SUBOTA ! Dan za svetkovanje obavezan za Hrišćane ?

[spedy12]

Subotu niko nije praznovao pre izlaska Jevreja iz Misira. Tek u (2Moj. 16.25) subota se spominje kao praznik, ali praznik koji je izričito dat samo Jevrejima - kao znak između Boga i sinova Izrailja (2Moj. 31.13-17); kao uspomena na izlazak iz Misira (5Moj. 5.15 ; 1Knj.o car. 8.9); i kao sredstvo pomoću koga je Bog hteo da iskuša pokornost izrailjskog naroda (2Moj. 16.4).Prvi spomen subote u Bibliji nalazimo tek u tekstu (2Moj. 16.1-30). Pre toga Biblija nigde ne spominje subotu. Vidi se dalje da je subotnji odmor pre toga Izrailjcima bio nepoznat kao i mana koju su nakupili u pustinji, pa Mojsije mora da im objašnjava šta je mana, i šta je subota (2Moj. 16.23-27); ikad je subota, i zašto je data subota

Biblija govori da je Bog nakon stvaranja odmorio i počinuo u sedmi dan.
Četvrta zapovijed jasno govori i koji je to sedmi dan - subota.
A židova nije bilo ni blizu nakon stvaranja, nego su je prvi poštivali Adam i Eva.
Subota je prva ustanova iz Edena, a brak je druga.

 

[Laodikeja]

Prvo, u redu je što si naglasio da je to tvoje lično mišljenje, jer ono to i jeste. A svako od nas može misliti što god hoće. Sasvim je druga stavar da li ispravno razmišljamo.
Drugo, dokumenat izričito pominje nedelju, te ništa ne znači tvoja opaska da se svaki dan lomio hljeb, niti je to odgovr na dilemu o koj ovdje govorimo.
Treće, Isus i nije mogao tako nešto zapovijediti apostolima. Ovdje govorimo o tome da su hrišćani odamah po Isusovoj smrti i vaskrsnuću, počeli slaviti nedelju kao dan Isusovog uskrsnuća, odnosno, kao dan gospodnji. O tome svjedoče istorijski dokumenti, koji se ne mogu pobiti nikakvim izmišljenim argumentima.

Ne postoje istorijski dokumenti koji potvrdjuju da su Hriscani pre 70 godine nove ere svetkovali Nedelju.
Postoje pojedima svedocenja kasnijih crkvenih otaca da su Hriscani svetkovali Subotu, ali da su potom pridodali i Nedelju, i ako u bibliji ne postoji ni jedna zapovest da se Nedelja slavi kao dan Hristovog vaskrsenja.

Ti kazes

Treće, Isus i nije mogao tako nešto zapovijediti apostolima.

Ovo je vrlo bitno svedocanstvo, jer ako ne postoji direktna zapovest Bozje reci - od strane Hrista i apostola, onda covek nema zakonske obaveze da to ispunjava, jer nije Bozja zapovest vec ljudska, i prema tome greh da se tako neasto uopste i prihvati.
Ako je nesto bitno u Bogosluzbenom zivotu crkve, onda bi to u svakom slucaju bilo spomenuto u reci Bozjoj, ako toga nema, onda je to ljudska zapovest a ne Bozja, i upraznjavati nesto sto je cisto ljudsko je greh.

Kada sam napisao da licno mislim, to znaci da za to i postoje cvrste osnove, da su mnoge izjave kasnijih crkvenih otaca bukvalno navrtanje vode na svoj izvor, u teznji da prikaze kako su se Hriscani sastajali u nedelju da bi odrzavali veceru Gospodnju, sto nema biblijske potpore.

Nedelja je dosla sa otpadom koji se dogodio sredinom drugog veka unutar Rimske crkve, i kasnije zvanicno usvojena na saboru u Laodikeji.
Svi kasniji pisci - takozvani crkveni oci, koji su upucivali na promenu nedelje kao na legalni akt crkve, i prikazivali kako se Nedelja navodno praznovala od pocetka, su deo tog otpada, i davali su lazna svedocanstva.

Postoje i pojedini dokumenti ciji je sadrzaj kasnije falsifikovan.
Ja sam svojevremeno u rukama imao dva razlicita teksta jednog te istog autora, i dok u jednom on otvoreno govori o odbacivanju Hrista od strane Jevreja i sadrzi savet da mi ne zivimo po tom principu neverovanja u Hrista, drugi falsifikovani govori o tome da vise ne drzimo Subotu kao Jevreji, vec dan gospodnji Nedelju.

Dakle taj deo teksta je potpuno izmenjen da bi se pokazalo kako je Subota navodno promenjena u Nedelju.

Nasa je licna odluka kome ce mo ukazati nase poverenje, vecnoj reci Bozjoj ili ljudskim predanjima.

 

[Jurivaka]

Ja ovdje govorim o tome da li su rani hrićani slavili nedelju kao dan gospodnji, što vi osporavate, a ne želim da ulazim u doktrinarne rasprave oko toga šta stoji u Bibliji i šta je Bog naredio. Dakle, ne stoji vaša tvrdnja da rani hrišćeni nisu slavili nedelju kao dan gospodnji. Imaš i na ovoj temi desetinu dokumenata koji to potvrđuju. Ti možeš tvrditi da to nisu istorijski dokumenti, ali tvoja tvrdnja ni najmanje ne utiče na činjenicu da ti dokumenti postoje i da potvrđuju slavljenje nedelje kao dana Gospodnjeg, kod ranih hrišćana. Isto tako možeš tvrditi da je to grijeh i da to nije po Božijem zakonu (rekoh, neću da ulazim u tu vrstu rasprave), ali ni ta tvoja tvrdnja ne mijenja tu činjenicu.
E, sad, da malo progovorimo logikom i razumom; sa stanovišta vjere, naravno. Isusovo vaskrsnuće je centralni događaj Novoga zavjeta! Shvatili ga simbolično ili doslovno, taj događaj potvrđuje pobjedu života nad smrću, dobra nad zlom, ljubavi nad mržnjom... On daje smisao, ne samo Novom zavjetu, nego i cjelokupnoj Isusovoj pojavi i njegovom poslanju. Isusovo vaskrsnuće hrišćani poistovjećuju sa svojim valstitim vaskrsnućem i ono je postalo sastavanim dijelom vjeroispovjesti svih hrišćanskih konfesija i središnjim dijelom svih simbola vjere!
Ako se sve ovo ima u vidu, zar nije posve prirodno što su apostoli ili crkveni oci odlučili da obilježavaju nedelju - dan Isusovog vaskrsnuća, kao dan Gospodnji, i da je sasvim logićno i razumljivo, da se takva ideja među hrišćanima, pojavila odmah po Isusovom vaskrsnuću.

