Ali - nažalost i:
Ah – šta reći – vidim – velika se prašina digla da bi se spoznali kom opanci kom obojci...
Zaista – ova konspiratoraska grupa heretika koja ima po više naloga – a u cilju širenja ideologije Svetskog saveza crkava i ideje da su svi ljudi braća – doista se Pravoslavnom nazvati ne može...
Pa Za Boga Miloga Dragoga – se pojedini doista tako olako vernima nazivaju.
Moram primetiti da pojedini odavde – koje našoh i na Krstarici pod nekolicinom drugih naziva – šire iste ideje – lažno se kao Pravoslavci predstavljajući... u toj svojoj ispraksovanoj iritirajućoj praksi uspevaju iz takta izbaciti čak i ljude kao što su Miroljub Petrović – primer lažnih Pravoslavaca na Vidovdanu – ili – Vladimira Dimitrijevića –
onako kako on sam to objašnjava na temi – Ima apokalipse – nema apokalipse.
Ali – zaboga miloga – dragoga – pa ko bi to tako nešto ovim ljudima i zašto činio!?!?!?
Eh – ta nemojte kasti – da pogledamo – iz svega dole priloženog:
Раде Ђоковић: Форумски Провокатори
У прву групу форумских провокатора бих сврстао доконе провокаторе, то су они што понекад провоцирају али без јасног политичког или каквог другог циља. Једино би да се нечим занимају, па ко веле ајд` да мало провоцирам.
У другу групу спадају случајни провокатори. провокатори по позиву, неки их мангуп позове (може и на форум и успут им објасни како је неки лик много велики тровач и да га треба скењати. Оваки провокатори су најгори, појма немају зашто провоцирају али воле да их неко похвали за успечну провокацију.
Опет трећи тзв. напуштени провокатори су мало сензибилнији (српски осећајнији), имају укус у провоцирању, али не и мере. Обично провоцирају јер су неуспешно покушали да се прикључе табору који сад провоцирају, и већ су нашли резервог мецену. Ова група провокатора је најнижег морала, и ако им се пружи прилика ући ће у табор јачег, наравно пријем ће бити са осмехом. Из ове категорија провокатора регрутују се "друштвено ангажоване особе" односно политичари. Када дођу у позицију власти многи ће се сетити њихове моралне беде, али је већ касно, такви се гласови одбијају о зид зависти.
Узалудни провокатори су најневажнији. они провоцирају сваког и све, имају дигнитет, али нису користољубиви. Понекад се чини да и нису провокатори али је то углавном њихово слабо издање. Могу се сматрати поузданим, не крваре док провоцирају нити провоцирају до крви. Имају велике самилости, болећиви су на молбе, од њих се лако одбранити.
Формацијски провокатори, су и најтужнији. провоцирају само из позадине, само ако је испред њих главни. Брзо се повлаче на миг главог или сами ако се уплаше, а то се дешава често. Стах од главог је једини покретач овог провокатора. Кад сирома наиђе на достојног противника као што је узалудни, никако да схвати да му идентификација са главним не помаже и да је танак.
Часно занимање, најчешће волонтерско. Провоцира само добре и корисне ствари, У Срба је то јако тешко занимање, јер није лако пробити зид ината Дође и каже, људи овако стоје ствари и вако би било најбоље, за све нас. Е ал тад искаче провокатор докони и све иде у мајчину, ал да виш онда притекне неш веровати провокатор узалудни. И кад сад крене тај да мрсомуди онај узалудни може само да шени, а ствар креће на боље, ето ко од себе. Мада ја сам ово овако снимо нешто и бележио и систематизово и анализиро и преврто, ал да ми није реко један матори да има неки горе, јес тако ми показо, и све уреди потаман ако смо му ми потаман. А њега провоцираш каже, мислим оног горе, само кад си добар и у души чист.
Самостални извршилац провокаторске дужности
Тај кад се јави (није ретка појава да се јави она) одма се познаје. Најпаметније би било да му се и не рачуна провокација, ал ето, самилост је међу СрБима још увек цењена особина, и како да некоме ко воли рецимо да провоцира, кажеш, олади видиш да ти не иде. Не може тако, то несуђеном провокатору може живот да промени. Боље је онако са стране, благо, јел ти то провоцираш? А он се одма` прими и каже, ма јок де би ја? Као није му стало да провоцира. И сад је већ лакше, добро само питам, знам те ја лоло. Ту је већ све јасно.
Провокатор плус провокаторка
Савршенсто, шта ћеш лепше, и за добру провокацију корисније, од оваког састава? Мали проблем може да настане док се не синхронизују, али и то се постиже. Само треба права интонација, и ако се она прими на провокацију према њему, па се јавне на прву "лопту" има и он да падне. Мож се деси да се он испрси провокативно, а да би се после провокативно шепурио: "Падни ми на груди јуначке". (Због мало или готово нимало литературе о овој појави прекидам до појаве неког доброг провокатора)
Обзиром на слободном вољом исказану, и прихваћену, обавезу да, уређује, мери, суди, кажњава, а само ретко похваљује, ова се група мора посебно обрадити.
Гори од каплара из Линца. Неостварени новинар, универзална незналица, и сав важав кад у купусу увати младог јунца, па бије док се не умори. Никад и никог не успева нешто да подучи. Умишљени зналац и специјалиста ником потребне области, рецимо, офтамологије бубаруса. Глув на оправдане замерке колега, тера по своме, док се не умори, а умора се тешко. Воли да му се повери кључ на чување, јер то је знак изузетног поверења, а он то заслужује.
Гута редом и без уживања, нема меру. Прави пустош око себе, мозак у директној пропорцији са понашањем. Уопште није крив што је постао модератор нити је тражио. Може и да не буде модератор и то лако преживљава, не осећа се деградираним. Не дира остале крокодиле осим у време велике суше. На приговоре одговара шаблоном, таман колико може да схвати.
Издржљив и упоран, али само у чопору,обилно користи смех (смајлије), више цијук. Неуравнотежен, дошао на форум, себе ради и нервира га што се бави другима. Аватар и потпис мења ко Јусо коње. Нема такта у разговору, и сви су му свадљивог тона. После пар размењених порука с гостима шаље упитан и молећив поглед вођи чопора тражећи подршку. Врло присан са осталима у чопору. Чопор га толерише а и мотивише.
О величини коалиционог капацитета, не вреди говорити, треба га само повремено помазити, односно нагласити значај незамисливог генија што чучи у њему. Карактеристичан кад је у бегу, губи концентрацију и испољава све особине свог типа. Проендемски тип, није за сва поднебља (читај форуме).
Врло брз напредак у хијерархији. Нападно изражена жеља за лидерством. Гордост до неба, само он зна, или зна боље. Груб у приватној преписци коју води само због задовољења сопствене сујете. Убеђен у непогрешивост ставова које заступа, логику прескаче ако му смета. Осветољубив. Смутљивац. Користи још најмање два резервна никнејма, и не крије презир према онима који га у томе провале. Упорно ради на утиску који би желео да произведе. Увек разрађује технике бега, од сабеседника зналца на теми.
Кад поставља теме, ради то у форми питања, као да ради истраживање форумског мњења, што му вероватно и јесте задатак. Уколико већ није, врло ће се брзо наћи на списку, оних служби.
Спор, ал добрица у души. Не воли жучне полемике, углавном доноси добре вести, и мало их коментарише. Нема потребу за личним експонирањем, ускаче кад треба мировну мисију потегнути. У колективу га сви сматрају за млакоњу. Врло истрајан кад се заинати а заинати се по правилу за став од поштења. Никад неправедан и престрог. Изненађујуће образован и обавештен. Не воли бучно друштво. У његовом присуству крокодил, хијена и удба судба, прилично мирни, ал временом би да га преведу под своју чергу, што им никад не успева. Невероватно лако прихвата све типове међу колегама, и не сметају му. Њему се жале, он никоме. не скида главе, ал коров не трпи. Најомиљенији међу обичним форумџијама. Ко што рекох баш лалош.
Досадан ко тесне гаће. Затрпава без пардона, највише трпа тамо где најмање треба, све би да поравна, прича и кад би паметније било ћутати. Просечан у свему осим у претеривању. По успешном одвикавању и сам себе прогласио инструктором за претходно непожељну активност. Доследан у непринципијелности. Амбициозан, и уверен у своју важност. Не исказује планове, али му је комбинаторика увек на десктопу. Може се још брусити, ал уз тип лалош.
Потпуно неважан тип, архаичан и недопустиво сервилан на горе. Нигде се није потврдио, осим у виртуелном свету. Углавном посилни, умишљени патетичар и романтик. Не капира да је то неспојиво са вером којој заиста искрено тежи. Лако се разнежи и тада отворено тражи подршку. Обично не напредује у хијерархији, јер почиње са места коме није дорастао, али и то је ствар за патетику, забога.
Несигуран у сопствено умеће, које је сасвим довољно за нормалан свет, ал како је прилично рањив, репати му неда мира, па се зна замерити и коме није требало. Нема зле намере. Одличан церемонијал мајстор, само у предворју, у главном холу смета.
Е сад да опишем најмасовнијег форумског провокатора такозвани:
Провокатор, ех што нисам модератор
Овај провокатор се рађа само међ србадијом, неретко међ расрбљенима, а богами и међу посрбљенима. Почиње свађом двојице црнаца на неком београдском факултету, ни мање ни више него, мајку ти гробарску, мајку ти циганску. Нема теме у коју се овај провокатор не разуме боље од ... ма од кога оћеш.
Још ако је сам поставио тему, а она је о фудбалу не дај Боже, ето варница, може и спортски сусрет ван форумски у рукавицама или без да се закаже. Е сад ако је препрека как`а планина ил голема вода текућа, онда може и језичким правилима да се подучимо. Е ми вамо, а ви тамо, тамо и спадате и немо да вам.... Ал кад се искаже овај самородни тип (до скоро је у уптреби било аутохтони)? Па кад му седне жртва на шпиц ил волејом кад га завати - он ће мене...
И тако гледам има оно дугме у дну стране лево, на теми коју сам поставио, примамљиво, ал не смем да пипнем, ма каки можда је ко оно црвено дугме што га Никита Сергејевич у ташни носио. Дирнем га и све оде у...
А како би ја тему водио, какви су ово модератори, ко да су креозаном прскани, па нешто жгољави, па нешто фини, а ја би то резантно, ти, да да ти што много ..... опомена, .... Па риђане ово ти је други пут, те се пази. Бан.
Свемогући модератор
Oпаснији од шефа рејона омиљене градске баште (кафане), не да ти да привириш, и сад реци црву мали... И кад се пар пута овко унесем у лик модератора , видим да сам довољно увежбо, мислим прелазим на следећу фазу а д м и н и с т р а т о р.
Ali – šalu na stranu – šta ćemo sa tolerancijom?:
Грађанско преваспитавање Срба
Зашто је баш Србима заведена грађанска шок терапија
Заводљиви слогани:
Чувари осмеха, речи су прозори или зидови и дечја наивност
• Зашто треба Србе предозирати грађанским и како је то замишљено
• Како изгледа примена секташке технике “бомбардовање љубављу”
• Препоручује се одрицање од објективног знања и глуми оно што треба да осећаш
Пише: Владимир Димитријевић
Кад човек погледа наслове лекција овог предмета први разред средње школе, све изгледа занимљиво: “лични идентитет”, “откривање и уважавање разлика”, “стереотипи и предрасуде”, “толеранције и дискриминација”, “гласине”, “Не оптужујуће поруке”, “вођење дебате и дијалога”, “стилови поступања у конфликтима”, “налажење решења”, “вршњачко насиље”, итд. Кад дође трећи разред средње школе, ђаци уче о подели власти, појму грађанина, грађанској иницијативи, цивилном друштву.
Елиминисати национално из образовног система
Из књиге “Грађанско васпитање у основним и средњим школама у Републици Србији / Евалуација прве године, 2001-2002, из препоруке сазнајемо да је, поред когнитивног и афективног учења један од “међународних задатака” грађанског васпитања “социјално учење путем развијања вештина за остваривање демократије у свим областима и фазама живота – током детињства, адолесценције и зрелог доба у школи, на радном месту и добровољним удружењима” (прилично свеобухватна претензија!)
Грађанског васпитања има у Бугарској (али не као посебног предмета, него распоређеног у различите предмете);
у Чешкој (1-2 часа недељно, не постоје “јасно изражени очекивани исходи”);
у Немачкој (уводи се тек у седмом разреду основне школе, с једним часом недељно);
у Грчкој – “друштвено и политичко васпитање” (5. и 6. основне) и “елементи демократске власти” (нижи разреди средње школе);
има га у Мађарској, Пољској, Румунији, итд.
Земље које имају грађанско васпитање настоје да децу прво упознају са домаћим институцијама и традицијама, а четири главне области овог предмета су: “демократија и демократске институције; национални идентитет; међународне и регионалне организације; друштвене кохезије и разлике”.
Грађанско васпитање је у Србији припремано деведесетих година 20. века кроз програме разних невладиних организација (НВО).
Сорошев Фонд за отворено друштво, основан код нас 1991, финансирао је низ програма с циљем да “демократизује Србију”:
- био је ту програм за медије, правни програм, програм за жене, Роме и етничке односе (с циљем да се из образовања елиминишу “национализам, сексизам и предрасуде према другима);
- програми за младе и њихове иницијативе, издавачки програм (с циљем да се “демонополизује” издавање уџбеника).
У Гашиној реформи школства Сорош је подржао рад “експертских тимова”, објављивање документа “Квалитетно образовање за све”, “Разговоре о реформи”, с циљем да се измене наставни планови, програми и уxбеници.
Такође, Сорош је од 1996. финансирао пројекат “Трећи миленијум” да би “промовисао моделе наставе усмерене на децу”: од 1994. улагао је у дебатне клубове по средњим школама; помагао Програм за образовање мањина и Програм за толеранцију и против предрасуда за децу и одрасле.
Ту је и “Мрежа отворених клубова”, првобитно окренута деци – избеглицама, а затим претворена у радионичарско-уметничке центре за развијање идеја “толеранције, ненасиља и демократије”.
УНИЦЕФ је, по ауторима анализе домаћег грађанског васпитања, подржавао “развој школе по мери детета /.../ у којима се уче СОЦИЈАЛНЕ, ЕМОЦИОНАЛНЕ И ЖИВОТНЕ ВЕШТИНЕ, промовишу права детета, подржава учешће у животу школе, породице и друштвене заједнице”.
Кроз УНИЦЕФ-ов програм “Чувари осмеха” (за децу и одрасле погођене ратом деведесетих година XX века!) прошло је 8,000 одраслих и 100,000 деце.
Програм је развио Центар за ненасилну комуникацију, а применио га Институт за психологију Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду.
“Чувари осмеха” су основа грађанског васпитања током првог полугођа првог разреда основних школа.
“Речи су прозори или зидови / Језик жирафе” је “образовање за ненасилну комуникацију”, које је почело 1995.
Циљ – обука одраслих и деце за “коришћење ненасилне, емпатичке комуникације и конструктивно решавање конфликата”.
Тај програм је основа грађанског васпитања у другом полугођу основних школа.
“Учионица добре воље” почела је 1994, а допуњена 2001. Циљ: “развијање знања и вештина потребних за толерантно, конструктивно и одговорно социјално понашање и мирољубиво решавање конфликата”. Тај програм је основа грађанског васпитања у другом полугођу основних школа.
Кроз програм је прошло 2000 запослених у образовању и 50,000 ђака.
Иза програма је стајао Центар за антиратну акцију, а спроводила га је НВО “Мост” из Београда.
Ово је основа за први део програма грађанског васпитања у средњим школама.
“Југословенски центар за права детета” основан је 1997, а подржали су га “Save The Children UK” и “Save The Children Norway” .
Издали су за наставнике приручник о правима детета под насловом “Како можемо заједно?”, који је основа за други и трећи део наставног плана и програма грађанског васпитања за средњу школу.
УНИЦЕФ подржава и следеће пројекте, пред којима лежи сјајна “грађанска” будућност: “Буквар дечјих права”, “Родитељи и васпитачи у акцији”, “Права детета у медијима”, “Активно учење”, “Подршка образовања Рома”.
Срби “најнапреднији” грађани
Срби су, што се тиче грађанског, најнапреднији у Европи – они почињу од првог онсовне (Немци од – седмог, Чеси од шестог, Грци од петог, Румуни од трећег).
Евалуатори нашег првог основе (за грађанологију) опрезно су упозорили да су код тако мале деце “веома наглашене теме које се баве чисто личним, психолошким питањима (страх, бриге, снови, итд.), а не постоји чврста веза између тих питања и потреба и брига друштвене групе – одељења, школе, заједнице или мањине”.
Уочено је да је програм прављен “атипично”, на брзину, од разних, већ постојећих, програма, “због политичких контекста у којем је уведено грађанско васпитање”.
Поред поменутих садржаја овог предмета, веома су битне и игре које се, на разним узрастима, примењују.
За школски рад их је одабрала Сунчица Мацура – Милошевић.
Ево неких, занимљивих за размишљање:
“Онај ко почиње игру (имена А – ХА) учиниће следеће: десном руком се лупи по левом рамену и каже “А”, а затим левом руком по десном рамену и каже “ХА”, па десном руком по десној бутини и каже своје име, а онда левом руком по левој бутини и каже име онога кога хоће да позове” (за средњошколце).
У играма типа “Интервју И” треба да за три минута сазнате што више о особи коју слабо познајете, а која вам је пар.
Млађи узраст треба да имитира фудбалера који се враћа са утакмице, робота, пијанца, дете од две године, жену која се враћа с пијаце.
Средњошколци треба да се слободно крећу по целом простору, глумећи атоме.
Ако водитељ викне “Атом 3”, троје се ухвате за руке и формирају тројку (и то је игра за средњошколце).
Секташка техника – “бомбардовање љубављу”
Средњошколци и старији основци могу, седањем једно другом у крило, да формирају стоногу.
Бомбардовање похвалама веома је слично секташкој техници “бомбардовање љубављу” (лове бомбинг).
Ту је и игра “Да ли си ти ПРУИ?”
Игра “ЗУМ – ШКРИП” подразумева окретање главе час на једну, час на другу страну, да би се пратио имагинарни “тркачки аутомобил”.
Ту је и играње замишљеног фудбала, тениса, одбојке.
“Ловац” везаних очију јури “звечарку” са звечком у руци.
Средњошколци, у радионици “Извини”, сазнају и ово о свом народу: “Тешкоће које има ова радионица врло су индикативне за судбину “извини понашања” уопште. Наша култура не подржава овај тип понашања, оно је у нашој култури виђено као знак слабости, као неко понижење које мораш доживети да би друга страна била задовољна, као пораз. Овакав културни образац врло рано прихватају и деца, посебно дечаци”.
У изврсној студији Рона Роудса “Покрет New Age-a / Њу Ејђа”, наводи се шта је утицај овог покрета донео у америчке учионице (које треба да постану и наше учионице).
Према Мерилин Фергасон, писцу књиге “Завета Водолије” и једном од кључних идеолога Новог Доба, ова окултна квази-духовност у школама значи наглашавање измењених стања свести, разне врсте усредсређивања, медитације, релаксације, јоге и биофидбека.
Нарочит нагласак треба ставити на дечју аутономију.
Фергасонова каже: “Ово се заснива на веровању да деца треба да буду слободна чак и од нас самих, од наших ограничавајућих веровања и стечених укуса и навика.
Повремено то значи да их учимо здравој побуни, побуни каква је потребна, а не конформизму” (зато је толики нагласак у последње време у Србији стављен на “дечија права”, “право детета да само одлучује о свему што се тиче његове добробити”).
Како се одрећи објективног знања
Њу Ејџ образовање назива се “трансперсоналним образовањем”, заснованим на “надилажењу објективне стварности и потрази за оним што је субјективно и мистично по природи” (Роудс).
У све то спадају разне врсте медитације, вођене имагинације, “вредносно неутралних” тестова (типа: “Кога бисте оставили у атомском склоништу, а кога бисте пустили да погине?).
