Upoznajmo Srbiju

[zjovan29]

Jugozapadna Srbija

Za jugozapadnu Srbiju kažu da nema ni lepšeg kraja ni gostoprimljivijih ljudi. Retko se koji kraj Srbije može porediti sa lepotama jugozapadne Srbije. Maleni gradovi smešteni su između idiličnih, gotovo nestvarnih predela. Rajska planina Tara, vodopadi, Šarganska osmica – pruga kojom jezde vagoni stari stotinu godina, Drvengrad Emira Kusturice, fascinantan kanjon Uvca sa beloglavim supovima, gorska jezera,prelepa sela, mirisne i šumovite planine, drevni manastiri Mileševa i Rača,brojne crkve brvnare, pećine, tvrđava u Užicu, splavarenje Limom....

Na Zlatiboru i Tari turistička sezona ne postoji jer zbog obilja sadržaja gostiju ima uvek. Ovde možete naučiti i neki od starih zanata: vez, pletenje, obrada keramike, tkanje... Planine jugozapadne Srbije idealne su za spoj posla, stručnog usavršavanja i odmora. Zlatiborski i hoteli na Tari poseduju najsavremenije kongresne centre, a poslednjih godina učesnici seminara često borave i na Mokroj Gori.

izvor:discoverserbia

Zapadna Srbija

Najveći deo stanovništva zapadne Srbije potiče iz Hercegovine. U vreme kada su se doseljavali, nakon velike seobe Srba, ovi krajevi bili su pusti. Na herojsku tradiciju naroda zapadne Srbije podsećaju mnogobrojni spomenici na Mišaru, Ceru, u okolini Valjeva...General Draža Mihajlović je svoj štab držao na Ravnoj Gori, nedaleko od Valjeva.

Obeležje zapadne Srbije je i reka Drina, koja je ovde prava troma ravničarska reka, kao da se zasluženo odmara nakon svih onih vijuganja kroz planine na svom gornjem toku. Pokraj Drine, blizu Loznice je Tršić, rodno mesto Vuka Karadžića. Očekuje se da Drina sa Zvorničkim jezerom narednih godina postane zaštitni znak turizma zapadne Srbije. U okolini Ljubovije već su podignuta prva etno naselja.
Druge nedelje juna održava se popularna „Drinska regata“, a pored sportova na vodi, planinarima preporučujemo planinu Bobiju(1272 m) i kanjon Trešnjice. Na ovom prostroru nalaze se i tri banje pogodne za bolesti reumatizma.

izvor:discoverserbia

Dodato posle 12 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Šumadija

Dobila je ime po šumama kojih je nekada ovde bilo puno. Šumadija je srce novovekovne Srbije i u geografskom i u istorijskom smislu. Prvi srpski ustanak počeo je u Orašcu kod Aranđelovca, drugi u Takovu kod Kragujevca. Zato je i kralj Petar za mauzolej dinastije Karađorđević odabrao Oplenac kod Toplole.

Na krajnjem jugu nalazi se Ovčarsko - Kablarska klisura poznata po prirodnim lepotama i manastirima. Seoski turizam je razvijen, a razigrani šumadijski pejzaži sa šumama i livadama prosto mame turiste.

Pomoravlje

Pomoravlje je oblast u centralnoj Srbiji bogato raznim sadržajima: vodopadi Veliki Buk i Prskalo, pećine, kanjoni, akva park u Jagodini, tvrđava u Smederevu - poslednja prestonica srednjovekovne srpske države.

U XIV veku, pred naletima Turaka, ekonomski i kulturni centar Srbije pomera se na sever u oblasti današnjeg Pomoravlja, gde neimari odvojeni od matice, stvaraju novi arhitektonski stil u kojima koriste tekovine srpsko-vizantijske škole, ali ih u isto vreme obogaćuju novim elementima. Tako nastaje Moravska arhitektonska škola čiji su najznačajniji predstavnici manastiri Ravanica, Manasija i Kalenić.

U vremena davna na prelepim obalama Velike Morave sagrađeno je sedam pravoslavnih manastira koje je danas moguće obići ploveći udobnim čamcima na moravskim talasim.

Istočna Srbija

Idući kroz istočnu Srbiju imaćete osećaj da putujete kroz vreme. Lepenski Vir je sedište jedne od najznačajnijih praistorijskih kultura. Tu su i svedočanstva vezana za boravak Rimljana na ovim prostorima: Trajanova tabla i ostaci Trajanovog mosta, Viminacijum kod Kostolca, palata Feliks Romulijana kod Zaječara. U srednji vek uvešće vas tvrđava Golubac, a u vreme Osmanlija tvrđava Fetislam.

Teško je reći da li je istočna Srbija bogatija kulturno-istorijskim spomenicima ili prirodnim lepotama. Pečat ovom kraju daje reka Dunav sa Đerdapskom klisurom, jednom od najlepših u Evropi. Pećine otvorene za turističke posete, Srebrno jezero za vrele letnje dane i naravno još uvek neotkriven biser, kanjon reke Vratne, upotpunjuju riznicu prirodnih lepota.

Sve ovo začinjeno mistikom vlaške magije, legendama, neobičnim običajima poput ispiranja zlata u Peku i bogatim kućama populacije koja se u drugoj polovini prošlog veka iselila u zapadnu Evropu čini ovaj kraj jedinstvenim u Srbiji..

Raška

Ibarska dolina ili Dolina kraljeva kako je je još zovu, predstavlja srce srednjovekovne srpske države. U njoj leže najveće svetinje srpskog naroda, manastiri Studenica, Žiča, Đurđevi stupovi, Sopoćani, a ulaz u dolinu još uvek čuva tvrđava Maglič.
Sa obe strane Ibra uzdižu se planine. Sa jedne strane to je ,,krov Srbije”, nacionalni park i skijaški centar Kopaonik, a sa druge Golija, proglašena od strane UNESCO-a rezervatom biosfere.

Jugoistočna Srbija

Iako u sebi nosi mnoga blaga, jugoistočna Srbija je još uvek neotkrivena. Đavolja Varoš je široj javnosti postala poznata tek nedavno, kada je nominovana za izbor svetskih čuda prirode, kanjon reke Jerme su upoznali samo pravi avanturisti, a Vlasinsko jezero na 1200 m nadmorske visine, iako davno izašlo iz anonimnosti, još uvek je neurbanizovano.

U prošlost će vas na kratko vratiti Justinijana Prima kod Lebana ili Medijana, palata rimskog cara Konstantina u njegovom rodnom Naisusu, današnjem Nišu. U Nišu se nalazi i dobro očuvana turska tvrđava iz XVIII veka i u svetu jedinstveni spomenik Ćele Kula.

Beograd

Glavni grad Srbije ima preko 1,5 milona stanovnika i leži na ušću reke Save u Dunav. Zahvaljujući svom položaju, oduvek je bio spoj između istoka i zapada. Beogradom su 3 veka vladali Turci zbog čega pojedini delovi grada izgledaju potpuno orijentalno. Najbolji period za posete je od aprila do septembra.

Rušen je u ratovima mnogo puta tako je samo mali broj starijih građevina preživeo. Najznačajniji je Kalemegdan, čarobna tvrđava na ušću dveju reka. U Beogradu se nalazi i jedan od najvećih pravoslavnih hramova na svetu, Hram Svetog Save. Ipak, najveća vrednost Beograda je njegov duh, ljudi, uvek puni restorani i kafići, žive ulice i noćni život.

Bačka

Prostire se između Dunava i Tise i u njoj se nalaze dva veoma zanimljiva grada za turiste: Novi Sad i Subotica. Nekoliko kilometara od Subotice nalazi se Palićko jezero, stari mondenski centar sa brojnim kulturnim i zabavnim događajima, a nedaleko od njega Ludoško jezero poznato po svojoj netaknutoj prirodi.

Specifičnost Bačke su stari dvorci (Fantast, Čelarevo) i salaši, koji danas služe kao restorani ili hoteli. Popularno izletište Zobnatica se nalazi na putu Novi Sad – Subotica. Poznato je po ergeli konja, lovu i ribolovu. Na turističkoj karti mesto su našle i dve banje: Banja Junaković i Banja Kanjiža.

Banat

Beskrajna ravnica između Dunava i Tise i granica sa Rumunijom i Mađarskom. U KovačiciDeliblatskoj pesčariBela Crkva nadomak Pančeva većina stanovnika bavi s naivnim slikartstvom pa je svaka kuća istovremeno i mala galerija. Specifičan i redak reljef u Evropi nalazi se u koja se pruža sve do Dunava na jugu. Na krajnjem jugoistoku Banata smestila se ili "Banatska Venecija" kako je neki zovu zbog sedam jezera i obilja rečnih tokova.


Srem

Sirmium, jedan od značajnih gradova Rimskog carstva nalazio se u Sremu Kada je carstvo nestalo, nestao je i Sirmium. Na žalost njegovi ostaci danas leže ispod Sremske Mitrovice, ali se pojedini delovi starog grada ipak mogu videti.

Na korak od Sremske Mitrovice leži ribolovcima i ljubiteljima ptica zanimljiva Zasavica. Ptice se mogu posmatrati i na poznatijoj Obedskoj bari. Od kulturno-istorijskih spomenika značajni su Fruškogorski manastiri i naravno jedna od najvećih tvrđava Evrope - Petrovaradinska tvrđava.