 

[Isabeleta]

@Jurivaka, odličan post. Tebi je lako zaključiti kad razmišljaš i nisi pristran, ali adventisti (i subotari) to nisu u stanju kad MORAJU imati dokaze za subotu, a NEMA ih, osim onih u Starom Zavjetu koji su vrijedili za Židove. :dtyste:

Protestanti ne priznaju i ne poznaju crkvene oce, ali zanimljivo je kako ih vole citirati ako naslute da im idue u prilog. Ali, sasvim pogrešno. Npr. spomenuti mučenik Justin.


Postoji predmet Patristika i Patriologija koje izučavaju bogoslovi na Teološkim fakultetima. Dobro poznavanje crkvenih otaca i onoga što su naučavali je potvrda istina vjere koju imamo (katolici i pravoslavci). Protestanti/adventisti ni ne znaju da postoje sačuvana djela crkvenih otaca. Zato mogu pričati takve smiješne priče o ranom kršćanstvu koje je prihvatilo mnogoboštvo i slične besmislice.
Našla sam na engleskom i španjolskm linkove djela svetih otaca i sve se može provjeriti. Ako nađem na hrvatskom, priložit ću, pa da vidimo...
Primjera radi, a vidimo o čemu je pisao Justin.


— Uvod
Život: Justin, filozof i mučenik, rođen je u Palestini u poganskoj obitelji, odgojen u kulturi svoga vremena, pohađao je filozofske škole stoika, peripatetika, pitagorejaca i naposljetku neoplatonista. Završivši škole djelovao je kao filozof u Ateni. Međutim, željan spoznanja istine, osjećao je da ni u jednoj ovoj školi nije su No ni u jednoj nije mogao zadovoljiti žeđ za pravom spoznajom Boga, sve dok se nije upoznao kršćanstvom, što može zahvaliti jednom starcu kojeg je susreo na obali mora, koji mu je rekao da mu ni platonizam ne može dati odgovor na istinu koju traži, nego samo proroci koji su navijestili istinu. Dajući se na proučavanje proroka postaje kršćanin (vjerojatno u Efezu oko 130. godine), da bi nakon toga posvetio život obrani kršćanstva kao putujući učitelj. Dolazi u Rim oko 140. godine za vrijeme cara Antonina Pia, te otvara i vlastitu filozofsku školu u kojoj besplatno upućuje učenike u kršćansku vjeru. Optužuju ga radi ispovijedanja kršćanske vjere (vjerojatno od ciničkog filozofa Krescenta), te mu rimski prefekt Junije Rustik daje odrubiti glavu oko 165. godine.
Justin je najpoznatiji od svih apologeta jer vrlo obilno koristi grčku filozofiju koju drži istinitom, ali nepotpunom. Sva istina koja postoji u različitim filozofskim sistemima pripada kršćanima koji je posjeduju u punini, jer su oni spoznali Riječ (Logos), dok su ga filozofi spoznali na nejasan način u stvaranju. Napisao je više spisa, a samo su tri ostale sačuvane: Prva apologija, Druga apologija i Dijalog s Trifonom. S književnom stajališta imaju nedostataka poradi čestih digresija, neartikulirane misli, govorničkih pogreški i žestine, ali pokazuju karakter iskrena i poštena čovjeka koji nastoji postići sporazum sa svojim protivnikom.
— Justinove apologije
Po svoj prilici Druga (15 poglavlja) je samo dodatak prvoj (68 poglavlja). Posvećene su caru Antoninu Piu (138-161), a napisane su u Rimu između 148. i 161. U prvoj navodi da je od Kristova rođenja, u vrijeme Kvirinijeva vladanja, prošlo oko 150 godina. Povod apologijama je mučenje troje kršćana koje se dogodilo po nalogu prefekta Urbika.
—Prva apologija

• Uvod (pog. 1. do 3.): Poziva se na pobožnost i razboritost careva, te moli da se car osobno zauzme za progonjene kršćane i da ih sudi on sam po pravdi, a ne na temelju kleveta.
• Glavni dio (pog. 4. do 67.):
  • Prva cjelina (od 4. do 12.): buni se protiv sudskog sustava koji se primjenjuje na kršćane; protivi se klevetama; protivi se kaznama samo poradi imena; brani se od optužbe «ateizma». Stoga Justin osuđuje nezakonitima sudske postupke protiv kršćana i pobija optužbe na njihov račun držeći da se radi o klevetama. Ponajprije tvrdi da time što nose ime „kršćanin“ ne bi smjeli biti podložni osudi i kazni, već samo ukoliko su počinitelji zlih čina. Nadalje, kršćane se ne može optužiti niti radi ateizma, nemorala ili pak mržnje prema domovini. Ukoliko ne štuju božanstva, to je radi toga što nije u skladu s razumom, a vjera u zagrobni život i u Boga odvraća od bilo kakvog zla i grijeha, te su kao takvi najbolja potpora dobrobiti Carstva. Dosljedno logici filozofskih principa i eshatoloških iščekivanja kršćani žive časno i pošteno.
  • Druga cjelina (od 13. do 67.): opravdanje kršćanske religije (uglavnom povijesno i filozofski):
    • njezin nauk: ona je jedina istinita; poganski filozofi su preuzeli svoje nauke iz Staroga zavjeta; Isus je Sin Božji, Spasitelj, Utemeljitelj Crkve.
    • bogoštovlje: Krštenje, euharistija (opisuje tijek euharistijske liturgije)- Društveni život.

U ovom dijelu (pog. 13-68) Justin nastoji izložiti temeljne kršćanske istine i opisati kršćansko bogoštovlje (krštenje i euharistija), uvjeren da je kršćanstvo progonjeno jer protivnici slabo poznaju njegov pravi nauk. Stoga raspravlja o velikim temama vjere u Boga, etike, eshatologije i kristologije, te potom dokazuje kako je kršćanska vjera jedina istinita, ujedno najstarija, a Isus Krist je Sin Božji, naviješten u starozavjetnim proročanstvima. Basne i mitove su izmislili demoni da bi krivotvorili kršćansku istinu, a znajući kako da se vjerodostojnost neke religije vrednovala i po starini, Justin dokazuje da je Mojsijev nauk stariji od Platonova, te da je Platon određene elemente svoga nauka kopirao od Mojsija.

• Zaključak (pog. 68.): veliko upozorenje caru. Justin apologiji prilaže pismo koje je car Hadrijan oko 125. uputio prokonzulu Azije Minuciju Fundanu, koje je od iznimne povijesne važnosti, a u kojem donosi upute za ispravnu sudsku proceduru protiv kršćana:

o kršćane treba suditi slijedeći redovnu sudsku praksu; o ne može ih se kazniti ako im nije dokazano da su prekršili rimske zakone; o kazna mora biti proporcionalna naravi i stupnju njihova prijestupa; o kazniti one koji iznose lažne optužbe.
—Druga Apologija
Nastavak je prve. Napisana između 150. i 160., a Justin se izravno poziva na rimsko javno mnijenje.