Нарочито се наглашава прича о учењу које се заснива на активацији десне хемисфере мозга која је, по тврдњама поп-психолога, задужена за креативност и маштовитост. (“Креативност и маштовитост”) (“Креативни центар”, домаћи Њу Ејx издавач у области васпитања деце, један је од кључних стубова “нове школске парадигме” у Србији).
Јога, медитација, мантрање и визуелизација саставни су делови “учења путем десне хемисфере”.
Ова искуства децу воде ка мистичним стањима.
Уношење нових техника учења (“учимо како да учимо”, кажу Гаша и гашисти) треба да помогне да се ослободимо “крутог рационализма” леве хемисфере, то јест објективног знања.
Медитација се деци нуди као “средство опуштања” и долажења до “дубљих стања свести”.
Дебора Розман, која је радила курсеве дечије медитације за калифорнијске школе, каже да је певање будистичке мантре “Ом” начин да малишани дођу до свог унутрашњег “Извора”, где ће открити “Светлост, Разум, Љубав и Моћ”.
Дубоко дисање и вођена имагинација саставни су део “холистичког образовања” какво нуди Њу Ејx.
“Вредносно неутрално” образовање подразумева да ђаци треба да се етици уче из самих себе, а не из спољашњег извора
~ (“Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”, вели Алистер Кроули, најутицајнији сатаниста двадесетог века).
Такође, Њу Ејx подразумева и глобално образовање: деца себе треба да доживе као грађане планете, а не припаднике својих народа; братство свих људи света, једнакост свих религија као “разних путева ка истини”, потреба за јединственом светском владом – то су циљеви новог школства, школства Доба Водолије.
Основа предмета “грађанско васпитање” код нас су, између осталог, идеје и технике поп-психолога и Њу Ејx пропагандисте, Маршала Розенберга.
Његова ученица и ширитељка “просветљења” међу Балканцима званим Срби је психолог Нада Игњатовић-Савић, аутор уџбеника грађанског васпитања које је понуђено као алтернатива веронауци.
Розенберг је оснивач и директор Центра за ненасилну комуникацију.
Уз помоћ глобалистичке врхушке невладиних организација у САД, држао је тренинге у “дивљим земљама”, с циљем да дивљаке научи “ненасилној комуникацији”.
Био је у ратом захваћеним областима: Руанди, Бурундију, Нигерији, Малезији, Индонезији, и тако даље, наравно, није заобишао ни варварски Балкан, где је обучио своје верне следбенике, међу којима Нада Игњатовић-Савић заузима почасно место.
Госпођа Игњатовић-Савић срела се са Розенбергом у Центру за друштвени развој Института за психологију у Београду, у јесен 1991. године.
Она и њене колегинице биле су “узнемирене драстичним променама у свим аспектима живљења”.
Почео је ужас на просторима Титове Земље Дембелије, у којој су разни утописти причали бајке о “братству и јединству” и учили ђаке да код нас више неће никад бити “братоубилачког рата”.
Али, ко је читао Колодијевог “Пинокија”, зна да се деца заведена уживањима Земље Дембелије претварају у магарце.
С обзиром да је Брозова утопија пропала, а да Брозови “србски” интелектуалци нису могли да се помире с чињеницом да свет не одговара њиховим убогим представама о ружичастој, “хуманистичкој” стварности, они су се окренули “грађанској” утопији тобожњих “светских интеграција”.
Нада Игњатовић-Савић и њене колегинице постале су “розенберговци” и одмах су понудиле своје услуге деци изложеној ратном стресу.
“Ненасилна комуникаторка” сматра да, по њеним истраживањима, у само једном до сто осамдесет случајева деца од одраслих “приме емпатију” кад им је тешко.
Одрасли их слабо разумеју, спречавају их у изражавању осећања, говоре им речи типа: “Немој да ми бесниш“.
Милошевићево Министарство просвете одобрило је Нади Игњатовић-Савић и “розенберговцима” да од 1995. до 1998. године “преваспитају” хиљаду васпитача у српским вртићима, с циљем да их науче “ненасилним, саосећајним” вештинама комуникације.
Програм се звао “Узајамно васпитање: језик жирафе у вртићу и школи”.
Настале су и књиге под насловом “Речи су прозори или зидови”.
Требало је и одрасле и децу научити да јасно изразе своје потребе и вредности, да “дају емпатију”, да избегавају доношење “апсолутних судова”.
А циљ је да се “прошири срце” (Бертранд Расел).
До сада смо живели у цивилизацији ума, а сад ћемо у цивилизацији срца...
(“Скок из царства нужности у царство слободе”, говорили су Маркс и Енгелс).
Розенберг је, очито, “ненасиље” схватио као идеолошки став.
Кад сви постану блентави и с пасивном, привидном емпатијом буду приступали другима, завршиће се епоха ратова и настаће “вечни мир”...
Још ако се развије и самопоштовање типа “Сваког дана у сваком погледу све више напредујем”, успех је загарантован.
Глуми оно што би требало да осећаш
Основна “врлина” америчке поп-психологије је да човек учи да глуми оно што би требало да осећа.
Уместо да се истински жртвује ради ближњег, човек треба да се прави да га разуме, поима, усваја његов систем вредности.
Овоме је Розенберг придодао и далекоисточно учење о “ахимси” (ненасиљу), какво је проповедао индуски политичар и гуру Махатма (Маха-атма=велика душа) Ганди.
Розенберг је по верском опредељењу пантеиста, човек који верује у безличног “Бога” (он то зове “Вољена Божанска Енергија”).
Пантеизам је основао учење Њу Ејџа (“Све је Бог”; “Бог је Све”; “Ја сам Све”; “Ја сам Бог”).
Његов језик “емпатије” је у ствари, окултистичка прича о томе како су сви на свету “Једно”, утопљени у безлични океан Божанства.
Зато није нимало чудно да му је главно надахнуће у писању, поред безвредне психологије Карла Роџерска, био Абрахам Маслов, једна од оснивача Њу Ејџ “трансперсоналне психологије”, који је говорио о самоактуелизацији човека путем достизања “врхунског искуства” мистике – сједињења с безличним “океаном блаженства” какво описују далекоисточна верска учења.
Такође, Розенберг је учио и од Рам Даса, хипи-гуруа из седамдесетих година двадесетог века. Рам Дас је, пре него што је отишао у Индију и постао гуру, носио име Ричард Алперт.
Скупа са Тимотијем Лиријем био је професор на Харварду.
Заједно су превели “Тибетанску књигу мртвих” и, што је најважније, обављали огледе на студентима, дајући им ЛСД као дрогу “мистичних увида”.
Лири и Алперт, најпознатији идеолози хипи-револуције, протерани су са Харварда, али су наставили деловање.
Овај потоњи је, рекосмо, постао Рам Дас и својом “духовношћу” утицао на Розенберга.
Књигу идеолога “ненасилне комуникације”, коју је превела Нада Игњатовић-Савић и која се под насловом “Језик саосећања” појавила у издању Завода за уxбенике и наставна средства 2002. године, читаоцима је здушно препоручио Дипак Чопра, рекавши да нам “Маршал Розенберг нуди најефикасније технике за унапређење здравља и међусобних односа”.
Чопра је, иначе, ученик Махариши Махеш Јогија, кога је оснивач секте “трансцедентална медитација” даривао сувим златом јер је ширио, тобож, “научност” ТМ-а.
Касније су се посвађали, али Чопра је и даље ширитељ. Махаришијевих идеја у другом паковању.
Очито је да Розенберг и он марширају у истом строју.
Још мало о Србима и толеранцији
Медији које плаћају разне „међународне кризогене групе“ и моћници којима је, по повољним ценама, стало до србске имовине (рудника Трепча, на пример) покушавају србском народу да наметну кривицу за читаву историју, доказујући да је кнез Лазар био сањар и фанатик, неспособан за „суживот“ и „толеранцију“, а да су књиге попут Његошевог „Горског вијенца“ малтене „уџбеници геноцида“.
Зато нам је важно сећати се историје онакве каква је била и чувати достојанство свог сећања за будућа поколења.
Зато ћемо, кроз неколико, несистематично поређаних, али смисаоно повезаних записа других о нама, покушати да се вратимо свом историјском лику, од кога недобронамерници хоће да направе карикатуру.
Да кренемо од србских ослободилачких ратова 1912. године.
Норвежанин Хенрик Ангел је у „Српским војничким причама“ (Београд, 1995) овако описао понашање наших витезова у Старој Србији.
Ја сам, што се мене тиче, напустио Србе пун највишег дивљења према витешком, пажљивом начину на који су власти, како цивилне, тако и војне, поступале у освојеним подручјима.
У Манастиру сам видео исто, само у још већем обиму.
Нисмо баш навикнути да то увек доживимо од народа који се хвале да су на вишем културном нивоу од Срба.
Дозволите ми да додам да ја и моји другови никад нисмо видели ни једног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника
То мора да значи да српски војници имају пре свега јаку народну дисциплину.
Онда се може разумети да се у таквом народу могу образовати и о употребљиви војници за само 18 месеци.
Нужна војничка дисциплина природно исходи из народне дисциплине“.
У књизи „Солунци говоре“ Антоније Ђурић наводи случај српског војника који је заробио болесног Бугарина док је овај на извору пио воду.
Бугарин га је молио да га убије, јер више не може да издржи. Уместо тога, српски ратник је заробљеника посадио на свог коња, а он је коња повео у правцу српског логора.
Тамо су срели војводу Степу Степановића (оног, дубоко побожног, који се сваки пут пред битку молио за своју војску и народ).
Кад је видео ту слику, велики војвода је, уместо да свог војника укори (што је овај и очекивао), ускликнуо: „Хиљадили се такви синови!“ Јер док је таквих, Срби не могу пропасти.
Драгиша Васић у делу „Карактер и менталитет једног покољења“ описује судбину српског војника Пацка, који је, на ничијој земљи.
После пораза код Битоља и Облакова, Џавид-паша се са разбијеном турском војском повлачио. док су га гонили војвода Вук и пуковник Зисић. Престолонаследник Александар је сазнао да међу Турцима у повлачењу владају глад и заразне болести. Зато је наредио да се непријатељу пошаљу храна и лекови. Дирнут оваквим поступком, паша је одмах послао своје парламентаре ради преговарања.
Када су, у славном српском 19. веку, Црногорци заузимали Никшић, њихова команда је поручила Турцима да Црногорци топовима могу разорити град, али да би то значило и рушење града и покољ нејачи, па су православни официри гарантовали Турцима да могу да пређу у Босну, са целокупним наоружањем. ако то желе – то јест, да могу да се повуку без борбе.
И заиста, Турци су се повукли без борбе, а Црногорци су одржали своју реч.
Браниоцу Скадра. Есад-паши, због храброг држања наши официри оставили су знаке официрског достојанства – сабљу и револвер. Есад-паша ће то Србима вратити добрим. и касније, кад су се повлачили преко Албаније, настојаће да им помогне.
А однос према Јеврејима:
Јесте ли већ чули да:
- је угледни припадник јеврејске заједнице Србије, Јаша Алмули, 2002. године објавио књигу „Живи и мртви: разговори с Јеврејима“ (изд. Слободан Машић), у којој се налазе сведочења домаћих Јевреја који говоре о својим страдањима и патњама за време нацистичке окупације као и о односу Срба према њима у те страшне дане.
- у тој књизи Мориц Марци Леви, резервни официр у краљевској југословенској војсци, описује како су му Срби 1941. помогли да преживи дајући му лажне документе и скривајући га, и тврди да су до 1942. београдски Јевреји страдали само од немачких окупационих снага, а не од „домаћих издајника“, „недићеваца“: „Ми нисмо никакве контакте имали са српским окупационим или квислиншким снагама у Београду. Ми смо имали контакте само са Немцима, искључиво са Немцима. Ја напомињем да на Ташмајдану није била никаква стража, а код Топовских шупа тврдим да је била немачка војна стража, Вермахт. Нису били домаћи. У логору на Бањици то је било под Специјалном полицијом, али на стрељање су их водили Немци. Има живих логораша, постоје три књиге. Егзекутори свих страдалих Јевреја су били Немци“;
- у истој књизи, писац Ђорђе Лебовић, родом из Сомбора, вели да је он у средњој школи осећао антисемитизам код Немаца и Мађара, али „КОД СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА НИКАДА ГА НИЈЕ БИЛО“;
- да је професор Јаков Данон за време Другог светског рата живео у србском окружењу, и да су се Срби дружили с Јеврејима: „Били су на нашој страни и критиковали и показивали негодовање према Немцима. Изузетно су били против Немаца“; говорећи о Србину који је спасао његову и још две јеврејске породице, професор Данон каже да је дотични ризиковао своју породицу и помогао им, „без икакве материјалне добити“;
- да је др Никола Рот, са Философског факултета Универзитета у Београду, у овој књизи изразио веру да ће поједини Јевреји у свету појмити зло у антисрбској политици тзв. „међународне заједнице“:
„Надам се да ће они јеврејски кругови у свету који имају погрешан став према Србима ускоро увидети да тај став треба напустити, да је врло важна борба за праведност, за часност.
Треба да имају на уму да не може цео један народ бити крив као што Србе окривљују.
Пре свега то на уму треба да имају Јевреји, који су два миленијума непрестано били нападани и страшно прогањани, и то цели народ, без кривице.
Не би смели сад да суделују у прогону једног народа који исто тако није крив и који је исто тако прогањан“;
- да је чувени композитор Енрико Јосиф у Алмулијевој књизи изјавио: „Живети у једној Србији и не осетити да сте Јеврејин, то нигде у Европи ни пре Хитлера није било. То је по природном закону тако. Срби су један невероватан народ, ја га зовем загрљајни народ, који чак туђина више пригрљује него самога себе“.
Да ли сте знали да је у јединицама ђенерала Михаиловића постојала и Јеврејска чета, која се, скупа са Србима, борила против Немаца?
О томе да ли данас има праве антијеврејске мржње у Србији, каже рабин Исак Асиел: „Нема у овој средини озбиљних проблема ове врсте, при чему сам спадам у људе који су склони да о свему суде са добре стране. Недавно је на новосадском гробљу порушено неколико јеврејских споменика, било је тога и у Београду, искрсне понекад непријатан графит... Организованих напада ипак нема – све су то појединачни ексцеси с којима се среће свака верска заједница. У сваком случају, много их је мање него у Мађарској или Словачкој. Има земаља у којима, чим сиђеш с воза и виде твоја јеврејска обележја, повичу: „Напоље, Јуде“. Овде се то не догађа“ („Новости“, 27. јун 2003.)
Знате ли да је Јеврејин Џонатан Леви, експерт међународног права, који је водио процесе у корист Срба и Украјинаца, жртава усташког терора за време Другог светског рата, после упознавања са мученичком историјом православних Срба, у Кијеву примио православље и да се сада зове Јован? („Јутарње новине“, 13. новембар 2001.)
Знате ли да су Шиптари, из Приштине скупа са Србима протерали и Јевреје, чија је тамошња заједница била стара пет стотина година? Аца Сингер о томе каже: „јеврејска култура је 1999. године на Косову уништена и то након што су наводно завладали мир и безбедност“ („Експрес политика“ 23-24. август 2003.)
Да ли сте чули за др Саву Станојевића из Трстеника, лекара који је спасао трстеничке Роме да их Немци не побију у доба када су широм Европе ширили идеје „новог европског поретка“? Александар Митровић својевремено председник заједнице трстеничких Рома, истакао је да они с колена на колено преносе повест о овом племенитом човеку, који је у ромском насељу прогласио епидемију „трбушног тифуса“ и тако спасао све његове житеље од погрома („Глас јавности“, 17. октобар 2002.)
Низ ових чињеница, без уопштавања и анализе, ту су да нас подсете само на једно: Србин није мрзитељ ниједног народа под капом небеском – ако је прави Србин, то јест ако је укорењен у светосавском завету.
Уместо да оваквим примерима буди испуњени наши медији и да се на њима уче ђаци, неки нас оптужују да смо звери, убице, кољачи, и хоће да читаву нашу историју претумаче у новом, „политички коректном“ кључу у коме Свети Николај Жички, заточеник Дахауа само што не испадне главни Хитлеров саветник у писању „Мајн кампфа“...
Али, нека!
Како рече Марко Краљевић:
Пијте, Срби, у славу Божију,
и ‘ришћански закон испуњујте!
Ако јесмо царство изгубили,
душе наше губити немојмо.
Буде ли душа, биће и Царства.
Небеског и земаљског.
Часопис
Свети Јустин Философ
**********************************************
Између тоталитаризма и слободе
Поводом стогодишњице рођења Џорџа Орвела
Једно од најстрашнијих искустава човечанства у XX веку је искуство тоталитарне државе, нацистичке и комунистичке.
То чудовиште, настало на безбожничкој вољи за моћ и господарење над људима, однело је преко 200 милиона људи.
У нацистичкој Немачкој људи су спаљивани у крематоријумским пећима, у Совјетији убијани, на милионе, у концентрационим логорима у Сибиру (по званичним подацима руске државне комисије, комунисти су убили само 200 хиљада освештених лица Руске Цркве за време своје владавине), а у Кини, до дана данашњег, не дозвољавају породицама да имају више од једног детета, и ако се роде близанци или тројке приморавају мајку да бира које ће дете остати у животу, а које ће бити убијено!
Све тоталитарне државе су почеле од идеје о врхунској срећи коју ће донети грађанима: Лењин и Стаљин су говорили о победи бескласног друштва, у коме неће бити сиромаха и богаташа, него ће сви бити" богати, креативни и срећни", а Хитлер је свом народу обећавао "хиљадугодишњи Рајх".
Али, њихова обећања, заснована на утопизму, не само да се нису остварила, него су донела пакао на земљу.
Тај пакао прошли су и православни Срби: Тито и његове слуге су само 1944. и 1945, кад су упали у Србију, убили 150 хиљада људи, а убиства и утамничења оних који другачије мисле трајала су све до Слободана Милошевића, верног Титовог следбеника. Људи су, у Титово " срећно доба", за поезију могли да добију две године затвора (сетимо се Гојка Ђога и његове песме "Овидије у Томима",због које је робијао јер је "вређао лик и дело" покојног маршала!) Полиција је пратила све који другачије мисле (то јест, све који мисле, јер ко год је истински мислио, видео је да је Титов режим гробница Србског народа, и зато је био неподобан.) Људи су прислушкивани, праћени, уцењивани; разаране су им породице и слати су у луднице, само ако зуцну против "највећег сина наших народа и народности" и његовог "самоуправног" тоталитаризма.
УДБА је била главно оружје режима, и то је остало и после Титове смрти, и после смене Милошевића.
Пратити, надзирати, дозвољавати да се уради само оно што одговара непријатељима нашег народа - то је био смисао ове "безбедносне" структуре, која је прикупљала (а сада крије) досије о стотинама хиљада људи. (Генерал румунске тајне службе, Секуритатее, Јон Паћепа, који је својевремено побегао на запад, објавио је тамо књигу "Црвени хоризонти", у којој наводи да је Чаушеску од њега тражио да се свим Румунима продају телефони који у себи имају уграђене прислушне уређаје.)
Руски религиозни философ Иван Иљин о тоталитарном режиму пише следеће: "То је политичко уређење које своју умешаност у живот грађана шири безгранично, укључујући сву њихову делатност у домен своје власти и принудног регулисања.
Реч TOTUS на латинском значи "сав", "читав".
Тоталитарна држава је свеобухватна (као и овај форум).
Та свеобухватност почиње од претпоставке да самостална делатност грађана није потребна и да је штетна, а да је слобода грађана опасна и неодржива.
Има постојати један центар власти: он је позван све да зна, све да предвиди, све да испланира, све да попише...
/ Овде је власт свеприсутна, човек је са свих страна подјармљен; слобода постаје преступна и кажњива /...
/ Правна држава у целини се темељи на признању човекове личности - духовне, слободне, пуномоћне, како у стварима душе, тако и у стварима практичним. То јест, она се темељи на лојалној правној свести.
Напротив, тоталитарни режим се темељи на терористичкој претњи (Upozorenju)."
Дакле, држава хоће да постане све и свја, и да врши надзор над сваким својим становником.