Kosovo



Najbrojniji i najočuvaniji spomenici na teritoriji Kosova su srpske crkve i manastiri. Najznačajniji od njih su: Pećka Patrijaršija, Gračanica, Đurđevi Stupovi, Dečani.

Broj spomenika iz turskog i rimskog perioda takođe nije mali.

U okolini Kosovske Mitrovice, postoji nekoliko istorijskih lokaliteta. U dolini Ibra, pronađeni su ostaci rimskog grada Municipiuma, u mestu Brnjaci leže ostaci dvora kraljice Jelene Anžujske, koja je u njemu umrla. Na ušću Sitnice u Ibar, nalazi se srednovekovni grad Zvečan, a u Vučitrnu najstariji sačuvani kameni most na teritoriji Srbije (XIV vek).

Samo kilometar og Gračanice, nalaze se ostaci Ulpijane – rimskog i vizantijskog grada. 30 km istočno od Gračanice još uvek stoje zidine Novog Brda, jednog od najjačih privrednih centara srednjovekovne Srbije. Srebro i zlato iz rudnika u Novom Brdu bili su cenjeni širom Evrope i grad je imao oko 40.000 stanovnika, što je za to vreme bilo veoma puno.

Nedaleko od Orahovca, nalazi se izolovana od sveta, Velika Hoča, jedno od većih srpskih naselja na Kosovu, sa oko 700 stanovnika. Kraj je poznat po proizvodnji kvalitetnih vina, ali i jedinstvenim primercima stare arhitekture i pivnicama sličnim onim u Rajcu i Rogljevu.
izvor:discoverserbia

 

[zjovan29]

OVČASKO KABLARSKA KLISURA

Geografski položaj

Nalazi se u centralnom delu Srbije, gde je reka Zapadna Morava izmedu planina Ovcar i Kablar usekla klisuru impozantnih razmera.
Deo doline Zapadne Morave koji spaja Požešku i Cacansku kotlinu pocinje na 1. km nizvodno od sastavaka Đetinje i Moravice i pruža se na dužini od 27. km, do ušca Kamenice u Moravu. Njen nadublji i najizrazitiji deo – Ovcarsko-kablarska klisura, duga je 16 km, mereno duž recnog korita, skoro duplo više nego kada se izmeri pravolinijski, što je posledica izrazitog vijuganja reke i dolinskog dna.
Najveca dubina klisure je u njenom središnjem delu i ona, u odnosu na vrh Kablara, iznosi oko 620 m, a u odnosu na vrh Ovcara 710 m. U ovom delu dolinske strane imaju i najvece nagibe, uglavnom preko 300.

Osnovno prirodno obeležje klisure cini reljef, pre svega upecatljivi masivi Ovcara i Kablara, po kojima je i dobila ime. Impresivne litice i razigrani greben Kablara odaju utisak ogromnog okamenjenog talasa koji svakog trenutka može udariti u Ovcar. Južne stenovite padine i vrhovi Kablara strmo se obrušavaju u reku. Na ovim padinama su otvori pecina i potkapina. Kao kontrast surim padinama Kablara, padine Ovcara se blaže spuštaju do reke, prekrivene zelenim, šumskim masivima.
Zapadna Morava, koja ih razdvaja, ovde je usporila svoj tok i usekla 3 jedinstvena meandra, od koji su prva 2 pravi geomorfološki fenomeni, poznati kao „uklješteni meandri“.

Serija malih slapova i bigrenih basencica, kao i manja bigrena terasa sa relativno visokim terasnim odeskom, duž Banjskog potoka, posebna su atrakcija. Zanimljivo je da proces izlucivanja sige i danas traje.
Strme i stenovite strane Kablara, njegovi ostenjaci i šumski komleksi, kriju brojne vrste ocuvane flore, cesto reliktnog karaktera. Karakteristicne vrste u klisuri su ruj, grab, grabic, sitnolistna lipa, krunilostna lipa, crni jasen, ruj, hajducka oputa, lovorolisni jeremicak.

Fauna je takode bogata, kao posledica dobre ocuvanosti i raznovrsnosti staništa (šumska staništa, stene, litice, vodena staništa, pašnjaci i livade). Cesto se mogu videti šumska kornjaca, barska kornjaca, šareni daždevnjak, kuna zlatica, kuna belica, jazavac, divlja macka,vidra, sivi soko, suri orao, siva caplja, jarebica kamenjarka.


U senkama šuma, na obali reke, na malim zaravnima i priljubljeni uz stene krije se 11 srednjovekovnih manastira, jedinstvenih po mestu u kome se nalaze i vremenu kada su nastali. Na levoj strani Zapadne Morave nalaze se Blagoveštenje, Ilinje, Savinje, Nikolje, Uspenje i Jovanje, a na desnoj Sretenje, Trojica, Preobraženje, Vaznesenje i Vavedenje. Po kulturnom i duhovnom znacaju, kao i umetnickoj vrednosti ova grupa manastira je odmah iza Fruškogorskih manastira.


Ovčarsko-kablarski manastiri

Smatra se da su prvi manastiri izgradeni posle katalonske najezde 1307-1309. godine kada su stradali manastiri na Svetoj gori Atonskoj.
Bežeci u dubinu Balkanskog poluostrva srpski kaludjeri su u ovoj klisuri osnovali svoje manastire. Sledeci veliki talas je usledio posle Maricke bitke, a dolaskom Turaka ovi manastiri dobijaju nove uloge, cuvara duhovnosti i identiteta Srba, ali i golih života za zbegove koji su se skrivali u klisuri, pecinama ili okolo manastira.U mnogima od manastira postojale su prepisivačke škole (Sretenje, Blagoveštenje, Nikolje...), biblioteke i riznice, tako da su, zahvaljujući svojoj skrivenosti, u doba Turske vladavine predstavljali bitan faktor u očuvanju srpske pismenosti i kulture.
Po njima i po samoj prirodi ceo kraj dobio je u narodu ime Srpska Sveta gora.
Retko je gde na tako malom prostoru sagradeno toliko manastira. Sada ih ima deset i dva sveta mesta i to:


Na desnoj strani Morave su:


-Manastir Vavedenje, na izlasku iz klisure, (danas parohijska crkva)
-Manastir Vaznesenje, spram Jovanja na drugoj strani reke, par stotina metara udaljen,
-Manastir Preobraženje, nekad se nalazilo na levoj obali 2 kilometra uzvodno od Nikolja, naspram starog manastira,
-Manastir Sveta Trojica, na brdu, naspram Blagoveštenja,
-Manastir Sretenje, nedaleko od Sv. Trojice, na podnožju ispod samog vrha Ovcara,


Na levoj obali Morave su:


-Manastir Blagoveštenje, 2 kilometra od Preobraženja, iznad Ovcar Banje,
-Manastir Ilinje, na brdu nad Blagoveštenjskim tunelom, sada metoh manastira Blagoveštenja,
-Manastir Jovanje,6 kilometara uzvodno od Vavedenja, nekada najvažniji manastir, „lavra“,
-Manastir Nikolje,2 kilometra uzvodno od Jovanja,
-Manastir Uspenje, crkvica pronadena kod ruševina Jovanjske kule, metoh manastira Jovanja
-crkva posvecena Svetom Savi i crkva-pecina Kadenica.
izvor:ucenickiradovi.svetisava

 

[crvendac_011]

Pitome i romantične Divčibare

Pitome i romantične Divčibare

Radio 021 03.12.2010 06:19



U centralnom delu planine Maljen, 38 km jugoistočno od Valjeva nalaze se Divčibare, visoravan koja se pruža od Crnog vrha, Paljbe, Golupca do Velikog brda.

Divčibare imaju blagu i prijatnu klimu. Zbog svog dobrog geografskog položaja, do Divčibara dopiru vazdušne mase iz Mediterana i sukobljavaju se sa vazdušnim masama Karpata i Panonske nizije, čime se može objasniti prisustvo joda u vazduhu, pa su Divčibare sredinom prošlog veka proglašene za klimatsku banju.

Iako postoji ski staza i aktivna žičara, Divčibare su pravo mesto za ljubitelje šetnje, kao i za porodični odmor. Sve pešačke staze su označene planinarskim oznakama na stablima drveća. Prilikom šetnje treba pratiti ove oznake koje su u obliku crvenog kruga sa belo obojenim središtem. Na početku staza i na raskršćima su drveni putokazi.

Novom Sadu su Divčibare najbliže planinsko turističko mesto (177km), a do njih se stiže šabačkim putem preko Valjeva i Kaone.

Pored hotela i odmarališta, Divčibare nude kategorizovan privatni smeštaj koji je veoma lako pronaći i rezervisati putem Interneta.

 

[crvendac_011]

Дворац изгубљених душа

ЗАНИМЉИВА СРБИЈА: СТАРИ ЗАМАК У БЕОЧИНУ


Дворац изгубљених душа


Некада понос богате породице Шпицер, данас је оронула лепотица која нема никакву намену.Ограђена жицом, чека боља времена да буде сређена како јој иприличи


Фото Милан Јанковић



Живот и трајање сваке грађевине зависи од њених станара. Чим у њој нема руке и духа човека, она почиње да пропада. У историји су познати многи велелепни објекти које је појео „зуб” времена онда, када су престале бити место становања. Најбољи пример за то је Стари дворац у Беочину, за који се тврди да је био један од најлепших у овом делу Европе.
Дворац је саграђен 1898. године, по пројекту Стеиндал Имреа, и припадао је породици Шпицер, богатим велепоседницима немачког порекла који су имали знатан акционарски удео у Беочинској фабрици цемента, тако да је декорацију диктирала намена и веома угледан економски статус његових власника. Вредност објекта огледа се у споју, на јединствен начин усклађених стилова и модерних уметничких струјања у архитектури на преласку два века, од романтике, готике, ренесансе и барока, до сецесије, који се уочавају на трифорима, терасама, аркадама, оградама, куполама...