• Protestira protiv osude kojom je prefekt Urbiko osudio na dekapitaciju troje kršćana samo radi vjere.
• Poziva na ljubav prema istini i prema pravednosti kad se sudi kršćanima.
• Odgovara na dvije objekcije pogana: Zašto se kršćani ne ubijaju sami ako toliko žele susret s Bogom i zašto Bog dopušta da ih se progoni umjesto da intervenira i oslobodi ih? Kao odgovor na prvo pitanje Justin odgovara da kršćani ne čine ništa što je suprotno volji Božjoj. Odgovarajući na drugu tvrdi da su demoni krivi zbog progona jer ne trpe istinu i kreposti, pa izmišljaju o kršćanima kojekakve zločine. Međutim, preko kušnji i poteškoća Kristovi učenici stječu zasluge, a odvažnošću u mukama dokazuju nadmoć svoje vjere nad progonima i nad poganima, jer je to za njih put blaženstva.
• Justin traži da se njegova knjižica obznani javnosti da bi se iskorijenila kriva mišljenja i predrasude prema kršćanima, te da bi se progonitelji mogli obratiti, a carevi suditi sukladno načelima pravde i pobožnosti.

—Dijalog s Trifonom
Dijalog je napisan nakon apologija, vjerojatno oko 160. U biti je djelo kojim Justin pokušava iznijeti sadržaj dvodnevne rasprave između njega i rabina Trifona (nije sigurno da bi to bio rabi Tarfon spomenut u Mishni) koji se održao u Efezu (Euzebije) u vrijeme Bar Kochbine pobune (132-135.). Pišući Dijalog Autor ima u vidu polemičko sučeljavanje kršćanstva i židovstva oko polovice 2. st. Premda se služi književnom formom dijaloga, po uzoru na platonovske dijaloge, ovaj spis se ne obraća jednoj kategoriji naslovnika, nego svima (kršćani, pogani, židovi) koji traže istinu. Njima Justin želi prenijeti da istina nije u grčkoj filozofiji nego u Svetom pismu, ali da ispravno tumačenje Pismu daju kršćani a ne židovi.

• Uvod (pog. 2-8.): Priča o svojoj intelektualnoj formaciji (traženje u raznim filozofskim školama) i obraćenju na kršćanstvo.
• Korpus teksta (pog. 9-141.):
  • Prvi dio (9-47): vrlo značajno svjedočanstvo o kršćanskom poimanju Staroga zavjeta. Mojsijev je Zakon imao privremeno značenje, a kršćanstvo je novi i vječni Zakon za sve čovječanstvo.
  • Drugi dio (48-108.): usredotočena na Krista, brani njegovo božanstvo. Objašnjava motive radi kojih ga kršćani priznaju i štuju Mesijom i Bogom: u njemu su se ispunila proročanstva Staroga zavjeta. Dokazuje njegovu preegzistenciju, utjelovljenje (djevica što rađa sina), otkupljenje po muci i smrti: sve je bilo unaprijed naviješteno u Pismu.
  • Treći dio (109-141.): govori o Crkvi. Oni koji vjeruju u Krista i slijede njegov zakon sačinjavaju novi Izrael, novi izabrani narod.

• Zaključak (142.): Želja da njegov sugovornik izabere Krista radije nego svoje učitelje, te da povjeruje u nj.