И није нимало случајно што су велики писци антиутопија XX века, Јевгениј Замјатин, Џорџ Орвел и Олдоуз Хаксли предвидели ко ће се све развијати у блиској безбожничкој будућности.
Тако, рецимо, у роману "МИ" Јевгенија Замјатина главни јунак, Д-503, уместо имена има број којим га зову (као, уосталом, и сви други људи).
Слобода је злочин, и нико нема право на слободу.
Једино људско право у роману "МИ" је право на казну.
Д-503 у свом дневнику бележи: "Нико од бројева не сме да се одрекне тог јединог права".
Људи су раније могли да бирају или слободу или срећу.
У тоталитарној држави, изабрали су срећу без слободе.
"Милиони устају као један, сливени у једно милионскотело".
Роман Олдоуза Хакслија, "Врли нови свет",
бави се будућим човечанством, које је раскинуло са "мрачном прошлошћу".
У тој будућности људи се праве у епруветама (по 15 хиљада из једног заметка, ако је потребно).
Вештачки саздана људска бића такође осећају срећу под надзором државе.
Хаксли вели:" Они се угодно осећају; они су у безбедности; они никад не болују; не познају страх од смрти; живе у спокојном незнању страсти и старости; нису оптерећени ни очевима ни мајкама /.../ они су условљени у тој мери да не могу поступати друкчије но што су дужни".
А формула среће у "врлом новом свету" је ВОЛЕТИ ОНО ШТО СЕ МОРА ЧИНИТИ.
У антиутопији држава становништву даје дроге да би поданици били срећнији, а истина је прекривена ћутањем.
Хаксли је, после II светског рата, предвидео да би свет, ако не буде било отпора, за стотину година могао да буде обухваћен једном тоталитарном државом, која би превазишла његове најцрње слутње.
Џорџ Орвел, један од тројице антиутописта, убеђени левичар, после II светског рата написао је две кључне критике утопизма "слободе, једнакости и братства" који се намеће човечанству од Француске револуције наовамо. У "Животињској фарми" описује устанак животиња против свог газде, после кога ће оне преузети власт.
Комунисти су представљени као свиње, а пси као њихови полицајци.
Наивни коњ верује у правду животињске револуције, али се на крају све жалосно сврши.
Седам заповести револуције се претварају у своју супротност.
Рецимо, заповест "ниједна животиња неће убити другу животињу" постаје "Ниједна животиња неће убити другу животињу без оправданих разлога", а "Све животиње су једнаке међу собом" постаје "Све животиње су једнаке међу собом, али су неке једнакије".
Роман "1984" слика тоталитарни свет подељен на три огромне државе - Океанију, Евроазију и Истазију - које се налазе у сталним међусобним ратовима.
Друштво је подељено на Партију (управљачку елиту) и проле (обесправљени народ) npr. nas korisnike.
Партија се дели на Унутрашњу и Спољашњу, (npt. admine i moderatore - naspram urednika i ostalih) а свима господари Велики Брат - tzv. Z, кога сви морају да воле - i da sa njim jedu palačinke.
У свакој кући се налази ТЕЛЕКРАН (пазите, у Орвелово време још није било телевизије!) који емитује пропаганду режима и истовремено прати шта становник собе ради. (tako da je praćenje pojedinaca što talasaju - podrazumevano po defoltu)
Партија има два главна циља:
"Освојити читав земаљски простор и једном за свагда угасити могућност независне мисли".
Циљ је и да се "наметне не само тотална послушност државној вољи него и тотално јединство мишљења о свим предметима".
Полиција прислушкује и надгледа сваког грађанина, а ко год се не уклапа, нестаје у казаматима Великог Брата. - dakle - pada ban - nakon što neko pokuša hack attempt u tvoj computer system i to i po 3 puta.
Главни јунак романа, Винстон, покушава да пружи отпор, али на крају бива сломљен, и признаје да је 2+2=5. - kao što svi ekumenisti i jeretici se pomoliše sa onima što priznadoše papu kao prvog među jednakima koji ima pravo dada presudu protiv Suda Božijeg - i da potom Sud Božiji mora biti ispravljen i izmenjen jer je papa svetost sveta i odraz istine, i jer je papa sve nad svim i može sve - pa tako i da finalno polomi dušu svakog Srbina u SPC Ravenskim dokumentom od 2007. nakon onog prvog po potpisivanju pristupa Svetskom savezu crkava 1965. - što zahvaljujući jereticima u samoj SPC 1997. kada paradoksalno - Sinod preuzima vlast u SPC-u nad odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora da iz sektaškog i bogotpadničkog Svetskog saveza crkava istupi - i poništava ga - što ni tada - kao ni sada niti smede nit pravo imade da počini.
Преко медија људима су наметнуте Следеће истине:
"Слобода је ропство",
"Истина је лаж",
" Рат је мир".
Занимљиво је да Орвел предвиђа да ће тај поредак настати у Енглеској, и да ће се звати ENGLSOC (ЕНГЛЕСКИ СОЦИЈАЛИЗАМ).
Данас је у свету на власти оно што је председник САД, Џорџ Буш старији почетком деведесетих (tačnije - 11. septembra 1991. - tačno 10 godina pred pad Kula - nažalost ne i stražara) - назвао Новим светским поретком.
(О " новом европском и светском поретку" говорио је, сетимо се, и Хитлер.)
У крајњој линији, овај светски поредак подразумеваће једну светску државу, једну светску војску, једну светску полицију, једно светско судство и, што је најважније, једну светску економију.
И ми, сваког дана, видимо како се тај поредак ствара - а све у име "људских права", " слобода, "демократије", "толеранције", итд..
Ко га ствара?
Пре свега, мултинационалне компаније и двеста-триста најбогатијих породица света, којима је циљ да свет, као "глобално село", настане што пре јединствено тржиште људи, робе и капитала, којим ће они господарити вечно.
У свим државама они стоје иза тзв." демократски изабраних" политичара, и владају из сенке.
(Довољно је рећи да у Бразилу свега 1 % становништва, оних најбогатијих, господари са 57% националног богатства!)
Сви људи на свету морају постати робови тог новог тоталитаризма, који се сада зове "глобализам", и коме се не смеју постављати никакве препреке. (a kamoli tamo neki Pravoslavci - to jest Ziloti)
Да уопште није реч о "параноји", сведоче чињенице из новина:
над Европом је, још од пре неколико деценија, разапета шпијунска мрежа "Ешелон", која прати све електронске комуникације у свим европским државама, а за рачун Америке, Енглеске, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда.
Зашто је глобализација тоталитарна?
Једну од најозбиљнијих и најдубљих студија глобализације дао је чешћи научник Вацлав Бјелохрадски, професор политичке социологије на универзитету у Трсту.
Прво што он примећује је чињеница да је, са добом модерне, завршена политичка епоха "катихизиса и манифеста", а почело нешто што бисмо могли назвати (мада Бјелохрадски тај појам не користи, али се он може подразумевати) епохом "тоталитарне деполитизације".
Он указује да је западни политичко-економски систем, заснован на грамзивости капиталистичког начина стицања у самој својој бити, у свом "нормалном функционисању" - ЕКСТРЕМИСТИЧКИ.
У постиндустријским демократијама наступила је тзв. "криза ауторитета", коју треба да "компензују насиље, прикривање, социјална контрола, гушење слободе речи и савести, колонизација јавног простора од стране мултинационалних концерна и масовно кроћење омладине уместо њеног васпитавања.
Коришћење генетичког инжењеринга и фармацеутске индустрије за масовну производњу грађана-конформиста већ је узело залет, како показује огроман успех вијагре."
Зато је неопходна манипулација масама под видом демократског информисања.
То јест:
"Аргументација може бити продуктивна само под условом да учесници у дијалогу прихвате одређене етичке норме комуникације које морају важити у сваком друштву у коме се води расправа
- на пример:
~ једнакост,
~ одсуство страха,
~ отвореност и
~ уважавање искустава других
Са становишта ове, комуникацијске етике која је основна норма демократије и извор демократског одлучивања на свим нивоима, савремени капитализам је НЕМОРАЛАН И НЕЛЕГИТИМАН".
Постоје пет разлога због којих савремени капитализам тежи тоталитаризму:
1. Све већи несклад између "тржишне" цене производа и друштвених трошкова за њихову производњу и употребу.
2. Нужно је ограничити раст индустрије (загађење планете може постати коначно), али то је у супротности са владајућом идеологијом демократско-либералног капитализма ("благостање", "једнакост", "неограничени раст". То значи да стварност каже једно, а идеологија друго - и иде се за идеологијом.
3. Пренасељени свет захтева координацију добара које поседујемо с другим људима, а све већи број појединих производа то онемогућава (сетимо се колона аутомобила у огромним градовима).
4. Брзо обезвређивање људског рада и капитала, што је последица појачане роботизације и развоја технологија којима човек није потребан.
5. Планета је угрожена индустријским загађењима, али индустријска олигархија и даље врши насиље над човечанством.
Они који желе да владају светом, дакле, мултинационалне компаније, владају углавном путем медијске манипулације, која се састоји у нуђењу обиља чињеница без њиховог јасног тумачења.
Бјелохрадски каже: "Перцепција појединих момената разних догађаја драстично преовлађује над њиховом појмовном историјском схематизацијом.
Целим друштвом доминира журба, изазвана интензивним приказивањем појединих "момената" који, међутим, не припадају никаквој целини и стога се брзо заборављају и замењују новим разорним "моментима" других догађаја."
Људи се тако лишавају демократске компетенције да одлучују о својој судбини: њихове ставове обликује ТВ, а за њих одлучују некакви "стручњаци"," експерти", који друштво формирају у складу са вољом индустријских олигархија.
Бјалохрадски понавља да је савремени Запад дубински екстремистички, при чему он екстремизам дефинише као "такво схватање политике у коме се политички спор презентира на као спор између заступника разних животних пројеката и речника, већ као борба између "човечног" и "нечовечног", између бранилаца хуманости и злочинаца против хуманости".
И зато је савремени Запад тоталитаран:
Савремени покушај да се војни апарат НАТО-а који брани интересе богатих земаља преобрази у светску полицију чији се ратни походи представљају као универзални суд ауторизоване интервенције за одбрану човечанства заршна је фаза епохе неутрализације и деполитизације:
непријатељ је ту понижен, сведен на пуког међународног злочинца, чиме је лишен и оног достојанства које је у прошлости увек припадало "непријатељу" као носиоцу других" људских гледишта и вредности.
НИКО НЕ МОЖЕ БИТИ НЕПРИЈАТЕЉ ЕВРОАМЕРИЧКЕ КЛАСЕ МОЋНИХ ПОТРОШАЧА, ЊИХОВЕ БЕЗОБЗИРНЕ СЕБИЧНОСТИ И ЦИНИЗМА, ДА НЕ БУДЕ ПРОГЛАШЕН ЗА НЕПРИЈАТЕЉА ЦЕЛОГ Ч0ВЕЧАНСТВА".
Западна цивилизација (а то је знао и Хајдегер) запала је у ћорсокак кад се определила да крене путем, тобож неутралне, технике.
Техника, на први поглед, изгледа као нешто крајње конкретно, нешто што допушта једнозначна решења.
Међутим, није тако. Напротив, технизација човечанства води поробљавању човека.
Из те перспективе је јасно да је тоталитарна техника довела до тога да данас све постаје политика:"
Ваздух се може дисати само захваљујући политичким одлукама, временом (метеоролошким) се мора "управљати", појам мајке треба одредити политичком одлуком парламента, трансгенетичку верзију салате CHICORIUM INTYBUS морао морао је да одобри Европски парламент.
Тотална политизација је парадоксална исход процеса неутрализације и деполитизовања, западног "непризнавања политике" као арбитра истине, а не обратно.
ИСТИНА ЈЕ УВЕК ПОЛИТИЧКА ОДЛУКА, УВЕК ЈЕ ДЕФИНИЦИЈА НЕПРИЈАТЕЉА.
Реторичке фигуре као "хируршки захват", "интелигентне бомбе", "претећа хуманитарна катастрофа", "ко латералне штете", НАТО као "гарант људских права", читав тај деполитизовани панинтервенционистички речник само је маска тоталне политизације живота на нашој планети, тоталне политичке моћи САД и ЕУ до које је довела епоха неутрализације и деполитизације."
Није случајно да се мислећим људима чини да је епоха глобализма слична епохи комунизма.
* Запањујућа је чињеница да се у посмртној заоставштини Светог Николаја Жичког, у једној до његових бележница, налази реченица: "GLOBALISM, GLOBALISTS, ONE WORLD ORDER - ГЛОБАЛИЗАМ, ГЛОБАЛИСТИ, ЈЕДНОСВЕТАШИ - КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА ОД КОМУНИСТА?")
Бјалохрадски пише: "Појам "глобализација" данас има исту функцију као у прошлости марксистичко-лењинистички појам "историјска нужност".
Будућност има свој "последњи облик" који се открива у историји, а то је "глобално тржиште, глобална влада и глобално грађанско друштво".
Само савлађивањем свих локалних, историјских и моралних ограничења која глобалном тржишту и глобалној влади постављају религије етичке норме и културе "мање развијених" друштава, можемо гарантовати "планетарну координацију човечанства", а тиме и нову, вишу рационализацију живота на планети Земљи."
То јест, ДЕПОЛИТИЗОВАЊЕ ЈЕ НА ЧИН КОЈИМ ИНДУСТРИЈСКИ ЗАПАД СПРОВОДИ СВОЈУ ПОЛИТИЧКУ ХЕГЕМОНИЈУ НАД СВИМ КУЛТУРАМА НА ПЛАНЕТИ ЗЕМЉИ, НАД ЦЕЛОКУПНИМ ЖИВОТОМ НА ЗЕМЉИ".
Бјелохрадски сматра да нам престоји нека врста "тоталитарне реконструкције друштва" јер "разне форме тоталитаризма, које су обележиле ово столеће, црпле су своју уверљивост из општег сећања да је нужно да се покуша таква "рационална реконструкција друштва".
Дакле, из анализа чешког социолога постаје нам јасно да смо ушли у опасну епоху у којој више неће бити места за малог човека и његове потребе - да живи у миру са Богом и светом, да има породицу, гаји децу, да буде спокојан и нађе своје место под сунцем.
Да и не говоримо о главном људском праву - а то је да је човек од Бога призван да постане усиновљено чедо Божје кроз јединородног Сина Очевог, Господа Исуса Христа.
Још је енглески писац Честертон запазио да Рокфелери и Ротшилди нису, као што се мислило, заштитници приватне својине, јер они не знају за међе свог имања за које зна сваки обичан човек, који жели да се његово имање граничи, јасно и одређено, са имањем његовог суседа.
Напротив, Рокфелери и Ротшилди желе да нестане свих међа, како би сва имања света била њихова.
И у томе је стравична логика Новог светског поретка, поретка новца и мултинационалних компанија које не знају за "границе раста", и које све људе на планети желе да претворе у робове технотронског концлогора.
Нема више граница, нема зидова, нема ничег што би могло да заустави зло: Исток и Запад, Север и Југ треба да се сједине у последњем DANCE MACABRE историје, на чијем челу ће, поред смрти са косом, стајати антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства.
Али - против такве будућности се треба борити, док год за то постоји могућност.
Тоталитаризам све присутнији
Часопис Le monde diplomatique" (март 2003.) доноси текст новинара Џела Ван Бурена, сарадника Еуровоча из Амстердама, који сведочи о следећем:
"Атентат од 11. септембра 2001. пружио је полицијама широм света нова оправдања за јачање њихове власти.
У САД расте број тајних привођења и махнитих пројеката "панорамског" надзора становништва.
Ни Европа не заостаје.
Такозвано "техничко осавремењавање" шенгенског информационог система служи као параван за промену његове намене (а то је било јачање слободе кретања), ка стварању једне базе података за НАДЗОР И ИСТРАГУ".
Од сада, шенгенски досијеи у Стразбуру неће бити коришћени само да се ојача "слобода кретања" (ако је стразбуршки компјутерски центар икад за то и служио), него и за то да се спречи кретање "потенцијално опасних особа које треба спречити да се придруже појединим међународним окупљањима", то јест, вођа антиглобалистичких демонстрација. (ili ti - okupljanje oko istine i pravde).
Стразбуршку картотеку све више ће користити и полиција, која ће, сматра Ван Бурен, поред проверених чињеница ускоро почети да у виртуелне досије убацује и гласине.
Па ти после докажи да ниси оно што полиција каже да јеси...
У САД је адмирал Џон Поиндекстер, некад умешану аферу "Ирангејт" опет у седлу.
Он је наиме задужен за пројекат "Тотална информативна будност" који има за циљ утврђивање "информационог потписа" сваке особе, како би држава могла да открије потенцијалне терористе.
Биће то "панорамска колекција свих расположивих података" о човеку: почев од здравственог стања до књига које купује и чита...
Не заборавимо: "Слобода је ропство!", "Рат је мир!", "Незнање је моћ!"
И код нас то све може да се деси: камере на улицама, камере на радним местима, нове легитимације са компјутерским досијеом сваког грађанина.
Циљ? Борба против терориста, наравно! ЦИА, КГБ, УДБА и сличне организације су се увек, и једино, бориле само против терориста...
Зар ви не мислите тако?
Да ви, можда, не подржавате терористе?
Јер, и Орвел је о томе писао, за тоталитарни режим опасна је"
Зломисао".
Шта нам је потребно? (lepo smo se slagali dok se ne pojaviše neki sa zlomišlju)
Можда ће то неком чудно звучати, али ових дана Србији је најпотребнија слобода ваплоћена у дијалошко друштвено уређење, у коме се до правде и права долази у непосредном општењу свих грађана са влашћу, при чему је власт сменљива.
Али, да би се до тога дошло, потребно је да се остваре неке од основних претпоставки исте:
1. Народ мора да разуме слободу, да има умеће слободе. Јер, демократија није распојасаност, него самодисциплина.
Како каже Иван Иљин: "Слободни народ сам зна своја права, самог себе одржава у границама части и закона; он зна РАДИ ЧЕГА му је дата слобода: он је испуњава истинском стваралачком иницијативом".
Политичари су дужни да то умеће слободе васпитавају, а не да га спутавају.
2. Мора се развијати ПРАВНА СВЕСТ, која подразумева оплемењивање човека огрезлог у животињство у тешкој епохи после II светског рата, када су сви грађани третирани као потенцијалне жртве или доушници УДБЕ, и када су људи престали да државу схватају као своју, што и јест један од предуслова за развој правне свести. Човек који није био свестан свог достојанства није могао, нити може, да појми да он заиста има нека права.
3. Неопходна је и самосталност привређивања грађанина, за коју Иљин каже да не подразумева ни богатство, ни власништво над земљом, ни предузетништво, "него личну способност и ДРУШТВЕНУ могућност да своју породицу храниш поштеним, макар и најамним, радом".
Код нас је незапосленост огромна, а рашће још и више.
Нема никаквог изгледа да ће бити боље.
Од страних донација се не живи, а привреда умире.
Људи који немају посла не могу да се играју демократије.
4. Неопходан је минимум образовања и обавештености без кога нема демократског одлучивања. Ако уместо обавештених људи који знају шта бирају имамо необавештену гомилу којом се медијски манипулише, онда није реч о демократији, него о ОХЛОКРАТИЈИ (владавини руље).
5. Потребно је и политичко искуство. Титоизам и његова квазидемократски наставак, власт Милошевића, створили су не грађане, него робове тоталитарне државе, не политичаре, него каријеристе, чанколизе и достављаче. Године су потребне да би се то променило.
6. Потребно је да људи, пре свега они који владају, буду лично храбри и одани Отаџбини, непоткупиви, одговорни и грађански храбри.
Колико су наши политичари такви, свако може сам да види и провери.
Ако се борба против криминала буде користила за обрачун са политичким неистомишљеницима, све ће бити јасно. (Uvek primenjivo - Drš' te lopova - kog nema - da bi miševi kolo vodili)
А то ће, уместо здравља, нашем друштву донети само још дубљу оболелост.