Пре и после рата
Посебну пажњу привлачи ентеријер централног хола. Њиме доминира камин од зелене керамике, урађен по посебним нацртима. Зидови хола стилизовани су биљним орнаментима и обложени дрвеном ламперијом, као и галерија на спрату са балустерима урађеним у пуном дрвету.
Шпицеров дворац, како мештани називају ово импозантно здање, био је окружен парком, засађеним у време његове изградње. Читава та зелена површина служила је као врт у коме је уживала ова богата немачка породица. Други светски рат променио је судбину дворца и читавог окружења. Власници су се одселили у Немачку, где и данас живе њихови потомци, а у њихов дојучерашњи дом уселила се немачка команда. После рата је национализован и једно време у њему је била школа, затим библиотека, Дом културе, Радио Беочин, Дом за војне инвалиде и, на крају, ресторан.
Након тога, ова оронула лепотица више нема никакву намену. Ограђена је жицом и чека нека боља времена да буде сређена и дотерана, како јој иприличи. Око дворца расте шибље, у парку су терени за фудбал и кошарку, а испред је импровизована имитација бунара, подигнута за потребе снимања Кустуричиног филма „Црна мачка бели мачор”. Поменути филмски декор, наравно, одудара од амбијента који влада око дворца, али до сада се, изгледа, није нашао нико надлежан да га сруши.Кустурица, међутим, није први и једини редитељ који је снимао у замку. Старији Беочинци сећају се да је, крајем седамдесетих година 20. века, у овој сремској вароши боравио и Клинт Иствуд лично, ради снимања неколико сцена из једног кримића, управо у Шпицеровом дворцу.
– До 1988. године, бригу о овом објекту водила је „друштвена заједница”, а закупци онолико колико су их на то уговорне обавезе приморавале. Веома важан корак, који је потврда изреке „пут до пакла поплочан је најбољим намерама”, чини нико други довласник објекта – Република Србија. Наиме, Влада Републике Србије 1997. године проглашава Стари дворац за споменик културе и тиме сваком ко би показао интерес за овај објекат поставља веома ригорозне услове његове обнове и коришћења. Немоћна, Општина последњи трзај за његов спас чини годину дана раније, одвајајући значајна средства за реконструкцију крова Старог дворца. Прича се, нажалост, ту завршава – каже Секула Петровић, начелник Општинске управе Беочин.

Потонуле све наде
У последњих десетак година било је још неколико покушаја да се Старом дворцу врате стара слава и сјај.
– Први, можда и најозбиљнији преговори, вођени су 2005. године са представницима италијанске групе „Адиге Битуми”. Они су израчунали да би само за измештање транспортне траке било потребно око 700 хиљада евра, а за комплетну обнову два и по милиона евра. Разговори, вођени уз посредовање Покрајинског завода за заштиту споменика културе, на почетку су много обећавали, а онда су одједном престали. Други озбиљан понуђач, Институт за економику пољопривреде из Београда, у сарадњи с представницима Амбасаде Аустрије, нудио је да Стари дворац постане центар постдипломских студија из области пољопривреде за овај део Европе. Ти преговори вођени су 2007. године са много мање ентузијазма и са истим завршетком. На крају, када су сви Беочинци помислили – трећа срећа – озбиљне намере за закуп Старог дворца изнео је Немац Николас Вајс. У новембру 2008. године, представници локалне самоуправе са њим потписују Протокол о намерама, међутим на јавни позив за прикупљање понуда за закуп Старог дворца не јавља се нико – не крије Петровић.
Многи су „сламку спаса” видели и у приватизацији Беочинске цементаре. Али, узалуд. Мада се, према незваничним информацијама, фирма „Лафарж” обавезала уговором да среди све културне знаменитости на територији општине Беочин, па и стари Шпицеров дворац, од Снежане Петровић, руководиоца службе комуникација у „Лафаржу”, сазнали смо да о томе јесте било говора, али та тема тренутно није актуелна, јер је дошло до званичне измене тог уговора.
– Анексом овог уговора закљученим 26.02. 2008. уговорне стране су се сагласиле да средства из области „Култура” неће бити утрошена за реновирање Старог дворца, из разлога што то није у приоритету потреба Општине Беочин – објаснила је Снежана Петровић.
И тако су све наде пале у воду.
– Ово лепо здање, некада понос власника богате породице Шпицер, данас више подсећа на кућу духова, запуштену и заборављену од свих, него назграду под заштитом. Поразбијани су прозори и врата, промаја слободно фијуче, па се стиче утисак да је Шпицеров дворац заиста постао уточиште невидљивих тајанствених становника из неких прошлих времена. Омиљено место редитеља и филмских екипа („Чувари замка”, „Рани радови”, „Доручак с ђаволом”, „Дечак и виолина”, „Црна мачка, бели мачор”...) данас је само амбијент за један хорор у којем као статисте видим све нас. Стојимо и чекамо да „дворац изгубљених душа” постане гомила камена и успомена. Понекад само, у неком од кадрова бројних филмова снимљених на овом месту, старији, који памте овај објекат у пуном сјају, могу да се подсете како је некад изгледао. Подсете и уздахну – каже са сетом Секула Петровић.

Дана Станковић
Објављено: 05.12.2010.
Извор: Политика магазин

 

[crvendac_011]

Краљевска вина чувају срце

ЗАНИМЉИВА СРБИЈА


Краљевска вина чувају срце


У музеју на Опленцу међу експонатима су и три бурета, свадбени поклон краљу Александру и краљици Марији „од Срба, Хрвата и Словенаца”


Фото Милан Јанковић



Мало је шта остало од знамења и симбола што би подсетило на бившу југословенску државу и недавно минули 1. децембар који се некада славио као Дан уједињења. Шаховница и четири оцила крајем двадесетог века били су симболи рата, а почетком тог истог века стајали су једни поред другог на застави заједничке државе. И данас се могу понегде наћи, на некој застави која се чува у музеју, а једно од таквих места је и задужбина краља Петра Првог Карађорђевића на Опленцу, брду код Тополе.
И задужбина је делила судбину ових простора: подизана, рушена, запуштана и обнављана. Позната је по цркви са криптом где су сахрањивани чланови породице Карађорђевић, музеју, неколико вила, виноградима и винском подруму и музеју.
Сада је дошло време обнављања, од пре шест година на опленачким падинама поново се крче шуме и саде чокоти. У привременом винском музеју поред више интересантних експоната налазе се и три бурета са српским, хрватским и словеначким грбом и почетним текстовима химни: „Боже правде”, „Лијепа наша” и „Напреј заставе славе”. То је био свадбени поклон краљу Александру и краљици Марији од три јужнословенска народа. Српско и словеначко буре су са страна, а хрватско, упадљиво највеће, налази се у средини.
На Карађорђевиће се, благо речено, и даље не гледа са симпатијама у многим деловима бивше заједничке земље, у Србији се деведесетих година полако мења однос према овој династији, па се тако обнавља рад и Задужбине на Опленцу. Занимљиво је да и пословични Словенци гледају на Карађорђевиће све мање идеолошки а све више практично. Пошто су Карађорђевићи као владари оставили трага и у овој држави, пословни људи то користе како би додатно привукли пажњу на њихове туристичке центре, одмаралишта и бање где су боравили чланови династичке породице.
У опленачком винском музеју који служи и као подрум у два доња нивоа налази се огромна бачва од 3.233 литра коју је 1909. године Петар Јоксић унук Карађорђевог буљубаше поклонио краљу Петру Првом.
Краљ је иза цркве маузолеја направио мали подрум и ту је до почетка Првог светског рата прерађивано грожђе. Једино што је сачувано из тог првог подрума је та стара бачва, са лепим угравираним рељефом и поруком: „Онај који не зна да треба рујна винца пити није човек него изрод, тог ће земља клети”.
Данас је то буре изложено у склопу привремене музејске поставке о развоју виноградарства на Опленцу. У припреми је и стална поставка о виноградарству опленачког краја, а посебно на задужбинском имању.
Савремена винарија је подигнута 1931. године и дан-данас је једна од најбољих у Србији.
У привременом винском музеју изложени су вредни експонати, међу којима и бурад из словеначких места Јерузалема и Птуја, али то је и место где се производи вино. У два нивоа испод земље леже оригиналне храстове бачве из 1931. године које чекају обнављање, а чији ће капацитет бити око 400.000 литара вина.
– Опленац је шездесетих година остао без иједног чокота винове лозе, да би обнављање засада кренуло од 2004. године. До сада је засађено 11 хектара најплеменитијих сорти: шардоне, совињон, бургундац и других. Опленачка вина проглашена су шампионима новосадског сајма, већ освајају вредне награде, а кренули смо од нуле, каже управник задужбине Миладин Гавриловић.
Занимљиво је да је у опленачким винима пронађен најидеалнији однос посебног састојка ресвератрола који десетоструко смањује ризик од болести срца, како је показало једно међународно истраживање. Стручњаци сада покушавају да утврде које су предности опленачке производње у односу на вина из других земаља.
Управник Гавриловић наводи да су се прва вина из краљевске винарије нашла на тржишту, а једном су дали краљевско име „суверен” и надају се да ће бити суверено и на тржишту, што ће додатно помоћи главном циљу, да задужбина издржава саму себе.
--------------------------------------------------------------------
Карађорђев град
Следеће године биће свечано обележено два века од подизања Карађорђевог града у Тополи. Данас је очуван Карађорђев конак са кулом, црква, вождова задужбина, где је почивао пре него што је пренет у крипту на Опленцу, школа коју је градио претворена је у библиотеку, а овде је сазидана и прва српска касарна.