—Izgubljena djela i pseudojustinovski manuskripti Izgubljena djela: Liber contra omnes haereses; Protiv Marciona; Govor protiv Grka; Pobijanje (grka); O Božjem suverenitetu; O duši; Psaltir; O uskrsnuću.Manuskripti pseudojustinovi: Cohortatio ad Graecos (3. st.); Oratio ad Graecos (apologia pro vita sua nekog grčkog obraćenog kršćanina) (3. st.); De monarchia; etc.
—Justinova teologija
Obrazlažući Justinovu teologiju treba imati u vidu da ne posjedujemo autorovo cjelovito izlaganje kršćanske vjere, a izgubljeni su spisu upravo oni koji su u pravom smislu teološki. Braneći vjeru protiv nevjernika, prvenstveno se poziva na razum. Uvjeren da istina najbolje sebe brani, počeo je kršćansku istinu opširno iznositi i tumačiti.
Traži sličnosti između crkvenog nauka i onog grčkih pjesnika, s ciljem da dokaže kako je kršćanstvo jedina zdrava filozofija. Osjeća se utjecaj platonizma, koji je u Justinovim očima bio filozofija najviše vrijednosti.
—Pojam Boga
Pojam Boga očituje Justinovu tendenciju prema platonističkoj filozofiji. Bog je bez izvora, pa iz toga zaključuje da ne može biti imenovan (aretos): Stvoritelj svijeta nema imena, jer je nerođen. Ime koje mu najbolje pristaje je Otac (Otac svih stvari), Otac kozmosa. On je toliko transcendentan da boravi samo iznad svih nebesa, i ne može se pojaviti na zemlji, čime se niječe panteizam i supstancijalna sveprisutnost Boga u svijetu.
Posrednik između Boga i svijeta je Logos. On je prije početka bio jedno s Bogom, ali je prije stvaranja svijeta proizišao od Boga, i svijet je po Logosu stvoren. Bog ne komunicira sa svijetom, nego po svom posredniku, te se i ne objavljuje drukčije. Logos je vodič koji vodi Bogu, i učitelj čovjekov. U samom početku je prebivao u Bogu kao sila, ali je malo prije stvaranja svijeta emanirao i proizišao iz Boga, te je on stvorio svijet. Prispodobljuje ga vatri koja se upalila na drugoj vatri bez da je umanji, ili rađanju čovjeka od čovjeka da mu ne umanji supstanciju. Tako je rađanje Logosa unutarnji proces u Bogu. Čini se da je Justin u konačnici sklon subordinacionizmu. Logos ne stječe svoje izvanjske neovisnosti nego samo u perspektivi stvaranja i upravljanja svijeta, što su njegove osobne službe poradi kojih je stekao osobno postojanje. Postao je božanska osoba, ali podređena Ocu.
U starozavjetnim teofanijama Logos se javljao Mojsiju, Abrahamu i prorocima, što upućuje na njegovu preegzistenciju. Ipak Justin nije uspio sasvim dokučiti vječnsot
Pomoću svoje nauke o Logosu mislio je uspostaviti most između kršćanstva i poganske filozofije. Justin uči da se božanski Logos pojavljuje u punini samo u Kristu, ali je sjeme Logosa bilo raspršeno u cijelom čovječanstvu. Svako ljudsko biće ima u vlastitom razumu sjeme (sperma) Logosa. Tako su ne samo starozavjetni proroci nego i poganski filozofi (npr. Sokrat, Heraklit) nosili u duši sjeme Logosa sposobno klijati. Zahvaljujući sjemenkama Logosa (spermatikos Logos) svaki se čovjek uzdići do spoznaje istine, makar i nesavršeno. Stoga nema suprotnosti između kršćanstva i filozofije. Što se tiče filozofa, Justin drži da sve što su dobra poučavali, pripada zato kršćanima. Poganski pisci su mogli vidjeti neke istine zahvaljujući sjemenu Logosa, ali samo kršćani posjeduju cijelog Logosa, koji je sam Krist, uosobljena istina.
Osim tog metafizičkog dokaza o postojanju određenih elemenata istine u poganskoj filozofiji, Justin donosi i povijesni dokaz: ako su poganski filozofi i pjesnici došli do mnogih istina koje su poučavali, onda je to jer su to preuzeli iz Staroga zavjeta. Tako su oni, živeći prema razumu i naučavajući istinu, bili kršćani prije Krista, ali samo kršćani, posjedujući Krista, posjeduju cijelu istinu.
—Marija i Eva
Justin je prvi kršćanski autor koji uz pavlovsku paralelu Krist-Adam stavlja drugu Marija-Eva. Kao što je Eva bila djevica i slušajući zmijske sugestije začela neposluh, Djevica Marija je začela vjeru i radost kad joj je anđeo Gabrijel najavio da će Duh Sveti sići na nju i zasjeniti je, te radi toga biće koje će roditi bilo je Sin Božji.
—Anđeli i demoni
Justin je jedan od prvih kršćanskih autora koji potvrđuje vjeru i štovanje anđela, koje kršćani štuju zajedno s Bogom.
Anđeli s neba vode brigu o svim ljudskim bićima, kako im je već Gospodin povjerio. Njima Justin pripisuje neku vrstu tijela sličnog ljudskome (eteričko), bez obzira na njihovu duhovnu narav. Vjerojatno radi toga jer je tako mogao lakše objasniti njihov pad, koji bi se sastojao u spolnim odnosima sa ženama ljudske vrste, nakon čega lutaju nižim zračnim prostorima i napastuju ljude.
Kazna koja čeka demone u vječnoj vatri dogodit će se nakon Kristova dolaska. Oni još uvijek mogu zavoditi i skretati čovjeka. Nakon Kristova dolaska sve su napore usmjerili u to da spriječe obraćenje čovjeka prema Bogu i Logosu. Zato su i krivovjerci, koji govore o drukčijem Ocu i Sinu, sredstva kojima se služe demoni. Demoni su također zaslijepili židove i naveli ih na to da stave na muke Logosa koji se pojavio u Isusu, isto kao što su bili vrlo aktivni i među poganima jer su htjeli spriječiti njihovo obraćenje po apostolskom propovijedanju. No, ne samo u vječnosti, nego i na zemlji, demoni se pokoravaju na izgovaranje imena Isusova.
—Istočni grijeh
Justin drži da je svako ljudsko biće sposobno za pobožanstvenjenje, ili je barem tako bilo na samom početku. Praroditelji su bili besmrtni i nisu bili podložni trpljenju, dostojni da ih se zove sinovima Božjim, ali upadoše u smrt slijedeći primjer Adam i Eve. S Kristom svaki čovjek ima mogućnost zadobiti ovu moć da postane dijete Božje.
—Krštenje i Euharistija
Pri koncu Prve apologije Justin opisuje krsnu i euharistijsku liturgiju. Katekumeni koji pristupaju kršćanstvu obećaju najprije da će živjeti po Kristovoj istini i nauku posvećujući se Bogu. Njih se poučava molitvi i da traže od Boga, kroz post, oproštenje grijeha. Potom ih se odvodi do vode koja ih preporađa u ime Oca i Sina i Duha Svetoga.
Justin potom tumači neke antropološke datosti vezane uz krštenje: kad se čovjek rodi, rodi se s neznanjem u odnosu prema svom prvotnom izvoru, te dolazi na svijet sa zlim sklonostima i navikama. Da ne bi ostao sin nužnosti i neznanja, nego izbora i spoznaje, prima oproštenje prethodnih grijeha. Ovaj obred pranja vodom u ime s trojstvenom formulom kršćani su zvali prosvjetljenje.
Postoje dva opisa euharistijske liturgije. Prvi opisuje liturgiju s novokrštenicima (pog. 65), a drugi opisuje redovno nedjeljno slavlje (pog. 67). Vjernici se okupljaju na dan Gospodnji, jer je to dan stvaranja svijeta i dan uskrsnuća Kristova. Liturgija započinje čitanjem iz kanonskih Evanđelja (Apostolske memorije) ili iz proročkih knjiga, nakon čega slijedi govor kojim se vrši primjena tih čitanja na moralni život vjernika. Potom se izgovaraju molitve za kršćane i za cijeli svijet, daje se poljubac mira i donose se darovi: kruh, vino, voda. Predsjedatelj izgovara nad darovima posvetnu molitvu, da bi potom đakoni dijeli svima prisutnima, dajući da se ponese i odsutnima, bolesnima. Ovo nisu obični kruh i piće, nego su tijelo i krv utjelovljenog Isusa. Kao dokaz navodi Kristove riječi ustanovljenja euharistije, čime jasno potvrđuje da je euharistijska hrana posvećena snagom molitve koja sadrži Kristove riječi. Predsjedatelj, dakle, može slobodno oblikovati molitvu koja, međutim, mora sadržavati Kristove riječi s posljednje večere.
Justin također poistovjećuje euharistiju sa žrtvom koju nagoviješta prorok Malahija. On odbacuje sve materijalne žrtve osim žrtve molitve, a na poseban način euharistijske molitve. Da bi se razumjelo njegovu misao treba imati u vidu poimanje Logosa koji je most prema grčkoj filozofiji. Ideal koji Justin sebi postavlja je razumska žrtva (oblatio rationabilis/logikè thusia), duhovna žrtvu koju su grčki filozofi proglasili jedinim oblikom bogoštovlja dostojnim Boga. Tako, po Logosu, kršćanstvo je jedino sposobno ispuniti ovaj filozofski ideal jer posjeduje takvu duhovnu žrtvu. Zato, po Justinu, Isus se ništa manje ne podudara s poganskim filozofima nego sa starozavjetnim prorocima. Ovaj pojam duhovne žrtve (oblatio rationabili) koristi se i u Rimskom kanonu, što na najbolji način objašnjava Justinovu misao.
—Eshatološke ideje
Po Justinu ljudska povijest je usmjerena prema paruziji. Najprije će se dogoditi uskrsnuće svetih, nakon čega slijedi tisućgodišnje kraljevstvo svetih u Jeruzalemu. Na koncu tisućgodišnjeg kraljevstva slijedi uskrsnuće zlih, te opći sud. Sve duše idu po smrti u podzemni svijet (Had), gdje čekaju uskrsnuće, osim mučenika koji izravno idu u nebo. Ali i u podzemnom svijetu duše dobrih su odvojene od zlih. Dobre duše se raduju iščekujući vječno spasenje, dok se zle žaloste zbog nadolazeće osude i kazne.


