Upoznajmo Srbiju

[crvendac_011]

Najlepša etno sela Srbije

26. 09. 2010. 08:00h| Vesti

Najlepša etno sela Srbije

Jedina turistička grana koja u Evropi beleži rast tokom finansijske krize jeste seoski turizam, pokazuje statistika. Etno sela u Srbiji su sve popularniji način odmora, ne samo za krizom pritisnute građane, nego i za mnoge strance koji su se poželeli odmora i tišine.

Mnogi odmor na selu biraju zbog ukusne i izdašne domaće hrane, neki uživaju u lovu, pečenju rakije ili branju pečuraka, a pojedini se mašaju vila i grabula i prepuštaju seoskim poslovima.

1. DRVENGRAD - Stogodišnje brvnare

Brvnare najbolje u Evropi ​

Drvengrad je dobio prestižnu nagradu stručnog žirija briselske Fondacije za arhitekturu Filip Rotije, koji ga je proglasio najboljim arhitektonskim ostvarenjem u protekle tri godine u Evropi. Nalazi se na Mokroj gori, između Zlatibora i Tare, a izgradio ga je reditelj Emir Kusturica. Seoski trg je popločan drvenim železničkim pragovima i opkoljen brvnarama koje su prenete iz sela zapadne Srbije i Bosne, a stare su i 100 godina. Drvengrad ima galeriju, biblioteku, bioskop "Andergraund", poslastičarnicu, restoran sa domaćom kuhinjom i prodavnicu narodne radinosti. Glavna ulica nosi naziv Ive Andrića, a postoje i ulice Če Gevare, Dijega Maradone, a jedna nosi ime Novaka Đokovića. Kusturica je jednom rekao: "Izmislio sam grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo."

2. SIROGOJNO - Muzej pletilja

Proizvodnja džempera od ovčije vune​

Sirogojno je 1980. postalo muzej i dobilo naziv "Staro selo". Na prostoru od pet hektara nalazi se 47 drvenih kuća, prenetih iz okolnih zlatiborskih sela i opremljenih autentičnim pokućstvom, oruđima i alatima. Selo je sagrađeno 1979. i svako domaćinstvo ima mlekar, ambar, koš-salaš za kukuruz, po jednu hlebnu peć, kačaru sa kazanom za pečenje rakije, pčelinjak i sušionicu za šljive. Pod krovovima i na travnjacima ovog etno sela izloženo je oko 2.000 eksponata koje godišnje vidi oko 100.000 ljudi. Svim posetiocima na raspolaganju je apartmanski smeštaj u brvnarama, kao i krčma. Selo ima i crkvu brvnaru, izgrađenu 1821. U selu se nalazi Muzej pletilja i prodavnica suvenira u kojoj se mogu kupiti čuveni ručno rađeni džemperi od ovčije vune.

3.TERZIĆA AVLIJA - Brezova soba

Brezova soba za posebne goste​

Terzića avlija se nalazi se na proplanku nedaleko od centra sela Zlakusa. Ima tipično seosko dvorište iz okoline Užica s početka 20. veka i dve stare kuće i okućnicu sa salašem, šupom, mlekarom i bunarom. Prva kuća je rađena od nepečene cigle i pokrivena je biber crepom, a u njoj se nalazi apartman sa neobičnom brezovom sobom. Druga kuća je napravljena 1925, a svojevremeno je bila prva seoska škola. U jednoj većoj brvnari, staroj 100 godina, nalazi se postavka stare učionice sa skamijama i školskim inventarom iz prošlosti. Jedan manji vajat (mlekar) je opremljen za prenoćište planinara sa dva ležaja-slamarice. U blizini Terzića avlije se nalazi poletilište za paraglajdere, Potpećka pećina, rečica Petnica, vodopadi, stare vodenice.

4. LATKOVAC - Ručak u bivšem zatvoru

Odmor u starom zatvoru uz stogodišnja vina​

Selo je smešteno u podnožju planina Kopaonik, Goč i Željin kod Aleksandrovca. Latkovac je izrastao na više od dva veka starom ognjištu predaka porodice Knežević. Žitelji su bili veoma cenjeni i poznati vinari, poljoprivrednici i zanatlije. Pre dve decenije napušten zaseok Kavrići danas je turističko-kulturni centar. Selo se diči planinskom vodom, lekovitim biljem, zdravim vazduhom, domaćom hranom. Sastoji se od četiri kuće, štale i ambara. Najstarija, crvena kuća je do početka 20. veka bila sudnica i stara je oko 200 godina. Ostale kuće izgrađene su od blata, slame i greda početkom prošlog veka. Pored biblioteke i etno dućana sa domaćim proizvodima, tu je i restoran koji je pre dva veka bio dnevni zatvor Župskog okruga, a potom 100 godina vinski podrum.

5. TIGANJICA - Banatska vetrenjača

Replike starih banatskih kuća​

Tiganjica se nalazi na samom ulazu u Specijalni rezervat prirode "Carska bara", na desetak kilometara od Zrenjanina. Selo je građeno je u starom banatskom stilu i u njemu su prikazane verne replike banatskih kuća i načina života iz 19. veka. Prepoznatljiv je po velikoj banatskoj vetrenjači. Na ulazu u lovački restoran "Trofej" nalazi se otvoreno, ukrašeno ognjište, gde se spremaju specijaliteti ispod sača, roštilj, riba, paprikaši, divljač i domaći hleb. Nekad davno zvao "Kod žive Mađarice" i imao je najbolji perkelt gulaš u bližoj i daljoj okolini. Posebna atrakcija Tiganjice je mini zoološki vrt u kojem su smešteni petlovi, paunovi, srne i patke. Zaštitni znak kompleksa je medved Miša.

6. RAJSKI KONACI - Tajna pite bundevare

Besplatni časovi pravljenja pekmeza i pite bundevare​

Rajski konaci su seosko domaćinstvo i nalaze se u selu Leušići, ispod planine Suvobor. Selo Leušići se prvi put pominje 1718. godine, ime je dobilo po svom osnivaču Leju, a stanovništvo uglavnom čine familije koje su se doselile iz Hercegovine. Živopisne drvene kuće imaju centralno grejanje, u potpunosti opremljenu kuhinju i luksuzno kupatilo. Posetioci imaju besplatne časove kuvanja pekmeza i savijanja pite bundevare, a mogu da učestvuju i u sezonskim radovima, kao što su sakupljanje gljiva i lekovitog bilja, branje šljiva, jabuka i pečenje rakije. Okruženi su imanjem od 17 hektara sa pašnjacima, voćnjacima, šumom i planinskim rečicama.

7. ŠTITKOVO - Štitovi za ratnike

Poseban način sečenja drveta za gradnju brvnara​

Štitkovo je planinsko selo kod Nove Varoši smešteno u uskoj dolini reke Tisovice i njenog izvora Vrelo, koje tri strane okružuju planine. Nastalo je u doba Nemanjića kao naselje s obeležjima prestonice, u kojem su izrađivani štitovi za srpske ratnike. Kuće su napravljene od kamena i drveta u starovlaškom stilu i potiču s kraja 19. veka. Najstarija brvnara podignuta je 1882. U ovom selu decenijama su stolovali čuveni knezovi Raškovići, a danas ovde živi jedva stotinak duša. Stručnjaci tvrde da su kuće odolele vremenu jer se pri izgradnji poštovao narodni kalendar seče drveta. Stabla za brvnare obarala su se samo između 8. novembra i 14. februara.

8. MORAVSKI KONACI - Jezero s drvenim mostovima

Ostrvca povezana drvenim mostovima​

Etno selo Moravski konaci osnovano je u samom srcu Srbije, kod Velike Plane. Ovde se nekada nalazio muljak, iz kojeg je ciglana izvlačila vrstu zemlje, pogodnu za opeku. Vremenom su se napravila udubljenja koja su se punila podzemnim vodama na površini od 1,5 hektara. Tako je nastalo jezero sa devet ostrvaca povezanih sa 11 drvenih mostova. Duž obale jezera danas je staza osvetljena za večernju šetnju, a uz nju dve vodenice i amfiteatar na otvorenom. Smeštaj gostiju organizovan je u kućama koje su spolja napravljene tradicionalno od drveta, a iznutra su ozidane i malterisane.

9. VRHPOLJE NA DRINI - Hajdučki raj

Raj za pecaroše i hajduke​

Etno selo Vrhpolje kod Ljubovije je sa svojom okolinom turistički biser Azbukovice. U brvnarama se može prenoćiti, a za ljubitelje prirode rafting na Drini je nezaboravan. Ovde se odigrava "Drinska regata" za one koji vole adrenalin, zabavu i uzbuđenje. Ceo kraj zovu Pecaroški raj, jer Drina teče preko kamena, pa je voda toliko čista da može da se pije. Stari vajati su pretvoreni u lepe bungalove, a kuća iz 1863. preneta je sa obale Mlave i pretvorena u "Hajdučki raj", centalni objekat sela. Najlepša je prostrana terasa nad Drinom.

10. DIVLJAKOVAC - Ruža vetrova

Mesto gde se ukrštaju vetrovi​

Etno selo Divljakovac građeno na obroncima planine Bukulje ima pogled na grad i širu okolinu. Na 380 metara nadmorske visine ukrštaju se vetrovi, pa je zbog ruže vetrova selo poznato kao vazdušna banja. U selu se nalazi sedam vajata starih više od 200 godina, koji su opremljeni kao dvokrevetni i petokrevetni apartmani. Etno selo je ograđeno pletenom ogradom i tarabama, staze su napravljene od ćeramide, a tu je i furuna za pečenje hleba, burad kao kante za otpatke, amovi, stara kola, cveće...

 

[zjovan29]

NARODNE NOŠNJE SRBIJE

Narodne nošnje Zapadne Srbije— Mačva

U Srbiji u devetnaestom veku se u različitim oblastima javljaju isti ili slični haljetci, koje srećemo i vam granica Srbije ili su čak opšti za još šire geografsko područje.

Među najstarije muške kape ubrajamo šubaru, koja je veoma stara i dosta rasprostranjena. Fes je na našoj teritoriji novijeg porekla. Usvojen je posredstvom Turaka, a smatra se da je poreklom od grčkih antičkih lađara.

Na području koje je naseljavalo dinarsko stanovništvo u Srbiji u devetnastom veku nosila se košulja jednog, gotovo istog tipa, koji se u nekim užim oblastima razlikovala u detaljima (u širini, dužini i načinu nošenja).
Ovo je poznata dinarska košulja, sa pravim neukrojenim rukavima ušivenim za stan. Posebne karakteristike ovoj košulji daju klinovi, koji se umeću sa strane i na taj način ona ima odgovarajuću širinu. Upravo ovaj detalj na dinarskoj košulji bio je značajan i od njega je zavisila širina i obim košulje. Način nošenja ove košulje je dvojak: ili se nosi preko gaća ili uvučena u gaće odnosno čakšire.
Na području Srbije nošena su tri tipa muških čakšira: uske bele benevreke, pelengire, i široke turače, ili poturlije, slične turskim čakširama. U izvesnim slučajevima sretali smo gaće kao gornji haljetak, koji je nošen umesto čakšira.
Čakšire tipa pelengira, ili šalvara, od neuvaljanog sukna, širokog tura i širokih kraćih nogavica (do ispod kolena), kakve su nošene na prostoru Starog Vlaha u Srbiji, bile su poznate i u drugim dinarskim oblastima. Pelengiri se nose najviše u kombinaciji sa strukom (crveni ogrtač tipa kabanice).
Uzane čakšire tipa benevreka, od belog sukna, sa uskim i pri dnu razrezanim nogavicama, sa manjim i dosta plitkim turom i izrezima na gornjem prednjem delu, bile su rasprostranjene na čitavom Balkanskom poluostrvu, a najzastupljenije u istočnoj Srbiji, u Vojvodini i u Makedoniji.
Široke čakšire turače, ili poturlije, svakako su novijeg porekla u našim nošnjama, a pripadaju onoj vrsti tursko-orijentalne odeće. Kod nas su najpre nošene po gradovima; bile su od plave i crne čohe, bogato ukrašene gajtanima. Vremenom, iz grada su ih primili i bogatiji ljudi na selu, a od njih i ostali, koji su ih umesto od čoje radili i od domaćeg tanjeg sukna ili od šajka.
Gunj se nosio na čitavoj teritoriji Srbije a i šire. On je bio tipičan muški haljetak, mada su ga ponegde nosile i žene. U početku jednostavnog kroja i ukrašavanja, konačan izgled gunja i jeleka, sa bogatim ukrasima od gajtana, kod nas se formirao upravo u vreme turske okupacije.
Kabanica se ubraja u red karakterističhih suknenih haljetaka. U dinarskim predelima Srbije kao i u zapadnoj Srbiji, nosila se kabanica od crvenog, grubog sukna bez rukava, dužine do ispod kolena, ponekad sa kapuljačom iza vrata. U jugoistočnom delu srbije, u Šopluku, nosila se kabanica od sivog sukna, po kroju slična ovoj iz dinarskih predela. Pod grlom se zakopčavala na zaponak.
Na teritoriji Srbije u devetnaestom veku nošeno je više vrsta opanaka. Među njima su najviše bili rasprostranjeni i najduže nošeni presni opanci od neučinjene kože. Od 1850. godine po ugledu na bosansku izradu opanak i štavljenje crvene kože, u Srbiji se pošinju izrađivati crveni opanci-crvenjaci. Najpre su pravljeni u Užicu, koje je u to vreme bilo poznat trgovački centar i preko koga se trgovalo sa Bosnom i Dubrovnikom.
Crveni opanci su se proširili na teritoriju zapadne Srbije, tako da ih nalazimo kod čačka, Valjeva, Gornjeg Milanovca, Šapca i Beograda. I dok se celom zapadnom Srbijom proširio crveni, dotle je u istočnoj Srbiji i dalje nošen samo presni opanak. Krajem devetnaestog veka pojavljuju se štavljeni, trajniji i bolji opanci, poznati kao đonaši, štavljenici, šabački ili šiljkani. I oni su se nosili u predelima zapadne Srbije, a odatle su se tek posle 1918. postepeno širili prema istočnoj Srbiji.
Presni opanci su bili domaće izrade. Sa pojavom crvenih opanaka, polovinom prošlog veka, razvija se opančarski zanat, pa su oni, kao i docniji đonaši, bili zanatske proizvodnje.

U pogledu ženske nošnje, u prošlosti, ono što je na prvi pogled, odvajalo devojku od udate žene, bio je način češljanja i pokrivanja glave. U Srbiji devetnaestog veka devojke su kosu plele u pletenice pa ih spuštale niz leđa ili obavijale oko glave. U srpkinja bilo je pravilo i obaveza da devojke nose nepokrivene glave sa kosom, dok su žene, morale redovno imati glavu i kosu pokrivenu.
Pokrivanje devojačke glave fesom ili povezivanje marama novijeg je datuma.
Pokrivanje glave kod žena bilo je raznovrsnije, i može se svrstati u više grupa: konga, fes sa šamijom, trvelji, ručnik i zabratka. Među njima najzanimljivije su konge ili konđe, koje su nošene u većem delu severne Srbije. Različite po obliku, načinu nameštanja i ukrašavanja, konge su nošene tokom čitavog devetnaestog veka a u izvesnim slučajevima i docnije.
Po pravilu, ona se sastojala od osnove podmetača raznih oblika-od konopljenih vlakana, lipove kore, drvene mladice, metalnog obruča, oko kojih se obavijala prtena tkanina; zatim, od jedne manje marame doglavače i jedne veće četvorougaone marame ili peškira.
Trvelji spadaju u veoma karakteristične ženske kape. Međutim s obzirom na to što su se trvelji sastojali od pletenica ženske kose sa umetcima od tuđe kose, kučine, vune ili jedne vrste suve trave koji su se savijali i nameštali iznad ušiju, kao i da se preko njih povezivala obična marama ili peškir, pre bi se moglo reći da je to vrsta neobične frizure. S temena, ispod marame često se nosio vuneni prevez ukrašen vezom i podnizan paricama. Trvelje su nosile samo žene, i to od dana venčanja, pa do kraja života.
Polazeći od Kosova na sever, zapadna granica bio bi Kopaonik, gde se trvelji sukobljavaju sa fesom i šamijom, zatim dalje prema Šumadiji sa konđom, dok se na istoku graniče opet sa posebnim načinom češljanja i povezivanja glave zabratkom, koja se nosila u tadašnjem vranjskom, niškom, pirotskom, i krajinskom okrugu.

