Smrt i reinkarnacija

[Milanković]

Pa, jednostavno je. Obojiš ga!

A šta je magla nego vlagom zasićen vazduh. A maglu nadam se vidiš.
Ili šta je dim? Ako ga udišeš, znači i to je vazduh. A vidiš ga.

 

[Mindfulness]

Ahh, da!Zapisi i da su tu "tezinu duse" posle naucnici u 20.veku odbacili, jer su dokazali da je u pitanju samo vazduh koji se ispusti iz pluca posle smrti...mislim, kako posle da verujes?!Ubiju te u pojam s tim podatkom...

Ne bih sad da te mnogo iznenadim, ali imam emocije, nadu, verovanja, volju, secanja, mastanja, kreaciju, imaginaciju, snove, svoje pesme, mogu cak i intuitivno da neke stvari predvidim, onda imam superego, dakle, savest, pa onda nagonske potrebe, pa svest...i sve to nije um+telo, a nije ni vera u Boga, koja mu na sve ovo dodje gratis...

Katalista, da li ti se slucajno ne cini da emocija, nada, verovanje, volja, secanje, mastanja, kreacija, imaginacija, snovi, tvoje pesme ne dolaze bas iz uma?

Pozdrzavam Milankovica po pitanju uma i tela. Covek, kao i svako drugo bice se sastoji iz fizickog tela sa svim svojim funkcijama i uma.

Problem duse? Dusu su mnogi pokusali da objasne ali nikom to ne ide od ruke, da to izvede dovoljno precizno tako da bi i ja ostao uzdrzan po pitanju toga.

Reinkarnacija? Da, sto da ne. Od svih mogucih zagrobnih teorija jedino reinkarnacija zvuci moguce i naucno je objasnjivo. Ostale teorije su samo pitanje verovanja.

Dodato posle 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

smrt ne postoji jer smo večni, a pošto smo večni ne treba da je se plašimo, nego da se okrenemo životu svom svojom energijom dok jednog dana, znajuči da je energija neuništiva, ne pređemo u drugi vid energije, nama sada nedokučiv...a nekom je možda i dokučiv...

Svaka cast

 

[kalista]

Kalista, da li ti se slucajno ne cini da emocija, nada, verovanje, volja, secanje, mastanja, kreacija, imaginacija, snovi, tvoje pesme ne dolaze bas iz uma?

Naravno da ne dolaze iz uma!Izvukao si iz konteksta i definitivno zvuci tako...:???:tim pre sto to nisam ni rekla...

 

[Magdallina]

ИЗВИЊАВАМ СЕ ЗБОГ МАЛИХ СЛОВА У ТЕКСТУ, ЈЕДНОСТАВНО КАОЛИКО ГОД ПРЕПРАВЉАЛА ТЕКСТ У ОПЦИЈИ "ИЗМЕНИ", КАДА БИ ТЕКСТ "ОКАЧИЛА" НА СТРАНИЦУ, ОН БИ ОПЕТ ПРЕПРАВЉАО НА МАЛА СЛОВА...МОЛИМ УРЕДНИШТВО ДА МИ ПОМОГНЕ...