Dakle, djela crkvenih otaca svjedoče o progonstvu i zatiranju kršćana i baš zato im je car Konstantin zajamčio dao slobodu i dozvolio da mogu slaviti nedjelju, a ne skrivati se. Adventisti tvrde kako je car Konstatnin uveo nedjelju, neee.
Ali, razumljivo je, njih ne zanima povijest i istina već samo nastoje svim silama progurati subotu...
Ovaj pravoslavni pisac kojeg sam citirala u prethodnom postu je to jako dobro shvatio.

 

[Laodikeja]

Prvi Hriscani nisu nikada svetkovali Nedelju, vec Subotu.
Prva Hriscanska crkva u Jerusalimu koju su osnovali apostoli, je bila Jevrejska crkva i sastojala se od obracenih Jevreja.
Ti prvi Hriscani su bili poznati pod imenom Nazareni.
O njima govore crkveni Oci Euzebije i Epifanije, svedoceci da su Nazareni postovali Subotu.

Nedelja nikada nije bila deo ucenja ni Hrista ni apostola pa ni prvih Hriscana, vec je ona infiltrirana iz mnogobostva u tada rasirene Hriscansko - gnosticke grupacije koje su nastale pod uticajem mnogobostva.

U tom smislu urednik je u pravu, Nedelja jeste bila obelezje odredjenih grupa Hriscana sredinom 2 veka, ali ti Hriscani nemaju nikakve dodirne tacke sa prvim apostolskim Hriscanima koji su postovali Subotu i imali cisto Jevandjeosko ucenje.

Nazareni

Izvor: Wikipedia

Nazareni ili Nazarenska sekta (ἡ τῶν Ναζωραίων αἵρεσις) je izraz koji se koristi u dva različita konteksta vezana uz rano kršćanstvo:

• jedan od naziva za ranohrišćansku zajednicu iz 1. vijeka. Pominje se u Djelima 24:5 kada je apostol Pavao optužen pred Feliksom u Cezareji (glavnom gradu Rimske Judeje) od Tertula kao "vođa sekte Nazarena."[SUP][1][/SUP] Također se pominje u kletvi koju su rabinske vlasti uvele protiv "nazareja", odnosno hrišćana oko 80. godine.[SUP][2][/SUP]

• naziv za judeo-kršćansku zajednicu iz 4. vijeka koja je djelovala u Tranjordaniji a koju Epifanije, [SUP][3][/SUP] Jeronim i Augustin iz Hipona.[SUP][4][/SUP][SUP][5][/SUP] nazivaju "nazarenima"; dio historičara ih povezuje, a dio smatra da su bili istovjetni s ebionitima; povezuje ih se s tzv. Nazarenskim evanđeljem.

Takodje, da je u to vreme opostojala jos jedna grupa pod nazivom Ebioniti, koja je pod uticajem gnosticizma prihvatila odredjena nebiblijska ucenja, pa i Nedelju.
Nakon otpada ovi Hriscani su se stopili sa crkvom iz mnogobostva.

------------------------------------------------------------------------------------------

Ebioniti

Ebioniti (grčki: Ἐβιωναῖοι, Ebionaioi, hebrejski: םינויב א, Ebyonim – siromašni) su rana judeo-hristijanska skupina koja postojala u Judeji i Palestini u periodu od 1. veka do 4. veka, u vreme ranog hrišćanstva[SUP][1][/SUP].
Ebioniti su po prihvatanju siromaštva vjerojatno podražavali izvornu grupu Isusovih učenika koji su se odricali svega zbog svoje vere.[SUP][2][/SUP] Mnogo od onoga što je poznato o njima dolazi od tzv. crkvenih otaca koji pišu polemičke traktate protiv ebionita koje su nazivali judejskim hereticima[SUP][3][/SUP][SUP][4][/SUP]. Neki naučnici smatraju da su se ebioniti odelili od hristijanstva da bi obnovili judejski zakon (da se vrate na Stari Zavet). Drugi, pak, smatraju da su ebioniti bili verni autentičnom učenju Isusa Hrista i da su predstavljali Jerusalimsku crkvu koja je marginalizirana od strane sledbenika apostola Pavla.
Nasuprot drugim hrišćanima, ebioniti su insistirali na univerzalnoj potrebi da se slede judejski religiozni obredi i judejski zakon, koji je Isus objasnio i rasvetlio.[SUP][5][/SUP] Za njih je Isus, kao smrtan čovek, bio mesija i prorok no ne i bogočovek.[SUP][6][/SUP] Poštovali su Jakova Pravednog, Isusovog brata i glavi Jerusalimske crkve a odbacivali Pavla Tarskog smatrajući ga „odstupnikom od Zakona“. Ovi izvorni Isusovi sledbenici su vremenom "odbačeni od jedne religije kao otpadnici, a od druge kao jeretici".[SUP][7][/SUP]
Neki naučnici prave razliku među ebionita i drugih judeo-hristijanskih skupina, poput Nazarena[SUP][8][/SUP], dok drugi smatraju da se radilo o jednoj te istoj skupini judeo-hrišćana. Neki ih pak povezuju sa esenima i kumranskom zajednicom.[SUP][9][/SUP]

Istorija


Mapa Dekapolisa sa lokacijom antičkog grada Pella.


