Park se prostire na oko 100 km desne obale Dunava od Golupca do Karataša kod Kladova i obuhvata uzani šumoviti brdsko planinski pojas, širine 2 - 8 km uz Dunav, koji se izdiže iznad Dunava od 50 - 800 metara nadmorske visine. ​

Specifičan istorijski razvoj, vrlo povoljna đerdapska klima, složena mreža klisura, kanjona i dubokih uvala, ovaj prostor izdvajaju kao jedinstven europski rezervat tercijarne flore, vegetacije i faune.​

Flora Đerdapa se ne odlikuje samo raznovrsnošću i bogatstvom, nego i izrazitim reliktnim karakterom. Na prostoru parka opstaje preko 1100 biljnih vrsta. ​

Raznolikost staništa i zajednica se odrazila i na faunu koja poput flore, nosi obeležje reliktnosti. Na ovom prostoru se mogu sresti medved, ris, vuk, šakal, štekavac, sova ušara, crna roda kao i mnoštvo drugih vrsta. Osnovna odlika parka je velika šumovitost (preko 64%) i izrazito bogatstvo i raznovrsnost flore, faune geomorfoloških oblika i bogatstvo kulturno-istorijskih spomenika od najstarijih epoha do danas. Oko 9% odnosno 5.500 ha površine Nacionalnog parka Đerdap čini deo Dunava koji pripada Srbiji. To Nacionalni park Đerdap čini i rečnim nacionalnim parkom.

​

​

​

​

​

​

​

Decebal, kralj Dakije uklesan u stenu. U Djerdapskoj Klisuri, na levoj obali Dunava, u blizini Malog Kazana i rumunskog grada Oršava, preko puta čuvene Trajanove table, turisti koji se kreću uz i niz Dunav pogledom prati Decebal, kralj Dakije uklesan u stenu.

​

Ukoliko planirate višednevnu posetu Istočne Srbije mesto koje se nameće za noćenje je Donji Milanovac. Donji Milanovac je na samoj obali Dunava, neposredno u blizini veoma značajnog arheološkog nalazišta Lepenski vir i ujedno je centar Nacionalnog parka Đerdap. U naselju Donji Milanovac dans živi samo oko 2500 punoletnih stanovnika, pa ako dolazite radnim danom u večernjim satima, osim odlično spremljenog Šarana u restoranu Zlatna ribica nema drugih izazova. ​

Privatni smeštaj u Donjem Milanovcu košta oko 10 evra. Kontakt telefon odličnog smeštaja na Đerdapu: 0637771443. Trenutno ne plovi ni jedan turistički brodić ili bar čamac, ali kako se leto primiče, nešto će se valjda promeniti na ovom planu.​

Manastir Tuman se nalazi u Golubačkoj dolini na samoj obali istoimenog potoka, 12 km udaljen od Golupca. Za ime manastira vezano je nekoliko predanja za Miloša Obilića, proslavljenog kosovskog junaka. Miloš je imao svoj dvorac u obližnjem selu Dvorište. Prilikom odlaska u lov nehotice je ranio isposnika Zosima Sinajita koji je prebivao u obližnjoj pećini. Kada ga je poneo vidaru na lečenje pustinjak mu reče Tu mani tj. Nema leka - pusti da tu umrem. Da okaje greh Miloš podiže zadužbinu- manastir u koji položi Zosimove mošti. Dok je zidao manastir stiže knežev poziv da dođe u boj. Tu mani, pa dođi na Kosovo. Od dvostrukog tu mani manastir dobija ime Tuman. Na žalost kapija za ulaz u manastirski kompleks je bila zaključana, pa nismo mogli da uradimo zanimljivije fotografije.

​

​

​

​

​

​

​

Kolevka kulture Lepenskog Vira je Djerdap, a njeni tvorci su potomci stare evropske populacije iz razdoblja starijeg kamenog doba (antropoloski tip Brno-Psedmost). Pred kraj ledenog doba (oko 20000 god. n.e.) zajednice ove populacije nastanile su i pećine u Đerdapu i u njima su živele sve do oko 7000 god. pre n.e., kad je opšta klima osetnije otoplila. Na žalost muzej Lepnski Vir je zatvoren, jer je u fazi rekonstrukcije pa nismo mogli neposredno da prenesemo utisak.

​

​

​

​

Tvrdjava Fetislam u Kladovu: Najznacajniji spomenik kulture iz blize proslosti podigli su Turci posle osvajanja ovih krajeva Srbije. Utvrdjenje čine dve celine: Mali i Veliki grad. Za godinu izgradnje tvrdjave smatra se 1524. Na osnovu očuvanih ostataka moze se zaključiti da je Mali grad imao sve odlike artiljerijske baze, zastićen zidinim bedemom sa kruznim kulama na uglovima i puskarnicama u zidu. Veliki grad su Turci kasnije izgradili. Njegovoj izgradnji se pristupilo u periodu kada je Turska, iscrpljena dugotrajnim ratovima, bila primorana da posveti paznju odbrani ranije osvojenih teritorija. Iznad kapija koje su vodile u utvrdjenje bile su postavljene mermerne ploče s natpisima, koje su veličale sultana Mahmuda II.