ево шта на тему реинкарнације каже о. серафим роуз, који је био један од највећих познавалаца далекоисточне филозофије, те је и своју дисертацију на ucla посветио културама и религијама далеког истока. наравно, делим у потпуности његово мишљење, с обзиром да сам и сама некада проучавајући источњачку културу и медитацију схватила колика се заблуда крије у овом примамљивом концепту живота након смрти...
"идеја о реинкарнацији стекла је током последњих деценија велику популарност на западу, па се појавило и много случајева који су наводили на мисао о "сећању на претходне животе". многи су се, такође, вратили после својих пребивања "ван тела", верујући да ова искуства оправдавају или потврђују идеју о реинкарнацији. шта да мислимо о овим случајевима?
треба напоменути да врло мали број ових случајева прате "докази" који нису произвољни и случајни или једноставно плод маште: дете је рођено са белегом на врату, а затим се "присећа" да су га у "претходном животу" обесили као коњокрадицу, човек има страх од висине, а затим се "сећа" да је у "прошлом животу" погинуо од пада, и томе слично. природна људска склоност ка фантазирању чини ове случајеве бескорисним као "доказе" за реинкарнацију.
међутим, ови "прошли животи" често су откривени уз помоћ хипнотичке методе познате као "регресивна хипноза", која је у многим случајевима дала запањујуће резултате о сећањима на догађаје који су свесно давно заборављени, враћајући се уназад све до детињства. хипнотизер враћа пацијента "натраг" у детињство, а затим пита: "а шта је било пре тога?" у таквим случајевима човек се често "присети" своје смрти или чак читавог "другог живота". шта рећи о таквим сећањима?
искусни хипнотизери и сами признају наличје замки "регресивне хипнозе". калифорнијски лекар др артур хастинга, специјалиста за психологију комуникације, примећује да је "оно најочигледније што се дешава под хипнозом то да су пацијенти изузетно отворени за све врсте подсвесних, вербалних или невербалних сугестија од стране хипнотизера, и да су му веома покорни. ако им затражите да се врате у прошли живот, а они га немају, измислиће га за вас! ако им сугеришете да су видели нло, они као да су видели нло". чикашки хипнотизер др лари герет, који је сам спровео око 500 хипнотичних сеанси регресије, запажа да ове регресије често нису тачне чак ни онда када је реч о сећању на прошле догађаје овог живота. "веома често људи измишљају ствари, било да су то њихова прижељкивања, фантазије, снови и томе слично... било ко од оних који се баве хипнозом и спроведе регресију у било ком виду откриће да људи поседују тако живу имагинацију,да ће измислити било шта само да би удовољили хипнотизеру".
други истраживач тог проблема пише: "овај метод прети многим ризицима, од којих је главни склоност подсвести ка драматичним фантазијама. оно што се пројављује током хипнозе могло би заправо бити само сан о претходном животу који би пацијент желео да је проживео... један психолог наредио је неколицини хипнотисаних особа да се сете прошлог живота, и они су се, без изузетка, сетили. неке од ових прича обиловале су живописним детаљима и чиниле се убедљивим... међутим, када их је психолог поново хипнотисао они су у стању транса могли да прате сваки елемент своје приче о прошлом животу све до каквог нормалног извора — човека кога су познавали у детињству, сцене из прочитаног романа или филма који су гледали пре неколико година, и тако даље".
али шта са оним, недавно објављеним на сва звона, случајевима када постоје "објективни докази претходног живота", када се човек "присећа" детаља времена и места које он сам вероватно не би могао познавати и који се могу проверити историјским документима?
такви случајеви изгледају веома убедљиви за оне који су већ склони да верују у реинкарнацију, али ова врста "доказа" не разликује се од уобичајених обавештења добијених од "духова" на спиритистичким сеансама (која такође могу бити веома зачуђујућа!), па нема разлога претпостављати да имају неки други извор. како је сасвим очигледно да су "духови" на спиритистичким сеансама заправо демони, тако и обавештења о "претходном животу" такође могу бити дата од демона. у оба случаја они имају исти циљ — збунити човека бљештавом демонстрацијом привидно "натприродних" знања, и самим тим га обманути у вези истинске природе загробног живота, остављајући га духовно неприпремљеним за њега.
чак и окултисти, углавном благонаклони према идеји реинкарнације, признају да се "докази" о реинкарнацији могу схватити на разне начине. један амерички популаризатор окултних идеја верује да би "већина забележених случајева који сведоче о реинкарнацији у потпуности могли бити случајеви поседнутости". "поседнутост" се, према овим окултистима, појављује када "мртва" особа запоседне живо тело чија личност и индивидуалност постају измењене, стварајући тиме утисак да се код одређене особе испољавају неке карактеристике из "пређашњег живота". ова бића која "овладавају" људима, јесу, наравно, демони, ма како се они маскирали као душе умрлих. недавно много рекламирана књига др јана стивенсона "двадесет случајева који наводе на размишљање о реинкарнацији", заиста представља збирку случајева овакве "поседнутости".
рана хришћанска црква борила се са идејом о реинкарнацији која је у хришћански свет продрла преко источњачких учења сродних манихејству. тесно повезано с овим учењима било је и лажно оригеново учење о "преегзистенцији" душа, које је било строго осуђено на петом васељенском сабору у константинопољу 553. г., а његови следбеници анатемисани. многи оци цркве лично су писали против њега, нарочито св. амвросије медиолански на западу ("о вери у васкрсење", књ. Ii), св. григорије ниски на истоку ("о души и васкрсењу") и други."