Ženske košulje na teritoriji Srbije nošene su u dva tipa: pravo krojena duga košulja sa klinovima i široka košulja oko vrata i u struku bogato nabrana tj. dinarska košulja koja se nosila u većem delu Srbije izuzev oblasti bliže Savi i Dunavu.
Drugi tip je posavska košulja presečena i nabrana i struku nošena bliše Savi i Dunavu (Mačvi i Pocerini, Beogradskoj Posavini i Podunavlju, kao i na severoistoku Srbije u nošnjama srpskog i vlaškog stanovništva).
Pregača je nošena jedna ili dve - prednja i zadnja. Sve do pred kraj ovog vremena, pregače su izrađivane od vunenih tkanina iz, jedne ili dve pole, ukrašene raznovrsnim utkanim, a docnije vezenim šarama. Po pravilu bile su bez resa, mada su u zapadnim delovima Srbije kod doseljenog stanovništva iz Bosne i Hercegovine ponekad imale kratke rese.
U severoistočnoj Srbiji Vlahinje su nosile male pregače, prednju i zadnju sa veoma dugim resama. Prednja prečaga sa utkanim horizontalnim prugama i klečanim motivima između njih, bila je jedna od najstarijih pregača u Srbiji. Među njima svakako su bile najlepše one iz Šumadije, Beogradske Posavine i Podunavlja.
Zanimljiva je pojava nošenja dveju pregača. Sudeći po teritoriji na kojoj su nošene, možemo ih, svakako, vezati za panonski kulturni sloj, za razliku od malih pregača sa dugim resama koje su karakteristične za Vlahe.
Najrasprostranjeniji deo ženske odeće bio je: zubun, doramak, saja ili ćurdija. Izrađivao se od belog ređe crvenog sukna bez rukava s preda otvoren i različite dužine. Zbog veoma raznovrsnog i bogatog ukrašavanja, zubun je bio jedan od najlepših ženskih haljetaka. Sama reč zubun tatarskog je porekla i označava odeću bez rukava, spreda otvorenu. U ovu grupu svrstava se i sukman spreda otvoren, ili zatvoren.

Polazeći od činjenice da je u Srbija krajem osamnaestog i pošetkom devetnaestog veka bila naseljena brojnim doseljenicima iz različitih krajeva, svakako je u pogledu odevanja vladalo veliko šarenilo, koje se, kao jedna od glavnih etničkih karakteristika stanovništva, za izvesno vreme i zadržalo.
Gledano prema rasporedu na tlu Srbije jedna od najkarakterističnijih oblasti je područje dinarskog stanovništva, koje čini nastavak šireg dinarskog područja, razumljivo je što i nošnja ovog stanovništva nosi pečat dinarske kulture i što kao takva, pod istim ili sličnim uslovima, dugo održala utičući istovremeno i na nošnju susednih oblasti. Vremenom odelo se postepeno menjalo i asimilovalo, tako da se gotovo ujednačilo, zadržavajući u sebi manje osobenosti u pogledu naziva, kroja i načina nošenja.

Nasuprot muškoj, ženska nošnja je bila i ostala raznovrsnija. Ako posmatramo nošnju u delu severne Srbije (Mačva, Posavina i Podunavlje, delimično Šumadija pa preko Morave i oblasti timočko-braničevskog stanovništva) oseća se uticaj panonskih nošnji. Prelaznu oblast između dinarske nošnje sa jedne strane i nošnji istočno od Morave sa druge strane, izdvojili bi smo šumadijsku nošnju.Ona je takođe rezultat istorijskih, društveno-političkih i kulturnih odnosa u kakvim se Srbija našla u devetnaestom veku. Stoga nije slučajno što se u toj poznatoj i veoma rasprostranjenoj nošnji susreću različiti elementi ( dinarski, panonski, gradski, vojnički i dr.) što ju je činilo skladnijom, jednostavnijom odećom, u kojoj više nije bilo teških, glomaznih haljetaka niti često komplikovanih frizura i kapa. Bila je manje kitnjasta i upadljiva, ali zato veoma praktična. Zbog toga, ona se brzo širila i usvajala i van granica Šumadije: na zapad - preko Drine, na jug - Moravskom dolinom i na istok - preko Marave i dalje.
Teritorija istočne Srbije nalazi se između dve političko-administrativne granice, rumunske i bugarske, zatim između panonskog basena i šopske oblasti.

Posebnu grupu nošnji čine nošnje šopske oblasti. Ovo stanovništvo nalazeći se po strani od većih komunikacija, zadugo je ostalo nepromenjeno, što je bio jedan od važnijih razloga za očuvanje veoma arhaičnih delova nošnje: litak, sukman ... Vremenom češćim dodirima sa okolnim zonama u nošnjama i u životu šopskog stanovništva nastaju izvesne promene u nošnji.

Za etničku prošlost oblasti moravsko-vardarskih doseljenika veoma su značajna istorijska zbivanja. Duga turska vladavina i ekonomska potčinjenost ostavili su dubok trag.
Stanovništvo niškog, leskovačkog i vranjskog područja nosilo je prostiju, grublju nošnju od domaćih tkanina, bez mnogo ukrasa i veza.
Na nošnji vranjskog stanovništva u prošlosti se, osim orijentalne, zapažaju uticaju makedonske, karajiško-ćustendilske i zletovske nošnje.

Nošnja u gradovima širom Srbije je nešto ujednačenija i čini grupu za sebe. Razvojem industrije i trgovine kao i niz drugih faktora uticali su da se nošnja postepeno gubi iz upotrebe.

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojke sa karakteristicnim oglavljem kondom, ukovima i kukom[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Pafte[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Ženski jelek[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Ženski jelek[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Detalj veza na libadama[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Libade, haljetak preuzet iz varoške nošnje[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Vez sa zadnje pregace novijeg datuma[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Muška letnja nošnja[/FONT]

Narodne nošnje — Kolubarski region

Ženski jelek

Narodne nošnje — Zlatiborski region

"Zlatiborska narodna nošnja je kombinacija crnogorske i šumadijske. Muškarci su leti išli u prtištu, tj. dugačkim gaćama i košuljama od konoplje, a ponekad u pelengirima od vune. Oko struka su stavljali pojas, a preko njega silaje sa zataknutim pištoljem i britvom. Na nogama su imali opanke sa vezenim čarapama do koljena i tozlucima, tj. tkanim kamašnama, dok su na glavi nosili šajkaču ili šubaru. Zimi su dodavali koporan, a u svečanim prilikama oblačili su lepše odijelo. Žene su nosile široke suknje, po dnu izvezene srmom i zubune od bijelog sukna, takođe izvezene srmom i metalnim šljokicama."


OPANCI

Opanci su seoska laka, kožna obuća, koja se priteže oko nogu kaišima ili oputom. Bili su osnovna obuća većine stanovnika u selima Srbije do prve polovine XX veka.
Kod Srba, opanak je tradicionalna srpska obuća i njen je nacionalni simbol.

Na Balkanskom poluostrvu ova obuća je veoma rasprostranjena u raznim oblicima, modnim detaljima i bojama, a opanci su takođe i narodna nošnja u Makedoniji, Bosni i Hrvatskoj.

• Šumadijske - dve vrste
• Vlaške
• Šopske
• Makedonske - dve vrste
• Glamočke
• Hercegovačke
• Patofne od prirodnog krzna i kože

Opanci su kožna, laka, plitka obuća, ravnog ili olučastog oblika sastoji se od stopala, lica i opute ili kaiša za vezivanje.

Od osnovne forme, komada kože veličine i oblika stopala, koji je u prošlosti zadovoljavao elementarnu čovekovu potrebu za zaštitom stopala, na prostoru Srbije u viševekovnom trajanju razvilo se nekoliko vrsta opanaka.

U zavisnosgi od upotrebljene vrste kože i načina izrade, izrađivani su i nošeni:
• presni opanci od neuštavljene kože izrađivani u kućnoj radinosti;
• crveni opanci ili crvenjaši od poluštavljene kože, rađeni manufakturno,
• đonovski ili građeni opanci i
• opanci kapičari od uštavljene kože izrađivani u opančarskim i obućarskim radionicama širom Srbije.
Presni opanci su pravljeni od neprerađene, samo usoljene i na suncu osušene goveđe, svinjske, kozje ili bivolje kože. Krojeni su prema obliku i veličini stopala, a oputom provučenom kroz otvore ili omčice duž ivice formiran im je oblik i pričvršćivani su za nogu. Na prostoru Srbije, ima dve vrste opanaka: prešnjaci i vrnčani. Za razliku od prešnjaka, čije je lice veoma plitko i često samo delimično pokriva gornji deo stopala, vrnčani opanci imaju lice od vrnčanica - opute, koje je moglo da bude, pliće ili dublje, ukrašeno ili bez ukrasa.

Presne opanke pretežno je nosilo stočarsko stanovništvo u planinskim predelima dinarske i centralnobalkanske zone.

Crvenjaši su dobili naziv po boji poluštavljene goveđe kože od koje su pravljeni. Izgledom su bili slični vrnčanim opancima, mada jači i bolji. Počeli su da se izrađuju u Užicu sredinom XIX veka. Užice je postalo centar iz koga se njihova izrada raširila i u druge krajeve Srbije.

Opanci kapičari se sastoje od đona, lica, dela za petom i kaiša za vezivanje. Lice od jednog komada kože kao kapak pokriva gornji deo stopala pa su prema tome opanci dobili ime. Najviše su izrađivani i nošeni u panonskim ravničarskim predelima, graničnim posavskim i podunavskim oblastima. Nazivani su još i banatski, prečanski, švapski, lubaši i zaklopljeni opapci. Bili su sastavni deo novije nošnje panonskog tipa, a smatramo ih elementom evropske kulture u kulturi odevanja Panonskih Srba.
Đonaši ili građeni opanci su pravljeni od uštavljene goveđe kože. Sastoje se od đona, lica, vrha i kaiša za pričvršćivanje. Lice je ispleteno od tanko isečenih traka mekše kože (premet i preplet). Od njihovog odnosa zavisilo je da li će opanak biti prost, polupokriven ili pokriven. Na prostom opanaku preplet je bio urađen sredinom i duž ivica, a na pokrivenom, celom širinom. Najviše su nošeni prosti opanci.

Vrh je najizrazitiji i najprepoznatljiviji deo građenog opanka. Nastao od nabora pri oblikovanju đona, postao je njegov glavni ukras. Prema obliku, veličini i načinu na koji je savijen vrh opanka, razlikuju se tipovi opanaka. Pravilo je da je na ženskim opancima manji ili da ga nema, kao na opancima u istočnoj Srbiji.

Brojni lokalni nazivi za građene opanke svedoče o njihovoj opštoj prihvaćenosti kod srpskog stanovništva. Opanci najčešće nose ime kraja u kome su izrađeni ili pak ime označava neku njihovu osobinu. U Srbiji su nošeni šabački, valjevski, užički, šumadijski, kosmajski, kačerski, kolubarski i moravski opanci ali i noske, mrki, kilaši, šiljkani, kukičari.

Građene opanke u Srbiji zanatlije izrađuju od druge polovine XIX veka. Prvobitno su bili obuća za svečane prilike. Kasnije, ustupajući mesto savremenoj fabričkoj obući, postali su uglavnom radna obuća.
U zapadnoj Srbiji više su izrađivani i nošeni građeni opanci, a u istočnoj presni.
tekst: Opanci u Srbiji
Vera Šarac-Momčilović, viši kustos Etnografskog muzeja u Beogradu
Izrada opanaka unašređena je polovinom XVIII veka, pa se tada osnivaju prve specijalizovane opančarske radnje.
Opančarski zanat je doživeo svoj procvat između dva svetska rata, kada su mnogi primerci dostizali i umetničke visine.


Narodne nošnje





izvor:srcekrajine

 

[zjovan29]

Putevi vina

Različitost podneblja Srbije se ogleda i u vrstama vina. Najveći broj vinograda se nalazi duž tri reke – Južne, Zapadne i Velike Morave, u centralnoj Srbiji i duž reka Save, Dunava i Tise u Vojvodini.
U Vojvodini privatni vinari uzgajaju plemenite sorte vinove loze koje daju kvalitetna sortna bela vina severnog tipa, a u centralnoj Srbiji rađaju plemenite sorte crnog grožđa. Bela vina podneblja Srbije, zavisno od sorte, odlikuju se svetlije zelenkastom do svetlije žutom bojom. Ona su laganija, srednje do umereno alkoholna, najčešće suvog ukusa.
Vinski rejoni Srbijesu Timočki, Nišavsko-južnomoravski, Zapadnomoravski, Šumadijsko-velikomoravski, Pocerski, Sremski sa fruškogorskim vinogorjem, Banatski i rejon subotičko-horgoške peščare.
U Srbiji postoji oko 700 vrsta vina, koja se prema boji dele na: belo, ružičasto i crveno. Vina mogu da budu: vrhunska sa geografskim poreklom, kvalitetna sa geografskim poreklom, stona sa geografskim poreklom i stona vina. Prema sadržaju šećera vina se dele na: suva, polusuva, poluslatka i slatka. Polazeći od uslova proizvodnje grožđa i vina u Srbiji se proizvode kvalitetne kategorije vina: čuvena vrhunska, kvalitetna vina i stona vina, sva sa zaštićenim geografskim poreklom.
Najčešće sorte grožđa od kojih se proizvode vrhunska crvena vina su: kaberne sovinjon, game crni, burgundac crni, merlo, pino nuar, sve poreklom iz Francuske i vranac i prokupac, autohtone sorte.
Kvalitetna crvena vina se najčešće proizvode od prokupca, frankovke i crnog portugizca (nepoznatog porekla), od skadarke crne, jagodinke, srpskog rubina (domaće ukrštene sorte).
Vrhunska bela vina se proizvode od: italijanskog rizlinga, sovinjona, šardonea, semijona, belog burgundca, žutog muskata, poreklom iz Francuske; zatim muskat otonela, jedinstvenog u svetu muskat krokana, crvenog traminca, i zelenog silvanca (poreklom iz Austrije), bagrine (poreklom iz Rumunije) emereld rizlinga (poreklom iz Kalifornije), rajnskog rizlinga (poreklom iz Nemačke) žilavke (autentične sorte Hercegovine) i tamjanike, od muskatne sorte koja je, najverovatnije, poreklom iz Francuske, ali koju Srbi već 500 godina smatraju svojom, autentičnom sortom.
Kvalitetna bela vina se proizvode od smederevke (nepoznato poreklo), rkacitelija (poreklom iz Gruzije), buvijea, neoplante, sirmijuma (dobijenog ukrštanjem domaćih sorti).
Stona vina se prave od župljanke, slankamenke, plovdinke, bele šasle, crvene šasle, poreklom iz Francuske; ezerjoa, čapskog bisera, kraljice vinograda, madam matijas, poreklom iz Mađarske; kardinala, poreklom iz Kalifornije, muskat hamburga; poreklom iz Engleske, od kreace, crvene ružice (nepoznatog porekla), kladovke bele, beogradske rane, biserke rane, demir kapije, gročanke, kosovke rane, opuzenske rane, radmilovačkog muskata (domaće sorte dobijene ukrštanjem).