​

​

​

​

Još samo par fotografija iz Istočne Srbije. Žitnica u Timočkoj Krajini, Crkva Svete Trojice u Negotinu i centar Knjaževca. Ako dolazite iz pravca Beograda, kada završite sa posetom Gamzigrada bolje je krenuti preko Knjaževca i Tresibabe, i sići na Niš, put je odličan, jer time ćete u potpunosti zaokružiti priču o Istočnoj Srbiji.
izvor:tt-group ​

 

[zjovan29]

Tešnjar



Alhambra (za one koji možda ne znaju) na arapskom ima značenje „crvena kuća“. To je inače naziv za mavarsku kraljevsku palatu u španskoj pokrajini Granadi. To je inače najslavniji spomenik mavarske arhitekture.
Iako sam na početku postavio slike prirode (iz čisto sentimentalnih razloga), na ovom mestu biće i mnogo slika lepih kuća i građevina, pored kojih sam prošao i nisam odoleo da ih ne fotografišem.
Počeću sa kućom koja je meni prizvala u maštu Alhambru, iako nije kraljevska palata, već samo jedna stara kuća u najlepšem delu grada Valjeva, u Tešnjaru. Tešnjar je ulica u kojoj su sačuvane građevine iz vremena turske vladavine ovim prostorima, pa sve do Drugog svetskog rata. To je sada kulturno-istorijski spomenik.
Evo kuće koja je mene podsetila na Alhambru


Možda bi ova građevina više ličila na Alhambru, ali…






Svaki put kada se nađem u ovoj ulici, u Tešnjaru, ne mogu da se otmem razmišljanjima o onima koji su ih gradili, u njima živeli, radili u malim radnjama, kujundžijama, opančarima, abadžijama… kako su nekad, a kako sada izgledaju iznutra… ko je u njima živeo i ko sada živi… šta li bi se moglo naći na njihovim tavanima…?
Ja verujem da sve te kuće u svojim zidovima, podovima i tavanima čuvaju duh svih svojih stanara. Neke stvari koje se u njima nalaze, su možda još iz onih vremena kada su i kuće sagrađene.
Istom kaldrmom su nekada, pre nekoliko vekova, prolazile turske age i begovi, i naši velikaši, Ilija Birčanin, Nenadovići (Aleksa, Prota Mateja, Ljubomir i drugi), knez Jovica Milutinović.
Mnogo kasnije i vojvoda Živojin Mišić je u nekoj od čajdžinica pio svoj čaj od lipe, dok je smišljao Kolubarsku bitku.
Još kasnije na ovom mestu snimani su kadrovi za film „Marš na Drinu“. Tada sam stanovao u tom kraju i kao klinac od šest godina, gledao statiste i glumce, reflektore, kamere, veštačku kišu… Koji je to doživljaj bio za mene.
Ne tako davno, u kućama i dvorištima Tešnjara, snimani su neki kadrovi serije „Ono naše što nekad bejaše“.
I baš danas sam tom istom kaldrmom i ja prolazio. Kako objasniti taj osećaj kada ne možeš da se otmeš mislima da si, možda stao u istu baricu u koju je stao pre nekoliko vekova Ilija Birčanin.
izvor:alhambra57

 

[zjovan29]

Novo vinarstvo Srbije - Vinske regije Vojvodine

Ne tako davno da bi se zaboravilo, izbor ljubitelja i poštovaoca vina sa ovih prostora svodio se tek na par solidnih, „isprobanih“ etiketa, bez mnogo kreativnosti i mogućnosti za istraživanje. Neki su kritikovali i isticali nepostojanje vinske kulture, drugi nepoštovanje uparivanja hrane i vina, a toliko je mogućnosti u našoj bogatoj kuhinji! „Nekultura“, ili su nam nedostajala vina!? Kako god, danas je mogućnost izbora daleko veća, a sve bolja vina iz malih srpskih vinarija ukazuju na pozitivne promene.

Piše: Miša Cilić, enolog
Foto: Vladimir Miloradović
Tekst ustupio magazin "Wine Style"

Gledano sa stanovišta neutralnog posmatrača, za više puta pominjan procvat vinske kulture u Srbiji, iniciran predstavljanjem vina malih privatnih proizvođača, nedostajalo je samo malo, odnosno nešto novo.

Za početak, odnosno za vizuelnu satisfakciju dovoljni su bili stilizovanija etiketa i kvalitetniji čep. Zatim, življe boje vina, intenzivnije sortne arome, pa sve češće i kompleksnija vina, sazrevala u drvenim sudovima, dozrevala u boci, sada daju dovoljno materijala za svakodnevne diskusije među ljubiteljima. Priča o vinu postaje deo svakodnevice, nagli pomak može se primetiti u povećanju konzumacije kvalitetnijih vina, ali i u porastu „vinske kulture“.

Postavlja se pitanje šta je pravi razlog ovakvim promenama, ali siguran sam da one ne bi bile tako intenzivne da na tržištu nema sve veće ponude kvalitetnijih vina iz malih srpskih vinarija. U dosadašnjim brojevima magazina „Wine Style“ informisali smo vas o karakteristikama berbi u Srbiji i šta iz njih očekivati, ali i o novim vinima i vinarijama na tržištu. U ovom i sledećem broju, želja nam je da podrobnije predstavimo neke od najpopularnijih srpskih vinarija, gde se nalaze, koje sorte grožđa uzgajaju, koja vina proizvode.

Usled postojanja očiglednih razlika u geoklimatskim karakteristikama različitih regija, metodom probe i greške, tražene su sorte vinove loze koje u datim uslovima daju najbolji kvalitet grožđa. Iskustveno, kao rezultat rada, oformljeni su rejoni sličnih karakteristika a predložena rejonizacija vinogradarstva podrazumeva odgovarajući prostorni razmeštaj vinskih i stonih sorti vinove loze.

Cilj je ukazati na najbolji mogući lokalitet za svaku sortu ponaosob, a pravilna rejonizacija pruža osnovu za zaštitu geografskog porekla proizvedenog vina. Ustanovljene vinogradarske jedinice, rejoni podrejoni i vinogorja, definisani su na osnovu reljefnih, klimatskih i zemljišnih karakteristika, ali i na osnovu stečenog iskustva i opštih uslova za proizvodnju grožđa.

