I ja da kazem nesto o besmrtnosti duse.
Prvi odlomak Svetog pisma koji se smatrao za učenje o besmrtnosti duše pojavljuje se gotovo na samom početku Postanja. On glasi: Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svojemu obličju (kako glasi Daničićev prevod, a zapravo: po obrazu - liku - i podobiju, obličju). Lik i obličje, tj. obraz i podobije o kojima se ovde govori odnose se na dušu, a ne na telo. Kako je Bog besmrtan, onda i ljudska duša, koja je po Njegovom liku, obrazu, mora takođe biti besmrtna. Ovaj zaključak su, kako ćemo to kasnije videti, izveli i naglasili oci istočne Crkve. On se, mnogo ranije, pojavljuje u premudrosti Solomonovoj; kralj - prorok, Solomon, primećuje: Jer Bog čoveka stvori za netruležnost, i po liku svog večnog bića stvori ga (Prem Sol 2, 23)..
Sledeći odlomak iz Knjige Postanja koji podrazumeva besmrtnost duše nalazi se u 15. poglavlju, gde Bog govori Avraamu i kaže: A ti ćeš otići k ocima svojima u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti (Post. 15; 15). To znači da duše Avraamovih predaka nisu iščezle kada su oni umrli, nego da su preživele na drugom mestu na koje će - kada umre - otići i njegova duša.
U Knjizi postanja se dalje kaže da onemoćav, umre Avraam u dobroj starosti, sit života, i bi pribran k rodu svojemu (Post. 25, 8). Ovde se ponovo kaže da su duše Avraamovih predaka nastavile da postoje i posle smrti, kao i da je njegova duša preživela smrt i otišla da im se pridruži.
U istom odlomku čitamo i da je Avraamov sin Ismail umro u 137. godini i bio pribran k rodu svojemu (25, 17).
Nešto slično nalazi se i u 35. glavi Knjige postanja, gde se pominje smrt drugog Avraamovog sina, Isaka. Ovde čitamo: A Isaku beše sto u osamdeset godina. I onemoćav umre Isak u 6U pribran krodu svojemu ... (Post. 35:28-29).
Izraz "bi pribran k rodu svojemu" često se ponavlja u Starom zavetu. Treba ga shvatiti onako kako sam izneo - ne u smislu da je telo bilo sahranjeno na istom mestu gde i tela čovekovih predaka, nego u smislu da je duša prešla u duhovnu oblast, u kojoj obitavaju duše. To se može videti ukoliko se ispita značaj često ponavljane tvrdnje da, umrev, Avraam bi pribran k rodu svojemu. Avraamovi preci su, osim Tare, umrli u Mesopotamiji, zemlji Haldejaca, dok je Avraam umro i bio sahranjen u zemlji Hanaanskoj. Očigledno je da tvrdnja da "Avraam bi pribran k rodu svojemu" može značiti samo da se njegova duša pridružila dušama njegovih predaka u duhovnom svetu.
Drugi odlomak iz Knjige postanja koji nagoveštava besmrtnost duše je sledeći: I Bog reče Izrailju noću u utvari: Jakove! Jakove! A on odgovori: evo me. I Bog reče: ja sam Bog, Bog otaca tvojih (Post. 46, 2 - 3). Komentarišući ovaj odlomak, istaknuti bogoslov i predavač osamnaestog veka Evgenis Vulgaris kaže:
"Da je Bog rekao: Ja sam Bog tvojih sinova i tvojih kćeri; ja sam Bog tvojih potomaka; ja sam Bog tvoga naroda koji će se sve više i više umnožavati - bezbožni i brzopleti bi mogli imati neko opravdanje rekavši da Bog ovde nije obećao ništa sem blagodati, zaštite i pomoći, ali samo u ovom životu Bog je, međutim, Jakovu rekao da je On Bog njegovih otaca Jakovljevi preci, međutim, nisu više živeli na ovom svetu;.. oni su pomrli mnogo pre toga i na zemlji nije preostalo ništa od njih osim nešto praha i tvari - ako je i to negde preostalo, sakupljeno na jednom mestu ".
"Prema tumačenju takvih (bezbožnih) ljudi, Jakovljevi preci su bili nepostojeći i bili su samo tvorevina mašte Jesu li to! Onda Jakovljevi preci za koje Gospod kaže da je sa njima i sa kojima obitava? Da li je, prema tome, njihov Bog Jakovljev Bog truleži i? mrtvačkih crva? Da li je On, dakle, Bog onih koji doslovno ne postoje? "
"Nemojmo huliti na Boga Bog nije Bog mrtvih nego živih Reč Božija je istinita i pouzdana, i ne ostavlja sumnju u onima koji imaju zdravo rasuđivanje i razum:. Ne plaši se Jakove, Ja sam Bog tvojih otaca, kao što sam i tvoj Bog ".
"U pogledu tvojih predaka, budući da su sada živi i da postoje, a što se tiče njihovog važnijeg i dragocenijeg dela (duše) ..., kažem da sam ja Bog tvojih otaca jer žive i postoje sada, kada mi govorimo" (E Vulgaris, Pobožne rasprave, Atina, 1962, str 205 -. 207)..
Vulgarisovo gorenavedeno tumačenje je u potpunosti saglasno sa tvrdnjom kakvu je Hristos izneo materijalistički raspoloženim sadukejima, koji nisu verovali u vaskrsenje mrtvih. Hristos je rekao: Niste li čitali šta vam je Bog rekao govoreći: Ja sam Bog Avraamov, i Bog Isakov, u Bog Jakovljev? Bog nije Bog mrtvih, nego živih. Ova tvrdnja pojavljuje se u Matejevom Evanđelju (22, 31 - 32), dok su u Lukinom Evanđelju ovoj tvrdnji dodate i reči: jer su njemu svi živi (Lk. 20; 38).