Драгољуб Стевановић
Објављено: 12.12.2010.
Извор: Политика магазин

 

[zjovan29]

Vlasinsko jezero

nedovoljno iskorišćeni turistički potencijal juga?

Vlasinsko jezero je prelepo akumulaciono jezero na jugoistoku Srbije sa površinom od 15 km² i dubinom do 35 m. U jezero svakog minuta pritiče dva kubika vode prvog kvaliteta. Vlasina, Vrla, Jerma, Božička reka, Lisinska reka i LJubotenska reka sa njihovim pritocima (oko 110 ukupno) čine sliv jezera.

​

​

Vlasinsko jezero se nalazi na teritoriji opštine Surdulica. Jezero, okruženo planinama Gramada, Vardenik i Čemernik, nalazi se na 1.213 m nadmorske visine. Izgradnja brane 50-ih godina prošlog veka je na položaju nekadašnjeg blata Vlasine stvorila jezero.​

Takozvana plutajuća ostrva, koja nastaju pri dizanju vodostaja jezera su specifičnost Vlasinskog jezera. Ostrva su od treseta, produkta vekovnog raspadanja mahovina tresetnica. Na mestu gde se u prošlosti nalazila tresava, poznata kao Vlasinsko blato, sa ševarom, trskom i samo mestimičnim vodenim površinama i isticala reka Vlasina, nastalo je današnje Vlasinsko jezero.​

Jezero čija boja vode varira od sivo plave pored obale do zatvoreno plave na sredini jezera, sa zelenim priobalnim površinama daje poseban koloritet vlasinskom pejzažu. Istorijski zapisi koji spominju Vlasinsku visoravan potiču još od XVIII veka pod nazivom Vlasinsko blato ili Vlasinska tresava zbog nagomilanog treseta i blata nastalog spiranjem rečnih tokova.​

Na taj način je u kanjonu dugom 20 km stvorena močvara koja je na pojedinim mestima bila ispunjena živim peskom. Vlasinsko jezero oivičava zatalasana visoravan u vidu prostranog zelenog ćilima išaranog livadama, pašnjacima i šumama koje kriju raznovrstan biljni i životinjski svet, dok jezero nadvisuju planinski masivi, na čijim padinama je grupisano nekoliko vlasinskih naselja između kojih teku bistri i žuborni potoci i rečice sa šumovitim klisurama. Od planina koje okružuju jezero posebno se izdvajaju Čemernik i Vardenik.

​

Ukoliko planirate da posetite Vlasinsko jezero, obratite paznju i na: manastir u Palji, crkva u Božici, Klisura Crna trava, Kula u Klisuri, Crkva u Klisuri, Crkva u Kolunici. Prirodne lepote i retkosti ovog područja koje čine: planine, klisure, vodopadi, izvori, reke, flora i fauna, kao i blagonakloni uticaj klime i tišina planinske prirode čine ovo mesto idealnim za boravak u različitim periodima godine. Zbog ovih odlika područja u toku su istraživanja Zavoda za zaštitu prirode radi zaštite ovog područja kao parka prirode.

​

Da li postoji mesto za predah, kafu, piće i jelo na Vlasinskom jezeru? Postoje kapaciteti sa oko 300 kreveta u privatnom i hotelskom smestaju, a evo i jednog kontakta, mobilni: 064/138-6120 (Mitrović Goran). ​

Odmor na Vlasinskom jezeru pogoduje organizmu i zimi i leti - u proleće kad se priroda budi, i zimi - kada već miriše na sneg. Vlasina pod snegom je izvanredno lep zimski pejzaž. Na Vlasinskom jezeru i okolini vlada subplaninska klima sa kratkim suvim i svežim letima i hladnim zimama. Apsolutna maksimalna temperatura vazduha zabeležena je od 31,6 °C, a apsolutna minimalna temperatura od -31,5. ​

Aktivnosti na Vlasini: Pored jezera se aktivno odmaraju turisti baveći se plivanjem, rekreacijom, vožnjom čamcima, jedriličarenjem - kada vetar to dozvoli ili jednostavno šetaju sa porodicama pored jezera uživajući u prirodnim lepotama. Moguće je iznajmljivanje pedolina na vlastitu odgovornost.

​

Pri povratku sa Vlasine postoje 3 varijante:
1. Preko Surdulice, najsigurnija varijanta,
2. Preko Vlasotinca, put je odličan, najbrža varijanta,
3. Preko Čemernika na predejane, samo za bolje automobile i prave avanturiste!!! Ne preporučujem nikom.


​

Na kraju, ukoliko dolazite iz daleka na Vlasinu, obavezno provedite par trenutaka u Surdulici, osetite duh juga Srbije, a najnovije vesti sa Vlasine možete pogledati na travel forumu! Za ribolovce Vlasina je raj, jer je Vlasinsko jezero bogato grgečom, klenom, somovima, šaranima, belim amurima i pastrmkom.
izvor:tt-group

​

Suza Stare planine - Zavojsko jezero



Zavojsko jezero je urvinsko jezero i jedino je jezero na teritoriji Srbije nastalo koluvijalnim procesom. Zavojsko jezero je veštačko jezero, koje se nalazi u jugoistočnoj Srbiji, na srednjem delu toka reke Visočice. Nastalo je 1963. godine, kada je veliko klizište napravilo prirodnu branu, koja je kasnije nadvišena izgradnjom veštačke brane. Oko i u blizini jezera nalaze se i sela: Pakleštica, Bela, Gostuša.

Geografski polozaj:

Zavojsko jezero nalazi se u jugoistočnom delu Srbije, oko 17 km severno od Pirota. Nalazi se na Staroj planini, u delu zvanom Visok, na srednjem delu toka reke Visočice. Sadašnja veštačka brana nalazi se oko 1 km nizvodno od nekadašnjeg sela Zavoj, koje je nastankom jezera potopljeno, i po kome je jezero i dobilo naziv. Pritoke Zavojskog jezera su reke: Visočica, Gostuška reka, Belska reka, dok je jedina otoka jezera Visočica. Znatna količina vode jezera se tunelom odvodi do hidroelektrane „Pirot“, koja je koristi za pokretanje generatora.

Postanak Zavojskog jezera

Prirodna brana nastala je posle obilnih padavina u proleće 1963. godine. Padine Stare planine počele su da klize i prilikom toga su velike količine zemlje pregradile reku. Prirodna brana je bila visoka preko 50 metara, a njena nestabilnost pretila je da dovede do prelivanja reke, čime bi bila potpopljena sva naselja koja se nalaze nizvodno, a postojale su tvrdnje da bi bio ugrožen čak i grad Niš. Relativno brzom reakcijom vojske, prirodna brana je probijena, čime je omogućeno njeno nadvišenje i izgradnja veštačke brane, koja i danas postoji.

Vode ovog jezera se danas koriste za pokretanje generatora hidroelektrane „Pirot“.

Potencijali za razvoj turizma Stare planine i zavojskog jezera

Zavojsko jezero je omiljeno izletište Piroćanaca i Nišlija. Voda jezera je bogata belom ribom, a u Visočici ima i potočne pastrmke. Pravi mali raj za ribolovce, rekreaticve, kampere, bajkere, zaljubljenike u prirodu.

izvor:tt-group


vodopadi u Srbiji


Naime, Srbije je itekako bogata vodenim potencijalima, a ima li lepse personifikacije vode, od vodopada cija voda halabuce sa visine na sve strane,

Za one koji su bezali sa casova Geografije: Vodopad je prirodna pojava koja se javlja na rijekama, a označava mjesto slobodnog pada vode u rečnom toku na onim mjestima gdje se javlja iznenadna promjena u elevaciji reljefa.

Uzroci ovakvih iznenadnih prekida u reljefu mogu biti tektonske prirode, kada je gravitaciono po rasedu spušten nizvodni blok, kratkotrajan proces koji se javlja prilikom zemljotresa, ili različiti litološki sastav dvije stijenske mase, pri čemu je stijenska masa nizvodno manje otporna na rečnu eroziju, odnosno, kada se u njoj djelovanjem vode vrši brže iznošenje čestica nego što je to u uzvodnom bloku.

Neki vodopadi mogu nastati i iznenadnim geološkim procesima kao što su klizanja terena ili vulkanska aktivnost. Također postoje i umjetni vodopadi, kreirani u dekorativne svrhe skretanjem postojećih vodenih tokova ili kreiranjem novih vodenim pumpama.