Vinske regije Vojvodine

Sremski rejon

Vinogradarstvo u Sremu jedno je od najstarijih u Evropi. Smatra se da je prvu lozu na bregovima Fruške Gore zasadio rimski car Probus iz drevnog Sirmijuma. Dolaskom Turaka vinogradarstvo u Sremu je skoro uništeno, ali je vremenom postepeno obnavljano, a vrhunac dostiže u vreme Austro-Ugarske vladavine. Fruškogorska vina izvožena su još u 15. veku u severnoevropske zemlje, a u tom periodu Sremski Karlovci su smatrani za srpsku prestonicu vina.

Postoje i pisani dokumenti o ondašnjem vinogradarstvu i vinarstvu u Sremu. Zaharije Orfelin je 1783. godine u Beču štampao "Iskusni podrumar", a 1816. godine, Prokopije Bolić, arhimandrit manastira Rakovac na Fruškoj Gori, štampao je u Budimu prvi vinogradarski priručnik pod nazivom "Soveršen vinodelac".

Po nekadašnjoj rejonizaciji, sremski rejon nema podrejona, a postoji samo fruškogorsko vinogorje. Međutim, s obzirom da je fruškogorsko vinogorje veoma veliko, interesantno je posmatrati lokalitete unutar njega, a pre svega Sremske Karlovce, Irig, Banoštor, Banstol, Neštin...

Zastupljene su mahom bele sorte grožđa, Fruška Gora je poznata kao područje italijanskog rizlinga, a neki čak ističu i da je njegova pradomovina. Pored italijanskog, uzgajaju se i rajinski rizling, župljanka, traminac, šardone i sovinjon, frankovka, plemenka i novostvorene srpske sorte. Poslednjih godina, sve je više vinograda sa crnim sortama.

Specifično vino ovog kraja svakako je bermet, posebno aromatizovano vino, dobijeno maceracijom više od 20 različitih trava i začina. Slava bermeta obnovljena je polsednjih godina, ali se i dalje sa ponosom ističu podaci da se karlovački bermet nalazio čak i na vinskoj karti „Titanika“.

Banatski rejon

Iako je nekada banatski rejon imao dva podrejona, sa pet vinogorja danas pažnju zavređuju potisko, i posebno vršačko vinogorje.

Vršački breg, Gudurica i Veliko Središte i laika asociraju na kraj u kome se gaji grožđe i odakle dolaze bela vina. Povoljni geografski i klimatski uslovi za gajenje vinove loze, odavno su uticali na razvoj proizvodnje grožđa i vina. Vinogradarstvo u vršačkom kraju datira iz vremena Dačana i rimske vladavine, a prvi pisani podatak o istom potiče iz 15. veka. Krajem 19. veka, sa više od 10.000 hektara vinograda, vršačko vinogorje bilo je najveće u Ugarskoj, po tvrdnjama nekih statističara i u Evropi. Zatim je filoksera ostavila pustoš. Danas je ceo taj kraj, gde Vršački breg ulazi u banatsku ravnicu, zasađen vinogradima i najveće je vinogorje u Srbiji, sa nešto više od 2.000 hektara.

Rejon subotičko-horgoške peščare

Nema podrejona, ali obuhvata dva vinogorja, palićko i horgoško, za koja je karakteristično da su najniži vinogradarski tereni u Srbiji, ali i da u nekim vinogradima, zbog teksture zemljišta, odnosno peskovitog sastava, opstaje nekalemljena loza.

Gotovo da je cela površina subotičko-horgoške peščare pogodna za gajenje vinove loze, tereni su uglavnom ravni ili blago zatalasani, a dominantno je peskovito zemljište. Nosioci razvoja vinogradarstva i vinarstva u prošlom veku bili su podrumi na Paliću i u Čoki, ali polako se pojavljuju i novi proizvođači.

Vinarija Kiš

godina osnivanja: 1830.
posete vinariji: radnim danima, vikendom i veće grupe uz zakazivanje
vlasnik: Predrag Crnković
enolog: Jovan Popov
površina pod vinogradima: 9 ha, 20 % otkup grožđa
sorte: rajnski rizling, italijanski rizling, merlo, frankovka, portugizer
godišnja proizvodnja (u bocama): 70.000
komercijalni proizvodi: Bermet, Bermet beli, Misterija, Fantazija, Italijanski rizling, Merlot, Frankovka

Na padinama Fruške Gore, na desnoj obali Dunava, okrenuti ka jugu, vekovima stoje karlovački vinogradi. Od davnina važe za najbolje u Sremu, a mnogi istoričari pominju ih i kao jedne od najstarijih u Evropi. Na istim parcelama smenjuju se postavke vinograda, sorte, uzgojni oblici loze, aktuelna agrotehnika, ali i generacije Karlovčana koji ih obrađuju.

Mada se počeci vinarije „Kiš“ vezuju za 1830. godinu, veliki značaj za očuvanje tradicije i autentičnosti u srpskom vinarstvu predstavlja njihov rad u protekloj deceniji. Uz nekoliko komšijskih, Kišov bermet u mnogome je doprineo da se od zaborava sačuva nekada veoma cenjeno specijalno aromatizovano vino.

Osim crvenog i belog bermeta, vinarija „Kiš“ danas proizvodi odličan rajnski rizling, dopadljiv italijanski rizling, ali i merlo, za ljubitelje laganijih crvenih vina sveže voćne arome.

Od kada je Predrag Crnković preuzeo upravljanje vinarijom promenjen je pristup prezentaciji vina, povećana je proizvodnja, a vina su prisutnija na tržištu i dostupnija širem krugu ljubitelja.