 

[Mindfulness]

Naravno da ne dolaze iz uma!Izvukao si iz konteksta i definitivno zvuci tako...:???:tim pre sto to nisam ni rekla...

Ok ako kazes da sam izvukao iz konteksta ali si ti sve to nabrojala i rekla da to ne pripada umu+telu i rekla si da to nije vera u Boga koja na to dodje gratis. Evo recimo emocija, kako se ona javlja? Tvoje oci primete nesto i ti u tom delicu sekunde ne znas sta je to. Onda tvoj um lepo obradi informacije o tome sta je to i ako je to nesto poznato on iz arhive izvuce poslednji dozivljaj sa tim necim. U zavisnosti kakav je dozivljaj bio, um salje informacije telu i izaziva emocije. Sve sto vidis, cujes, omirises, osetis, pomislis dolazi iz uma jer se tu nalaze informacije. Da ne govorimo o secanju, zar ne?

Dodato posle 15 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

ево шта на тему реинкарнације каже о. серафим роуз, који је био један од највећих познавалаца далекоисточне филозофије, те је и своју дисертацију на ucla посветио културама и религијама далеког истока. наравно, делим у потпуности његово мишљење, с обзиром да сам и сама некада проучавајући источњачку културу и медитацију схватила колика се заблуда крије у овом примамљивом концепту живота након смрти...

Proucavala si meditaciju? Koju? I reci mi nesto o tim konceptima, sta si zakljucila?

 

[Magdallina]

Proucavala si meditaciju? Koju? I reci mi nesto o tim konceptima, sta si zakljucila?