Како каже Иван Иљин: "Правна свест захтева да сама власт не буде доживљавана као сила која рађа право, него као ПУНОМОЋЈЕ, које има ЖИВОТНИ УПЛИВ (СИЛУ) САМО ПО МЕРИ СВОЈЕ ПРАВНОСТИ. Право се не рађа из силе, него из права, и у коначном исходу само из природног права."
Какви су нам политичари потребни?
Ево Иљина да нам то објасни:
"Узалуд би било мислити да је сваки човек који је постао пунолетан и није очигледно сишао са ума способан да гради државну власт.
То би значило да се политика ставља испод најпримитивнијих заната и ручних радова, који, поред узраста и одсуства умне поремећености, траже још и одговарајуће органе, телесну спрему и макар мутно осећање циља.
И политичка делатност није испод заната и ручног рада: и за њу је, осим пунолетства и менталног здравља, потребан одговарајући духовни орган, свест о државном циљу или макар минималне, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ НАВИКЕ.
Бесмислено је стварати државну власт без ДРЖАВОТВОРНЕ ПРАВНЕ СВЕСТИ;
жалосни резултати ће у супротном бити осигурани: то ће бити или противу-државна власт, или државно безвлашће, или, што је најгоре, противудржавно безвлашће.
Прво добија облик личног деспотизма или класне диктатуре;
друго ствара режим малодушности, уступака, попуштања, и, самим тим, режим државног расапа, то јест разграбљивања власти, распада нације и територије;
треће рађа најгоре устројство - охлократију: власт руље којом руководе демагози."
На коме ће се путу наћи Србија, велико је питање.
Свет улази у страшно доба, доба до сада невиђеног тоталитаризма, правог фашизма маскираног демократском реториком.
Наша земља неће бити слободна у бирању своје политичке судбине. (a koliko smo saznali - takođe ni duhovne - Sačuvaj i Sakloni Bože!)
Остаје нам само нада да нас Бог неће оставити, и да ће, као пре двеста година, подићи неког ко би, попут Карађорђа, али духовног Карађорђа, Србима објаснио у каквом времену живе и којим путем треба да иду.
1. Др. М. С. Марковић: Замјатин, Хаксли и Орвел, у књизи "Српска апологија Русије II"; изд. писца, Бгд, 1999.
2. Вацлав Бјелохрадски: " Антиномије глобализације; Просвећено друштво 2000.
3. Иван Иљин: "У потрази за праведношћу", Светигора 2001.
"Гледајте да се не уплашите - духовни смисао нашег доба"
****************************************
[FONT="]Ima još...
[/FONT]
(игра за одрасле, али недорасле)
Коларићу - панићу,
плетемо се, самићу.
Сами себе заплићемо,
сами себе расплићемо!
„Секташтво” и апокалипса
У расправи која се на сајту vidovdan.org разгорела поводом чланка „Стиропорска теологија у доба апокалипсе” чули су се различити гласови; од похвала до покуда, ти гласови су били снажни и страствени. И то ми је драго, јер је потписник ових редова свој оглед писао страствено, од срца, дижући глас каткад до крика. Разумео сам савет да треба да будем тиши, да бих постигао бољи ефекат код читалаца (као узор ми је поменут Слободан Антонић, аналитичар кога поштујем као ваплоћење мислиоца непристрасног, беспрекорно уљудног и разорног по сваку квазиинтелектуалну србофобију.)1
Било је и неумерених похвала на мој рачун, које би ми пријале да не живим са ове стране самог себе. Наравно, било је и покуда. Неке од њих односиле су се на мој физички изглед (дебељко који прича о аскетизму није никаква реклама за подвижништво, и то је сасвим тачно). Тешио сам се мишљу свог омиљеног апологете Г. К. Честертона, такође дебељка, који је једном приметио да су мршави монаси вероватно били светији, али су неки дебели монаси били смернији. Јер, бити дебео значи давати сталан повод другима за подсмевање и вицеве на сопствени рачун, а од тога нема бољег средства да се човек суочи са својом убогошћу.
Озбиљнија оптужба је да је мој текст - адвентистички, секташки. Извесни Аца је чак поставио питање: ”У којој је оно секти ВД био пре него што је примио Православље? Да ли баш у Адвентистичкој?” Пошто г. Аца, и слични nicknames, већ дуже времена на Интернет убацују клевету да је Димитријевић био члан неке секте, а и поједини угледни теолози покушавају да га дисквалификују као човека „секташког менталитета” (одговор на ту оптужбу дат је у књизи „Реч на реч / Одговор епископу Атанасију Јевтићу, Лио, Горњи Милановац 2008.), ред је да и о томе кажемо нешто:
1. Владимир Димитријевић НИКАД није био члан ниједне секте: ни комунистичке, ни адвентистичке, нити било које друге.
2. Владимир Димитријевић је, као средњошколац, био под интелектуалним утицајем окултизма и далекоисточне мисли, али није био следбеник ниједне окултне групе и далекоисточне секте. Као двадесетогодишњак, 1989, пришао је Цркви Бога Живога, и од тада се бави, између осталог, антисекташким апологетским радом.
3. Неколики Срби су, својом речју и молитвом, много допринели борби против тоталитарних и деструктивних верских секти у нас. Међу блаженопочившим витезовима вере нарочито су се истакли прота Лазар Милин и Александар Сенић. (Живе не помињемо, иако су нам неки од њих драги познаници, да им не правимо препреке у раду.) Међутим, човек који је, што својих књига, што приређених зборника на тему сектологије, објавио највише међу Србима, зове се Владимир Димитријевић. Ауторске књиге на ту тему су му: „Тамничари душа/Секте, њихове вође, следбеници и жртве” (2005.); „ Пут којим се чешће иде / Окултизам, магија, вештичарство” (2005). Зборници су: „Изазов Далеког Истока у светлости православног хришћанства” (1993.), „Православље и секте I - VII (Цетиње, 1997-1998.): „Од утопије до кошмара / Православље и секте: општи поглед”; „Библија без Бога, хришћанство без Цркве”; „Стаклене очи Индије / Православље и духовност Далеког Истока”, „У лавиринтима таме / Од сајентологије до сатанизма”; „Злостављање ума / Поробљавање личности и средства заштите”; „Човек је виши од звезда / Астрологија, окултизам, магија”; „Царство Божје и царство празнине (о Њу Ејџу). У борби против окултизма објавио сам књиге „Хари Потер и лов на дечје душе” (2002.), „Избави нас од лукавого / Православље и магија” (2002.), „У свету лажних пророка” (2008). Био је један од покретача и заменик главног и одговорног уредника часописа „Београдски дијалог”, намењеног заштити од деловања тоталитарних и деструктивних верских секти, који је излазио при Мисионарској школи храма Св. Александра Невског у Београду. Учествовао је на скуповима посвећеним проблему секташтва (Београд 1996. и 1997, Москва 2007.), и одржао, што самостално, што са другима, преко стотину предавања о секташкој најезди од Требиња до Бора, од Апатина до Приштине. Његови сектолошки текстови (или текстови других из његових зборника) налазе се расејани широм Интернета (па чак и на сајту verujem.org, који ми није баш наклоњен).
Знам да ће г. Аца (и иже с њим) употребити фројдистичко лукавство и рећи : чим пише против секти, значи да има секташки менталитет.
Сличан трик је користио и Јован Бајфорд, у својој клеветничкој књизи „Потискивање и порицање антисемитизма”, у којој је све своје саговорнике, Србе, који су тврдили да Свети Николај Жички није био антисемита, нити су Срби у нечему антисемити - оптужио за скривени антисемитизам.
Но, то је већ ствара кућног васпитања и интелектуалног поштења.
Ово није написано због г. Аце и његове монтипајтоновске дружине ловаца на расколнике и секташе, који, позивајући се на љубав према другом (Другом) и хитајући од маске до личности via Слобода, Љубав, Заједница жале за добом кад су Спрангер и Инститорис били најчитанији писци на Западу.
Ово је писано због обичних читалаца, којима „г. Аца” и његови теолошки узори, чија полемика личи на „крљање” противника, а не на Шекуларчев дриблинг, стално уливају у главу - Димитријевић је секташ, секташког менталитета, псевдозилот...
Обични читаоче, брате у Христу, остани још мало с текстом који читаш, па ће ти Димитријевић објаснити, бар укратко, свој однос према апокалипси. Не бој се, није опасно - хришћански је то однос у оној мери у којој је недостојном хришћанину доступно достојанствено учење хришћанства.
Блуд и апокалипса
Пре свега, да ли уопште има било чега апокалиптички страшилног у свету у коме живимо? Да не прича о томе Димитријевић: прочитајмо из новина. Часопис „Црквени живот” (10/2008.) поређао је чланке из државне штампе 2008. године, под насловом „Из пост - хришћанског света евро - атлантске интегрисаности”. Ево их:
>>„Власници животиња у Данској рекламирају - скотолоштво!”
Власници животиња у Данској отворено на Интернету рекламирају услуге секса са животињама, напомињући потенцијалним муштеријама да их неће кривично гонити ни полиција ни држава.Власници несрећних животиња иду, чак, толико далеко да тврде да животиње које имају у понуди имају дугогодишње искуство, те да и саме желе секс. Бордели овога карактера су изненађујуће добро посећени, а корисници оваквих услуга у Данску долазе из Немачке, Холандије, Шведске и Норвешке.
Фармер који нуди услуге секса са животињама тврди да је врло изненађен што су неки купци ове услуге спремни да дођу, заиста, из далека ради мало „мажења” са животињама. (Прес, 12. август 2007, стр. 13)
Томас се порађа у јулу!
Светски таблоиди већ данима пласирају причу о брачном пару Томасу Битију (34) и његовој жени Ненси Робертс (45), који очекују своју прву бебу. Куриозитет је у овој причи да је трудан - Томас!
Како? Упркос томе што је променио пол и од жене постао мушкарац (примао је ињекције тестостерона, а хируршким путем су му одстрањене груди), Томас је задржао женски полни огран, јер се надао да ће једнога дана добити дете.
У четвртак, у емисији Опре Винфри, Томас је рекао: „Осећам да потреба за дететом није искључиво женска жеља. Реч је о људској потреби. Ја сам људско биће и имам право да имам биолошке дете”.
Томас би требало да роди девојчицу коју већ назива „татином принцезом”, а термин је 3. јули 2008. Да не буде забуне - он ће имати улогу оца, а Ненси ће, подразумева се, бити мајка. До објављивања фотографије принове овог чудног брачног пара, таблоиди се утркују у томе ко ће објавити више Томасових слика у бикинију, из периода када је био жена и зарађивао за живот као фотомодел. (Новости, 5. април 2008. стр. 21).
Четвртина тинејџерки у САД има преносиве полне болести
Свака четврта тинејџерка у САД је већ била заражена најмање једном од четири најчешће полно преносиве болести, показало је истраживање Америчког центра за контролу и превенцију болести. '
Половина од 838 девојака од 14 до 19 година које су учествовале анкети рекла је да је имала сексуалне односе. Неку од полно преносивих болести већ је имало четрдесет посто од тих девојака. Центар је закључио да је најмање 3 милиона и 200 хиљада адолесценткиња, што представља 26 одсто те популације у САД, заражено неком од полно преносивих болести
(Правда, 14. март 2008, стр. 41)
Амерички војници убили девојчицу
Амерички војници су случајно убили девојчицу у ирачкој провинцији Дијала, саопштила је јуче америчка војска у Багдаду. Војници су испалили упозоравајуће хице ка пешчаном насипу пошто су видели „сумњиву жену”. Девојчица је нађена са раном од метка са друге стране насипа и умрла је на путу за војну болницу. (Исто)
Крали од деце - скандал у немачкој експозитури УНИЦЕФ-а
Немачки хуманитарци већ годинама отимају од деце и то под заставом УНИЦЕФ-а, организације УН намењене најмлађима. Нико не зна који део од око 90 милиона евра - колико годишње сакупи немачки УНИЦЕФ -стварно стигне до малишана. Зато је, међутим, сасвим извесно да од прикупљених 97,3 милиона евра, 17,5 милиона или 17,9 посто - није никада дошло до деце! Тај мањак, одузет од најмлађих, у свој џеп ставили су разни сарадници, што интерни, што спољни, а подведен је под фирму „манипулативних трошкова”. То је, за почетак резултирало оставком председнице немачког УНИЦЕФ-а Хајде Симонис, коју су њени земљаци (укључујући и савезну владу), а и колеге из женевске централе, морали добрано да притисну да би се одважила на такав корак.
Нажалост, тај чин није спречио рапидно осипање вишегодишњих донатора овог дечијег фонда. Отишло их је око 5000, при чему је прилив у касу организације од децембра пао за безмало пет милиона евра у односу на исти период ранијих година.
Немачка ТВ новинарка, члан Комитета УНИЦЕФ-а, у својој домовини веома популарна Нина Руге, отворено се дистанцирала од организације:
”Многи добровољни даваоци не могу да 'прогутају' чињенице каква је, рецимо, та да је један бивши сарадник УНИЦЕФ-а, у статусу пензионера, тражио и добијао невероватних 850 евра дневно на име хонорара!Тим темпом је брзометно инкасирао читавих 300 хиљада евра, а да их није поткрепио ниједним јединим уговором...” (Новости, 9. фебруар 2008)
Дрога, прељуба и афере са проституткама - препоруке за положај гувернера Њујорка?
Нови гувернер Њујорка, Дејвид Патерсон (53) поново је запрепастио јавност. Признао је да се у младости дрогирао. Као двадесетогодишњак је шмркао кокаин, а експериментисање са дрогом је почео неколико година раније пушењем марихуане. Своје младалачке зависничке склоности Патерсон је покушао да оправда... Иначе, Патерсон је само неколико сати после инаугурације, на којој је био поздрављен, признао да је варао супругу пуне три године док је њихов брак био у кризи. Једна од тих жена била је владина службеница, али није радила за њега нити је имала професионалне користи од њихове везе. Дејвид Патерсон је први Афроамериканац и прва слепа особа на функцији гувернера у Сједињеним Америчким Државама. Он је до оставке претходног гувернера Елиота Спицера коју је овај поднео због афере са проститутком, био његов помоћник. (Правда, среда 26. март 2008, стр. 14).
Морбидна инспирација -нови риалити шоу „Живите као да умирете”
Пацијенти са дијагнозом тешке болести у јануару 2009. године добиће шансу да испуне своје последње жеље захваљујући новом риалити шоу програму телевизије СВS „Живите као да умирете”. Емисију, која је и пре снимања успела да заради епитет „морбидна”, осмислио је тренутни домаћин риалити шоуа „Survivor” Џеф Пробст, са жељом да поведе тешке болеснике на њихову последњу авантуру.
Када испуне једини „услов”, а то је да им лекари кажу колико им је времена у животу још остало, за учеснике нема граница. Свирање са Ериком Клептоном, скакање из авиона у вулкан, поновни сусрет са изгубљеним пријатељем, помирење са члановима породице - све је могуће. Шоу, ипак, неће бацити гледаоце у депресију, убеђен је Пробст:
”Тиме што омогућујемо овим људима да остваре последњу жељу, не фокусирамо се на смрт, већ на живот. Намеравамо да инспиришемо гледаоце да свакодневно извуку максимум из својих живота, да живе као да им је сваки дан - последњи.”(Тв - глобус - Новости, 31. октобар 2008. стр. 3)
Маратон у рукоблуду у Копенхагену
Копенхаген ће 31. маја организовати маратон у мастурбирању под називом „Маstrubate - a -Thon 2008”. „Мој циљ је да окупим жене и мушкарце како би разговарали о мастурбирању, које остаје табу тема чак и у либералним друштвима попут нашег, као и да учествују у маратону који ће понудити ужитак, опуштање и сексуално откривање самог себе”, казала је Пија Струк Мадсен, сексолог и један од организатора. Први овакав маратон је одржан пре шест година у Сан Франциску, а други 5. јула 2006. у Лондону. (24 сата, 11. јануар 2008, стр. 7).
Монструми су међу нама! -педофилија је нова пошаст, епидемија трећег миленијума
Педофилија је нова пошаст и нису је случајно назвали „епидемијом трећег миленијума”. Угледни италијански лист „Република” објавио је недавно да се у тој земљи бележи годишње 41.000 нових случајева, а да је свако шесто дете жртва или је било жртва педофила.
Монструми су најчешће чланови најближе породице. „Обрадовала сам се киндер-јајету и једва сам чекала да поједем чоколаду и видим каква је играчка. А деда ми је рекао да, ако хоћу да видим шта је унутра, морам нешто да радим са њим!”, речи су једне шестогодишње девојчице.
Друго дете, послато у католички интернат са 12 година, нашло се на мети младог вероучитеља: „Од када сам стигао почео је да ме љуби...”
Педофили често траже жртве и у такозваном сексуалном туризму. „Република” пише да осам хиљада Италијана годишње путује у земље у којима је лако доћи до „малолетних проститутки” или, у суштини, купити дете. Најпоразније је то што статистика говори да се годиште педофила спушта: некада су то били углавном средовечни или старији мушкарци, а сада секс са децом желе, чак, и особе на прагу друге или треће деценије, а као педофили се први пут појављују и жене. Истовремено је и годиште просечне жртве пало са десет на седам година.
”Дечије тело се обнавља, а педофили пазе да не остављају трагове”, каже гинеколог Марија Роза Ђолито. „Лакше је открити трагове на психи: често опсесивно или сексуализовано понашање, непримерено годишту”.
Са друге стране, педофили су често организовани у „мреже помоћи” и лобије. У томе им помаже интернет који их повезује широм света. На сајтовима, заштићеним шифрама, размењују слике злостављања малишана.
У Италији је иза решетака 1342 педофила, од којихје 262 млађе од 30 година. У једном од затвора спроводи се програм „депрограмирања” злостављача деце, јер се верује да за њих хемијска кастрација не вреди.
У Интерполовој „бази података о злостављању деце” налази се 520.828 фотографије и видео-записа о сексуалној злоупотреби малолетника. На њима се појављује око 20.000 деце. Досад су идентификоване само 683 мале жртве - ни свака двадесета! (Новости, 14. јун 2008, стр. 24-25)
Оргије смрти
Фабрис Лезијер (40), шеф кабинета француског министра културе Кристин Албанел, пронађен је мртав у стану директора интернационалног одељења првог програма француске телевизије ТФ1, познатог продуцента и утицајног човека у француским филмским круговима Патрика Бинеа (55). Лезијер је, највероватније, после хомосексуалних оргија, умро од срчаног удара који је, по свој прилици, проузроковала прекомерна доза токсичне мешавине у којој је било кокаина и дроге ДХБ, односно „дроге за силовање”, познатије још и по називу „течни екстази”.
Ову дрогу, практично без укуса и мириса, користе они који желе да омаме своју жртву, најчешће да би је силовали. Лезијер је уз ДХБ и кокаин конзумирао и алкохол, што се показало кобним.
Када се ујутру пробудио Патрик Бине је сам позвао помоћ, а полиција га је одвела у притвор, као и трећег човека присутног те кобне вечери у његовом стану. На „партију” је, по свој прилици, било укупно пет мушкараца, међу којима и шеф огласне службе једног француског националног дневног листа, наставник и комерцијалиста. Бине је вече међу мушкарцима организовао на основу контаката преко Интернета.
После подизања оптужнице због „кршења закона о наркотицима”, Бине је пуштен на слободу. Из окружења француске министарке културе поручили су да је Лезијер, иначе амерички држављанин, био „веома озбиљан, поуздан, увек на располагању, тачан и прецизан”. (Новости, 25. април 2008.)
„Он-лајн” промискуитет
Ш. Т. (18) из Есекса у Британији, шокирала је британску јавност када је у ВВС-ијевом документарцу, у којем родитељи и деца расправљају о сексуалности, признала да је од 16. године, када је изгубила невиност, до 18, колико сада има, водила љубав са више од 50 мушкараца, које је упознала преко Интернета.
И Ш. и њена мама Деби добиле су задатак у емисији да напишу број и иницијале мушкараца са којима су спавале.