Istorija vinogradarstva i vinarstva

Prvi nađeni tragovi vinogradarstva i vinarstva na teritoriji Srbije su posude iz bronzanog doba, oko 200. godine pre nove ere, i iz gvozdenog doba, oko 400. godine p.n.e. Prilikom arheoloških iskopavanja Sirmijuma i drugih antičkih lokaliteta u Srbiji pronađen je veliki broj amfora koje dokumentuju dovoz vina. Poznato je da je rimski car Domencijan (69-96. god.) uveo zakonski monopol kojim je samo italičnim vinogradarima bilo dozvoljeno da sade kvalitetnu lozu. Taj monopol je važio sve do pojave cara Marka Aurelija Proba, rođenog u sremskom, a rimskom carskom gradu Sirmijumu 232. godine. Prob je zasadio vinovu lozu na padinama Alma Monsa (Fruška gora) u okolini Sirmijuma, pa je za njegovo ime vezan početak vinogradarstva u Srbiji.
Istorija srpskog vinarstva duža je od 1000 godina – od začetaka srpske države u 8. i 9. veku, a naročito za vladavine dinastije Nemanjića, od 11. do 14. veka. Srpski vladari su posebno negovali kulturu gajenja vinove loze. U doba cara Dušana donet je zakon koji se odnosio na spravljanje vina i njegov kvalitet, o čemu svedoči zapis iz „Povelje Stevana Prvovenčanog“. Sam car Dušan je posedovao velike vinograde i dvorski vinski podrum u blizini Prizrena. U njegovo vreme iz vinograda i podruma u Velikoj Hoči vino je keramičkim vinovodom dugim 25 km dopremano sve do carskih podruma u prestonicu Prizren. U srednjevekovnoj Srbiji pehar vina je bio dijalog, dogovor, zakletva, opomena, obećanje, zakon i običaj.
Kad su južne predele Srbije zauzeli Turci, Srbi su se selili na sever i u doba cara Lazara, u drugoj polovini 14. veka, glavno vinogradarsko središte postaje Kruševac sa okolinom. Zaharije Orfelin, jedan od najučenijih Srba 18. veka, spominje u svom „Iskusnom podrumaru“ iz 1783. godine, da su naša najbolja vina manastirska i nadasve karlovačko vino, naročito crno i šiler i da su najbolja u starosti od tri do četiri godine. Za vreme turske vladavine u Srbiji je došlo do uništavanja velikog dela vinograda, jer je konzumiranje alkohola kod muslimana zabranjeno. Stvari se menjaju nabolje posle oslobođenja od Turaka kada u Srbiji dolazi do intenzivnog razvoja vinogradarstva koje postaje najznačajnija privredna grana i tako 1848. godine, u vreme austrougarske vladavine, osnivanjem „Navipovog“ podruma počinje organizovana proizvodnja vina u Srbiji. U vreme dok je filoksera harala vinogradima Francuske, Srbija se pojavljuje kao proizvođač i izvoznik vina u Francusku (1890-1895).
Srpski vladari zaslužni su za razvoj srpskog vinogradarstva i vinarstva i u modernim vremenima, naročito kralj Petar Prvi Karađorđević i njegov sin Aleksandar. Oni su početkom 19. veka u centralnoj Srbiji na brdu Oplenac kod Topole podigli na desetine hektara vinograda i podrum u kome su proizvodili vrhunska vina. U blizini kraljevog podruma postojala je i Venčačka vinogradarska zadruga koja je bila poznata po proizvodnji penušavog vina, znana kao jedna od najvećih vinarija na Balkanu. Od sedamdesetih godina 19. veka iz Negotinske krajine se izvoze kvalitetna vina u Francusku, Austrougarsku, Nemačku, Rusiju, Švajcarsku, Rumuniju i druge zemlje.
Vinogradarstvo i vinarstvo Srema je jedno od najstarijih i najznačajnijih u ovom delu Evrope. Tako su Karlovci svoju slavu stekli pre svega zahvaljujući svojim vinogradima i vinima koja su se pila širom Evrope. Vinski podrumi u Sremskim Karlovcima i Irigu i danas su pravi doživljaj za goste. Oni su posle Prvog svetskog rata podizani u vidu laguma sa drvenim svodovima. Za vrenje i čuvanje vina koristila su se isključivo drvena burad sa drvenim ili metalnim obručima. I danas se može naći jedan broj podruma sa drvenim sudovima, mada se sve više prelazi na metalne sudove. Karlovčani koji su bili čuveni po svojim specijalnim vinima ausbruhu i bermetu, su devedesetih godina 20. veka obnovili proizvodnju ovih vina. Tehnologija pravljenja čuvala se i prenosila kao tajna u karlovačkim porodicama.



Put vina Palić

VINSKA ISTORIJA


Čitav ovaj region leži na peščanom zemljištu koje je nastalo nakon nestanka praistorijskog Panonskog mora. Zato se vina ovog područja popularno zovu „vina sa peska“. Peskoviti tereni, umereno kontinentalna klima i kvalitetne sorte vinove loze daju veoma pitka vina. Vinarska tradicija Subotičko-horgoške peščare duga je preko 2000 godina.
U Bačkoj vinogradarstvo je svoj napredak doživelo posle prodora filoksere u Evropu. Tada su na tri lokaliteta Paliću, Čoki i Bisernom ostrvu kod Novog Bečeja, osnovana tri vinska podruma koja i danas čine okosnicu razvoja vinarstva ovog područja.
Podrum u Čoki, osnovan 1903, ubraja se u retke raskošne spomenike velike vinske kulture. Podrum ima rustičan ambijent i ima sedam hladnih vinskih ulica i može da smesti 330 vagona vina. Podrum ima 130 hrastovih buradi od 1500 do 11.000 litara i 17 betonskih cisterni obloženih staklenim pločicama koje primaju od 33.000 do 67.000 litara. Najveći sud prati neobična priča. Prostran kao manja dvorana služio je za gospodske sedeljke osnivača vinarije grofa Lederera.
Podrum Palić je nastao na mestu nekadašnje Poljoprivredne škole, osnovane 1896. i nastavljač je stare vinarske tradicije Subotičko-horgoške peščare. Danas je to WOW Winery.
Sortu muskat krokan je grof Lipot Rohonci zasadio u lokalitetu Biserno ostrvo, gde je sagradio i manji zamak sa vinskim podrumom koji i danas postoji. Vino se prodavalo u Budimpešti, Londonu i drugim tržištima Evrope.

VINOGRADARSTVO I VINARSTVO DANAS

Subotičko-horgoška peščara se širi na 24.000 ha a gotovo cela njena površina je pogodna za gajenje vinove loze. Vinogradi su grupisani oko naselja u opštinama Kanjiža i Subotica.
Ovo područje ima peskovito tlo i mestimično živi pesak, zatim razna ilovasta tla, černozem sa peskom i smeđa stepska zemljišta. Tereni su ili ravni ili talasasti platoi.
Klima je tipično kontinentalna, a zbog konfiguracije tla mogući su prodori hladnog polarnog vazduha tokom zime.
Pojedine stare sorte vinove loze tradicionalno se gaje na peščari. Ranije je to bila kadarka, a sada je to kevedinka i kod Novog Bečeja muskat krokan. U novim vinogradima najviše se neguje italijanski rizling, zatim rajnski rizling i šardone.
Preporučene bele sorte u ovom području su italijanski rizling, župljanka, beli burgundac, ezerjo, u Čoki još i muskat otonel, semijon i muskat krokan sa Bisernog ostrva, a od crnih merlo, frankovka, crni burgundac i kaberne.
Peskovit teren, umereno kontinentalna klima i kvalitetne sorte vinove loze daju veoma pitka vina, harmoničnog ukusa, nežnog bukea i pitkosti.
Nosioci vinogradarske proizvodnje ovog kraja su Vinarija Čoka i WOW Winery. Vinarija Čoka sa svojim vinima sa „snagom ždrepčeve krvi” je proizvođač kvalitetnih i vrhunskih vina od kojih preporučujemo merlo, muskat otonel, ždrepčevu krv. Tu su i pino gri, pino noar i pino blan.

PUT VINA
Objekat adresa tel. sajt Vinski dvor
Proizvodi šardone, kevedinku, italijanski i rajnski rizling, beli sovinjon, merlo, kaberne sovinjon, crni pino i crni burgundac. Može da primi oko 200 ljudi na degustaciju, poseduje dva restorana, hotel sa 32 sobe. Hajdukovo bb (024) 754-762 Vinski salaš „Čuvardić“
Proizvodi buvije, šardone, merlo, kaberne sovinjon, kadarku i kevedinku. Može da primi 30 ljudi Edvarda Kardelja 139, Subotica (024) 515-721 Dibonis
Proizvodi beli sovinjon, italijanski rizling, muskat otonel, crni pino, kaberne frank, širaz i kaberne sovinjon. Može da primi 60 ljudi na degustaciju, a poseduje i restoran sa 130 mesta. Tuk Ugarnice 14, Palić (024) 546-067 WOW Winery
Proizvodi sivi, beli i crni pino, šardone, merlo i kaberne sovinjon. Sala za degustaciju prima oko 100 ljudi. Josipa Kolumba 33, Palić (024) 603-001 Vinarija Čoka Segedinski put 80, Subotica (024) 546-555
Vinum Lodi
Proizvodi župljanku, frankovku, kaberne sovinjon, italijanski i rajnski rizling. Može da primi oko 40 ljudi za degustaciju. Njegoševa 36, Feketić (024) 738-276 Vindulo
Proizvodi šardone, italijanski rizling, bačku, frankovku i kaberne sovinjon. Može da primi 60 ljudi za degustaciju. Bečejski put, Temerin 021/843 773 Posete podrumima je potrebno prethodno najaviti.
Poseban kuriozitet je viteški vinski red „Arena Sabatkienze“. Vitezovi vina ovog reda popularišu i šire kulturu pijenja vina. Stari vinski običaji se neguju uz određene rituale u uniformama neobičnog i atraktivnog izgleda. Vitezovi su organizovani po rangovima, a sam ritual prijema u red podrazumeva testiranje kandidata u poznavanju vina.
ŠTA JESTI
Tipična hrana ovog područja, perkelt se dobro slaže sa merloom. Uz paprikaš od pevca dobro ide kaberne, a uz juneću šniclu sa šampinjonima dobro se slaže lokalno vino kadarka.
ŠTA VIDETI
Berbanski dani je manifestacija koja slavi grožđe i vino i tradicionalno se održava na Paliću krajem septembra.
KAKO STIĆI
Subotica je od Beograda udaljena 181 km i do nje se stiže međunarodnim putem E 75, sa koga se izlazi na izlazu „sever“ za Palić. Od graničnih prelaza sa Mađarskom Palić je udaljen 20 km od Tompe i 52 km od Horgoša. Od Beograda saobraćaju i autobusi do Subotice u intervalu od oko 90 minuta, a može se stići i vozom iz Beograda.


Put vina Fruška gora

VINARSKA ISTORIJA
Vinogradarstvo u Sremu je jedno od najstarijih u Evropi. Čokot je izdanak blagorodne zemlje na bregovima Fruške gore već 1700 godina, kada je prvu lozu na njima zasadio rimski car Probus iz drevnog Sirmijuma. Dolaskom Turaka vinogradarstvo u Sremu je skoro uništeno.
Postepeno se obnavlja i pun procvat dostiže u vreme austro-ugarske vladavine. Čokot je bio i ostao stožer života mnogih karlovačkih naraštaja, a karlovačko vino je blistalo širom Evrope, uvek gospodstveno i otmeno, među najboljima. Tokom nekoliko vekova Karlovci su smatrani za srpsku prestonicu vina. Fruškogorska vina izvožena su još u 15. veku u Češku i Poljsku.
Književnik i član Bečke akademije nauka Zaharije Orfelin je 1783. u Beču štampao „Iskusni podrumar“, a Prokopije Bolić, arhimandrit manastira Rakovac na Fruškoj gori, štampao je u Budimu 1816. prvi vinogradarski priručnik pod nazivom „Soveršen vinodelac“. Ovo su najstariji radovi na našem jeziku u Vojvodini o vinogradarstvu i vinarstvu.
Autentično vino ovog kraja je bermet, koje su trgovci još pre 150 godina izvozili u SAD, a prema nekim podacima bermet se nalazio i na vinskoj karti „Titanika“. To je posebno likersko vino, koje liči na italijanski vermut, ali se proizvodi na drugi način, maceracijom više od 20 različitih trava i začina.
VINOGRADARSTVO I VINARSTVO DANAS
U ovom području vinogradarska zemljišta se nalaze na kosim terenima, platoima i obroncima Fruške gore, a na njih blagotvoran uticaj ima reka Dunav. Tipovi zemljišta su pararedzina, černozem i gajnjača. Ovim zemljištima najčešća podloga je les.
Klima je kontinentalna i u tim uslovima vegetacija vinove loze traje sedam meseci, a zimsko mirovanje pet.
Na Fruškoj gori od autohtonih sorti se gaji vranac, od starih portugizer, od koga su u prošlosti pravljena vina ausbruh i bermet, a od domaćih ukrštenih sorti župljanka (prokupac i crni burgundac), neoplanta (smederevka i crveni traminac), sila (kevedinka i šardone), liza (sivi burgundac i kunleanj) i petra (crni burgundac i kubarat).
Preporučene sorte vinove loze u ovom području su italijanski i rajnski rizling, traminac, sovinjon, neoplanta, sirmijum i župljanka., a najpoznatija su i istoimena vina. Zbog geografskog položaja, blizine Dunava, mikroklime i refleksije sunca s površine Dunava, ovde grožđe ranije sazreva i ima jedan do dva procenta šećera više u poređenju sa drugim vinogradarskim regionima Vojvodine.
Strujanje vazduha s vode tokom zime povoljno utiče na lozu, čokoti se ne smrzavaju, a leti refleksija svetlosti s reke stvara izvanrednu mikroklimu koja povećava šećer u grožđu.
Fruška gora je područje italijanskog rizlinga, po nekima čak i njegova pradomovina. Pod tom lozom je više od polovine vinograda na ovoj prelepoj planini.
Najpoznatija vina ovog kraja su fruškogorski rizling, italijanski rizling, rajnski rizling, župljanka, traminac, buvije, frankovka, plemenka, silvanac zeleni, portugizer i specifični aromatizovani bermet.
PUT VINA
Fruška gora je poznata i po svojim vinima koja svakako možete probati u jednom od preko 60 podruma privatnih proizvođača vina. Bermet i ausbruh su slatka, veoma jaka i aromatična vina. „Neoplanta“, autentično aromatizovano vino ovog kraja se može naći u podrumu u čereviću, a u obližnjim selima Neštin, Banoštor, Erdevik i Irig vas čeka još interesantnih vinskih podruma i vinarija.