Za pocetak fotografije vodopada u SOKOBANJI

Rec je o planini Ozren,

Slika 1 malog vodopada na Ozrenu,

Slika 2,

Slika 3,

Vodopad Ripaljka u Sokobanji

Vodopad Ripaljaka se nalazi na reci Gradasnici, na planini Ozren, a visok je oko 20m,

Vodopad Bigar se nalazi na Staroj planini na oko pola puta od Pirota ka Knjazevcu,

Ovaj vodopad je visok oko 35 metara, koji ujedno predstavlja i ušće u Stanjansku reku, jednu od izvorišnih krakova Trgoviškog Timoka.

Vodopad Bigar na Staroj planini

Rec je o vodopadu Veliki Buk ili Lisine

Veliki Buk spada u mesta, ako mozemo tako reci, za obavezno posetiti ako planirate odlazak u cuvenu Resavsku pecinu. Pored njega postoje nekoliko restorana. Leti je ovo mesto puno ljudi, mestani prodaju planinski med, ovci sir, domacu rakije i razlicite etno suvenire i proizvode.
izvor:tt-group

 

[zjovan29]

Vikend u Istočnoj Srbiji - Visit Eastern Serbia

​

Već duže vremena planiramo posetu Istočnoj Srbiji. Istočna Srbija za razliku od Zapadne Srbije nema svog Kusturicu da je promoviše u svetu, ali ima prebogatu kulturno istorijsku baštinu od koje se posebno izdvaja antičko nasleđe i srednjevekovne tvrđave. Ministarstvo kulture i Turistička organizacija Srbije pokrenule su dve kampanje pod nazivima Tvrđave na Dunavu i put kulture Rimskih Imperatora - Itinerarium Romanum Serbia. Uprkos fenomenu "Nemam vremena" društvo se okupilo, pa pogledajte kako je izgledao vikend na putu rimskih imperatora u Istočnoj Srbiji.

​

​

Krenuli smo od Viminaciuma. Zatim srednje-vekovna tvrđava Ram, kupalište Srebrno jezero, manastir Tuman, možda najlepša tvrđava u Srbiji Golubac, muzel Lepenski Vir, noćenje u Donjem Milanovcu, Đerdapska klisura, Tvrdjava Fetislam u Kladovu, Carska palata u Gamzigradu i posle malog predaha u Knjaževcu preko Tresibabe povratak za Niš. ​

Tvrđave na Dunavu se ubrajaju u najatraktivnije destinacije mnogih posetilaca Srbije. Njihova revitalizacija je vrlo bitna, jer treba da dovedu do očuvanja simbola našeg kulturnog identiteta.​

Imajući ovo u vidu, Kalemegdan, Petrovaradin i Niška tvrđava su pre svega bezbedne turističke lokacije osposobljene za posetu ogromnog broja turista sa svim propratnim ugostiteljskim objektima. ​

Međutim, možda najlepša tvrđava Golubac, zatim Ram i Fetislam su potpuno prepuštene sebi i zubu vremena, pa iako prelepe, vrlo su opasne zbog neobezbeđenog šetališta, zmija u letnjoj sezoni i potpunog odsustva čuvara i turističkih vodiča. Zato veliki oprez, jer u ovim tvrđavama bićete bukvalno u srednjem veku! ​

Priroda i kulturno nasleđe nigde nisu tako jedinstveni kao u Đerdapskoj klisuri. O tome svedoči, Lepenski vir, praistorijski lokalitet od izuzetnog značaja.

​

​

​

​

​

​

​

​

Kreći se od Viminacijuma do Knjaževca, obilazili smo ono o čemu smo čuli, planirali, sve što su nam preporučili. Kamere su nizele lepote ovih krajeva, a jedna nezahvalna podela je učinjena na donjim stranama:
- Viminacium- rimski grad i utvrđenje
- Golubac i Ram - srednjovekovne tvrđave
- Đerdapska klisura - najlepši deo Dunava
- Felix Romuliana - Carska palata u Gamzigrad-u

​

​

​

​

Daleko od Rima, na Dunavu, granici civilizacija, Rimso carstvo je izgradilo niz utvrđenja kojim su legije branile imperiju od napada varvarskih plemena. Na tako osiguranoj teritoriji, dolazili su trgovci, zanatlije, i uskoro su nikli gradovi duž svih važnih komunikacija. Činjenica da je šesnaest, a možda i sedamnaest rimskih imperatora rođeno na teritoriji Srbije svedoči o značaju prostora današnje Srbije u antičkom Rimskom carstvu.

​

​

​

Videćemo da li će se putevi kulture "Tvrđave na Dunavu" i put Rimskih Imperatora - "Itinerarium Romanum Serbia" razviti u jedan od najznačajnih puteva kulturnog turizma u Jugoistočnoj Evropi? U Istočnoj Srbiji su prošli test.

​

​

​

Viminacijum Rimski grad i vojni logor

​

Viminacijum je arheološko nalazište u blizini Starog Kostolca, 12 kilometara od Požarevca. Rimski vojni logor i grad nastao je u I i trajao do početka VII veka. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, a izvesno vreme i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije (Moesie Superior), koja je obuhvatala najveći deo Srbije, severnu Makedoniju i deo severozapadne Bugarske.

​

​

Pod Hadrijanom stekao je status municipija, grada sa visokim stepenom autonomije koji podrazumeva i nezavisnu gradsku upravu. Za vladavine Gordijana Trećeg postaje kolonija rimskih građana i dobija pravo kovanje lokalnog novca. ​

U okvirima rimske uprave bio je to najveći status koji jedan grad može da dosegne. Ovde je 211. godine Septimije Sever proglasio carem svoga sina Karakalu. ​

Viminacijum imao je više desetina hiljada stanovnika, dok je logor oko koga je nastao grad imao čak 6.000 vojnika. ​

Sedište episkopa u 4. veku. Razoren 441. godine od strane Atilinih Huna i obnovljen kao pogranično vojno utvrđenje 535. godine, za Justinijana I. Gasi se dolaskom Slovena.​

Izvori istorijskih podataka o Viminacijumu: Wikipedia - besplatna enciklopedija (Regionalna privredna komora Požarevac, priredila Dr. Radmila Novaković Kostić, 2005. godina, Narodni muzej Požarevac - Viminacijum)

​

​

​

​

​

​

Obimna arheološka istraživanja započeta su zbog izgradnje termoelektrane i površinskog kopa Drmno, 1977. godine, na prostoru nekropola, jugozapadno od kastruma. Istraživanja su dala izuzetno bogat i značajan arheološki materijal.

​

Pronađene su zanatske radionice, a i peći za pečenje opeke. Pronađene su terme, koje su bile glavno sastajalište Rimljana. ​

Iskopano je šest bazena, ponegde se naziru i oslikani zidovi sa cvetnim i životinjskm motivima. ​

U središtu termi bile su prostorije za masažu. Kupatilo je bilo parno: topao vazduh je cirkulisao između stubića i zagrevao opeku ispod podnica. ​

Voda je stizala sa izvora, u slobodnom padu, akveduktom istraženim u dužini od deset kilometara. Pronađene su i svetiljke koje su služile za noćno kupanje. Iskopan je Mauzolej, za koji se pretpostavlja da je grobnica cara Hostilijana, sina cara Trajana Decija, koje je boravio u Viminacijumu tokom 251. godine. Hostelijan je došao na presto posle tragične smrti njegovog oca Trajana i brata Herenija. Ni Hostelijan nije dugo poživeo, umro je verovatno od kuge. Moguće je da je spaljen u Mauzoleju.

​

​

​

​

​

​

Pronađeno je više grobnica sa izuzetnim freskama. Dve freskama oslikane grobnice potiču iz doba paganstva, zaključuje se po dekoraciji florom i faunom živih boja. Treća grobnica ukrašena je likom devojke koja je pripadala višim društvenim slojevima, na šta upućuju pronađeni delovi zlatnom bojom obrubljene haljine. Do sada je istraženo više oko 14.000 grobnica, Fresko-slikarstvo je, uz nalaze grobnica pružalo značajne podatke o počecima hrišćanstva na ovim prostorima. Nalaz grobnica sa Nebeskim jahačem i Hristovim monogramom pružaju ideju kako se paganstvo preobražavalo u hrišćanstvo.

​

​

​

​

Golubac i tvrđava Ram - srednjevekovna utvrđenja na Dunavu

​

Na samom ulazu u Đerdapsku klisuru nalazi se spomenik kulture od izuzetnog značaja Golubački Grad ili Golubac, srednjevekovna tvrđava koja podseća na primorski gradić. Iako je zanimljiv za turiste preko cele godine, oko Golupca ne postoji ni jedan turistički objekat. O lepoti ove građevine govori i činjenica da se retko desi da neko prođe kroz Golubac, a ne zastane na prvom vidikovcu da uživa u lepoti ovog čuvara Đerdapa.