Vinarija Kovačević

godina osnivanja: 2001.
enolog: Jovan Popov
površina pod vinogradima: 10 ha
sorte: šardone, sovinjon blan, rajnski rizling, merlo, kaberne sovinjon, vranac
godišnja proizvodnja (u bocama): 150.000
komercijalni proizvodi: Rajnski rizling, Chardonnay, Sauvignon, Aurelius, Bermet, Rosetto

Prva iskustva porodice Kovačević u gajenju vinove loze i proizvodnji vina datiraju s početka prošlog veka. Kao kruna stogodišnje tradicije, 2000. godine otpočeta je izgradnja nove vinarije koja danas obezbeđuje sve preduslove za proizvodnju vrhunskih vina. Zasadi vinove loze prostiru se na 10 hektara, na južnim padinama Fruške Gore, sremskog rejona, fruškogorskog vinogorja.

Kada se na pravo mesto posadi prava sorta, uz naklonost geoklimatskih uslova, rezultati ne mogu izostati, te je danas „Kovačević“ sinonim za pun, ekstraktivan šardone, veoma specifičnog, izraženog aromatskog kompleksa. Stil njegovog sovinjona belog prilično je uslovljen karakteristikama godine, a u poslednjih nekoliko berbi rajnski rizling je sve zanimljiviji. Jedno od najpoznatijih vina ove vinarije Aurelius, inače kupaža merloa i kabernea, je vrlo ozbiljno crveno vino sa izraženim notama hrastovine, dobro integrisanim u telo vina.

Porodični podrum vina Selecta

godina osnivanja: 2004.
vlasnici: Stojšić Milutin i Sonja Jocić
enolog: Tatjana Đuričić
površina pod vinogradima: 17 ha, 30% otkup grožđa
sorte: burgundac beli, burgundac sivi, sovinjon, šardone, rajnski rizling, burgundac crni, merlo, kaberne sovinjon
godišnja proizvodnja (u bocama): 70.000
komercijalni proizvodi: Dvorsko vino, Beli burgundac, Rajnski rizling, Chardonnay

Brojni istoričari govore o vinogradarstvu, o grožđu i vinu iz vršačkog kraja, a najčešće se ističe da prvi pisani podatak o tome potiče iz 15. veka kada je vršačko vino 1494. godine prodato dvoru kralja Vladislava Drugog.

Krajem 19. veka u Vršcu je bilo više od 10.000 ha vinograda, ali su zasadi uništeni pojavom filoksere.

Sama Gudurica centar je vinogradarstva vršačkog kraja, i sa blizu 1.000 hektara zasada vinove loze „najvinogradarskije“ je mesto u Srbiji.

Porodični podrum vina „Selecta“ izborom sorti, te pristupom vinogradarstvu i vinarstvu, pokazuje da se, osim anegdota i priča o čuvenim vršačkim vinima, u ovom kraju mogu i sada probati dobra vina. Tržištu su do sada predstavljena četiri bela vina (favorit je Rajnski rizling), iz nekoliko poslednjih berbi, ali treba očekivati da se uskoro pojave i prva crvena vina.

Vinarija Aleks

godina osnivanja: 1990.
vlasnik: Ljiljana Bjelogrlić
enolog: Jovan Popov
površina pod vinogradima: 1 ha, 50 % otkup grožđa
sorte: italijanski rizling, vranac, game, sila
godišnja proizvodnja (u bocama): 13.000
komercijalni proizvodi: Crveni bermet, Beli bermet, Vranac

Stari zasadi vinove loze u Banstolu, koji su nekada služili da se podmire potrebe porodice, datiraju iz tridesetih godina prošlog veka. S obzirom na to da je osnivanjem vinarije proizvodnja podignuta na viši nivo, a proizvodi postali dostupni većem broju potrošača, sopstvena proizvodnja grožđa postala je nedovoljna, te su u „Vinariji Aleks“ prinuđeni i na otkup grožđa.

Istakli bismo crveni i beli bermet, perjanice ove male proizvodnje, koji nastaju „po posebnoj recepturi, uz mnoštvo špecija“, ali ne treba zaboraviti da se osim vina, kod „Aleksa“ mogu naći i odlične rakije.

Vinarija Mačkov podrum

godina osnivanja: 2007.
vlasnik: Sava Jojić
enolog: Vladan Nikolić
površina pod vinogradima: 12 ha, 50 % otkup grožđa
sorte: šardone, merlo
godišnja proizvodnja (u bocama): 30.000
komercijalni proizvodi: Chardonnay, Blanc de blanc, Merlot, Cabernet sauvignon merlot

Nekada su se iriški vinogradi prostirali „svuda u vidokrugu“ i predstavljali su značajnu površinu u fruškogorskom vinogorju. Premda je aktuelna situacija drastičnija, raduju pozitivni pojedinačni primeri obnavljanja vinograda i organizovanja proizvodnje vina na daleko višem nivou.

„Mačkov podrum“ je nova vinarija koja se na tržištu Srbije pojavila s proleća, sa punim, ekstraktivnim šardoneom, laganijim merloom i sovinjonom belim karakterističnog aromatskog kompleksa.

Vinarija Vinum

godina osnivanja: 2002.
posete vinariji: uz zakazivanje
vlasnik: Maja Ubavić
enolog: Tatjana Đuričić
površina pod vinogradima: zasađeno ove godine 6,5 ha, do sada je sve bilo iz otkupa
sorte: frankovka, sovinjon blan
godišnja proizvodnja (u bocama): 17.000
komercijalni proizvodi: Zlatni talijanski rizling, Frankovka, Rose, Bermet

Vinarija „Vinum“ osnovana je sa idejom da se bogata iskustva i vinogradarska tradicija povežu sa aktuelnim stilovima u proizvodnji vina i raspoloživim naučnim dostignućima. Pažljiv izbor potvrđenih sorti vinove loze, oštra selekcija roda u vinogradu i odgovarajući tehnološki postupak prerade postavljeni su kao osnova za postizanje visokog kvaliteta vina, a posao će u znatnoj meri biti olakšan kada na rod dospeju sopstveni zasadi.