Epifanije smešta njihove početke u vrijeme poslije razorenja Jeruzalema, u okolicu grada Pella, sjeverno od Jerusalima.[SUP][10][/SUP] Najraniji pomen grupe koja se može identifikovati kao ebioniti dolazi od Justina koji u delu „Dialog sa Trifunom“ (oko 140) pominje jevrejske hrišćane koji »priznaju Isusa kao Krista, smatrajući ga čovjekom među drugim ljudima«.[SUP][11][/SUP] Kasniji kršćanski pisci daju joj ime ebionita. Irinej Lionski (oko 180) bio je prvi koji je koristio termin ebioniti, sa ciljem da opiše heretičku judejsku sektu, za koju je tvrdio da se tvrdoglavo držala zakona. Origen (oko 212), dalje objašnjava od kude dolazi termin ebioniti. Epifanije Salaminski (4 vek) je dao najkompletnije, no istovremeno i najnesigurnije svedoštvo o ebionitima u svom delu Panarion u kojem nabraja 80 jeretičkih sekti. U tom delu daje opšti pregled njihovih verovanja i citate njihovih evanđelja, od kojih danas nema sačuvano nitu jedno.
Ebioniti se najranije spominju u 2. veku, a njihova rana istorija i povezanost sa Jerusalimskom crkvom ostaju i danas nerazjašnjeni. Mnogi naučnici njihov nastanak povezuju sa prvim jevrejsko-rimskim ratom. Prema Euzebiju iz Cezareje, hristijani su napustili Jerusalim zbog rata i pobegli u Pela, današnji Jordan, predvođeni Simeonom Jerusalimskim, a za vreme drugog jevrejsko-rimskog rata bili su gonjeni od Bar Kohbe jer su odbili da prihvati njegove mesijanske tvrdnje. Prema ovim naučnicima, boraveći na drugoj strani Jordana, ebioniti su postali posebna grupa, odeljena od hrišćanstva, koja se veoma približila rabinskom judaizmu što rezultira „degeneriranjem“ u klasičnu judejsku sektu. Delovi ove grupe su se odelili i priklonili judejskom gnosticizmu, a neki ebioniti se sreću i u kontekstu gnostičkih pokreta rasprostranjenih u Siriji i istočnim zemjama.
Nakon prvog judeo-rimskog rata važnost Jerusalimske crkve počinje da opada, a judeo-hrišćani su bili rasuti po jevrejskoj dijaspori. Rimljani su raselili Jevreje iz Judeje, a Jerusalim je postao neznabožački grad Elija Kapitolina. Oni judeo-hrišćani koji su bili u Peli u potpunosti su raskinuli sa judaizmom i prihvatili hrišćanske dogme u celosti, a oni koji su ostali pri starim ubeđenjima su proglašeni jereticima. Epifanije 375 godine spominje grupu ebionita na Kipru, no već sredinom 5 veka Teodorit od Kipra izveštava da oni više nisu prisutni u toj oblasti.

Učenje

Evanđelje po Hebrejima

[TABLE="class: cquote2, align: center"]
[TR]
[TD]“[/TD]
[TD]Njihova predstava o Hristu bila je veoma čudna. Oni su njega smatrali za običnog čoveka, koji je zbog svoje moralnosti priznat za pravednika. On se, po njima, rodio iz bračne zajednice Marije i njenog muža. Po njihovom mišljenju, potrebno je sačuvati obrede koje zahteva zakon. (..) Smatraju da je potrebno odbaciti Poslanice apostola Pavla, nazivajući ga odstupnikom. Prihvataju samo ‘Evanđelje Hebreja’, a ostale knjige odbacuju.[SUP][12][/SUP][/TD]
[TD]”[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]

— Euzebije iz Cezareje​

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]


Crkveni oci opisuju ebionite kao tradicionaliste, asketske jevreje koji strogo slede Mojsijev zakon, poštuju Jerusalim kao najsveti grad i mešaju se samo sa onima koji su prihvatili judaizam. Ebioniti prakticiraju svakodnevno ritualno krštenje (kupanje), ali imaju i krštenje inicijacije.[SUP][9][/SUP] Jednom u godini se sabiraju u periodu oko Pashe pri čemu dele beskvasni hleb i piju samo vodu, a ne i vino, različito od tradicionalne hrišćanske evharistije. Epifanije od Salamine navodi da se protive životinskoj žrtvi i praktikuju reliogiozno vegetarijanstvo.
Ebioniti su verovali da i Jevreji i neznabošci moraju poštovati Mojsijeve zapovedi ako žele da ostanu pravedni i teže k jedinstvu sa Bogom, a zapovedi su tumačili u duhu Hristovog učenja objavenog u „Besedi na gori“. Verovali su da Isusa mogu slediti samo oni koji poštuju pravila košer ishrane, subotu, pashu i druge jevrejske praznike. Za muškarce je to značilo i obrezivanje.[SUP][2][/SUP]
Od drugih Jevreja ih je odvajalo shvatanje Isusa kao jevrejskog Mesije. Isus se posebno istakao svojom pravednošću u poštovanju božjeg zakona, te je od Boga izbran da bude mesijanski prorok kao Mojsije. Rođen je od Josipa i Marije, kao običan čovjek. Verovalo se da ga je Bog prihvatio kao Mesiju i sina Božjeg prilikom krštenja na Jordanu (vidi: adopcionizam), kada je na njega sleteo sveti Duh u vidu goluba i kada je glas sa neba objavio da je on Božiji sin.[SUP][9][/SUP] Prema Irineju, verovali se da Mesija (Krist) predstavlja anđeosku moć koja je ušla u Isusa prilikom krštenja.
Ebioniti su bili striktni monoteisti i bila im je strana tvrdnja da je Isus bog. Oni nisu prihvatali mnoge hristološke dogme o Isusu, na primer: postojanje od večnosti, božanstvenost, rođenje od device i fizičko uskrsnuće. Naglašavali su jedinstvenost Boga, i čovečnost Isusa.
Od novozavetnih spisa su priznavali samo Evanđelje po Mateju i to jevrejsku verziju poznatu kao Evanđelje po Hebrejima, koja je smatrana za dodatak hebrejske Biblije[SUP][13][/SUP][SUP][14][/SUP][SUP][15][/SUP]. Irinej kaže da ovo evanđelju nema prve dve glave koje govore o rođenju Isusa već počinje krštenjem Isusa od strane Jovana Krstitelja.
Veliki su protivnici Pavla iz Tarza.

Spisi

Najvažniji produkt njihove literarne djelatnosti jest Simahov prijevod Starog Zavjeta na grčki. Origen se poslužio Simahovim prijevodom u Heksapli, a Jeronim je taj prijevod veoma cijenio. Ebioniti ne priznaju sav Pentateuh, posebno zabacuju ono što se odnosi na krvne žrtve.[SUP][9][/SUP]
Ebionitsko Evanđelje redigirano je početkom II stoljeća. To je heterodoksna prerada aramejskog Evanđelja po Hebrejima, to jest judaižirane verzije Matejeva Evanđelja. Euzebije kaže da je Simah pisao i komentare kojima je pomoću Matejeva Evanđelja "utvrđivao njihovu herezu" (Hist. eccl. 6, 17).
Epifanije ubraja među njihove svete knjige i »Propovedanja Petrova« od pseudo-Klementa.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Гностицизам

Гностицизам (грч. γνώσις гносис - знање ) је синкретички верски покрет који се развијао у раним вековима хришћанства, док није потиснут у 4. веку, када је правоверно хришћанство постало званична религија Римског царства.
Гностици су учили да се човек може спасити само ако спозна Бога. Они су хтели теолошке догме мисаоно истраживати. Против гностика иступили су црквени апологети (браниоци) који су захтевали веровање без икаквог знања.[SUP][1][/SUP]

Назив

Гноса (грчки: γνώσις гносис - знање, сазнање, спознаја, увид) је грчка реч, изворно коришћена у Платоновим филозофским списима. Гноса се најчешће употребљава да означи духовно знање просветљеног човека, које се описује као непосредно искуствено сазнање о натприродном или божанском.