​

​

Golubac se prvi put se pominje u ugarskim izvorima datiranim u 1335, 1337, odnosno 1342 godinu. Ne zna se kada i ko ga je podigao, ali je njegovu osnovu tj. Gornji grad podigao srpski odnosno pravoslavni velikaš o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu 4. kule. ​

Grad je potom proširen (na zadnji i prednji grad) tokom srpske ili mađarske vlasti, iako nije isključeno da je u startu izgrađen u ovoj veličini. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši 6,7,8 i 9. kulu i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu (10.) koja je kontrolisala Dunav i štitila pristanište za šajke koje se uz nju nalazilo. ​

Nalazio se u sastavu države kneza Lazara,koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima.Odmah nakon Kosovskog boja, 1389 godine, u njega ulazi Bajazit I. Našao se u rukama Mađara koji ga 1403 godine predaju despotu Stefanu, kada je on postao ugarski vazal. ​

Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426 godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427 godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Mađarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Prema Segedinskom miru, iz 1444 godine, između Mađara i Turaka, srpska Despotovina biva obnovljena i u njen sastav ulazi i Golubac. Nakon smrti despota Đurađa 1456 godine, Turci ga osvajaju. Mađari uspevaju da ga osvoje 1481 godine, ali ga vrlo brzo napuštaju.​

Golubac je građen lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom). ​

Čini ga ukupno 10 (9+1) kule i dve velike kolske kapije. Kule su kasnije Turci ojačali otvorima za topove i dodavanjem još jedne kule(10.) oko 1480 godine. ​

Ispred grada se nalazi prednji zid koji čini spoljni zid šanca, a koji je verovatno bio pun vode, jer je povezan sa Dunavom koji ga je verovatno punio. Grad je teškim lancem povezan sa stenom Babakaj (koja i danas viri iz vode u sred Dunava), tako da je u potpunosti kontrolisao kako drumski, tako i rečni saobraćaj kroz Đerdapsku Klisuru. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neki delimično istraženi objekti.

​

​

​

​

​

​

​

Tvrđava Ram - savršen pogled na Dunav

​

Srednjevekovna tvrđava Ram nalazi se kilometar nizvodno od sela Ram i oko 15 kilometara uzvodno od Velikog Gradišta. Ram je sagradio Bajazit II, 1483 godine. Tvrđava Ram se nalazi na steni koja se sa severoistočne strane spušta ka Dunavu, a pretpostavlja se da je grad podignut nasuprot tvrđavi Haram koje se nalazila na drugoj strani reke od koje danas nije ništa ostalo.

​

Danas, tvrđava predstavlja spomenik kulture u kategoriji arheoloških nalazišta. Pogled sa tvrđave je prelep, tako da je poseta obavezna, a dodatan oprez nije na odmet, jer leti ume da bude zmija, ali kako meštani kažu, ne diraju ljude. ​

Tvrđava je relativno očuvana, sli oko nje ne postoji čuvar, niti turistički vodič, kao ni prodavnica suvenira.​

Ram ima osnovu nepravilnog petougla, najveće dužine 34m i širine 26m. Grad čini 5 kula na četiri nivoa (3 sprata i prizemlje), po jedna u svakom od temena odnosno 3 na istočnom i 2 na zapadnom bedemu. ​

U grad se ulazi kroz Donžon kulu smeštenu u jugozapadnom temenu utvrde. Tvrđava je opkoljena niskim bedemom i širokim suvim šancem. Šanac se prelazi mostom smeštenim podno kule u jugoistočnom temenu kojim se ulazi u prostor između tvrđave i niskog bedema oko nje.​

Na svim bedemima (osim na zapadnom, koji je okrenut ka Dunavu) se na istom rastojanju od kula nalaze posebni otvori za topove.​

Ram je danas dosta dobro očuvan. Kule su u dobrom stanju, izuzev jugoistočne čiji je prednji deo skoro u potpunosti uništen. Bedemi tvrđave su takođe u solidnom stanju, dok je mali bedem u tragovima. Unutar tvrđave, uz zapadni bedem ima ostataka građevine sa osnovom pravilnog osmougla sa stranicama dužine 3m.

​

​

​

​

​

​

Nedaleko od utvrde su Turci podigli karavan saraj oko koga se vremenom razvilo današnje mesto. Ceo prostor tvrđave je arheološki ispitan tokom 1980. godine. U nekadašnjem karavan saraju je izgrađena pravoslavna crkva.

​

​

​

Na kraju mala napomena. Svi koji često letuju na Srebrnom jezeru za samo desetak minuta vožnje mogu savršeno upotpuniti svoj program. ​

Literatura: Aleksandar Deroko, „Srednjevekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji“, Beograd 1950
izvor:tt-group
​

 

[zjovan29]

Krstarenje Dunavom: Nacionalni Park Đerdap

Da li ste znali da je Đerdapska klisura najduža i najveća klisura u Evropi? Đerdapsku klisuru čine:
Golubačka klisura, Ljupkovska kotlina, Klisura Gospođin vir, Donjomilanovačka kotlina, Klisura Kazan, Oršavska kotlina, Sipska klisura i Vlaško-pontijska nizija. ​

U klisuri ima arheoloških nalaza i kulturno-istorijskih spomenika, kao što su naselje Lepenski vir, Golubački grad, ostaci Trajanovog mosta, Trajanove table, kao i razni očuvani primeri narodne slovenske arhitekture. Nakon izgradnje hidroelektrane Đerdap, došlo je do podizanja nivoa vode i tako je nastalo akumulaciono Đerdapsko jezero.

​

Ovo područje - područje Đerdapske klisure nacionalnim parkom je proglašeno 1974. godine. Ukupna površina Nacionalnog parka iznosi 63.608 hektara, a zaštitnom zonom obuhvaćeno je 93.968 hektara. Osnovni prirodni fenomen ovog područja je grandiozna Đerdapska klisura kroz koju protiče reka Dunav.​

Park se prostire na oko 100 km desne obale Dunava od Golupca do Karataša kod Kladova i obuhvata uzani šumoviti brdsko planinski pojas, širine 2 - 8 km uz Dunav, koji se izdiže iznad Dunava od 50 - 800 metara nadmorske visine. ​

Specifičan istorijski razvoj, vrlo povoljna đerdapska klima, složena mreža klisura, kanjona i dubokih uvala, ovaj prostor izdvajaju kao jedinstven europski rezervat tercijarne flore, vegetacije i faune.​

Flora Đerdapa se ne odlikuje samo raznovrsnošću i bogatstvom, nego i izrazitim reliktnim karakterom. Na prostoru parka opstaje preko 1100 biljnih vrsta. ​

Raznolikost staništa i zajednica se odrazila i na faunu koja poput flore, nosi obeležje reliktnosti. Na ovom prostoru se mogu sresti medved, ris, vuk, šakal, štekavac, sova ušara, crna roda kao i mnoštvo drugih vrsta. Osnovna odlika parka je velika šumovitost (preko 64%) i izrazito bogatstvo i raznovrsnost flore, faune geomorfoloških oblika i bogatstvo kulturno-istorijskih spomenika od najstarijih epoha do danas. Oko 9% odnosno 5.500 ha površine Nacionalnog parka Đerdap čini deo Dunava koji pripada Srbiji. To Nacionalni park Đerdap čini i rečnim nacionalnim parkom.

​

​

​

​

​

​

​

Decebal, kralj Dakije uklesan u stenu. U Djerdapskoj Klisuri, na levoj obali Dunava, u blizini Malog Kazana i rumunskog grada Oršava, preko puta čuvene Trajanove table, turisti koji se kreću uz i niz Dunav pogledom prati Decebal, kralj Dakije uklesan u stenu.

​

Ukoliko planirate višednevnu posetu Istočne Srbije mesto koje se nameće za noćenje je Donji Milanovac. Donji Milanovac je na samoj obali Dunava, neposredno u blizini veoma značajnog arheološkog nalazišta Lepenski vir i ujedno je centar Nacionalnog parka Đerdap. U naselju Donji Milanovac dans živi samo oko 2500 punoletnih stanovnika, pa ako dolazite radnim danom u večernjim satima, osim odlično spremljenog Šarana u restoranu Zlatna ribica nema drugih izazova. ​

Privatni smeštaj u Donjem Milanovcu košta oko 10 evra. Trenutno ne plovi ni jedan turistički brodić ili bar čamac, ali kako se leto primiče, nešto će se valjda promeniti na ovom planu.​

Manastir Tuman se nalazi u Golubačkoj dolini na samoj obali istoimenog potoka, 12 km udaljen od Golupca. Za ime manastira vezano je nekoliko predanja za Miloša Obilića, proslavljenog kosovskog junaka. Miloš je imao svoj dvorac u obližnjem selu Dvorište. Prilikom odlaska u lov nehotice je ranio isposnika Zosima Sinajita koji je prebivao u obližnjoj pećini. Kada ga je poneo vidaru na lečenje pustinjak mu reče Tu mani tj. Nema leka - pusti da tu umrem. Da okaje greh Miloš podiže zadužbinu- manastir u koji položi Zosimove mošti. Dok je zidao manastir stiže knežev poziv da dođe u boj. Tu mani, pa dođi na Kosovo. Od dvostrukog tu mani manastir dobija ime Tuman. Na žalost kapija za ulaz u manastirski kompleks je bila zaključana, pa nismo mogli da uradimo zanimljivije fotografije.

​

​

​

​

​

​

​

Kolevka kulture Lepenskog Vira je Djerdap, a njeni tvorci su potomci stare evropske populacije iz razdoblja starijeg kamenog doba (antropoloski tip Brno-Psedmost). Pred kraj ledenog doba (oko 20000 god. n.e.) zajednice ove populacije nastanile su i pećine u Đerdapu i u njima su živele sve do oko 7000 god. pre n.e., kad je opšta klima osetnije otoplila. Na žalost muzej Lepnski Vir je zatvoren, jer je u fazi rekonstrukcije pa nismo mogli neposredno da prenesemo utisak.