Uz Frankovku i Zlatni italijanski rizling, pažnju treba obratiti i na Pannon bitter, specijalno alkoholno piće.

Podrum Do Kraja Sveta

godina osnivanja: 2006. godine
vlasnik: Miloš Milić, Zoran Kaplanović, Gradimir Glušica, Terrance Mohoruk
enolog: Zoran Cilić
površina pod vinogradima: 12,5 ha, ali se za sada svo grožđe kupuje od kooperanata
sorte: sovinjon blan, šardone, merlo, kaberne sovinjon
godišnja proizvodnja (u bocama): 73.000

komercijalni proizvodi: Mlad Mesec beli, Mlad Mesec crveni, Šansa, Aura, Sauvignon blanc - selection, Merlot – selection, Cabernet Sauvignon – selection

Vinarija „Do Kraja Sveta“ osnovana je sa idejom da se rastućoj domaćoj publici kvalitetno i brižljivo negovano vino učini dostupnijim. Negovanje tradicionalne veštine prerade grožđa, u kombinaciji sa najmodernijom tehnologijom, čini identitet ovog podruma. Kreirana sa idejom o finalnom profilu vina, vinarija je opremljena svim dostupnim tehničko-tehnološkim rešenjima koja pružaju osnovu za proizvodni proces najvišeg nivoa.

Izabrane su internacionalne sorte grožđa: šardone, sovinjon, merlo i kaberne, a svaka je posađena u optimalnim geoklimatskim uslovima.

Prva linija proizvoda – Selection, nova je na tržištu, a oformljena je sa ciljem da se iz svake berbe izdvoji najbolje, te su iz 2006. dostupni merlo i kaberne, kao i sovinjon beli iz 2007, koji se nedavno pojavio na našem tržištu i zavređuje naročitu pažnju.

Vinogradi i vinarija Vindulo

godina osnivanja: 2007.
vlasnik: porodica Dujmović
enolog: dr Vladimir Kovač
površina pod vinogradima: 8 ha
sorte: bačka, panonija, petra, kosmopolita, morava, šardone, italijanski rizling, kaberne sovinjon, kaberne fran, merlo, frankovka
godišnja proizvodnja (u bocama): 65.000
komercijalni proizvodi: Talijanski rizling, Mirna Bačka, Pannonia, Rosanna, Frankovka, Three star, Slatka Eva

Porodica Dujmović generacijama se bavi uzgojem vinove loze, a sadašnje imanje može da poslužiti za primer svima koji žele da sade vinograde. Veliki broj posađenih sorti ukazuje i na sklonost ka istraživanju i traženju najpodesnijeg, a posebno je interesantan broj posađenih novostvorenih sorti.

Iako je vinarija „Vindulo“ tek od nedavno prisutna na tržištu, dobra osnova u vinogradu, dovoljno mogućnosti za kupažiranje i kombinovanje, a naročito prisustvo g-dina Kovača, ikone vinarstva naših krajeva, najavljuju dobar smer u razvoju ove vinarije.

Vinski dvor

godina osnivanja: 1995.
vlasnik: Erika Fodor
vinar: Laslo Hupert
površina pod vinogradima: 7 ha
sorte: ezerjo, kevidinka, šardone, rajnski rizling, italijanski rizling, župljanka, kaberne sovinjon, merlo, pino noar, portugizer, kadarka
godišnja proizvodnja (u bocama): 25.000
komercijalni proizvodi: vina nema na tržištu, mogu se degustirati i kupiti u samoj vinariji

„Vinski dvor“ je ljubiteljima vina u Srbiji poznat kao začetnik vinskog turizma, odnosno, kao prvo mesto na kome je prezentacija proizvedenih vina podignuta na viši nivo. U sklopu hotela-pansiona, okruženog vinogradima, nalazi se mala vinarija; sa starim podrumom koji ukazuje na tradiciju i novim, koji sa druge strane pokazuje razvoj i stremljenja u „Vinskom dvoru“.

Gajenje vinove loze na ovim peskovitim terenima obavlja se više stotina godina unazad, a viševekovna iskustva od velike su koristi da se iz loza izvuče najviši kvalitet u ovim geoklimatskim uslovima.

Vinarija Bononia

godina osnivanja: 1989.
vlasnik: porodica Šijački
vinar: Milan Šijački
površina pod vinogradima: 4 ha
sorte: italijanski rizling, šardone, frankovka, merlo, kaberne sovinjon, muskat hamburg
godišnja proizvodnja (u bocama): 15.000
komercijalni proizvodi: Italijanski rizling, Šardone, Frankovka, Merlo, Kaberne sovinjon, Muskat hamburg, Bermet

Veoma specifičan mezoklimat banoštorskih vinograda, zasađenih na platoima i brežuljkastim obroncima Fruške Gore, u mnogome je uslovljen prisustvom velike reke. Padine se blago spuštaju ka Dunavu, a odsustvo strme obale omogućuje intenzivno kretanje vazdušnih masa sa vode i ka vodi, kao i iskorišćenje fenomena refleksije vodene površine.

S obzirom na to da je ovo vinogorje nadaleko poznato po grožđu belih sorti vinove loze, ne čudi da je porodica Šijački pažnju ljubitelja vina privukla baš italijanskim rizlingom i šardoneom - lako dopadljivim, izrazito svežim i aromatičnim vinima. Iako je godišnja proizvodnja relativno mala, vina su već dobro poznata.

