Upoznajmo Srbiju

[crvendac_011]

Лесковачке роштиљџије испекле највећу пљескавицу на свету

Лесковачке роштиљџије испекле највећу пљескавицу на свету

Бојан Цветковић и Милош Перовић у току „операције” окретања џиновске пљескавице (Фото Бета)


ЛЕСКОВАЦ - Роштиљџије и месари лесковачке МК месаре Бојан Цветковић и Милош Перовић оборили су синоћ све досадашње рекорде на лесковачкој „Роштиљијади” направивиши и испекавши џиновску пљескавицу од 51 килограма, три килограма тежу од прошлогодишње рекордне пљескавице.
Припремање и печење пљескавице одвијало се на платоу испред главне бине у присуству неколико хиљада посматрача, а најузбудљивији моменат био је када су роштиљџије кренуле у компликовани процес окретања пљескавице.
„Успели су, није пукла”, проломио се кроз тишину глас из жирија, после чега су се проломили громогласни аплаузи и огласили трубачи Божидара Николића Доње.
Пречник пљескавице „за Гиниса” био је 127 центиметара, а дебљина 3,2 центиметара.
Део пљескавице са џиновском лепињом из предузећа „Умипек”, подељен је публици, а део Геронтолошком центру у Лесковцу.
За сутра вече најављен јер покушај обарања вечерашњег рекорда, са другом роштиљском екипом.

Извор: Бета
објављено: 03/09/2010

 

[crvendac_011]

У царству малина и памука

У царству малина и памука


Вероватно зато што није лако пронаћи простор за 1.500 предузећа и радњи, колико их у граду на Рзаву има, многи ће рећи да гараже готово више и не постоје. Претворене су у локале.

Кућа сликара Љубивоја Јовановића


АРИЉЕ ИЗБЛИЗА
Председница, коначно! У Ариљу нас је у општини гостољубиво дочекала др Мирјана Авакумовић. За протекле две године навикла је да многи примете тај „детаљ”, па се смешка и узвраћа: „Има нас шест-седам у Србији”. Мада, каже, пада у очи – када по функцији седне у врх стола или заузме место на неком скупу у селима где су седели њени претходници, господа, то су углавном старији људи одмах примећивали. Сада више не, навикли су и сви је ословљавају са председница. Ипак, домаћа је она, познају је добро у Ариљу, ту је рођена, живи са супругом, мајка је троје деце (ћерке, која има 24 године ускоро се удаје, и синова од 21 и 15).
У овом граду постоји и још нешто чиме други домаћини, које смо са екипом „Жикине шаренице” овог лета походили, нису могли да се похвале. Крупне малине и квалитетан памук. Да, да, онај који и на кинеској пијаци и бувљацима вешти трговци продају са рекламом исписаном на картону. „Веш из Ариља” је постао име, а онај прави заштићен јеод јула 2007, захваљујући настојањима Општег удружења предузетника и труду тамошње Секције за текстил, која је власник жига регистрованог у Заводу за интелектуалну својину. Ако постоји холограмска ознака на етикети – нема лажи, нема преваре. Памук је. Питате ли др Мирјану Авакумовић она ће Ариље представити као престоницу малине и град текстила, вредних и предузимљивих људи. Кратко и јасно.

Памучна поља „иза ћошка”
Председница општине се шали са онима који помисле да је и сировина за тo чувенo рубље, трикотажу, тренерке, дуксеве и остале квалитетне ствари баш из Ариља. Попут малина. Смеје се и каже: „Да, ми ту ето гајимо памук, баш иза ћошка...”.
Малине су посебна прича. И оне имају своју „ћагу”, знак квалитета када је продају, али поднебље и марљиви одгајивачи учинили су да је од 1970. године Ариље прави епицентар светске производње малине. У почетку породице су правиле засаде на десетак ари... Сада је у одгајиваче сврстано око пет хиљада домаћинстава, а ако се зна да Ариље има приближно 20.000 житеља, мало је оних попут председнице општине („Моја породица их заиста не производи, али сви овде живимо од њих”), који од ружичастих бобица нису нешто стекли.
Пољопривредним произвођачима је то основно занимање, љута конкуренција су им службеници, професори, лекари. Ма, готово сви. Зашто? Са неколико десетина ари може се „убрати” солидан аутомобил, са неколико хектара то је већ и станчић у центру Београда. Чак и када се одбију трошкови гајења, дневница и „ол инклузив” аранжман за сезонце. Ко пронађе неког продавца малињака у Ариљу може слободно да се мане играња лотоа. Ето му премије!

Сваки инвеститор је добродошао
– Ариље није имало велика предузећа попут неких суседних места, па је приватна иницијатива избила у први план још пре три деценије. Људи су се окренули својим фирмама, последњих 20 година то се посебно развило, тако да наша општина има тренутно, како се то каже, 1.200 привредних субјеката. У граду са 20.000 становника то је заиста велики број – истиче председница Авакумовић.
Сваки инвеститор је добродошао, додаје наша саговорница, али будући да су удаљени 200 километара од Београда магистралом, странцима нису интересантни, али зато Ариљци имају своје улагаче, због којих се председница бори да из Националног инвестиционог плана добије паре за побољшање услова у самом граду. У крајњем случају и малињаци су добра прилика за запошљавање сезонаца из западне Србије, који када се саберу припремни послови и само брање, пола године имају прилике да им нешто „кане у џеп”. Ивањица и Косјерић покушавају да се у погледу малина угледају на Ариље.
– Девизни прилив од малина је од 30 до 40 милиона евра, ове године да не лицитирам, биће сигурно 30, произвођачи су били задовољни ценом, сав род је ускладиштен и исплата иде по плану – подвлачи председница.

Погон у дворишту
И тако су уз благослов паметних општинара, што ће рећи „пристојне порезе” још пре три деценије на два разбоја кренули малинари и текстилци. Засади малина од десетак ари... Мада има и другог воћа у овом крају, шљива пожегача и јабука будимки, новитет у понуди су боровнице.
На другој страни: радња у гаражи, три запослена, пет, десет... Неки сада запошљавају и триста радника, као текстилна фирма „Јасмил”, рецимо. Мада председница општине напомиње да се они поносе и металном индустријом, 700 радника је ту нашло ухлебље.
– Волимо ми да кажемо да у Ариљу нема гаража, готово свака је претворена у радњу, па се прошире на спрат, па саграде погон у дворишту и тако расту даље – описује др Авакумовић.
Иако из друге бранше, стоматолог који слободно време проводи у својој ординацији, председница врло добро барата бројкама. Помиње инвестиције вредне 260 милиона динара, задужили су се само 40 милиона да заврше неке приоритетне путеве, у мају је отворена велика модерна спортска хала, одмах покрај преуређеног градског парка, па нови вртић. Списак од 200 малишана „на чекању” за место у обданишту смањен је за 150 имена захваљујући томе што су и у дому месне заједнице у приградском насељу, уз донацију швајцарске владе и мало својих пара, средили простор за најмлађе. Преуређена је и кухиња изнад оне школске, такође за предшколце.
Иако се многи залете па обећају базен суграђанима за свог мандата, председница Авакумовић на тај изазов узвраћа загонетно:
– Да се видимо следеће године, у ово доба...
------------------------------------------------------
Рзав поји жедне...
Рзав важи за једну од најчистијих река у Србији, што је битно због Фабрике за прераду воде, која „гута” 1.200 литара воде у секунди. Изградњом акумулације „Сврачково” њен учинак ће се повећати на 2.500 литара, чиме ће бар пет градова моћи да напаја пијаћом водом.