„Нисам могла да верујем када је мама написала да је спавала само са тројицом, а има 45 година”, рекла је Ш. и додала да је и сама била изненађена када је успела да се сети имена само 36 мушкараца са којима је имала секс, док је имена осталих заборавила или их никада није знала. Ш. је изјавила да је најчешће „све било готово за мање од једнога минута”. Она тврди да њене вршњакиње „то раде стално”.
„Обично после школе одем са другарицама у интернет-кафе и тамо он-лајн флертујемо са момцима”, рекла је Ш.
Њен опис саме себе на сајту „Бебо” који има 11 милиона корисника, већином тинејџера, гласи: „Здраво свима! Зовем се Ш. и из Есекса сам. Свиђа ми се r'n'b и хип-хоп музика. Лака сам риба, тако да ако хоћете да четујете са мном, пошаљите ми поруку и ја ћу одговорити. Све вас волим ххх.”
Ш. тврди да је била промискуитетна зато што је била усамљена после развода родитеља и обећава да ће прекинути са досадашњом праксом. (24 сата, 11. јануар 2008, стр. 7).
„Драги, не боли ме глава” -специјалисти за вештачку интелигенцију предвиђају да ће жене-андроиди за 40 година заменити жене
Британи је природна бринета, има плаве очи, нежну белу кожу, користи кармин боје брескве и мало се шминка. Облачи се класично, зна историју Византије напамет, добро кува и фантастична је љубавница. Она испуњава мушкарцу и најбезобразније фантазије, не звоца, нема изливе љубоморе и ни у теорији неће преварити мушкарца са другим.
За жену оваквих особина сви ће се мушкарци сложити да је цена од 6800 долара „права ситница”!
Амерички произвођачи андроида „Риал дол”, који се хвале да производе анатомски савршене лутке још од 1996, прилично су уздрмани информацијама из немачког градића Нојмарк, крај Нирнберга, да је почела производња андроида са топлом и меком кожом, а хладним стопалима. А добри познаваоци знају да је то одлика праве жене.
„Њена кожа је синтетичка, али се не разликује много од људске. Она има уграђене сензоре и ако је програмирана за једног мушкарца неће примити другога у кревет, већ се се сензори искључити. Та 'сподоба' хода, кува чај, рецитује Гетеа...”
Поручилац (будући „супруг”) може да одабере све: од боје очију, коже, косе, њене висине, величине груди, бокова и усана, па до знања које ће бити похрањено у њену главу. Притом, таква „жена” има неограничено стрпљење, не мрзи свекрву, не смета јој суботње пијанчење са ортацима, гледање утакмица, разбацивање ствари, ноге на столу, подригивање...
”Ови андроиди су ништа мање него претече новог светског поретка”, каже Дејвид Леви, аутор књиге „Љубав и секс са роботима”. „Еволуција људског рода подразумева да ће у будућности човек водити љубав са роботима! То ће се десити за највише 40 година. Роботи ће људима постати веома атрактивни као партнери због њихових предности и могућности.
Да је у западним земљама блискост прави успех у животу показује и статистика која почиње да се бави, чак, и емоцијама! Не само што трећина западњака од 20 до 40 година не може да нађе сродну душу, па посежу за куповином жена из „трећег света”, већ кружи податак да 23.761 Американка сваке године иде на Карибе да би уживале у слободном сексу са „обојеним” момцима. Сваки дан 50.000 Јапанаца доживи врхунац преко Интернета, са електронском девојком.
Да су андроиди добродошли у данашњем свету најбоље показује Интернет. На блогу поменутог „Риал дола” било је више од 20 милиона улаза! Обожаватељи секс-лутки (андроиди су још увек скупи) овде размењују искуства и саветују једни друге како да одржавају своје „љубавнице”. На овом блогу се одржавају и наградне игре на којима су награде - нова глава, торзо или карлица (секс-лутке). Форуми постоје на свим континентима, а једино на Блиском Истоку нема учесника. (Новости, 13. јануар 2008, стр. 15)
Лифтинг за лутке! -више од милион девојчица између 9 и 16 година лудује за француском интернет-игрицом
Како је за годину дана постигла феноменални успех, француска компјутерска игрица подигла је косу на глави родитељима, психолозима и другим стручњацима за децу. Циљ играчица је да обликују виртуелно тело помоћу естетске хирургије и дијете тако да победи на конкурсу лепоте!
Игра је, наравно, намењена девојчицама и пала је на плодно тле: само у Француској стекла је више од милион следбеница старих између 9 и 16 година.
На почетку игре, која се одвија преко Интернета, девојчице добију наго женско тело, одређени фонд виртуалног новца, и задатак да га обуку по последњој моди. Потом се наставља са задацима који постају све тежи. Обично почиње од тога да треба да смршају пошто су појеле „превише чоколаде због сентименталног разочарања”. Затим, треба да учврсте тело, јер долази лето и морају да се доведу у савршени облик да би могле да носе бикини. Игрица „саветује” да купе пилуле за мршављење.
Следи задатак да на одмору „одвоје” милијардера. Како? „Што веће, то боље” - према томе потребни су вам имплантати за груди и хируршко повећање усана.
Све то кошта и када у каси коју су добиле на почетку понестане новца, девојчице добијају допуне слањем SMS-а по цени од два евра. Многи родитељи, који углавном појма немају шта им деца раде за компјутером, тако су и сазнали за игрицу када су почели да стижу ненормално високи рачуни за мобилне телефоне...
Стручњаци кажу да је игра погубна, јер учи девојчице потпуно накарадном понашању и вредностима. Крис Еванс, дистрибутер игре у Британији, каже да играчице саме траже лифтинге и повећање груди, јер је то уобичајено у култури у којој одрастају. Статистика је на његовој страни: прошле године 600 енглеских тинејџерки се подвргло естетским операцијама, најчешће груди. Уз знање родитеља!
Монструозна игрица, уосталом, носи сасвим одговарајуће име: „Мис Бимбо”. Ако мале Францускиње и нису знале његово значење, мале Енглескиње га итекако знају: „бимбо” је на енглеском језику погрдан израз који означава празноглаву лепотицу која нема обичај да одбија мушкарце. (Новости, 9. април 2008, стр. 23).<<
Неколико питања путницима од Маске до Личности via Слобода, Љубав, Заједница (који су, то се подразумева, есхатологичари, а не апокалиптичари):
1. У ком добу европске хришћанске историје је јавно нуђен секс са животињама?
2. Када су тинејџерке из Европе имале сексуалне односе са педесет непознатих мушкараца (осим ако нису проститутке)? Када су осамнаестогодишње европске девојчице причале о свом сексу са педесетак и више мушкараца?
3. Када су властодршци хришћанских земања били тако отворено развратни (ако су били, у јавности су се показивали као чувари морала)?
4. Када је у историји хришћанске Европе и Америке било толико венеричних болести међу тинејџерима, и када је педофилија била пандемија (случај педофила - монструма Жила де Ре, француског племића из средњег века, кињио је машту Европљана толико да га је европско несвесно претворило у бајколиког Плавобрадог)?
5. Када су организована јавна такмичења у мастурбацији?
6. Када су секс - роботи замењивали праве жене?
7. Када су се женска деца Европе играла проститутки?
8. Када су мушкарци у толиком броју хтели да буду жене, и обратно?
(Прескочићемо НАТО убиства деце, УНИЦЕФ - хуманитарне пљачкаше дечје сиротиње, Realityshow са морибундима. То су теме за чију књижевну обраду нам недостаје десетак Мирослава Крлежа. Најмање.)
Слободно - љубавни Заједничари од Есхатолошког Антиапокалиптицизма рећи ће: „Па шта! Греха је увек било, и блуда је увек било!”
Јесте, господо поротници (израз из романа „Дванаест столица” Иљфа и Петрова), јесте: увек је било. Свето Писмо каже - и Давид се кајао зато што је најбољег свог војводу, Урију Хетејина, послао да погине у боју да би му узео жену.
Кад год у јутарњем и вечерњем молитвеном правилу, и на служби у храму, хришћанин чује: ”Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој”, он себи каже: „Кад је Давид, Христов слуга, Давид, Христов предак, тако сагрешио, где ћу се наћи ја, грешни?”
Али, разлика између Давидовог и данашњег доба је огромна:
у Давидово доба грех се крио, а данас се БЕСТИДНО велича;
у Давидово доба било је покајања, а данас се ЧИСТОТИ И ЧЕДНОСТИ РУГАЈУ.
„Последња почаст коју Порок указује Врлини јесте да скине шешир пред њом кад је сретне на улици”, често ми је наводио француску изреку блаженопочивши владика Данило.
А данас Врлина мора да се крије од порока, који не само да јој се руга, него захтева да му се Врлина клања као богу.
Сви знамо шта Црква од Истока учи о телесној и духовној чистоти.
Она је ЦЕЛОМУДРЕНОСТ, целовитост људског бића која га приближава Богу. Зато канони Цркве кажу да свештеник не може бити онај који је, после крштења, пао у блуд.
Ни попадија не може бити она која је пала у блуд после крштења („Може постати светица кроз покајање, али не може бити попадија”, говорио је, по владици Данилу, један светогорски старац.)
Свети Стефан Високи у „Слову љубве” каже да младићи и дјеве треба да „узљубе љубав, ал` право и незазорно”, да не повреде младићство и девство, који нас присаједињују Богу.
Јер, блуд је растуживање и разгневљивање Духа Светога, због чега је Бог потопио свет у Нојево доба.
Која су основна правила хришћанске борбе за ЧЕДНОСТ?
1. Полност је добра, а Бог ју је створио да се на добар начин користи.
2. Као и сви дарови Божји, полност се може злоупотребити.
3. Границе полног односа су границе брачне љубави.
4. Полна чистота је део људске целовитости, којим човек постаје близак Богу.
5. Свако је рањив за искушења у сфери полности; зато треба бити опрезан.
6. Ђаво непрестано искушава човека у тој области, користећи се слабошћу нашег тела. Зато су Свети Оци говорили да телу не треба веровати док не легне у гроб.
7. Наша тела не припадају нама, него Богу (1. Кор. 6,20).
8. Полна чистота почива, пре свега, у срцу (Приче 4,23).
9. Не поигравајте се с другим у играма типа „Докле смем да идем?” Човек се у стању пожуде тешко може контролисати, и оно што почиње љубљењем, најчешће заврши полним односом. Треба се чувати од опасних младалачких пожуда (2. Тим.2, 22).
10. Кад пређете границу чистоте, ђаво ће се трудити да вас гура још даље од Бога.
11. Ако уђете у полни однос с неким ко је већ у браку, крадете оно што је туђе и рушите породицу вашег ближњег.
12. Бог не благосиља ванбрачне полне односе због човековог телесног, душевног и духовног добра: једино чувајући се, човек та добра може да чува.
13. Бог хоће да се обожимо, да будемо Његови синови и кћери, чак причасници Његове природе (2.Петр. 1,3-4). Ко то има на уму, знаће да се пази.
14. Треба размишљати дугорочно, а не краткорочно. Шта ко сеје, то ће и пожњети. Зашто због привременог чулног задовољства губити вечни однос с Богом и ближњима у љубави која се и зове рај?
Ко сеје у тело, жање смрт; ко сеје у дух, жање вечни живот (Гал.6, 7-9)
Али, какве то има везе са апокалипсом?
Има. И то огромне.
Блуд је, на језику Св. Писма, духовни - одступништво од Бога и идолопоклонство, а онда и телесни - неморални живот.
Црква је, у Откровењу Јовановом Дјева - Мати, одевена у Сунце (Откр. 12, 1-2), а антицрква је - блудница вавилонска (Откр. 17, 1-6).
Из блуда ће се, по Светом Предању, родити антихрист.
Велики литвански мислилац, Антанас Мацејна, каже:
„У ГРЕХОВНОМ ПОРЕКЛУ АНТИХРИСТА КРИЈЕ СЕ ПРАВИ ИЗВОР ЊЕГОВОГ ДУХА. /...
/ Христос је рођен од непорочне Дјеве Марије дејством Духа Светог /...
/ Блуд је у суштини својој лаж: лаж не речју, него личношћу. То је лаж у највећој мери и у истинској пројави, јер у сваком другом греху учествује само наш дух, а у блуду учествује још и плот, то јест - сва наша личност. Телесни односи између мушкарца и жене нису ништа друго до ЗНАК ЉУБАВИ. Давање свог тела другоме само је завршетак онога што се већ завршило када смо, волећи, дали своју душу другоме. /...
/ Дајући тело другоме, ми му дарујемо своју последњу имовину, коју је најтеже учинити заједничком и која се дуже од свега осталог томе противи. Али љубав надилази самозатвореност тела, узевши га у своју службу. Над телесним односима свагда се вије дух љубави. И само она ослобађа ове односе збрке демонизма, који се скрива у дубинама страсти, од ропства духу разарања и уништења.
Међутим, блуд то пориче. Он наше тело не чини изразом и свезом љубави, него оруђем страсти. Па ипак, ОБЈЕКТИВНИ смисао телесних односа овде не ишчезава. Чак и највећи развратник не може да учини да сјединење мушкарца и жене НЕ БУДЕ символ љубави. Зато он својим односима ОБЈЕКТИВНО даје такав знак. И он символизује љубав давањем свог тела. Али, ипак, у стварности код њега нема онога што он изражава и символизује. Блудник нема љубави и о њој не помишља. Зато он даје знак љубави без љубави. /...
/ Телесни односи су израз љубави, а развратник њима изражава само своју страст. Ето зашто је блуд лаж. /...
/ На први поглед, чини се да развратник целог себе даје другом зато што воли другог. Међутим, у стварности се он само служи телом другог ради свог задовољства. УМЕСТО ЉУБАВИ, У БЛУДУ СЕ ПРОЈАВЉУЈЕ САМОЉУБЉЕ.
Између објективног смисла телесних односа и субјективних стремљења развратника дубока је провалија. Свако дело развратника постаје дубоко лажно. Блуд је лаж, изражена и учињена нашим телом, а преко њега и читавом човечанском пунотом, јер је човек неделив. /...
/ Рођен од блуднице, антихрист је рођен од лажи. Већ само његово рођење није повезано с истином, него с лажју. Отац и мајка су му били лажљивци. Они су лагали својим телима и собом, лагали једно друго, лагали љубав, лагали објективни смисао, и од те свеукупности лажи се и зачео антихрист. ДУХ ЛАЖИ ЈЕ ИЗВОР АНТИХРИСТОВОГ ЖИВОТА'.
Да би антихрист дошао, свет мора потонути у мору блуда више но икад.
И Христа Богочовека, најчистијег од чистих, треба прогласити 'нечистим', и убедити људе у то.
Зато се и објављују књиге попут „Да Винчијевог кода” и „Света Крв, Свети Граал” у коме се пишу гадости о Светој Марији Магдалини и тврди да је Син Божји „основао династију”.
Зато се и снимају филмови попут Скорсезовог „Последњег Христовог искушења”...
Али, подухват неће успети.
Богочовек Христос је и Творац и Судија света, а антихрист, као и сатана, твар Божја, листић у огњеном ветру Страшног Суда.
Ово је само један од аспеката апокалиптичности нашег доба.
Само ЈЕДАН, господо! О осталима на другом месту, другом приликом. Ако Бог да.
Како се одредити према апокалипси?
Па како хришћанин да се односи према ужасима апокалипсе?
Одговорно, покајнички и стваралачки.
Јер, Свети Златоуст нам каже да Бог шаље Своја упозорења о близини казне Његове да бисмо се уразумили и покајали, и да казна не дође.
Јона је проповедао Ниневији, народ се покајао и - гнев Божји није дошао. Док има покајања - има и спасења. Кад га не буде, сунце ће се угасити.
А шта значи стваралачки се односити према апокалиптичном крају историје?
Кнез Евгеније Трубецкој, у свом делу „Смисао живота”, даје нам један одговор на то питање. Да га чујемо:
>> Христос неће доћи док човечанство не сазри за Његов долазак. А сазревање човечанства и значи откривање вишег развоја енергије у тражењу Бога и тежњи ка Њему. Из тога следи да крај света треба схватити динамички, а не фаталистички. То није некакав спољашњи чин божанске магије, него обострано и коначно самоодређивање Бога у односу на човека и човека у односу на Бога - више откровење дела Божијег и човекове слободе.
Наравно да се такав крај може припремити вишим напором човекове активне љубави према Богу, који је и крајњи напор човекове борбе против мрачних сатанистичких сила, а не пасивно чекање.
Као што смо рекли крај света треба да буде схватан дефинитивно као постизање циља. Циљ света није - прекраћивање живота, већ обрнуто, апсолутна пуноћа. Због тога констатовање „блиског краја света” не треба да звучи као позив на неделање, већ обрнуто, као дозивање енергије за градњу непролазног и суштинског. У наше дане, када тешка искушења наводе људе да говоре и размишљају о ближењу краја, треба објаснити појам „краја” у хришћанском смислу те речи...
Крај је само негација некорисних и безвредних ствари - само оних које су плен закона смрти и општег изгарања. Постоје и друге ствари, оне које не сагоревају, јер у Хераклитов ток уносе непролазне, супстанционалне садржаје. У односу на такве ствари крај није негација него њихово довршење „утемељивање у вечности”.<<
Дакле, крај света је близу. Али, борити се за свет не да можемо, него морамо. Борити се за свој народ и своју државу, за културу и обнову морала - да, да, да! Не седети скрштених руку, него, по кнезу Трубецком, бити делатан, док год је то могуће:
>> Царство Божије, где Бог Собом испуњује све, и где нема места за било какву ванбожанску стварност, је крај, завршетак светске историје, а не некакав почетни или посредни стадијум њеног развоја. Док свет није сазрео за коначно самоодређење док у себе не укључује пуноћу божанског живота, остаје ванбожанска област. Остаје ван прага Царства Божијег из тога, међутим, не проистиче да треба да буде предат власти ђавола. У томе је потврда светског поретка - светског друштва, државе, припреме и целокупне световне културе.
У Царству Божијем зло се побеђује изнутра, у самој својој могућности - кроз органско повезивање Бога са човечанством и светом, кроз потпун преображај васељене. И обрнуто, у светском поретку зло се ограничава споља, гуши спољашњом силом државе. Из тога произилази како се светски поредак односи према крајњим, вишим циљевима човековог постојања и у ком смислу је цењен. Он је ван граница царства благостања, није испуњен, као посредни, историјски стадијум развоја, док овај још није завршен, завршава се историјским преласком од зверочовечности ка Богочовечности...
Област у којој се зло побеђује само спољашњом силом још није Царство Божије, мада последњем није свеједно шта се догађа пред његовим вратима. С хришћанске тачке гледишта, бескрајно је боље стање човечанства у коме је зло спутано спољашњим, материјалним оградама него ничим. Ето због чега је Самуилу било наложено да благослови царство израиљског цара, а сам Христос је хришћанима ставио у обавезу да плаћају дажбине на простору који су држали римски легиони. Јеванђеље цени државу као степен, а не могући део Царства Божијег, који води њему у историјском процесу. Ко хоће да људски живот некада, макар ван граница земаљског претвори у рај, дужан је да благослови ту, макар спољашњу силу која привремено омета свет да се претвори у ад. Пут према Царству Божијем је онакав какав се појавио у Јаковљевој визији; он је - лествица, чији је врх - на небу, а основа - на земљи. Тај лажни максимализам, који тобож с религиозне тачке гледишта одбацује ниже и посредне степене у име врха - у име хришћанског идеала - одриче хришћански пут, то није хришћански, него неразумни максимализам.
Признавање релативних вредности и позитиван однос према њима не само што не противурече етичком максимализму религије, него су му неопходне. Као смисао свега постојеђег, Бог је и смисао свега релативног и пролазног. Ако је Богојављење тај максимум, који је стварни крај светског процеса, тиме је оправдан цео процес, како његов почетак (минимум), тако и поједини, релативни стадијуми прогреса. Тиме се учвршћује и држава. Као хришћанска треба да буде призната тачка гледишта која одваја Божије од ћесаревог, а не она која захтева његово укидање или она која жури да га укључи у Царство Божије. Осуду подједнако заслужују антидржавна, анархистичка расноложења у правом смислу речи и пасиван, равнодушан однос према држави. Ако се с хришћанске тачке гледишта државе сматра позитивном или релативном вредношћу, сваки хришћанин дужан је да се за њу бори. Што су снажнији и постојанији покушаји да се она претвори у царство „звери, која излази из бездана”, то смо ми хришћани дужнији да тежимо задржавању државе у својим рукама, да је учинимо оруђем у борби против зверињег начела у свету.