Vinarija Burčel Todorov

godina osnivanja: 1993.
vlasnik: Milan Todorov
enolog: Žarko Kerac, Jovan Popov
površina pod vinogradima: 2,5 ha
sorte: frankovka, kaberne sovinjon, italijanski rizling, muskat hamburg
godišnja proizvodnja (u bocama): 12.000
komercijalni proizvodi: Frankovka, Talijanski rizling, Muskat hamburg

Porodična vinarija u kojoj vina proizvode od grožđa iz sopstvenih vinograda na Fruškoj Gori, odnosno sa Kraljevog brega. Ova mala vinarija poznata je po sortnim vinima od frankovke i italijanskog rizlinga. Bogato porodično iskustvo u proizvodnji vina, danas je pomognuto i savremenom tehnologijom.

Vinarija Dulka

godina osnivanja: 1920.
vlasnik: Đorđe Dragojlović i Jasmina Otašević
enolog: Jovan Popov
površina pod vinogradima: 8 ha
sorte: italijanski rizling, sovinjon kaberne, sovinjon blan, merlo, župljanka
godišnja proizvodnja (u bocama): 70.000
komercijalni proizvodi: Italijanski rizling, Cabernet sauvignon, Župljanka, Crni bermet, Beli bermet

Jedna od čuvenih sremsko-karlovačkih vinarskih porodica jeste i porodica Dulka, koja se vinarstvom bavi od 1920. godine i s kolena na koleno proširuje i unapređuje uzgoj grožđa i njegovu preradu. Trenutno kod Dulkinih rame uz rame rade četvrta i peta generacija porodice.

Vinogradi se nalaze na južnim padinama karlovačkih brežuljaka, celodnevno su obasjani suncem, i iz njih potiče jedna od najboljih župljanki koje se mogu naći u Srbiji. Karakterističan je i italijanski rizling, ali su daleko poznatiji Dulkini bermeti, crni i beli.

Osim vina i bermeta, u proizvodnom programu vinarije nalaze se i brojne rakije od voća i grožđa.
izvor:B92.net


U poseti vinariji 13. jul Plantaže

Kompleks vinograda Čemovsko polje – najveći i najljepši u Evropi. Prošajte, probajte grožđe, uživajte u panorami koja se pruža sa vidikovca... Vinski podrumi Šipcanik, Lješkopolje i Čemovsko polje – prošetajte se kroz mistične vinske podrume i otkrijte tajnu pripremanja čuvenih crnogorskih vina. Degustirajte najbolja od najboljih – direktno iz drvenih bačvi! Restorani Jezero i Mareza – ručajte na samoj obali Skadarskog jezera, tog bisera prirode, ili okusite svežu rečnu ribu iz ribnjaka Mareza. Vrhunski lokalni specijaliteti uz pažljivo odabrana vina! Speijalizovane vinske prodavnice – Obradujte sebe i sebi drage ljude vrhunskim vinima, kao i drugim vinskim proizvodima – po najpovoljnijim cijenama!

Sa godišnjom proizvodnjom od oko 22 miliona kilograma grožda, kompanija „13. jul Plantaže” je najveći proizvođač vinskog i stonog grožđa, vina i lozove rakije u regionu. Tržišno liderstvo potvrđuje i plasman preko 17 miliona flaširanih proizvoda godišnje. Proizvodi „Plantaža” se izvoze u preko 25 država – od zemalja regiona, preko Evropske unije, Rusije, Kine i Australije, do Kanade i SAD.

Vinski put

Postoje mjesta u Crnoj Gori gdje se priroda nije dvoumila, gdje je štedljivo nudila, skrivala i izazivala darivanog. Takvo mjesto je Čemovsko polje, danas prava radost za berača, blagodet za prirodoznalca, sa darovima mediteranskog sunca za enologe i vinoljupce.

Na samo tridesetak kilometara od Jadranskog mora, uz obalu Skadarskog jezera, redovi vinove loze protežu se u nedogled. Odavde vina Vranac i Krstač, proizvedena od istoimenih autohtonih crnogorskih sorti grožda, putuju širom svijeta koji ih prepoznaje po kvalitetu.

Obilazak vinograda, oivičenog nestvarnim kanjonom rijeke Cijevne i nezaboravan pogled sa Vidikovca, samo su dio avanture nazvane Vinski put. Slijedi obilazak vinskih podruma u kojima tamnuju i caruju vina boje purpura, predvečerja i baršuna. Degustacija vina u ambijentu idealnom za njihovo čuvanje poseban je doživljaj, a čarima slaganja vina sa hranom prepustićete se u jednom od restorana „Plantaža“, čuvenim po jelima koja majstori kuhinje spremaju na specifičan i nezaboravan način.

Čemovsko polje

Kada su eksperti Međunarodne banke iz Vašingtona 1977. godine razmatrali projekat „Čemovsko polje“, u Podgoricu je upućen francuski specijalista za vino i vinogradarstvo Patrik Evelin Simon, koji je obavio degustaciju, pravio analize, upoređivao „vranac“ s drugim vinima i zaključio: vino „vranac“ zauzima mjesto uz sam bok najboljih francuskih vina što se proizvode u okolini Bordoa.

Nakon sprovedenih istraživanja, kontrole i preporuka od strane FAO, Međunarodna banka je odobrila ucešce u finansiranju projekta „Cemovsko polje“ (1977–1982). Tim projektom Crna Gora je dobila 1.500 ha vinograda kao i moderan vinarski podrum kapaciteta 2000 vagona.

Do sedamdesetih godina prošlog vijeka Čemovsko polje je bila pustara koju je potom orodila loza vranac. U bezvodno, kamenito, divlje polje nadomak Podgorice, u čije kvalitete su vjerovali samo veliki znalci i vizionari, uloženo je 62 miliona dolara. Danas je to najveći i najljepši vinograd u Evropi površine preko 2.300 hektara, sa 11,5 miliona čokota vinove loze.