Mada je bilo davno (pre više od deset godina), pre nego što me je Gospod obratio, tragala sam po misticizmu istoka za odgovorima nad kojima je manje-više svaki čovek zagledan. U tom periodu dosta sam pručavala budizam i taoizam, ali me je najviše privlačio zen-budizam. Kasnije sam imala priliku da se sretnem sa učiteljima yoge i meditacije Mahayana škole budizma. Naravno, ne bih da navodim ni učitelje ni škole, jer mi nije cilj reklamiranje budističkih zajednica na ovom forumu.
O meditaciji mogu otprilike da ti kažem da se bazirala na Antar Mouna principu, znači praćenjem aktivnosti svesnoga uma i misli, kao i njihove kontrole, sa dosezanjem pratyahare (nepokretnog uma). Ove tehnike, naravno sve pripadaju yogističkoj tradiciji meditacije, ali sam prolazila i kroz još neka spiritualna (kako bi to rekli istočnim žargonom) iskustva koja su bila veoma pozitivno ocenjena od svih upućenika u budističku praksu, mada su za mene lično, sva ova iskustva (ukjlučujući i yogu), sa ove današnje tačke gledišta, bila koliko možda neizbežna, kao neki put potrage za istinom, kojoj sam težila da bih spoznala sebe i svet oko sebe, tako i negativna, u smislu popuštanja i prepuštanja silama koje čovek, kao biće ograničenog znanja, nema mogućnosti da neposredno upozna i shvati njihov uticaj na svoje biće.
Što se tiče koncepata o kojima me pitaš, ne znam na koje konkretno koncepte misliš, jer u gornjem postu sam mislila na koncept koji pruža učenje o reinkarnaciji. Tu se potpuno slažem sa razmišljanjima i tezama koje pruža o. Serafim Rouz, samim tim što je i po nekom mom ličnom iskustvu, (koje opet ne bih javno navodila), "prošli život" kojeg se ljudi navodno sećaju, samo još jedna projekcija u umu, koja može nastati pod uticajem raznoraznih faktora. Kako je to i u tekstu iznad navedeno, to može biti ili uobrazilja, fantazija, kao vrsta nekog zaboravljenog sna ili događaja pohranjenog u sećanju, ili opet pod uticajem hipnoze ili sugestije nekih učitelja istoka, može se isto tako obrazovati vrlo živa predstava u svesti, čak i poistovećenje sa nekakvim "drugim ja"...a sa druge strane, dosta tih tzv. iskustava "prošlog života", zapravo su vrsta demonskog uticaja na našu svest. A onaj ko je mogao da sazna mogućnosti kojima demonske sile raspolažu kada imaju slobodu da deluju na nas, zna koliko su te mogućnosti širokog dijapazona.
A što se tiče mog iskustva sa meditacijom: s obzirom na ponuđene tehnike, bilo da se radi o mirovanju uma, sagledavanju pomisli, ili izgovaranju mantre, zajedno sa praktikovanjem čakra-asana, znači sve zajedno su to zapravo samo koncepti našeg uma, kojima mi sami dajemo značaj nekakve važnosti na tzv. "putu" svesti ili prosvetljenja ili probuđenja ili doživljavanja bilo kakvog "višeg" stanja svesti.
Kroz meditacije u kojima se osveštavaju forme misli i želja, gde um u mirovanju posmatra samoga sebe, dolazi do jednog da tako kažem fenomena: pojavljivanje "senke" ili "eha" kako sam ja to recimo nazivala. Ta "senka" je uvek tu, prisutna kao projekcija projekcije: kada meditant pokuša da je "uhvati" u dubini ćutanja i tišine, pronašavši u sebi centar iza kojeg se krije ta "senka", shvata da je sama "senka" neuhvatljiva. Jer dok posmatraš projekcije, misli, želje, osećanja unutar uma, postaješ sve više svestan i njihovog načina pojavljivanja: "senka" je zapravo ta koja se projektuje i istovremeno projektuje sve unutar uma. Ona se nameće kao sam centar oko koga se sve stvara, upravo kao "ja" ili "ego", ali zapravo nije taj centar, budući da je teško razlučiva od samog uma koji posmatra. U svakom pokretu uma to "ja" se nevidljivo nameće istovremeno kao režiser, scenarista i glumac celokupne predstave čitavog uma. Sve predstave uma među kojima je i nirvana, šunjata, "prošli život", bilo koje učenje ili predstava čoveka na zemlji, su zapravo samo još jedan koncept u nizu predstava i umnih scena, koje taj "ego" ili "ja" preuzima na sebe kao ulogu da bi na taj način obezbedio sopstvenu egzistenciju.
Da ne bi bilo zabune, Ja ili svest o samom sebi, zaista postoji, to nije nikakva iluzija koja nam se nameće. Jer upravo taj centar svesti u nama koji je svestan samoga sebe i jeste sam život u nama i centar našeg bića.*