Хришћанство високо цени одрицање од света и напуштање света: међутим, одлазак светаца и блажених, који се сматра једним од највећих подвига човека, јесте одрицање од световних блага, од егоистичких уживања и користи света, али никако одрицање од борбе са злом које влада у свету; чак обрнуто, монашки подвиг једна је од највиших испољавања те борбе. Због тога између монаха, који молитвом истерује ђаволе из света и Христовог ратника, који ратује за свет, нема антагонизма/.../<<
Свако на свом месту, у времену које нам је дато, ради оно за шта га је Бог позвао. Свако се труди да чисти себе од греха спољњег, али и од греха срца (”Какве су ти мисли - такав ти је живот”, по речи оца Тадеја). Свако славослови Бога својим стваралаштвом, иако се ужаси апокалипсе ближе. По речи владике Данила - морамо насликати више икона но што варвари могу да их униште. Или, опет по Трубецком:
>> Има безброј једноличних, сивих послова, који потсећају на изношење ђубрета: свим тим пословима стварају се релативне и пролазне вредности. Али, када у те сиве послове човек уноси религиозну послушност када у њих улаже осећање безграничне љубави према Богу, отаџбини или једноставно према блиским људима, о којима брине, тиме подиже нешто бесмртно и бескрајно драго, што на неки начин, остаје. Тиме он својим лицем преноси слику Божију на земљи./.../
Међу осталим релативним вредностима посвећење добија и држава у хришћанској заједници. Човек који се равнодушно односи према подивљалости људског друштва, према непоштовању сваког закона и истине, према претварању људи у крдо дивљих звери - тиме доказује потпуно одсуство љубави према ближњем. Не хладним и пасивним односом према човечанству већ марљивим и несебичним служењем њему, човек припрема последњу, коначну појаву Богочовека чиме се светска историја завршава.
На тај начин мисао о блискости краја не обесцењује релативне вредности, већ само наводи на размишљање о њиховом подређеном значају. Мисао о ХристуБогочовеку, који стиже у свет, није негација светског процеса у времену него остварење његове основне тежње, откровење његовог вечног смисла. Тај свејединствени смисао садржи и вечно, и привремено, и безусловно, и релативно. О томе сведочи молитва Господња, која моли Оца небеског за долазак Царства Божијег, да подари хлеб наш насушни. <<
А шта ме чека?
Један искрени пријатељ ме је молио да се не жестим у својим чланцима, и да знам да ће ме Есхатолошко - Евхаристијско -Антиапокалиптична дружина Торквемада маскираних у поклонике слободољупца Достојевског жестоко млатнути по тинтари зато што говорим оно што мислим. Шта да се ради? И то је за Србе. „Браћо Бугари, не палите ми кућу, ако сте Срби”, кукала је једна бака у Драгачеву за време II светског рата; за њу, као и за мене, бити Србин пре свега значи бити Човек. А бити Човек значи бити Слободан . И не значи - мрзети оне који другачије мисле, лепећи им етикете (”секташ”, „расколник”,итд.) само зато што мисле и говоре другачије од мене. То јест, прогласити Себе за Цркву, и своје интересе за закон Божји. Отац Александар Шмеман је, крајем 60-их година XX века, бранећи двојицу руских свештеника и њихово право да врху Московске патријаршије кажу да не сме тако срамно да се клања безбожничкој власти, говорио о „цркволатрији”, када Црква (не као Тело Господње, него као „људска, превише људска” установа) почне људима да заклања Самоистину - Христа.
Зато молим своје опоненте: сетите се (сетимо се!) своје прве љубави према Господу, због Чије смо Жртве заволели Цркву као Истину која јесте Љубав. Све смо одбацили и за Господом пошли. Зар зато да бисмо данас затворили очи пред апокалиптичним сломом света у коме живимо, кад „од на мене са проклетством риче, / сва му гледам гадна позоришта” (Његош)? Хоће ли Цркву спасити „буји - паји” теолошка успаванка, прерушена у стерилну неопатристичко - синтетичку причу недоступну онима који траже Хлеб са неба, а не стиропор вербализма?
Хоће ли Цркву спасити повика на оне који не могу да са „неопатристички синтетизују”, јер виде опасност да ће се „зграда званичне Цркве срушити нагло и изненада пошто се сва средства за њено одржавање позајмљују од овога света” (Свети Игњатије Брјанчанинов)? Хоће ли Цркву спасити лов на оне који кажу да је ЕКУМЕНИЗАМ НАШИХ ДАНА ЛАЖ, јер између Срба и Ватикана не стоји башта пуна ружа, него Јасеновац? Хоће ли Црква опстати ако буду ућуткани они који кажу да се не играмо с богослужбеном реформом, јер су је римокатолици спровели после II ватиканског концила и - упропастили се?
Не смемо умрети са устима искривљеним од неистине, како би рекао Осип Мандељштам.
Говорити о апокалипси и критиковати јалову, есхатолошку теологију квази-неопатристичке синтезе не значи:
1. Позивати на раскол у Цркви (који се не пере ни крвљу мучеништва, вели Златоусти).
2. Желети пропаст онима који другачије мисле.
3. Стављати лаике или монахе изнад епископа.
4. Бити адвентиста.
5. Лагати admaioremgloriamDei.
6. Бити туњав под маском смирења.
7. Не бити свестан да си телесно тежак више но што би смео да будеш.
8. Писати под псеудонимом на Интернету.
9. Тврдити да знаш час Другог Доласка Господњег - јер га не знају ни анђели.
10. Веровати да си непогрешив и сматрати да сви морају да мисле као ти.
Бити брат Аца (и слични nicknames) не би требало да значи НЕБРАТСКО ЛАГАЊЕ О ОПОНЕНТУ С ЧИЈИМ СЕ МИШЉЕЊЕМ НЕ СЛАЖЕМО. Но, како веле Руси: ”Слободном слобода, спасеном рај”. Или, по Србима: ”Ко зна боље ,широко му поље”.
А што се мене тиче, зна се:
1. Ко истину гуди - гудалом га по прстима бију.
2. Двојица без душе - трећи без главе (за сада само симболично, кроз одстрањивање од стваралачког рада у Цркви.)
3. - Ко ти ископа око?
- Брат.
- Зато је тако дубоко.
И тако даље, и томе слично.
Али, „ко се у коло хвата, у ноге се узда”.
Нека ми опрости сваки православни хришћанин кога сам било чиме (речју, делом, пореклом, прошлошћу, спољашњим изгледом) саблазнио и навео на нешто непримерено. Али, нека се зна и ово: не могу да не проговорим кад око себе гледам апокалипсу, и не могу да не јаучем кад ме душа боли због ужаса доба у коме живимо. Но, нисам БЕЗНАДЕЖНИК, нисам! Напротив!
Свети Серафим Саровски је рекао да ће последњи хришћани осетити такве муке да ће вапијати Христу да што пре дође и суди свету, не плашећи се ни своје судбине на Суду Господњем. Додао је и то да ће апокалиптичке муке ипак трајати кратко, и онда ће доћи Христос, и све ослободити.
Амин! Да, дођи, Господе Исусе! (Откр. 22, 20).
Владимир Димитријевић
1. Г. Слободан Антонић, мислилац познат по трезвеноумности и одмерености, искрен борац против квази - космополитизма и глобализације беде, одавно је осетио потенцијале хришћанског антиглобализма. У тексту „Хришћански антиглобализам” („Културни рат у Србији”, Бероград 2008, стр. 202 - 208), он приказује књигу „Чувајте се да вас ко не превари: православље на међи векова”, приређивача Владимира Димитријевића и Јована Србуља (Београд, 2007). У свом приказу, Антонић показује да, за разлику од теолога есхатологичара - антиапокалиптичара, веома добро разуме учење Цркве о „последњим временима”, као и његово значење у савремености (бројеви у Антонићевом тексту односе се на стране зборника „Чувајте се да вас ко не превари”). Да чујемо писца „Културног рата у Србији”:
>> Хришћани верују да ће стварни крај историје започети стварањем светскога царства, светске тоталитарне државе. Други талас глобализације, након 1989, као да је најавио почетак тог процеса. Хришћани се различито односе према глобализацији. Неки хришћани, нарочито они који се налазе у средишту глобалног система - попут председника Буша и других „поновно рођених” - томе се радују. Тиме се, наводно, испуњава свето Откровење и убрзава други Христов долазак. Штавише, ти хришћани себе виде као активно оруђе светско-историјске Промисли, пошто обезбеђују да се догоди оно што мора да буде.
Други хришћани, поготово они који уживају извесне користи од светског система (попут обичног становника ЕУ), најчешће сматрају да тај процес има и добре и лоше стране. Како је читав процес глобализације амбивалентан, а пошто је за ове хришћане ипак најважније лично спасење, они сматрају да се не треба посебно уплитати у историју. Довољно је живети исправно и повремено помагати оне најпотребитије личним прилозима.
И коначно, трећи хришћани, нарочито они са периферије система (а тих је некако и међу хришћанима највише), верују да Господ жели да се што више људи спасе. Да би то могло бити, што више људи мора најпре добити прилику да уопште живи. Зато је долазак Антихриста неопходно одложити за што каснија времена, како би се историја продужила. То се најбоље може постићи активним „задржавањем зла”. На једној страни, мора се лично одбити учешће у неком конкретном злу (тј. у греху) и лично сведочити о исправности хришћанске вере. Што више искрених хришћана, то ће и време Апокалипсе наступити доцније. На другој страни, потребно је супротставити се светско-историјским процесима који увећавају систем зла и припремају позорницу за наступ највећег глобалног злочинца - Антихриста. Стварање тоталитарне светске државе, за традиционалистичке хришћане, јесте управо припрема позорнице за тај највећи и последњи глобални злочин. Постоје јасни знаци опасности од настанка тоталитарног злочиначког царства. Зато хришћани те знаке треба да препознају, како би могли да пруже одговарајући отпор.
Ова књига непосредно говори о тим знацима. Под изговором борбе против „глобалног тероризма”, ствара се глобална тоталитарна власт. Влада САД дала је себи за право да може да отме и заточи било ког човека на свету, држављана било које земље, само ако је осумњичен да је на неки начин повезан са тероризмом. Приликом испитивања, као што је то јавност већ сазнала, заробљеници се подвргавају мучењу, злостављању или понижавању. Испитивања се врше у Гвантанаму, екстериторијалној војној бази САД на Куби, или на америчким војним бродовима у екстериторијалним водама, или у америчким логорима у Ираку и Авганистану. Или, заробљеници се просто предају у руке иследницима у Мароку, Египту или Јордану који немају никаква ограничења у коришћењу тортуре. „Ми их не пребијамо на мртво. Ми их само шаљемо у друге земље где ће их испребијати на мртво”, цинично је прокоментарисао ту политику један амерички званичник (337).
Киднаповани људи налазе се у правној и информатиној „црној рупи” (335). Њихова околина не зна где се налазе, а они сами немају коме да се обрате за помоћ и правну заштиту. Тако се ствара читав систем логора за мучење и заточење, истински „глобални гулаг” (302). У те логоре шаљу се не само странци, већ и амерички држављани за које се сумња да су тзв. непријатељски борци. За једног од њих, Хосе Падиљу, вицеадмирал Џејкоби је изјавио да му се не може омогућити јавно суђење само зато што би могао да открије „методе” којима је био подвргнут приликом испитивања (335).
У плану је чак и доношење закона по којем би сваки Американац, за којег се посумња да „подржава” тероризам, могао изгубити држављанство, након чега би се одмах могао тајно ухапсити и пребацити на глобални „Архипелаг гулаг” (336).
Застрашивање људи могућношћу да једног дана једноставно нестану, само уколико неки амерички службеник на њих посумња, није једини извор глобалног терора. Човечанство је на прагу „хај-тек тоталитаризма” (324), технолошке револуције у праћењу и прислушкивању људи широм планете. Реч је, најпре, о прављењу опсежних база података о свакодневном понашању људи - њиховом кретању, куповини, здрављу, читању, религији... Чиповање личних докумената омогућиће обједињавање и проширење тих база података, што је само увод у чиповање људи. Тренутно се промовишу уградни чипови величине зрна пиринча, који омогућавају лакше новчане трансакције (рецимо, у ексклузивним клубовима), лакше праћење здравственог стања срчаних болесника, лакши надзор над непослушном децом, или лакше обезбеђење богатих људи које би неко могао да отме (346-7). У следећем кораку, сви запослени у некој фирми могли би бити обавезани да уз себе, из разлога безбедности или комуникације, морају имају неки активни чип. Ако би се ова пракса довољно раширила, после извесног времена, све категорије становништва практично би биле електронски „покривене”. Тиме би надзор над понашањем и кретањем људи постао тоталан. Тоталитарни потенцијали оваквог система практично би били неограничени.
Још један знак опасности за традиционалне хришћане јесте ширење идеологије антихуманистичког псеудо-екологизма. Реч је о осећају моралне супериорности оних најбогатијих и најмоћнијих на Западу над прикраћеним деловима човечанства на Истоку и на Југу. Та идеологија је усредсређена у духовном покрету у којем су свесно или несвесно, многи интелектуалци и припадници средње класе у САД и у ЕУ. Покрет се зове Ново доба (NewAge) и својеврсна је мешавина источњачког мистицизма и екологије (172-249; 257-300).
Еколошка компонента ове идеологије састоји се у уверењу да је планета Земља (Геја) не само својеврсно живо биће, већ и највиша вредност. Ту вредност сада угрожавају људи својом бројношћу. Број људи се мора смањити на једну, до највише две милијарде. Тиме ће се уједно сачувати природа, а преостали људи моћи ће уживати високи стандард. Смањење становништва мора се обавити пре свега у најсиромашнијим земљама. То ће се моћи извести, тим лакше што су најсиромашнији људи на неки начин сами криви за своју судбину.
Морална кривица сиромашних је друга, псеудо-духовна компонента Њу ејџа. Јер, новодобци верују у дарму и карму - еволутивно уздизање душе кроз више живота, у складу са моралним понашањем у претходном животу. Наиме, припадницима више и средње класе из САД и ЕУ веома је пријатно да чују да је њихов садашњи добар живот заправо награда за исправан живот у претходној егзистенцији. Зато је схватање о дарми и карми постало толико популарно на Западу. Такође је за припаднике виших класа пријатно чути и да су сиромашни и убоги својим ранијим животом заправо сами скривили своју злехуду судбину, а да они сами са тим патњама немају ама баш никакве везе.
Спој псеудо-екологизма са оваквим псеудо-хиндуизмом даје застрашујући закључак: да би се сачувала Земља (природа, Геја), можда ће бити потребно чак и уклонити људе „нижег нивоа моралне еволуције”. То неће бити злочин. Тиме ће се само људима, како живим тако и мртвим, пружити прилика за даљу „еволуцију”. Сви ће моћи да се роде у „златној милијарди” и сви ће моћи да даље духовно напредују у хиљадугодишњем царству мира, прогреса и еколошке равнотеже човека и мајке Земље.
Тиме се, по традиционалним хришћанима, заправо припрема идеолошка основа за геноцид планетарних размера. Не само Индуси и Кинези, већ и Руси, за које новодобски идеолози кажу да контролишу „несразмерно велике природне ресурсе”, лако могу постати жртва неке будуће глобалицистичке „еко-акције”. У условима светске доминације једне тоталитарне државе и неодговорне елите која за себе верује да је супериорна у морално-еволутивном смислу, таква акција може имати све технолошке могућности да буде изведена. Апокалипса, која ће тиме започети, неће више бити само религијска визија узнемирених пророка. Апокалипса ће, постати реалност за највећи део човечанства. За те милионе несрећника „пребачених на други вибрациони ниво” (како је њихову физичку елиминацију еуфемистички назвао један од идеолога Њу ејџа; 275) долазак Антихриста више неће бити нужан да би се сусрели са апослутним злом. Њих ће Зло већ довољно пута опљачкати, силовати и убити да би га сасвим солидно спознали (172-249; 257-300).
Тако је хришћански антиглоблизам, као што показује и ова књига, врло важан део глобалног отпора новом тоталитаризму. У том отпору православни хришћани са периферије система стоје упоредо са преосталим искреним католичким и протестантским хришћанима из његовог средишта. Као што вели Татјана Горичева, православна теоретичарка, „ми смо њима потребни и они су потребни нама, праволавнима, ти последњи римокатолици, последњи протестанти. Ако они нестану и ми ћемо остати насамо са непријатељским светом” (484). Исто тако, антиглобалистичка левица и антиглобалистичка десница - чији су саставни део хришћански антиглобалисти - потребни су једни другима. Ако било ко нестане, ако било ко посустане у отпору најновијем тоталитаризму, у отпору сатанском идолопоклонству Мамону, том демону новца и похлепе, свако ће изгубити. Изгубиће левица. Изгубиће десница. Изгубиће човечанство. Јер, под влашћу новодобских егоманијака, тоталитарних вођа и неолибералних усрећитеља, тешко да ће више било ко нормалан и моралан уопште моћи да преживи.<<
Дакле, није тешко схватити о чему је реч кад је реч о „последњим временима”. Потребно је само мало добре воље и интелектуалног понашања. Антонић у расправи о томе да ли су наша времена - времена краја - није видео ништа „адвентистичко”. Напротив! Он је устврдио да је реч о одлучном антиглобализму искрених хришћана (не само православних). И у праву је, наравно.
Владимир Димитријевић ИМА АПОКАЛИПСЕ - НЕМА АПОКАЛИПСЕ
********************************************
Владимир Димитријевић
СТИРОПОРСКА ТЕОЛОГИЈА У ДОБА АПОКАЛИПСЕ
(поводом текста оца Никодима „Откривање откривенога“)
Да ли се може јести стиропор?
Стиропор може лепо да се обоји, да изгледа као камен или дрво; претпостављам - могао би и да се ароматизира, да се зачини, да се посоли. Али, његов укус би био, увек, један исти: стиропорски шкрт, незасићујући... Одбојан...
А кад у уста узмеш хлеб, све се мења: читави светови роде се под непцем. Неки пут су ти хлеб, со и вода укуснији од најлепших ђаконија. Хлеб враћа поверење у живот, сведочи да нисмо побеђени, да житна поља још увек рађају, и да о нама брине Онај Који се у Христу открио као Отац. Ово је текст о „стиропорским теолозима“ који тврде даје свака прича о блиском крају света - бемислена, и да је треба избегавати, да се људи“не плаше“.
Свети Оци често говоре о „хлебу богословља“, наглашавајући да теологија није обична, земаљска наука, него откривење Божје достојном човеку, човеку који се очистио, просветлио и обожио. По игуману Георгију Григоријатском, право богословље је САМО боговиђење, и реч о Богу из дубина обожености. Постоји и теологија људи који нису достигли ово стање, али, поштујући боговидце, својим ближњима излажу њихово учење. Трећа врста је „теологија“ без подвижништва, оно што је Свети Максим Исповедник звао „теологијом демона“. Јер, и демони су, као и апостол Петар, знали да је Исус - Син Божји (Мк. 3, 11) ; али, Господ им је забранио да о томе говоре, не желећи да се истина проповеда нечистим устима злог духа. Одвајајући литургијскод подвижничког, супротстављајући евхаристијско исцелитељском, стиропорски теолози су упали у замку својеврсног утопизма гностичко-посвећеничког типа (гноза је, за њих, и „научно“ знање о прошлости Цркве, коју они „реконструишу“ и уносе у савремену црквену стварност.) Зато долази до раздвајања „есхатологије2 од "апокалипсе" (која је својина „слабих“ и „плашљивих“ хришћана, неспособних да живе у њиховом теоријском есхатону.) Зато код њих претерани нагласак на "овом свету", који треба волети и спасавати (али не примајући га у подвижнички очишћеном виду, него у његовом непреображеном стању.) Није нимало случајно да је на савремену стиропорску теологију толико утицао папски јеретички мислилац, језуита Пјер Тејар де Шарден, који је, говорио о "космичком Христу" и "Тачки Омега" ка којој, као универзалном спасењу, све стреми. Зато стиропорски теолози, остајући без православне аскетике, траже нове форме - од фројдовско-јунговске психоанализе до порицања саме потребе за "душепопечитељством", јер ће све бити решено "евхаристијском еклисиологијом".