Objekat adresa tel. sajt Vinum
Proizvodi italijanski rizling, bermet i frankovku Patrijarha Rajačića 36, Sremski Karlovci

Podrum „Kiš„
Proizvodi crveni i beli bermet, italijanski i rajnski rizling, šardone, frankovku Karlovačkog mira 46, Sremski Karlovci

Podrum „Dulka„
Proizvodi crveni i beli bermet, ausbruh, italijanski rizling, beli sovinjon i kaberne sovinjon Poštanska 8, Sremski Karlovci

Podrum „Roša„
Proizvodi Rošin rizling, Rošino crno i Rošino desertno Patrijarha Rajačića 5, Sremski Karlovci

Podrum „Kosović„
Proizvodi italijanski rizling, župljanku, merlo, kaberne sovinjon i crveni i beli bermet Karlovačkog mira 42, Sremski Karlovci

Podrum „Živanović„
Proizvodi bermet, ausbruh, merlo, kaberne sovinjon, rizling Mitropolita Stratimirovića 86b, Sremski Karlovci

Vinarija „Kovačević„
Proizvodi šardone, beli sovinjon, Roseto, Aurelijus i bermet Đoke Šundukovića 85, Irig

Vinarija „Bononija„
Proizvodi frankovku, merlo, šardone, italijanski rizling i bermet Svetozara Markovića 3, Banoštor

Vinogradi „Urošević„
Proizvodi italijanski i rajnski rizling, vranac, kaberne fran, merlo i bermet Nikole Pašića 4, Banoštor



Posete prethodno najaviti.
ŠTA JESTI
Bermet se i danas proizvodi u Sremskim Karlovcima, a u nekim vinarijama ćete ga probati uz lokalnu slatku pitu. Idealna kombinacija. Karlovački vinari potvrđuju da se vinske karte u najboljim restoranima ne mogu sastavljati bez vina iz njihovih privatnih podruma.
Uz vojvođansku šunku, kulen i sremski sir najbolje idu bela vina poput italijanskog rizlinga, župljanke, rozea ili mladog gamea, uz pitu sa mesom ide vranac, game ili crni burgundac, a uz riblji paprikaš ružica ili lakše crveno vino.
ŠTA VIDETI
Svake godine krajem septembra u Karlovcima se održava Grožđebal, manifestacija posvećena berbi grožđa i vinu.
KAKO STIĆI
Do Sremskih Karlovaca se može stići autobusom koji iz Beograda saobraća svakog sata u pravcu Novog Sada, sa obaveznim zaustavljanjem u Karlovcima. Automobilom se od Beograda može stići putem M 22 u pravcu Novog Sada (65 km), odnosno međunarodnim putem E 75 iz pravca Subotice, odvajanje je na raskrsnici kod Temerina.


Put vina Vršac

VINSKA ISTORIJA
Prema nekim istorijskim izvorima, vinogradarstvo u vršačkom kraju datira još iz vremena Dačana i rimske vladavine, a prvi pisani podatak o tome potiče iz 15. veka kada je vršačko vino 1494. prodato dvoru kralja Vladislava Drugog.
Iz zapisa turskog putopisca Evlije Čelebije saznajemo da su padine vršačkog brega zasađene vinovom lozom koja daje slatko i ukusno grožđe.U Banatu vino napreduje za vreme velike kolonizacije pod vladavinom Marije Terezije (1740-1780).
Na početku puta za manastir Mesić nalazi se veliki vinski podrum „Helvetia„ koji je 1880. sagradio i opremio švajcarski trgovac vinom Bernhard Štaub. Koliko je vinogradarstvo značajno za ovaj grad, svedoče i činjenice da je vinova loza u grbu grada od 1804. godine, a niz detalja na fasadama starih kuća ima motiv grožđa.
Krajem 19. veka u Vršcu je bilo više od 10.000 ha vinograda. To je bilo najveće vinogorje u Ugarskoj, po tvrdnjama nekih statističara i u Evropi u kojoj je filoksera ostavila pravu pustoš.
Proterivanjem Turaka i doseljavanjem Nemaca iz Rajnske oblasti, vinogradarstvo postaje glavna privredna grana u Gudurici, obližnjem selu. Posle Drugog svetskog rata umesto proteranih Nemaca u selo se naseljavaju Slovenci, Makedonci, pa kolonisti iz Bosne , Like, Banije, Korduna.
U Gudurici danas živi 1500 stanovnika koje čine 22 nacionalnosti, među njima i jedna Francuskinja. Od 425 domaćinstava 80 njih neguje oko 100 ha vinograda, što sa plantažama Vršačkih vinograda od oko 1000 ha čini ovo selo najvinogradarskijim u čitavoj Srbiji.

VINOGRADARSTVO I VINARSTVO DANAS

Vršačko vinogorje se prostire na brdovitim terenima oko Vršca, na krajnjim obroncima Karpata. čine ga „Vršački vinogradi” koji raspolažu plantažama sa preko 1700 ha vinograda, dok u celom regionu ima oko 2100 ha. Zemljišta su tipa smonica, gajnjača, deluvijalna zemljišta sa živim peskom. Klima ovog područja je tipično kontinentalna.
Od autohtonih i starih sorti ovde se još gaje župljanka, smederevka, šasla bela, rkaciteli, kreaca, Kreaca je stara bela sorta vinove loze, autohtona vršačka. Gajila se svuda po Banatu. U vršačkom vinogorju dominiraju bele vinske sorte, crnih gotovo i da nema.
Vršački breg, Gudurica, Veliko Središte dobrog poznavaoca odmah podsete na kraj u kome se gaji najkvalitetnije grožđe i proizvodi dobro vino. Povoljni geografski i klimatski uslovi za gajenje vinove loze opredelili su sve one koji su naseljavali ove prostore da se ozbiljno posvete proizvodnji grožđa i vina.
Danas se ceo taj kraj, gde se dodiruju Vršačke planine i blaga banatska ravnica, nalazi pod vinogradima i predstavlja jedan od najznačajnijih vinogradarskih rejona u Srbiji.
Među mnogim vrhunskim i kvalitetnim vinima ovog vinskog regiona ističu se muskat otonel, šardone, pino bjanko, rajnski i italijanski rizling, a veoma je popularno stono vino banatski rizling od sorti italijanski rizling, smederevka, župljanka i kreaca.
PUT VINA
Objekat adresa tel. sajt „Vršački vinogradi„
Proizvodi široku lepezu vrhunskih vina kao i vina od starih i autohtonih sorti. Stari podrum u Gudurici može da primi 150 ljudi. Svetosavski trg 1, Vršac

Podrum „Krstov„
Izuzetno prijatnog ambijenta. Možete probati Todorovo vino (kupaža frankovke, merloa i crnog burgundca) vino Sveti Georgije od sorte kreacer, kao i šiler. U dve sale može da primi 80 ljudi za degustaciju. Veliko Središte, Vršac

Vinarija „Vinik„
Proizvodi belo i roze vino Vržole i bermet. Može da primi 50 ljudi. Novosadska 1, Vršac

Selekta – Podrum „Stojšić„
Proizvodi Dvorsko vino, šardone, beli burgundac. Može da primi 50 ljudi, a ima i dve dvokrevetne sobe. Otona Župančiča 26, Gudurica

Podrum „Nedin„
Proizvodi kreacer, rajnski rizling, beli burgundac i merlo. Može da primi 25 ljudi. Gortanova 22, Gudurica

Posete podrumima je potrebno prethodno najaviti.
Podrum „Vršačkih vinograda“ je bio i ostao građevinsko-arhitektonska atrakcija. U njega može da se smesti 3400 vagona vina. Podrum je građen od 1964 do 1967. „Vršački vinogradi“ su jedan od najvećih simbola prethodne Jugoslavije. Podrum je u obliku slova ipsilon (početnog slova oznake za Jugoslaviju). Jedan je od tri najveća vinska podruma pod jednim krovom u Evropi, druga dva su u Listelu u Francuskoj i Logranji u Španiji. Podrum ima pet galerija, jedna je pod zemljom a četiri iznad, i u njih je smešteno 580 vinskih sudova od betona, obloženih staklenim pločama.
U Vršcu deluje i vinski viteški red „Sveti Teodor„, koji je ime dobio po zaštitniku grada Vršca. Vitezove vina možete upoznati na vinskom putu, jer su vinari koje preporučujemo za posetu članovi ovog vinskog reda.
ŠTA JESTI
Osim lokalnih vina tu se probaju i lokalni vršački i vojvođanski specijaliteti: divljač, roštilj, šunka, švargla, kiflice sa sirom, štrudla s makom. Uz meso divljači dobro ide lokalno vino frankovka, a uz šunku kreacer i italijanski rizling.
ŠTA VIDETI
Poseta „Vršačkim vinogradima“ i podrumu kapaciteta 3400 vagona, obilazak plantažnih vinograda, kroz koje vožnja automobilom traje dva sata, odlazak u čuveni stari vinski podrum u selu Gudurica nadomak Vršca uz degustaciju vina, zadovoljiće vašu vinsku radoznalost.
KAKO STIĆI
Do Vršca se od Beograda može stići autobusom koji saobraća na svakih 30 minuta. Vožnja traje oko dva sata. Do Vršca se automobilom od Beograda može doći magistralnim putem M 19, preko Pančeva.



Put vina Smederevo

VINSKA ISTORIJA
Istorija Smedereva seže od dana kada je ovde vladao rimski car Prob. Despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković širili su još u 15. veku vinograde u krajevima oko Smedereva. U to vreme u vinogradima su postojale pimnice u kojima se moglo spavati i popiti vrč dobrog vina.Tada je trgovina vinom bila strogo nadzirana.
Vinogradarstvu ovog kraja doprineo je i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka koji je u porodičnom letnjikovcu na lokaciji Zlatni breg zasadio 36 ha vinograda, a na toj lokaciji se i danas proizvode kvalitetna vina. Tradicija vinogradarstva Smedereva je veoma duga. O tome svedoči i vinski podrum PK „Godomin„, izgrađen 1909. koji i sada služi svojoj osnovnoj funkciji.
Podrumi su kapaciteta 20.000 tona, a raspolažu bačvama zapremine od po nekoliko hiljada litara. Nekada su stari smederevski vinogradari pakovali bela kvalitetna vina Smederevka najpre u gajbice, zatim u sandučiće i izvozili ga na zapadnoevropsko tržište.
VINOGRADARSTVO I VINARSTVO DANAS
Ovo područje se graniči sa jedne strane rekom Dunav, a sa druge Velikom Moravom, što ga uz reljef, klimu i zemljište čini idealnim za uzgoj vinove loze. Klima se odlikuje pravilnim temperaturnim kolebanjima, a zemljišta tipa gajnjače i smonice su rastresita i pogoduju vinovoj lozi. Grožđe se proizvodi na površini od preko 500 hektara.
Vodeća sorta grožđa u ovom vinogorju je smederevka koja se tu gaji od davnina. Ime je i dobila po gradu u čijem se vinogorju ona najviše gaji. Ova sorta daje grožđe veoma dobrog kvaliteta od koga se proizvodi i dobro stono vino. Vina dobijena od smederevke su prijatnog i osvežavajućeg ukusa, a još su bolja kada se kupažiraju sa kvalitetnim vinima rizlingom, semijonom, belim burgundcem.
Pored smederevke, zapažene su i druga kvalitetna vina koja se dobijaju od sorti italijanski rizling, sovinjon, semijon, traminac. Od kvalitetnih crnih sorti zapaženo je sortno vino game, kao i vina tipa ružice od sorte prokupac.
PUT VINA
Smederevski vinogradari i vinari su na izvestan način povlašćeni jer im je priroda dala sve ono što je potrebno za dobro grožđe i vino a na njima je samo da tu blagodet pametno iskoriste.
U nedalekom Krnjevu sa peskovito šljunkovitog tla možete probati i vina Malog podruma „Radovanović„, čiji šardone, rajnski rizling i kaberne sovinjon spadaju u sam vrh srpskog vinarstva. U porodici Radovanović vino se proizvodi generacijama. Iz veštine koja se prenosila s kolena na koleno nastao je 1990. i Mali podrum „Radovanović“. Tada je zasađen vinograd od 2,5, ha. Na peskovitom terenu između brdašca Mali i Veliki Golać, okrenutom jugoistoku odakle stižu prvi zraci jutarnjeg sunca, kruži topao vazduh.
Objekat adresa tel. sajt Mali podrum „Radovanović„
Proizvodi rajnski rizling, šardone, šardone selekcija, roze, kaberne sovinjon i kaberne sovinjon barik. Za degustaciju može da primi 50 ljudi. Dositejeva 10, Krnjevo (026) 821-085 Vinarija „Živković„
Proizvodi rajnski rizling, šardone, kaberne sovinjon i bermet. Može da primi 30 ljudi. selo Kličevac, Požarevac (012) 226-426
Podrum „Janko„
Proizvodi smederevku, Zapis (rajnski i italijanski rizling), Misiju (šardone), Adut (traminac), Zapis red (merlo) i Zavet (kaberne sovinjon, kaberne fran i merlo). Može da primi 30 ljudi u podrumu i još 50 ljudi u restoranu. Šalinačka bb, Smederevo (026) 613-340
ŠTA JESTI
Uz vino smederevka, belo vino koje nije naglašenog mirisa, dobro se slažu lokalne pite od sira, srpska gibanica, praseće pečenje uz pogaču ili proju, musaka od tikvica ili sarma od zelja.
ŠTA VIDETI
Krajem septembra u Smederevu se održava i tradicionalna manifestacija Smederevska jesen, posvećena grožđu i vinu. Uz defile srednjovekovnih vitezova i obilje grožđa i vina bira se i najbolje vino.
KAKO STIĆI
Smederevo je od Beograda udaljeno 45 km smederevskim putem preko Grocke, odnosno 55 km ako se putuje međunarodnim putem E 75 u pravcu Niša. Autobusi saobraćaju svakog punog sata sa Autobuske stanice „Lasta“ u Beogradu.


Put vina Oplenac

VINSKA ISTORIJA
Na pobrđima Kosmaja, Rudnika i Venčaca, s Prokopom i Oplencem, od davnina su ljudi uzgajali vinovu lozu.
I u srednjem veku čitavo ovo područje je bilo poznato po dobrom vinu. Prvi zapisi o vinogradarstvu ovog područja datiraju iz putopisa De la Brokijera iz 1432. U državnom arhivu postoji građa koja govori kako su u vreme kneza Miloša vinogradi u ataru Topole tako dobro rađali da se nije gde imalo smestiti grožđe i vino.
Despot Stefan Lazarević je početkom 15. veka često odlazio u lov na Kosmaj i tako upoznao pavlovačka vina odnosno današnja koraćička vina. Presudna je bila 1903. kada je u selu Banje osnovana Venčačka vinogradarska zadruga i podrum vina kraljeva Petra i Aleksandra Karađorđevića, koji su proneli slavu oplenačkih vina širom Evrope.
Zadruga je okupila vinogradare iz Vinče, Brezovice, Lipovca, Topole i Banje. Tada je u Topoli i okolini bilo oko 1500 ha vinograda. Zadrugari su pod nadzorom tehnologa uglavnom iz Francuske počeli da proizvode vino, konjak, pa čak i šampanjac.
VINOGRADARSTVO I VINARSTVO DANAS
Oplenački podrejon i venčačko i kosmajsko vinogorje prostire se u brdovitom delu Šumadije u slivu Velike Morave i njenih pritoka. Vinogradarski tereni su uglavnom istočne i jugoistočne ekspozicije. Klima se odlikuje pravilnim temperaturnim kolebanjima. Tipovi zemljišta su ilovasti aluvijalni nanos, smonica, ogajnjača, parapodzol i drugi.
Pogodna klima, sastav i konfiguracija zemljišta i izvanredni uslovi za gajenje vinove loze pogodovali su uzgoju autohtonih sorti prokupac i vranac, kao i staroj sorti smederevka. Sorta prokupac daje vina neobično dobrog kvaliteta, a vina prokupca dobijena sa kupažom sa vinima od vrhunskih sorti podsećaju na francuska vina.
Tradiciju Kraljevih podruma i Venčačke vinogradarske zadruge na Oplencu nastavio je Podrum „Aleksandrović„. Pre nekoliko godina glavni podrumar kraljevske porodice Karađorđević koji je 1945. emigrirao u Kanadu, poslao je vlasniku Podruma „Aleksandrović“ recepturu za proizvodnju najboljeg vina koje se nekada pravilo u Kraljevom podrumu. Tako je ponovo rođeno vino „trijumf„, koje nastaje kupažom sorti sovinjon blan, šardone i rizling. Ovo vino se smatra jednim od najboljih srpskih vina.
PUT VINA
Objekat adresa tel. sajt Podrum „Aleksandrović„
Proizvodi vina Oplenac (rajnski i italijanski rizling), Trijumf (beli sovinjon), Trijumf barik, Varijanta (muskat hamburg), Harizma (šardone), Euforija, frankovka i Rodoslov. Prostor za degustaciju prima 60 ljudi. selo Vinča, Topola (034) 826-555 Srpska tradicija
Proizvodi vina Srce (vranac i game) i Duša (italijanski rizling i smederevka). Može da primi 40 ljudi. selo Blaznava, Topola 063-604-336 Kraljev podrum
Proizvodi vino beli sovinjon. Može da primi oko 100 ljudi. Podrum je istovremeno i muzej. Kraljice Marije 4, Topola (034) 811-118
Podrum „Grb„
Proizvodi vina vranac, rajnski i italijanski rizling. Poseduje i restoran koji može da primi 50 ljudi. Trešnjevački put bb, Aranđelovac (034) 724-274
Podrum „Jelić„
Proizvodi vina Morava, rajnski rizling, šardone, Luj Žedoan, Bel epok, Milenijum, Mamut, crni pino i roze. Dva prostora za degustaciju u podrumu mogu da prime 150 ljudi, a poseduje i restoran. Može da primi 40 ljudi. selo Bujačić, Valjevo (014) 291-143
Za posetu svih podruma potrebna je prethodna najava i dogovor.
ŠTA JESTI
Restorani raspolažu izborom lokalnih vina koja se vrlo dobro slažu sa tipičnom šumadijskom kuhinjom. Uz pršutu, kajmak, čvarke i pogaču dobro ide roze vino „varijanta“, a uz prasetinu smederevka, uz hajdučki ćevap dobro idu i vranac i prokupac. Svadbarski kupus se slaže i sa belim sovinjonom, pa je vino „trijumf“ dobar izbor.
ŠTA VIDETI
U Topoli se tradicionalno svakog oktobra održava Oplenačka berba i Sabor narodnog stvaralaštva posvećeni grožđu i vinu i traje tri dana.
KAKO STIĆI
Topola je udaljena 80 km od Beograda i do nje se može stići međunarodnim putem E 75 .Do Topole saobraća redovan autobuski prevoz. Vožnja od Beograda traje 90 minuta.