Гностицизам је термин који су западни научници сковали у 19. и 20. веку са циљем да обухвате огромну разноликост група из ранохришћанског доба које су постојале мимо званичне хришћанске хијерархије. Историчари религије још увијек расправљају о томе треба ли се гностицизам схватити као покрет унутар хришћанства или као много шири и независан покрет, који је хришћанству чак претходио. Говори се о постојању јудејског гностицизма. Неки гностички списи из Наг Хамадија се темеље искључиво на Старом завету.
\
Учење

До 20. века гностичко учење је бивало реконструисано углавном на основу критике правоверних теолога који су писали против јереси (то јест хересиолога) као што су били Иринеј Лионски, Јустин Филозоф, Ориген из Александрије. Међутим, у другој половини 20. века је пронађен већи број изворних списа, названих апокрифима, који нам преносе непатворено гностичко гледиште. Једно од највећих открића је библиотека Наг Хамади, у горњем Египту, 1945. године.

„Биће и других, међу онима који су ван нашег броја, који себе називају епископима и ђаконима, као да су своју власт примили од Бога. Они се покоравају одлукама вођа. Ти људи су суви канали.“

– Откривење по Петру​

​

Гностици су, поред вере, наглашавали и важност сазнавања о духовним стварима. Они сматрају да су људи божанске душе заробљене у материјалном свету. Материја је створена од стране несавршеног или злог бића, Демијурга, који се често поистовећује са Богом Старог завета, насупрот Богу Новог завета. Гностици зло поистовјећују с материјалним, а добро с духовним свијетом. Они сматрају да се човјек мора окренути себи и посветити мудрости (софији) да би спознао свет и ослободио се његових окова.

„Напустите трагање за Богом, за космосом и сличним. Уместо тога, почните од себе. Запитајте се ко и вама присваја све кад каже мој дух, моје срце, мој Бог. Пронађите изворе љубави, радости, мржње и жудње... Ако пажљиво испитате све, наћи ћете то у себи.“

– Hyppolytus, Refutation of All Heresis​

​

Систем Валентина (+160), хришћанина из Александрије, који је проповедао своје учење у Риму у исто време са Маркионом, између 135. и 160. године, концентрисан је на идеју "плероме" (пуноће). Чисти духовни свет (пуноћа) састављен је од јединства божанских еманација Оца. Материјални свет, који је по својој суштини зао, био је преуређен од демијурга. Логос-Христос није истоветан са Богом-Творцем, него је његова духовна еманација. Спасење је чин спознаје, потребан ради поновног враћања у хармонију пуноће (плероме).[SUP][2][/SUP] Сматра се да је аутор неканонског Јеванћеља по Филипу неки Валентин ученик.[SUP][3][/SUP]

„Нити страхујте од тела нити га волите. Ако га се будете бојали, оно ће завладати вама; ако га будете волели оно ће вас прождрати и парализовати.“

– Јеванђеље по Филипу​

​

Неки гностички текстови показују неоплатонистичку филозофску оријентацију. Плотин, водећи неоплатонист из 3. века, о гностицима у својој школи рекао је следеће: „Имамо обзира према неким нашим пријатељима који су ту (гностичку) мисао усвојили пре него што су нам постали пријатељи, и настављају тако мислити, иако не знам како у томе успевају."[SUP][4][/SUP]

Развој

Гностицизам је био распрострањен средоземљем и средњим истоком у првим вековима хришћанства. Многи научници данас сматрају да је гностицизам, најпре у чистом облику, а потом сливен са манихејством (од III века) и хришћанством (маркионити, вардесанити, и др.), дуго био сапутник цркве.Грешка цитирања Затвара </ref> који недостаје <ref> тагу; $2

Када је Римско царство прихватило хришћанство као званичну религију у 4. веку, гностицизам је потиснут као јерес. Кипарски епископ Епифан, који пише против јереси, описује свој сусрет с гностицизмом у Египту, отприлике у доба настајања збирке Наг Хамади: “И сам сам наишао на ту секту, љубљени, те сам ове ствари чуо лично, из уста гностика. Те заблуделе жене нису ми само разоткриле своје учење, него су ме у својој бесрамној смелости покушале завести ... Но, милостиви ме Бог спасио њихове злоће, стога - прочитавши њихове књиге, схвативши њихове праве намере и не дајући се тиме завести - побегао сам не загризавши мамац, те сам сместа о свему известио тамошње епископе и пронашао оне који су се скривали у цркви. Њих отприлике осамдесеторо потом је протјерано из града, коначно очишћеног од тога корова.”
Почетком 5. века, опат Белог манастира у Панополису (стотињак km низводно од Наг Хамадија), напао је скупину у оближњему храму Пнеуита, која је за се тврдила да „нема краља“, те је обожавала „демијурга“ и није прихватала Кирила, александријског архиепископа. Он је запретио "јеретицима" изјавивши: „Натераћу вас да примите ... архиепископа Кирила, или ће већина вас умрети од мача, а поштеђени ће бити изгнани."[SUP][4][/SUP]
Гностицизам је био искорењен из хришћанства у Римском царству, а успео је преживети изван граница Царства, на подручјима Азије. Са блиског истока и Азије је углавном потиснит ширењем ислама, иако су неке мање заједнице на тероторији Ирака и Ирана успеле да опстану до данас.
Персијски гностицизам је оличен у Манденизму (назив настао од речи: Mandā - Знање), који се још увек у малом броју практикује у деловима Ирака и иранске области Кхузестан.
Сиријско-египатски гностицизам је углавном био под платоновским утицајем. Стварање су описивали као серију еманација из првобитне супстанце, што резултира настанком материјалног света. Зато су зло описивали као материју која је инфериорна божанству, а зло су сматрали недостатском духовног увида, пре него самосталном духовном силом. Зло је сматрано највећом удаљеношћу од божанског принципа. Њихово учење је укључивало списе повезане са хришћанством а многи од њих су себе називали хришћанима, иако су имали доста различита гледишта од догматски одређеног црквеног хришћанства. Велики број њихових списа нам је постао познат преко библиотеке откривене у Наг Хамадију.
У Персији је гностицизам био заступњен и преко манихејског учења које се касније проширило Сиријом, Северном Арабијом, Египтом и Северном Африком (где га је заступао и Свети Августин од 373 до 382); из Сирије се даље раширило Палестином, Малом Азијом и Јерменијом.
У Јерменији је у 6. веку извршило утицај на павлићанство, а преко њега и на богумилско и катарско учење у средњем веку.
У 20. веку, након проналаска многобројних старих рукописа, од којих су најпознатији апокрифни списи из Наг Хамадија, долази до обновљања интереса за гностицизам.