Ali, kada shvatimo da je ova "senka" nespoznatljiva sama po sebi i neuhvatljiva, jer se krije "iza" ili bolje reći nekako uvek "paralelno" samom centru svesti i sopstva, onda je jasno da je ona nešto ipak različito od njega samog, a opet na neki način bliska. I pošto je bezuspešan svaki napor da se "senka" "uhvati", "zaustavi" ili bilo kako dovede pod uticaj "višeg stanja svesti", postaje jasno da zapravo slobode od te "senke", ili tog "ja" ("ega") zapravo ni ne može biti. I zapravo šta je to, ta "senka" ili "ego" kako su ga zvali učitelji meditacije?
U hrišćanstvu ova pojava se naziva "skrivena gordost" koja je poput senke, apsolutno neprimetna i podmukla, koja prati sva naša dela. Ona je proizvod pale volje i palog razuma. Po učenju svetih otaca i Crkve, gordost je koren svih zala u nama. Ta gordost, ili u budizmu "ego" koji sam sebe večito projektuje i deluje po sili Maje, ne može biti pobeđen i anuliran sopstvenom silom niti sopstvenom snagom ili voljom. Jer gordost, koja se krije u korenu našega bića, nama samima je potpuno neuhvatljiva i nespoznatljiva. (Naravno, sem ako po Božijem dopuštenju, Sam Bog nam ne pokaže pravo "lice" našeg palog (ili da bih bila možda shvaćenija - degradiranog) čoveka). Ta gordost u nama, pali um, pali čovek i kako se još sve ne poredi, na sebe preuzima sve moguće uloge i predstave koje seje u našem umu putem raznih misli, slika, opažaja, osećaja i slično... Može preuzeti na sebe bilo koju ulogu: pobožnog molitvenika, revnosnog meditanta, "probuđenog" ili "bude", čoveka koji uzrasta u vrlini, ateiste, politikanta, svejedno, zavisno od kvaliteta i afiniteta koje ta duša poseduje, i da u svemu tome bude toliko uverljiv da celoga čoveka "uvuče" u tu istu predstavu koju čovek stiče o samom sebi. Ali u suštini, taj pali um, ili skrivena gordost u nama, kao "senka", samo je maskiran i glumi lažnu predstavu, ostavljajući razum, srce i sam um celoga čoveka u zabludi da je on "neko" ili "nešto"(ili čak, u slučaju budističkog učenja, da je "ništa"!).
Taj "ego", ili ta gordost, ne može biti uhvaćena i ukinuta sopstvenom snagom i trudom, niti bilo kojom tehnikom. Pobediti tu iluziju i obmanu gordosti u sebi, "maju" kako je nazivaju budisti, ne postiže se nijednim čoveku znanim sredstvom ili moći. Jer ta moć nije unutar ljudskih sila... To je najlukavija od svih lukavih osobina kod čoveka, gordost koja je zasela na "presto našeg srca" i čini sve da na tom "prestolu" i ostane, a mi je nažalost ili nismo svesni, ili ukoliko smo je i svesni, ostaje nam samo da je pratimo, dok nemamo nikakvo sredstvo dovoljno jako da joj se suprotstavimo. Neki budisti mogu zaista uzrasti zavidno u vrlini, gledano spolja. Mogu imati i dela dobra. Kao i mnogi hrišćani. Ali izboriti se sa ovom najunutarnjijom silom samsare (kako bi rekli budisti) ili greha (kako bi rekli hrišćani) može samo i jedino Bog. I to onaj koji je čoveka i stvorio.
Jer da li je Buda zaista bio Budan? Kada je meditirao pod baobab drvetom, i imao napad Maje, iluzije koja je uzela obličje mitskog demona, demon je pred Budinim nepokretnim umom pokleknuo i otišao, jer ga nije uznemirio. Ali da li je otišao? Sudeći po onome koliko hrišćanstvo zna o borbi sa lukavima, ili sa prelestima koje izazivaju upravo demoni, ili ponekad i naše sopstvene strasti, oni se znaju veoma često povući ostavljajući čoveka u ubeđenju da je pobedio, ne bi li mu prišli još skrovitije, još perfidnije i konačno ga dokrajčili. Nazovimo to majom ili umnom tvorevinom, ali taj "ego", koji je napad u Budinom slučaju izvršio, da li je zaista bio pobeđen, ili se samo pritajio?
U Bibliji imamo dat opis u obećanju Boga Adamu i Evi, da će "seme ženino stati na glavu zmiji", što je i kasnije potvrđeno u mnogim primerima među viđenjima svetih otaca, kad se Majka Božija javljala svetim podvižnicima i kazivala im da samo NJen Sin (znači samo Bog sam) može stati na glavu zmiji, koja simbolično predstavlja upravo ovaj ego, ovu silu prevare i samoobmane u nama, greh gordosti koja je postala i najveći neprijatelj Boga u nama. Niko drugi, ni jedan živi stvor na zemlji, ni svetitelj, ni Majka Božija, tu zmiju, tu gordost ne može uništiti sem Isusa Sina Božijeg, koji je i jedini pobedio ovu staru zmiju i samim tim pobedio smrt i vrata adova skršio.

