Promene u nacinu Bogosluzenja su pocele da se javljaju u cetvrtom veku autoritetom takozvanih crkvenih otaca koji su uvodili nove elemente u samu Bogosluzbenu crkvenu praksu, a konacno te promene su ozvanicene u osmom veku, o cemu svedoci i Jovan zlatousti, a ti novi principi liturgije sadrzane su i u Berberinijevom i Porfierijevom kodeksu
to znamo da su Bogoslužje promijenili ljudi, crkveni oci kojima je kršćanstvo bilo jezikom
ljudi koji nisu poštivali Božji Zakon
hvala laodikeja za ovaj dokaz da svi vide tko je mjenjao Bogoštovlje
tko se usudio prilagoditi istinu sebi samome, i tko je promijenio-falsificirao Božji Zakon
jer
Biblija nikada nigdje ne uči promjene poštivanja Božjeg Zakona
za sve one koji još neznaju Božji Zakon je temelj kršćanske vjere
http://serbianforum.org/religija/361332-temelj-krscanske-vjere.html
E bas ste jadni!neznate ni ko je napisao prvu liturgiju,neznam u drugim crkvama kako sprovode liturgiju ali znam das je u pravoslavlju do dan danas ista onaka kakvu je napisao apostol Jakov!!!!
Из православне ризнице тумачења Светог Писма
Јаков Заведејев, Јаков Алфејев и Јаков, брат Господњи
[TABLE]
[TR]
[TD]Лично име Јаков често се помиње у списима Новога Завета. Ако изузмемо старозаветног праведника Јакова, који се такође често наводи као пример или тип за одређене догађаје, колико особа са именом Јаков срећемо у новозаветној Цркви?
У Светом Писму Новога Завета постоје три особе које носе име Јаков, а то су: Јаков Заведејев, Јаков Алфејев и Јаков, брат Господњи. Приликом читања новозаветних списа важно је правити разлику између ових личности које се спомињу на различитим местима, пошто у противном може доћи до неразумевања или недоумица о ком се Јакову ради. У нашем излагању ограничићемо се само на податке о личностима који су нам доступни у Новоме Завету, без осврта на бројне приче и просопографске податке које је каснија црквена традиција сачувала о њима.
У грчком тексту Новога Завета име Јаков се среће у две варијанте које нису препознатљиве у српском преводу. Грчким написано име ivakw,b се увек односи на старозаветног патријарха Јакова (види нпр. Мт 1,2; 8,11; Мк 12,26; Лк 1,33; 20,37; Јн 4,5-6; Дап 7; Рим 9,13 и др.), док се такође грчким написано име iva,kwboj односи на лично име Јаков, чија смо три носиоца, апостолске личности, већ поменули.
ЈАКОВ АЛФЕЈЕВ
О Јакову Алфејевом нема податка у новозаветним списима. Он се помиње као један од дванаесторице апостола (Мк 3,18). Алфеј је био његов отац о коме такође нема даљих података. Јаков Алфејев помиње се само на списку Дванаесторице, а никада као актер догађаја описаних у Еванђељима, нити се пак појединачно тематизује његов апостолски и мисионарски рад у периоду после Васкрсења.
ЈАКОВ ЗАВЕДЕЈЕВ
Јаков Заведејев био је рођени брат апостола Јована Богослова. Њих двојица се заједно наводе на списку Дванаесторице, одмах после апостола Симона Петра: „И Јакова Заведејева и Јована брата Јаковљева, и надену им име Воанергес, што значи синови грома“ (Мк 3,17). Јаков се помиње пре Јована што сугерише да је био његов старији брат. На најстаријем списку Дванаесторице у Еванђељу по Марку браћа и синови Заведејеви наводе се заједно, за разлику од Петра и Андреја које на списку раздвајају управо њихова имена (Мк 3,16-18). За разлику од Јакова Алфејева, о Јакову Заведејеву поседујемо више података. Он је један од тројице привилегованих ученика. Заједно са Петром и Јованом присуствује оживљењу кћери старешине зборнице (Мк 5,37). Са истом двојицом присутан је на гори када се Господ Исус преобразио (Мк 9,2). Он се, заједно са својим братом, појављује у приповести о молби синова Заведејевих да заузму места најближа Господу у слави његовој (Мк 10,35-40) што је изазвало негодовање осталих апостола (Мк 10,41). Ова молба била је повод да Исус јасно формулише суштину хришћанског живљења које треба да се одвија у служењу другима и жртвовању за друге (Мк 10,42-45). У групи је ученика којој Исус предсказује разрушење храма (Мк 13,3) и понова само са Петром и Јованом присутан приликом последње молитве Исусове у Гетсиманији (14,33). Јаков Заведејев је дакле не само припадао кругу Дванаесторице, већ и једном ужем кругу најинтимнијих ученика Исуса Христа. После Христовог Васкрсења Јаков је у Јерусалиму са осталим ученицима где се на листи апостола наводи одмах после Петра, тачније у пару са њим (Дап 1,13) што сведочи о његовом високом положају међу апостолима. За живота Христовог, његов верни следбеник апостол Јаков Заведејев пострадао је врло рано у Јерусалиму за свој веру за време Ирода Агрипе I (41-48. год. ): „А у оно време подиже цар Ирод руке да мучи неке од цркве. И погуби Јакова, брата Јовановог мачем“ (Дап 12,1-2).