 

[Adrian BG]

Управо то: не призају црквене оце који су дали живот за сведочанство, потврдили да су верни мучеништвом и захваљујући њима нама је доступна реч Божија (Библија). Канонизовано је Писмо, одбачене су подметачине и лажне објаве, утврђене су хришћанске догме због најезде јереси. А јереси је било још у време апостола, тако да имамо велике борце који су користили Писмо да народ не би био заведен од стране многих "учитеља" и "пророка".

Ништа се није изменило од тих дана, сем што су јереси лукавије запаковане и вешто презентоване уз помоћ медија. Уз помоћ некаквих откривења и визија појединаца покушавају да дају легитимитет тим јересима, као да сам Бог даје потврду да су те лажне објаве истините. Многи бивају заведени, слепо се држе тих наука, као да цело Спасење зависи само од појединих интерпретација.

Јерес суботарства не може довести да човек изгуби Спасење ако човек телом почине у суботу, али може показати да суботари немају спознање Христосовог увођења у (с)покој и починак верних хришћана (Јеврејима 4.), тј. не схватају како Господ говори о "другом дану", а не о седмом (суботи). Као фарисеји који нису могли да прихвате да Христос "квари" закон о суботи (Јевреји и данас то говоре), тако и они исту грешку праве. Срећом да признају да је Исус Син Божији, да положи Свој Живот на Крсту и Васкрсе у трећи дан (недељу).

Ипак, није праведно са њихове стране што упорно покушавају да докажу да сви ми који не светкујемо суботу имамо "жиг звери", да припадамо антихристу, а не желе да виде да антихристу припадају они који не признају да је Исус Син Божији, да не признају да је смрти на Крсту било, да је Васкрсења било и да Бог јесте Отац и Син и Свети Дух, да је ово троје једно. Битније је да говоре о суботи и сваки дијалог на било коју тему своде на суботу. Јер да не држе ту науку, разлог постојања те заједнице "суботара" не би постојао. Толико је једноставно.

Prvi Hriscani nisu nikada svetkovali Nedelju, vec Subotu.
Prva Hriscanska crkva u Jerusalimu koju su osnovali apostoli, je bila Jevrejska crkva i sastojala se od obracenih Jevreja.
Ti prvi Hriscani su bili poznati pod imenom Nazareni.
O njima govore crkveni Oci Euzebije i Epifanije, svedoceci da su Nazareni postovali Subotu.

То што Јевреји светкују суботу није ништа чудно, чак Месијански Јевреји (који прихватају Исуса за Месију) и данас светкују суботу. Јер субота је дата Јеврејима, а ми смо бивши незнабошци и Први Сабор апостола је јасно утврдио чега ми да се држимо, ту субота није била ни напоменута. Није била ни речено од стране Христоса да се мора светковати субота, већ су Господа хтели да убију јер "квари" суботу. Сигуран сам да би суботари реаговали као фарисеји онда.

 

[Laodikeja]

Za cudo je da tako veliki borci za istinu i rec Bozju padaju na tako jednostavnom ispitu vere.

Ako verujemo samo Isusovim recima, recima apostola i onome sto je zapisano u reci Bojoj, tada smo Hriscani.
Verujuci ljudskim recima mi se iskljucujemo iz Hristovog carstva, jer nam je milije i vaznije ono sto je rekao covek nego Gospod.

[TABLE]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]Hvali, dušo moja, Gospoda.
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]Hvaliću Gospoda za života svojega, pjevaću Bogu svojemu dok me je god.
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]
[/TD]
[TD]Ne uzdajte se u knezove, u sina čovječijega, u kojega nema pomoći.
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]
[/TD]
[TD]Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]Blago onome, kojemu je pomoćnik Bog Jakovljev, kojemu je nadanje u Gospodu, Bogu njegovu,[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]Koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima; koji drži vjeru uvijek,
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]Čini sud onima kojima se čini krivo; daje hranu gladnima. Gospod driješi svezane,[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]Gospod otvora oči slijepcima, podiže oborene, Gospod ljubi pravednike.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]Gospod čuva došljake, pomaže siroti i udovici; a put bezbožnički prevraća.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD][/TD]
[TD]Gospod je car dovijeka, Bog tvoj, Sione, od koljena do koljena. Aliluja. ( Psalam 146 )
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

 

[Adrian BG]

...него се уздај у Хелену Вајт, лажног пророка и плагијатора? И ко пада на испиту? Неко ко понавља њена учења и "истине", или неко коме је једини ауторитет Господ Исус Христос?

Човече, па ти си тај који се узда у човека (Хелен Вајт), не ја. Све што се не уклапа са њеним учењем за тебе је саблазан.

 

[Laodikeja]

Ta izjava ne stoji.
Dokazi da sam u dokazivanju istine sve vreme citirao Ellen White a ne bibliju.
Istina, poslao sam Spedy par citata o Duhu Svetome i Isusovom Bozanstvu, i nista vise od toga.
Osim toga, pisati na osnovu biblije nije greh, vec na osnovu predanja, to je greh.

Ellen white je Bozji vesnik i spisatelj, i ona je pisala iskljucivo na osnovu biblije, i otkrivenja koja joj je Gospod davao.
U njenim spisima se ne moze naci nista sto nije dokazivo biblijom, vec je sve u skladu sa recju Bozjom.

Drugi veliki dokaz je sam posvecen zivot koji je vodila, tako da niko ne moze reci nista protivno njenom zivotu u skladu sa principima biblije i moralom koji ona propagira.

Treci i najveci dokaz je nadahnuce, koje svako ko pristupi otvorena srca citanju njenih knjiga, moze da oseti.

Protivnici ce naravno uvek govoriti protiv, ali to ne moze oboriti istinu o njoj kao Bozjem orudju kroz koje je on govorio svom narodu.

 

[Adrian BG]

Не, ти користиш Библију да докажеш да је Хелен Вајт у праву за све. Не играј се лукавства. Ако сваку ставку коју вам је Хелен Вајт оставила у аманет доказујеш и шириш, онда дефинитивно ја не морам да доказујем било шта. Ти си тај који заступа њену науку и сведочиш за њу као пророка кога си прихватио да је истинит и да му је Бог дао некаква откривења.

Ако заступаш њену интерпретацију Библије, онда ти њу прихваташ као једини ауторитет на основу кога се може тумачити Библија. Зато и говориш како је она савршена у свему што ради и пише.

Osim toga, pisati na osnovu biblije nije greh, vec na osnovu predanja, to je greh.

Она није писала на основу Библије, већ на основу њених "визија", којих је било више него у целој Библији, и то многоструко. Зашта год да јој је требала некаква потврда, одмах се дешавала и некаква визија.

Довољно је за мене оно када је покушала "реформу одевања" када је тврдила да јој је Бог показао како да се адвентисти облаче, тј. да је Он лично дизајнирао гардеробу. Када су сви адвентисти видели да је то глупост, правила се као да "визије" није ни било. Разумном човеку је довољно да схвати да је преварант у питању, не треба ту много да се анализира.