________________________________________________________________________
*Naše pravo Ja ili duh, kako se u pravoslavlju još naziva je pojam koji se razlikuje od pojma duše, koja je eterična, supstancijske prirode, i koja kao atribut u sebi sadrži sliku ili podobije Božije oličeno u tri dela duše: razumski (ponekada u literaturi svetih nazivan i umni, zapravo deo duše u kome se "stvaraju" misli), želateljni (voljni) i osećajni (emotivni) deo. Dok je duh u čoveku, zapravo sam centar ili izvor života duše, nerazdeljiv od nje same, najunutarnjiji princip života duše koji je Sam Bog udahnuo u čoveka, nosilac same svesti.

 

[Mindfulness]

Magdalina, ovo je bio bas isrcpan odgovor na moje pitanje. Hvala ti na tome.

 

[Jurivaka]

Magdallina________________________________________________________________________

Naše pravo Ja ili duh, kako se u pravoslavlju još naziva je pojam koji se razlikuje od pojma duše, koja je eterična, supstancijske prirode, i koja kao atribut u sebi sadrži sliku ili podobije Božije oličeno u tri dela duše: razumski (ponekada u literaturi svetih nazivan i umni, zapravo deo duše u kome se "stvaraju" misli), želateljni (voljni) i osećajni (emotivni) deo. Dok je duh u čoveku, zapravo sam centar ili izvor života duše, nerazdeljiv od nje same, najunutarnjiji princip života duše koji je Sam Bog udahnuo u čoveka, nosilac same svesti.

Ovo je vrlo konfuzno i kontradiktorno. Prvo kažeš: "Naše pravo Ja ili duh, kako se u pravoslavlju još naziva je pojam koji se razlikuje od pojma duše,", a onda: "Dok je duh u čoveku, zapravo sam centar ili izvor života duše, nerazdeljiv od nje same,". Kako to da se u prvom slučaju duh razlikuje od duše, a u drugom je njen sastavni dio?

 

[Magdallina]

Magdalina, ovo je bio bas isrcpan odgovor na moje pitanje. Hvala ti na tome.

thnksHvala i tebi na pažnji.

Dodato posle 1 26 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Magdallina________________________________________________________________________
Ovo je vrlo konfuzno i kontradiktorno. Prvo kažeš: "Naše pravo Ja ili duh, kako se u pravoslavlju još naziva je pojam koji se razlikuje od pojma duše,", a onda: "Dok je duh u čoveku, zapravo sam centar ili izvor života duše, nerazdeljiv od nje same,". Kako to da se u prvom slučaju duh razlikuje od duše, a u drugom je njen sastavni dio?

