Потреба веронауке у савременом друштву
Позиција предмета Веронауке у основној школи
Преосвећени Владико Епархије ваљевске, Г. Милутине, високопреподобни, високопречасни, преподобни и пречасни оци Српске Православне цркве, представници Министарства просвете и науке Републике Србије, Начелниче Школске управе Ваљево, директори школа, колеге просветари,
Захвалан сам преосвећеном Владици на допуштењу да говорим на овом скупу о теми која је заиста важна Српској православној цркви и свим верујућим православним просветарима, родитељима и деци.
На самом почетку мислим да није сувишно да се представим: ја сам Дражан Милосављевић, дипломирани педагог, верујући православни Србин, запослен у основној школи у Лајковцу. Све што будем говорио лични је продукт размишљања на тему Верске наставе у основној школи и паралеле Веронаука - Грађанско васпитање. Говорићу на основу свог примарног образовања, личног интересовања, верујућег подстицаја и размене ставова са ученицима који уче Веронауку и Грађанско, вероучитељима и колегама који предају грађанско, односно на основу дугогодишњег рада у школи.
Први проблем који је очигледан јесте чињеница да Веронаука као предмет у школи на начин на који се бира има опозит – Грађанско васпитање. Осећам потребу да се питам зашто ми Срби компромисе не направимо кад треба, већ их направимо кад не треба или чак унапред направимо компромисе и кад их нико и не тражи. Када је у питању паралела Православна веронаука – Грађанско васпитање утиска сам да смо урадили компромис када није требало или компромис унапред кад га нико није ни тражио. Размишљања о овоме иду из оних делова моје личности и промишљања која не узимају ставове из верујућег дела, већ искључиво из уже стручног дела педагогије као науке. Многи од нас који смо много учили о образовању и васпитању, ако хоћемо објективно о овоме да дискутујемо, заиста смо били збуњени у моменту формирања предмета Васпитање, и то још Грађанско васпитање! Кратко ћу овде подвући оно што сви знамо, а просветари нарочито јер су то учили из Теорије васпитања или неких других предмета педагогије. Знамо да је васпитање шири појам од образовања и да свако образовање поред стицања знања има тежњу и циљ да оствари и васпитне садржаје. У свакој припреми за час коју просветни радници, од учитеља до наставника и професора, пишу за сваку наставну јединицу из сваког предмета, на почетку стоје васпитни, образовни и практични циљеви, методе, наставна средства, дидактички материјал и остало. Никада до сада васпитање није било елиминисано ни из једног школског предмета нити ће, надам се, бити елиминисано из школе. Отуда није јасно откуд посебан предмет који се бави васпитањем. Ако овом питању, овој паралели Веронаука – Грађанско васпитање, додамо верујућу ноту, онда још једна нејасноћа: да ли Грађанско васпитање треба да буде пандан Православној веронауци. Наравно да не треба. У духу нашег православља, у духу слободе и толеранције пандан Православној веронацуци могу бити друге званичне верске конфесије у зависности од потреба. Грађанско васпитање, из непосредне праксе се закључује, бива не атеизам (јер мислим да је појам атеизма дискутабилан) већ антитеизам. Доста је то суптилно, али јесте. Комбинација две важне речи: грађанско и васпитање даје простор за одбрану заговорника Грађанског васпитања. Рекло би се да су ове речи намерно употребљене да се антиверско упакује у „савремени“ оквир. Немам коментар нити нешто против атеиста или антитеиста, али мислим да није добро да буду „друга религија“ у односу на Православну. Морамо се питати на овом светом месту да ли су Свети Владика Николај Српски, Свети Ава Јустин и будући, верујем, Свети патријарх Павле били мањи грађани, мање васпитани? Не, они су величине и у грађанском и у васпитном смислу тешко достижне, и можемо се само помолити њиховој светости да умоле Господа да нам помогне у овим врлетним временима и да нас миром православља оснажи у нашој вери.
У односу Веронаука – Грађанско васпитање још је једна чињеница била неповољна по Веронауку. Наиме, доскора је наставник или учитељ који предаје Грађанско васпитање поред редовне плате додатно плаћан за сваку групу из овог предмета, па у релативо ниском економском положају просветара и та суптилност се користила на неки начин што је аутоматски доводило до смањења броја ученика на Веронауци. Сада се часови Грађанског васпитања рачунају у редован фонд часова наставника, па и то је варијација на претходну чињеницу.
Када је у питању овај проблем мислим да постоји нека тишина или страх да се дискутује о паралели Веронаука – Грађанско васпитање, а само се дискусијом та тишина може превазићи. Ово је један покушај тога.
Теми позиције Веронауке у основној школи треба прићи и са становишта разматрања реалног стања овог предмета у основној школи. Истичем да нисам био у прилици да се сусретнем са озбиљнијим истраживањима о положају Веронауке у школи, нити ми је познато да ли се раде нека опсежна истраживања по том питању. Износићу чињенице из праксе, из школе, закључке на основу разговора са ученицима и микроистраживања која могу бити тема за опсежнија и свеобухватнија истраживања о позицији Веронауке.