Хришћани свих поколења су, у своје доба, пратили знакове времена, да виде када ће Христос доћи. Они се нису стидели да речи Христове и апостолске примене на час у коме живе. За њих је све било упозорење на гнев љубави Божје и све је било позив на покајање. Говорећи о "Историји Франака" Светог Григорија Турског, отац Серафим Роуз нас подсећа на основно схватање хришћанских историософа свих времена: "Свака појава у свету има своје "значење". Свети Григорије је стално пратио комете, земљотресе и сличне појаве. Кад краљ учини неко зло буде земљотрес; ако убије човека или неправедно казни цело село - бива глад. И Свети Григорије подсећа да Бог све види, да свака појава има духовни смисао - било да је комета, краљева смрт или нешто друго у питању. Он увек види везу између онога што се збива у свету и моралног стања народа. Када је морално стање лоше, земљотреси, глад и слично подсећају да нису на исправном путу и дају им повода да се замисле /.../ Истински узроци су: душа и Бог; Божје деловање и деловање душе. Та два чиниоца граде историју, сви остали спољни фактори - потписани уговори, економски узроци незадовољства маса, итд. - апсолутно су другостепени". Какав је био Свети Григорије, такав је хиљаду и по година касније, био и Свети Јован Кронштатски, прави литургијски богослов Цркве. И он је у историји свог народа гледао у Бога и душу као чиниоце. Прорекао је страдање дома Романових, и да ће се над Пермском губернијом, где су они претрпели мучеништво, уздићи ЦРНИ КРСТ. Питајући се откуд у Русији анархија, праћена штрајковима, разбојништвом и неморалом, Свети Јован је наводио само један разлог - неверје, безбожништво. Није се овај тајновидац Божји стидео да каже: "Очито, ускоро ће наступити дан Другог Доласка Христовог, јер је наступило у Писму проречено одступништво од вере (апостасија), мада се још није појавио човек греха, син погибије (антихрист), који се противи и преузноси изнад свега што се назива Богом или светињом..." За кронштатског пророка есхатологија није била одвојена од апокалиптике.
Да, стиропорска теологија је много удаљена од речи Божје! Јер, пророци Господњи су увек говорили живим, конкретним језиком, слободним од мртвачких формула. Чује ли се од стиропорских умова ова реч: "Тужиће земља и опасти, изнемоћи ће васељена и опасти; јер се земља оскврни под становницима својим, јер преступише законе, измијенише уредбе, раскидоше завјет вјечни. Зато ће проклетство прождријети земљу, и затрће се становници њезини; зато ће изгорјети становници земаљски, и мало ће људи остати" (Ис. 24, 4-6). Или: "Зато рече Господ: Што се овај народ приближује устима својима и уснама својима поштује ме, а срце им далеко стоји од Мене, и страх који Ме се боје заповијест је људска којој су научени, зато ћу ево још радити чудесно с тијем народом, и мудрост мудријех његовијех погинуће, и разума разумнијех нестаће" (Ис. 29, 13-14). Зар то није садашња србска стварност? Толико мудраца, интелектуалаца, академика - и ништа! Ништа! Наше потонуће је све дубље и страшније! А зашто? "Јер су народ непокоран, синови лажљиви, синови који неће да слушају закона Господњега; који говоре видиоцима: немојте виђати, и пророцима: немојте нам пророковати што је право, говорите нам миле ствари, пророкујте пријевару, сврните с пута, одступите од стазе, нека нестане испред нас Свеца Израиљева" (Ис. 30, 9-11). Зар нису Срби, због страшних одступништава својих, дошли до онога што Господ вели пророку Јеремији: "Не моли се за тај народ да би му било добро. Ако ће и постити, нећу услишити вике њихове; и ако ће принијети жртве паљенице и дар, неће ми то угодити, него мачем и глађу и помором поморићу их" (Јер. 14, 11-12). Или: "И рече ми Господ: да стане Мојсије и Самуило преда Ме, не би се душа Моја обратила к томе народу, отјерај их испред Мене, нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? Тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко је за ропство, у ропство" (Јер. 15,12).
Да ли се неко (сетио судбине Книна и Косова читајући пророка Језекиља: "Зато ћу довести најгоре између народа да наслиједе куће њихове, и укинућу охолост силнијех, и света места њихова оскврниће се. Иде погибао, они ће тражити мира, али га неће бити" (Јез. 7, 24-25). А шта ће тек бити с народним пастирима који пасу саме себе?„Једу претилину и одевају се вуном, а стадо Господње пропада“ (Јез. 34, 2-3)?...
Стиропорски теолози чине све да умртве Свето Писмо: Исаију тестеришу на три различита човека, утврђују утицаје вавилонске митологије на Петокњижје Мојсијево, разглабају о метафорама у Књизи о Јову... Само да се не чује глас Господњи; само да се мирно спава у савезу са Вааловим жрецима из екуменских форума. А за то време, народ им умире од абортуса, озрачен НАТО ураном умире од СИДЕ, од наркоманије... Наркоманија је, у Београду, окужила сваку основну и средњу школу; како је у Београду, тако је и у провинцији. Но, мудраци-стиропорци не виде ту ништа необично, ништа чудно, ништа нарочито; они праве своје "симпосионе", окупљају се око "трпеза љубави", возе се у добрим колима - "кулирају", једном речју, доживљавајући есхатологију као добар дезерт на крају обилног ручка. Србију распродају, черече, комадају - не само Косово; отима се народно богатство, продаје се оно највредније ко зна коме и због чега, а они ћуте... Они с су "надполитични"... Расправљају о запети у некој схолији из 4. века, а нестаје нам тле испод ногу... И сутра, кад Србија постане права јужноамеричка банана-република, они ће се здружити са свим тајкунима и пљачкашима - новобогаташима, који ће постати (или већ сад јесу) главни ктитори, приложници и задужбинари нових храмова, гледајући да тако очисте своју тајкунску опогањену савест, обливену крвљу и сузама упропашћеног србског народа. Обични верници ће стиропорце питати: "Имате ли коју реч утехе за нас убоге, који немамо од чега да прехранимо своју децу, који смо без посла и без наде?" А они ће им одговарати фразама о есхатолошком оптимизму. Стиропор-теолози ће нас уверавати како нам је место Европи (као даје Европа-Европскаунија), а своју новоунијатску причу правдаће неопходношћу да Европа дише на "оба плућна -крила", православно и католичко (Шта су онда протестанти? Европе? Њена јетра? Њени бубрези?) Говориће како екуменисти јер неком нешто сведоче, јер толеранција нема алтернативу. И дивиће се папи, кардиналима њиховој моћи и учености, презирући србске Пилипенде који незнају ништа о новим теолошким "агендама", али знају да су спремни да гладују, а да не приме ватиканско жито. За њих, стиропорце и папирнате мудраце, нема апокалипсе и нема зиме. Јер, увек ће ту бити неки фондић типа "Рrо Оriente“ или "Конрад Аденауер", из кога ће дотицати парице за мало хлеба, дувана и вискија. Они ће, уз чашицу, увек моћи да расправљају о кападокијској пневматологији и оригенистичкој христологији, а народ - он је ионако "пагански", непросветљен, не зна византијски грчки и слави крсну славу, коју с презиром гледају сви образовани Новосрби, без недостатака у курикулуму своје теолошке едукаиије. Сит гладном не верује - поготову неко ко се наситио инославним мудролијама, и поготову не верује човеку гладном речи Божје и благодати која је обасјала Светог Григорија Паламу и Светог Серафима Саровског (који беше полуписмено биће из Тамбавске губерније, без озбиљнијих научни: референци.) Папирнатим теолозима Свети Николај Жички је припрости "богомољац", а Преподобни Јустин Ћелијски догматичар, који није знао да се изражава као хипернеопатристички синтетичари нове епохе. И Георгије Флоровски им је мутан -премного се позивао на богослужбену поезију, а премало читао Левинаса и Хајдегера, и још се усудио да за свој оpus magnum "О смрти на Крсту", узме мото из вечерњег молитвеног правила: "Мисао моју Твојим смирењем огради", што је доказ да је читао јутарње и вечерње молитве, па чак и молитвено правило пред Причешће (дакле, није веровао у аутоматску светост која се добија кад се човек аутоматски причести на Литургији, а подвиг му је што је устао раније него обично, недељом.)
Да, то је папирната теологија наших дана. Она се намеће као мера и провера Цркве, а препознаје се највише по презирању монашке духовности. Где год су монаси "петљали", нешто је погрешно, тврде стиропорци: и у типику, и у Литургији, и у схватању духовног живота. Треба се најзад разрачунати са тим монашким "наслојавањима" првобитне хришћанске духовности, то јест оног "есхатолошког" (које нема везе ни са смртним часом појединца и проласком кроз митарства, ни са смртним часом планете оскрнављене грешним делима људским, после чега ће, кад Господ све очисти огњем Љубави Своје, доћи "ново небо и нова земља".) Откривење Јованово нема везе ни са стварањем светске тоталитарне државе, којом господари моћна "закулиса" (израз Ивана Иљина) - то је, за стиропорце, "теорија завере"; нема везе ни са општим распадом морала (инсистирање на моралу је, погађате, "монтанизам"); оно има везе само са екологијом, и то у кључу у коме о еко-проблемима расправљају Уједињене нације и "зелени глобалисти". Свети Јован Богослов није видео звер, лажног месију, чији је број 666; он је у пећини на Патмосу видео само угинуле делфине и танкере из којих се излила нафта.
Стиропорска теологија је, као и стиропор, одлична за изолацију: изолацију од правих, животних проблема, од суштинских питања на која треба одговорити, од крвавих рана савременог човечанства. Стиропорски теолози се возају луксузним бродовима, од Дунава до Амазона, и расправљају о поправкама животне средине, у доба када је планета скоро сасвим уништена; за то време, глобални загађивачи бомбардују Србију, разарају Ирак и Авганистан. Стиропорски теолози се додворавају глобалистима, причајући о васељенској мисији нечега што они зову хришћанством, док мултинационалне компаније човечанству узимају воду и ваздух. Стиропорски теолози читају јеретичке литургичаре средине 20. века и баве се "литургијском обновом", а за то време сулуди генетичари клонирају овце, убацују ген за раст пацова у салату и ген рибе иверак у кромпир (да се кромпир не би смрзавао), а од банана очекују да им прави вакцине. Стиропорски теолози се баве прежвакавањем мисли Хајдегера - Левинаса - Сартра, и осталих мртваца, у доба кад је бодријарвско-слотердајковски постмодернизам такође мртав (а они га нису приметили; стиропорски теолози тек откривају Лакана.) И најновији им је изум - одвајање (онтологије од етике (започето берђајевљевском "достојевштином", пренаглашавањем људске слободе.) И свођење љубави на трпезу љубави. И подвига на устајање ујутро да се оде на Литургију. И приче о аутоматској светости која се на евхаристијском сабрању стиче аутоматским причешћем (а шта ако је причасник претходне вечери у дискотеци узео "ексер" (екстази), или се напушио "траве"?) И придруживању Демокриту и Епикуру, "злим тирјанима душе бесамртне" (Његош), у пропагирању мртводушништва.
Стиропорски теолози су против свега националног што се пројавило у историји помесних и отачаствених цркава. Они су глобалисти источног обреда, за које је мера и провера "рана Црква", коју су сами конструисали (наравно, без аскезе). Може причешће на свакој Литургији, али не могу канони Св. Василија Великог који одлучују од Тела и Крви Господње за ношење амајлије шест година, а за утробно чедоморство двадесет година - а данас има жена које "одраде" и по педесет абортуса, о чему сведоче наши угледни духовници, код којих се људи још увек исповедају.
Иако су им уста пуна "дијалога" ("Дијалога") и "другог" ("Другог") они су највећи монологисти и монологичари, једноумци који неком реалном другом и другачијем ни не дају да приступи у њихов круг посвећеника "неопатристичко-синтетичке" гнозе, који мрмљају себи убраду да би други морали да се напрегну да их чују, и тако, тим приклањањем, потврде њихов ауторитет.
Но, православни хришћанин треба да остави мртвима да сахрањују своје мртваце, а он да јавља Царство Божје, не дозвољавајући себи нецеловит приступ Предању. Да, заиста: апокалиптични отрахови руше душу, и не дају јој да виде светлост Господњу; да, претворити себе зу логука који само најављује смак света - срамно је и недостојно вере у Онога Који је рекао да о том часу зна само Отац небески; да, брига за душу своју и својих ближњих мора да буде изнад бриге за то да ли се, где и када родио антихрист; да, Свето Причешће је циљ и смисао нашег живота, а на Литургији је све, осим Причешћа, које је живи Живот, иконични предокушај Царства; да, ми не чекамо антихриста, него Христа, да, ми нисмо паничари, него трезвеноумници... Али, учење о последњим временима деоје Светог Предања, и Свети Кирило Јерусалимски каже: "Знаш знаке антихриста; сећај их се не само ти, него их свима саопштавај нештедимице". Јер, ко зна за те знаке, неће веровати у евроунијатске бајке и глобалистичке басне, као што није веровао у марксистичку причу о "скоку из царства нужности у царство слободе" и Титову утопију "братства-јединства". Неће јуритји у екуменске загрљаје, засноване на вери у масонског Великог Архитекту Универзума, коме су све религије подједнако драге, пошто су све лажне, јер је и он, Архитекта, лажов и отац лажи. Учење о последњим данима је, за све те лажи, противотров; зато се и боре против њега стиропорски теолози, јер им се не уклапа у "агенду".
Али, хлеб богословља је бескрајно укуснији од стиропора квази-теологије, и привремена земаљска моћ којом стиропорци намећу своја мнења расејаће се као прах пред ветром. Драг нам је Платон, али нам је дража Истина; јер је Истина најлепши од синова људских, Господ наш Исус Христос, Слово и Премудрост Божја.
Post scriptum
Не, овај текст није плод каприциозности или ресантимана. Он је плод бола, страшног бола, онога: "Помагај, Господе, јер неста светих!" како је и цар Давид вапијао. А о свему овоме можемо учити од светоотачких умова наших дана, попут Јована Романидиса, који у свом делу "Светоотачко богословље" разобличава светлошћу науке Божје свако теолошко стиропорисање.
Ево шта он каже о томе ко је истински теолог, као и о томе да ли причешћивање неког аутоматски чини светим. "Ко је, дакле истинити теолог? Да ли је теолог само онај ко чита много теолошких књига и који је упућен у релевантну библиографију? Такав пре наликује неком, примераради, микробиологу који је о тој науци читао у многим књигама, али који никада није користио микроскоп, нити је вршио било какве анализе. У свим позитивним наукама, онај ко представља ауторитет у својој науци свагда је онај који има искуства са предметом или феноменом којим се бави и који изучава, дакле онај ко има искуства у проучавању и који разуме феномене које проучава. У светоотачкој терминологији овај опит спознавања енергија Духа Светога назива се созерцање. Прва степеница на путу созерцања јесте опит самоделатне молитве Духа Светога унутар човековог срца, односно искуство молитве. Молитвом, када је она плод делатности благодати Духа Светога, почиње да се утврђује унутрашња вера у човеку. Кроз опит ове благодати Духа Светога хришћанин почиње да созерцава Бога, да спознаје Бога.
Хришћанин сада, имајући помоћ-благодат Духа Светога, заједно са путеводитељима Старог и Новог Завета, тј. са пророцима и апостолима, као и са оцима Цркве који су у Духу Светоме протумачили Стари и Нови Завет, може и сам исправно да тумачи Свето писмо и да се удуби у израз и мисао Светог писма и списа светих отаца Цркве.
У неким случајевима, овај хришћанин може повремено да се вине до виших стадијума созерцања, на пример, да просветљења или, када то Бог жели, до учествовања у нествореној светлости, дакле, до обожења. Са светоотачког становишта, теологје онај ко је досегао обожење, јер тада постаје непрелестив, може да богословствује без страха да ће запасти у прелест. Будући да су према светим оцима теолози само они који су боговидци, Црква је назив теолога дала само врло малом броју отаца, иако је много више светих богословствовало. Богословствујући, за разлику од теолога, јесу сви они који су достигли само просветљење, дакле непрестану молитву срца, и просветљени благодаћу Духа Светога могу да богословствују на основу опита обожених, али сами не дају ништа ново теологији. Постоје, наравно, и они који богословствују на основу размишљања, јер су, напросто прочитали неке теолошке књиге, али такво богословствовање оци Цркве забрањују. /.../
/.../ О обожењу је у православљу много написано, а неки који су о томе писали, сматрају да је обожење сједињење са божанственом које се збива у тајнама Цркве. Неки сматрају да тајне Цркве постоје, како би православни хришћани примили божанство када у њима узму учешће.
Тако, на пример, свети Симеон Нови Богослов, говорећи о молитви пре Божанског Причешћа, каже да нас оно "обожује и храни". Неки благочестиви сматрају да примањем Страшних Тајни примају јединство са Богом и да тако, на неки начин, као да узимају улазницу за рај, и да тако имају рај у џепу!
Али то што говори, свети Симеон говори за себе. Хоће да каже да је он, након Светог Причешћа, често задобијао нестворену благодат Божију, тј. имао је искуство обожења које му је Бог даровао. Имамо ли пак ми удео у Богу након сваког Светог Причешћа? Можемо да нагласимо да смо имали учешћа у божанству, једноставно зато што смо се причестили Страшним Тајнама, а да нисмо спознали осећање благодати Божије? На жалост, ово се разуме на овако погрешан начин на основу онога што неки благочестиви људи у Грчкој данас пишу. Али у светоотачком предању, обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење. Када то Бог жели, води га боговиђењу, тј. обожењу, и тада он и види Христа у слави,"
Post post scriptum
Свети људи наших дана, боговидци и богоносци, они који се нису причешћивали механичко-магијским начином, попут старца Пајсија, нису се стидели да људе упозоравају на опасности последњих времена. Он је, наравно, говорио да се нећемо бојати антихриста ако смо са Христом. Али, и додао је: "Ја, бедник, већ толико година вапим! Ово је стање страшно, незамисливо!
Безумље је превазишло све границе. Наступило је време отпадништва, остало још само да дође син погибли (2. Сол. 2, 3) /.../ Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна религија по њиховој мери. Такви су планови ђавола. Ционисти већ припремају неког за месију. За њих је месија цар, односно владаће овде на земљи /.../ Црква треба да заузме исправан став, да говори, да објасни верницима, како би схватили да ће прихватање нових личних карти бити - пад. Истовремено, да тражи од државе да, у крајњем случају, нове личне карте не буду обавезне /.../ нажалост, неки савремени учењаци повијају своју духовну децу попут беба; тобож, да се не би ожалостили. "То није важно, није то ништа страшно; довољно је да имате веру у себи", говоре они /.../ Чудим се: зар их све ово што се дешава не приморава да се мало замисле над собом? И зашто не ставе бар један знак питања на тумачења свог ума? А шта ако они тако помажу антихристу у печаћењу, и увлаче у погибељ и друге душе?! када у Светом Писму каже: "Да би, ако је могуће, преварили и изабране" (Мк. 13, 22), мисли се на то да ће се преластити они који својим умом тумаче пророштва. Дакле, иза савршеног система и кредитних картица, иза компјутерске безбедности, крије се диктатура над целим светом, јарам антихриста".
Да, то је то. Овај чланак је о томе - о стиропорцима маскираним у велеуме који од народа Божјег скривају истину о добу у коме живимо. Но, срце људско зна и осећа. Оно је са старцем Пајсијем, а не са кукавицама маскираним у објективне и непристрасне трезвеноумнике некаквог "неопатристичког" правца. Зато што је и у наше дане слао праве сведоке Истине, попут старца Пајсија, Богу нашему слава у векове! Амин.