ЈАКОВ, БРАТ ГОСПОДЊИ
Јаков, брат Господњи, за разлику од Јакова Алфејева и Јакова Заведејева, постао је следбеник Исуса Христа тек после његове смрти и Васкрсења. Апостол Павле помиње да се Васкрсли Господ Христос јављао сукцесивно многима, међу њима и Јакову (1Кор 15,7). Овде Павле сигурно мисли на Јакова, брата Господњег, пошто је већ раније навео да се Васкрсли јавио Дванаесторици којима је припадао Јаков Заведејев (1Кор 15,5). Биће да је ово боговиђење одредило даљи животни пут Јакова, брата Господњег. Апостол Павле га помиње као јединог од апостола кога је срео приликом своје посете Јерусалиму (Гал 1,19), као свога сарадника у мисији (Гал 2,9), али и као ауторитет на кога су се позивали строги јудеохришћани који су захтевали од хришћана из незнабоштва да прихвате јудејске обичаје (Гал 2,12). Он се у историји хришћанске Цркве као носилац црквеног ауторитета први нешто конкретније наводи на апостолском сабору у Јерусалиму (15,13) када и износи своје меродавно мишљење у вези даљег односа хришћана према незнабошцима који су заинтересовани да приме хришћанство: њихове обавезе према јудејству редуковане су на минимум (Дап 15,19-20). Јаков, брат Господњи, је у ранохришћанској традицији запамћен и као писац једног новозаветног списа, Јаковљеве саборне посланице која одише духом хришћанске љубави, социјалне правде и непоколебљивом вером у Бога. За разлику од многих апостола који су пострадали и били прогнани непосредно после страдања архиђакона Стефана (Дап 6,14; 7), Јаков је читав живот провео у Јерусалиму, а захваљујући своме високо моралном јудејском начину живота није остављао простор јудејским религијским ауторитетима да га осуде за издају отачке вере. Његово ревновање за Закон донело му је и титулу „Праведни“. Међутим, око 60. године политичка ситуација у Јерусалиму се све више заоштравала тако да је и Јаковљева јудеохришћанска црква постала мета јудејских религијских ауторитета. Јудејски историчар Јосиф Флавије извештава да је Јаков погубљен 62. године – на основу пресуде већински садукејског синедриона, јер је наводно прекршио Закон. Фарисеји, који су такође били веома строги у погледу држања Закона, нису се слагали са овом одлуком и чак су уложили протест против ње код новог управника. То показује да је Јаков пострадао као жртва политичке интриге и да је његов јудеохришћански морал био светла тачка чак и за противнике хришћана, фарисеје. Убрзо после Јаковљеве смрти јерусалимска заједница се полако осипа, да би после ратних година 64-70. изгубила сваки утицај. Јаков, брат Господњи је у црквама Истока веома поштована личност. Покушавајући да искористе његов општецрквени ауторитет многи су писали списе под његовим именом, од којих је најпознатије Протоеванђеље Јаковљево које описује живот Пресвете Богородице Марије. Најстарија источна Литургија носи управо његово име: Света Литургија апостола Јакова, брата Господњег. У многим преписима Новога Завета на истоку његова посланица је стављана чак и испред Павлових, што је јасан показатељ о ауторитету који је свети апостол и мученик уживао у црквеним заједницама истока.
Надамо се да ће овај кратак преглед тематике везане за име Јаков у новозаветним списма бити од помоћи читаоцима Светих Списа да боље разумеју о ком Јакову се ради у одређеном тексту.
Izvor pravoslavlje![/TD]
[/TR]
[/TABLE]
NASTANAK LITURGIJE
image
Дудченко Андреј, свештеник
Када бисмо се ми, православни хришћани XX века, на трен нашли у епохи Древне Цркве, открили бисмо много тога новог и необичног.