Пре свега да се подсетимо да нам је Веронаука као предмет дата политичком одлуком Владе Републике Србије 2001. године са непосредним залагањем покојног премијера Ђинђића, мада је и до тада постојала кроз разне облике и ангажовање наше Православне цркве. Од тада Веронауку имамо као обавезни изборни предмет у основној и средњој школи, у паралели са Грађанским васпитањем где се бира или Веронаука или Грађанско. О томе је говорено на почетку излагања. До скоро је било да се избором по циклусу васпитања и образовања у основној школи (а то значи од 1. до 4. и од 5. до 8. разреда) изабрани изборни предмет изучава током целог циклуса. Од пре две-три године и обавезни изборни предмет, према томе и Веронаука, сваке школске године се може мењати. Овим се отворио додатни проблем мотивације ученика сваке године за обавезни изборни предмет, у мом разматрању, наравно, Веронауке. Када су у питању предавачи, они су у почетку били свештеници, али брзо се одустаје од тога да ли због одсуства из парохија, због других планова наше цркве, или нечег новог. Данас Веронауку предају вероучитљи са завршеним Богословским Институтом, са Богословским факултетом (старе четворогодишње или по болоњском систему трогодишње студије), богослови са средњом школом или вероучитељи са недовршеним теолошким школама различитих нивоа.
Ево неких чињеница из микроистраживања код ученика који похађају Веронауку: од веронауке очекују више него што добијају. Ученици, поготово млађи, не знају да дефинишу јасно шта то више очекују и, бар у школи где радим, не воле честе промене вероучитеља. Добар део њих је сматрао да је озбиљније када вероучитељи имају мантије, а то значи да су рукоположени у ђакона или свештеника. Има ученика који кажу да се плаше мантије, али то је мањи број на узорку који је иначе јако мали. Добар део питаних ученика у млађем узрасту на веронауци је због одлуке родитеља и није им баш јасно шта уче. Све ово што наводим као тачне податке уз ограду да једна или две школе не могу бити релевантан узорак, на крају ћу уоквирити кроз предлог шта би требало да заједнички радимо ми који хоћемо бити на служби нашој цркви (верујем да нас православних довољно има од школе до Министарства): педагози, психолози, дидактичари и, наравно, теолози.
Још један проблем је евидентан: уџбеника за Веронауку у сталној употреби још увек нема. Од пре неку годину, што је већ поменуто, постоји проблем да се сваке године може мењати обавезни изборни предмет, дакле, и Веронаука, па то подразумева озбиљан приступ у изради уџбеника у систему од 1. до 8. разреда, али и у систему скраћених верзија са раличитим моментом уласка у предмет, и са тежњом да се циљ Веронауке оствари у свакој могућој комбинацији.
У Плану и Програму Православног катихизиса, Веронауке, за основну школу стоји да је циљ наставе да пружи целовит православни поглед на свет и живот уважавајући две димензије: историјски хришћански живот (историјску реалност цркве) и есхатолошки (будући) живот (димензију идеалног). Почетак школовања или први разред је време када још увек апстрактно мишљење код деце није у пуној снази, већ почиње да се развија. Есхатолошки циљ веронауке може бити сазнат или усвојен само апстрактним мишљењем па се оправдано поставља питање да ли су неки садржаји наставе веронауке прерано постављени у млађим разредима. Ученици кажу да би волели да путују до оближњих па и даљих манастира и цркава. Ето прилике, уважавајући узрасне могућности, да се и историјска, а и есхатолошка димензија циља наставе Веронауке оствари и кроз овај облик наставе.
Мислим да после деценије постојања Веронауке као предмета у школама сваки проблем треба добро размотрити укључујући и достигнућа наука које се баве узрасним могућностима деце, начинима и врстама учења, уз поштовање циљева које наша Православна црква поставља и кроз Веронауку. Да не заборавимо, од Веронауке и родитељи доста очекују. Од веронауке и верујући слој друштва доста очекује. Та социјална линија се налази у очекивањима да деца буду мирнија, мање агресивна, више спремна на сарадњу, на разумевање других. Наравно то сигурно није посао само Веронауке. То је сложен проблем и тражи ангажовање и других актера укупног друштвеног живота, али мислим да је добро што се и од цркве, односно Веронауке, такође пуно очекује.
На крају предлажем да наша епархија и Школска управа иницирају озбиљнија истраживања о месту предмета Веронауке у школи кроз обухватање: садржаја предмета, развијености методике наставе Веронауке, профила предавача Веронауке, начина оцењивања, уџбеника кроз све могуће фазе учења Веронауке, узрасних могућности ученика за усвајање садржаја Веронауке и кроз улогу родитеља у предмету Веронауке.
Са вером да ће бити све више деце на Веронауци, са жељом да предмет веронауке буде још бољи и са надом да сви ми будемо мирнији и бољи, још једном захваљујем Преосвећеном Владици на допуштењу да говорим, а свима вама хвала на пажњи.
Манастир Лелић,
29.05.2012.г
Дражан Милосављевић,
дипл. педагог