Put vina Negotin

VINSKA ISTORIJA
Vinova loza je u okolini Negotina gajena još u rimsko doba, po svemu sudeći od 3. veka. U vreme dok je filoksera harala vinogradima Francuske, sedamdesetih godina 19. veka, Krajina se pojavljuje kao izvoznik vina u Francusku, Austrougarsku, Nemačku, Rusiju, jer je domaća loza uzgajana na živom pesku uz obale Dunava kojoj filoksera nije mogla da naškodi.
Austrougarska je do 1911. imala svoj konzulat preko koga je trgovala krajinskim vinima. Vina su se izvozila brodovima preko luke u Radujevcu na Dunavu. Prva Vinogradarska zadruga u Negotinu osnovana je 1890. nakon masovnog propadanja vinograda od filoksere. Krajem 19. veka Krajina je imala najveće površine zasađene vinovom lozom u Srbiji. Rajačke pimnice su jedinstveni arhitektonski kompleks vinskih podruma, njih 270, nastao od polovine 18. veka do tridesetih godina prošlog veka. Ukopane su dva metra u zemlju kako bi temperatura vrlo malo varirala tokom godine.
Pimnice su građene od tesanog kamena i od brvana. Kuće su ušorene i povezane ulicama, sokacima i trgovima. Podrumi su delimično ukopani u zemlju, a na spratu su prostorije za boravak u doba berbe ili negovanja vina. Slične su sačuvane u Rogljevu i Smedovcu. Nekada je na Rajcu bilo 316 pimnica, a sada ih je tek šezdesetak. U tom jedinstvenom kamenom gradu oduvek je stanovalo vino.
VINOGRADARSTVO I VINARSTVO DANAS
Negotinska krajina se nalazi u ravnici okruženoj planinama Miroč, Crni Vrh i Deli Jovan, sa jedne i Dunavom i Timokom sa druge strane, što uslovljava veoma specifičnu klimu ovog područja koja je izrazito kontinentalna i karakterišu je veoma topla leta i hladne zime.
Preovlađuju tri osnovna tipa zemljišta: aluvijalni nanosi, jezerski sedimenti i eruptivne stene i krečnjak. Prema sadašnjim procenama u negotinskom vinogorju ima oko 1000 ha pod vinogradima.
Od autohtonih i starih sorti ovde se neguju bagrina, začinak, prokupac, vranac i smederevka. Bagrina daje belo vino koje ima zlatno žutu boju i karakterističan buke. Ovu staru sortu grožđa danas su zamenili italijanski rizling, sovinjon i semijon. Začinak je sorta grožđa koja služi kao bojadiser.
Rajac, Rogljevo i Smedovac, tri susedna sela bogate vinarske istorije i veoma atraktivnih pimnica, čine poseban deo vinogorja Negotinske krajine. Ova sela imaju i najmirisnija crvena vina koja su srećan spoj dobre zemlje, puno sunca i nadmorske visine od 150 do 250 metara.
Među krajinskim vinima veliki renome imaju crna vina dobijena od prokupca, crnog burgundca i gamea. Vina imaju intenzivno crvenu boju, prijatnog su ukusa i bukea. Od belih vina poznati su bagrina, semijon, italijanski rizling, sovinjon i smederevka.
PUT VINA
Objekat adresa tel. sajt Vino Grade
Proizvodi game, kaberne sovinjon, rajnski rizling i šardone. U staroj uređenoj pimnici u Rogljevu je uređen prostor za prijem i degustaciju koji prima 100 ljudi. selo Rogljevo, Negotin (019) 541-120 Podrum „Ivanović„
Proizvodi vino Bahus kupažom gamea, burgundca i začinka, crni burgundac i semijon. Može da primi 20 ljudi. Smedovac, Rogljevo (019) 532-728
Vinarija „Vukašinović„
Proizvodi game kupažiran sa vrancem, sovinjon blan i šardone. U okviru pimnice ima i veoma atraktivan prostor za prijem petnaestak ljudi. selo Rajac (013) 345-381
Podrum „Bogdanović„
Podrum je smešten u pimnici i ima izvanredan prostor za prijem 40 ljudi. selo Rajac (019) 422-867
Posete je potrebno prethodno najaviti.
Pimnice se više ne grade, ali domaćini su se potrudili da neke od njih preurede u savremeni funkcionalni prostor, zadržavajući specifičan ambijent. Taj prostor su ponudili turistima i u pimnicama se može degustirati i kupiti vino. Među pimnicama je i nacionalni restoran „Sveti Trifun„, jedinstven po ambijentu, čuvanju tradicije i običaja srpskog domaćina, a naročito po spremanju starih jela srpske kuhinje i po rajačkim vinima koja se tu mogu probati.
ŠTA JESTI
Uz ukusne pljeskavice i ćevapčiće kao i druga mesa sa roštilja najbolje se slažu crvena suva jača vina tipa game ili crni burgundac. Game ide i uz musaku, a uz meso na seljački način ide merlo ili kaberne sovinjon.
ŠTA VIDETI
KAKO STIĆI
Od Beograda do Negotina se može doći međunarodnim putem E 75 preko Paraćina i Zaječara i ovim pravcem udaljenost je 300 km. Preko Smedereva, Požarevca i Majdanpeka udaljenost je 290 km, a Dunavskom magistralom, preko Donjeg Milanovca dužina ove relacije je 250 km. Udaljenost Negotina od Niša, putem preko Knjaževca je 150 km, od Kladova je 55 km, Zaječara 57 km, a od najbližeg grada u Bugarskoj, Vidina 55 km. Udaljenost od najbližeg grada u Rumuniji, Turnu Severina je 80 kilometara.


Put vina Knjaževac

VINSKA ISTORIJA
Vinogradarstvo i proizvodnja vina u knjaževačkom vinogorju datiraju još iz doba Rimljana, o čemu postoje i podaci sa arheološkog nalazišta Timakum Minus, neposredno pored Knjaževca. Sa tog kasnoantičkog lokaliteta je iskopan i kip Dionisa, boga vina starih Rimljana. Podaci govore da su se rimske legije okrepljivale kvalitetnim vinima s ovog područja pre polaska u vojne pohode. U zapisima antičkih pisaca iz trećeg i četvrtog veka knjaževački kraj je opisan kao vinogroje.
Džervinovo brdo iznad Knjaževca je lokacija najstarijih vinograda u ovom kraju. To su bili vinogradi zasađeni plovdinom, prokupcem i nešto malo sortnim vrstama grožđa.
Godine 1927. u Knjaževcu je osnovana i Vinarsko-zemljoradnička zadruga, treća takve vrste u Srbiji i izgrađen je vinski podrum kapaciteta 10 vagona, koji je posle 2. svetskog rata proširen na 350 vagona. 1960. zadruga prerasta u Podrum „Džervin“ koji je bio okosnica razvoja vinarstva u Knjaževcu. Prirodni uslovi Knjaževca i okoline od davnina su opredelili ovaj kraj za vinogradarstvo.
VINOGRADARSTVO I VINARSTVO DANAS
Knjaževac je kraj neopisive lepote gde se prepliću etno motivi i tradicija sa kasnorimskim iskopinama i spomenicima. Danas je vino u Knjaževcu neodvojivo od istorije i tradicije ovoga područja. Knjaževačko vinogorje pripada Timočkom rejonu, i u slivu je reke Timok i njenih pritoka. Vinovoj lozi pogoduje i klima ovog kraja, umereno kontinentalna, koju karakterišu topla leta i hladne zime, sa preko 300 sunčanih dana u godini.
U ovom rejonu preovlađuju tri osnovna tipa zemljišta: aluvijalni nanosi, jezerski sedimenti i tlo koje se razvilo na eruptivnim stenama i krečnjaku.
U knjaževačkom vinogorju zastupljene su crne sorte crni burgundac, prokupac i plovdina, a od belih smederevka i italijanski rizling. Danas se u knjaževačkom vinogorju neguju od autohtonih i starih sorti prokupac, vranac i plovdina, kao i brojne vrhunske sorte kojima pogoduju klima i zemljište.
U Knjaževcu je aktivno i Udruženje vinogradara i vinara, koje je i jedan od inicijatora Sajma pršute, vina i sira, koji postaje tradicionalan. Udruženje okuplja podrumare, proizvođače prirodnog vina u cilju razvoja proizvodnje, edukacije i zajedničkog nastupa i plasmana proizvoda. Udruženje je jedan od inicijatora postavke Muzeja vinarstva koji se nalazi u okviru postavke etno parka. Muzej zajedno sa starom seoskom školom, kućom u tradicionalnom stilu i lapidarijumom, čini jedinstvenu ambijentalnu tradicionalnu, vinsku i rimsku celinu.
PUT VINA
Objekat Adresa tel. sajt Vinarija „Jović„
Proizvodi vranac, nebrojeno puta nagrađivan, roze, šardone i rajnski rizling. Vranac ove vinarije, berba 2003. je proglašen po oceni francuskih somelijea i domaćih enologa za vino godine u kategoriji crvenih vina autohtonih sorti. Roze ima posebnu, karakterističnu svežinu i bistrinu, kao i blago naznačenu muskatnu aromu. Uz podrum, uređene su i 4 dvokrevetne sobe namenjene gostima ove vinarije. selo Potrkanje, Knjaževac (019) 730-337 Podrum „Isakov„
Proizvodi medicinsko prirodno vino sa dodatkom ekstrakta lekovitog bilja pod nazivom Gurgusovačko crno i Gurgusovačko belo. Marka Kraljevića 10, Knjaževac (019) 731-105
Sve informacije o knjaževačkim podrumima vina se mogu dobiti u restoranu „Džej Bi„, Knjaza Miloša 170, Knjaževac, gde se nalazi i sala za degustaciju u kojoj su ta vina i izložena, tel (019) 732-540.
ŠTA JESTI
Uz snažna predjela tipa jakih pita treba probati vranac iz Knjaževca, uz šunku dobro ide blago muskatni roze, koji se najbolje slaže i sa dimljenim suhomesnatim proizvodima. Mlada lagana roze vina se dobro slažu i sa prebrancem, a potrkanjski šardone bi valjalo piti sa staroplaninskom jagnjetinom.
ŠTA VIDETI
U Knjaževcu se u maju mesecu održava i tradicionalni Etno fest „Molitva pod Midžorom„. To je jedinstveno takmičenje u pravljenju sira, postavljanju starinske srpske sovre i u raznim čobanskim igrama.
KAKO STIĆI
Knjaževac je sa Beogradom povezan sa više direktnih autobuskih linija. Od Beograda je udaljen oko 300 km. Do Knjaževca se može doći i automobilom međunarodnim putem E 75 od Beograda do Niša, pa magistralnim putem preko Svrljiga, ili preko Zaječara ili preko Soko banje.