*******************************************************
Ali – kaotačkanakrajurečenice – ovdenamfalejoš samoključnadvadetaljazaapsolutnorazumevanjeovdepostavljenogpitanja: Štaseovdedešava?:
Срби и папа
Срби су од почетка Светим Савом били опредељени да буду бедем Православног Истока о који ће се ломити сва копља крижарских похода папских; зато су највише и страдали, приневши Богу милионе мученика за веру Христову. Двоумице о томе ко су паписти није било уопште: Завида, отац Немањин, сина свога крстио је по православном обреду чиме се вратио из Рибнице, где је једно време био у изгнанству, у Рашку, свој завичај - Немања је у Рибници био крштен по латинском обреду. Да је Завида сматрао да су Православље и папизам иста вера, не би сина свога поново крштавао.
Свети Сава је, одлазећи у Никеју, и добијајући автокефалност Србске Цркве од Мајке - Цркве Цариградске, презирући моћ папе који је у то време, преко Латинског царства, владао већим делом Византије заувек ставио до знања Риму: „Срби, мој народ, Христови су, не папини“. Није се слагао са својим братом Стефаном који је круну затражио од папе; зато га је он, као архиепископ, поново крунисао на Спасовдан, 1221. године, у заједничкој им задужбини Жичи.
Сви светородни Немањићи били су одлучно против латинске јереси: зато се Свети краљ Милутин борио против византијског цара - унијате Михаила Палеолога и одолевао насртајима папиних војски. У законику цара Душана, као и у другим законским документима онога времена, јасно је речено да римокатолици који живе и раде у Србији и на територијама србских владара имају право на своје храмове и на своје свештенство, али су биле веома строге казне за оне латинске жупнике који би неког православца превели у папску јерес.
Последњи владар слободне србске државе, деспот Ђурађ Бранковић, умни страдалник, одбио је да пошаље представнике на саборе у Фиренци (Флоренцији) и Ферари (када је заблистао атлант Православља, Свети Марко Ефески, бранећи ортодоксију од уније са Римом). To је образложио чињеницом да је веома дуго сусед лукавих Латина, да их добро познаје, и да од сјединења у Истини неће бити ништа. Када му је нуђено да прими папску веру и добије помоћ Запада, говорио је да га његов народ сматра несрећним, али мудрим човеком; ако би примио туђу веру, сматрали би га несрећним лудаком. To Ђурђу Бранковићу непријатељи Православља до данас замерају. Познати филокатолик и „космополита" Мирко Ђорђевић због таквог поступка Ђурђа Бранковића пореди са, ни мање ни више, Слободаном Милошевићем. Мученик деспот је одбио унију јер је био „изолациониста“ („Данас", 5-6. фебруар 2000).
У доба ропства под Турцима паписти су на све начине настојали да поунијате „шизматике“, у чему су понегде и успели (унијаћење Западне Херцеговине, Жумберка итд). Отпор православних је био велики - најлепши књижевни опис таквог отпора дао је Симо Матавуљ у „Пилипенди"; сличан овоме по снази и узвишености је опис одбијања Вука Исаковича да прими унију, који иде дотле да пред слаткоречивим бискупом - у Осеку негира и постојање „Бога“ (таквог, лажног, папског), пре но што ће се одрећи вере својих отаца (овај је опис понудио Милош Црњански у „Сеобама").
Због свега овога, Срби су морали страдати; кулминација патње због вере дошла је у двадесетоме веку, у коме су и Први и Други светски рат по мученички православни народ Балкана значили распеће какво не памти дотадашња историја. Небеса су се поново отворила мученицима Христовим.
Однос Срба према папизму у овом столећу богословски су најсилније образложили свети сведоци Сунца Правде, владика Николај Велими-ровић и отац Јустин Поповић. Овај потоњи је, својом књигом „Православна Црква и екуменизам“, постао познат у читавом свету православних као нови Отац Цркве, који стоји раме уз раме са Светим Фотијем Цариградским и Светим Марком Ефеским. Дубина увида оца Јустина била је очито плод вишњег благослова; само се тако може објаснити снага и уверљивост његових речи, после којих једино глув човек неће чути глас светоотачке свеистине, да у питањима вере нема и не може бити компромиса.
Показавши и доказавши да сав Запад грезне у тами човекопоклонства (а прво човекопоклонство Запада је паполатрија, и први човек - идол Запада, после пада римске империје, је папа), отац Јустин Поповић је свима ставио до знања да Исток Христов не сме да се одриче Богочовека ни по коју цену - јер ће му се, y супротном, дан заувек претворити у ноћ без освита.
Владика Николај Велимировић је најзаслужнији Србин у делатној борби против папизма пре Другог светског рата. Када је власт Краљевине Југославије 1937. године хтела да потпише издајнички конкордат са Ватиканом, овај смели епископ је, уз остале архијереје србске, повео богомолничку Србију у одбрану Светосавља и - конкордат је пао, упркос чињеници да је министар полиције у то време био римокатолички жупник Антон Корошец и да су убијани, хапшени и премлаћивани људи који су се конкордату супротстављали, а Патријарх србски Варнава чак, по свему судећи, отрован.
Владика Николај, у младости и сам занет србским пијемонтизмом и југословенством, веома је брзо увидео да је версајска Југославија духовна гробница његовог народа. Да би се угодило јеретицима римске вере, краљ Александар Карађорћевић је пристао да не буде миропомазан по православном обреду и тако није добио свеумудрујућу благодат Духа Божијег којом би могао да влада и одлучује.
Срби су, у име „југословенства“, које је код веома малог броја Хрвата и Словенаца било искрено, учени да су Православље и римокатолицизам - „једно те исто", а поред Савиндана, у школама србским је слављен и „Штросмајеровдан", због тога што је ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросмајер био велики претеча идеје „југославенског ујединења" (он јесте био за Југославију, али под Аустро-Угарском, у којој би Срби заувек били поунијаћени).
Зато је Владика Николај писао да је Југославија била „пркос Христу и Светоме Сави", и да је уништила душу Србства до те мере да касније комунистима није било тешко да је дотуку. Због ове духовне свести, епископ охридско-битољски и жички био је најомрзнутија личност мећу римокатолицима словенске крви. Када су усташе створиле Ендехазију, сарајевски „Католички тједник" је одмах, 12. и 23. маја 1941. године, донео два текста пуна страшног беса усмереног на Владику Николаја и његову мисију мећу Србима. Напали су га као антипаписту и човека који је тврдио да је Запад у атеизам упао због латинске јереси; тврдили су за њега да је агент и плаћеник Енглеске, који ради за њене интересе; оптуживали га да је хтео да у Православље преведе и србизира Словенце и Хрвате; на крају, радовали су се његовом затварању и онемогућавању његовог деловања, по личном нарећењу Адолфа Хитлера.
Други светски рат је за Србе значио ужас над ужасима: римокатолицизам је своје борбено лице показао преко усташког покрета, који је свим силама настојао да спроведе план по којем трећину Срба треба побити, трећину протерати, а трећини наметнути папизам. Било је, наравно, часних људи, од верника до бискупа, који су се таквом лудилу супротставили; али духовни вођ хрватског римокатолицизма, Алојзије Степинац, благословио је постојање и деловање Павелићеве државе - кланице, ако ничим другим а оно чињеницом да је постао војни викар усташке војске. Хрватска, као „предзиђе кршћанства", морала је бити очишћена од „шизматика“ и „Бизантинаца“. И крв православних, причешћених Христом истинитим, потекла је потоцима.
О свему томе најпотресније богословско-песничко сведочанство оставио је Свети Николај Жички у својој служби „Ђердан од мерџана" (ниска од корала), служби светим новомученицима србским пострадалим за веру Отаца од руку папопоклоника.
Данас су неки Срби, по ко зна који пут у новијој „југословенској" историји, спремни да верују да папа жели да се с нама „сједини у љубави". Има Срба (чак и епископа), који мисле да су поступци цариградских патријараха Атинагоре, Димитрија и садашњег Вартоломеја (који су се грлили и љубили са папама Павлом Шестим и Иваном Павлом Другим) нешто што би сви требало да следимо. За то време, прозелитски јуриши се настављају. Надбискуп београдски Франц Перко, који се у Србији залагао за екуменизам и толеранцију - „мећу својима“ говори сасвим друго. Тако је 14. листопада 1995. у Постојни, на Другом сусрету бискупијанских Каритаса за област земаља Алпе-Јадран, пред представницима католицизма из разних земаља рекао и ово (препричала „Информативна католичка агенција - Загреб", у свом билтену од 19. листопада 1995):
„У доба ослобађања од Турака у 19. стољећу Срби су водили много ратова са силним окрутностима. Повјесничари (поименце Димитрије Туцовић) биљеже како су сами српски устаници мрцварили љешеве својих погинулих бораца, резали им уши и носеве, и затим их показивали еуропским новинарима као пример турске окрутности. Стога је доиста потребно опрезно примати тврдње које одонуд иду у свијет о страшним покољима и окрутностима како у овом рату, тако и у прошлом, нпр. кад је ријеч о силно умноженом броју жртава у концлогору Јасеновац."
За нетрпељивост Срба према римокатолицизму, Перко је оптужио комунистичку пропаганду, која је од Степинца направила „ратног злочинца". „Да се католичка Црква у Хрватској у оно доба кајала због усташких злочина, то не би - сматра Перко - придоносило помирењу, него би било схваћено као признавање кривње за оправдање освете."
Србска Црква је у календар унела новомученике - епископе пострадале од усташког зла, вођеног идејом „крижарског рата": Петра, Саву и Платона, које су усташе убили, и Доситеја, који је умро од последица њиховог мучења. Два свештеника, Ђорђе и Бранко, такође умучени од усташа, ушли су у Србски светачник.
У календар је унет и Новомученик Вукашин из Клепаца, који је усташи што га је у Јасеновцу мрцварио, да би старца на крају заклао, са светачким миром рекао: „Само ти, дијете, ради свој посао". Заиста, онима који међу Србима мисле екуменистички, предлажемо да замисле доба у коме би се стварно ујединили Православље и римокатолицизам, и у коме би свеци били заједнички. У том случају, у рају би се нашли, као они који су испунили све заповести Христове, Платон, Сава, Петар, и Доситеј, Вукашин из Клепаца и безброј других новомученика србских, али и Алојзије Степинац, папин „блаженик".
Владика Николај је говорио да се Срби никад не смеју светити за оно што су доживели у Другом светском рату од бивше браће Хрвата. Они треба да на светој јасеновачкој земљи подигну спомен-храм, и да се заувек сећају страдалника својих, погинулих због крста са три прста.
На жалост, света земља јасеновачка више није у србским рукама, а било је и Срба злочинаца који нису слушали Светог Владику, па су кренули да се свете. Наш народ је данас најпрезренији и најпониженији народ на свету, осуђен да гледа како га протерују са вековних огњишта, одузимају му комад по комад земље и гоне га у непостојање. Томе смо, умногоме, сами допринели, одричући се Христа и Светог Саве. Па ипак, наде има, јер има Живог и Истинитог Бога, Бога правде и љубави. Треба да My се вратимо свим срцем и свом душом, никад се више не одричући своје вере, у чему нека нам помогну и свети србски новомученици, познати и непознати, унети у календар, и они чија имена сам Господ зна.
Срби имају бар два разлога да, после свих полома и падова, благодаре Богу: један је тај што су народ чије су владике, свештеници и верници постали Христови мученици, а други је тај што немају „свеце" попут Алојзија Степинца.
Да Господ благослови да тако и даље буде!
Из књиге
„Нема крста без три прста“
Dodato posle 8 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ali - nažalost i:
Eh – eh – deluje nejasno – ajmo još dublje u problematiku – mada se ko još može sablaznuti a reč je o religijskom terminu rukobluda posmatranom sa novodobački uvedenih nam pravila u sve pore od crkve do škole (kuda bi drugo - do kroz trenutno od religiji neotkidive politike - koja je svojim uticajem satre - ma kako neko ovde mislio da to što mu nešto miriše na politiku nema ama baš nikakve veze sa religijom - jer usled uticaja NSP-a (NWO-a) i SSC preko ekumenista na SPC u nas - mi duše pogubismo):
Нови Сексуални Поредак
Владимир Димитријевић
**Европска унија улази у наш живот: не да би нам побољшала стандард и донела бољу будућност.
Новопримљене чланице, попут Бугарске и Румуније, то најбоље знају.
У нашу варош, на велика врата, улазе нове “вредносне оријентације” које намеће ЕУ тражећи да им се поклонимо, или, вероватније, пред њима уклонимо.
А како се у државама које чине европску породицу народа нови етички кодекси испољавају породицу приликом васпитавању деце? **
ДЕЦА СУ СЕКСУАЛНА БИЋА
“Ослобођење од предрасуда” довело је “најнапредније” државе ЕУ до крајњег моралног релативизма.
У Немачкој, на пример, “Федерални центар за здравствено васпитање” објавио је брошуру за родитеље деце до три године, у којој се, под насловом “Љубав, тело и играње доктора”, каже:
“Очеви не поклањају довољно пажње клиторису и вагини својих ћерки […] мада је то једини начин да девојчице развију осећање поноса на своју полну припадност;’'
''Мајке су криве зато што полним органима дечака дају имена од миља, док се то не чини с девојцицама, па оне имају комплекс ниже вредности.
О именовању вагине треба да се постарају очеви, смишљајући “нежне називе” типа “посудица с медом”.
Родитељи се подстичу да децу не спутавају у “неограниченој мастурбацији”, осим ако им прети физичка повреда: “Тада девојчици треба рећи да се убудуће не повређује, објашњавајући јој да је стимулација гениталија у реду”.
Федерални центар за здравствено васпитање, под непосредним надзором Министарства за породицу, објавио је и приручник за родитеље деце у вртићу, понудивши им и збирку поучних песмица, у којима се, између осталог, налазе и овакви “наравоучитељни” стихови:
“Кад додирујем своје тело, откривам шта имам. Имам вагину, јер сам девојчица. Вагина није само за пишкење. Кад је додирнем осетим задовољство”.
Ове брошуре су обавезне у девет савезних држава Немачке.
Користе се за обуку васпитачица и учитеља.
Новинарка пољске “Жечпосполите”, Ана Рибинска, која је чланак о овоме објавила у свом листу 7. јула 2007, питала је за мишљење Екхарта Сефера, званичника немачког Федералног центра за здравствено васпитање.
Он јој је одговорио: “Деца су сексуална бића и све време настоје да задовоље своје потребе. Родитељи који им то омогућују нису лоши, него су лоши они који то сматрају погрдним:’
ХОМОСЕКСУАЛНОСТ У ВРТИЋИМА
Србија која, на путу ка Европској унији
тоне у беду и безнађе,
могла би да усвоји “најнапредније” европске моделе за разарање свих традиционалних, пре свега, породичних вредности, сасвим на трагу немачких “брижника” здравственог васпитања, само да би се додворила онима који је не желе, а ка којима је њена власт води.
Посто се у Србији непрестано прича о “европским стандардима”, Предраг Аздејковић, један од челника домаћег хомосексуалног “Квирија центра” упутио је Министарству за људска и мањинска права захтев да се лекције о хомосексуалности као “нормалном” животном стилу уврсте у средњошколске уџбенике.
У свему га је до сада подржавао само Чеда Јовановић и његов ЛДП, док су према његовом мишљењу остали политичари Србије “хомофобични”.
Посто је министар за људска и мањинска права, Светозар Чиплић, најавио антидискриминациони закон, који ће ститити не само етничке, него и “остале” мањине (npr. isataniste - zaštone - ionisuSvetskomsavezucrkavazajednosaSPC), Аздејковић је, у интервјуу датом “Стандарду” 15. августа 2008, најавио да се нада да ће српски уџбеници бити као холандски, у којима су “породице представљене сликама два мушкарца или две жене са њиховом децом различите боје коже”.
Аздејковић оцекује да ће “гејови” и “гејице” моћи да иду по школама и пропагирају (“објашњавају”) свој “lifestyle”.
Што да не?
У САД-у је процес већ одавно одмакао, па су деца изложена хомосексуалној пропаганди још од вртића.
У америчком прируцнику за наставнике “Како предавати о безбедном сексу”, ђацима ради “безбедности”, треба понудити “некоитални секс”, масажу тела, заједничко купање, мастурбацију, узајамну мастурбацију, сензуално храњење, фантазирање, гледање еротских филмова, читање еротских књига и часописа.
У приручнику се и хомосексуални односи називају сасвим нормалним, а постоји и радни лист “Како бити хомосексуалац”.
Стављање кондома се вежба навлачењем истог на банану, краставац или плави парадајз.
Критичар америчког државног школства, др Семјуел Блуменфелд, навео је последице сексуалног образовања у америчким школама: “Резултати су огроман пораст предбрачног секса међу ученицима праћен нежељеним трудноћама, абортусом, гајењем деце без једног родитеља, сексуално преносивим болестима, силовањем и чак убиствима сексуалних партнера, порастом перверзног понашања, дечијим животом у беди, без очинског старања, емоционалним кризама, дрогирањем, депресијом, поплавом порнографије”.
ВАШ ПРИЈАТЕЉ ПРЕЗЕРВАТИВ
Сличне ствари десиле су се и у Јељциновој “леволибералној Русији.
Чувени руски писац, Валентин Распутин, уочио је:
Нема сумње да се демократске слободе у Русији нису оствариле.
Добиле су наопак вид, претвориле у сведопуштеност и самовољу, отео их је криминал и капитал, постале су оруђе моралног и духовног насиља над човеком, сахраниле су заштитну функцију државе према грађанину.
У оном виду у којем су се у Русији појавиле слободе, оне су постале моћно средство моралног и физичког разарања нарoда и државе, уништења основа које их држе.
Русија је претворена у земљу изокренутих вредности: економија, сталешко устројство, култура, морал - све ниско је на врху, а све узвишено на дну”.
Руска Асоцијација за планирање породице имала је снажну подршку јељциноваца.
За децу од 7 до 9 година издавани су приручници, дељени по школама, с темама: “Ваш пријатељ презерватив”, “Безбедан секс”, “Онанизам”, “Хомосексуалност”.
Министарство просвете Русије одобрило је, често без знања родитеља, употребу таквих приручника у школи.
Асоцијација за планирање породице, раширена у 140 земаља света, тако је наставила да испуњава Хитлерове русофобске планове.
Сабор руских педагога је 1997. упутио писмо депутатима Државне думе, подсецајући их на то: “Сличне погубне експерименте, као што се зна, спроводили су нацисти на окупираним територијама Источне Европе”.
Ево шта је писало у декрету донетом после окупације Пољске 1939: “Све мере, које имају тенденцију да огранице рађање, треба допуштати и подстицати. Абортусе […] треба ослободити од забране. Средства за абортусе и контрацепцију треба јавно нудити, без икаквих ограничења. Хомосексуалност треба легализовати. Установама и лицима које се професионално “баве
абортусима […] не сметати”.
Године 1941. Хитлер је декретом ту политику ширио и на друге земље Источне Европе.
СЕКСУАЛНИ ЛИБЕРАЛИЗАМ
Србија је земља која огромном брзином нестаје.
Сваке године умире тридесет хиљада људи више но што их се роди.
У нашим медијима и школама очито је потребно више породичних вредности, више сведочења о љубави и жртви као основи породичног живота.
Ако кренемо путем немачког “здравственог просвећивања” и америчког “сексуалног либерализма”, треба да знамо да нас ускоро неће бити.
Биолошки, наравно, о моралу већ одавно и не говоримо.
"Владимир Димитријевић Нови Сексуални Поредак"
- I tako - šta reći na provokatore psihologe, novinara, i db agenta koji pri tom još imaju i homoseksualne afinitete pa kao jedan od provokatorskih tipova - naprave i po nekolicinu naloga kako bi sami sebe tapšali po leđima - na primer?
Nego - šta znam ja - ja palačinke gotivim sa mlevenom plazmom i kremom - a u stvai - baš može i sa džemom - a u stvari - sve je gorko - može i šećer - nego - valja biti skroman - ja ću 'nako - klot.
Klot frket - ima ona torta Markiza - temelj joj je ... iš...