... и има лепе плаже
На само неколико километара од центра града, на обали Рзава отворено је осам плажа, свака са неким необичним именом: Боса нога, Соњине чари, Уски вир, Вукотици, Жута стена, Урјак, Висећи мост, Шљункара. Сем уживања у хладовини, посетиоцима је понуђено да уз жубор воде играју одбојку, фудбал, стони тенис, присуствују концертима.
Предузимљиви Десимир Недељковић је био први који се сетио да уреди плажу још пре петнаестак година, његова Боса нога је имала врхунски бар, сређен простор, терасу, а онда су прошлог новембра један налет воде и олуја све прогутали и поплавили. Шпорет и фрижидере нашао је на другој обали када се вода повукла, тако да на Босој нози нема овог лета босих ногу посетилаца. Искрено се нада да ће му бар кредити које је узео за посао бити неко време замрзнути, док се финансијски опорави од поплаве.
-----------------------------------------------------------------------
Све убрано – већ у хладњачи
Држимо ли се званичних података, у Ариљу се малина плантажно производи на око 1.200 хектара, са те површине добије се више од 1.400 вагона врхунских малина, с тим што оне новије сорте садрже мањи проценат воде да би се лакше одржале. На подручју Ариља постоји више од 50 хладњача, друштвених и приватних, одакле ово воће, замрзнуто наравно, током целе године путује на страна тржишта.
------------------------------------------------------------------------
Нема продаје на уличним тезгама
Иако је напољу топло, у погону „Митекса” атмосфера је уобичајена, загрејана од температуре на којој се тек исткани микрофибер и вискозна постава боје и спремају за неког купца. Власник Милан Радовановић и педесетак његових радника не брину за продају, јер на простору бивше Југославије само „Митекс” тка материјал без кога текстилци не могу. У другом делу Ариља има, додуше, и погон за израду тренерки. Ако се по томе мери успех: добро ради, зарађује и радницима, тврди, исплаћује солидне плате – онда је успешан, закључује некако скромно.
Први Радовановићев комшија у истом дворишту је Зоран Исаковић, газда фирме „Исак” (48 радника запошљава, одмах рапортира, врло задовољан оним што постиже). Међу тим запосленима је цела његова породица, ближа и даља фамилија. На месту где су они сада, некада је била „Фротирка”, пропала фирма, кажу нам домаћини. Дошли су приватници, попут Милана и Зорана...
Драго им је што су се са колегама изборили да заштите оно што ариљски текстилци израђују последњих двадесет година. Право на холограмски жиг, који купцу гарантује оригиналну робу и квалитет пре свега, подразумева регистровану фирму у Ариљу, са најмање петоро запослених. Ариљски текстил се по усвојеном правилнику не сме продавати на пијацама, бувљацима и картонским тезгама. Сваки комад има заштитни знак на етикети са серијским бројем, штампаним у Заводу за израду новчаница и само радња или предузеће које има право на коришћење тог знака може да истиче оно „ариљски памук”. На сајту Удружења предузетника www.arilje.euкупци могу да провере сваки серијски број који виде на етикети онога што су купили као ариљски текстил и увере се јесу ли преварени или нису.
------------------------------------------------------------------------
Историјат
У 11. веку становници Тесалије у Грчкој избегли су у данашње Ариље, носећи једино мошти светог Ахилија са собом. Свог свеца положили су у постојећи хришћански храм, а тек 1219. Сава Немањић је Моравице (садашње Ариље) прогласио за седиште Моравичке епископије. Нову саборну цркву саградио је краљ Драгутин између 1283. и 1296. године, његова задужбина добила је име Црква св. Ахилија по свецу из Ларисе и више од седам векова она представља симбол Ариља. По овом свецу град је добио име, а његов култ се слави као народни празник и градска слава сваког 28. маја. Главна улица је, такође, одавно прозвана по њему и никоме не пада на памет да било шта мења. Указом кнеза Милоша Обреновића Ариље је 1880. проглашено за варошицу.
------------------------------------------------------
Чиме се још поносе
Преко пута Цркве св. Ахилија налазе се богато опремљена библиотека, биоскоп, градска галерија. Прву читаоницу град на Рзаву добио је 1895. године. У згради Соколског дома смештена је дворана за приказивање филмова са 194 седишта, све је реновирано донацијом норвешке владе, а ту често гостују позоришта, одржавају књижевне вечери, наступају фолклорне групе.
---------------------------------------------------------------------------------
Познате личности
Књижевник Добрило Ненадић, чувен по „Доротеју”, живи у близини општине. Добрило Николић, академски сликар, често излаже у београдским али и другим галеријама. Из овог краја потиче и предратни доктор економије и права Драгиша Глишић, који је радио у дипломатији и био конзул у Лондону. Трговац Миленко Глишић, велики ктитор, такође је живео између два светског рата у Ариљу а његова дела су Соколски дом и градска канализација коју је саградио 1926. године.

Рајна Поповић


објављено: 05/09/2010
Извор: Политика

 

[crvendac_011]

Razvoj spa turizma na severu Bačke

Razvoj spa turizma na severu Bačke

Danas 06.09.2010 08:09



Komisija za izbor strateškog partnera za gradnju banje Palić dala je svoju preporuku Ministarstvu ekonomije da se kao najbolji ponuđač prihvati slovenačka kompanija „Terme olimija“, čime je načinjen prvi konkretan korak u realizaciji plana o razvoju banjskog turizma na Paliću.

„Terme Olimija“ je turistička organizacija koja neguje prevashodno banjski turizam, u okviru koje postoje spa i velnes centri, kompleksi bazena i salona za masažu, fitnes, saune, a nalazi se u okolini Sutle, u jednom od ekološki najčistijih i najuređenijih delova Slovenije. Ova poznata turistička kompanija bila je jedini ponuđač na javnom pozivu Ministarstva ekonomije za izbor strateškog partnera u ovom projektu, a njena ponuda je sadržala i 20 miliona evra investicija u budući palićki spa centar. Nakon prihvatanja ponude, trebalo bi da usledi potpisivanje ugovora a zatim formiranje zajedničkog preduzeća „Banja Palić“, u kojem će država imati 15 odsto udela.
- Naredni koraci bi podrazumevali konkretan pristup poslu, odnosno izgradnji banje, a za tu fazu se predviđa da će biti završena u roku od godinu dana. U okviru budućeg banjskog centra planirana je izgradnja hotela sa 150 soba, sa kompletnim sadržajem koji podrazumeva ovakav centar, a što je i u osnovnoj ponudi ove slovenačke turističke organizacije - kaže Jasmin Šečić, član komisije za izbor strateškog partnera u projektu „Banja Palić“.
Kako ugovor još nije potpisan, nije utvrđen ni definitivan početak radova, ali se očekuje da će plan stvaranja atraktivnog turističkog mesta od sada prilično zamrlog Palića ipak početi da se ostvaruje. Uslov za ulazak Slovenaca u ovaj posao bio je i da se Palićko jezero definitivno očisti, što je takođe veliki posao. Do sada je urađen projekat revitalizacije jezera, i očito da od njegovog okončanja zavisi i početak funkcionisanja „Banje Palić“. Pored jezera, plan razvoja banjskog turizma podrazumeva i veću iskorišćenost termalnih izvora koji postoje na Paliću, a čija se eksploatacija svodila na jedan relativno mali termalni bazen, koji je veći do godine bio van funkcije.

 

[crvendac_011]

Istorija i tradicija utkana u ćilimu

Turistička organizacija Srbije predlaže Pirot i Staru planinu za savršeni vikend

Istorija i tradicija utkana u ćilimu

Petak - 17.09.2010
Izvor: Alo

Prvi istorijski izvor gde je kao grad spomenut Pirot je rimska karta iz 4. veka „Tabula Peutingeriana“. Smešten u samo središte Balkana, u dolini reke Nišave, na pola puta između Niša i Sofije, po prostranstvu je jedna od najvećih opština u Srbiji.

Posle latinskog naziva Turez, dobio je grčki naziv Pirgos, što znači „kule“, jer je služio za kontrolu i odbranu glavnog druma u ovom delu Carstva.

Ikone koje leče
Na brdašcu koje se izdiže iznad grada nalazi se pirotska tvrđava, za koju se u narodu smatralo da je pripadala vojvodi Momčilu iz narodnih epskih pesama, te otud i njeno ime Momčilov grad. Kao utvrđenje korišćen je od nastanka u 14. veku sve do kraja Drugog svetskog rata. Reka Nišava deli Pirot na dva dela: Pazar i Tijabaru, u kojima su stare pravoslavne crkve još iz doba turske vlasti, sagrađene 1834. godine, odnosno 1869. Zanimljivo je da obe crkve imaju nekoliko ikona, za koje se veruje da poseduju isceliteljske sposobnosti. U Tijabari se nalazi kuća Hristića iz 1848. godine, jedna od najlepših balkanskih gradskih kuća 19. veka. Danas je u njoj Muzej Ponišljava, u kom se može videti bogata zbirka narodnih nošnji, pirotskih ćilima i keramike. Međutim, najzanimljiviji eksponat, po mnogo čemu jedinstven u Srbiji, možda i u Evropi, a čuva se decenijama, je vojnički hleb - tain, umešen daleke 1912. godine, u vreme kada su se nad Srbijom nadvili ratovi i beda! Pre nego što će krenuti u rat, majka je pirotskog regruta Aleksu Zdravkovića zavetovala da nikako ne pojede prvo sledovanje vojničkog hleba koji dobije u kasarni, već da ga vrati kući. Verovala je da prvi vojnički hleb čuva vojnika! Ulaznice za pirotske muzeje koštaju od 30 do 50 dinara.

Magija ćilima
Vekovima je najvažnija zanatska industrija u Pirotu bilo ćilimarstvo. Poseban doprinos za njegov razvoj imalo je ovčarstvo, zbog vune odličnog kvaliteta. Pirotski ćilim gladak je sa obe strane i šare su uvek geometrijskog oblika, sa izraženim kontrastima boja, a crvena preovlađuje. Šare imaju i svoje nazive - gugtće na direci, zvezda, đulovi, venci, bombe, grozdovi… Rade se ručno, u sedećem položaju, na pirotskom razboju.