Put vina Župa

VINSKA ISTORIJA
Prema istorijskim i arheološkim izvorima u Župi se na tragu vina živi već više od 3000 godina. Župa zauzima značajno mesto u vekovnoj tradiciji srpskog vinogradarstva i vinarstva. U pisanim dokumentima prvi put se pominje još 1196. u Studeničkoj povelji, gde stoji zapisano da je župan Stefan Nemanja manastiru Studenici darovao vinogradarska sela u Župi.
Nekada su i tri najveća srpska manastira Hilandar, Studenica i Žiča, kroz čitav srednji vek imali svoje vinograde i podrume vina u Župi. Slavni srpski knez Lazar imao je u Župi svoje podrume u poljani Kruševica. Župa – srpska Šampanja, kako ju je 1904. nazvao francuski konzul Deko, nalazi se u kotlini između Kopaonika, Željina, Goča i Jastrepca. Kažu da je klima u Župi ista kao klima u francuskoj oblasti Bordo.
Okosnicu razvoja vinogradarstva i vinarstva od šezdesetih godina 20. veka činili su „Vino Župa„ iz Aleksandrovca, osnovana 1956. ujedinjenjem 9 zemljoradničkih zadruga i „Rubin„ iz Kruševca, osnovan 1955.
Vino je u Župi vekovima bilo znak moći, bogatstva, vlasti, ali i izvor opstanka. Pili su ga keltski ratnici, rimski legionari, vizantijski stratezi, srpski župani i carevi, episkopi i arhiepiskopi, turski begovi.
VINOGRADARSTVO I VINARSTVO DANAS
Župa je danas poznata po vinogradima i vrednim vinogradarima koji pronose slavu ovog kraja jer su geografski, klimatski i pedološki uslovi sigurno među najboljima u Srbiji za gajenje vinove loze.
Aleksandrovac svojim geografskim položajem gospodari brežuljcima i otvara pogled na vinograde Župe i proplanke Kopaonika. Župsko vinogorje se nalazi u zapadnom delu Srbije, u slivu Zapadne Morave i njenih pritoka.
Vinogradi u Župi su rasprostranjeni na oko 2.500 ha, od čega je 50 ha podignuto u zadnje dve godine.
Aleksandrovac i okolina gaje tamjaniku i prokupac, najstarije autentične sorte grožđa u Srbiji. Prokupac, zvani i rskavac je sorta stara oko 1000 godina, a tamjanika, muskatna sorta poreklom iz Francuske, koja se u Srbiji gaji preko 500 godina Još se gaje i župski bojadiser, pa smederevka,sovinjon, semijon,župljanka, neoplanta, šardone, italijanski rizling.
Župa je poznata kao vinogradarski kraj u Srbiji, sa blago talasastim brežuljcima čije su južne i jugoistočne ekspozicije veoma pogodne za lozu. Tipovi zemljišta koji ovde preovladavaju izuzetno su pogodni za gajenje vinove loze. Obično su to karbonati, černozem, smonica i ogajnjača.
PUT VINA
Župa, prestonica loze i vina, tradicionalni predeo srpskog vinogradarstva i vinarstva. čitava Župa je prava domaćinska kuća. Danas tu tradiciju obnavlja pedesetak proizvođača vina, koji svoja vina iznose na festival koji se odvija tokom berbe.
Tokom tri dana festivala iz fontane na gradskom trgu, neprestano teče mlado vino iz župskih podruma. Manastirska vina možete degustirati i u obližnjem manastiru Ljubostinja, što je poseban doživljaj.
Objekat adresa tel. sajt Vinarija „Ivanović„
Proizvodi rizling, tamnjaniku, roze, prokupac i rajnski rizling kasna berba. Prostor za degustaciju u etno stilu prima 30 ljudi. 10. avgusta 18, Aleksandrovac (037) 755-033 Vinska kuća Minića
Proizvodi tamnjaniku, Dorotej, tamnjaniku barik, tamnjaniku kasna berba i ružicu. Poseduje tri sale za degustaciju za prijem 150 ljudi. Takođe, poseduje i 8 dvokrevetnih apartmana uređena u velikim buradima u etno stilu. selo Tržac, Aleksandrovac (037) 751-612 Podrum „Radenković„
Proizvodi šardone, rajnski rizling, beli sovinjon, roze, Carigrad i Carigrad barik. Sala za degustaciju može da primi 60 ljudi. selo Trnavci, Aleksandrovac (011) 2620-090 Podrum „Braća Rajković„
Proizvodi vina Princ i Dina. Sala za degustaciju prima oko 30 ljudi. selo Gornje Zleginje, Aleksandrovac (037) 764-453 Podrum „Kosta Botunjac„
Proizvodi crni burgundac i rasplet. selo Donje Zleginje, Aleksandrovac (037) 764-391
Stemina
Proizvodi vina Panta rei (šardone), Mina (roze), Stefanos (kaberne sovinjon i merlo) i Stefanos barik. Može da primi 30 ljudi. Pana Đukića 2, Trstenik (037) 711-694
Vila Vinum
Proizvodi vina širaz, kaberne sovinjon i kuve (rizling, beli sovinjon i tamnjanika). Može da primi 20 ljudi. selo Bučje, Počekovina (037) 733-169 Za posete je neophodna prethodna najava.
ŠTA JESTI
U svim restoranima se služe specijaliteti nacionalne kuhinje i čuvena župska vina. Uz kajmak i beli sir sa ovog područja treba piti lokalna vina župljanku, uz koje dobro ide i gibanica. Uz neizbežnu jagnjetinu sa ovog područja, možete probati punija bela vina, ali i snažna crvena vina tipa prokupac ili vranac. Ova vina dobro idu i uz sarmu od kiselog kupusa, uz koju se može piti i italijanski rizling. Sa musakom od krompira se dobro slaže tradicionalno vino iz ovog kraja tamnjanika.
ŠTA VIDETI
Na čuvenoj Župskoj berbi, najvinskijoj i najstarijoj vinskoj manifestaciji u Srbiji, izlažu se najbolja župska vina a župski vinogradari se kite novim odličjima. Za ovu manifestaciju se pravi vinska ulica i jedinstvena fontana vina iz koje se tokom tri dana besplatno služi vino. Župljani u šali znaju da kažu da vinsku ulicu imaju jednom godišnje, a vinske uličare stalno.
Obilazak poljana, što je naziv za sezonska vinogradarska naselja u Župi koja su u prošlosti bila privremena staništa vinogradara iz udaljenih planinskih sela koji su u Župi imali svoje vinograde, može biti veoma interesantan.
KAKO STIĆI
Aleksandrovac je od Beograda udaljen 225 km i povezan je redovnim autobuskim linijama sa najvećim gradovima u Srbiji- Beogradom, Novim Sadom, Nišom i Kragujevcem. Do Aleksandrovca automobilom iz pravca Beograda se stiže međunarodnim putem E 75 sa kog se izlazi kod Pojata i preko Kruševca se dolazi u Aleksandrovac. Posete podrumima je potrebno prethodno najaviti. Podrum „Jelić“ se nalazi u Pocerskom vinogradarskom rejonu, ali što se tiče puta vina smatrali smo da je zbog lokacije podruma najbolje da ga svrstamo u Put vina Oplenac.
izvor:fresh.serbia.trave

DIJELOVI SRPSKE NOŠNJE
Sada ...
Tradicionalna srpska nošnja, kao i svaka druga tradicionalna odjeća nacije ili kulture nestaje zbog urbanizacije, industrijalizacije i međunarodnih trendova odjeće.
Ipak, haljina je još uvijek vrhunski dio srpske narodne kulture, a tu su brojni pokušaji da se sačuva ovaj narodni običaj kulture.

Danas, ovi kostimi se još uvijek nose za nacionalne blagdane i slavlja posebno u očuvanju tradicije i društva u selima.
​

Značajke srpske haljine uključuju Opstanak oblika obuće koji datiraju iz srednjovjekovnog kraljevstva Srba, Šajkača tradicionalni srpski šešir i Jelek obrazac od prsluka.

Srpski nošnja je također poznata po različitim teksturama i vezovima.
​

DIJELOVI SRPSKE NOŠNJE

MUŠKI:
​

Sastoji se od šešira zvanog šajkača , bijele košulje, zove Jelek , hlača i srpskih cipela zvanih opanci .
Jelek je prsluk izrađen od vune ili odbaršuna, dok su ženske jakne obložene krznom. Vezen dizajn često će se naći na pregačama, čarapma i drugdje.Obojen jarko crveno, simbolizira krv izgubljenu u bitci na Kosovu.

ŽENE:

Tradicionalna srpskaženska haljina sastoji od opanaka, vezene vunene čarape koje je dosežu do koljena i nazuvice.
Suknje su bili vrlo raznoličite, od pletena ili skuplje izvezene od lana, a tkanice služe kao pojas.

Važan dio nošnje su pregače s cvetnim motivima.
​

Košulje su u obliku tunike, bogato ukrašene srebrnim koncem i trake koje se preko košulje.
U nekim područjima je zamijenjen gornji rukava haljina sa crvenim ili plavim tkaninama, koljeno-duga, bogato ukrašeno i kopča ispred .
​

Šalovi i kape su se nosile kao ukras.

Djevojke su također nosila ogrlice, ili niz dukata oko grla, naušnice, narukvice, i njihove kape su bile ukrašene metalnim kovanicama ili cvijećem.
​

(Ovi su neke slike iz "etno selu" - turistički stvar ...)

​

(Opanci, tradicionalni srpskie cipele, sa zakrivljenim vrhom, i šajkača, tradicionalni srpski šešir)



​

Mladi ljudi ne nose ovakav kostim danas, spada u Kulturno Folk / Etničko očuvanje društva, ili na nacionalnoj razini događanja, kojih je mnogo u Srbija.

U svakodnevnom životu, još uvijek se može vidjeti na starijim seljacima, ili kao turistička atrakcija, te u Arheološkom muzeju.
​

Od sredine 19. stoljeća, Srbi su usvojili uobičajeni europski način odijevanja.
izvor:translate

Žene Niša

Žene iz Resave

Žene iz Prizrena

Žene iz Peći

par iz Risana

par iz Šumadije

par iz Crne trave

Žene iz Vojvodine
izvor:translate

Plesovi iz Vojvodine

Vojvodina je vrlo plodno područje u sjevernom dijelu Srbija naseljeno s puno različitih etničkih skupina. Carinski Srbi, Rusini, Ukrajinci, Slovaci, Rumunji i drugi narodi su integrirani i povezani u koreografiji ispunjeni s atraktivnim elementima. Publika često ostaje bez daha, dok gleda te plesače kako obavljanju svojih akrobacija.

akrobacija

Plesovi iz zapadne i srednje Srbija

​

Šumadia predstavljaju srce Srbija, gdje možete pronaći najljepše i najzanimljivije izvorne srpske narodne plesove. Maleni i nježni koraci te ples sa brzim pokretima koji su etnografsko i povijesno značenje isprepleteno s običajima. Kostimi za ovaj ples predstavljaju poseban vizualni doživljaj, a svaki dio nošnje je umjetničko djelo.

Plesova iz istočne Srbija

Ovo su plesovi, s istoka gdje Srpski Vlasi i Srbi žive zajedno. Kao i sve ostalo u Jugoslaviji, običaji i plesovi ova dva naroda su mješani. Vlasi se nekada vjerovali da okidanje može otjerati duhove zemlje, pa su ovi brzi koraci predstavljali najzanimljiviji dio ovog plesa. Kostimi za ovaj ples su tipična pastirska odjeća (od ovčje vune prsluci i pelerine, štapovi za hodanje , koje su nosili dok čuvaju ovace.

Srpski plesovi iz Gnjilana

Srpski plesovi iz Gnjilana su plesovi iz kolijevke srpske duhovne kulture i tradicije. Oni su izrađeni prema bilješkama sestara Janković i predstavljaju stilizirane plesove s originalnim elementima srpskih plesova iz Kosova. Narodne nošnje visoko procjenjene se od strane žirija na raznim natjecanjima.Ovaj ples je također osvojio 1. mjesto na natjecanju "Amateri u svoj grad" u 2002.

Šopski Plesovi

Repertoar dinamičnih plesove iz istoče Srbije u kojoj navike i Bugarske srpskog stanovništva su isprepletene. U ovom plesu možete vidjeti elemente bugarskog folklora u svim svojim dinamičnim i brzim mijenjanjem koreografskih motiva i oblika

Vranjski čoček

Ona počinje s pozivanjem djevojka na ples nakon čega slijedi ples plemića i završava u divlji i razigrani "Cocek" ples koji se izvodi od strane Roma. Činjenica da je ova regija bila petsto godina pod turskom vlašću najbolje se vidi u kostimima.

Plesovi iz Niške oblasti

Središnjem dijelu južne Srbija, u dolini rijeke Nišave u padinama Stare planine, nastao plesovi srpskog stanovništva koji je prožet utjecajem bugarskog folklora. Narodna nošnja predstavlja karakterističan izraz okruga iz kojih ti plesovi potječu.

izvor:translate

 

[zjovan29]

NARODNE NOŠNJE KOSOVA

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Par u nošnji kosovskog pomoravlja[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojka u nošnji kosovskog pomoravlja. Pogled od nazad[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ženska nošnja iz kosovskog pomoravlja sa
karakteristicnim oglavljem "krpa" koje su nosile udate žene[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Pogled od nazad[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Muški jelek - detalj prednje strane[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Detalj nevestinjske saje[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Nevestinjski fes[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Jelek sa zamkama[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Srmeni jelek[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ženske carape[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Pregaca[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Zubun, Prizrenski podgor[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ženski jelek[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ženski jelek[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Nevestinjsko oglavlje, Perjanica iz Ibarskog Kolašina[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ženska nošnja, Ibarski Kolašin[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Džube, ženski haljetak karakteristican za gradsku sredinu (Pec, Priština, Prizren, ...)[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Muški haljetak gradske sredine[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Dimije[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Mintan, ženski gornji haljetak[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Džube, ženski haljetak karakteristican za
gradsku sredinu (Pec, Priština, Prizren, ...)[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Džube, ženski haljetak karakteristican za gradsku sredinu
(Pec, Priština, Prizren, ...)[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
[/FONT][FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ženski jelek[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Pafte[/FONT]


NARODNE NOŠNJE-Pcinjske

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Svecana ženska nošnja iz vranjske pcinje[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojka u nošnji Bosilegradskog krajišta[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ženski jelek sa crnim gajtanom iz Pcinje,
Vranjskog pomoravlja i Vranjskog pomoravlja[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Detalj rukava saje iz Bosilegradskog krajišta[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Par u vranjanskoj nošnji[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Devojka u Vranjanskoj nošnji[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Gradska nošnja iz Vranja[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Badem pafte[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Opanci[/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Opanci pertlaši[/FONT]

 

[Kalimerčica]

Otkrivena nova teritorija južno od Beograda

Otkrivena nova teritorija južno od Beograda






BEOGRAD, 8. Oktobar (Njuz) - Beogradski geološki institut objavio je jutros da su njihovi istraživači otkrili do sada nepoznatu i neistraženu kopnenu masu između Beograda i Kosova i Metohije. Shodno svojoj poziciji radni naziv teritorije je za sada Centralna Srbija iako će to biti predmet rasprave u beogradskim ekspertskim krugovima.


Ovaj ogromni prostor pronađen je sasvim slučajno tokom redovne potrage Geološkog instituta za trasom koja vodi kroz mitološki predeo legalizovanih parcela južno od Obrenovca.

- Sumnjali smo dugo da tamo ima nečega" izjavio je Branimir Krešić, rođeni Vračarac i vođa tima od 200 geologa. - Činilo nam se da nečega ima i južnije, naročito kada smo leteli za Crnu Goru. Tih 20 minuta smo morali leteti iznad nečega zar ne? To nam je dalo ideju da pošaljemo ekipu još južnije od Obrenovca.

Geološki istraživački tim (GIT) napustio je poznatu teritoriju "beogradskog pašaluka" pre tri nedelje i uputio se na opasnu rutu u nepoznato. Nedugo pošto su prešli reku Kolubaru, tim se našao u predelu bogatom brdima i šumom, oranicama prepunim žitom i livadama sa ovcama.

- Tako smo otkrili zemlju koju domoroci zovu Šumadija. U prevodu na beogradski to znači Zvezdara i u našim spisima ona je tako i označena.

Krešić i ostali su bili iznenađeni otkrićem da Centralna Srbija, za koju se prvih dana verovalo da je nenastanjena, u stvari vrvi domorodačkim životom.

- Centralnosrbijanci su u poređenju sa Beograđanima na prvi pogled neotesani i nekultivisani, svakako drugačije kulture usled nedostatka asfalta. Žive u jednostavnim objektima koje nazivaju, k-u-ć-a, uvek imam problem sa izgovorom, koje su opremljene primitivnim uređajima i praznovernim natpisima poput "Blagosloven bio onaj koji pređe ovaj prag" i "Dobrodošli". Naši stručnjaci za stare jezike još uvek odgonetaju šta ovi natpisi znače, ali verujemo da je u pitanju neka magija za teranje vampira ili nešto slično odgovarajuće njihovom obrazovanju. - bez daha nam priča Krešić.

- Ljudi su generalno gostoprimljivi i delili su sa nama njihova prosta jela poput "kačamaka" i "pasulja". Nigde u okolini nije bilo McDonaldsa ni kineskih restorana pa smo pristali da učestvujemo u obročnom obredu kako ih ne bismo uvredili. Zidovi su često nakićeni slikama koje predstavljaju događaje iz njihove, čini se, bogate i ratovima određene istorije. Prosto je neverovatno šta nam se sve dešavalo tako blizu - dodala je etno-kulturolog i član GIT-a, Nevena Spasić.

Iako je Centralna Srbija uveliko još uvek neistražena, deluje da je generalno zaostala koliko je i prostrana. - Mnogi osnovni aspekti civilizovane kulture nisu prisutni. - rekla je Jovana Karaklajić-Bjegović, glavna urbanistkinja-antropološkinja GIT-a. - Njihovo poznavanje fensi restorana je nikakvo, jedva da su i čuli za postojanje hipodroma, a malo njih uopšte i zna za Beograd iako postoje svedočanstva da su njihovi mladi koji su se otisnuli na sever asimilovani od strane naše kulture toliko da i ne znaju odakle su došli u Beograd. Njihov agrocentrični život ne dozvoljava im da se upoznaju sa visokom modom u bilo kom obliku i kao rezultat uglavnom su obučeni prema godišnjim dobima a ne prema diktatu elite. Često ćete videti žene kako su obučene u suknje i muškarce u pantalonama. - završila je Karaklajić-Bjegović.

Uprkos očiglednoj zaostalosti Centralnosrbijanaca, neki ugledni članovi istraživačkog tima tvrde da je moguće uspostaviti odnose sa njima.