Vinski podrumi

Šipčanik

Brdo Šipcanik se oslanja na kompleks vinograda Čemovskog polja na istočnoj strani Podgorice. Sa tvrđave, koja je na samom uzvišenju, pruža se predivan pogled na Skadarsko jezero i sam grad Podgoricu. Vinski podrum Šipčanik otvoren je krajem 2007. godine.

Podrum se nalazi na dubini od preko 30 metara ispod površine zemlje. U obliku je tunela dugog 356 metara, prosječne širine 13,5 i visine 7 metara. Temperatura vazduha je između 17 i 19 stepeni, a vlažnost od 70 do 80 posto. U podrumu Šipčanik, na blizu 7.000 kvadratnih metara, čuva se i njeguje vino u gotovo idealnim klimatskim i tehnološkim uslovima. U drvenim buradima i flašama odležava i stari dva miliona litara vina. U sklopu podruma su vinoteka sa 28.000 flaša vina starih od tri do deset godina, degustaciona sala od 200m2 i specijalizovana prodavnica.

Lješkopolje

„Lješkopolje“ je stari vinski podrum adaptiran u reprezentativni objekat. U njemu se, u posebno klimatizovanim prostorijama, čuva vino u hrastovim buradima. U neposrednoj blizini nalaze se konjicki klub „Vranac“ i plantaža maslina.

Čemovsko polje

U podrumu „Čemovsko polje“, otvorenom 1979. godine, proizvode se vina i rakije uz pomoć najsavremenije opreme. Raspolaže sa dvije linije za flaširanje ukupnog kapaciteta 6.500 boca na sat.

Barik vina

Poštujući vjekovnu tradiciju čuvanja vina u drvenim sudovima u Crnoj Gori i prateci današnje trendove na tržištu, „Plantaže“ su prije nekoliko godina od vodećih francuskih proizvođača nabavile veći broj barik drvenih sudova i smjestile ih u podrume Lješkopolje i Šipčanik, u posebno pripremljene prostore sa kontrolisanom temperaturom i vlažnošću.

Barik sudovi izrađeni su od hrastovih duga, sa unutrašnje strane su nagorjeli, a zapremina im je 225 litara.

Prodavnice

U specijalizovanim prodavnicama - jedna se nalazi u podrumu „Šipčanik“, a druga u stijeni pokraj restorana „Jezero“ - možete kupiti vina i rakije po najpovoljnijim cijenama, u posebnim pakovanjima, kao i predmete vezane za vino i sitnice za prijatelje i uspomenu na ovaj jedinstven doživljaj.

Restorani

Na kraju obilaska goste prepuštamo čarima slaganja vina sa hranom u jednom od restorana „Plantaža“, čuvenim po jelima koja majstori kuhinje spremaju na specifičan i nezaboravan način.

Restorani, „Mareza“ pored ribnjaka i istoimenog izvorišta, i „Jezero“ na obali Skadarskog jezera, omogućiće vam predah i uživanje u dobroj hrani i vrhunskim pićima.

Vinski put 2010

U zavisnosti od afiniteta i raspoloživog vremena, gostima je na raspolaganju čak devet varijanti Vinskog puta.

Posjetu podrumu Šipčanik moguće je organizovati u više varijanti, počev od polusatne degustacije Vranca i Krstača, pa do dvočasovnog boravka koji uključuje degustaciju pet vrhunskih vina (Krstač, Chardonnay barrique, Vranac, Vranac Pro Corde, Vranac barrique), kompletan ručak, kolač i čašu Šampanjca.

Oko četiri sata traje varijanta koja počinje obilaskom vinograda sa zadržavanjem na „Vidikovcu”, nastavlja se posjetom podrumu „Šipčanik” i degustacijom pet vina uz zakusku, a završava ručkom u restoranu „Jezero” ili „Mareza“, gdje su na raspolaganju, po izboru, mesni ili riblji meni.

Slijedeća opcija je dva sata duža od prethodne. Pored navedenog, obilaze se i podrumi „Čemovsko polje“ i „Lješkopolje“ uz više degustacija vrhunskih vina, a ručak je u restoranu „Mareza“.

U podrumima „Šipčanik“ i „Lješkopolje” može se organizovati trosatno posluženje na bazi švedskog stola za grupe od 50 do 120 osoba, a za još veće grupe na raspolaganju je koktel sa švedskim stolom u podrumu „Šipcanik“.

Ponuda za dvoje, pored ostalih sadržaja, uključuje romantičnu vožnju fijakerom kroz vinograd uz bocu Šampanjca, dok je osobenost subotnje ponude vožnja sa turističkim vozičem kroz vinograd.

- Posjete su moguće radnim danima i subotom u periodu 10-18h i neophodno ih je najaviti 5 dana unaprijed.

- Izuzimajući specijalne ponude i koktele, grupa može brojati između 10 i 50 osoba i obezbijeđuje vlastiti prevoz.

- Na „Vinskom putu“ goste prati stručni vodič. Potrebno je da grupe koje se ne služe engleskim jezikom obezbijede sopstvenog prevodioca.
izvor:B92.net

 

[crvendac_011]

Црква под отвореним небом

ЗАНИМЉИВА СРБИЈА


Црква под отвореним небом


На извор Свете Петке у београдском насељу Железник свакодневно долазе верници јер се прочуо по исцељењима слепих и нероткиња



Снимио Анђелко Васиљевић



Има више легенди о томе како је извор у Железнику код Београда проглашен чудотворним и назван по Светој Петки, али многим његовим посетиоцима то и није толико важно. Они се сваке године масовно искупе у августу и октобру, на празник Преподобне мати Параскеве и на Велики петак, уочи Ускрса.
Последњих неколико година верници долазе скоро сваког дана, запале свећу, помоле се, донесу неки дар, и наточе воду са извора. И заиста, када смо пре неколико дана посетили ово место видели смо неколико мештана како се враћају са пуним пластичним балонима које су убацивали у аутомобиле, паркиране мало подаље, због лошег пута.
Поједине породице сасвим су престали да пију „градску” воду, искључиво се снабдевају са овог извора који се налази око два километра од центра Жаркова. Иако вода није увек хемијски исправна због сливања површинских вода, то као да онима који долазе овде нимало не смета. Напротив, многи дубоко верују у њену чудотворну моћ и препричавају исцељења нероткиња, слепих, психички оболелих…