Stara planina
Državna granica između Srbije i Bugarske poklapa se sa prirodnom međom, Starom planinom, koja se prostire od Zaječara do iznad Pirota i nastavlja u Bugarsku. Drugo ime ovog geološkog gorostasa je Balkan planina, po kojoj je čitavo poluostrvo dobilo ime. Lovište se prostire na 40.408 hektara na jugoistočnoj strani ove planine. Svoje stanište ovde su našli jelen, srna, divlja svinja, medved, vuk, jarebica kamenjarka, divlji golub grivaš…U blizini lovišta nalaze se brojni spomenici kulture, kao što su manastiri Sveti Jovan Bogoslov iz 14. veka i Sveti Đorđe iz 16. veka, ali i prelepo Zavojsko jezero, pogodno za sportski ribolov, sa razvijenim seoskim turizmom. Planinske reke Visočica i Toplodolska su bogate potočnim pastrmkama, dok je greben Asenovo kale jedino mesto u Srbiji gde se još mogu videti gnezda surih orlova - objašnjava Dragan Novaković iz Turističke organizacije Pirot.

Smeštaj 500 dinara
- U zavisnosti od kategorije (od jedne od četiri zvezdice), smeštaj po osobi u dvokrevetnom apartmanu košta između 500 i 840 dinara po osobi za dan. Noćenje i doručak u hotelima u gradu koštaju od 2.400 dinara za jednokrevetnu ili 3.300 dinara za dvokrevetnu. Možemo da se pohvalimo većim brojem stranih turista za 50 odsto u odnosu na prošlu godinu. Na Jabučkom ravništu na Staroj planini počela je izgradnja hotela koju finansiraju Španci, pa će i smeštajni kapaciteti biti povećani - kaže Novaković.
Naš sagovornik preporučuje da obavezno probate specijalitete: staroplaninski ili pirotski kačkavalj od ovčjeg sira, vurdu, koja se dobija ceđenjem kiselog mleka, previre mesec dana i meša sa paprikom i obavezno peglanu kobasicu od kozjeg mesa i belog luka koja izgleda kao potkovica.

Ne propustite:
- rad pirotskih tkalja
- vurdu i kačkavalj sa Stare planine
- pogled sa Babinog kuka

Pećinska crkva

Na Staroj planini, u pećini brda Kamik kod sela Rsovci, udaljenog 22 kilometra od Pirota, nalazi se crkva Svetog Petra i Pavla (13. vek), poznatija kao Pećinska crkva. Poznata je po tome što na severnom zidu ovog svetilišta stoji jedinstvena freska Isusa Hrista na kojoj je on mlad i ćelav.

Nada Grujić

 

[crvendac_011]

Prvi Beogradski festival cveća

22. 09. 2010. 08:00h| Tanjug

Prvi Beogradski festival cveća

Prvi Beogradski festival cveća biće održan od 23. do 26. septembra u glavnom gradu i okupiće veliki broj učesnika čiji je rad inspirisan prirodom i cvećem, ekologijom i zaštitom životne sredine, sa željom da se grad ozeleni i u njega udahne priroda.
Ivana Marić iz organizacionog tima festivala rekla je na konferenciji za novinare da je Beogradski festival cveća četvorodnevna multimedijalna manifestacija edukativnog, izložbenog i zabavnog karaktera i da će biti realizovan na nekoliko lokacija u gradu.

Beogradski Festival cveća - nova svežina "belog" grada​

"U Kulturnom centru 'Grad', 23. septembra biće prezentovan projekat studenata pejzažne arhitekture-PUPA:'Urbani džepovi' i 'Baštenske kolonije', kao i predavanje pejzažnog arhitekte iz Francuske Lori Konijam", najavila je ona i dodala da će u Galeriji Progres u Knez Mihajlovoj od 24. do 26. septembra biti prikazana izložba bogata motivima prirode i cveća.

Marić je navela da će se u Galeriji progres pored umetničkih projekata, dela likovne i primenjene umetnosti, instalacija, skulptura, fotografija i filmova predstaviti i autori koji se bave umetničkim istraživanjem prirode.

Na Platou kod Filozofskog fakulteta, 25. i 26. septembra biće prezentacija pejzažnih projekata i biroa kroz zelene instalacije i mini bašte, radionica "Moja prva biljka", gde će najmlađi moći da zasade biljku, kao i predstavljanje časopisa i stručne literature, kazala je ona.

Marić je rekla da će 25. septembra u Akademskom parku biti održana kreativna radionica u okviru koje će najmlađi kreirati origami figure, rekreativno takmičenje za decu, kao i "Šumarski višeboj" između JP "Srbijašume" i osnovnih škola opština Stari grad i Savski venac.

Kreativnost u službi lepote i prirode​

Gradski sekretar za zaštitu životne sredine Goran Trivan rekao je da je Beogradski festival cveća jedan od pokušaja da se na kreativan način ukaže na važnost očuvanja životne sredine i dodao da je smisao njenog očuvanja uključivanje i građana i nevladinih organizacija u očuvanje grada.

Trivan je naveo da Sekretarijat, koji ove godine slavi 20 rođendan, ima čime da se pohvali, ali da to nije dovoljno i dodao da je zato pristupljeno i usvajanju Strategije o pošumljavanju Beograda, kao i da će se Sekretarijat čitave 2011. godine imati aktivnosti koje će se, kako je naveo, baviti "našim urbanim džepovima".

Cilj Beogradskog festivala cveća je promocija sistema vrednosti koji podstiče zdrav i pravilan razvoj dece i mladih u zdravom prirodnom okruženju, kao i iniciranje zaštite i obnove parkova i zelenih površina i podizanja ekološke svesti i odgovornosti građana, rečeno je na konferenciji.

 

[zjovan29]

NARODNA NOŠNJA VOJVODINE

Narodne nošnje- Banat

Plodna vojvođanska ravnica obezbeđivala je ne samo žitarice, nego je obilato pružala i sirovinu za izradu ljudske odeće. Panonska klima sa dugim i žarkim letima i veoma oštrim i vetrovitim zimama, uslovljavali su i način oblačenja njenih stanovnika. Glavne sirovine za izradu stare srpske nošnje bila su biljna vlakna kudelje, lana i pamuka. Pored biljnih vlakana za zimsku odeću korišćena je i vuna, jagnjeće i ovčije krzno čemu su pogodovale osnovne privredne grane.
Odeća 19. veka krojena u domaćoj radinosti bila je jednostavnog kroja. Osnovnu platnenu odeću karakterisali su ravno krojeni delovi odeće, čija se širina oblikovala prema telu nabiranjem tkanina. Prihvatanjem u nošnji gornjih haljetaka komplikovanijeg kroja, koji su u srpsku nošnju došli uticajem gradske mode i mode srednje i zapadne Evrope, naročito bečke, šivenje ovakve nošnje prepušteno je krojačicama. Seoske krojačice u narodnu nošnju unose nove modne elemente, što je uticalo i doprinelo naglom gubljenju srpske narodne nošnje u Vojvodini.
Stara srpska nošnja u Vojvodini formirana je tokom dugog vremenskom perioda, te u svojim odlikama sadrži tragove minulih epoha, kao i tragove primljenih uticaja drugih naroda sa kojima su Srbi živeli u etnički mešovitim naseljima.