Zapravo, tako u suštini i jeste. Ovde sam, ako obratiš pažnju, naglasila da je reč o pojmu, jer se vrlo često meša pojam duha sa pojmom duše. A duša nije isto što i duh.I zaista, ako bi pokušao da shvatiš o čemu govore sveti oci kad misle na pojam duha, onda bi ti bilo jasnije da u tome nema nikakve kontradikcije. Sada je već jako kasno i već sam pošla na spavanje, pa ne mogu da sada tražim citate svetih da bi ti ovo potkrepila, ali pokušaću još jednom malo bolje to da pojasnim.
Duh je zapravo u "središtu" duše, ali ne tako da je on sam deo duše, jer je "iznad" nje, tj. on je pokreće, daje joj životnost i realnost. Duša, iako nevidljiva okom, ipak kao i anđeli, poseduje jednu vrstu veoma fine materije koja se naziva ili etrom ili negde gasovitim stanjem, ali u suštini su to samo poređenja za jako finu supstanciju od koje su sačinjeni anđeli, pa tako i duša. Ona dakle poseduje ona tri dela: razumni (umni), želateljni i osećajni. Međutim, duh je iznad ovoga i on je potpuno besplotan. Slično kao što se kaže za anđele da su besplotni, ali da u odnosu na Duha Svetog i nestvorene Božanske energije oni imaju neku vrstu ploti (tela), tako i duh u odnosu na dušu je potpuno besplotan, potpuno je nematerijalan. Duh čovečiji nije sam Duh Sveti, jer je Duh Sveti Ličnost Božanske Trojice. Ali je u duhu čovečijem zapravo sadržan Dah Života koji je Bog udahnuo još u Adama, kako se to kaže iz "usta" Svojih. Šta to znači? Znači da je od samih nestvorenih energija Božijih, a po slici ili podobiju Svojem, Bog nešto Svoje udahnuo u čoveka da bi on postao duša živa: e, to je taj duh. To je duh života u čoveku, duh koji nakon smrti tela izvodi dušu iz tela i odvodi je Bogu. Ovaj duh je istovremeno i centar duše, ne mehanički gledano, kako mi to uvek u svom umu pokušavamo da predstavimo. Sveti su mesto njegovog nalaženja nazivali "srcem". Ali pod tim terminom nije se podrazumevalo pravo, telesno srce čoveka, već sama srž čovekovog bića: a to je duh, sam život u nama, baš zato što je on središte ili izvorište životne sile u nama, duh je i sedište Boga u nama. U tom "srcu" nalazi se "presto Božiji", zapravo je to mesto obitavanja Božanskog Duha u čoveku, kada se On useli svojom Silom Svetoga Duha u nas. Opet, duh je istovremeno imanentno i transcedentno prisutan u čoveku, jer svojim izvorištem, duh je u Bogu, jer je Bog Život i Izvor Života, dok svojim dejstvom on pokreće dušu. On je i nerazdvojiv od duše, zato što je duša njegovo prirodno obitalište, jer je u nju udahnut, i po Volji Božijoj duh je postao nerazdvojan od duše, pa je samim tim i duša postala večna i živa. I naravno, duh nikada ni ne napušta dušu, makar ona svojim delima se upodobila i nečastivima, jer i tada, upravo je taj duh u čoveku život i svesnost koja traje čak i u večnim mukama. Jer je život duha neugasiv i večan. Upravo je u nama duh ta svesnost o našem pravom poreklu i stvarnom cilju, u njemu je i savest koja nas opominje, a koja je "zapis" Božiji koji smo dahom života primili u nas.
Dok se duša odvaja od tela, opet ne zato što je to normalno tako da bude, jer je isprva čovek stvoren da bi večno živeo, nego zato što je to bila opet Božija Reč i Volja da se ovo dvoje koje je bilo jedno razdvoji, a što nam je dato po epitimiji zbogpočinjenog greha.
Možda bi se moglo uporediti, mada opet nedovoljno dobro, sa recimo krvi koja srtuji kroz naše vene. Krv je ta koja hrani telo i daje život celom telu, ali nije obavezno i deo tela, jer može biti ispuštena i izdvojena od tela; i ukoliko se to desi, onda telo umire.
Dok duh nikada ne napušta dušu i ona zato nikada ne umire. Kada se duša nađe u Raju, uz Boga, onda njen duh se spaja, sjedinjuje sa Božanskim Bićem Svete Trojice, vraćajući se svome početku, svome Izvorištu. "Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu...Ja u njima i ti u meni, da budu usavršeni u jedno." (iz Hristove prvosvešteničke molitve). Evo, Hristos, kroz koga je sve stvoreno, Reč Božija i Logos Božiji je u nama, i to u našem "srcu", gde je mesto "prestola" i "oltara" Božijeg, a to je duh koji u sebi nosi dah Života i atribut Večnosti i Bogosličnost datu nam od Boga. A taj duh se osvećuje poznanjem Božanskih Istina u svetost i prima u sebe Duha Božijeg, koji osvećuje zatim i dušu i telo. A kad se Hristos useli u "srce" onda se sa NJim useljava i Otac koji je u Hristu.
Baš sam na drugoj temi citirala mistično iskustvo svetoga Simeona Novog Bogoslova, pa ću ovde iskopirati samo taj zadnji deo:
– I Ti mi, Gospode, opet rece:
Cuj cemu da se nadas.
Kao sto ti, kada gledas sunce u vodi ne vidis samo sunce,
jer tada gledas dole,
– tako razumej i ono sto biva u tebi:
zatvori sebe sama,
i staraj se da svagda vidis Mene cisto i jasno unutra u sebi,
kao sunce u cistoj vodi.
Radeci tako, ti ces se zatim udostojiti
da posle smrti vidis Mene,
kao sto sam ti ranije rekao.