Легенде о чудотворној моћи
– Овде сам 31 годину свештеник и знам да већ више од сто година извор Свете Петке слови као извор чудотворне воде која помаже болеснима. Највише сам слушао од оних који овде долазе да помаже код очних болести. Има доста људи који су ми сведочили да им је вода помогла, хвале га и верници и неверници, а ја немам разлога да сумњам. Доста житеља Железника не пију другу воду осим воде са извора Свете Петке – каже Драган Анђелић, протојереј ставрофор цркве у Железнику посвећене Светом краљу Стефану Дечанском. Он је освештао пре више од десет година овај извор, али долази да одржи литургију кад год га грађани позову.
– Пре свега лечи вера у Бога јер вода помаже само искреним и правим верницима. Света Петка је била чудотворка и исцелитељка, веровати у њу и њене моћи је пут који води до здравља и благостања – каже отац Драган.
Једна од легенди каже да је некада овуда пролазио пут који је Остружницу повезивао са Београдом. Богати и угледни трговац чија је кћерка јединица била слепа од рођења често је дете водио код неког престоничког лекара не би ли прогледала. Једном су застали крај извора да предахну, умили се и попили мало воде. Девојка је заспала и када се пробудила, почела је да плаче, кроз сузе је рекла да види светлост. Девојчин отац уредио је извор и поставио мермерну икону Свете Петке у знак захвалности.
У православном свету има доста лековитих извора којима се обично дају имена Свете Петке, (чувен је извор у Грчкој код Ларисе где се окупља неколико хиљада верника) па тако и овом, у Железнику који се помиње и у црквеним списима из 16. века. У Београду има још два лековита извора посвећена Светој Петки, један је на Калемегдану, а други у Раковици, недалеко од манастира где је сахрањен блаженопочивши патријарх Павле.

Испуњава аманет
О извору у Железнику брине се Драган Јанковић који је овде почео да долази осамдесетих година прошлог века, још док је радио у фабрици „Лола”. На извору је нашао смирење после саобраћајног удеса, а ту је упознао и покојног Миливоја Којића, деда Мику, који је почетком седамдесетих година прошлог века обновио тада запуштени извор са својим друговима ловцима и поставио мермерну плочу на којој пише: „Подигнуто 1872. Обновљено 1973. Грађани добровољним радом. Инвестирао и три лета радио Којић Б. Миливоје из Железника.”
–Када сам почео да долазим о вери нисам пуно знао, само оно основно колико су ме укућани научили. Временом сам почео да читам јеванђеља и да редовно постим. Данас, хвала господу Богу, живим у молитви и посту – каже Драган Јанковић.
Он се већ годинама свакодневно стара о извору, испуњавајући тако и аманет који му је оставио деда Мика. Дође сваког дана, запали свеће и кандила, брине се о иконостасу којег је направио са својим пријатељима, а показује нам и захвалницу од Центра за незбринуту децу из Сремчице којем поклања дарове које доносе ходочасници молећи се за своју децу – дечју гардеробу, чарапе, разне стварчице, играчке, али и брашно, уље, пешкире, кошуље...
И он нам прича о чудима, каже да долазе и верници других исповести који немају децу, помиње пример човека из инвалидских колица који је почео да хода.У последње време, каже, сваког дана понеко дође, из Београда, Србије, Европе...
– Моја велика жеља је да се овде направи капела како би се људи молили, и да се асфалтира ових неколико стотина метара пута како би се олакшао прилаз месту, јер ходочасника је све више – каже Драган Јанковић.
Многи који дођу, пожеле да се врате поново, па је шумски извор који подсећа на црвку под отвореним небом због бројних икона и кандила добио своје сталне посетиоце који трагају за вером и надом.
------------------------------------------------------
У плану градња капеле
Извор Свете Петке и земљиште око њега на којем би, према плановима, требало да се изгради капела нису у црквеном власништву. Свештеник Бранислав Стојковић на чијој парохији се налази извор очекује да ће се у разговору са власницима наћи договор, тим више што постоји добра воља једног нашег Србина из Канаде, родом из Железника, да донира изградњу капеле и откупи два-три ара земље за те намене. Архитекта Љубиша Крстић израдио је пројекат капеле који је благосиљао блаженопочивши патријарх Павле, а једну верзију капеле пројектовали су верници.
---------------------------------------------------------------------------
Благослов патријарха Павла
На извор је долазио и покојни патријарх Павле и благосиљао га, а био је и редован гост оближње цркве Светог краља Стефана Дечанског. Готово по правилу, долазио је овде два пута годишње. Свештеник Драган Анђелић каже да ће црква спремно, са обновљеним иконостасом, дочекати 24. новембар, крсну славу Светог Мрату када се очекује и долазак Његове светости патријарха Иринеја.
Црква у Железнику започета је 1905. године, када је освећен темељ, а завршена је већ наредне године захваљујући великој донацији ктиторке Катарине Јовановић из Београда која је то учинила за покој душе својих предака, пореклом из Железника. У крипти храма налази се и њена породична гробница.
У Србији има само три храма посвећена Стефану Дечанском, оцу цара Душана: манастир Високи Дечани је његова задужбина, а поред цркве у Железнику постоји и једна у Вилову у Бачкој, као и једна у Америци која носи његово име.


Драгољуб Стевановић
објављено: 21.11.2010.
Извор: Пoлитика магазин