- Verovali ili ne, ovaj region ima šta da nam ponudi - tvrdi Borjan Gregorovič, marketinški stručnjak i član pod-komiteta za eksploataciju. - Mogli bismo tamo da sagradimo aerodrom kako bismo izbegli rudimentarne kopnene transportne veze, i koristili ga kao hab za preusmeravanje letova ka Crnoj Gori i Grčkoj. Možemo ih upoznati sa našom kulturom, Nušićem i Domanovićem koji su stari beogradski pisci čija dela bi oni shvatili. Možda kasnije i poneki mjuzikl. Jednog dana možemo uspostaviti i trgovinske odnose gde bismo im nudili električne uređaje u zamenu za zemljoradničke proizvode.

Drugi, međutim, nisu toliko optimistični što se tiče budućih odnosa. - Moramo biti svesni da ti ljudi nisu kao mi - rekla je Lusila Kejn Miodragović, starleta i urednik poznatog licencnog magazina za tinejdžerke. - Oni su tako out i provincijalni, potpuno bi se pogubili kad bi videli naše visoke i staklene zgrade na Novom Beogradu, naše galerije, knjige i kafiće. Za prosečnog stanovnika Starog grada da pokuša da konverzira sa njima o bilo čemu osim vremenskim prilikama, bilo bi jako neprijatno iskustvo. Mislim da ne postoji varijanta da se uspostavi prava razmena ideja sa njima osim ako se ne radi o zajedničkim tačkama interesovanja, poput televizije i "Farme".

Buduće generacije svakako neće imati više izgovor za nepostojanje komunikacije sada kada su južni susedi i konačno otkriveni. Postoje mišljenja da su sami Centralnosrbijanci rešili da budu otkriveni i pokažu se kao dostojni novi svet kultivisanom severu. Kakogod, otkriće cele jedne nove teritorije ovako kasno u smislu geografskih istraživanja je predmet interesovanja celog sveta i GIT-u su stigle čestitke i uputstva raznih svetskih organizacija među kojima su i UN, Organizacija za odnose za domorodačkim plemenima Australije i Svetski savez fensi restorana.


Izvor: facebook

 

[crvendac_011]

Za vikend na put: Osetite mistiku juga Srbije

Za vikend na put: Osetite mistiku juga Srbije

BLIC ŽENA

Nikada niste čuli priču o tome kako i kada je podignut velelepni Caričin grad ili niste ni znali da u Srbiji postoji neolitski arheološki lokalitet Pločnik? Vreme je da se otisnete u avanturu i upoznate svako zanimljivo ćoše svoje zemlje.

Đavolja varoš, ispod planine Radan u blizini Kuršumlije

Koliko god da se čovek vekovima trudio da nadmaši prirodu praveći kojekakve velelepne i čudnovate kule i gradove, teško da može biti toliko maštovit kao majka priroda. Nema tog majčinog sina koji bi umeo da napravi jednu čuvenu Đavolju varoš ili vrletnu i živopisnu Grdeličku klisuru. Priroda je jednostavno oduvek bila i biće jedini nenadmašni umetnik, koji svojim jedinstvenim tvorevinama uvek uspe da nas ostavi bez daha. Dovoljno je samo da se uputite na jug Srbije i videćete dokaze na svakom ćošku.

OKAMENJENI SVATOVI
Da krenemo od Đavolje varoši, mesta čudnog imena i čudesnog izgleda, koje se nalazi ispod planine Radan, u blizini Kuršumlije. Ovaj prirodni spomenik čine dva, u svetu retka prirodna fenomena: zemljane figure i dva izvora jako kisele vode. Prema legendi, reč je o okamenjenim svatovima koje je bog kaznio jer su pokušali da venčaju brata i sestru. Nauka pak tvrdi da je stvaranje Đavolje varoši prouzrokovao, ne tako davno, čovek uništavajući šumu i otvarajući put za razorno dejstvo vodene erozije.

Caričin grad u blizini Lebana

CARIČIN GRAD
Kada je reč o velelepnom Caričinom gradu, koji je udaljen sedam kilometara od Lebana, ovakvih nedoumica nema. Grad Justinijana Prima podigao je u 6. veku moćni i mudri car Justinijan I, jedan od 17 rimskih imperatora poteklih s prostora današnje Srbije. Spoljašni bedem dužine oko 500 metara štitio je grad od mogućih neprijateljiskih napada, a u sredini se nalazila agora ili forum oko koje su se zbivali svi bitni događaji. Od nekadašnjih radnjica u kojima su zanatlije nudile svoju robu ostao je tek pokoji luk od crvene opeke.

PRKOS GRAVITACIJI
Kako priroda može da zbuni i iznenadi ljude, pokazuje primer iz sela Ivanje na Radan planini. U ovom selu, nedaleko od Đavolje varoši, meštani su nedavno otkrili postojanje gravitacione anomalije, pa se tako otkočena kola na padini kreću uzbrdo umesto nizbrdo. Zbunjeni meštani ne znaju o čemu se radi, pa ovaj fenomen povezuju sa Đavoljom varoši.

TAJNE NEKADAŠNJE PRESTONICE

Crkva Lazarica u Kruševcu

U Kruševcu, nekadašnjoj prestonici kneza Lazara, nalazi se crkva Svetog Stefana, poznatija kao Lazarica, a podignuta je između 1377. i 1380. godine. Prema legendi, uvijena stabla šljive u porti crkve prvi put su uočena posle pričesti srpskih junaka koji su potom otišli u boj na Kosovo. Dok se šetate Lazarevim gradom, posetite i kruševački Narodni muzej u kom se čuva oko 22.000 umetničko-istorijskih dela, ali najveću pažnju posetilaca privlači kopija Lazareve haljine.

Arheološko nalazište kod Prokuplja

Ukoliko vas put nanese u Prokuplje, šteta bi bila da ne posetite neolitski arheološki lokalitet Pločnik, koji svedoči o naseljenom kompleksu iz mlađeg kamenog doba. Na ovom lokalitetu pronađeni su bakarno sečivo i kamena sekira za koje se veruje da su stari 7.500 godina, pa otkrića na Pločniku iz prve decenije 21. veka ukazuju na to da je možda reč o najstarijem metalurškom centru na svetu.

Čuveni venci od paprika su simbol juga Srbije

Osim prirodnih lepota, jug Srbije poznat je i po gurmanluku, posebno po čuvenom leskovačkom roštilju. Tu su, naravno, i neizostavne paprike, pa je tako skoro svaka kuća u ranu jesen ukrašena nepreglednim vencima paprika. Na prvi pogled, čini se da su fasade kuća sveže ofarbane crvenom bojom, koja mami svojim mirisom. Tako nešto možete videti samo na jugu Srbije.

 

[crvendac_011]

Tajne belog grada

Najbolji način da još više zavolite svoj grad je da bolje upoznate njegovu istoriju i kulturu

Tajne belog grada

Mnogim Beograđanima se desilo da im dođu prijatelji iz inostranstva i postave teško pitanje: „Šta vredi videti u Beogradu?“ Kao iz topa nabrojaćete značajna mesta poput Kalemegdana, Skupštine, Ušća, Knez Mihailove ulice, Hrama svetog Save, Starog dvora..

Međutim, kada treba da izigravate vodiča, to već predstavlja problem. Zato prepustite posao profesionalcima. Ture po Beogradu prijaće i Beograđanima, koji mogu osvežiti pamćenje, naučiti nešto novo i predstaviti svojoj deci bogatstvo i tradiciju grada u kom žive.

Razgledanje Beograda peške

Upoznajte 7.000 godina istorije Beograda u šetnji centrom Beograda. Vodič turističke agencije „Magelan“ otkriće vam dinamičnu istoriju, čućete zanimljive anegdote i videćete najzanimljivije spomenike kulture glavnog grada: Knez Mihailovu ulicu, Trg Republike i spomenik Knezu Milošu, Narodno pozorište, Narodni muzej, palatu Albanija, Stari dvor, Narodnu skupštinu i brojna druga mesta. Šetnja kroz Kalemegdanski park i zanimljive priče o istoriji dok gledate sa Beogradske tvrđave na ušće dve velike evropske reke nezaboravno je iskustvo. Razgledanje ćete završiti u Skadarliji, boemskoj ulici koja je slavu Beograda prenela po celom svetu. Polasci su svakog petka u 17 sati, svake subote u 10 sati. Okupljanje je na stanici tramvaja broj 2, preko puta Biblioteke grada Beograda, na kraju Knez Mihailove ulice i na početku Kalemegdanskog parka. Obujte prijatne patike, jer ćete štrapacirati tri sata, a zadovoljstvo za koje je potrebno da se zainteresuju najmanje dve osobe, koje će se prijaviti dan ranije, košta 1.700 dinara za odrasle, 1.270 dinara za decu do 16 godina, a za seniore i studente 1.480 dinara.

Beli dvor

Dvorski kompleks u Beogradu čine Kraljevski dvor i Beli dvor. Kraljevski dvor bio je dom kralja Aleksandra i kralja Petra Drugog, a sada je kuća prestolonaslednika Aleksandra Drugog i njegove porodice. Sagrađen je od belog mermera u srpsko-vizantijskom stilu. U njegovom sastavu je i dvorska kapela, posvećena svetom apostolu Andreju Prvozvanom, koji je zaštitnik i krsna slava kraljevskog doma. Hol kraljevskog dvora ukrašen je kopijama fresaka iz Dečana i Sopoćana. U ovom dvoru nalaze se i biblioteka, kraljev kabinet, plavi i zlatni salon. Deo kompleksa je i Beli dvor. Zgradu zidanu od 1934. do 1937. godine projektovao je arhitekta Aleksandar Đorđević. U centralnom holu Belog dvora nalaze se portret kralja Aleksandra prvog, slikara Paje Jovanovića i radovi Nikole Pusena, Simona Vuea i Fransoa Milea. U Belom dvoru nalazi se i Portret čoveka s flautom, koji stručnjaci smatraju radom Rembranta van Rajna. Posete su moguće samo uz najavu Turističkoj organizaciji Beograda, do 30. oktobra. Ide se subotom i nedeljom, obilazak traje oko dva sata, a prevoz od centra do dvora i nazad i usluge vodiča koštaju 450 dinara po osobi.

Rakijske legende

Ukoliko želite da omirišete autentični šarm Beograda i boemsku atmosferu starih kafana, probajte „rakijsku turu“, koja će vam otkriti tajne najpoznatijeg srpskog pića. „Rakija bar“, Turistička organizacija Beograda i turistički portal „VisitSerbia.org“ pobrinuli su se da svake subote od 17 časova vode ljubitelje rakije (kao i one koji bi hteli da je probaju) u dve stare kafane, da probaju pet probranih vrsta rakije uz mezetluke koji pojačavaju ukus. Doživljaj će upotpuniti stručni vodič pričama o rakiji, rakijskim legendama i anegdotama, uz osvrt na istorijske trenutke i ličnosti koje su obeležile istoriju Beograda, a koje su sigurno bili uživaoci rakije. Polazak najavljujete dan ranije, uživanje u rakiji traje dva i po sata, a mora se prijaviti bar šest (isključivo punoletnih) osoba, od kojih će svaka platiti 2.544 dinara.

Dragana Boškovski
Izvor: Alo

 

[crvendac_011]

Luksuz za medeni mesec

Kratki odmori u ekskluzivnim hotelima i spa centrima

Luksuz za medeni mesec

Ekskluzivan odmor ne morate da tražite van granica Srbije - naša zemlja obiluje fantastičnim hotelima i vilama koje će ostaviti traga u vašem sećanju (i računu u banci)

Raj nadomak Beograda

U blizini Kosmaja, nedaleko od Beograda, gde je priroda ostala potpuno netaknuta i za sve njene ljubitelje zanosna, nalazi se kantri klub hotel „Babe“, koji svima omogućava da nesmetano uživaju i pri tome pruža ekskluzivne usluge.
Ovaj mali raj koji se nalazi na 50. kilometru od Beograda, za dve osobe tokom vikenda nudi neverovatne usluge.
Tako vikend paket za zaljubljeni par, osim noćenja, nudi korišćenje spa centra koji postoji u okviru hotela „Babe“. Spa centar podrazumeva korišćenje bazena, saune i teretane, dok je u cenu boravka uključen i obilazak mini zoo-vrta, i to sve za 9.900 dinara.

Ostale ponude hotela koje nisu uključene u cenu su masaža po ceni od 1.640 dinara po satu, ali i jahanje konja i časovi jahanja u ergeli ovog hotela.

Povratak na selo

Za sve ljubitelje seoskog turizma, koji pri tome preferiraju i udobnost, pravo mesto svakako je rezidencija „Zdravkovac“ u okolini Topole. Na samo sat i po vremena vožnje od Beograda prostire se prava seoske idila, koja parovima pruža mir, prelepe pejzaže i sve ugodnosti savremenog društva.
U selu Jermenovci parovi mogu provesti i nezaboravni vikend i iskusiti kako je to živeti na selu i obavljati svakodnevne seoske poslove, ali ako nemate tih afiniteta, uvek možete da se okrenete sportu. Luksuzan smeštaj u seoskoj idili, a zadržan luksuz savremenog života. Vikend za dvoje koštaće vas 11.000 dinara, uz korišćenje džakuzija i saune, a cena noćenja za više osoba je 16.000 dinara. Ishrana nije uključena u cenu, ali je moguća dostava hrane iz lokalnih restorana.

Probajte vino u Vršcu

Na samoj ivici Panonije nalazi se grad koji čak i njegovi stanovnici opisuju rečima „Vršac - lepa varoš“ iz Sterijinog „Romana bez romana“. Bajkoviti grad Vršac, koji se prostire pod velelepnom kulom zaštitnicom grada, raspolaže lepotama prirodnog ambijenta i znamenitim arheološkim nalazištima.
Tu su i manastiri, crkve, prirodna jezera, dobro očuvana lovišta i nadaleko poznati vršački vinogradi. Nakon obilaska svih ovih znamenitosti, „Vila Breg“ omogućava potpuni odmor i relaksaciju, pa je cena noćenja sa doručkom za dve osobe 11.800 dinara, u koju je uključeno i korišćenje spa centra.
Za sve one koji vole odmor na visokoj nozi, ovo mesto omogućiće im uživanje u hidromasažnim kadama, korišćenje fitnes sale, turskog parnog kupatila i saune. „Vila Breg“ nudi i terapijske i relaksacione masaže, koje se plaćaju dodatno i koštaju od 1.550 do 2.200 dinara. Kupanje sa pogledom na panoramu grada omogućeno je u spoljnim bazenima specifičnog oblika, čak i noću kada ih osvetljavaju neobične lampe.

Kućica u prirodi

Svi oni sa „dubljim džepom“ koji vole planinske predele i lepotu prirode pored reke Drine svakako će moći sebi da priušte vikend iz snova. Za sve one koji vole šetnje, mesto Ovčinjsko Polje na putu ka Ljuboviji, koje je od Beograda udaljeno oko 150 kilometara, omogućava obilazak vodenica potočara, rafting Drinom, plovidbu kanjonom jezera Perućac, kao i sportski ribolov. Sve ove aktivnosti moguće je izvesti uz smeštaj u „Drinskoj kući“ u Ovčinjskom Polju, koja se može iznajmiti za dvoje tokom vikenda po ceni od 18.000 dinara. Ova vila pruža brojne pogodnosti poput korišćenja bazena i džakuzija, kao i predivnog pogleda. Kuća raspolaže nameštajem za bebe, za koje je smeštaj besplatan. Gosti mogu dovesti i svoje kućne ljubimce, a neće imati dodatnih troškova. U cenu nisu uračunati obroci, ali se dostava hrane može obezbediti iz lokalnih restorana i meštana.