Još jedan starozavetni tekst koji upućuje na besmrtnost duše nalazi se u 28. glavi Prve knjige Samuilove (koja se naziva i Prva knjiga o carevima). U njoj čitamo kako je izrailjski car Saul razgovarao sa duhom proroka Samuila, značajne izrailjske ličnosti, koji je tada već bio mrtav i sahranjen. Ta priča ukratko izgleda ovako: Filistejci su sakupili vojsku i pripremali su se da napadnu Izrailj. Videvši filistejsku vojsku, Saul, prvi izrailjski car, bi obuzet strahom i srce mu uzdrhta veoma. Saul je upitao Gospoda šta da čini, ali mu Gospod nije odgovorio. To nisu učinili ni proroci, niti je neko obaveštenje dobio iz snova. Zato je otišao kod žene koja je bila medijum (engastrimithos) da "dozove" Samuilov duh i da ga on posavetuje. Ta žena je videla Samuilov duh (tj. dušu) u obliku starca ogrnutog plaštom. Sv. pismo nastavlja da nam kazuje sledeće:
A Samuilo reče Saulu: Zašto si me uznemirio i izazvao? Odgovori Saul: U nevolji sam velikoj, jer Filisteji zavojštiše na me, a Bog odstupi od mene, i ne odgovori mi više ni preko proroka, ni u snu, zato pozvah tebe da kažeš šta ću činiti (.. 1. Sam 28; 15) . Samuilo odgovara da je Bog odstupio od Saula i postao njegov neprijatelj jer Mu Saul nije bio poslušan. Samuilo dodaje da će Bog predati Izrailj kao i samog Saula u ruke Filistejcima i da će sutra i Saul i njegovi sinovi biti sa njim - tj. u carstvu duhova.
Iz ove povesti doznajemo da Samuilova duša živi i posle smrti, da je svesna i da bistro razmišlja, da se sporazumeva sa Saulom, pa čak i da je u mogućnosti da predvidi šta će se dogoditi.
Drugi starozavetni događaj koji upućuje na besmrtnost duše nalazi se u 3. Knjizi o carevima (naziva se i 1 Knjiga o carevima.)
A posle toga razbole se sin ženi domaćici, i bolest njegova bi vrlo teška, tako da izdahnu. I ona reče Iliji: šta je tebi do mene, čoveče Božiji? Jesi li došao k meni da spomeneš bezakonje moje i da mi umoriš sina? A on joj reče: daj mi sina svojega. I uzev ga iz naručja njezina odnese ga u gornju klijet gde on seđaše, i položi ga na postelju svoju. Tada zavapi ka Gospodu i reče: Gospode Bože moj ... neka se povrati u dete duša njegova. I Gospod usliši glas Ilijin, te se povrati u dete duša njegova, i ožive. A Ilija uzev dete snese ga iz gornje klijeti u kuću, i dade ga materi njegovoj, i reče Ilija: vidi, živ je sin tvoj. A žena reče Iliji: sada znam da si čovek Božiji i da je reč Gospodnja u tvojim ustima istina (1 Car 17, 17 - 24..).
Ovaj prikaz poučava nas da smrt ne rezultira uništenjem duše; da se u trenutku smrti duša razlučuje od tela koje je oživljavala, u potpunosti zadržavajući svoju moć da ga ponovo oživi, jer se kaže da je detetovo telo, kada se duša vratila u njega, u potpunosti oživelo.
O besmrtnosti duše govori se i u Knjizi propovednikovoj. U poslednjoj glavi ove knjige čitamo da se sa smrću prah (tj. telo) vrati u zemlju kako je bio, a duh se vrati k Bogu koji ga je dao (Knj. prop 12, 7)..
U knjizi Premudrosti Solomonove, koja u poretku knjiga u Septuaginti sledi neposredno nakon Knjige propovednikove (ne nalazi se u srpskom izdanju, tj Daničićevom prevodu Starog. Zaveta, prim. Prev.), Nalazi se jedan rečit odlomak koji jasno i naglašeno potvrđuje besmrtnost duše. On glasi:
Duše pravednika su u ruci Gospodnjoj i muke ih neće dotaći. Pred očima nerazumnog one izgledaju kao da su mrtve, i njihov izlazak smatra se propašću, njihov odlazak od nas za nesreću, ali one prebivaju u miru. Jer iako se u očima ljudi one i kažnjavaju, njihova je nada puna besmrtnosti. Iako neznatno kažnjene, one će dobiti veliku nagradu jer ih je Bog iskušao i našao da su ga dostojne. On ih je ispitao kao zlato u ognju i primio ih kao žrtvu svesavršenu ... A bezbožni će, onako kako su i razmišljali, tako i biti kažnjeni jer su prezreli pravednoga i odstupili od Gospoda (Prem. Sol 3, 1 - 6;. 10).
Dokazima da duša nastavlja da živi i posle smrti, sadržanoj u ostalim tekstovima koje sam naveo, citat iz knjige Premudrosti Solomonove dodaje i tvrdnju da su nakon smrti pravednici bogato nagrađeni, dok su bezbožnici kažnjeni.
U drugim knjigama Starog zaveta takođe se može naći ovo gledište. Neću ih navoditi, jer moja namera da se pozovem na Stari zavet nije podrazumevala iscrpan prikaz svih takvih odlomaka nego da dokažem da i Stari zavet govori o besmrtnosti duše. Odlomci koje smo naveli i o kojima smo raspravljali dovoljno to potvrđuju.
Pozdrav od Gere.