Увидели бисмо, например, да се у разним црквама, у различитим местима Богослужење служи на различите начине. Сасвим је другачије Богослужење у царском храму славног Цариграда од Богослужења у неком скромном египатском манастиру. Удубивши се још више у историју, у век апостола и њихових првих ученика, увидели бисмо још једноставније начине хришћанског живота. Али у свако време, без обзира на место, обавезно бисмо срели хришћане који служе Евхаристију и причешћују се Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа.
Евхаристија (грч. «благодарење») је најважнија Тајна Цркве – претварање хлеба и вина у Тело и Крв Спаситеља и Причешће верних. Само евхаристијско Богослужење се назива Литургија. Божанска Литургија, без обзира на развој њеног богослужбеног чина, форме и структуре, остаје суштински непромењена – и у наше време се служи та иста Евхаристија, која се служила у Сионској одаји пред Христових крсних страдања. Од тог времена и до наших дана, она остаје «централни нерв хришћанског живота», како примећује наш познати литургист проф. Архимандрит Кипријан (Керн). Нажалост, тог централног места Литургије у Цркви слабо су свесни наши савременици. И по томе нисмо ништа бољи од првих хришћана.
Евхаристија се појавила заједно са Црквом, пошто је природа саме Цркве евхаристична. Црква се у Светом Писму назива «Телом Христовим». Да би се био хришћанин, треба бити живи део тога Тела. Присаједињење нових чланова Цркви је њихово «прирастање» Христовом Телу. Због тога Црква на основу своје природе не може да постоји без Евхаристије.
Прва Литургија је служена на Тајној Вечери, када је Спаситељ рекао «примите, једите од ње сви ...ово чините у Мој спомен» (погл. nапр. Главу 26 Јеванђеља по Матеју). На тај начин је Христос заиста показао да је Он «хлеб живота, који jе сишао с небеса». Задивљујуће је да се Богомладенац Исус и родио у граду Витлејем, што у преводу са јеврејског значи «дом хлеба». Он је постао истински Хлеб за оне који верују у Њега, Хлеб бесмртности и вечног живота.
У првој хришћанској заједници верници су «били постојани у науци апостолској, и у заједници и у ломљењу хлеба и у молитвама ...и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца» (Дела.2, 42:46). Међутим, знајући да је Црква од првих дана свога постојања живела Евхаристијом, ми не можемо с увереношћу да говоримо о томе, какав је био поредак апостолских евхаристијских скупова. У то време се молитве још нису записивале. Несумњиво је само, да су на ранохришћанску Евхаристију велики утицај имале јеврејске молитве, јер се Новозаветна Црква родила из Старозаветне. Сама Тајна Вечера је била организована по угледу на јеврејску пасхалну трпезу.
На основу књиге Дела апостолских можемо да сазнамо главне елементе Литургије тога времена: окупљање свих заједно, учење, молитва и ломљење хлеба.
Већ од II века чин «Вечере Господње» почиње да се усложњава. У њему се већ могу издвојити основне карактеристике каснијих анафора (грч. «узношење» - молитва за освећење Дарова, део саверемног литургијског чина).
Ево како Литургију II века описује свети Јустин Мученик (Филозоф): «Ту храну називамо Евхаристијом (благодарењем), и ником другом не дозвољавамо да учествује у њој, већ само ономе који верује у истинитост нашег учења и који се умио (верски обред) на остављење грехова и поново родио, и живи тако како је заповедао Христос ...У такозвани дан сунца окупљамо се у једном месту – сви који живе по селима и градовима – и читамо, колико нам то време дозвољава, дела апостола или пророчке списе. Потом, када чтец заврши са читањем, руководилац скупа нас поучава и саветује да подражавамо те предивне ствари. Затим сви устајемо и узносимо молитве. Када завршимо молитву, тада ...се приноси хлеб, и вино, и вода; руководилац скупа такође узноси молитве и благодарења, колико он може. Народ показује своју сагласност речју амин, и Дарови се деле свакоме, а онима који нису ту шаљу се преко ђакона ...Ми се окупљамо у дан сунца, јер је то први дан, у који је Бог, изменивши мрак и твар, створио свет, и Исус Христос, Спаситељ наш, је у тај дан васкрсао из мртвих» (Прва апологија, 66-67).