​

​

​

​

Tvrdjava Fetislam u Kladovu: Najznacajniji spomenik kulture iz blize proslosti podigli su Turci posle osvajanja ovih krajeva Srbije. Utvrdjenje čine dve celine: Mali i Veliki grad. Za godinu izgradnje tvrdjave smatra se 1524. Na osnovu očuvanih ostataka moze se zaključiti da je Mali grad imao sve odlike artiljerijske baze, zastićen zidinim bedemom sa kruznim kulama na uglovima i puskarnicama u zidu. Veliki grad su Turci kasnije izgradili. Njegovoj izgradnji se pristupilo u periodu kada je Turska, iscrpljena dugotrajnim ratovima, bila primorana da posveti paznju odbrani ranije osvojenih teritorija. Iznad kapija koje su vodile u utvrdjenje bile su postavljene mermerne ploče s natpisima, koje su veličale sultana Mahmuda II.

​

​

​

​

Još samo par fotografija iz Istočne Srbije. Žitnica u Timočkoj Krajini, Crkva Svete Trojice u Negotinu i centar Knjaževca. Ako dolazite iz pravca Beograda, kada završite sa posetom Gamzigrada bolje je krenuti preko Knjaževca i Tresibabe, i sići na Niš, put je odličan, jer time ćete u potpunosti zaokružiti priču o istočnoj Srbiji

U poseti Gamzigradu
Gamzigrad - huge Roman complex called Felix Romuliana

​

Na šest kilometara od Zaječara, u mestu Gamzigrad, nalazi se grandiozno ostvarenje Rimske arhitekture, antička utvrđena palata Felix Romuliana. ​

​

Gamzigrad predstavlja rezidenciju rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog. Po majci Romuli nazvao ga je Romulijana (Romuliana). ​

Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. ​

Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan I obnovio u vidu pogranične tvrđave. Nakon najezde Slovena krajem 6. veka, nekadašnja carska rezidencija je napuštena. ​

Moćan grad, na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula. Unutar se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine; podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.​

Arheološka istraživanja, započeta 1953. godine, pokazala su da u okviru gamzigradskih bedema postoji nekoliko palata i hramova, koji najrečitije govore o značaju i nameni Gamzigrada. ​

Od 1970. godine Gamzigrad se sve češće pominje kao palata neke istaknute ličnosti rimskog carstva iz 3. veka, ili čak kao palata jednog cara iz tog perioda i upoređuje sa carskim palatama u Splitu, Solunu, Maloj Aziji i na Siciliji.

​

​

​

​

​

​

​

Međutim, nadostatak pisanih spomenika onemogućilo je da se bliže odredi vreme nastanka naselja, kao i da se sazna ime imperatora i antički naziv naselja.​

Sve dileme bile su razrešene otkrićem natpisa, 23. juna 1984. godine. Na fragmentu arhivolte isklesan je natpis Felix Romuliana (Srećna Romuliana), naziv rezidencije rimskog cara Gaja Galerija Valerija Maksimijana (293. - 311.n.e.).

​

​

​

​

​

Možda niste znali, da Galerije (Gai Valerije Maximilian) u prevodu znači govedar. Nedaleko od palate, na jendom uzvišenju, nalazi se tunel, gde je kako se predpostavlja, obredno kremiran sam car Galerije. ​

Na osnovu arheoloških nalazišta Gamzigrad se sagledava u šest perioda:
- kao praistorijsko naselje iz II i I milenijuma p. n. e.;
- kao rimsko poljsko naselje (villa rustica) iz II veka n. e.;
- kao rimski dvorac s kraja III i početka IV veka;
- kao crkveno dobro iz IV i V veka;
- kao ranovizantijsko naselje V - VII veka;
- kao srednjevekovni grad (XI vek) i
- kao privremeno sklonište u vreme turskih osvajanja u XIV i XV veku.
Izvor Wikipedia - slobodna enciklopedija.​

The World Heritage Committee decided to place Gamzigrad-Romuliana, Palace of Galerius on the World Heritage List.
izvor:tt-group.net
​

 

[zjovan29]

U poseti Vranju
Kratak foto turistički vodič

"Vranje, mala, nekada pogranična srbijanska varoš,
bila je do Stankovićevog vremena, jedva poznata
i po svom imenu, a savršeno nepoznata po svom ljudstvu.
Otkrivši Vranje, Stanković je odista otkrio
jedan naš potpuno nov moralni kontinent".
Jovan Dučić, književnik

​

​

​

Prvi pisani trag o Vranju ostavila nam je Ana Komnina, vizantijska princeza, još u XI veku, pišući o vladavini svoga oca cara Aleksija Komnina. Ona u knjizi "Aleksijada" kaže da je raški župan Vukan 1093. godine u svom osvajačkom pohodu stigao do Vranja i osvojio ga. ​

U donjem tekstu nabrojaćemo prepoznatljive zanimljivosti Vranja.
Markovo Kale - ostaci srednjovekovnog utvrđenja koje je prema legendi podigao Marko Kraljević. Utvrđeno je da su temelji utvrđenja iz perioda cara Justinijana.
Crkva Sv. Nikole (XIV vek) - Metoh manastira Hilandara, sedište episkopa vranjskih, pominje se u Hilandarskoj povelji kralja Dušana, pisanoj između 1343 i 1345, kojim kralj manastiru Hilandaru poklanja nekoliko sela i ovu crkvu. Obnovljena početkom dvehiljaditih, danas manastir.
Hamam (ili 'Amam ) - staro tursko kupatilo, sagrađeno otprilike 1690. godine. Obnovljeno, ali nedostupno posetiocima.
Pašin konak i Haremluk - zgrade Selamluka i Haremlka u kojima su stanovali turski paša i njegove žene, danas zgrade Narodnog muzeja i elitnog restorana, sagrađeni 1765. godine. Od potomaka turskog paše kupio ih je i poklonio gradu vladika Pajsije.
Saborna crkva Sv. Troice – velelepna crkva u centru grada, građena sa prekidima i rušenjima između 1838 i 1858. godine.
Beli most (XIX vek) - most podignut u spomen nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, sagrađen 1844. godine od majke Turkinje koja ga je, po legendi, podigla u spomen nesrećne ljubavi svoje kćeri Ajše i srpskog pastira Stojana.

​

​

​

​

​

​

Česma Đerenka - još jedna uspomena na nesrećnu ljubav između Turčina i srpske devojke, legenda kaže da su je Turci podigli kao spomenik svom omiljenom Đerdelezu, koji nije uspeo da osvoji srce lepe crnooke Srpkinje. ​

Zgrada Načelstva okruga Vranjskog – jedna od najlepših zgrada svoga stila i svakako najlepša zgrada u gradu, građena između 1905 i 1907. godine

​

​

Spomenik oslobodiocima Vranja (Čika Mitke ) – Podignut neposredno pred Majski prevrat 1903. goine. Rad je velikog vajara Simeona Roksandića.
Rušili ga dva puta bugarski okupatori i ponovo dizan, i danas je teško oštećen, ali, iako bez ruke i puške, ponosno lomi turski barjak pod nogama.
Vranje često nazivaju i žuto cveće.
Naziv je nastao krajem Prvog svetskog rata, tokom prolaska francuske vojske kroz Vranje. Jedan od francuskih vojnika je baki koja je uređivala baštu nazdravio sa:

- Bonžur (fr. Bon jour) - Dobar dan. Baka koja je razumela da je vojnik rekao božur je odgovorila:
- Nije to sine, božur, to je žuto cveće! Od tada se Vranje naziva žuto cveće, a postoji i pesma "Vranje, moje žuto cveće". Takođe, žuta boja je postala tradicionalna boja za Vranje, pa na primer sportisti Vranja nose žute dresove (FK Dinamo Vranje).

​

​

​

​

​

​

Vranjski meslos nadaleko je poznat. Njega je u Beograd putem svojih drama, a naročito svoje „Koštane“ i putem romana „Nečista krv“, odneo poznati vranjanac Borisav Stanković. Naime drama „Koštana“ je drama sa pevanjem, a njeni najzanimnjiviji delovi obiluju pesmom (scena Mitketa i Koštane). Muzika je veoma živopisna i vesela. Treba izdvojiti posebnu igru koja se igra u ovim krajevima pod nazivom čoček. Naravno najpoznatiji je vranjski čoček . Sem ove igre postoji veoma puno pesama, najčešće sa ljubavnim i tragičnim sadržajem. Neke od ovih pesma su našle svoje mesto i u Mokranjčevim „Rukovetima“.

Vranjske pesme su pevali mnogi, od Vasilije Radojčić do Svetlane Ražnatović, a samo se je na njima proslavio vranjanac Staniša Stošić. Cepao je slušaocima srca svojim pesmama Lela Vranjanka , Zbog tebe mome ubava' , Mito bekrijo, Dimitrijo sine Mitre.....