Mušku odeću tokom 19. veka leti i zimi činila je platnema odeća bele boje koja je nošena do samog tela, a to su tako karakteristične široke platnene gaće i košulja. Uz njih u nekim selima severne Bačke i severnom i srednjem Banatu nošene su bele plisirane suknje. Preko bele odeće muškarci su nosili štofani crni prsluk ili prsluk od svile i somota. U proleće i jesen nošeni su gornji sukneni kaputi zvani doroc i kabanica.Već u drugoj polovini 19. Veka narodnu mušku nošnju dopinjavaju kratki do ispod bedara kaputi takozvani rekla, bena, bekeš, jankel.
Zimi su preko gaća nošene crne štofane čakšire, obično u kompletu sa kaputom. U svečanim prilikama leti, mlađi ljudi su nosili plisirane bele suknje. Srbi u Bačkoj nisu nosili gaće vezene pri donjoj ivici ili gaće sa čipkama i fronclama, kao što su nosili Šokci. Muške suknje ukrašavane su uz ivicom ažurom, tehnikom izvlačenja žice iz osnove. Suknje su se nosile sve do vremena prvog svetskog rata.
Grudi, košulje ukrašavane su belim vezom ili pak vezom izvedenim zlatnom žicom. U svečanim prilikama nošene su posebne šivene vezene grudi, naročito ukrašene zlatovezom koje su nazivali formeti, nedra, plastroni. Ovakva vezena nedra mogla su se postaviti na svaku košulju a uvek su se videti ispod prsluka i gornjeg kaputa. Košulja je nošena preko gaća, a tamo gde su muškarci nosili belu suknju, košulja je upasivana unutra ispod suknje.
Prsluk je najčešće šiven od crnog štofa, somota, pliša ali je bilo i prsluka i od šarenog svilenog brokata. Stariji muškarci su nosili samo prsluke crne boje. Momci su nosili prsluke spreda bogato ukrašane srebrovezom ili zlatovezom. Kao ornament najčešće se javljaju biljni motivi, potkovica, inicijali i godine. Bogato ukrašeni prsluci trebalo je da pokažu bogatstvo momka koji ih je nosio. U Banatu i selima severozapadne Bačke momci su kao ukras nosili toke preko grudi.
Uz letnju svečanu nošnju nošene su lakovane kožne čizme ili pak kožne opanke i papuče kod siromašnijih. Glavu su pokrivali crnim filcanim šeširima.
Za vreme hladnijih dana i zimi muška nošnja dopunjavana je toplijim haljetcima. Preko košulje oblačena je toplija košilja od debljih tkanina, zvana košuljac kao i drugi delovi odeće sa dugim rukavima šiveni od sukna.
Zimi je oblačen pršnjak i kožuh od krzna kao i krznena duga odeća opaklija, ducin ili bundaš.Uz reklu, benu ili jankel šiju se i štofane pantalone koje su u početku bele suknene takozvane graničarske ili na uzengije. Kasnije ove pantalone se prave u crnoj boji. Oko 30-tih godina 20. Veka nošene su i čakšire na šunke koje su nošene isključivo uz čizme a došle su u seljačku modu pod uticajem čakšira vojničke uniforme stare jugoslovenske vojske.
Zimi su uz krznenu odeću nosili i krznene kape na glavi - šubare. Kao obuću u zimskim danima nošene su čizme ili opanci sa obojcima. Obojci su vremenim zamenjeni čarapama prirodne boje vune ili crvenim. U Bačkoj je bila karakteristična i drvena obuća koja je nošena zimi kad je blato i sneg. Klompe su bile veoma širokog stopala tako da se lako hodalo po blatu i snegu a da bi bile toplije stavljali su slamu i seno unutra. U drugoj polovini 19. veka nošene su i cipele.

Mlade žene i devojke kosu su splitale u dve pletenice koje su nošene slobodno puštene niz leđa ili obavijane oko glave ili samo na potiljku u punđu. U svečanim prilikama mlade žene posle udaje dok ne dobiju prvo dete ili dok ne dođe nova mlada u kuću išle su sa džegom na glavi. Prvobitno džegu je činila najčešće crna manja trouglasta marama kasnije se razvila u posebnu šivenu kapicu koja se sastojala iz dva dela: kapice koja je pokrivala punđu i deo kose oko nje i donjeg dela koji je padao niz vrat. Najčešće su ukrašavane zlatnim vezom po čemu ih u nekim krajevima nazivaju zlatare. U Somboru i okolnim salašima umesto džege nošen je ubrđaj.

Osnovni delovi ženske nošnje su skute i košulja koji su nošeni do tela. Pored skuta žene su nosile još po jednu donju suknju koju su u nekim selima zvali suknjerac. Preko suknjerca je nošena gornja suknja od domaćih tkanina a za svečane prilike i od kupovnog fabričkog materijala. Suknje su u prošlosti bile duge do članaka.
Preko košulje nošen je prsluk, jelek šiven od somota ili svile obično tamnijih boja najčešće ukrašavan zlatnom čipkom i zlatovezom. Bio je dugačak do struka. Spreda se zakopčavao zapinjačama ili šnirao pomoću gajtana.
Preko suknje nošena je kecelja obično od iste tkanine i na isti način ukrašena kao prsluk. U nekim selima nošene su i tkane kecelje od vune na raznobojne pruge, sa utkivanim ornamentima ili pretkivanim cvetnim motivima. Uz bele letnje suknje nošene su i bele platnene kecelje ukrašene belim vezom i šlingerajem.
Od 80-tih godina 19. veka u modu ulaze svilene haljine iz dvaju delova čija je gornja bluza nošena uvek preko suknje. Ovakve tkanine došle su pod uticajem evropske mode.
Zimsku odeću žena činili su rekla, kožuh, ćurak, bundica i velika vunena marama. Devojke su za svečanije prilike nosile crne jakne od pliša. Kragna na jakni bla je kod imućnijih devojaka od astragana i nekog drugog plemenitog krzna.
Kao ukras, a i znak bogatstva devojke su oko vrata nosile seferine - niske dukata. Karakteristična ženska devojačka obuća bile su bele čarape i šarene papuče, kao i cipele. Za svaki dan su nošene štrikane zepe, natikače ili čarapci. Na posao su nošeni opanci od kože a kasnije i od vune. Zimi su nošene papuče sa drvenim đonom, cokule ili klompe.
Već tokom druge polovine 19. veka nošnja je skroz izjednačena sa građanskim krojem tog vremena, a postojeće razlike bile su samo u pojedinim detaljima odevanja.

Momacki bekeš (haljetak tipa kaputa)

Momacki bekeš (haljetak tipa kaputa)

Muška nošnja veliko-kikindskog dištrikta

Muška letnja nošnja

Ženska nošnja iz Banata

Ženska nošnja radena na svili

Muška nošnja iz okoline Kikinde

Rumunska nošnja iz uzdina

Devojka u bluzi na šmizle


Narodna nošmnja-Srem

Devojka u sremackoj nošnji

Sremice u zimskoj nošnji.

Deverska nošnja iz srema

Devojacka nošnja

Devojacka nošnja. Pogled od nazad


Narodne nošnje - Bačka

Šokacka nošnja iz Backog Monoštora

Par u somborskoj nošnji

Devojke u backoj nošnji iz okoline Sombora

Letnja nošnja srba iz Severne Backe

Madarska nošnja iz Doroslava

Slovacka nošnja iz Backog Petrovca
izvorrima-mid

 

[zjovan29]

Pećine srbije

Pećine Srbije - hiljade neotkrivenih pecina


Pećina Ceremošnja

Ceremošnja pećina se nalazi u sastavu masiva Homoljskih planina, 150km od Beograda. Istraženo je 775 metara pećinskih kanala, od čega je za turiste pristupačno 431 metara. Ulaz u pećinu se nalazi na kraju doline Strugarskog potoka. Ova pećina je druga u Srbiji otvorena za turiste. Praćenjem podzemnog toka Strugarskog potoka stiže se do Arene, najveće dvorane u pećini Ceremošnja i jedne od najlepših u Srbiji.

Petnička pećina

Petnička pećina, dužine 500 metara, nalazi se u zapadnoj Srbiji, 7,5 km od Valjeva, na vrhu krečnjaka. Pećina ima svoje ponornice, a veliki izvor koji tu izvire naziva se Banja. Pećina je bila naseljena još u doba paleolita i sadrži bogato arheološko nalazište sa ostacima iz ledenog doba. Prva iskopavanja su sprovedena pre jednog veka.

Potpećka pećina

Potpećka pećina, dužine 800 metara, nalazi se na 14 km od Užica, na južnom delu 932 metara visoke planine - Drežnička Gradina, blizu sela Potpeće. Ulaz je u obliku velike potkovice, 50 metara visok, 25 metara širok u svodu i 16 metara širok u osnovi. To je najveći ulaz u pećinu na teritoriji Srbije. Turističke staze u dužini od 555 metara su veoma zanimljive posetiocima i istraživacima prirode. Staza za posete je formirana u tri nivoa. Potpećka pećina je izvorskog tipa, nju su izgradile vode ponornice koje poniru u Drezničkoj dolini i posle podzemnog toka u dužini od 4-5 metara izbijaju iz pećine, te grade Petnicu-pećinsku reku.

Rajkova pećina

U Istočnoj Srbiji, 200 km od Beograda, u blizini Majdanpeka, nalazi se Rajkova pećina. Pećina je protočna, kroz nju protiče Rajkova reka, koja se može videti u nižem toku. Gornji nivo, većinom suv, je izlaz staze za posetioce. Ukupna dužina Rajkove pecine je 2.304 metra, dok je za turiste dostupno 1.410 metara. Ime je dobila po čuvenom Rajku Vojvodi, koji je živeo u ovom kraju u vreme Turaka. Legenda kaže da je Rajko u pećini sakrivao blago. Pećina je jedinstveni speleološki objekat, prepun blistavih belih kristala, cije je podnožje u dužini od 300 metara prekriveno crvenim stalaktitima visine od 1 metar.

Stopića pećina

Stopića pećina se nalazi na zapadnoj strani planine Zlatibor u selu Rožanstvo. Put Užice-Sirogojno prolazi iznad same pećine. Dužina pećine je 1.663 metra od čega je za posetioce uredjeno 1.615 metara prolaza. Sastoji se od dva horizonta - rečnog dela i izvorskog dela, povezanih podzemnim tokom Trnavskog potoka. Ulaz u pećinu se nalazi na krečnjačkim stenama na visini od 711 metara nadmorske visine. Pećina je sastavljena od pet celina. U vreme visokog vodostaja, celokupno dno Glavnog prolaza biva poplavljeno. Istraživanja Stopića pećine nisu završena jer je pećina još uvek rečno aktivna.

