Član
- Učlanjen(a)
- 27.01.2010
- Poruka
- 41
Nema na čemu, nadam se da sam uspela bar donekle da prenesem rečima ono što je u suštini neizrecivo i što je ljudskom umu neshvatljivo, samim tim što se nalazi van svake kategorije uma. Zapravo, jedini način pravog poimanja ovih istina je putem iskustvene spoznaje, dok je svaka druga priča o duhu i Prirodi kako Božanskog, tako i ljudskog bića, zapravo još jedna umna konstrukcija. Zato se bogoslovlje i prihvata u jednoj svojoj dimenziji kao apofatično (tj. neiskazivo), dok je sa druge strane moguće iskazati ga kao neku formu iskustvenog obrasca, tj.katafatički.
Što se tiče citiranja svetih otaca, oni se kao nosioci Svetoga Duha i istinski bogopoznavaoci, nalaze kao autoriteti i reperi određenog kriterijuma ili merila istinitosti nekih iskaza, pa ih kao takve i treba navoditi. Jer, ukoliko se naše iskustvo ili lično mišljenje bazira samo na nama samima i našem subjektivnom iskustvu stvarnosti ili sveta oko nas, onda ono ni u kom slučaju ne može biti merilo samo po sebi ničega što pretenduje na kategoriju univerzalnosti i prihvatljive tačnosti. Ono što povezuje sve svete od Apostola na ovamo, je upravo ta dimenzija istovetnosti univerzalnog i suštinski povezanog iskustvenog opita realnosti koja je u Bogu, i kao takvo, može se tretirati kao merilo više vrednosti; a sa druge strane, njegova istinitost se pokazuje i direktnim putem dejstvovanja samih duhovnih principa i energija Božijih u realnom svetu oko nas(a tu svrstavam celokupno svedočanstvo Crkve, i projave Duha Svetog u NJoj).