Из овог описа се види, да су се евхаристијски скупови редовно одржавали у дан сунца (касније су почели да га зову даном Господњим). «Дан сунца је – пагански назив првог дана у седмици, недеље. Тај дан је наредни после суботе, седмог дана – постоји дан не само први већ и осми. Он је у старозаветној традицији сматран првим даном стварања, а са доласком новозаветне благодати не само да је постао дан Христовог Васкрсења, већ и дан будућег века, дан јављања Царства Божијег. На тај начин, - пише прот. Јован Мејендорф, - је установљиван општеприхваћени у светоотачкој литератури типолошки паралелизам: стварање света и његово обнављање (спасење) су се десили једног те истог дана. Представа о томе, да ће крај света такође бити у недељу, се заснивала на томе, да је Христово Васкрсење било почетак, предосећај наступајућег краја света и победе будућег Царства». Цела седмица заједно са суботом је – одраз садашњег века, палог света, који ће бити побеђен са наступањем дана Господњег.
Говорећи о евхаристијском Богослужењу, немогуће је заобићи ранохришћанске «вечере љубави» (агапе). Појава заједничких братских трпеза залази и у апостолска времена. После такве трпезе апостоли су «ломили хлеб, то јест служили Евхаристију. Горе, у опису Литургије код св.Јустина, видели смо да је Литургија одвојена од «вечери љубави». Тешко је судити о степену распростраљености ове или оне праксе.
Ево како агапу описује Тертулијан, хришћански писац II века: «Седа се за сто после молитве Богу; једе се само толико колико је потребно да се утоли глад; пије се онако како приличи људима, који строго поштују уздржање и трезност; сите се тако да те ноћи могу узносити молитве Богу ...После прања руку и паљења свећа свако је позван да пева захвалне песме Богу, извучене из Светог Писма или које је неко саставио ..:» (Апологетски трактат, 39).
Међутим, далеко од тога да је реално организивањe агапа увек одговарало идеалном Тертулијановом опису. Христову Цркву на земљи не чине безгрешни људи, и склоност људске природе ка греху се већ тада испољавала тамо, где смо желели да видимо само светост. Још је апостол Јуда, брат Господњи, указивао на људе, који су «саблазан на вашим вечерама љубави, пирују с вама» (Јуд.1:12). Слично томе, већ у IV веку, после прилива масе народа у Цркву, идеја агапе је била дискредитована људским беззакоњима. Тако су од 418 год., агапе дефинитивно забрањене у Афричкој Цркви одлуком Картагенског сабора. А потом после свега, Евхаристија се потпуно одвојила од агапа, које су биле забрањене због тога што су људи унели у њих превише «телесног», и почела је да се служи само у виду Божанске Литургије. И поред свега, остаци тога што је некада била «вечера љубави» задржали су се и до нашег времена. То су парастоси (за које чак штавише постоји специјални чин у Требнику), благосиљање хлебова на Свеноћном бденију, чин о панагији (служи се у манастирима после празничне трпезе) и освећење и дробљење артоса у дане Свете Пасхе.
У нашој Цркви се служе два чина Литургије: св.Василија Великог (служи се 10 пута годишње) и св.Јована Златоустог (свих осталих дана). Поред тога, средом и петком у току Великог Поста се служи Литургија Пређеосвећених Дарова (не-евхаристијска), после чијег завршетка се верни причешћују Светим Даровима, који су освећени на Евхаристији претходног недељног дана. У поређењу са Древном Црквом, то је крајње мало. Још донедавно се у Јерусалимској Цркви, као и у цркви Санкт-Петербуршке академије служила Литургија ап.Јакова на дан његовог празника (23 октобра). Треба напоменути, да не постоје канонске забране да се служи ова или она древна Литургија.
Каква год да је форма служења Литургије, она увек остаје Евхаристија, и у Чаши се верницима дели један те исти Христос. Духовни живот хришћанина је у свим временима био незамислив без евхаристијског живота, без непрестаног, редовног причешћивања Светим Тајнама. И у време, када се Евхаристија служила после вечерње агапе, и пре сто година човек који верује у Христа се сједињавао с Њим не другачије него преко Причешћа Његовим Телом и Крвљу. «Живети евхаристијски, - пише архим.Кипријан (Керн), - значи не само одлазити на службу, слушати ове или оне дирљиве и лепе песме, већ и причешћивати се. Учествовати у данашњој Тајној Вечери. Причешћивати се не једном годишње или још ређе, већ што је могуће чешће, много пута годишње, уколико је могуће непрестано, како бисмо били у непрекидној вези са мистичним Телом Христовим, са Црквом ... Причешћивати се да би постали једно Тело са Христом, како су учили свети Оци у давнини, ... да бисмо постали синови Божији сједињени са Сином Његовим».
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
Preuzseto s
roishozdenje htp://www. ortodox kijev.org
Pozdrav.