Prekonoška pećina

U kraškim stenama Istocne Srbije, naseljenim još u vreme paleolita ima dosta pećina. Medju njima je najpoznatija Prekonoška pećina duzine 400 metara. Smatra se da je ovo nekad bila najlepša pećina Srbije sa izuzetnim nakitom. U njoj su pronadjeni razni tragovi izumrlih životinja. Nalazi se na 26 km od Niša, u blizini Zaječara i Knjaževca.

Resavska pećina

Resavska pećina, ukupne dužine 2.850 metara je prva u Srbiji otvorena i uredjena za posetioce, ciji su uredjeni prolazi za posetioce u dužini od 800 metara. Pećina je formirana na tri nivoa, koji su prvobitno bili dostupni samo istraživačima pećina – spaleolozima, dok su sada gornja i donja galerija otvorene i za turiste. Donjim delom pećine protiče reka ponornica. Posetioci mogu uživati u bezbrojnim pećinskim prolazima prepunim raznolikog pećinskog nakita.

Hadži-Prodanova pećina

Pećina je dobila ime po Karađorđevom vojvodi koji je u pećinu sklanjao zbegove. Nalazi se u dolini Rašćanske reke, (pa je zbog toga zovu i "Rašćanska pećina"), na desetak kilometara od Ivanjice na putu za Guču, na nadmorskoj visini oko 600 metara. Ispitana dužina pećine je oko 400 metara i sastoji se od dva sprata. Ulaz u pećinu je širok 3 metara, te se dalje sužava, nakon čega sledi prostrana dvorana duga oko 50 metara i široka oko 15 metara. Stručnjaci su pronašli 25 novih vrsta pećinskih životinja (insekata) koje u svetu nisu poznate. Tokom istraživanja u pećini su pronađeni predmeti koji ukazuju na boravak neandertalaca – lovaca, ali i ostaci pećinskog medveda. Ulaz u pećinu delimično je sakriven Adžijinom crkvom. Ova svetinja podignuta je 1909. godine i posvećena je Arhangelu Mihajlu.

Zlotske pećine

U Istočnoj Srbiji u blizini naselja Zlot, 240km od Beograda, nalaze se dve misticne pećine: Lazareva pecina, dužine 1.592m (649 metara staza za posete sa vodičem), prosečne temperature 10°C i Pecina Vernjikica, dužine 1.530m (620m za posete sa vodičem), prosečne temperature 6°C.

Ušački pećinski sistem

Ovaj pećinski sistem se nalazi na Pešteru, na teritoriji opštine Sjenica. Sastoji se od više speleoloških objekata medjusobno povezanih kanalima : Ušačke i Ledene pećine i Bezdane jame, ukupne dužine 6.185 m. Ovo je najduža pećina u Srbiji.
Ušačka pećina je najniži splet kanala Ušačkog sistema. Ponorski ulaz je na kraju slepe doline Dubokog potoka na 1.020 m nadmorske visine, a izvorski ulaz na 955m nadmorske visine. Bezdana jama "Miletin Do" je na kraju suve doline. Sastoji se iz dva dela : jame koja čini drugi ulaz u pećinski sistem i pećine koja se spaja sa kanalima Ledene pećine i izlazi u veličanstveni kanjon Uvca.
izvoranacomp

 

[zjovan29]

Velika Morava

Reka Morava ili Velika Morava nastaje spajanjem Zapadne Morave i Južne Morave kod Stalaća. Uliva se u Dunav na prostoru između Smedereva i Kostolca. Morava je zajedno sa Zapadnom Moravom, najveća srpska reka. Dužina Velike Morave je 185 km, sa Zapadnom Moravom je 493 km.
Nekada je ova reka bila višestruko duža, ali je zbog regulacije rečnog korita i melioracionih radova danas učinjena kraćom. Najudaljeniji izvor vode za moravski sliv je reka Ibar, desne i najveća pritoka Zapadne Morave. Zajedno kao sistem Ibar – Zapadna Morava – Velika Morava predstavljaju rečni sistem dužine 550 km, najduži na Balkanu.
Površina sliva Velike Morave je 6126 km², a celog moravskog sistema 37.444 km², što je 42,38% od površine Srbije. Velika Morava protiče najplodnijim i najgušće naseljenim područjem centralne Srbije, zvanim Pomoravlje, nastalim na mestu zaliva nekadašnjeg Panonskog mora koje se isušilo pre oko 200.000 godina. Negde na polovini dužine doline nalazi se Bagrdanska klisura.
Pritoke Velike Morave su: Jovanovačka reka, Crnica, Ravanica, Resava i Resavica, Kalenićka reka, Lugomir, Belica, Osaonica, Lepenica, Rača i Jasenica. Pre ulivanja u Dunav, Velika Morava se račva, čineći 47 km dug rukavac pod nazivom Jezava, koji se uliva u Dunav odvojeno pošto se prethodno spoji sa rekom Raljom.
Velika Morava je primer reke koja meandrira i uobičajena je pojava da Morava posle poplave promeni tok ostavljajući na mestu prethodnog korita jezera. Danas je Velika Morava je plovna svega 3 km od ušća, a u istoriji je bila plovna sve do Ćuprije. U srpskoj istoriji, njena dolina je postala kolevka savremene srpske države na početku 19. veka , tzv. Moravska Srbija. Mnoge su pesme ispevane koje slave Moravu i njenu plodnost, ali njenu zlu ćud i vodoplavnost.


Dunav

Dunav je najznačajnija evropska reka i predstavlja evropski saobraćajni koridor 7. Sastavni je deo transevropskog plovidbenog sistema Rajna – Majna – Dunav, koji svojom dužinom od 3505 km plovnog puta spaja Atlantik i Mediteran, povezuje zapad i istok Evrope.
Dunav je i kroz istoriju uvek bio važan međunarodni plovni put. Dugo vremena bio je severoistočna granica rimske imperije. Danas teče kroz ili čini granicu deset zemalja: Nemačka, Austrija, Slovačka, Mađarska, Hrvatska, Srbija, Rumunija, Bugarska, Moldavija i Ukrajina. Dunav nastaje od reke Brege i Brigaha koje izviru na planini Švarcvald u Nemačkoj i uliva se u Crno more na prostoru Rumunije. Tokom dugim 2783 km predstavlja drugu po veličini evropsku reku (posle Volge duge 3692 km), a 27. je reka po veličini na svetu, a 32. po svom rečnom slivu. Na ušću u Crno more Dunav stvara deltu površine 5500 km2, sa tri veća rukavca.
Na svom toku kroz Srbiju, dugom 588 km, Dunav se proteže od tromeđe Srbije, Mađarske i Hrvatske do ušća Timoka, na tromeđi Srbije, Bugarske i Rumunije. Prolazi kroz živopisnu vojvođansku ravnicu i nacionalne parkove „Fruška gora“ i „Đerdap“. Pored prirodnog blaga, brojne su kulturno-istorijske vrednosti koje se nižu duž njegovih obala. Glavne pritoke u Srbiji su mu reke Tisa, Sava, Tamiš, Morava, Nera i Timok.
Dunav je najpopularnija reka na svetu za rečna krstarenja, te predstavlja veliki turistički potencijal Srbije, sa dva najveća gradska centra u Srbiji na svojoj obali – Beograd i Novi Sad.
Kanal Dunav – Tisa – Dunav je jedinstveni sistem kanala protiv poplava, za navodnjavanje zemljišta, kao plovni put, za turizam, lov i ribolov. Sistem kanala se proteže na oko 12.700 km², između reka Dunav i Tisa, u Bačkoj i Banatu, na teritorije Vojvodine. Ukupna dužina kanala je 929 km, a moguća plovidba kanalom je 664 km. U sistemu kanala nalazi se 14 luka za utovar-istovar tereta.