Naivna umetnost u Kovačici

Na mestu spajanja banatskih puteva između Pančeva, Zrenjanina i Vršca nalazi se Kovačica, metropola svetske naivne umetnosti. Kovačica je multietnička opština udaljena samo pedesetak kilometara od Beograda, koja zbog sloge među stanovništvom nosi titulu „Najtolerantnije opštine u Srbiji“. Svako ko želi da poseti kulturne znamenitosti ovog banatskog mestašca, a pri tome se odmori i uživa, može odsesti u klubu „Relaks“, koji nudi vikend paket sa mogućnošću korišćenja spa centra - bazena, saune i fitnes centra, po ceni od 12.960 dinara. Ovaj klub omogućava gostima i masaže, parcijalnu i potpunu, po ceni od 850, odnosno 1.600 dinara, što se plaća posebno u odnosu na pun pansion za dvoje tokom vikenda.

Izvor: Alo

 

[zeppelin]

Ko voli neka pogleda: VodopadiSrbije | Svi vodopadi u Srbiji na jednom mestu

Svi vodopadi Srbije na jednom mestu,uskoro i brosura o njima.....

 

[zjovan29]

Reka Gradac



Vrlo često odlazim u svoje duge šetnje pored reke Gradac, koja se u samom Valjevu uliva u Kolubaru. Neću da pišem o reci jer to možete naći na sajtu grada Valjeva. Pokloniću vam samo nekoliko sličica koje će vam dočarati lepotu same reke i njene okoline. Pričaću vam o tome kako sam je ja doživeo i o čemu sam razmišljao dok sam posmatrao njene lepote.



Vrelo Gradca
Na samo vrelo ove reke otišao sam prvi put pre dve godine, o uranku za Prvi maj. To je već dugogodišnja tradicija da se za Prvomajski uranak ide na obale Gradca, a najčešće kod manastira „Ćelije“. Išao sam ranije kao srednjoškolac. Onda sam dugo živeo na drugim mestima i, tek nedavno se ponovo vratio. Tog Prvog maja sa ćerkicom sam otišao do „Ćelija“ i odlučio da ne dangubim, jer nisam, kao većina poneo da roštiljam (to mogu bilo kad i bilo gde), već da taj divan majski dan provedemo šetajući uz reku do samog vrela. Ne znam tačno koliko je to daleko, ali po mojoj proceni prešli smo 6 do 8 kilometara, kroz predivne predele, tek olistale šume uz nekad jači, nekad tiši šum vode. Osećao sam se kao u nekom drugom svetu, odvojen od svakodnevice, od civilizacije. Nigde tragova ljudske prisutnosti, osim ugažene staze, koju su napravili mnogobrojni šetači. Razmišljao sam kako bi na pojedinim mestima bilo lepo živeti. Dolazile su mi slike iz Diznijevih filmova o Grizli Adamsu i njegovim avanturama. Sakupljao sam u očima te slike, a u ušima te iskonske zvuke prirode. Nezaboravan je to doživljaj.



Reka Gradac
Ovo je jedan od brzaka na reci. Mnogo ih je, jer je Gradac planinska reka. Bistrina njene vode daje posebnu sliku. Vidi se svaki kamen preko koga preskače, čak i oni manji koje stalno nosi. Ovo veliko kamenje daje posebnu draž toj lepoti. Podseća me na mala ostrvca. Nisam odoleo želji da zagazim u hladnu vodu i pregazim do nekih od njih, popnem se i tako još više budem deo netaknute prirode. Poseban je to osećaj biti okružen vodom koja te štiti od svega što dolazi iz sveta civilizacije. Sedenje na kamenu usred bistre reke, nagoni na čiste i bistre misli. Ne postoji ništa, samo ti i reka koja teče.



Reka Gradac
Reka ponegde malo zastane, da odmori od teškog preskakanja preko kamenja, da ostavi sve ono što je usput pokupila. Ljudi koji je vole, pomažu joj u tome praveći male brane od kolčeva i pletenkog granja, koliko da se prikupi opalo lišće i granje koje je popadalo u nju, da se rastereti i dalje teče bistra i čista. Na ovakvim mestima i ja zastanem, da ispunim čežnju za mirom i tišinom. Ovde se dobija utisak da reka spava, odmara, pa se i čoveku čini kako je vreme da odmori malo od svih uzbuđenja pređenog puta uz brzake i slika koje lete.



Reka Gradac, jezerce kod brane na Deguriću
Na ovom mestu je još jako davno sagrađena brana za jednu od prvih hidrocentrala u Srbiji, na Deguriću. Hidrocentrala još postoji, malo niže ispod brane, ali više ne radi. Ovo mesto je idealno za kupanje, mada samo za hrabre, jer je voda jako hladna i u sred leta.



Reka Gradac, brana na Deguriću
A ovako izgleda ta brana sa druge strane, gde se voda preko nje preliva. Ovde je poseban doživljaj snage i siline vode i reke. Ko se dobro udubi u taj doživljaj i sam u sebi oseti tu snagu, potrebnu da se krene dalje, bilo uz reku, bilo u život.



Hidrocentrala na Deguriću
Ovako danas izgleda ta hidrocentrala. Obrasla mahovinom, stara i rustična, navodi na sećanja na neka davna vremena kada je struja bila čudo neviđeno. Ali još više na priče iz vremena bez struje, kada se sedelo uz lampe na gas i prepričavali se događaji, priče o vampirima i neobjašnjivim pojavama. Sve to doživim kada gledam ovu sliku i mnoge vodenice koje se nalaze na reci. Njih ću posebno pokazati u nekoj drugoj priči.



Izvor iz Degurićke pećine
Mnogo je izvora na putu od vrela do ušća. Neki izviru odmah pored reke ili malo dalje, a neki, kao ovaj dolazi iz pećine, najveće od mnogo drugih manjih. Pomislim, odakle li sva ta voda od pamtiveka dolazi i nikad ne prestane da izvire. Kako je priroda moćna i neiscrpna.



Bistrina vode
Ovako izgleda kada se u nekom plićaku zagleda u vodu. Ponekad je potrebno pipnuti njenu površinu da bi se uverili da tu zaista ima vode. Bistra i čista podseća nas na nevinost koju smo uprljali civilizacijom.
izvor:alhambra57


Selo odakle sam potekao



Selo odakle su potekli moji roditelji, a time i ja, nalazi se na levoj obali Save, u Sremu kada se od Beograda pođe prema Surčinu i Jakovu. Ima čudno ime – Progar. Nigde i nikako nisam mogao da proniknem u značenje te reči. Osnovano je pre oko 500 godina i oduvek se tako zvalo. Možda ima značenje na nekom drugom jeziku. Iako se nisam rodio u njemu, mnogo sam vremena kao dete, tamo provodio. Kasnije je naišao jedan period u kome više od osamnaest godina nisam odlazio. I tek nedavno, pre oko gdinu dana sam prvi put posle toga ponovo došao.
Dok sam polako vozio i prepoznavao kuće i ulice, video sam nešto što me je odmah rastužilo. Bile su to napuštene kuće koje same polako propadaju i vraćaju se zemlji od koje su i nastale. Neke sam prepoznavao po ljudima koji su tu nekada živeli, po dečacima sa kojima sam se igrao.


U ovoj kući su živeli dečak i devojčica sa kojima sam se igrao. Gde li su sada?


Za ovu kuću mi je jedna mala devojčica ispričala da je to kuća duhova. Ne znam ko je tu živeo, mada mi je rekla, ali nisam mogao da se setim.


Ovo je nekada bila berbernica kod Guska. U selu svi imaju nadimke slične ovom. Bricu su zvali Gusak. Nisam voleo da se šišam, pa kad me ujak vodio na šišanje, psovao sam i njega i Guska.



Rekoh već da se selo nalazi na obali Save. Kada čovek dođe u neke jesenje dane svoga života, počinje da sabira sećanja. Kroz svoja, shvatio sam koliko je ta reka značila u mom životu, da su se na njoj i njenim obalama, od mojih najranijih sećanja pa do danas, desile za mene najvažnije životne role. Moj deda po ocu, bio je alas. Njemu je reka značila sve. Mnogi me porede sa njim. Koliko su u pravu vidim kada se nađem u svom selu. Ne propustim dan da ne odem do reke u bilo koje doba i po bilo kakvom vremenu. Stojim u tišini, pušim i puštam da mi misli i sećanja nosi reka. A koliko je mom dedi značila, evo odlomka iz moje priče koju sam objavio na blogu Archibald57:
„Из великог рата вратио се као заробљеник. Кад је у рат пошао, његово село припадало је великом аустроугарском кајзеру. Када се вратио, била је то Србија. Ни једно ни друго није му ништа значило. Једино за чиме је све то време патио била је река, велика и моћна, на којој се родио, растао и којом је отишао. Из великог рата донео је подеран модри шињел, писменост, два научена језика и неколико књига покупљених негде успут. Чудан ратни профитер је био, као што је и чудан човек био.
У пусто село стигао је касно, ноћ је била густа од измаглице и мраза, поред своје куће тихо и без освртања је прошао, и право на реку отишао. Покривена танком сумаглицом, хладна и моћна, ваљала се као нека огромна змија. Гледао је дуго мутни одсјај пуног месеца на њеним леђима. Сео је на oбалу, завијао дуван и пушио. Tако га је јутро затекло“.




Kada se ulazi u selo, sa desne strane puta nalazi se ogromna i prelepa šuma. Zove se Bojčinska šuma. Mnogi Beograđani znaju za to mesto. Nekada je nadomak šume radio restoran „Romantika“ u koji su nekih šezdesetih godina dovodili važne ličnosti na večeru. Jedni od njih su bili Ričard Barton i Sofija Loren, o čemu se u selu i danas priča. Kuća u kojoj se nalazio taj restoran postoji i danas, ali je urasla u travu. Malo niže, na obodu šume sada postoji drugi restoran koji se zove „Nova Romantika“. Nikada nisam ušao tamo, iako kažu da je prelepo uređen, ali nekako sve što ima prefix „novo“ meni deluje bez duše. Možda grešim…




Gubitak koji sam doživeo zbog zatvaranja „Romantike“ donekle je nadomestio restoran koji je napravljen u samoj šumi. Zove se „Koleba“, da, nije greška, baš se tako zove, jer Progarci tako kažu za „kolibu“. Uređen je u ruralnom i etno stilu i zaista je građen od blata kao nekadašnje kuće „nabijače“. Odmah pored je velika letnja pozornica na kojoj se od juna do kraja septembra održavaju „Bojčinske letnje svečanosti“, subotom i nedeljom (koncerti svih vrsta muzike, pozorišne predstave i folklorni spektakli).




Iako je s početka priče delovalo da moje selo odumire, ipak se u njemu dešava mnogo što-šta lepo i živo. Ali namerno sam priču učinio ovakvom, jer sam tim redosledom i ja doživljavao ponovni povratak u njega. Često od tada odlazim, makar i na jedan dan, jer kada se tamo nađem, čini mi se kao da sa neke visoke planine gledam dole ceo svoj život, a to je lep osećaj.
izvor:alhambra57


U Brankovini



Prošlog proleća (na moju sramotu) prvi put sam otišao u selo Brankovina, koje je udaljeno samo dvadesetak kilometara od Valjeva, da posetim mesto odakle potiču srpski velikaši porodica Nenadović (Prota-Mateja, Ljubomir, Aleksa…) i gde je učila školu i jedno vreme živela naša velika pesnikinja Desanka Maksimocić.
Kada je u pitanju Desanka Maksimović, osim lepog ambijenta i mesta gde se sve to nalazi, nije bilo bog-zna-šta da se vidi i čuje osim onoga što se već zna. Pogotovo što je sama škola-muzej toga dana bila zatvorena. Video sam tu školu u kojou je išla i kuću u kojoj je živela, i evo kako to izgleda:



Škola u koju je išla Desanka Maksimović



Kuća u kojoj je živela Desanka Maksimović
Odmah uz školsko dvorište nalazi se crkva sa velikom portom i crkvenim domom.



U porti crkve sahranjivani su srpski velikaši, porodice Nenadović. Njihovi nadgrobni spomenici su dobro očuvani i na njima se mogu još uvek pročitati svi podaci koji su se u ono vrem stavljali na nadgrobne spomenike, pod uslovom da se razume starosrpski jezik i pismo.




Međutim, ono što je mene najviše iznenadilo i prilično oduševilo bile su oznake ili simboli koji su se nalazili na nadgrobnim pločama Nenadovića. Bili su to simboli vitezova Templara i masonski simboli.




Na ovoj nadgrobnoj ploči vidi se lobanja sa ukrštenim kostima, masonski simbol koji se može naći na grobovima prvih masona u Škotskoj, a u vrhu se nazire templarski krst.





Na ovoj slici se oba simbola vide jasno. Ako se zna da su Nenadovići živeli u 18.veku, a da su se prvi Masoni pojavili u 17. veku u Škotskoj, i da su prvi red Masona osnovali vitezovi Templari koji su preživeli, ili pobegli od masovne hajke, hapšenja i pokolja francuskog kralja Filipa IV (zvanog Filip Lepi) u 15.veku, onda je više verovatno da su Nenadovići bili pripadnici tog viteškog reda (a bilo ih je po celoj Evropi), nego pripadnici neke masonske lože, što isto tako nije isključeno. Moje skromno znanje o ovoj temi me je navelo na ovakvo razmišljanje.
Možda će me neko ko je stručniji u ovoj oblasti demantovati, a to bi samo značilo da ću naučiti nešto novo.





Kao prilog mom razmišljanju evo slike iz knjige koja se bavi tom temom, na kojoj se jasno vidi isti simbol kao na nadgrobnim pločama Nenadovića.
Još jednom napominjem da je sve što sam ovde naveo plod mog razmišljanja, na osnovu skromnog znanja o ovoj temi i neka mi niko ne zameri ako sam pogrešio, naprotiv, voleo bih da, ako nisam u pravu, čujem pravo tumačenje.


Petnička pećina




Nadomak Valjeva, na desetak kilometara užičkim putem, nalazi se selo Petnica. Mnogi su i čuli za njega, jer se tu nalazi jedan od većih Istraživačkih centara u Srbiji, ali i jedna od velikih pećina koju istražuju oni koji se nađu u tom istraživačkom centru. Kada su fotografije tu, reči su suvišne da opišu taj ambijent. Zato neka krene fotoshow.



Ovako izgleda dvorana, ulaz u Petničku pećinu. Iz pećine ističe potok koji malo dalje zovu Petnička reka.

U Sidneju, ali i još nekim gradovima, utrošeno je mnogo novca i truda da bi se napravila jedna ovakva dvorana. U Petnici je priroda podarila Srbiji jednu. Ali ispostavilo se da su ugostitelji bili preduzimljiviji i maštovitiji da je iskoriste…




Uređene kaskade Petničke reke odmah po njenom izlasku iz pećine.




Ovde se Petnička reka pušta na slobodu.



Ako se ne može doći na neki koncert klasične muzike ili operu, može se dobro pojesti i popiti uz, ipak prijatne zvuke ciganskog orkestra.



Na kraju veličanstven pogled na izlaz iz pećine.


Vodenice i brvnare




Na onoj predivnoj reci, Gradac, koju sam već predstavio ovde, ima dosta starih vodenica, a oko nje i brvnara koje su još u upotrebi. Jednu od njih je možda posećivao i Sava Savanović, poznati vampir iz pripovedaka Milovana Glišića. Kad ih gledam, ne mogu a da se ne vratim u vreme kada su bile pune pomeljara i kada su se u njuma, uz vrelu kafu i ljutu šljivovicu, ispredale priče, slične Glišićevim pripovetkama. Možda ih je on samo preneo na papir i ostavio nam deo te atmosfere za sva vremena. Toj pisanoj reči ja dodajem i sliku, možda će tako ugođaj biti potpuniji. Možda će neko oda vas poželeti da ponovo pročita neku od Glišićevih pripovedaka, ili ako ih do sada nije čitao, poželeti da ih pročita.












izvor:alhambra57