Boljka od koje ovde neki boluju je poznata i Crkvi i Sv. Ocima, zove se neofitstvo i stara je koliko i sama Crkva.
PUTEVI I GREŠKE POČETNIKA
………………………………………………………….
U Crkvi se formirala tradicija, prema kojoj se smatra da je neofit – čovek, koji nije u Crkvi deset godina već manje. Ali stvar nije toliko u vremenu. Taj period se može skratiti. Može li se zaobići? Ne znam. Nisam uveren. U krajnjoj meri, svi moji poznanici i ja sam, u prvom redu, prošli kroz taj vremenski period, kada smo se nekome činili tako uzvišeni i predivni. Predivni, zbog toga što Gospod novokrštenom, ocrkvoljenom čoveku, prema rečima Makarija Velikog, daje zalog Svetog Duha. Ali ljudima koji nas okružuju u tom periodu naše duhovne mladosti, se smrklo pred očima od pouka, farisejskih molitvi i navodjenja u pravoslavlje.
Ne može se nazvati normalnim čovek koji izjavljuje: to su se tobože starci pomolili da nemamo televiziju jer ona dušu oskvernjuje, eto Ostakinski toranj je izgoreo! To, što su pritom tri čoveka živa izgorela očigledno je bio rezultat njihove blage molitve. Ili, naprimer ovakav odlomak. Žena, koja možda nije pročitala do kraja Novi Zavet, ali je naučila napamet «Dobrotoljublje», ostavlja maloletnu decu, muža i svu svetsku sujetu i odlazi (često po blagoslovu mladostarca) da se spasava u neki manastir. Dovoljno je setiti se nedavne histerije koja se razvila oko šrafiranih-kodova. Po tom pitanju je objavljena postavka Svetog Sinoda. Ali odluka Sinoda za naše pravoslavne nije ukaz. Odmah se pojačao šapat (on naravno nikada nije prestao) o tome da su naši episkopi ekumenisti, jeretici, zar se oni mogu slušati? Ta nastrojenja svakojako šire i podržavaju takozvani starci po manastirima i u svetu.
Arhimandrit Jovan Krestjankin koji je poznat celom ruskom pravoslavnom narodu, i koga mislim s punim pravom možemo da nazovemo starcem, piše: «Danas ti dokumenti u tom vidu ne predstavljaju opasnost za nas. Zapamti i razjasni sebi volju Božiju: «Sine, daj Mi tvoje srce. Ne pasoš, niti penzijske priznanice, niti poresku karticu, već srce! Sva ta smućivanja, pometnje i nastaju zbog toga što nema žive vere u Boga». Ali za neofite je čak ništavno i mišljenje takvog čoveka kao što je otac Jovan.
Uopšteno govoreći, neofitstvo postoji od kada i Crkva. Čak se može reći – neofitstvo je staro kao svet. Istorija nam donosi mnogo činjenica koje svedoče o neumereno uzbudjenim hrišćanima, koji čine štetu sebi i drugima. Navešću svima poznat primer. Neki starac je imao učenika, koji je strasno želeo mučeništvo. Uzalud ga je starac urazumljivao: «Vreme mučeništva je prošlo, Bog te priziva na druge podvige. Ti samo nauči da Ga razumeš». Ovaj nije hteo ni da čuje. Blagoslovi mučeništvo, pa kako god! Iznudivši blagoslov od starca, otišao je u pustinju, naišao na saracine i ne izdržavši iskušenje, odrekao se Hrista.
Uzbudjenost sama po sebi nije loša. Ali ona može da bude strašna u duhovnom životu. Zadivljujuća stvar! Reklo bi se da uzbudjenost treba da svedoči o mekoći čovekove duše. Uzbudjen čovek je po mom mišljenju – veliko dete. Svet je za njega zadivljujući i poželjan, kao poklon, te zato i izaziva uzbudjenje kod njega. Ali duša neofita je krepka, kao granit i gluva, kao grob.
Engleski pisac Česterton rekao je o nekome: «On je bio duševno zdrav, jer je znao za nevolje». Neofit je duševno bolestan, jer ne poznaje nevolje. On ne zna ni za žalost, ni za milost. Taj isti Česterton je na drugom mestu pisao: «Nije teško odrediti zdravu dušu: takav čovek ima tragediju na srcu i komediju na umu». Kod neofita ne samo da nema tragedije u srcu, već on nema ni samo srce. On za sve slučajeve u životu ima dodatna pravila, a za svaku ljudsku bol – propisane istine. Ali njegova istina ubija, a ne oživotvorava, uvodi u rosptvo, a ne čini slobodnim. Sam neofit je bodar i optimističan. Istina, njegov optimizam je na račun drugih. Njegov optimizam je ljudožder. On je od obreda i zakona izgradio visok zamak i odatle posmatra na crve koji gmižu.
………………………………..
Česterton daje svetootački opis pravednika: pravednik je strog prema sebi i snishodljiv prema drugima. Mi to ne možemo uvek da shvatimo u vreme duhovne mladosti. I zato je neofitstvo sa strane malo privlačno. Ali svi treba da ga prebolimo. I od njega se ne može pobeći.
To je u prošlim vekovima u nekom smislu bilo jednostavnije. Crkveno Predanje, živo i aktivno, ogradjivalo je čoveka od izlišnog rigorizma. Ushićenost, u najvećoj meri, nije prelazila u sektaštvo, a blagočestivost – u fanatizam. Ali u našoj tragičnoj istoriji se desilo tako da je tanak micelijum Crkvenog Predanja posle revolucije bio prekinut. Niti, koje su čudom sačuvane, obnavljaju se veoma sporo i sa teškoćama.
……………………………………….
Георгий ДУБЛИНСКИЙ
Prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
31. decembra 2009