Upravo su sveti oci isihasti duhom gledali Božansku Nestorenu Svetlost, i to sticanjem srdačne molitve, koja je zapravo molitva upravo onog "srca" o kome sam govorila, a to je sam duh, centar i pokretač našeg bića, ili još bolje, to je samo biće u nama, za koje Gospod i kaže svetome Simeonu: "zatvori sebe sama i staraj se da svagda vidiš Mene čisto i jasno unutra u sebi". Ovo "gledanje" nije maštanje, nije zamišljanje, nije nijedna funkcija bilo kog dela duše; ovo "gledanje" je gledanje " očima" duha koji je sam izvor i ogledalo Boga u nama.
Kada su sveti videli duh pojedinih ljudi, videli su ga kao svetlost različitih intenziteta, koja prosijava iz mesta koje je u telu lokalizovano iza grudne kosti. Kod nekih je ova svetlost, (kao atribut Božije sile i života u svakom čoveku) sijala kao ogorman plamen, koji se kod svetitelja prostirao kao stub od zemlje do neba (kakav je bio sveti Vasilije Veliki, sv. Simeon Novi Bogoslov, sveti Atanasije Veliki itd), dok je kod nekih ovaj duh jedva iskričao kao tek kakva varnica koja jedva tinja. Ovo je upravo stoga, što je duh u nama, pokretač i sila Života koji je Sam Bog i ko živi u skladu sa zapovestima i Voljom Života u sebi, tj. Boga Samog koji nas je stvario sličnima Sebi, taj se sve više upodobljuje Bogu i NJegovoj Svetlosti (jer je Bog Sam Svetlost i Ljubav) i prima u sebe sve više karakteristika i atributa Božanskih svojstava, privlačeći blagodat Svetoga Duha na taj način da se useli u njega. A onaj koji je živeo mimo zapovesti i Volje Božije kršeći čak i "glas" savesti utisnut u duhu, taj je praktično "siromašio" životom i Bogom, odaljavajući sebe od Izvora Života i uništavajući i "ubijajući" svoj duh, samoga sebe osuđivao na večnu propast. Jer život na zemlji nije nam dat ni zbog čega drugog, nego upravo zato da bi se "obogativši" se duhovno, obogatili Duhom Svetim i primili u sebe Samoga Boga postavši i sami "bogovi po blagodati".

 

[Jurivaka]

Mnogo je bolje kada ovdje iznosiš svoje mišljenje i svoje stavove o životu i svijetu u kome živimo, nego kada kopiraš i lijepiš tuđa mišljenja, pa makar to bili i citati svetih otaca. Svako od nas, ako ga to interesuje, može lako i sam naći to što govore svete knjige. Meni su ovdje, a pretpostavljam i drugima, mnogo zanimljivija lična mišljenja.
U svakom slučaju, hvala ti što si se potrudila da nađeš odgovor na moju primjedbu.