Drina

Reka Drina duga je 346 km, a nastaje spajenjem reka Tare i Pive kod Šćepan Polja u Crnoj Gori. Protiče kroz Crnu Goru, Republiku Srpsku i Srbiju. Drina je najveća pritoka reke Save, u koju se uliva blizu Sremske Rače. Dužina toka Drine kroz Srbiju je 220 km.
Veće pritoke Drine sa leve strane su: Sutjeska, Bistrica, Prača, Drinjača i Janja, a sa desne: Ćehotina, Lim, Rzav, Ljuboviđa i Jadar.
Veći gradovi kroz koje protiče Drina su Foča, Goražde, Višegrad, Bajina Bašta i Zvornik.
Divlja snaga Drine je ukroćena branama i jezerima (Višegradsko, Perućac, Zvorničko) čime je narušena, ali ne i uništena lepota drinskih kanjona. Na Drini su izgrađene tri hidroelektrane: Višegrad, Bajina Bašta i Zvornik.
Od svih mostova najpoznatiji je stari most u Višegradu, zadužbina Mehmed paše Sokolovića, izgrađen 1571. Most je, u romanu „Na Drini ćuprija“, opisao nobelovac Ivo Andrić. Reka Drina bila je granica između Zapadnog i Istočnog Rimskog carstva. Duž Drine, tada granice Austro-Ugarske i Srbije, 1914-15. vođene su velike ratne operacije. Njen vijugavi tok u narodnom predanju zabeležen je rečima „ko će krivu da ispravi Drinu“, što je narodna izreka je vezana za beskoristan posao.
U letnjim mesecima organizuje se splavarenje na Drini, turističko-rekreativna manifestacija „Drinska regata“ i „Spust niz Drinu“ svim vrstama čamaca.


Sava

Reka Sava je 945 km duga reka koja nastaje spajanjem reka Sava dolinka (izvire na Kranjskoj gori) i Sava bohinjka (izvire južno od Triglava) kod Radovljice u Sloveniji. U Dunav se uliva kod Beograda. Za rečne brodove, Sava je plovna od Siska do Beograda.
Protiče kroz četiri zemlje: Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. Najveće pritoke u Srbiji su Drina i Kolubara. Značajni gradovi na toku Save kroz Srbiju su Sremska Mitrovica, Šabac i Beograd.
Površina sliva Save je 97.713 km2, po dužini je treća, a po protoku najveća pritoka Dunava. Sava je od velikog značaja za dunavski sliv i zbog svoje izuzetne biološke i geološke raznolikosti. U slivu Save proglašena su četiri ramsarska područja: Cerkniško jezero (Slovenija), Lonjsko polje (Hrvatska), Bardača (BiH) i Obedska bara (Srbija). Takođe uključuje i brojna značajna područja za ptice i biljke i zaštićena područja nacionalnog značaja.


Tisa

Reka Tisa predstavlja najdužu pritoku Dunava, sa ukupnom dužinom od oko 966 km. Nastaje u Ukrajini, u zapadnim Karpatima, spajanjem Crne Tise i Bele Tise. Protiče kroz Ukrajinu, Slovačku, Rumuniju, Mađarsku i Srbiju. Uliva se u Dunav kod Starog Slankamena.
Pri povoljnom vodostaju, plovidba Tisom je moguća u dužini od oko 690 km, od ušća u Dunav do Vašarošnameja u Mađarskoj. U Srbiji, tok Tise iznosi 168 km, od ušća u Dunav do srpsko-mađarske granice, što obuhvata oko 17% njenog ukupnog toka. Najveća pritoka Tise je Mureš, a zatim slede Begej, Bodrog, Zlatica, Kereš, Samoš i Šajo. Bački kanal povezuje Tisu sa Dunavom, a Begejski kanal sa Tamišem. Značajniji gradovi na Tisi su Tokaj, Solnok, Čongrad, Segedin, Senta i Bečej.
Tisa predstavlja prirodnu granicu između Bačke, na desnoj, i Banata na levoj obali, a pošto dodiruje i Srem na ušću kod Starog Slankamena, predstavlja pravu vojvođansku reku.
Zbog njene širine i nemirnog toka, u prošlosti se često pričalo o Tisi sa strahopoštovanjem i divljenjem. Pominje se u mnogobrojnim pričama i pesmama, a prema legendi krije i misteriju groba velikog hunskog vođe, Atile „Biča Božjeg“.


Belocrkvanska jezera

Nedaleko od Bele Crkve, u jugoistočnom delu Vojvodine, u Banatu, smešteno je 7 veštačkih jezera (Glavno, Vračevgajsko, Šaransko, Šljunkara…). Nastala su vađenjem šljunka sa dna Panonskog mora. Šljunkovita obala i peščane obale vodama jezera daju prelepu prozirnu boju. Jezera sa okolinom su veoma pogodna za rekreaciju i izlete.
Izuzetno su bogata ribom (amur, smuć, šaran, som…), te su za ljubitelje sportskog ribolova pravi izazov. Najpoznatije je Glavno ili Gradsko jezero, koje raspolaže vaterpolo igralištem, skakaonicama, tuševima, kao i autokampom. Plaža je delom betonirana, dok je na ostalim jezerima potpuno prirodna. Na ovom jezeru organizuju se i letnje škole plivanja, ronjenja i jedrenja. Posebna vrednost je čista i bistra voda koja se retko gde sreće. Pored jezera, kupanje je moguće i na rekama Neri i Karašu, dok tokovi Dunava i kanala Dunav – Tisa – Dunav upotpunjuju doživljaj u ovom jedinstvenom prirodnom ambijentu.


Vlasinsko jezero

Vlasinsko jezero je veštačko akumulaciono jezero koje se nalazi na jugoistoku Srbije, na Vlasinskoj visoravni, na 1213 m nadmorske visine. Okruženo je planinama Gramada, Vardenik i Čemernik. Izgradnja brane 50-ih godina 20. veka je na položaju nekadašnjeg Vlasinskog blata stvorila jezero, sa površinom od 16 km² i dubinom do 35 m.
U jezero svakog minuta pritiče dva kubika vode prvog kvaliteta. Vlasina, Vrla, Jerma, Božička reka, Lisinska reka, Ljubotenska reka, Strvna, Čemerčica sa svojim pritocima (oko 110 ukupno) čine sliv jezera. Takozvana plutajuća ostrva, koja nastaju pri dizanju vodostaja, su specifičnost Vlasinskog jezera. Ostrva su od treseta, produkta vekovnog raspadanja mahovina tresetnica.
Vlasinsko jezero oivičava zatalasana visoravan u vidu prostranog zelenog ćilima išaranog livadama, pašnjacima i šumama koje kriju raznovrstan biljni i životinjski svet, dok jezero nadvisuju planinski masivi, na čijim padinama je grupisano nekoliko vlasinskih naselja između kojih teku bistri i žuborni potoci i rečice sa šumovitim klisurama. Od planina koje okružuju jezero posebno se izdvajaju Čemernik i Vardenik.
Vlasinsko jezero je bogato grgečom, klenom, somovima, šaranima, belim amurima i pastrmkom.
Ludaško jezero





Ludaš

površine 387 ha i dužina 4 km, drugo je najveće jezero Severne Bačke, nalazi se na dodiru dve prirodno-geografske celine: Subotičko-horgoške peščare i Srednje bačke lesne zaravni, na 12 km istočno od Subotice.
Jezersko okno nastalo je pre oko milion godina, tako što ga je izdubio vetar, a sprečio je i dalje oticanje vode, zaustavljajući je među peščanim dinama.Od iskona, raznovrsnost životnog prostora jezera i njegove okoline pružala je dom izuzetno bogatom biljnom i životinjskom svetu. Negdašnju lepotu obalskog rastinja čuva ušće Kireša, gde šaševi obrubljuju jezero, u proleće blistavo žuta perunika, a leti šarene vrbičice i konopljuše. Ovde cveta zaštićeni veliki kaćunak, dok je najveća vrednost priobalnih slatina nenametljivi zeleni morski trozubac, upisan u Crvenu knjigu flore Srbije.
Vlažne poplavljene livade i samo jezero na proleće su mesto razmnožavanja brojnih vodozemaca, kao što su: mali i veliki mrmoljak, barska žaba, obična češljarka, zelene žabe i zaštićena barska kornjača. Najpoznatija riba Ludaškog jezera bila je zlatni karaš, koga je danas skoro potpuno potisnuo sa istoka donesen bliski rođak srebrni karaš, najpopularniji plen među sportskim ribolovcima. Ovde živi 20 vrsta riba od kojih i zaštićeni čikov.
Najpoznatiji predstavnici ptičjeg sveta Ludaša su ptice močvarice, zbog čijeg prisustva se od 1989. tretira se kao IBA područje od međunarodnog značaja za ptice, površine 539 ha. Spada u objedinjeno područje pod nazivom „Subotička jezera i pustare“ sa listom od 11 vrsta koje zadovoljavaju međunarodne kriterijume. Meću njima se izdvajuju: riđa i žuta čaplja, bukavac, barski petlovan, mali barski petlić, vodomar, modrovoljka, bela i brkata senica, ševarski cvrčić, koji se gnezdi samo ovde u našoj zemlji u tršćacima jezera i druge. Najpoznatiji sisari su zec, srna, divlja svinja i vidra. Ludaško jezero je 1994. proglašeno Specijalnim rezervatom prirode, sa površinom od 846,33 hektara.
Arheološka istraživanja pokazuju da je na obali Ludaškog jezera bilo najstarije naselje u ovom kraju. Arhaične seoske kuće Ludaša, najstarijeg salašarskog naselja okoline jezera, pripadaju najjužnijoj varijanti mađarskog ravničarskog tipa kuće.
Zbog svog značaja i zaštite prirodnih vrednosti i odlika, a pre svega staništa ptica močvarica, Ludaško jezero zaštićeno je kao Specijalni rezervat prirode.