Sem ovih melodija, trubački orkestri su specifičnost Vranja. U samom gradu (naročito u Gornjoj čaršiji) i obližnjem selu Pavlovac postoji na desetine trubačkih orkestara. Nekoliko njih osvajalo je brojne nagrade na Saboru trubača u Guči. Najpoznatiji među njima je bio orkestar Bakije Bakića. Danas orkestar Nenada Mladenovića nastavlja tradiciju Bakijinog orkestra. Milan Mladenović, trubač iz orkestra, osvojio je prvu trubu na Saboru trubača u Guči 2007. godine, a sam orkestar je proglašen najboljim. ​

​

​

​

​

​

U Vranju ima veoma dobrih specijaliteta, kao i u celoj srpskoj kuhinji. Međutim kao tipično vranjsko jelo pomenućemo samsu - praznu pitu, prelivenu kiselim mlekom uz dodatak belog luka, prepeć-pita sa sirom
izvor:tt-group

 

[zjovan29]

Caričin Grad (Justinijana Prima) pored Leskovca

Posle više od 100 godina od prvog organizovanog istraživanja Caričinog grada, u svetskim udžebenicima arheologije poznatog kao Jusitinijana Prima i dalje država nije uradila svoje poslove na uređenju ovog možda i najspecifičnijeg nalazišta srpskog kulturnog nasleđa iz rane vizantijske epohe. ​

Turističke signalizacije i putokaze jedva da smo i primetili. Čak je i Garmin na GPS'u s mukom pronašao drevni grad. Dočekao nas je usamljeni i gostoljubivi čuvar. Eh, da je ovo blizu Beograda, promrvljao je, gde bi mu bio kraj. Ovako, ovde nema ni vode, a kamo li nekog osveženja. Žalio se da je skoro neka grupica najverovatnije tragača za zlatom razbila neku ploču, ali bez sistema, otkopani i nezaštićeni mozaici koliko li će da izdrže pitao se.
​

Danas je leskovačka kotlina van glavnih putnih pravaca. Zato i malo ljudi posećuje ovaj lokalitet. Zanimljivo je da se neposredno pored lokaliteta nalazi Radan planina, s čije druge strane je čuvena Đavolja Varoš. Ali i ova činjenica se ne koristi u objedinjenoj turističkoj ponudi i boljoj promociji. ​

Par osnovnih informacija: Caričin grad je jedan od izuzetnih spomenika antičke kulture, urbanizma i arhitekture. Justiniana Prima se nalazi na 7 km od Lebana, a 30km od Leskovca, podignuta u 6. veku kao jedan od najvećih i najznačajnijih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkana. Podigao ga je veliki vizantijski Car Justinijan I (527-565) prema mnogim izvorima u znak zahvalnosti kraju u kome se rodio. ​

Podestimo se iz istorije: Imperator Justinijan (lat. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus) rođen je u Taurezumu (483) na 28 km od današnjeg Leskovca. Poznat je kao poslednji rimski i prvi vizantijski car, imperator Istočnog Rimskog Carstva (od 527—565) i pravoslavni teolog.

Nastojao da obnovi moć, veličinu i organizaciju Rimskog carstva koja je bila rasparčana unutrašnjim trzavicama i upadima varvara, naroda koji su prodrli na teritoriju Zapadnog rimskog carstva. Ukinuo je sve nehrišćanske filozofske škole u Atini 529. godine, uključujući i Platonovu Akademiju. Sazvao je Peti vaseljenski sabor 553. godine u nameri da pomiri monofizite sa pravoslavnima. Takođe se smatra jednim od najvećih kodifikatora celokupnog rimskog prava..​

​

Mozaik i slika iz Gornjeg grada​

Zanimljivo je da i posle 15 vekova od podizanja ovog grada, mozaici su i dalje opstali, izloženi najsurovijim vremenskim uslovima.

​

Zidine Gornjeg grada su naknadno dograđivane​

Osnovni podaci o gradu:

Utvrđeno naselje podeljeno je na nekoliko celina: ​

Akropolj: Sastoji se od istočne kapije, ulice, episkopske crkve, bapisterijuma, konsignatorijuma i episkopske palate.
Gornji grad: Čine ga istočna i južna kapija, vodena kula, Kružni trg, istočna, zapadna, severna i južna ulica, nekoliko građevina, bazilika sa kriptom, krstoobrazna crkva, stambena kuća Villa Urbana, Principcija.
Donji grad: Istočna i južna kapija, istočna i južna ulica, dvojna bazilika, bazilika sa transeptom, terme, cisterna, stambeni kvart
Van bedema: Rov, terme, trinkohalna crkva, jednobrodna crkva, akvadukt
Izvor: Vujadin Ivanišević IVSTINIANA PRIMA

​

Arhitektura grada i Rimski luk nad portom
​

Najrazvijeniju celinu naravno predstavlja Gornji grad sa Akropoljem. .

​

Slike iz akropolja i kupatila​

Istorijski osvrt:

Caričin grad se nalazi u srcu severnog dela prefekture pretorije Ilirik, prostrane administrativne jedinice, koja je u paleovizantijskoj epohi pokrivala centralni deo Balkanskog poluostrva - teritorije od Dunava do Peloponeza.
Izvor: Vujadin Ivanišević IVSTINIANA PRIMA

​

Ostaci rimskig zidina

​

Diskusiju o Caričinom gradu na turistickom forumu takodje pogledajte. Takodje pogledajtei i reportaže iz Gamzigrada i Viminacijuma. Pažljivo planirajte put sa vremenskom prognozom za Leskovac!
izvor:tt-group
​

200 GODINA OD BITKE NA CEGRU
je oblezeno 31. maja 2009 ispred spomenika Cegarskim junacima,

Svecanost povodom 200 godina od bitke na Cegru

Bitka na Čegru je jedna od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka. Bitka se odigrala se 31. maja 1809. godine na brdu Čegar (potkovica, stopalo) kod sela Kamenica nadomak Niša.

S jedne strane oslabljena ratovima sa Austrijom i Napoleonom, ekonomskim problemima i pobunama janjičara, Turska se suočava i sa sve češćim pobunama balkanskih naroda. Upravo one će zadati smrtni udarac Otomanskoj imperiji. Srpski narod, izložen turskom teroru bio je primoran na ustanak. Poljuljano tursko carstvo, zahvaćeno agonijom propadanja, nije u stanju da kontroliše sve svoje provincije. Janičari otimaju zemlju od srpskih seljaka i stvaraju svoje čitluke tapijama oduzetim od seljaka, nameću dažbine, poreze i obaveze.

Mirko Cvetkovic, premijer Srbije, na ceremoniji povodom oblelezavanja 200 godina od bitke na Cegru,

U Beogradskom i svim srpskim i hrišćanskim krajevima zavladalo je bezakonje. Porta činila napore da sredi stanje u Carstvu, pokušaji su sve više otkrivali njenu nemoć. To je vreme terora koji nije mogla da zaustavi ni centralna vlast u Carigradu, kojoj su se Srbi uzalud obraćali; četiri dahije srpska raja nije mogla da umilostivi, ali je zato mogla da se bori. Ustanak je bio neizbežan. Suočeni sa nezadovoljstvom naroda, naslućujući pobunu, oni početkom 1804. godine čine kobnu grešku: vode seču knezova. Posle toga Srbija je preplavljena mržnjom i osvetničkim raspoloženjem. Februara 1804. u Orašcu, narodne starešine koje su seču knezova, okupljaju se tajno i dogovaraju otpočinjanje Prvog srpskog ustanka pod vođstvom Karađorđa i time počinje najuspelija pobuna seljaka u svetu koja će trajati 10 godina. Godine 1805. i 1806. ređaju se srpske pobede, a 1807. oslobođen je i Beograd.

Stevan Sindjelic, naučni i kulturno-umetnički program, na ceremoniji povodom oblelezavanja 200 godina od bitke na Cegru,

Uzbuđen i uzbunjen pobunom u Beogradskom pašaluku, narod jugoistočne Srbije podržava ustanike i priključuje se borbama na Ivankovcu i Deligradu učestvuje u pobunama u Toplici i Svrljigu. Svi ti događaji dovode, međutim do još većeg progona srpskog naroda od strane Turaka. Narod je prinuđen da napusti svoje kuće. Zatišje nastaje 1808. godine posle poraza Rusa u ratovima sa Napoleonom, kada Srbi više nisu mogli da očekuju angažovanje Rusije. Zatišje na ratištima u Srbiji 1808. narod je koristio da popravi oštećen domove, vojska se odmarala, a vojne i političke starešine u Beogradu osluškivale glasove koji su dopirali od saveznika i za to vreme ustanici uređuju vlast.

Stevan Sindjelic, glumci Niskog pozoriste ispred spomeničog kompleksa čegarskim junacima:

Uveden je upravni savet pod nazibom Praviteljstvujušći sovjet, sazvana je Skupština narodnih prvaka. Tada je, međutim, došlo do neslaganja između vođa ustanika koja prelazi u sukob između Karađorđevih pristalica koji su se zalagali za jedinstvenu, centralizovanu vlast, i ustaničkih vođa koji su želeli da se upravlja oligarhijski, po užim oblastima.

Svojim junaštvom istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić. Ne mogavši da pobedi brojno jače turske snage koje su prodrle u šanac, Sinđelić je pucao iz kubure u podzemni magacin baruta. U strašnoj eksploziji nastradali su svi srpski vojnici i mnogo Turaka. Da bi zastrašio Srbe, turski paša je u znak osvete i opomene naredio da se od lobanja palih srpskih ustanika sagradi Ćele-kula na ulazu u Niš. U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje i danas stoji kao simbol borbe Srba za nezavisnost.
izvor:tt-group