Stari Begej – Carska bara

Carska bara, prostrano i čisto, plavo ogledalo ukrašeno zbijenim trakama trske i ševara, stepa i vrbaka, leži između tri grada: Beograda, Novog Sada i Zrenjanina. Do nje se može doći kada se na 17 km iz Zrenjanina prema Beogradu skrene desno preko Begeja.
Prostor Carske bare karakteriše gusto izatkan ćilim reka, kanala, jezera i bara, dok se boje smenjuju od plavih jezera, preko zelenih i smeđih šuma, sve do bledo žute i bele boje slatina.Na ovom prostoru nekada se protezalo bezbroj većih i manjih močvara. Danas ovaj prostor karakterišu meandri Starog Begeja koji se sužavaju i skraćuju i bare – sve više nagnute u odnosu na dno rečnog korita.
Biljni svet Carske bare koji pleni svojom lepotom, predstavljen je brojnim autohtonim vrstama, od kojih su neke retke, pored onih koje se redovno sreću na barskim kompleksima. Po svojoj vrednosti izdvajaju se od vodenih biljaka: vodeni griz, vodena paprat, beli lokvanj i druge. U livadskoj vegetaciji prisutni su vranjemil, hajdučka trava, slez, pelen, livadska žalfija i druge, a u močvarnoj vegetaciji: zajednice tršćaka, vodoljub, barska perunika, ježenica, pačija trava, iđirot i druge. Šumske površine zauzimaju značajne delove Rezervata. Brojna stabla u okolini kolonije čaplji i kormorana imaju osušene vrhove, čineći ih tako pogodnim za osmatračnice i uzletišta za lov ribe u jezeru ili bari, ovim stanovnicima bare.
Za bogatstvom sveta flore ne zaostaje ni fauna, gde se uz dosta sreće mogu pronaći: divlja svinja, srna, lisica, zec, bizamski pacov, šišmiš, tvor, jež, tekunica, krtica, lasica, hrčak, barska kornjača, sivi gušter, belouška, zelena žaba i šareni daždevnjak. U vodama Specijalnog rezervata prirode Stari Begej – Carska bara živi čak 24 vrste riba iz 16 familija.
Svetsku slavu ovom mestu donelo je prisustvo oko 240 vrsta ptica, zbog čega je ovo dobro proglašeno za Ramsarsko područje, tj upisano u UNESCO listu močvarnih područja od međunarodnog značaja. Neke od retkih ptica koje se ovde mogu videti su: orao belorepan, eja močvarica, livadska eja, kobac, mišar, čaplja kašikara i mnoge druge.
U ovoj oazi flore i faune najranije prisustvo čoveka seže čak 6000 godina u prošlost, o čemu govore dokazi pronađeni u humkama u okolini Mužije i Titela. Ranu istoriju kraja obeležio je hunski vođa Atila-Bič božji, za čije ime su vezane brojne legende o nastanku imena Carske bare. Na izgled miran i tih kraj, svedoči o burnoj istoriji naroda koji su se ovde smenjivali, ali i ostajali: od Bugara, Rumuna i Turaka do Mađara i Srba.


Zasavica

Specijalni rezervat prirode Zasavica nalazi se na području južne Vojvodine, odnosno severne Mačve, istočno od reke Drine i južno od reke Save, na teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić.
Prostorom dominira rečni biotop, koga čini rečica Zasavica u dužini od 33,1 km. U ekološkom nizu smenjuju se vodeni i močvarni ekosistemi, sa fragmentima poplavnih livada i šuma koji su omogućili opstanak brojnom i raznovrsnom biljnom i životinjskom svetu.
Ukupna površina rezervata iznosi 1825 hektara, od čega je 675 hektara u prvoj kategoriji zaštite. Osnovu rezervata čine vodena površina kanala Jovača i Prekopac, kanalisan i prirodni tok potoka Batar, kao i sama rečica Zasavica, koja preko kanala Bogaz ima direktnu vezu sa rekom Savom. Takođe, podzemnim putem Zasavica se napaja vodom i iz reke Drine.
Na ovom području do sada je zabeleženo preko 500 biljnih vrsta. Najveći broj pripada grupi taksona širokog rasprostranjenja, međutim, značajno je prisustvo retkih i reliktnih vrsta, koje na ovim prostorima rastu na granicama svojih disjunktnih areala: beli i žuti lokvanj, testerica, lokvanjić, močvarna kopriva, iđirot, borak, rebratica i jezičasti ljutić.
Specifične hidrološke i hidrobiološke karakteristike Zasavice uslovljavaju da je ovaj vodeni ekosistem naseljen mnogobrojnim beskičmenjacima, kao što su: slatkovodni sunđer, oligoheta, mnoge vrste planarija, a svi pomenuti organizmi su dobri bioindikatori kvaliteta vode. Među mnogobrojnim insektima, njih 15 je zaštićeno kao prirodna retkost.
Od kičmenjaka ovaj vodotok pretežno je nastanjen ribama iz familije šarana. Ukupno je evidentirano 20 vrsta riba, od kojih su mrguda (najznačajniji stanovnik Zasavice, koji je zbog svoje ugroženosti na Evropskoj crvenoj listi globalno ugroženih biljnih i životinjskih vrsta), gavčica, čikov i vijun u Srbiji zaštićene zakonom kao prirodne retkosti. Svi vodozemci i nekoliko vrsta gmizavaca takođe su zaštićeni zakonom kao prirodne retkosti.
U Zasavici je zabeleženo prisustvo oko 120 vrsta ptica, sa znatnim brojem gnezdarica, preko 80. Dosadašnja istraživanja pokazuju prisustvo tridesetak vrsta sisara, naročito onih koji su svojim načinom života vezani za vodena staništa, kao što je vidra i divlja mačka. Zasavicu naseljavaju i ondatra ili bizamski pacov, rakunopas, močvarna rovka, prugasti miš, sivi puh i mnoge vrste slepih miševa.
Živopisna smena šuma, vlažnih livada, širokih obala i same vode, bogatstvo biljnih i životinjskih vrsta, tradicionalan način života na reci oslikan kroz folklor i svakodnevni život, istorijsko nasleđe koje seže u pradavna vremena, pruža posetiocima tokom cele godine posve retke, privlačne i neponovljive turističke sadržaje. Zbog svog biodiverziteta, prisustva reliktnih, endemičnih i retkih vrsta i njihovih životnih zajednica, Zasavica predstavlja područje pogodno za naučna i stručna istraživanja.
Sportskim ribolovcima je na posebno uređenim lokacijama i čekama omogućen ulov lepih primeraka divljeg šarana, štuke ili zlatnog karaša. Vožnja čamcima za ljubitelje foto safarija je pravo uživanje, a posebnu atrakciju predstavlja konzumacija „eko hleba“ i „mačvanske ribe na talandari“.
izvor:srbija.travel



NARODNE NOŠNJE BAČKE

Plodna vojvođanska ravnica obezbeđivala je ne samo žitarice, nego je obilato pružala i sirovinu za izradu ljudske odeće. Panonska klima sa dugim i žarkim letima i veoma oštrim i vetrovitim zimama, uslovljavali su i način oblačenja njenih stanovnika. Glavne sirovine za izradu stare srpske nošnje bila su biljna vlakna kudelje, lana i pamuka. Pored biljnih vlakana za zimsku odeću korišćena je i vuna, jagnjeće i ovčije krzno čemu su pogodovale osnovne privredne grane.
Odeća 19. veka krojena u domaćoj radinosti bila je jednostavnog kroja. Osnovnu platnenu odeću karakterisali su ravno krojeni delovi odeće, čija se širina oblikovala prema telu nabiranjem tkanina. Prihvatanjem u nošnji gornjih haljetaka komplikovanijeg kroja, koji su u srpsku nošnju došli uticajem gradske mode i mode srednje i zapadne Evrope, naročito bečke, šivenje ovakve nošnje prepušteno je krojačicama. Seoske krojačice u narodnu nošnju unose nove modne elemente, što je uticalo i doprinelo naglom gubljenju srpske narodne nošnje u Vojvodini.
Stara srpska nošnja u Vojvodini formirana je tokom dugog vremenskom perioda, te u svojim odlikama sadrži tragove minulih epoha, kao i tragove primljenih uticaja drugih naroda sa kojima su Srbi živeli u etnički mešovitim naseljima.

Mušku odeću tokom 19. veka leti i zimi činila je platnema odeća bele boje koja je nošena do samog tela, a to su tako karakteristične široke platnene gaće i košulja. Uz njih u nekim selima severne Bačke i severnom i srednjem Banatu nošene su bele plisirane suknje. Preko bele odeće muškarci su nosili štofani crni prsluk ili prsluk od svile i somota. U proleće i jesen nošeni su gornji sukneni kaputi zvani doroc i kabanica.Već u drugoj polovini 19. Veka narodnu mušku nošnju dopinjavaju kratki do ispod bedara kaputi takozvani rekla, bena, bekeš, jankel.
Zimi su preko gaća nošene crne štofane čakšire, obično u kompletu sa kaputom. U svečanim prilikama leti, mlađi ljudi su nosili plisirane bele suknje. Srbi u Bačkoj nisu nosili gaće vezene pri donjoj ivici ili gaće sa čipkama i fronclama, kao što su nosili Šokci. Muške suknje ukrašavane su uz ivicom ažurom, tehnikom izvlačenja žice iz osnove. Suknje su se nosile sve do vremena prvog svetskog rata.
Grudi, košulje ukrašavane su belim vezom ili pak vezom izvedenim zlatnom žicom. U svečanim prilikama nošene su posebne šivene vezene grudi, naročito ukrašene zlatovezom koje su nazivali formeti, nedra, plastroni. Ovakva vezena nedra mogla su se postaviti na svaku košulju a uvek su se videti ispod prsluka i gornjeg kaputa. Košulja je nošena preko gaća, a tamo gde su muškarci nosili belu suknju, košulja je upasivana unutra ispod suknje.
Prsluk je najčešće šiven od crnog štofa, somota, pliša ali je bilo i prsluka i od šarenog svilenog brokata. Stariji muškarci su nosili samo prsluke crne boje. Momci su nosili prsluke spreda bogato ukrašane srebrovezom ili zlatovezom. Kao ornament najčešće se javljaju biljni motivi, potkovica, inicijali i godine. Bogato ukrašeni prsluci trebalo je da pokažu bogatstvo momka koji ih je nosio.
U Banatu i selima severozapadne Bačke momci su kao ukras nosili toke preko grudi.
Uz letnju svečanu nošnju nošene su lakovane kožne čizme ili pak kožne opanke i papuče kod siromašnijih. Glavu su pokrivali crnim filcanim šeširima.
Za vreme hladnijih dana i zimi muška nošnja dopunjavana je toplijim haljetcima. Preko košulje oblačena je toplija košilja od debljih tkanina, zvana košuljac kao i drugi delovi odeće sa dugim rukavima šiveni od sukna. Zimi je oblačen pršnjak i kožuh od krzna kao i krznena duga odeća opaklija, ducin ili bundaš.Uz reklu, benu ili jankel šiju se i štofane pantalone koje su u početku bele suknene takozvane graničarske ili na uzengije. Kasnije ove pantalone se prave u crnoj boji. Oko 30-tih godina 20. Veka nošene su i čakšire na šunke koje su nošene isključivo uz čizme a došle su u seljačku modu pod uticajem čakšira vojničke uniforme stare jugoslovenske vojske.
Zimi su uz krznenu odeću nosili i krznene kape na glavi - šubare. Kao obuću u zimskim danima nošene su čizme ili opanci sa obojcima. Obojci su vremenim zamenjeni čarapama prirodne boje vune ili crvenim. U Bačkoj je bila karakteristična i drvena obuća koja je nošena zimi kad je blato i sneg. Klompe su bile veoma širokog stopala tako da se lako hodalo po blatu i snegu a da bi bile toplije stavljali su slamu i seno unutra. U drugoj polovini 19. veka nošene su i cipele.

Mlade žene i devojke kosu su splitale u dve pletenice koje su nošene slobodno puštene niz leđa ili obavijane oko glave ili samo na potiljku u punđu. U svečanim prilikama mlade žene posle udaje dok ne dobiju prvo dete ili dok ne dođe nova mlada u kuću išle su sa džegom na glavi. Prvobitno džegu je činila najčešće crna manja trouglasta marama kasnije se razvila u posebnu šivenu kapicu koja se sastojala iz dva dela: kapice koja je pokrivala punđu i deo kose oko nje i donjeg dela koji je padao niz vrat. Najčešće su ukrašavane zlatnim vezom po čemu ih u nekim krajevima nazivaju zlatare. U Somboru i okolnim salašima umesto džege nošen je ubrđaj.

Osnovni delovi ženske nošnje su skute i košulja koji su nošeni do tela. Pored skuta žene su nosile još po jednu donju suknju koju su u nekim selima zvali suknjerac. Preko suknjerca je nošena gornja suknja od domaćih tkanina a za svečane prilike i od kupovnog fabričkog materijala. Suknje su u prošlosti bile duge do članaka.
Preko košulje nošen je prsluk, jelek šiven od somota ili svile obično tamnijih boja najčešće ukrašavan zlatnom čipkom i zlatovezom. Bio je dugačak do struka. Spreda se zakopčavao zapinjačama ili šnirao pomoću gajtana.
Preko suknje nošena je kecelja obično od iste tkanine i na isti način ukrašena kao prsluk. U nekim selima nošene su i tkane kecelje od vune na raznobojne pruge, sa utkivanim ornamentima ili pretkivanim cvetnim motivima. Uz bele letnje suknje nošene su i bele platnene kecelje ukrašene belim vezom i šlingerajem.
Od 80-tih godina 19. veka u modu ulaze svilene haljine iz dvaju delova čija je gornja bluza nošena uvek preko suknje. Ovakve tkanine došle su pod uticajem evropske mode.
Zimsku odeću žena činili su rekla, kožuh, ćurak, bundica i velika vunena marama. Devojke su za svečanije prilike nosile crne jakne od pliša. Kragna na jakni bla je kod imućnijih devojaka od astragana i nekog drugog plemenitog krzna.
Kao ukras, a i znak bogatstva devojke su oko vrata nosile seferine - niske dukata.
Karakteristična ženska devojačka obuća bile su bele čarape i šarene papuče, kao i cipele. Za svaki dan su nošene štrikane zepe, natikače ili čarapci. Na posao su nošeni opanci od kože a kasnije i od vune. Zimi su nošene papuče sa drvenim đonom, cokule ili klompe.
Već tokom druge polovine 19. veka nošnja je skroz izjednačena sa građanskim krojem tog vremena, a postojeće razlike bile su samo u pojedinim detaljima odevanja.

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Letnja srpska nošnja[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Letnja nošnja srba iz Severne Backe[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Muška letnja nošnja[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Letnja nošnja srba iz Severne Backe[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ženska srpska nošnja iz Sivca[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojke u backoj nošnji iz okoline Sombora[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Par u somborskoj nošnji[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ubrdaj, oglavlje udatih mladih žena[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Šlingeraj sa ženske nošnje[/FONT]


[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Muški prsluk[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Plastron - formet (vezena nedra koja se stavljaju na košulju)[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Bunjevacka nošnja od lionske svile[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Bunjevacka nošnja[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Ženska šokacka nošnja iz Baškog Monoštora[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Šokacka nošnja iz Backog Monoštora[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Šokacka nošnja iz Backog Monoštora[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Devojke u šokackoj nošnji iz Baca[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Šokacka suknja iz Baca i Plavne[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Madarska nošnja iz Doroslava[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Slovacka nošnja iz Backog Petrovca[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Slovacka nošnja iz Backog Petrovca[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Slovacka nošnja iz Backog Petrovca
izvor:narodnenosnje[/FONT]






[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif][/FONT]

 

[zjovan29]

Narodne nošnje Srema

NARODNE NOŠNJE SREMA

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Detalj veza na nedrima muške košulje[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojka u sremackoj nošnji

[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Momak u letnjoj sremackoj nošnji

[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Momak u sremackoj nošnji sa pantalonama na šunke

[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Momak u sremackoj nošnji sa obojcima

[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojacka bluza na šmizlu[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Sremice u zimskoj nošnji.


[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojacka nošnja. Pogled od nazad


[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojacka nošnja

[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Deverska nošnja iz srema


[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Sremice u zimskoj nošnji. Pogled od nazad


[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Muška nošnja sa pantalonama na šunke[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT]

 

[zjovan29]

Narodne nošnje Banata

NARODNE NOŠNJE BANATA

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Momacki bekeš (haljetak tipa kaputa)[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Kostim imucnih momaka sa karakteristicnim muškim nakitom "tokama"


[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Momak u kožušku sa karakteristicnim motivom momacke grane na ledima[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Momak u kožušku sa karakteristicnim motivom momacke grane na ledima[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Pogled od nazad[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Ženska nošnja radena na svili[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Ženska nošnja iz Banata[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Muška letnja nošnja[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Muška nošnja iz okoline Kikinde[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojka u bluzi na šmizle[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Kapa cula[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Kapa zlatara[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Detalj džege[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT] [FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Deo džege[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Muške cakšire[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Detalj veza sa ženske kecelje[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Rumunska nošnja iz uzdina[/FONT]